Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 1

Transcription

1 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 1

2 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka - zbornik radova- ISAC Fond Priredio Žarko N. Petrović Izdavač ISAC Fond International and Security Affairs Centre Centar za međunarodne i bezbednosne poslove Kapetan Mišina Beograd Ovo izdanje je objavljeno zahvaljujući podršci Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške Za izdavača Nikola Petrović Dizajn Nenad Baćanović Štampa Colorgrafx ISBN: Beograd, Publikacije ISAC fonda podržane su velikodušno od strane INSTITUTA ZA OTVORENO DRUŠTVO 2 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

3 Sadržaj Žarko N. Petrović Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka... 5 ISTORIJSKI I POLITIČKI ASPEKTI ODNOSA RUSIJE I SRBIJE... 9 Prof. dr Miroslav Jovanović Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti Aleksej Timofejev Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na Zapadnom Balkanu Žarko N. Petrović Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj NEKOLIKO POGLEDA NA SAVREMENU RUSIJU Dr Nikolaj Petrov Ekonomska kriza u Rusiji i njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku Mikhail Vinogradov Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst Dr Olga Sadovskaja Aleksandrovna Sloboda izražavanja u Rusiji ruski masovni mediji: Sloboda, cenzura ili samokontrola? Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović Energetsko ekonomski odnosi Rusije, suseda i Evropske unije energetska zavisnost i/ili međuzavisnost Dr Modest Kolerov Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV godine Dr Nikolaj Petrov Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV godine BEZBEDNOSNI OKVIR U EVROAZIJI Dr Andrei Zagorski Rusija i Zapad: revizionizam ili status quo Dr Endrju Monagan Postavljanje agende? Ruski pogledi na tekuće odnose između Rusije i Zapada Srđan Gligorijević Rusija, Srbija i NATO...95 Žarko N. Petrović Ruska vizija bezbednosti u Evropi i Srbija Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 3

4 ULOGA RUSIJE U OBEZBEĐENJU ODRŽIVE ENERGETSKE BEZBEDNOSTI REGIONA JUGOISTOČNE EVROPE Dr. Igor Tomberg Perspektive saradnje između Jugoistočne Evrope i Rusije u obezbeđivanju dugoročne energetske bezbednosti kontinenta Dr Pavel K. Baev Nulta opcija u virtuelnoj trci gasovoda: Rusija i EU bi trebalo da smanje ambicije u oblasti energetike Dr. András Deák Procena posvećenosti Rusije izgradnji Južnog toka do godine Dr. Konstantin Simonov Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi Milan Simurdić Ruska energetska politika i Balkan Dr. Zorana Mihajlović Milanović Srpski energetski sektor stanje i rusko srpski energetski odnosi danas Anatolij Pomorcev Energetski sporazum Srbije i Rusije, dve strane jedne medalje Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović Energetska bezbednost zemalja u svetlu ruske energetske politike Dr Igor Tomberg Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X godine Dr Pavel Baev Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X godine SARADNJA U OBLASTI KULTURE I RELIGIJE IZMEĐU RUSIJE I SRBIJE Prof. dr. Miroslav Jovanović U senci gasa i politike: kulturni i duhovni kontakti, veze i saradnja Srbije i Rusije Dr. Goran Miloradović Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji u XX i XXI veku Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

5 Odnosi između Srbije i Rusije: trogodišnji bilans Žarko N. Petrović 1 U predvečerje završetka pregovora o statusu Kosova i Metohije, i 2008.g, na političkoj sceni Srbije došlo do istorijski veoma čestog, ali ovoga puta prilično intenzivnog porasta entuzijazma u vezi sa Rusijom, njenim interesima, prioritetima, kao i njenom spoljnom politikom na Zapadnom Balkanu. Učestale su bile pohvale savremenoj Rusiji - između ostalog i njenom unutrašnjem političkom modelu 2. Ovakav razvoj događaja doveo je do porasta broja građana koji su u Rusiji počeli da vide politički resurs na koji bi Srbija mogla da se ozbiljno osloni. Te pohvale, htenja i kretanja, imala su, međutim, mahom emotivnu i iracionalnu osnovu, koja je ležala u bliskosti naroda (definisanog etnički a ne građanski), te u zajedničkom verskom i kulturnom nasleđu, koje bi trebalo, po toj logici, prosto prevesti na politički nivo. Razlozi za taj entuzijazam su ležali, naravno, u problemu vezanom za status Kosova, ali i sve većem broju ekonomskih i političkih problema. Rusija je, kao mnogo puta do sada u srpskoj istoriji, viđena kao zaštitnica, sa dovoljnim političkim i ekonomskim kapacitetom da pomogne pri rešavanju srpskih problema. Pri tome bili su mahom ignorisani naučni i racionalni argumenti o mestu i ulozi Rusije: od očiglednih geografske udaljenosti, pa preko onih malo sofisticiranijih realnih interesa i politike Rusije, do sasvim teleoloških ruskog viđenja budućnosti Srbije i njenog društveno političkog modela. Usled veoma snažnog emotivnog diskursa koji je obeležavao nastupe mnogih stručnjaka i analitičara, vidljiva je bila potreba da se trezvenije analizira i realnije sagleda spoljna politika Rusije. Potrebno je bilo širiti informacije o savremenoj Rusiji i kritički predstaviti kako dobre, tako i loše strane ove, za Srbiju veoma značajne zemlje. Konačno, usled velikog zaokreta koji je zvanična srpska spoljna politika napravila od 2008.g. u pravcu Moskve, razvila se i potreba za analizom takvih kretanja u svetlu težnje Srbije da se integriše u EU. Tokom protekle dve godine, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove - ISAC fond pružio je forum za diskusiju velikom broju domaćih i stranih autora, te je i organizovao nekoliko okruglih stolova na teme vezane za Rusiju i rusko-srpske odnose. Celokupan materijal koji je nastao kao rezultat projekta dostupan je na web prezentaciji ISAC fonda. Na samom kraju ovog dvogodišnjeg projekta, ISAC fond želi da sumira zaključke, te da ih predstavi javnosti u Srbiji. Polazna pretpostavka ISAC fonda bila je da u Srbiji postoji malo informacija o savremenoj Rusiji, koje dolaze pre svega iz pristrasnih izvora - bilo zapadnih bilo ruskih. A i tumači tih informacija često i sami bivaju pristrasni, iskrivljujući objektivnu sliku Rusije, i rusko-srpskih odnosa. Dajući prostora i ruskim i srpskim autorima, ISAC fond je težio da postigne balans između objektivnosti autora i reprezentativnosti pravca mišljenja koji svaki od njih zastupa, kako u Srbiji tako i u Rusiji. Ekstremni stavovi bili su ignorisani. Istovremeno, ISAC fond je nastojao da podrobnije analizira rusko srpske odnose. Nekoliko puta u istoriji rusko srpskih odnosa dešavalo se da očekivanja i želje elita dvaju zemalja budu pogrešno shvaćene ili interpretirane, što je vodilo razočarenju i naglom padu kvaliteta odnosa između zemalja. Ova konjuktura u odnosima nije najbolji način za izgradnju održivih odnosa, koji bi trebalo da stoje na zdravim osnovama i očekivanjima. Nekoliko tekstova odabranih u ovoj publikaciji podrobno razvijaju ovu tezu. 1) Žarko N. Petrović, MSt je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, ISAC fonda. 2) Slobodan Antonić, Putinizam ideja patriotske elite, Nova srpska politička misao, četvrtak, 05. februar Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 5

6 Razlozi i način približavanja između Rusije i Srbije Od 2007.g, odnosno od kako je postalo jasno da će status Kosova biti rešen nepovoljno po teritorijalni integritet Srbije, srpsko rukovodstvo je pokušavalo da nađe način da spreči nezavisnost Kosova. Od proglašenja nezavisnosti Srbija je težila da uspori tempo priznanja Kosova i prenese raspravu sa političkog na pravni teren. U tom poduhvatu neophodno je bilo obezbediti podršku stalnih članova Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija (UN), pre svega Rusije. Podrška Rusije sprečila je prijem Kosova u većinu međunarodnih institucija, posebno u one u kojima Rusija ima pravo veta, kao što su UN i OEBS. Osim toga, ova podrška doprinela je da u Generalnoj skupštini UN bude izglasana Rezolucija A/63/L.2, kojom se od Međunarodnog suda pravde tražilo savetodavno mišljenje o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Komunikacija i saradnja koja je uspostavljena između ruskih i srpskih vlasti u tom periodu bila je intenzivna i ispunjena sadržajem. Rusija je 2009.g. proglašena za jedan od stubova srpske spoljne politike 3, dok je između dve zemlje uspostavljena strategija zajedničkih nastupa na međunarodnom nivou 4. Ova strategija je podrazumevala koordinaciju nastupa na međunarodnom planu po važnim pitanjima za obe zemlje. Srbija je podržala neke diplomatske pozicije Ruske Federacije u Ujedinjenim nacijama i OEBS-u. 5 Ovakav sadržaj odnosa naveo je ruske i srpske zvaničnike da govore, tokom čitavog ovog perioda, o strateškom partnerstvu između dve zemlje. 6 Istovremeno, Rusiji su se odškrinula vrata za ponovno uspostavljanje nekih pozicija koje je izgubila u ovom delu Evrope posle završetka Hladnog rata. Povratak Rusije na Balkan bio je umnogome olakšan bliskom saradnjom sa Srbijom. 7 Srbija je, usled potrebe za ruskom podrškom oko Kosova uspostavila bliske odnose sa Rusijom u političkim i ekonomsko-energetskim pitanjima, dok je Rusija. zarad promocije svojih pre svega ekonomsko energetskih interesa u ovom delu Evrope, ustanovila trajnu i čvrstu političku podršku Srbiji. Konkretno, ruski Gazpromnjeft je kupio 51% srpskog monopolističkog preduzeća Naftna industrija Srbije (NIS) i zaključeni su ugovori o izgradnji dela gasovoda Južni tok preko teritorije Srbije kao i podzemnog skladišta gasa Banatski dvor. Takođe, intenzivno su se vodili razgovori i o drugim ruskim strateškim investicijama u srpsku privredu, koji se, međutim, nisu ostvarili. Ekonomsko energetska saradnja, koja se ogleda pre svega u ugovoru o slobodnoj trgovini između Rusije i Srbije i saradnji u naftno-gasnoj privredi, osnovni su element ekonomske saradnje između Rusije i Srbije. Politička saradnja izvan ovog ekonomsko energetskog okvira ima svoje ograničenja. Od nastupa Rusije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu na raspravi o zahtevu Generalne skupštine UN da se ovaj sud izjasni o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova i podrške koju je tada pružila Srbiji, vidljiva je stagnacija u odnosima. Srbija se pridružila uvodnoj i završnoj izjavi EU na Ministarskom savetu OEBS-a u Atini, decembra 2009.g. Takođe, Srbija je ubrzo prešla dve značajne prepreke na evropskom putu: vize EU za građane Srbije (izuzev one sa Kosova) su ukinute od 19. decembra 2009.g, a Srbija je krajem iste godine podnela kandidaturu za članstvo švedskom predsedništvu EU, bez obzira na to što Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, tada, još nije stupio na snagu. Ovi koraci su približili Srbiju EU. Granice približavanja Tri godine pošto je otpočelo približavanje Rusije i Srbije inicirano ruskom podrškom srpskoj politici prema Kosovu, moguće je sagledati neke granice tog približavanja. Rusija je daleko vidljivija i prisutnija ne samo u Srbiji, već i na čitavom zapadnom Balkanu. Ona je potpisala brojne energetske ugovore sa zemljama u regionu, iako je njen uticaj prvenstveno vidljiv u Srbiji i Srbima naseljenom delu Bosne i Hercegovine. 3) Tadić: EU najvažniji cilj 12. januar category=11&version=print 4) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, gde je ministar Jeremić govorio o ovoj strategiji ru/brp_4.nsf/clndr?openview&query= &lang=%d0%d3%d1%d1%ca%c8%c9 5) Žarko Petrović, Rusko srpsko strateško partnerstvo: Sadržina i domašaj, ISAC fond, Beograd, publishing.php 6) Žarko Petrović, Rusko srpsko strateško partnerstvo: Sadržina i domašaj, ISAC fond, Beograd, publishing.php 7) Dušan Reljić, Rusija i Zapadni Balkan, ISAC fond, Beograd, 6 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

7 Taj uticaj je porastao u Srbiji i zauzeo je stabilno mesto na njenoj političkoj sceni. Ugovor o izgradnji baze za vanredne situacije u blizini Niša, potpisan prilikom posete predsednika Medvedva Srbiji, omogućio je Rusiji da, putem primene njene napredne tehnologije, pokuša da projektuje deo svoje meke moći na Balkanu. Razmene nagrada i priznanja istaknutim pojedincima, intenzivna ekonomska i kulturna saradnja dovele su do jasnih i stabilnih pozicija Rusije u Srbiji. Kada se tome doda sve intenzivnija podrška koju zvanična Moskva pruža Republici Srpskoj, stalna podrška Srbiji u vezi sa pitanjem statusa Kosova, jasno je da su popularnost i uticaj Rusije postali trajni faktor na srpskoj političkoj sceni. Rusija, međutim, ne nudi nikakav politički okvir Srbiji u kojem bi Srbija mogla da nađe alternativu EU. Štaviše, dokument ruskog ministarstva spoljnih poslova koji je procureo u javnost maja 2010.g, 8 jasno govori o interesima i prioritetima Rusije na Balkanskom poluostrvu, koji su vezani za energetiku i ekonomiju, odnosno za vrlo konkretne i precizne načine ostvarivanja konkretnih dobiti za Rusiju. Prioritet za Rusiju su pitanja čvrste bezbednosti i post sovjetski prostor, na kojem Rusija i dalje igra dominantnu, često odlučujuću ulogu. U tim okvirima, Rusija je i formulisala svoju politiku prema Balkanu i Srbiji. Njeni glavni prioriteti su pre svega sprečavanje širenja NATO pakta i zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. Oba ova pitanja uključuju Srbiju i oba su isključivo bilateralnog karaktera. Uzimajući u obzir prošlost koju Srbija ima sa NATO paktom, jasno je da je to zemlja u kojoj Rusija lakše nego drugde može da nađe plodno tlo za sprečavanje da NATO potpuno integriše ovaj deo Evrope. Kada je u intervjuu dnevnom listu Press 9. januara 2010., srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac, vezao evropski sistem vrednosti za saradnju sa evroatlantskim sistemom bezbednosti i sugerisao ulazak Srbije u NATO, bilo je nekoliko i zvaničnih ruskih reakcija: predsednik spoljnopolitičkog komiteta Državne Dume Konstantin Kosačov i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov su se negativno odredili prema perspektivi ulaska Srbije u NATO, dok je ruski ambasador pri NATO Dmitrij Rogozin čak vezao ovo pitanje sa pitanjem ruske podrške nepriznavanju Kosova. 9 Kao znak daljeg razilaženja političkih prioriteta Srbije i Rusije, prilikom posete ruskog predsednika Medvedeva Srbiji, postalo je jasno da predsednik Tadić i srpsko rukovodstvo neće podržati njegovu inicijativu za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. 10 Ovo pitanje je imalo solidnu diplomatsku važnost za Rusiju, pošto je jedan od osnovnih argumenata u korist potrebe za ovakvim ugovorom bila činjenica da u Evropi postoje zemlje, (kao što je Srbija) koje ne teže ulasku u NATO, te je i samim tim potreban jedan širi okvir u kojem bi se garantovala i njihova bezbednost. 11 Ponovni zaokret Srbije u stranu Evrope nije prošao neprimećen u Rusiji, ali je njena reakcija na promenu srpske politike u odnosu na strateško partnerstvo sa Rusijom izostala. Rusija je, kao i do tada nastavila da podržava teritorijalni integritet Srbije i da dalje promoviše svoje ekonomsko-energetske interese u regionu. Ovakva situacija govori o nekoliko stvari: pre svega, ruski interesi u regionu su jasni, prilično su rudimentarni i strogo bilatrealni tj. oni ne podrazumevaju nikakve zajedničke političke okvire sa zemljama sa ovog prostora. Osim toga, Rusiji je jasno da Srbija nema mnogo prostora za politički manevar, te ne reaguje negativno na približavanje Srbije EU, ali zadržava pravo oštrije reakcije u slučaju približavanja NATO-u, čije širenje Rusija doživljava kao pretnju. Nadalje, Rusija je ostala dosledna politici praćenja srpske politike u vezi sa Kosovom, te u vezi sa ovim pitanjem nije povlačila samostalne poteze. Samim time, Rusija nije ni u jednom momentu samostalno širila manevarski prostor Srbije, znajući da bi je takav maraton dosta izmorio, a bez većih izgleda za medalju. Nepriznavanje Kosova od strane multilateralnih tela je, štaviše, zgodno za Rusiju, jer uvek ima spreman argument na kritike u vezi sa njenim priznavanjem nezavisnosti otcepljenih gruzijskih provincija Abhazije i Južne Osetije. Na posletku, Rusija nije zemlja 8) Program efikasnog korišćenja spoljnopolitičkih faktora na sistemskoj osnovi u cilju dugovočnog razvoja Ruske Federacije. (Программа эффективного использования на системной основе внешнеполитических факторов в целях долгосрочного развития Российской Федерации), 9) Rogozin: Možete u NATO, bez Kosova, 6. februar 2010., php?yyyy=2010&mm=02&dd=06&nav_id= ) Izjave za štampu po završetku rusko-srpskih pregovora na najvišem nivou 20. oktobra godine. (Заявления для прессы по итогам российско-сербских переговоров на высшем уровне. Dostupno na ruskom jeziku na: 11) Vidi Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 2 ENG.pdf Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 7

8 koja olako menja svoju spoljnu politiku. Ona razmišlja u decenijama na jednom prostoru i konjukturne promene srpske spoljne politike, izazvane traumatičnom epizodom sa Kosovom, ne mogu momentalno da izazovu rusku reakciju, ali mogu da uvere kako ruske tako i zapadne lidere da je Srbija nedosledna. Zaključak Od početka rešavanja pitanja statusa Kosova, a naročito od proglašenja njegove nezavisnosti, u obe zemlje je porastao entuzijazam u vezi sa međusobnom saradnjom. Intenziviranje parlamentarnih kontakata, uključujući i Sporazum o parlamentarnoj saradnji koji je bio potpisan u oktobru 2009.g, nagrade istaknutim pojedincima, i slično, doveli su do atmosfere kako povećanih očekivanja od Rusije u Srbiji tako i do ruskih očekivanja da će Srbija imati više razumevanja za neke njene spoljnopolitičke prioritete. Ta očekivanja se nisu, međutim pretvorila u snažniju političku saradnju. Najvidljiviji primer toga je odbijanje Srbije da podrži novi Ugovor o bezbednosti u Evropi. Uprkos očekivanjima i retorici, u realnosti je malo elemenata za snažnije povezivanje između Rusije i Srbije. Dva su osnovna zadatka pred političkim elitama u Srbiji: pre svega, razumevanje spoljno političkih prioriteta Rusije, njenog mesta i uloge u savremenom svetu i, drugo, adekvatno sagledati mesto Srbije u toj ruskoj viziji. Tim putem i redosledom mogli bi se pravilno proceniti da li se Srbija uklapa ili ne u takvu viziju te, samim time, koje su granice približavanja Rusije i Srbije. 8 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

9 Istorijski i politički aspekti odnosa Rusije i Srbije Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 9

10 10 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

11 Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti Prof. dr Miroslav Jovanović 1 Krajem i početkom godine u srpskoj javnosti su vođene ostrašćene debate u vezi sa potpisivanjem naftno-gasnog aranžmana sa Rusijom i prodajom NIS-a. Slične, pomalo histerične, debate vođene su tokom proleća godine oko pitanja mogućeg ruskog veta u SB UN, povodom odlučivanja o budućem statusu Kosova 2. Ta dva događaja uz čitav niz drugih pokazatelja jasno svedoče da je savremena srpska javnost izuzetno fokusirana na Rusiju, događaje vezane za Rusiju i na savremene (ali i istorijske) rusko-srpske odnose i veze. Dva diskursa Rusije I tokom ovih poslednjih događaja srpska javnost se ponovo, po ko zna koji put, prilično jasno polarizovala. Posmatrano u krajnostima srpske javne scene, na jednoj strani su, apologete Rusije, koje u Rusiji vide zaštitnicu, starijeg brata ili spas za Srbiju, srpski narod, pravoslavni duh i sl. Ta strana spektra veoma često se vezuje za Tomislava Nikolića, kratkovekog predsednika Skupštine Srbije (u maju 2007), koji se tada proslavio neumesnom i nespretnom izjavom o Srbiji kao ruskoj guberniji, od koje se kasnije odricao 3. Na toj strani se nalaze i intelektualci poput Veselina Đuretića, koji se javno zalažu za konfederaciju Rusija srpske zemlje, kao jedini spas za srpstvo 4 i koji, kao i Nikolić u svoje vreme, nude Rusiji vojnu bazu na Kopaoniku 5. Poput Radomira Smiljanića, koji je osnovao Udruženje srpsko-ruskih klubova Putin u Srbiji 6, i takođe se zalaže ako Bog da, da ostvarimo naš cilj i da postanemo deo Ruske federacije 7. Ili, pak, Save Živanova, koji naglašava da Treba težiti da se Rusija upozna i utoliko će se više voleti 8. Na drugoj strani imaginarnog fronta, nalaze se oni koji na Rusiju gledaju, sa podozrenjem, kao na izvorište svih zala kojeg se treba kloniti, jer, smatraju, Rusija teži i uvek je težila da okupira i kolonizuje Srbiju. Pri tom Rusiju, savremenu rusku politiku, kao i ulogu V.V. Putina ili D.A. Medvedeva, u ruskoj i svetskoj politici ocenjuju pod teško je oteti se utisku snažnim uticajem zapadnih stereotipa, sa jedva prikrivenom zluradom kritičnošću i sklonošću ka nadmenom deljenju lekcija o demokratiji i ljudskim pravima. Među brojnim negativnim, nimalo umesnim, a neretko i nipodaštavajućim izjavama o Rusiji i aktuelnim ruskim političarima, svakako se izdvajaju stavovi predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića, 1) Prof. dr. Miroslav Jovanović je profesor je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i saradnik ISAC fonda na projektu Praćenje ruskosrpskih odnosa. 2) Uporediti npr. Antonijević: Rusija neće popustiti, Glas javnosti, ( Slobodan Samardžić: SAD ne odlučuju o nezavisnosti Kosova Amerikanci prave račun bez krčmara, Glas javnosti, ( Rezolucija iz dva koraka ili ruski veto, Danas, 11/06/2007 ( Srbija i Rusija brane Kosovo, Press online, ( Ruska podrška Srbiji za Kosovo, Politika online, ( 3) EU otima i ponižava, Rusija pomaže, INTERVJU: Tomislav Nikolić, Politika online, ( Politika/t27907.sr.html) 4) INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Konfederacija Rusija srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Glas javnosti, ( 5) Nikolić: Ruska baza na Kopaoniku ili Pasuljanskim livadama, Blic online, ( INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Ruska baza pravi ravnotežu, Glas javnosti, ( 6) Intervju Radomir Smiljanić, pisac, o svoja tri nova romana spremna za štampu, Odupreti se zloduhu vremena, Glas javnosti, ( 7) INTERVJU - Radomir Smiljanić, o svom novom književnom projektu Trilogija rasula, Samo nas Rusija može spasti, Glas javnosti, ( 8) Treba težiti da se Rusija upozna i utoliko će se više voljeti, Radio Svetigora 2008 ( Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 11

12 poput onog da potpisivanje ugovora o prodaji NIS-a predstavlja kolonizaciju Srbije do koje dolazi kroz realizaciju energetskog sporazuma sa Rusijom 9, odnosno da Vrlo dobro znamo zašto smo klekli pred Rusijom. Klekli smo zbog Kosova 10. Takođe i Vesne Pešić Znate, Rusija je priznala kakvu Srbiju ona hoće, a ja ne isključujem da je ovom izjavom priznala da je sama učestvovala u ubistvu Zorana Đinđića 11. A na toj strani spektra se nalaze i javni delatnici poput, Petra Lukovića, koji za ugovor o prodaji NIS-a tvrdi da je najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji i da je Boris Tadić, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom svetskom ratu izgledala časno 12. Zatim Vladimira Gligorova, koji govoreći o savremenoj Rusiji zaključuje da autokratski režim teži da se sukobima nameće demokratskim zemljama, posebno ako one nemaju značajnu vojnu moć, bar ne takvu kakvom raspolaže Rusija 13. Ili poput Nikole Samardžića, među čijim brojnim izjavama o savremenoj Rusiji i Vladimiru Putinu, prečesto izrečenih sa velikom dozom arogancije, se izdvajaju one o Putinu. On je jedan KGB-ovski doušnik neobrazovani, koji lupeta s vremena na vreme. Ja ne bih preterivao u isticanju neke njegove uloge i njegovih sposobnosti, mislim da ih on nema Dok EU zamera na popustljivoj politici prema Putinu i Rusiji, zaključujući: Ali, šta se dešava sa EU-om?! Oni ne mogu da se izbore sa jednim prosečnim, primitivnim KGB-ovcem kakav je Vladimir Putin! 15.Naravno, u srpskoj javnosti ima i onih autora koji se trude da daju što je moguće uravnoteženiju sliku o Rusiji 16, ali je činjenica da su međusobno isključivi pro & contra stavovi, nabijeni emocijama i, stoga, politički veoma kurentni u unutar političkim borbama u Srbiji, mnogo prisutniji i imaju znatno veću snagu u društvu kojem se stalno nameću imperativne odluke u ključu ili/ili (što se lepo uklapa u priču o dve Srbije zapravo dve marginalne političke i ideološke grupe u Srbiji, koje agresivnim javnim nastupom stvaraju privid da je Srbija ideološki i politički oštro raspolućena i da je jedina njena perspektiva, zapravo, izbor za jednu od te dve mogućnosti što, naravno, ni na koji način ne odgovora stvarnom stanju stvari, već isključivo agresivnim i logoreičnim zagovornicima te pojednostavljene podele). Ti međusobno isključivi diskursi mogu se tumačiti na više nivoa: 1. na nivou različitih političkih kodova koji odražavaju dve suprotstavljene političke / ideološke pozicije (u tom smislu oni se mogu čitati i tumačiti i kao pozicija prve, odnosno druge Srbije, i kao ruska, odnosno američka / zapadna vizija Rusije i ruske politike u srpskom društvu, odnosno proruske i proameričke / prozapadne političke pozicije); 2. na nivou dominantna društvenih stereotipa / mitova koji su već dva veka prisutni u srpskoj kulturi i koji su postali deo kolektivnog mentaliteta (koji odražavaju davnašnju podeljenost srpskog društva na rusofile i rusofobe, koja se može pratiti, u kontinuitetu, najmanje od 1878); 3. na nivou različitih slojeva istorijskog pamćenja i ideološkog nasleđa: romantičarskog, komunističkog, staljinističkog...; Činjenica da u srpskom javnom govoru preovlađuju dva diskursa koji, u velikoj meri, predstavljaju ili nekulturno dodvoravanje ili nekulturno nipodaštavanje i omalovažavanje Rusije, tj. da su u javnosti najglasniji zagovornici primitivnog, neumesnog rusofilstva, odnosno primitivne, arogantne rusofobije, jasno pokazuje da je iz srpskog javnog diskursa u velikoj meri potisnuto racionalno sagledavanje međusobnih odnosa. Potiskivanje racionalnog i dominacija emotivnog odnosa prema politici je jedna od ozbiljnih konstanti, ali i mana srpskog političkog mentaliteta. No, njegova praktična posledica u ovom konkretnom 9) Čedomir Jovanović, predsednik LDP, Taoci političkih ambicija, Poligraf ( html) 10) Transkript govora Čedomira Jovanovića u Skupštini Srbije na sednici o potvrđivanju energetskog sporazuma sa Rusijom, Skupština Srbije, ( 11) Država protiv Srbije, Intervju za list Dani, ( 12) Petar Luković & Tomislav Marković, Tadić, ruski Deda Mraz: Elementarno, dragi Borise!, Elektronske Novine, Objavljeno: Sre, :59 ( 13) Ruski problem - Vladimir Gligorov, Peščanik, ( 14) Tangenta srca, Peščanik, ( 15) Nikola Samardžić, Srbija prva treba priznati nezavisno Kosovo, Nezavisni magazin BH Dani, Broj ( zokster.net/drupal/node/814) 16) Poput tekstova Petra Popovića i Slobodana Samardžije u listu Politika, ili u svoje vreme Dragoslava Rančića u NIN-u. 12 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

13 slučaju znači da dominacija dva diskursa u srpskom javnom govoru: od ekstremnog rusofilstva, do ekstremne rusofobije ukazuje na dominaciju emotivnog (voleti vs. mrzeti) i potiskivanje racionalnog u sagledavanju složenog pitanja kompleksnih rusko-srpskih odnosa (kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti). Pri tom, iako su oba pristupa u osnovi iracionalna, bez obzira na pozitivne ili negativne predznake kojima operišu, i bazirana na subjektivnom sagledavanju ruske politike ili rusko-srpskih odnosa u međusobnim rasprama, obe strane tvrde da je njihov stav objektivan a druga strana se optužuje za emotivan pristup. Naravno, to ne treba posebno ni dokazivati, radikalno pozitivne odnosno negativne percepcije Rusije, ruskih političara ili Rusa u srpskoj javnosti, malo toga ili gotovo ništa ne govore o samoj Rusiji. Te apologetske ili nipodaštavajuće predstave, zapravo pokazuju da srpsku javnost i društvene elite fokusirane na same sebe zapravo i ne interesuje stvarna, realna slika i informacija o Rusiji i onome što se u njoj događa. One govore o nama i našem poimanju sveta oko sebe, o mitološkom poimanju iskustva srpsko-ruskih odnosa tokom poslednjih decenija i vekova, o našoj sklonosti ka stereotipnim predstavama kada je reč o drugom, u ovom slučaju Rusima i Rusiji. Transponovane u prošlost ove predstave nude sliku Rusije koja je samu sebe, tj. svoju imperiju podnela kao žrtvu, da bi zaštitila Srbiju , odnosno o Rusiji koja je izdala Srbiju 1878, zaključivši San-Stefanski mirovni ugovor i stvorivši Veliku Bugarsku 18. Na taj način, Rusija se zapravo preobraća u simbol koji ima upotrebnu vrednost isključivo u srpskom političkom govoru i ideološkim borbama. Veliki problem kada je reč o potiskivanju racionalnog i dominaciji emotivnog, zasnovanog na stereotipima i mitovima, sagledavanja srpsko-ruskih odnosa predstavlja činjenica da isticanje iracionalnog diskursa (voleti vs. mrzeti Rusiju) nameće srpskoj javnosti (i veoma često srpskoj politici) krajnje veštački izbor u vidu imperativne dileme/odluke: ili Evropa ili Rusija, odnosno na metafizičkom nivou odluke između Istoka i Zapada 19. Što pojačava i inače prenaglašene sklonosti prisutne u srpskoj politici i javnosti ka nekakvom stalnom nametanju donošenja imperativnih političkih odluka, ka stalnom razvrstavanju srpskog društva, javnih ličnosti i političara na naše i njihove. Takve podele u malom i nerazvijenom društvu i zemlji kakva je Srbija predstavljaju veliko opterećenje, onemogućavajući profilisanje racionalne spoljne politike. Do koje se mere srpsko-ruski odnosi percepiraju emotivno može pokazati i činjenica da u Srbiji veliki broj naučnika i publicista smatra za nužno i oportuno da se javno oglasi i analizira srpsko-ruske odnose, savremenu rusku politiku ili političare. Ukupan broj tekstova objavljenih u štampi i na internetu, teško da se može i prebrojati. A o kolikoj i kakvoj produkciji je reč, dovoljno je podsetiti da je u poslednjih 10-tak godina objavljeno najmanje 30 knjiga o savremenoj Rusiji 20. (Pri tom, u istom periodu nije objavljeno ni približno toliko knjiga domaćih autora o SAD i drugim zapadnim zemljama). U velikom broju slučajeva reč je o radovima sa unapred postavljenom hipotezom (mahom glorifikacija Putina i Rusije), što pokazuju i sami naslovi: Vladimir Putin i Vaskrs Rusije (2001), uspon Rusije (2002), Zapad ili Rusija (2004), novi put Rusije (2005). 17) Tema nedelje: Buđenje Rusije, Sava Živanov, Politika online, ( 18) Uporedi npr.: Dubravka Stojanović, Srbi i Rusi, Blic online, ( 19) Bez obzira na dvoumljenja u daljoj ili skoroj prošlosti između istočnog i zapadnog prolaza (Borislav Pekić) i na strahovanja od, i otpora prema vesternizaciji, orijentacija na evropski Zapad (a ne na Istok) donosila je napredak i modernizaciju u svim oblastima. (Ljiljana J. Baćević, Srbi i Evropa, Beograd 2001, 7) 20) B. Gvozdenović, Rusija, zemlja iznad zemlje : sećanje: kao juče, Beograd 2002; V. Đurić Vladimir Putin i vaskrs Rusije, Beograd 2001; V.Đurić, Vladimir Putin i Vaskrs Rusije. Deo 2: Na polovini puta, Beograd 2004; V.Đurić, Putinizam: istorija, teorija, praksa, Beograd 2008; Lj.Milinčić, Vladimir Putin: Moja bitka za Kosovo, Beograd 2007; D.Milićević Priče iz Rusije, Beograd 2002; Đ.Milošević, Vreme stida i zločina, Novi Sad 2006; Đ.Milošević Rusija na raskršću, Novi Sad 2003; P.Rak, Nacionalistička internacionala, Beograd 2002; J.Salević, Male ruske priče, Beograd 2004; A.Uzelac Deca Putina, Beograd 2005; J.Kurjak, O.Popović-Obradović, M.Šuković, Rusija, Srbija, Crna Gora, Beograd 2000; J.Kurjak, Političke promene u Rusiji , Beograd 2000; Z.Milošević, Rusko pitanje danas, Beograd 2006; D.Mirović, Zapad ili Rusija, Beograd 2004; Ruska politika na Balkanu : zbornik radova(uredila Jelica Kurjak), Beograd 1999; V.Vereš, Srbija i Rusija - realnost i zablude, Beograd 2000; S.Živanov, Rusija u vreme Jeljcina - društveni procesi i političko organizovanje ( ), Beograd 2002; S.Živanov, Rusija na prelomu vekova - poslednja decenija Ruskog carstva od završetka Krimskog do početka Prvog svetskog rata ( ), Beograd 2002; S.Živanov, Pad ruskog carstva. 1-2, Beograd 2007; S.Živanov, Rusija i raskol Evrope: odnosi između evropskih sila pred Prvi svetski rat : od Berlinskog kongresa do početka rata ( ), Beograd 2005; N.B. Popović, Srbija i carska Rusija, Beograd 2007; D.Petrović, Geopolitika postsovjetskog prostora, Beograd, Novi Sad, 2008; D.Petrović, Rusija na početku XXI veka. Geopolitička analiza, Novi Sad, Beograd 2007; D.Petrović, Demografska obeležja savremene Rusije, Beograd 2007; i dr. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 13

14 Kada je reč o domaćim autorima, fascinira činjenica da svoje mišljenje u najvećem broju slučajeva iznose ljudi koji ne samo da nemaju neka specijalna znanja o Rusiji, o nijansama ruske politike ili ruske stvarnosti, niti se Rusijom bave na bilo koji način (istraživački, analitički...) već često ne znaju ni najosnovnije činjenice o savremenoj Rusiji ili ruskoj istoriji 21. Oni, po pravilu, svoj stav baziraju na impresionizmu utemeljenom u emotivnom doživljaju i Rusije, i srpsko-ruskih odnosa (čini mi se..., mislim da..., to me podseća na...) a zaključke izvode na osnovu utilitarnosti iznetih stavova u unutrašnjoj srpskoj politici. Poseban problem ovakvog pristupa ogleda se u činjenici da autori na taj način ne prezentiraju srpskoj javnosti objektivnu informaciju o Rusiji, već u priču o Rusiji, zapravo u ruski kontekst vrše učitavanje srpske politike i srpskih projektovanih želja. To učitavanje se može prepoznati u ogromnom broju radova. Ipak, posebno su karakteristični u tom pogledu knjiga Ljubinke Miličić Putin: Moja borba za Kosovo 22 koja već samim naslovom sugeriše da je tadašnji ruski predsednik rešio ne da vodi rusku politiku ili da se bori za ruske interese, već da se bori za Kosovo, poput srednjovekovnog krstaša. Ili pak razmatranje Slobodana Antonića koji, na marginama knjige Vinka Đurića, pokušava da objasni formiranje putinizma kao ideologije patriotske elite, kojoj učitava čitav niz izuzetno pozitivnih društvenih osobina, koje ljudi koji žive u savremenoj Rusiji ni na koji način i nikakvim čarobnim štapićem ne mogu prepoznati, poput: toga da je treće načelo putinizma napredak za sve, ne samo za bogate, tvrdnje da putinovci (istina ni približno nije objašnjeno šta se podrazumeva pod tim pojmovima) nisu korumpirani, što je posledica tradicionalnog morala, da je načelo putinizma kvalitetno patriotsko obrazovanje Svakako, sledi neizbežna konstatacija, da Srbija, iako nije tako velika i moćna kao Rusija i stoga ne može doslovno da prekopira putinizam, neizbežno mora naučiti koliko je važna posvećena, moralna i patriotska elita 23. I čemu to vodi srpski javni diskurs je u 99% slučajeva preplavljen tekstovima ili izjavama koje se jasno svrstavaju u jednu od dve mitološke matrice: u onu o Rusiji kao zaštitnici, odnosno u onu o Rusiji kao izvorištu svih zala. Na taj način učitavanjem savremenih srpskih političkih potreba Rusija u srpskom javnom diskursu postaje svojevrstan politički kod. Koji opet, po pravilu služi razvrstavanju na naše i njihove. Emotivan odnos i potiskivanje racionalnog takođe se iskazuje i kroz jasno uočljiv doživljaj Rusije (ruske politike, kulture, društva). Najveći broj autora, kada piše o Rusiji doživljava je kao ravnu sebi, tj. Srbiji i u toj ravni, sa obe strane, autori podučavaju Rusiju (kako bi trebalo da pravilnije vodi politiku da bi zaštitila Srbiju, odnosno šta i kako mora učiniti u npr. zaštiti ljudskih prava i sl. kao da je Srbija priznati svetski lider u toj oblasti). U tom smislu karakteristično je da u oba dominirajuća diskursa preovladava samorecepcija Srbije kao jednake u odnosu na Rusiju (uostalom kao i u odnosu na druge velike države, Nemačku, Britaniju, Francusku...), koja je zapravo sasvim iluzorna 24. Za razliku od Srbije Rusi i rusko društvo Srbiju i srpski narod doživljavaju krajnje racionalno (ukoliko ima emotivnog i iracionalnog odnosa, on se može uočiti u odnosu prema Crnoj Gori, dok se kod starijih može uočiti specifičan odnos prema Jugoslaviji). 21) Neki od njih ne umeju čak ni da ispravno napišu ime ruskog predsednika Jeljcina u originalu (D. Petrović, Rusija na početku XXI veka. Geopolitička analiza, Novi Sad-Beograd 2007, str. 577.), odnosno tvrde da ni ne žele da posete Rusiju, jer Ne putujem u zemlje u kojima su ljudi nejednaki, pretežno siromašni, nesrećni, lišeni osnovnih prava i perspektive u demokratiji i kulturi napretka, razvoja i trpeljivosti (Nikola Samardžić, Mesec u Sibiru, Peščanik, ( view/2737/78/)) 22) Lj. Milinčić, Vladimir Putin: Moja bitka za Kosovo, Beograd ) Slobodan Antonić, Putinizam ideja patriotske elite, NSPM, četvrtak, 05. februar 2009 ( qputinizamq-ideja-patriotske-elite.html); Pri tom Slobodan Antonić, verovatno, misli na onu elitu, čiji je jedan od najistaknutijih predstavnika Sergej Polonski, ostao poznat po frazi ko nema milijardu, može da ide u d..e (Sneslo bašnю, Эkspress gazeta online, Opublikovano 22 Oktяbrя 2008g. ( 24) Dovoljno je navesti samo nekoliko podataka: Srbija se prostire na km² - a Moskva i Moskovska oblast na km²; Srbija ima stanovnika (sa Kosovom ), a Moskva (sa Moskovskom oblašću stanovnika); London ima u urbanoj zoni, odnosno žitelja u širem Londonu), a Pariz ( u urbanoj zoni, odnosno u gradu sa okolinom); Novi Sad, drugi po veličini grad u Srbiji ima stanovnika (na široj teritoriji grada ukupno ), dok jedan moskovski rejon, Čertanovo ima stanovnika, itd. 14 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

15 Istorijski okvir rusko-srpskih odnosa i percepcije Rusije Složeni trovekovni odnosi Rusije i Srbije, u kojima je bilo i saradnje i pokroviteljstva, ali i sučeljavanja i nesklada, teško se mogu objasniti i još teže razumeti, ako se o njima razmišlja u pojednostavljenim crno-belim stereotipnim kategorijama o matuški, dobroj zaštitnici, odnosno zloj, despotizmu i tiraniji sklonoj Rusiji. Ipak, jedno je sigurno, kad god su se, u protekla tri veka, donosile odluke o sudbini Srbije i srpskog naroda, Rusija se uvek na ovaj ili onaj način, trudila da učestvuje u tom odlučivanju, po pravilu štiteći svoje vitalne interese (kako u vreme Petra Velikog, kada su mu se Srbi obratili za zaštitu od Turaka sa jedne i unijaćenja sa druge strane, tako i danas, kada je na dnevnom redu međunarodne zajednice rešavanje pitanja konačnog statusa Kosova). Ukoliko se posmatraju generalni trendovi razvoja uzajamnih srpsko-ruskih odnosa tokom tri veka, jasno se uočavaju periodi bliske saradnje, pokroviteljstva, zaštite, ali i sukoba i sučeljavanja, takođe se ističe nekoliko ključnih tačaka i događaja. Intenzivni srpsko-ruski odnosi u modernom dobu počeli su se razvijati još od kraja 17. veka (mada je pojedinačnih kontakata bilo i ranije, još od srednjeg veka), kada su se srpski narodni prvaci, predvođeni patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem, obratili ruskom caru Petru I Velikom za pomoć radi oslobođenja od turske vlasti i kada je Rusija Petra Velikog odlučila da povede aktivniju politiku na Balkanu (što je, uz ostale reforme i promene epohe Petra I, označilo početak njene odlučnije borbe za svoje mesto među vodećim evropskim državama). Tokom 18. veka, međusobne odnose karakterisala je činjenica da su se Srbi obraćali Rusiji najčešće sa molbom ili da vojno, politički, prosvetno, kulturno, duhovno i finansijski pomogne njihovu borbu za oslobođenje od Turaka, odnosno pošto je srpski narod, nakon Bečkog rata i seobe pod patrijarhom Arsenijem III, živeo podeljen u dve države Austriji i Turskoj da ih zaštiti od katoličkog pritiska i pokušaja unijaćenja na teritorijama pod Habzburškom i mletačkom vlašću. Bilo je to vreme i masovnih seoba Srba iz Habzburške imperije u Rusiju, i godine, potaknuto svakako i osećanjem političke, kulturne i duhovne bliskosti. Tokom tog veka Rusija je uspela, boreći se sa Habzburzima za politički uticaj na ovom prostoru, da se nametne kao pokrovitelj pravoslavnih balkanskih naroda, te je godine, prilikom zaključivanja mira u Kučuk-Kajnardžiju, za sebe izborila ulogu pokrovitelja pravoslavnih naroda na Balkanu. Na početku dugog 19. veka Srbi su, još tokom Prvog srpskog ustanka ( ), jasno pokazali da očekuju suštinsku podršku od Rusije. Bilo da je reč o ustaničkoj deputaciju, predvođenoj protom Matejom Nenadovićem, koja je još krajem 1804, poslata u Peterburg da od Rusije zvanično zatraži pomoć, ili o političkim projektima Mitropolita Stefana Stratimirovića, i Jovana Jovanovića, episkopa bačkog, koji su se obraćali ruskom caru Aleksandru I, nudeći mu da Rusija uspostavi neku vrstu protektorata nad Srbijom. No, tokom ustanka došlo je i do prvih sukoba i razilaženja između Karađorđa i ruskog predstavnika Rodofinikina. Ulogu zaštitnice, garanta i pokrovitelja Srba u Turskoj (koju je preuzela prilikom potpisivanja Bukureškog mira sa Turskom, 1812), Rusija je imala tokom većeg dela 19. veka, iako njena politika nije uvek i u potpunosti zadovoljavala srpske nade i očekivanja. Period ruskog pokroviteljstva potrajao je do velikog političkog preokreta u uzajamnim odnosima godine, kada je, nakon San-Stefanskog mira, a kasnije i Berlinskog kongresa (na kome je Srbija stekla nezavisnost), došlo do prvog radikalnog razlaza srpske i ruske politike. Tada je Rusija političke ambicije na Balkanu usmerila ka Bugarskoj, dok je Srbiju voljno prepustila austrijskoj sferi uticaja. To zahlađenje u odnosima, i svakako srpsko razočarenje ruskom politikom, prevladano je tek nakon povratka na presto dinastije Karađorđević godine (koja je bila u bliskim odnosima sa ruskim carskim domom), i učvršćivanja na vlasti radikala Nikole Pašića. Tokom 20. veka u nekoliko navrata dolazilo je do radikalnih preokreta u rusko-srpskim odnosima. Najpre je, nakon povratka Srbije politici oslonca na Rusiju, u vreme izbijanja Prvog svetskog rata, 1914, Rusija Nikolaja II dala bezrezervnu podršku Srbiji, izloženoj austro-ugarskom ultimatumu i pritiscima. No, uskoro Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 15

16 je usledio dramatičan zaokret rušenje dinastije Romanov (dotadašnjeg pokrovitelja Srbije). A potom i nestanak, kroz revolucionarne preobražaje i Građanski rat, , i same Ruske imperije. Ideološke isključivosti i radikalizam, uticali su na odluku kralja Aleksandra (inače ruskog đaka) i Nikole Pašića, da sa novom, komunističkom tvorevinom, SSSR, prekinu bilo kakav politički kontakt. Intenziviranje odnosa, ali u potpuno drugačijem međunarodnom kontekstu, drugog svetskog rata, trijumfa SSSR, širenja sovjetske imperije na Istočnu Evropu i pobede komunista u Građanskom ratu u Jugoslaviji, usledilo je od godine. To je predstavljalo novi snažan i dubok zaokret u međusobnim odnosima, koji su građeni u okvirima komunističke ideologije i posmatrani i ocenjivani iz te vizure. No, ubrzo, već godine, došlo je do sukoba Broza i Staljina i novog radikalnog preloma u odnosima. Od najbližih saveznika, Jugoslavija i SSSR su postali ogorčeni protivnici u okviru komunističkog sveta. Kraj 20. veka doneo je nove potrese, iskušenja i izazove. Obe države prošle su kroz traumatično zajedničko iskustvo pada komunizma, , kada su se raspale obe federacije, sovjetska i jugoslovenska. Jeljcinova Rusija, iako poražena u Hladnom ratu, nastavila je po inerciji da se ponaša kao velika sila (tražeći svoje mesto u posthladnoratovskom svetu), a Miloševićeva Srbija je tokom ratova za jugoslovensko nasleđe, veoma često upirala svoje poglede ka matuški Rusiji, očekujući pomoć ili preciznije, očekujući da će se sučeljavanje Rusije i Zapada obnoviti i da će SRJ ponovo zauzeti svoje udobno mesto između dva suprotstavljena bloka. Tih godina Rusija se trudila da učestvuje u odlučivanju o ratnim pitanjima u bivšoj Jugoslaviji, ali njen angažman i moć nisu zadovoljavali nerealne ambicije srpskog političkog rukovodstva (koje se i inače prečesto vezivalo za ruske političke marginalce, pa je neke od njih i finansijski pomagalo u nadi da će doći na vlast), što je stalno izazivalo nova razočarenja (pogotovo tokom i posle NATO bombardovanja Srbije godine). Političke promene u Srbiji, 5. oktobra godine, donele su nove promene u međusobnim odnosima. U velikoj meri i zbog Miloševićevih nerealnih očekivanja od Rusije, a delom i zbog ruske odluke da se povuče sa Balkana, odnosi prvih godina 21. veka, su naglo zahladneli (toliko, da predsednik SRJ Koštunica u junu godine napravio diplomatski gaf ne dočekavši ruskog predsednika Putina na aerodromu, prilikom njegove prve posete Srbiji nakon oktobarskih promena godine, već ga je čekao u zgradi SIV-a). * * * Od početka 18. veka, generalna percepcija Rusije na ovim prostorima, uveliko je zavisila od međusobnih političkih odnosa. Pre tog vremena, u periodu veka, u percepciji Rusiji među Srbima dominirala je bazično religiozna ideja o Moskvi kao Trećem Rimu (čije je elemente moguće prepoznati i u potonjim vremenima). Nakon Bečkog rata, obraćanja srpskih velikodostojnika caru Petru Velikom i nakon seoba Srba u Rusiju, tokom 18. veka, među srpskim stanovništvom dominirala je predstava o velikom pravoslavnom caru, kao zaštitniku Srba, dok su srpski putnici doživljavali Rusiju, usled velikog broja Srba koji su se tamo preselili, kao svoju treću domovinu. Devetnaesti vek je doneo predstavu o Rusiji, kao predvodniku probuđenog slovenstva. Istina, i u tom vremenu bilo je uzdržani i stavova prožetih skepticizmom, kada je u pitanju Rusija 25. Ali je politički preokret godine, doneo prve začetke rusofobije u srpskom društvu. Naredni, 20. vek, visoko ideologizovan zbog pobede komunista u Rusiji doneo je dve krajnosti, ideološki bliski srpski komunisti videli su u Rusiji predvodnika obespravljenih i poniženih, a njeni protivnici, krvavu komunističku despotiju. Prelom godine, ponovo je doneo jednu važnu novinu u percepciji Rusije (SSSR). Od tog doba, domaći komunisti su vodili nikada do kraja ne dovedenu borbu protiv sovjetskih, oko toga ko je pravoverni naslednik i tumač Marksa i Lenjina. Tu borba, koju je slikovito opisao M.S. Gorbačov, nakon susreta sa Miloševićem, kroz konstataciju on me je dva sata ubeđivao kako treba da vodim Rusiju prerasla je u jedan, naracionalan i arogantan manir, da su ovdašnji političari i intelektualci navikli da vode rusku 25) Uporediti npr. Jakov Ignjatović, Šovinizam ruski u Srba, u: J. Ignjatović,, Publicistički spisi. Knj. 2, Novi Sad, Priština 1989, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

17 politiku 26, a na da se usklađuju sa njom. Otuda je, tokom 1990-tih, tako često Milošević nalazio podršku u krugu ruskih političkih marginalaca, i otuda su usledila brojna, duboka razočarenja ruskom politikom tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije i tokom NATO bombardovanja. Savremena dilema: Srbija EU vs. Srbija Rusija? Po mom mišljenju jedinstvena mogućnost koja danas stoji pred Srbijom je I RUSIJA I EU. Druga varijanta u savremenoj srpskoj politici jednostavno nije moguća. Sa jedne strane, ukoliko svi susedi Srbije uđu u EU i NATO, čemu svi teže, a neki se tamo već i nalaze potpuno je iluzorno tražiti perspektive Srbije van EU. Rusija, sa svoje strane, niti hoće, niti ekonomski može zameniti EU, u takvim pretpostavljenim okolnostima. Sa druge strane, svaka ozbiljna politička snaga u Srbiji (koja pretenduje da vrši vlast, u bližoj ili daljoj budućnosti) jednostavno mora računati sa ruskim faktorom u svom političkom delovanju. I to, čak, ne toliko u međunarodnim odnosima (konkretno u odnosima prema Rusiji ili EU) već pre svega u unutrašnje političkim odnosima. Jer, potpuno napuštanje svakog ozbiljnijeg političkog kontakta sa Rusijom, zauzimanje oštrog antiruskog stava i izražena antiruska (rusofobska) retorika, usled niza faktora (istorijskih odnosa, kolektivnog mentaliteta i sećanja, do bombardovanja NATO 1999 i samoproglašenja nezavisnosti Kosova 2008), nedvosmisleno bi otvorila ogroman prostor za one političke snage koje bi (ili to već čine, često jeftinom propagandnom retorikom), vrlo lako zauzele taj prostor i nametnule se kao veoma ozbiljna (odlučujuća?) politička snaga u Srbiji. 26) Srbi se uporno suprostavljaju i brane otadžbinu. A Rusija spava. Branimo i Rusiju, istovremeno se trudeći da je probudimo (Vojislav Šešelj, Srpski narod i novi svetski poredak, Novi svetski poredak, ( Nerealno je ako Rusija i dalje bude išla linijom potisnute istorijske i tradicionalne svesti, ako i dalje bude sledila put diplomatske ekvidistance i mešala babe i žabe na tlu prethodne Jugoslavije. Zbog ovoga se i danas sa ogorčenjem kritikuju Srbi, dok se hrvatski junaci pod Staljingradom i dalje protiv Srba upotrebljavaju, kao što je to radio Tito. (...) Otuda i ona podvala priznanja nezavisnosti Crne Gore predsedniku Putinu, iako je ovaj na vreme rešenje za dve srpske celine video u Srpskoj Federaciji. Procviliće ruska Rusija ako se uskoro u Boki, u učilištu Petra Velikog, susretne sa NATO bazama... (INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Konfederacija Rusija srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Glas javnosti, ( glas-javnosti /konfederacija-rusija-srpske-zemlje-jedini-spas-za-srpstvo)) Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 17

18 18 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

19 Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih odnosa na Zapadnom Balkanu Aleksej Timofejev 1 Apstrakt: U radu se posmatra dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na zapadnom Balkanu i mitovi o tim interesima prisutnim na ex-jugoslovenskom prostoru. Autor je pokušao da izdvoji niz faza u kojima su se ruski interesi na Balkanu menjali u zavisnosti od unutrašnjih prilika u Rusiji i njenog položaja u svetu. Mešanje ruskih stavova iz različitih razdoblja i predstava o nekom spoljnopolitičkom kotinuitetu ruske politike na Balkanu, predstavljaju jedan od fakotra u stvaranju mitova zastupljenih u rusofilskim i rusofobnim krugovima srpskog društva.tradicionalne srpske predstave o Rusima počele su da se formiraju pre početka 19. veka. Veze između srpskih manastira i Moskve (dolazak knjiga, ikona i odredjene finansijske pomoći) bile su jedini oblik ruskog prisustva na Balkanu u 15,16 i 17. veku. U 18. veku, Rusija je postala mesto ciljane imigracije dela srpskog stanovništva iz austrijskih predela. Usled rusko- turskih ratova u 18. i 19. veku, dolazi do aktivnog mešanja Rusije u događaje na Balkanu. Sve ovo davalo je sliku Rusije kao zaštitnika Srba, što je i vodilo stvaranju stereotipa. Usled intenziviranja predstave o Rusima kao zaštitnicima Srba, kod dela stanovništva došlo je do formiranja suprotnih stavova. Naivna vera u to da Rusija uvek brani Srbe, i ekstrapolacija pojma majke na jednu inostranu državu veoma često su vodile ekzaltiranim, nerealnim očekivanjima i zahtevima 2. Usled sudara realnosti sa zacrtanom slikom, dolazilo je do frustracija i pada ideala, te su se sipmatije pretvarale u fobije. Određenu ulogu u stvaranju negativne mitološke konstrukcije vezane za Rusiju odigralo je i uključivanje srpske elite u evropske kulturne tokove u obliku poslovnih ili školskih veza sa Bečom i Parizom. Uz akademska znanja i određene radne navike, dolazilo je do upijanja lokalnih stereotipa, a time i do prihvatanja lokalnih geopolitičkih koncepata kod jednog dela srpskog građanstva. Na taj način, dolazi do određene podele Srba po pitanju rusofilije ili rusofobije. Simpatije i fobije smanjile su se donekle nestankonm Carske Rusije nakon 1917, kada je veći značaj dobila desna ili leva orijentacija nego li ljubav prema zapadu ili istoku. Situacija je počela da se transformiše 30-tih godina jačanjem ekstremnog nacionalizma u Nemačkoj i jačanjem Nemačke kao snažne države uopšte. Kritika jugoslovenskog centralizma s desne strane, kod Hrvata i Bošnjaka, počela je da dobija mnogo masovniji karakter nego ista kritika sa ekstremno levih pozicija. Najzad, ovaj trend dostigao je svoj vrhunac za vreme Drugog svetskog rata. Stvaranjem NDH, kao države koja je ostvarila državotvorne tendencije značajnog dela Hrvata i dela Bošnjaka, došlo je do čitavog spleta okolnosti od inspirisanog iz Moskve partizanskog ustanka, sve do učešća Hrvatske legije u pešadijskim i zrakoplovnim operacijama na Istočnom frontu. Sve u svemu, ovo je vodilo jačanju negativnih predrasuda u vezi sa SSSR- om i Rusijom. Kao i za vreme Prvog svetskog rata, masovna propaganda i ratne okolnosti nisu mogle da ne ostave traga na masovnoj svesti pojedinaca. S druge strane, većina Srba i Crnogoraca našla se u teškim okolnostima zbog okupacije, od gubitka državnosti pa sve do genocida. Usled toga, opet dolazi do revitalizacije slike o Rusiji kao zaštitnici. Ova revitalizacija išla je paralelno sa daljim razvojem koncepta Rusije kao protivnika srpskog blagostanja kod određenih delova društva. Usled komplikovanog i vešeslojnog građanskog rata u Jugoslaviji, različite frome imaginarnih prestava o Rusiji nijansirale su se do pojave posebnih proruskih i prosovjetskih stereotipa, antisovjetskih i u isto vreme i antiruskih koncepata, antisovjetskih i u isto vreme rusofilskih pa čak i antiruskih i u isto vreme prokomunističkih stavova. Ova podeljenost srpskog građanskog društva, uz određene premutacije, doživela je naše doba. U većini zemalja bivše Jugoslavije, vladajuće elite, pa i širi društveni slojevi, uspeli su da prepoznaju u Rusiji ne političkog protivnika ili saveznika već ekonomskog partnera, čije tržište i investicioni potencijali mogu da se iskoriste na uzajamnu korist, bez ikakvih političkih konsekvenci i uplitanja tradicionalnih mitova i stereotipa, i bez odstupanja od čvrste evroatlanske orijentacije. Na ovaj put u poslednje vreme, 1) Mr Aleksej Timofejev je doktorant Filozofskog fakulteta u Beogradu i radi na Institutu za noviju istoriju Srbije. 2) Ровински П.А., Записи о Србији : : (из путникових бележака), Нови Сад, 1994; Русские о Сербии и сербах. Под. ред.шемякин А.Л., Спб., 2006 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 19

20 ima priliku da izađe i Srbija, u kojoj se pak i danas oseća, u odnosu prema Rusima i Rusiji, teret čvrstih mitoloških konstrukcija vezanih za fobije ili simpatije pojedinaca, njegove familije i okruženja. Formule: otac me stavio u krilo i pričao o Rusiji ili deda mi je zavetovao da se čuvam Rusa, i danas mogu da se čuju u neformalnim razgovorima iz usta brojnih stanovnika Srbije. U simpatijama i fobijama naroda Zapadnog Balkana vezanim za Rusiju možemo da izdvojimo glavnu liniju zabluda predstavu o nekom trajnom ruskom odnosu prema Balkanu. Istorijski gledano, jedva možemo da govorimo o nekom apsolutnom kontinuitetu ruske spoljne politike na Balkanu ili u Jugoistočnoj Evropi. Logičnije je da se izdvoji niz posebnih manje povezanih razdoblja u ruskoj spoljnoj politici kada je dolazilo do neprekidnog praćenja nekih pojedinačnih zacrtanih kurseva. Prvo razdoblje ruske politike na Balkanu. Uslovne granice tog razdoblja možemo da povučemo: od uspostavljanja ruske države nakon tatarske najezde u 15. veku, do sredine 18. veka. U to doba, istočna granica Turskog carstva ležala je duboko na istoku, na području savremene Ukrajine. Zbog toga je prirodno da su se svi pravoslavni narodi pod vlašću bezbožnih agarjana posmatrali kao jedna daleka i malo poznata periferija pravoslavnog sveta u dubokoj pozadini susedne neprijateljske islamske carevine. Pomoć, u obliku crkvenih predmeta, odeće i dozvola na prikupljanje novca u Rusiji, davala se u to doba Srbima i Crnogorcima na osnovu konfesionalne bliskosti. Jezička srodnost mogla je da da samo tehnička olakšanja u komunikaciji, ali nije se uzimala u obzir u slučaju donošenja nekih odluka. Pomoć, koja se u to doba pružala pravoslavnom stanovništvu Balkana od strane ruskih crkvenih krugova, nije prevazilazila granice konfesionalne solidarnosti i humanitarne aktivnosti, i nije imala neku dublju državnu osnovu. Drugo razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Dolaskom na vlast Ekaterine II ( ), dolazi do promene u balkanskoj politici Rusije. Dolazi do formulacije ruskih državnih interesa na Balkanu. Nakon prvog rusko-turskog rata iz doba Ekaterenie ( ), došlo je do potpisivanja mirovnog ugovora u Kučuk-Kajnardži. Ovde je Rusija po prvi put zatražila, a Porta priznala, eksluzivno pravo Rusije na zaštitu pravoslavnih naroda pod vlašću Porte, što je pružilo Rusiji mogućnost da se meša u unutrašnje prilike u Porti u toku čitavog sledećeg veka. Do još većih promena došlo je u toku sledećeg rusko-turskog rata ( ). Tada je, uz podršku svog savetnika i građanskog supruga Grirorija Potemkina, Ekaterina II lansirala takozvani grčki projekat. Ovde moramo da pomenemo da je grčki u ruskom jeziku sve do kraja 18. veka značio balkanski, a same Grke Rusi su nazivali Jelenima po grčkom samonazivu. Zato je i ovaj grčki projekat u stvari označavao balkanski projekat. Dakle, radilo se o projektu podele evropske Turske na dva dela, između Austrije i Rusije. Istočni deo Balkana sa Carigradom morao je da se pretvori u neku obnovljenu Vizantijsku imperiju vazalnu prema Rusiji i sa unukom Ekaterine Konstantinom na čelu. Nacrt predloga o podeli bio je iznesen i u pregovorima sa Austrijom godine. Međutim, usled smrti naklonjenog ovoj ideji Jozefa II (1790), promotera ove ideje, Grigorija Potemkina (1791) i same Jekaterine (1796), ovaj projekat bio je prekinut, a sam rat, iako pobedonosan, nije doneo nekih promena na političkoj mapi Balkana. Interesantno je da je Zapadni Balkan bio ostavljen van ruske interesne sfere čak i u najspektakularnijem obliku ruskih ekspanzionističkih apetita ocrtanom u grčkom projektu. Logika rusko-turskih ratova vodila je tome da je uskoro, u toku narednog rusko-turskog rata ( ), došlo i do kopnenog dolaska ruskih trupa na granice Zapadnog Balkana. Ovi događaji poklopili su se sa Prvim srpskim usntakom. Već u ovom prvom dodiru možemo da naziremo modus vivendi koji će pratiti ponašanje Rusije u zapadnom delu Balkanskog polustorva, a pre svega u Srbiji, od tada pa nadalje. Moskva nema ambicija da uključi ovaj prostor u sastav Imperije. Zvučale su molbe rukovodilaca ustanka za uključivanje Srbije u sastav Ruske imperije motivisane nadom da će ovo povećati zainteresovanost Rusije za sudbinu Srba 3. Međutim, Rusija nije imala ambiciju da uključi u svoj sastav ratobornu i siromašnu pokrajinu u centru Balkanskog poluostrova, opkoljenu sa svih strana snažnjim i ne baš prijateljski raspoloženim imperijama. Rusija je videla u Srbima samo pravoslavne hrišćane i maksimum koji je mogla da ponudi bila ja briga o njihovom statusu u okviru strane imperije. Ova briga bila je drugorazredno pitanje u slučaju kada bi došlo do direktne pretnje po interese same Rusije. Bukureški mir (1812), Akermanski ugovor (1826) i Adrijanopoljski mir (1829) dosledno su, između drugih zahteva Rusije, fiksirali obavezu Turske da čuva pravo Srba na autonomiju. I Turska, pod pretnjom ruskog oružja, 3) Moramo da pomenemo da su se ovi kontakti ostvarivali paralelno uz kontakte sa Francuskom i Austrijom koje su dobijale slične ponude. 20 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

21 svaki put je prava Srba na autonomiju morala da prizna. Definitivno, ovaj put bio je završen 1878, kada je Turska morala da prizna nezavisnost Srbije. Međutim, i na kraju ovog puta, kao i na početku ovog puta, interesi Imperije imali su primat, i, ako su interesi Srba ili nekih drugih štićenika dolazili sa njima u konflikt, morali su da budu potisnuti. Uostalom, ova logika odnosa velikih sila i njihovih malih saveznika tipična je u svim vremenima. Veoma je teško da čvrsto odredimo šta je bilo u osnovi ove odbrane pravoslavnih hrišćana, i to ne samo Srba, već i Grka, Bugara, Crnogoraca i dr. Da li se ovde radilo samo o perfidnom načinu slablenja Turske (a kasnije i Austrije)? Veoma je verovatno da je ova motivacija imala dominantni značaj. Ne možemo da tvrdimo, čak i u slučaju istočnog dela Balkanskog poluostrova, da se radilo o potencijalnoj pripremi tla za neku dalju ekspanziju. Valahija i Bugarska u 18. i 19. veku, u različito vreme, nalazile su se u ulozi teritorija pod privremenom ruskom okupacijom. Međutim, nikad ni u jednom ruskom ili stranom arhivu nije pronađen dokumenat koji bi pokazivao želju Rusije za trajnošću ove okupacije. Ruska okupaciona administracija na Balkanu nikada nije gradila veće vojne objekte, utvrđenja ili pruge (kao što je Rusija radila naprimer na Kavkazu), što nam daje mogućnost da negiramo ovu drugu predpostavku. Kao treću moguću motivaciju možemo da iznesemo i to da je Rusija, sve do sloma imperije 1917, predstavljala ne samo apsolutnu monarhiju već i neku vrstu pravoslavne teokratije. Uloga pravoslavne crkve bila je izuzetno velika, kao i nivo religijske motivacije ne samo kod širih društvenih slojeva već i kod vladajućih krugova Rusije. Rusiju carskog doba mogli bismo da uporedimo sa nekom vrstom savremene Saudijske Arabije, zemlje koja pruža podršku istovernicima u svetu ne samo zbog ekomskih i političkih već i zbog iracionalnih verskih motivacija. Drugo razdoblje ruske politike na Balkanu završilo se potpunim neuspehom, ako bismo ga posmatrali kao pokušaj ekspanzije. Međutim, ako ga posmatramo kao pokušaj stvaranja nezavisnih pravoslavnih država na Balkanu, prijateljskih prema Rusiji, moramo da kažemo da su ovi ciljevi bili skoro potpuno ostvareni. Događaji Prvog balkanskog rata, kada su nekadašnji štićenici Rusije presudili osmanskoj dominaciji u Evropi, mogu da se posmatraju kao trijumf ove politike. Još jedna od osobina ruske politike tog doba na Balkanu bila je skoro potpuno odsustvo ekonomskog pokrića odnosa Rusije prema Balkanu. Trgovinski presek rusko-srpskih, rusko-bugarskih, rusko-crnogorskih i rusko-grčkih odnosa i njegova uloga u privrednom balansu ovih zemalja bila je isto tako zanemarljiva početkom dvadesetog kao i krajem osamnaestog veka. Jedino težnja Rusije da kontroliše moreuze Bosfor i Dardanele može se donekle povezati sa ekonomskim interesima. Treće razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Nakon revolucije i građanskog rata godine, Rusija nestaje sa političke karte sveta i država dobija naziv-skraćenicu SSSR. Nova država koja je bila formirana sprovodi svoju apsolutno nepovezanu sa prethodnim periodom politiku na Balkanu. Kao primer ove potpuno drugačije politike, možemo da navedemo sovjetsku ratnu pomoć Turskoj u borbi protiv Grka, koju je mlada sovjetska država pružala Ataturku u oružju i vojnim specijalistima za vreme grčko-turskog rata ( ). Ovu politiku trećeg sovjetskog doba moramo da podelimo na nekoliko podrazdoblja, jer se sovjetska spoljna politika u to doba, pa i prema Zapadnom Balkanu, nekoliko puta menjala i to temeljno. Prvo takvo podrazdoblje povezano je sa radom Kominterne međunarodne organizacije sa centrom u Moskvi i sa željom da se ostvari neka svetska revolucija. Usled političkih promena, došlo je do potpunog sloma u tradicionim shvatanjima širih ruskih društvenih slojeva o Balkanu i balkanskim narodima. Kritika svega što je radio prokleti carizam dovela je i do poptunog negiranja svih koraka i veza koje su uspele da se uspostave između Rusije i pravoslavnih naroda Balkanskog poluostrva. Tome je doprinela i hajka protiv akademske slavistike,promena kadra u diplomatiji i vladajućoj birokratiji uopšte. Bitnu ulogu u ovom svesnom uspavljivanju svesti naroda o postojanju Balkana imala je i relativno povoljna klima po ruske političke emigrante i vatrene neprijatelje boljševika, koja se formirala u zemljama Balkana, a pre svega u Jugoslaviji i Bugarskoj, u međuratnom razdoblju. Jugoslavija je prednjačila u tome, a čak nije imala ni diplomatske odnose sa SSSR-om sve do godine. Pozicija Kominterne nije bila nimalo mekša. Jugoslavija tamnica naroda, a velikosrpski šovinisti ugnjetači potlačenih Makedonaca, Hrvata, Albanaca, Crnogoraca, Mađara, Nemaca i Italjiana. Kasnije, usled dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 21

22 ,i jačanja vlasti Staljina u SSSR-u, Kominterna je umekšala svoju oštrinu. Došlo je i do korekcije stavova o Jugoslaviji. Kominterna više nije iznosila tvrdnje o veštačkoj versajskoj tvorevini, već samo o potrebi za federalizacijom Jugoslavije kao države. Posle izbijanja Drugog svetskog rata, bili su uspostavljeni i sovjetsko-jugoslovenski odnosi (u leto 1940.). Međutim, ovo otopljavanje odnosa nije značilo i prekid sovjetskih pokušaja da se po svaku cenu odgodi Hitlerov neizbežan napad na SSSR. Neutralnost SSSR-a nije bila prekinuta ni nakon munjevitog uništavanja Jugoslavije od strane Vermahta. Usled napada Nemačke na SSSR, došlo je do aktivizacije kadrova KPJ posebno pripremljenjih u školama i kursevima Kominterne i početka partizanskog rata, koji se pretvorio u Građanski rat. Drugo kratko ali veoma bitno podrazdoblje sovjetske spoljne politike na Zapadnom Balkanu počelo je u jesen 1944, usled dolaska u Srbiju sovjetskih trupa koje su oslobodile Srbiju od Nemaca. Instalirali su u Beogradu okrutnu partizansku vlast. Od tada, pa do 1948,na vlasti u Jugoslaviji nalazio se jedan prema Moskvi vazalni režim. Koreni ovog stanja ležali su u ranijim dogovorima između Staljina, Ruzvelta i Čerčila. Međutim, ovde opet mora da se izdvoji relativno mali značaj zapadnobalkanskog regiona na mapi moskovskih interesa. Veoma je indikativna lakoća sa kojom je Staljin prihvatio Čerčilovo fiftififti u definisanju budućnosti Jugoslavije. Manje je poznato, ali nakon uvida u otvorene sovjetske arhive očigledno, kako lako je Staljin odustao od Jugoslavije nakon konflikta Iako granične čarke i provokacije nisu bili zanemarljive, Moskva pak nikada nije ozbiljno razmatrala opciju vojno-policijskog povratka Jugoslavije pod svoju kontrolu. Bilo bi pogrešno smatrati zanemrljivim ovo kratko ali veoma intenzivno doba sovjetskog sizereniteta u Jugoslaviji za unutrašnje prilike u zemlji. Tragovi ovih kontakta ostali su uočljivi u Srbiji sve do kraja 90-tih godina, na najrazličitijim nivoima: od izgleda oficirskih vojnih knjižica, do udžbenika istorije Starog Veka. Ovo kratko podrazdoblje zanimljivo je i po tome što je po prvi put došlo do pokušaja određene ekonomske ekspanzije Moskve na Zapadnom Balkanu. Doduše, u uslovima komandno-administrativne socijalističke privrede, ova ekspanzija imala je relativno nasilan karakter. Prvi i poslednji put u istoriji ruskih i sovjetskih akcija na području zapadnog Balkana, došlo je i do snažne kulturne ekspanzije, koja je, za razliku od ekonomskih pokušaja, ostavila u kasnijem vremenu nešto više tragova. Od pogoršavanja odnosa 1948, pa sve do pada SSSR-a, možemo da izdvojimo treće podrazdoblje u politici SSSR-a prema Jugoslaviji. Odnosi između Moskve i Beograda tog doba bazirali su se na blokovskoj podeli u kojoj Jugoslavija nije bila na strani SSSR-a (na primer za vreme Mađarske krize 1956, Čehoslovačke krize 1968, za vreme događaja u Afganistanu i Poljskoj). Indikativno je to da se u vojnim pravilima i vežbama JNA spremala da brani zemlju i od plavih strelica nacrtanih sa zapadne strane zemlje i od crvenih strelica uperenih sa istoka. Tek sedamdesetih godina, sa popuštanjem osećaja ugroženosti kod jugoslovenskog establišmenta, došlo je do jačanja sovjetsko-jugoslovenskih ekonomskih i kulturnih veza. Međutim, ovo jačanje nije imalo dominantan karakter i u svakom slučaju imalo je sekundarni karakter, ne samo za SSSR već i za Jugoslaviju, ekonomski i kulturno vezanu za zemlje Zapadne Evrope, pre svega Nemačku. Veoma indikativna je statistika srpskog izvoza i uvoza za godinu. Izvoz SFRJ vredeo je 13,8 mlrd USD (deo Srbije - 4,5 mlrd USD), a uvoz - 14,8 mlrd USD (Srbija - 5,2 mlrd USD). Osnovni potraživač srpskog izvoza bila je Nemačka (1,1 mlrd USD) i tek nakon nje - SSSR (0,8 mlrd USD) 4. Nemačka je bila i glavni izvoznik robe u Srbiju (1,9 mlrd USD) u poređenju sa 0,7 mlrd USD sovjetske robe. U kulturnom kontaktu, moderna produkcija kulture SSSR-a (muzika i film), iako prisutna u Jugoslaviji, nije mogla da se takmiči sa modernom zapadnoevropskom i američkom kulturnom ekspanzijom koja je potpuno poplavila socijalističku Jugoslaviju. Četvrto razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Usled pada komunističke ideologije i nestanka SSSR i SFRJ, došlo je do novog zaokreta u istoriji ruske spoljne politike na Balkanu. Ovo poslednje savremeno razdoblje ruskih spoljno političkih mera na Balkanu zaslužuje jedno posebno istraživanje 5. Možemo da iznesemo nekolikoglavnihsmernica ove politike. Rusija od 1991, pa sve do danas nema posebnih, zvaničnih političkih ciljeva na Balkanu. Sve od do 2009, Rusija nijednom nije personificirala svoje saveznike u političkim elitama ni u jednoj zemlji Zapadnog Balkana. Investicija ruskih tajkuna u značajne 4) Ekonomske sankcije i li vojno mešanje Nezavisimaya gazeta 18 juna 1992.g. (Экономические санкции или военное вмешательство//независимая газ июня). 5) Vidi naprimer relativno staro, ali metodološki ispravno Rusija na Balkanu (Россия на Балканах. Науч. доклады / Моск. Центр Карнеги; Вып. 8, Москва, 1996). 22 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

23 lokalne medije u zemljama Zapadnog Balkana skoro da nije ni bilo. Ni u Srbiji, niti u Crnoj Gori, da ne govorimo već o drugim zemljama Zapadnog Balkana, nijedna novina ili TV stanica nije se pretvorila u dosledan glasnik nekog posebnog ruskog pogleda, iako postoje više primera markiranih medija druge orijentacije u svim zemljama regiona. Jedinstveni slučaj doslednog ispoljavanja posebnog stava od strane ruske zvanične politike za sada jeste primer statusa Kosova. Ipak, i sad, kao i devedesetih godina, osnovni vidljiv cilj nije neki realni rezultat u samom regionu, već potreba ispoljavanja određene spoljnopolitičke poruke partnerima na velikoj i dalekoj od Balkana političkoj pozornici. Devedesetih,poruka je zvučala kao: mir po svaku cenu, a ove decenije: mir ali bi bilo dobro da nas poštujete. Danas se Balkan nalazi van ruske definisane interesne političke sfere i ovde su prisutni samo ekonomski interesi Rusije, mahom vezani za privatne poslovne projekte, bez veće državne podrške. Jedini izuzetak jesu projekti vezani za energetski sektor. Bez obzira na sav značaj po region, i bez obzira na snažnu rusku institucionalnu potporu, i ovi projekti nisu usmereni na postignuće nekih većih rezultata u regionu, već su u značajnijoj meri upućeni na postizanje određenih ekonomskih ciljeva Rusije u EU. Teško je govoriti o nekom iole bitnom kulturnom prisustvu Rusije u regionu. Nivo aktivnosti ruskih kulturnih centara daleko zaostaje za sličnim američkim, nemačkim, španskim i francuskim insitucijama. Čak i masovno prisustvo ruskih turista u Crnoj Gori slabo se oseća van hotelijersko-ugostiteljskih objekata namenjenih dočeku gostiju iz Rusije. Rusija, nastala posle raspada SSSR-a, definitivno je prihvatila na Zapadnom Balkanu ulogu krupne i razvijene države koja ima svoje ekonomske interese, ali nema ambicija ili kapaciteta velike sile. Višekratnim ponavljanjem da nema ništa protiv evropskih integracija Srbije (ili drugih zemalja regiona), Rusija je težila da pokaže odsustvo nekih vlastitih političkih ambicija u regionu. Ni atlanske integracije regiona savremena zvanična Rusija nijednom nije kritikovala dosledno i čvrsto kao što je imala priliku da kritikuje težnju ka pristupanju NATO bivših sovjetskih republika. Spada u domen mitova i navodna prisnost ruskih veza sa Srbijom. Odnosi sa Crnom Gorom, Bosnom i Hrvatskom nisu gori, ako nisu bolji, od onih koji su se uspostavili između Moskve i Beograda. O tome veoma dobro svedoče ne samo izjave ruskih ambasadora u ovim zemljama već i isti nivo viznih olakšica koje su dobili u Rusiji državljani ne samo Srbije već i Hrvatske, Crne Gore ili Bosne. Ponekad odnosi drugih,,eks-yu» republika sa Rusijom imaju čak i veću prisnost nego na ruskosrpskoj relaciji. U tom kontekstu možemo da pomenemo pozitivniju klimu za ruske investicije u Crnoj Gori, hrvatsko priznanje svojih državljana ruskog porekla zvaničnom nacionalnom manjinom i neke druge pojave. Generalno gledano, bilo bi pogrešno tvrditi da je postojala neka stalna i neprekidna politika Moskve na Balkanu. Međutim, isto tako bilo bi preterano tvrditi da nova razdoblja u ruskoj politici na Balkanu nisu imala nikakvih veza sa prethodnim razdobljima. Četiri izdvojena razdoblja u ruskoj spoljnoj politici na Balkanu donosila su veoma bitne promene. Mešanje ruskih spoljnopolitičkih interesa u zapadnom delu Balkanskog poluostrva iz različitih razdoblja, vodilo je i vodi stvaranju različitih rusofilskih i rusofobskih mitova. Još jedan izvor ovih mitova jesu brojne teorije zavera : o navodnoj umešanosti Rusije u državne udare u Srbiji, 29. maja ili 27. marta 1941, o tome da Tito nije bio Hrvat već ruski enkevedejac ili o tome da je pokojni S.Milošević bio saveznik zvanične Rusije. U najmodernije teorije zavere spada navodna želja Rusije da dobije neku vojnu bazu u Crnoj Gori ili u Srbiji. Ove vanekonomske teorije i objašnjenja stvaraju jedan specifičan odnos prema krupnim ruskim investicijama u Srbiji. Simptomatično je i apokaliptično prikazivanje u srpskim medijima zahlađenja odnosa između SAD-a i Rusije, pri kraju mandata prethodnog predsednika SAD-a, kao nekog uvoda u nuklearni Armagedon. Ove teorije zavere dobijaju različitu obojenost u zavisnosti od toga da li analitičar, novinar ili obični govornik u kafani deli fobije ili filije prema Rusiji. Ni jedno, ni drugo ne pomaže stabilizaciji Zapadnog Balkana kao jedne evropske regije koja ranije ili kasnije mora da prođe put evroatlanske integracije do kraja. Na kraju krajeva, ovi mitovi ne služe niti interesima EU niti interesima Rusije u zemljama Zapadnog Balkana. U okviru ovih mitova nema mesta za racionalno razmišljanje, ni za viziju globalne i veoma čvrsto uzajamno povezane savremene svetske privrede. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 23

24 24 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

25 Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj Žarko N. Petrović 1 Uvod Sa jednim od tri 2, odnosno četiri 3, stuba svoje spoljne politike Ruskom Federacijom, Srbija ima intenzivne odnose od godine. Najvidljiviji aspekt bilateralnih odnosa, pored gradnje Južnog toka, odnosno celokupne saradnje u energetici, jeste zajednički pogled na pitanje statusa Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije. Ovo pitanje je pokrenulo i druga pitanja značajna sa aspekta međunarodnog prava i međunarodnih odnosa. Na primer, od avgustovske krize u Gruziji godine, Srbija se nijednom nije pridružila Evropskoj uniji u njenoj poziciji na sednicama Stalnog saveta OEBS-a. 4 Isto tako, Srbija je glasala protiv rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o pravu izbeglica (interno raseljenih lica) na povratak u Abhaziju. 5 Pored toga, Srbija se sa simpatijama 6, odnosno razumevanjem, 7 odnosi prema inicijativi ruskog predsednika Medvedeva o zaključenju novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. Ove usklađene pozicije govore o tome da postoji jasna koordinacija, razumevanje, pa čak i strategija zajedničkih nastupa na međunarodnom nivou, između vlasti Republike Srbije i Ruske Federacije, kako po pitanju statusa Kosova tako i po drugim međunarodnim pitanjima. 8 Ovu intenzivnu političku saradnju svakako treba posmatrati u kontekstu integracija Srbije u njen prvi stub Evropsku uniju. Na primer, u Izveštaju o napretku za godinu 9, Evropska komisija je jasno rekla da u sprovođenju naftno-gasnog aranžmana sa Rusijom Srbija mora da pazi da se poštuju odredbe Ugovora o energetskoj zajednici, koji je deo evropskih integracionih procesa Srbije. 10 Ovo je jasan signal da Evropa od Srbije očekuje ponašanje u skladu sa pravilima kluba u koji Srbija želi da uđe, odnosno da ona nije protiv saradnje sa Rusijom sve dok je ta saradnja u okviru evropskih pravila. Opšti zaključak je da je ovaj ruski stub srpske spoljne politike sve jači. Iako se njegova čvrstoća još uvek ne može uporediti sa čvrstoćom stuba koji se zove Evropska unija, s obzirom na to da, prema podacima Republičkog statističkog zavoda Srbije, više od polovine ukupne spoljnotrgovinske robne razmene Srbije 1) Žarko N. Petrović, Mst, je direktor istraživanja ISAC Fonda. Godine i autor je bio politički savetnik u Misiji OEBS-a u Gruziji (do prestanka aktivnosti te misije). Stavovi izneti u ovom tekstu su isključivo autorovi, zasnovani na javnim podacima, i ne odražavaju stavove Republike Srbije, OEBS-a kao organizacije ili bilo koje druge njene države učesnice. 44) Evropska unija, Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija čine tri stuba na kojima počiva srpska spoljna politika Ova tri stuba, i ranije pomenuta u istupanjima srpskih zvaničnika, bili su poslednji put jasno formulisani u obraćanju predsednika Tadića srpskim ambasadorima u januaru godine. Tadić: EU najvažniji cilj 12. januar 2009, dostupno na: vesti/index.php?yyyy=2009&mm=01&dd=12&nav_category=11&version=print 3) Prilikom poslednje posete predsednika Tadića Kini, on je govorio o tome da je i Kina jedan od stubova srpske spoljne politike. Intervju predsednika Republike Srbije Borisa Tadića Politici, Tadić: Kina strateški partner Srbije, dostupno na: rs/rubrike/politika/tadic-kina-strateshki-partner-srbije.lt.html 4) EU ima zajednički stav u vezi sa pitanjima gruzijsko-ruskog sukoba u avgustu godine. i predsedavajuća država EU iznosi taj stav na sednicama Stalnog saveta OEBS-a u Beču. Susedi Srbije, Crna Gora i Makedonija, redovno se pridružuju stavu EU. 5) Rezolucija Generalne skupštine UN GA/10708, 15. maj 2008, dostupno na: ga10708.doc.htm 6) Intervju stalnog predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkova, Rosijskaja gazeta, 20. avgust 2008, dostupno na: mid.ru/brp_4.nsf/arh/ b1a28ddcc32574ab0055ac1b?opendocument 7) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija Ministra spoljnih poslova Rusije S.V. Lavrova na zajedničkoj pres konferenciji o rezultatima pregovora s ministrom spoljnih poslova Srbije, V. Jeremićem, Moskva 20. februara godine. (Стенограмма выступления и ответов на вопросы СМИ Министра иностранных дел России С.В.Лаврова на совместной прессконференции по итогам переговоров с Министром иностранных дел Сербии В.Еремичем, Москва, 20 февраля 2009 года), dostupno na: 8) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, gde je ministar Jeremić govorio o ovoj strategiji, dostupno na: 9) Brussels, , SEC(2008) 2698 final, dostupan na: 10) Ugovor je potpisan 25. oktobra godine u Atini, ratifikovan je od strane nadležnog organa RS 19. jula godine, a stupio je na snagu 1. jula godine. Službeni glasnik RS, broj 62/2006 od 19/07/2006 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 25

26 otpada na EU 11, on dobija i na snazi i na značaju. Naime, od godine naovamo vrednost trgovinske razmene sa Rusijom je u konstantnom porastu. Srbija najviše uvozi iz Rusije, u vrednosti od gotovo milijardu dolara godišnje, i to su uglavnom rezultati uvoza energenata. Sa druge strane, u Rusiju izvozi uglavnom lekove, poluproizvode i nešto hrane. 12 U ovom pregledu biće analizirana pitanja vezana za rusku podršku Srbiji u vezi sa pitanjem statusa Kosova i povratnu spregu koju Rusija očekuje od Srbije na političkom i ekonomskom planu. Pregled se neće baviti ekonomskim pitanjima posebno, ali će ih dotaći kako bi ukazao na njihov značaj u sklopu političkih odnosa. Osnovna teza je da je politička saradnja, odnosno strateško partnerstvo između Rusije i Srbije, onako kako je postavljeno, za Srbiju nepovoljno, jer ne uzima u dovoljnoj meri u obzir prioritete evropskih integracija Srbije. Pored toga, politika Srbije prema Rusiji, postavljena na ovaj način pre svega zbog ruske podrške statusu Kosova, mora da uzme u obzir činjenicu da ruska podrška u vezi sa pitanjem statusa Kosova nema odlučujući uticaj na rešenje ovog pitanja. Takođe, činjenica da Rusija ima različit stav u odnosu na gruzijske provincije, od onog koji ona ima u vezi sa Kosovom, baca senku na politiku podrške principu teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Usled toga, može se reći da bi, u okviru spoljno-političkih prioriteta Srbije, integracija u EU trebalo da ima centralno mesto, dok je saradnja sa Rusijom bilateralno pitanje, koje integraciju ne bi smelo da ugrožava ni u jednom trenutku. Prava mera saradnje između Srbije i Rusije je praktična dvostrana saradnja 13, koja ne sme da ugrozi evropsku perspektivu Srbije. Ovaj pregled nema, međutim, nameru da sugeriše da postoji plan Rusije da omete evropske integracije Srbije, niti da sugeriše da je bilo koja analizirana akcija Rusije nelegitimna sa stanovišta ruskih interesa onakvih kakve ih vidi samo rusko rukovodstvo. Naprotiv, pregled teži da pokaže da je odgovornost na srpskom rukovodstvu da ruske inicijative, one koje oslikavaju ruske interese, treba prihvatati samo ukoliko one ne štete evropskim integracijama Srbije. Kvalitativni pomak u rusko-srpskim odnosima početkom godine Često se ističe da je kvalitativni pomak u bilateralnim odnosima između dve zemlje nastao kada je 25. januara godine u Moskvi potpisan Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Srpska strana je, međutim, ratifikovala ovaj sporazum tek 10. septembra godine, zakonom koji je na snagu stupio osam dana kasnije. Ovaj sporazum je svoj život započeo tek prilikom posete predsednika Tadića Moskvi u decembru godine. Strateško partnerstvo u energetskoj sferi, koje je najavljeno u januaru prilikom potpisivanja sporazuma, u julu iste godine, prilikom posete ministra Vuka Jeremića Moskvi, vratilo se u praktičnu dvostranu saradnju. 14 To bi se možda moglo pripisati ruskim nedoumicama u vezi sa zastojem u ratifikaciji Naftnogasnog sporazuma iz januara godine. Sastanak Borisa Tadića i Sergeja Lavrova u Njujorku, pred zasedanje Generalne skupštine UN u septembru 2008, i ruska aktivna podrška izglasavanju rezolucije ovog tela, kojom se traži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u vezi sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, ipak su unapredili ovu saradnju. Prilikom decembarske posete predsednika Tadića Moskvi oba predsednika su javno, pred svoj sastanak, pomenula «strateške odnose» između Srbije i Rusije. 15 Posle ove posete postalo je jasno da vlasti Srbije imaju ozbiljne namere u pogledu naftno-gasnog aranžmana i da su tvrde po pitanju nepristanka na promenu statusa Kosova. Ovom posetom je, dakle, zaista utrt put strateškim odnosima između dve zemlje, ali tek pošto su oba ova pitanja jasno utvrđena i zacrtana u odnosima između dve zemlje. 11) Republički zavod za statistiku, podaci dostupni na: 12) ibid 13) Intervju Zvaničnog predstavnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova Andreja Nesterenko u vezi sa predstojećom posetom ministra spoljnih poslova Srbije V. Jeremića, 16 jul 2008, na ruskom dostupno na: B4F40C D18?OpenDocument 14) ibid 15) Početak sastanka s predsednikom Srbije Tadićem, 24. decembra godine, na ruskom jeziku dostupno na kremlin.ru/text/appears/2008/12/ shtml 26 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

27 Prilikom posete ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića Rusiji, 20. februara 2009, ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov je na konferenciji za štampu posle razgovora opisao stanje odnosa između Srbije i Rusije kao obostranu zainteresovanost za građenje strateškog partnerstva. Pre Jeremićeve posete Moskvi, 19. februara 2009, zvanični predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rusije Andrej Nesterenko rekao je da je radna poseta u skladu sa dogovorom o produženju intenzivnih rusko-srpskih kontakata na visokom političkom nivou u cilju razvoja projekata dvostrane saradnje, koordinacije pristupa i diplomatskih napora u međunarodnim problemima. 16 Ovi su, prema Nesterenku, upravljeni na pravljenje strateškog partnerstva. Ruska podrška srpskoj politici u vezi sa pitanjem statusa Kosova i strategija zajedničkih nastupa na međunarodnom planu podrazumevaju i zajedničke nastupe u vezi i sa drugim pitanjima na međunarodnom planu. Na primer, prilikom posete ministra Jeremića Moskvi, 20. februara 2009, ministar Lavrov se zahvalio srpskom kolegi na zainteresovanom pristupu Srbije ruskoj inicijativi o zaključenju novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. 17 Prilikom njihovog razgovora na neformalnom Ministarskom savetu na Krfu, potvrđena je obostrana spremnost Rusije i Srbije ka tesnoj koordinaciji napora po ključnim međunarodnim pitanjima, uključujući problem Kosova. 18 Međutim, pre prolećne posete ministra Jeremića, ruski zvaničnici i kada su govorili o strateškom partnerstvu između Rusije i Srbije, govorili su o strateškom partnerstvu u energetskoj sferi (istina, koristeći nekoliko različitih termina). Pitanje je, dakle, šta je to što je strateško partnerstvo u gorivno-energetskoj sferi 19 pretvorilo u strateško partnerstvo između Rusije i Srbije? U izjavama ruskih zvaničnika prilikom ove radne posete srpskog ministra nije više bilo prethodnog kvalifikativa strateškog partnerstva u energetici, koji je određivao stanje odnosa između Srbije i Rusije do tada. Taj kvalifikativ je postojao i tokom razgovora između Lavrova i Jeremića na Ministarskom savetu u Helsinkiju 20 i prilikom prethodnih kontakata između ruskih i srpskih zvaničnika. 21 Na posletku, poseta predsednika Medvedeva Srbiji, najavljena za 20. oktobar kao prvorazredan politički događaj, takođe je usmerena na to da se utvrde orijentiri za dalje učvršćivanje strateškog partnerstva. 22 Odnosi između Rusije i Srbije su se u intenzivirali i podigli na nivo na kojem nisu bili decenijama. Kontakti i saradnja postoje u privredi, ekonomiji i u vojno-političkoj sferi. Potpisivanjem sporazuma o izgradnji srpskog dela gasovoda Južni tok i prodajom NIS-a, te planovima za izgradnju i osavremenjivanje podzemnog skladišta gasa Banatski dvor, uz sve ocene da je reč o političkim dogovorima, ova saradnja je uobličena na način da oslika ne samo srpske interese u vezi sa Kosovom, već i mnoge ruske interese. Istovremeno, drugi primeri takođe govore u prilog ovoj oceni. Lista proizvoda na koje se ne plaća ili se plaća manja carina u Ugovoru o slobodnoj trgovini je proširena. 23 Pored Moskovske banke očekuje se ulazak većih ruskih banaka u Srbiju, kao što je Gazprom banka, što će olakšati uslove za širenje ruskog 16) Intervju zvaničnog predstavnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova Andreja Nesterenka u vezi sa predstojećom posetom ministra spoljnih poslova Srbije V. Jeremića, 19 februara 2009.godine, na ruskom jeziku dostupno na nsf/arh/342fa6a377e5ea48c edc0a?opendocument 17) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija ministra spoljnih poslova Rusije, Sergeja Lavrova, na zajedničkoj konferenciji za štampu sa ministrom spoljnih poslova Srbije,Vukom Jeremićem, na ruskom dostupno na: B BAE6C ABC8 18) O razgovoru ministara Lavrova i Jeremića na Krfu, 29. juna godine na ruskom dostupno na: nsf/arh/4e c9ac32575e4004e07f9?opendocument 19) Predsednik Rusije Vladimir Putin, prilikom potpisivanja Naftno-gasnog sporazuma 25. januara godine, dostupno na na ruskom jeziku: 20) Razgovor između Lavrova i Jeremića u Helsinkiju, dostupno na ruskom jeziku na: C386A565C BCC6 21) Lavrov Tadić, 25. septembra godine u Njujorku na zasedanju GS UN, O sastanku ministra Lavrova sa Tadićem, dostupno na ruskom jeziku na: (). 22) Telefonski razgovor između predsednika Medvedeva i Tadića, dostupno na ruskom jeziku na: news.shtml?day=5&month=08&year=2009&submit.x=3&submit.y=6&value_from=&value_to=&date=&stype=&dayrequired=no &day_enable=true# 23) Ratifikovan Sl. list SRJ - Međunarodni ugovori, br. 1/2001. U skladu sa članom 4. stav 2. Sporazuma između Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije o slobodnoj trgovini između Savezne Republike Jugoslavije i Ruske Federacije, kojim je predviđeno da će strane ugovornice svake godine usaglašavati izuzetke iz režima predviđenog u članu 1 ovog sporazuma, koji će se primenjivati na osnovu bilateralnih protokola, koje potpisuju strane ugovornice u skladu sa zakonodavstvom svojih država, na sedmom zasedanju Radne grupe za unapređenje trgovinsko - ekonomske saradnje i usavršavanje mehanizama trgovine između Republike Srbije i Ruske Federacije, dana 3. aprila godine u Beogradu je potpisan Protokol o izuzecima iz režima slobodne trgovine, za koji nije pravno jasno da li podleže novoj ratifikaciji ili će se primenjivati direktno na osnovu potpisa članova Radne grupe. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 27

28 biznisa u Srbiji. Srbija je od Rusije zatražila kredit od milijardu američkih dolara, koji se razmatra, a za koji se smatra da će biti odobren. 24 Pored toga, posle dugogodišnjeg odlaganja, trebalo bi da počne remont Hidroelektrane Đerdap I, koji bi trebalo da sprovede ruska kompanija Silovije Mašini. Od aprila godine ruski inženjeri rade na uklanjanju bombi zaostalih iz vremena NATO bombardovanja. 25 Takođe, sprovodi se remont oružja i vojne opreme Vojske Srbije, koja je uglavnom ruskog porekla. Nameće se zaključak da Rusi nisu do kraja i ratifikacije Naftno-gasnog sporazuma govorili o strateškom partnerstvu na isti način na koji su to počeli da čine posle ratifikacije. Takođe, niz prethodno spomenutih promena je usledio tek pošto su Srbija i Rusija utvrdile osnove svog strateškog partnerstva, koji nisu mogli da budu samo trgovina, investicije i saradnja po pitanju statusa Kosova, jer je to nešto što interesuje pre svega Srbiju. Potrebno je bilo naći u osnovi za strateško partnerstvo i ono za šta je Rusija zainteresovana. Rusija je jasno rekla da to uključuje i saradnju u naftno-gasnoj sferi, pod uslovima koji su na kraju i dogovoreni, i saradnju na međunarodnom polju. 26 Od tog vremena se zaista može govoriti o strateškom partnerstvu. Trenutno se, dakle, mogu izdvojiti tri odrednice strateškog partnerstva između Rusije i Srbije: (1) ruska podrška srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova; (2) koordinacija stavova dveju država u odnosu na druga međunarodna pitanja; (3) nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata kao što je projekat Južni tok i celokupni naftno-gasni aranžman između Rusije i Srbije. Pitanje statusa Kosova: ruska pozicija Od početka razgovora o statusu Kosova, Rusija je bila na stanovištu da se rešenje mora naći uz saglasnost obe strane, bez veštačkih rokova. 27 Proglašenje nezavisnosti je usledilo kada je postalo jasno da Rusija neće popustiti i da samostalnost Kosova neće dobiti verifikaciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Kremlj je uvek isticao podršku politici Srbije u odbrani principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Ova podrška je, međutim, u Srbiji često bila tumačena kao podrška i odbrana Srbije, što nikada nije bila namera ruskih zvaničnika. Ruska pozicija po pitanju statusa Kosova je precizna: Rusija brani princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a ne Srbiju kao državu. U odbrani principa, Rusija podržava sadašnju srpsku politiku u odnosu na status Kosova, ali ne vrši odbranu Srbije. Bilo bi teško zamisliti situaciju u kojoj bi Rusija pružila bilo kakvu političku ili vojnu pomoć ukoliko bi Srbija pokušala da svoj teritorijalni integritet na Kosovu brani vojno, ili da ga brani na intenzivnijem političkom nivou (na primer,. ekonomskim sankcijama u odnosu na Kosovo). Rusija je još sredinom godine povukla svoje trupe sa Kosova, uz obrazloženje da bi dalje prisustvo vojnika samo bilo opravdanje za razvoj koji se kreće u pravcu koji Rusija smatra pogrešnim. 28 Ovaj stav je Rusiju oslobodio odgovornosti da praktično bude uključena u pitanja vezana za status Kosova i život manjina, a smanjio Rusiji troškove te operacije. Rusija se povukla na nivo rasprave o principima u međunarodnim telima i bilateralnim i multilateralnim forumima. Ovaj potez je učinjen još pre nego što je formulisana politika u vezi sa opcijama za budući status Kosova i pre nego što je utvrđen okvir za nezavisnost Kosova, što je usledilo posle nasilja 17. marta godine. Tada je, naime, izmenjen dotadašnji pristup standardi pre statusa u pravac koji je od tog pristupa napravio više slogan nego politiku ) Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, dostupno na: php?yyyy=2009&mm=08&dd=06&nav_category=11&nav_id= ) Prema podacima ruskog Ministarstva za vanredne situacije, od 6. aprila do 12. avgusta specijalisti iz Centra za spasilačke operacije sa posebnim rizikom ovog ministarstva, ispitano je m2 teritorije, a planira se rad na još Nađeno je 177 eksplozivnih naprava, Dostupno na na ruskom jeziku na: 26) Još prilikom posete Beogradu, 9. oktobra 2007, Aleksej Miler, prvi čovek Gazproma, rekao je da su sve naše poslovne saradnje deo jednog složenog projekta, tj. naše učešće u privatizaciji NIS-a smatramo delom strateške saraadnje sa Srbijom. Vreme, 18. oktobar ) Russia opposes artificial deadlines for Kosovo settlement, Ria Novosti 17:2521/06/2007. Dostupno na: 28) Izjave za štampu i odgovori na pitanja o rezultatima sastanka s predsednikom Vlade Srbije, Vojislavom Koštunicom. Tekst na ruskom dostupan na: 29) Izveštaj Kai Eide-a, Sveukupni pregled situacije na Kosovu. Dostupan na: 28 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

29 Ipak, Rusija je zadržala kancelariju u Prištini i aktivnu saradnju sa UNMIK-om, kao i nekoliko policajaca koji su radili u sastavu UNMIK policije. Takođe, Rusija je bila uključena u konsultacije u vezi sa konačnim statusom Kosova. Međutim, njen stav da se strane moraju dogovoriti bez rokova nije naišao na podršku među državama transatlantske zajednice, pre svega u Vašingtonu. Od početka utvrđivanja nezavisnosti Kosova, Rusija je davala određenu diplomatsku podršku Srbiji, koja je vremenom rasla, što je i dovelo do odlaganja proglašenja nezavisnosti za neko kratko vreme. Ruska pozicija je sve vreme bila tumačena neophodnošću uvažavanja međunarodnog prava, Helsinškog završnog akta iz i principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Međutim, Rusija je do avgusta prikriveno, a od tada i otvoreno, imala potpuno obrnuti pristup u slučajevima gruzijskih provincija, Abhazije i Južne Osetije. Naime, posle vojne intervencije avgusta i poraza gruzijskih snaga koje su ušle u Južnu Osetiju, kao i njihovog izbacivanja iz Kodorskog klanca u Abhaziji, Rusija je 26. avgusta priznala ove dve gruzijske oblasti kao nezavisne države. Čineći to, Rusija je istakla da je Gruzija počinila zločin verolomnim napadom na Chinvali, 30 čime je sama okončala svoj teritorijalni integritet. 31 Pored toga, Gruzija je napala Južnu Osetiju dok su trajali pregovori pod međunarodnim okriljem (za razliku od Srbije). Ruski argumenti za priznanje ovih dveju provincija jesu da je to način da se obezbedi sigurnost ovih republika. Takođe, mnogi argumenti Rusije u prilog nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, mutatis mutandis, argumenti su država transatlanske zajednice u slučaju Kosova, što je jedna vrsta odgovora Rusije na ignorisanje u slučaju Kosova. Suočena sa optužbama da je nedosledna u svojem tumačenju i primeni međunarodnog prava, s obzirom na to da je po pitanju Kosova imala sasvim drugačiji stav, Rusija je formulisala da je tačno da se slučajevi Kosova i Abhazije i Južne Osetije ne mogu uporediti, jer Srbija nije napala Kosovo kao Gruzija Južnu Osetiju, te je slučaj Južne Osetije sui generis, a ne slučaj Kosova. 32 Rečima predsednika Medvedeva: Naše kolege su mi govorile više nego jednom da je slučaj Kosova jedinstven slučaj, kao što pravnici kažu casus sui generis. U redu, ako je taj slučaj jedinstven, onda je i ovaj slučaj [Gruzije] takođe jedinstven. 33 Dva različita slučaja ili dva standarda za iste slučajeve: Kosovo i gruzijske provincije Abhazija i Južna Osetija Rusko rukovodstvo je sve vreme pravilo paralele između slučaja Kosova i odmetnutih gruzijskih provincija. Za Rusiju, pitanje statusa Kosova i jednostrano proglašenje nezavisnosti priznato od većine članica transatlanske zajednice bilo je presedan, koji važi i za Abhaziju i Južnu Osetiju. Mnoge države post-sovjetskog prostora, kao što su Ukrajina, Azerbejdžan, Gruzija, Moldavija, zemlje Centralne Azije, ne pomišljaju da priznaju Kosovo, ali ni Južnu Osetiju ili Abhaziju. Ovakav stav je suprotan nastojanjima transatlantske zajednice da dokaže da je slučaj Kosovo sui generis, jedinstven, koji se ne može primeniti na druge konflikte. 34 Upravo je ovaj stav, tretiranja Kosova kao sui generis slučaja, odnosno zanemarivanje stava Rusije u poslednjih desetak godina u odnosu na Kosovo, ono što je motivisalo Rusiju da stvori novi sui generis slučaj u Abhaziji i Južnoj Osetiji. 30) Istupanje ambasadora D.E. Tarabina, po posebnim zadacima Ministarstva spoljnih poslova Rusije, na zasedanju prve radne sesije EKOB OEBS, 23. jun godine Pristupi i rad OEBS u oblasti ranog upozoravanja, sprečavanja i regulisanja konflikata, kriznog regulisanja i postkonfliktnoj rehabilitaciji, Beč, 23. juna godine na ruskom dostupno na: nsf/arh/ce6a9d cc32575e00055a9ea?opendocument 31) Vidi takođe Objavu Ministarstva spoljnih poslova Rusije, od 25. avgusta Godine, na ruskom dostupno na: mid.ru/brp_4.nsf/0/4107a0e abc325761d0022e2aa 32) Sergej Lavrov, Licem u lice sa Amerikom: Između nekonfrontacije i konvergencije, Žurnal Profil, br. 38, oktobar 2008, na ruskom jeziku dostupna na: 33) Medvedev brani rešenje o dve republike (Медведев отстаивает решение о двух республиках), russian/russia/newsid_ / stm 34) Vidi Bruno Coppieters, The Recognition of Kosovo: Exceptional but not Unique, Readings in European Security, Centre for European Policy Studies, International Institute for Security Studies, Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces & Geneva Centre for Security Policy Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 29

30 Odbijanje Rusije da prizna Kosovo i diplomatska i politička podrška Srbiji, uz istovremenu diplomatsku, političku, ekonomsku podršku gruzijskim provincijama čije je većinsko stanovništvo, poput kosovskih Albanaca, posle oružanih sukoba tražilo nezavisnost od Gruzije, postavlja pitanja konzistentnosti ruske politike u odnosu na etničke konflikte. Ukoliko se uporede slike iz ove dve provincije, dobiće se pomešan rezultat. I pored toga što postoji niz sličnosti između njih i Kosova, na koje se Rusija poziva, postoji i niz razlika, na koje se opet pozivaju zapadne zemlje. Na kraju ostaje malo suštine, izuzev toga da su realni interesi prevladali nad principima i pravom. Međutim, potrebno je uporediti i interese, kako transatlantske zajednice za priznanje nezavisnosti Kosova, tako i Rusije za priznanje Abhazije i Južne Osetije. Samo tada će se dobiti potpuna slika razvoja i rezultata ovih događaja koji su obeležili početak 21. veka. Rat u Abhaziji godine je, prema podacima Međunarodne krizne grupe, odneo oko osam hiljada života. 35 Završen je godine Moskovskim ugovorom, koji je uspostavio razdvajanje zaraćenih strana i politički format za pregovore. Od godine počeli su pregovori pod pokroviteljstvom UN-a, koji su trajali do maja godine, kada su se završili potpunim neuspehom i kada se Misija Odeljenja za mirovne operacije UN u Abhaziji, Gruziji, završila njenim povlačenjem. Iako i dalje postoji pregovorni format, kroz takozvani Ženevski proces, između Gruzije, Rusije, Abhazije i Južne Osetije, koji se bavi bezbednošću i povratkom raseljenih lica, Ujedinjene nacije više nemaju misiju na terenu. Od samog početka Rusija je imala mirovni kontigent u takozvanoj zoni konflikta između Abhazije i Gruzije, koji je bio pod mandatom mirovnih operacija Zajednice nezavisnih država (ZND) i koji su podržavale Ujedinjene nacije. Do godine Abhazija je bila potpuno integrisana u ekonomski sistem Rusije i od nje zavisna. Rusija je počela da deli svoje pasoše stanovnicima Abhazije i, do godine, gotovo svi stanovnici negruzinske nacionalnosti. dobili su ruske pasoše. Rusija se dva meseca posle proglašenja nezavisnosti Kosova, 6 marta godine,. i zvanično povukla iz sankcija koje su ZND uspostavile nad Abhazijom i uspostavila formalne veze između Rusije i de fakto vlasti Abhazije (i Južne Osetije) 36. Istovremeno, valja napomenuti da je Abhazija sve vreme uživala podršku neformalnih krugova u Rusiji, ali i zvaničnih, kao što je bila politička i ekonomska podrška grada Moskve pod vođstvom dugogodišnjeg gradonačelnika Jurija Lužkova. Rusija je, na primer, gotovo sve vreme isplaćivala penzije stanovnicima Abhazije. Ove činjenice su uticale na to da Gruzija, ali i neke zemlje transatlantske zajednice, od godine ne smatraju Rusiju za poštenog posrednika, već za stranu u konfliktu. U sukobima u Abhaziji raseljeno je, prema podacima Međunarodne krizne grupe, oko stanovnika Abhazije, mahom Gruzina, koji su do sukoba činili etničku većinu u toj autonomnoj regiji i ukupno oko 46% svih stanovnika Abhazije. De fakto vlasti u Abhaziji su godine dozvolile ograničeni povratak Gruzina u Galsku regiju, na granici sa Gruzijom (oko ljudi), ali su sve vreme ostali na stanovištu da se većini Gruzina ne može dozvoliti povratak, jer bi se ratna katastrofa iz godine ponovila 37. Priznanje Abhazije desilo se uprkos činjenici da je više od polovine stanovništva bilo izgnano iz Abhazije (46% Gruzina i još nekoliko procenata pripadnika drugih nacionalnosti, koji su odmah po izbijanju prvog sukoba izbegli). Događaji u Južnoj Osetiji nisu se suštinski razlikovali od događaja u Abhaziji. Sukob godine ostavio je, doduše, manje žrtve oko 1000 ubijenih. Međunarodni okvir za pregovore od godine bio je pod okriljem Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. U okviru takozvane Zajedničke kontrolne komisije, tela sastavljenog od predstavnika Ruske Federacije, Gruzije, vlasti Južne Osetije i vlasti Severne Osetije, nikakvog suštinskog pomaka u pregovorima nije bilo za sve vreme zamrznutosti ovog konflikta. Ruska Federacija je i u ovom kraju imala svoje trupe, takođe pod okriljem mandata ZND. 35) Izveštaj Abhazija danas, dostupan na: 36) Izjava za medije ruskog Ministarstva spoljnih poslova: C?OpenDocument 37) Iintervju De fakto predsednika Abhazije Sergeja Bagapša. Dostupno na ruskom na: 30 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

31 Kada su propali svi pokušaji gruzijskih vlasti da promene pregovorni format u kojem je Rusija dominirala i u kojem nije bilo perspektive dobijanja rezultata u korist teritorijalnog integriteta Gruzije 38, predsednik Saakašvili se odlučio na vojnu akciju. Vojna akcija završila se neuspehom, uz velika pitanja koja se tiču vođenja rata na svim stranama, a pogotovo na strani trupa koje su pripadale neformalnim vlastima Južne Osetije. Sukob se završio posredovanjem francuskog predsednika Sarkozija i dogovorom o principima obustave vatre i početka novog pregovornog procesa. Ovi principi nikada nisu potpisani u istovetnoj varijanti od strane Rusije i Gruzije, ali su na terenu imali praktičan efekat zaustavljanja sukoba i ruskog napredovanja unutar Gruzije. Do 10. oktobra godine ruske snage su se povukle iz gotovo svih delova Gruzije van Južne Osetije. I u ovom slučaju, gruzinsko stanovništvo je potpuno proterano iz Južne Osetije, a njihova imovina je mahom uništena 39. Bez obzira na to da li će se slučajevi Kosova, Abhazije i Južne Osetije smatrati za precedent ili ne, činjenica je da između ovih slučajeva postoje kako velike sličnosti, tako i ogromne razlike. U oba konflikta Rusija je do avgusta godine podržavala princip teritorijalne celovitosti Gruzije i glasala za svaku rezoluciju Saveta bezbednosti UN i svako rešenje Stalnog saveta OEBS-a koji su tu celovitost potvrđivali. U praksi je Rusija pomagala stanovnike ovih dveju gruzijskih rejona, prvenstveno davanjem državljanstva Ruske Federacije, što je anuliralo bilo kakvu potrebu ovih ljudi da budu deo Gruzije ili idu u Tbilisi. Rusija je davala i praktičnu podršku u vidu novca, trgovine, otvorenih i poluotvorenih granica i slično. Ovaj dvostruki kolosek Rusija je pravdala humanitarnim razlozima i potrebom da se pomogne stanovnicima ovih regija, koje je tvrdoglava politika Tbilisija stavljala u neizdrživ položaj. Oba ova konflikta u Gruziji treba posmatrati u kontekstu potrebe Rusije da zadrži svoj uticaj na Južnom Kavkazu. Stremljenjem i eventualnim ulaskom Gruzije u NATO, ruske vojne snage u Jermeniji bi ostale izolovane. Osim toga, alternativni putevi za prevoz energenata, nafte i gasa iz Prikaspijskog regiona i iz Centralne Azije, postali bi otvoreni i slobodni od mogućeg ruskog uticaja. Posle sukoba iz avgusta godine i jednodušne podrške Gruziji, koju su u manjoj ili većoj meri dale države transatlantske zajednice, Gruzija je jasno stavila do znanja da će se povući iz ZND, čime bi nestao mandat ruskih snaga u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Rusija se odlučila na priznanje nezavisnosti delimično i zbog toga što je, usled pomenutih realpolitičkih argumenata, bilo potrebno sačuvati tamo prisustvo vojske, a time i uticaj u ovim regijama. Od tada ruski vojnici u ovim dvema oblastima borave na osnovu sporazuma koji je Rusija zaključila sa njima po priznanju njihove nezavisnosti. Interesi Rusije su, dakle, jasno prevladali nad principijelnim interesom čuvanja i zaštite teritorijalnog integriteta svake zemlje. Posle priznanja nezavisnosti Kosova, autonomne oblasti suverene zemlje, Rusija je zauzela stanovište da je pojam državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta sada sasvim relativizovan. Pri tom se ispoljila bojazan da bi slabljenje načela suvereniteta moglo negativno da se odrazi na teritorijalnu celovitost Rusije, imajući u vidu probleme na Severnom Kavkazu. 40 Zbog toga, u ruskoj percepciji međunarodnih odnosa jedina opcija bila je demonstracija sile. Ovo je, između ostalog, i jedan od glavnih razloga zbog čega se Rusija tako intenzivno protivi širenju NATO pakta, koji doživljava ne direktno kao vojnu pretnju, koliko kao nešto što politički itekako sužava opcije, uključujući i opciju sile, u slučaju nestabilnih severnokavkaskih republika Čečenije, Ingušetije, Dagestana, pa i drugih republika. U njima postoje nasilni elementi, pa i teroristi, koji zagovaraju nezavisnost od Rusije, a NATO na nestabilnom delu ruskih granica ipak je nešto sasvim drugačije od NATO-a na, za Rusiju stabilnim, baltičkim granicama. Ruski odgovor na priznanje nezavisnosti Kosova, promišljen i konzistentan do avgusta godine, do kada je Rusija imala jaku principijelnu poziciju zasnovanu na međunarodnom pravu i praksi, relativizovana je promenom politike Kremlja. Njeno moralno visoko mesto je poljuljano a, samim tim, i njena mogućnost da utiče na bilo koga i ubeđuje u potrebu poštovanja principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije u odnosu na slučaj Kosova. Čak i najbliži ruski partneri u Šangajskoj organizaciji za saradnju i 38) Gruzija se od prve polovine zalagala za promenu pregovornog formata po principu 2+2+2, OEBS i EU + Rusija i Gruzija + vlasti Južne Osetije i paralelne Privremene uprave Južne Osetije lojalne vladi u Tbilisiju. 39) Podrobne informacije o događajima se mogu naći na sajtu Human Rights Watch-a: i Amnesty International-a 40) Za informacije o situaciji i sukobu na Severnom Kavkazu vidi: takođe, Gregory Shvedov, Caucasus Confrontation or Cooperation, Prvi izveštaj u okviru projekta praćenje rusko srpskih odnosa, isac-fund.org/publishing.php#analysis Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 31

32 Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koje uključuju neke od najbližih ruskih saveznica, kao što su Belorusija, Kazahstan, Kirgistan i Jermenija, nisu sledili putem Rusije i nisu priznali Abhaziju i Južnu Osetiju. Godinu dana posle avgustovskih događaja, samostalnost tih provincija nije priznao niko izuzev Nikaragve, mada sa neizvesnim unutrašnjim posledicama za ovu zemlju. Učinak i posledice Uprkos najavi Vašingtona da želi da «resetuje» odnose sa Rusijom i zamrzavanju perspektive članstva Gruzije i Ukrajine u NATO, pitanje Kosova, Južne Osetije i Abhazije tamo je gde je i bilo, bez ikakve perspektive za promenu. U suštini, Rusija je, sledeći realpolitik principe, intervencijom u Gruziji povukla neke crvene linije, sprečila integraciju Gruzije i Ukrajine u NATO pakt i problematizovala mogućnost alternativnih puteva snabdevanja energentima preko Gruzije. Čineći ovo, izgleda da Rusija sledi svoju ranije definisanu doktrinu privilegovanih interesa. 41 S druge strane, priznanje nezavisnosti Kosova podržao je znatan broj država, ali ne i većina članica Ujedinjenih nacija. Ipak, za podršku otcepljenju Kosova opredelile su se mnoge države u čije integracione procese Srbija želi da se uključi. Interes ovih država za priznanje Kosova, i pored očiglednih stremljenja SAD da zadrže svoj uticaj u jugoistočnoj Evropi putem razvijanja najboljih mogućih odnosa sa demografski najmlađom nacijom u Evropi Albancima, ipak, primarno leži u stabilnosti ovog dela Evrope i potrebi da se ovaj deo Evrope integriše u Evropsku uniju, što je u saglasnosti sa stremljenjem većine građana Srbije. 42 Samim tim, razlozi za dejstva transatlantske zajednice i Rusije u vezi sa pitanjima statusa Kosova i gruzijskih provincija Abhazije i Južne Osetije suštinski se razlikuju. Dok ruski razlozi za priznanje gruzijskih provincija podrazumevaju interese Rusije, razlozi transatlantske zajednice teže, istina s mnogo protivrečnosti, nalaženju opšteg interesa. Može se zaključiti da ruska politika u odnosu na Kosovo ima barem dve strane. Sa jedne strane, to je politička i diplomatska podrška Srbiji državi sa kojom Rusija tradicionalno ima dobre odnose i u kojoj je Rusija, a posebno ruski narod, popularna, usled tradicionalnih i često mitskih predstava o prijateljstvu, panslavizmu i pravoslavlju. Samim tim, Rusija dobija mogućnost da posle čitave decenije od demokratskih promena u Srbiji svoje poslovne interese i svoje političke interese uspešno brani u jugoistočnoj Evropi, posebno u Srbiji. 43 Istovremeno, ako se pogleda spektar odnosa između Rusije i transatlantske zajednice, vidi se spisak problema i nesporazuma, kod kojih je pitanje Kosova i gruzijskih provincija samo jedno, dosta nisko kotirano pitanje. I ruski i zvaničnici iz transatlantske zajednice znaju da je pitanje razoružanja, Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, energetske bezbednosti i regulisanje pitanja nuklearnih programa Irana i Severne Koreje, te stabilizacija Avganistana, za šta je sve potrebna saradnja Rusije, daleko važnija od pitanja ovih teritorija. Samim tim, moguće je govoriti o podršci Rusije Srbiji, ali ne i o odbrani Srbije od strane Rusije. Ta podrška, iako prisutna, uslovna je i relativna. Uslovna je budući da se Rusija zalaže za pravni način rešenja teritorijalnih i etničkih konflikata na evroatlantskom prostranstvu, osim u slučaju kada su vitalni ruski interesi ozbiljno ugroženi, kada je, kako je Kremlj pokazao u Gruziji, moguće od ovih principa odstupiti sledeći primer transatlantske zajednice u vezi sa Kosovom. Ovaj pristup Rusije je daleko od trenutne pozicije koju Srbija ima da nikada neće priznati Kosovo. Rusija šalje poruku da je nezavisnost Kosova od Srbije moguća uz odgovarajuće uslove, na primer, ako su oni pravno definisani u novom Ugovoru o bezbednosti u Evropi, za šta se Rusija zalaže u okviru svoje inicijative za zaključenje novog Ugovora o 41) U intervjuu ruskom Prvom kanalu 31. avgusta godine predsednik Medvedev rekao je da Rusija ima regione privilegovanih interesa, kao i druge zemlje sa državama sa kojima ima tradicionalno priateljske i specijalne odnose. Ti regioni se ne graniče nužno sa Rusijom. Na ruskom dostupno na: shtml 42) Izveštaj Međunarodne krizne grupe, Breaking the Kosovo Stalemate: Europe s Responsibility Europe Report N August ) Vidi Pavel Kandelj, «Балканизация» Европы vs «европеизация» Балкан, , Россия в глобальной политике. 3, Май - Июнь 2008, П.Е. Кандель к. и. н., ведущий научный сотрудник Института Европы РАН. 32 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

33 bezbednosti u Evropi. 44 Samim tim, rusko insistiranje na sporazumnom rešenju pitanja statusa Kosova je samo privremeni diplomatski stav, do momenta kada se ovi pravni stavovi usaglase, sa ili bez srpske podrške. Takođe, podrška je relativna jer je Rusija svojom akcijom u ogledalu Kosova Gruziji priznala da makar i ne bilo pravno obavezujućih i definisanih principa u slučaju postojanja određenih odgovarajućih uslova, kao što su u gruzijskom slučaju napad od strane centralnih vlasti, princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta može relativizovati i čak anulirati, a pravu abhaskog i osetinskog naroda na samoopredeljenje može se dati prioritet. Naime, već posle potpisivanja ukaza o priznanju, predsednik Medvedev je rekao da Rusija poštuje sve principe Helsinškog završnog akta, čiji III i IV princip podrazumevaju teritorijalni integritet država, a VIII princip jednakih prava i samoopredeljenja naroda: 45 Noću, 8. avgusta godine, u Tbilisiju su napravili svoj izbor: Saakašvili je izabrao genocid (...) Narodi Južne Osetije i Abhazije su se više puta izjašnjavali na referendumima podržavajući nezavisnost svojih republika. (...) S obzirom na nastalu situaciju, neophodno je doneti rešenje. Uzimajući u obzir slobodnu izjavu volje osetinskog i abhaskog naroda, rukovodeći se odredbama Statuta Ujedinjenih nacija, Deklaraciji iz godine o principima međunarodnog prava koji se tiču prijateljskih odnosa između država, Helsinškim završnim aktom KEBS-a iz godine i drugim osnovnim međunarodnim dokumentima, ja sam potpisao Ukaz o priznanju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Ruske Federacije.(...) To je jedina mogućnost kako bi se sačuvali životi ljudi. Osim toga, ruska zvanična politika je tvrdila da je priznanje nezavisnosti jedini način na koji se može obezbediti čvrsta bezbednost ovih republika, implicitno dajući još jedan argument u korist priznanja nezavisnosti određenih teritorija u svetu. 46 Koristeći, dakle, mutatis mutandis iste argumente kao i članice transatlantske zajednice u vezi sa statusom Kosova, predsednik Medvedev je napravio recipročan odgovor na priznanje nezavisnosti srpske pokrajine. Nedavna izjava premijera Rusije Vladimira Putina vodi još očiglednijem zaključku: Međunarodni pravni subjektivitet Abhazije i Južne Osetije nastupa u momentu njihovog priznanja od strane makar i jednog od subjekata međunarodnih odnosa (...) Samim tim, priznanje Rusije je dovoljno (...) S moralnoetičke tačke gledišta, u potpunosti je osnovano poređenje Kosova, precedenta Kosova, sa Abhazijom i Južnom Osetijom. Nikakve razlike u suštini nema. I ovde i tamo postoje etnički konflikti, i ovde i tamo je bilo kršenja zakona. 47 Jasno je da je Rusija, sledeći svoje realpolitik interese, priznala Abhaziju i Južnu Osetiju. Učinila je to koristeći iste argumente kao i države transatlantske zajednice. Čineći to, međutim, ona je relativizovala principe na koje se pozivala do tada u vezi sa Kosovom. Takođe, ona je nastavila relativizaciju i međunarodnog prava i principe iz Helsinškog završnog akta, što dalje razvodnjava bilo kakvu diskusiju u vezi sa statusom Kosova. Naposletku, predlažući zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi i uključujući drugi princip jedinstvenog rešenja etničkih konflikata u taj predlog, Rusija je poručila da na prošlost treba staviti tačku, ostaviti status quo i definisati pravila za budućnost. Ruska inicijativa za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi Inicijativu da se zaključi novi Ugovor o bezbednosti u Evropu lansirao je predsednik Medvedev u Berlinu 5. juna 2008, a zatim na Svetskom forumu o politici u Evijanu 8. oktobra godine. On je 44) Pogledati drugi princip predsednika Medvedeva na konferenciji o svetskoj politici u Evijanu, Francuska. ru/eng/text/speeches/2008/10/08/2159_type82912type82914_ shtml 45) Dostupan na: 46) Izjava za medije Ministarstva spoljnih poslova Rusije, 25. avgusta godine, na ruskom dostupno na: brp_4.nsf/0/4107a0e abc325761d0022e2aa 47) ITAR Tass, susret između premijera Rusije Putina i predsednika Južne Osetije Kokojtija, dostupno na: com/level2.html?newsid= &pagenum=0, takođe Pogledati i vest sa RTS-a, dostupnu na: Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 33

34 tada predstavio osnovne principe tog novog Ugovora. 48 Isprva maglovita ideja je poprimila konture u oktobru, kada je Medvedev pristao, posle konsultacija sa francuskim predsednikom Sarkozijem, da se o ovoj inicijativi raspravlja u okviru OEBS-a. Bez obzira na principe, korpe i istoriju OEBS-a, 49 Rusija tvrdi da ono što je potrebno promeniti u evropskoj saradnji, jesu u stvari garancije takozvane tvrde bezbednosti (hard security), imajući u vidu da je to ono što je zakazalo u avgustu godine. Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandar Gruško, na Forumu za bezbednost i saradnju OEBS-a 18. februara godine u Beču, istakao je značaj donošenja pravnoobavezujućeg dokumenta u čijoj pripremi bi, pored država članica i organizacija poput NATO, EU i OEBS, učestvovale i Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (eng: CSTO, ruski: ОДКБ) i Zajednice nezavisnih država (ZND). Ovaj ugovor bi se, prema Gruškou, odnosio samo na «čvrsta» bezbednosna pitanja i ne bi se bavio pitanjima «ljudske dimenzije bezbednosti» (slobodni izbori i ljudska prava) ili ekonomskim i ekološkim pitanjima, isključujući time druge dve korpe OEBS-a. Ovim je Rusija formulisala svoje prioritete na međunarodnom nivou. Medvedev je u ovu inicijativu uključio i potrebu za usaglašavanjem principa na osnovu kojih bi se regulisali etnički i teritorijalni konflikti na evroazijskom prostranstvu (drugi princip iz govora D.A. Medvedeva na Svetskom forumu o politici u Evijanu, 8. oktobra 2008). 50 Na Ministarskom savetu u decembru godine, ministar Lavrov je tokom neformalnog ručka izložio potrebu za novim Ugovorom o evropskoj bezbednosti i ponovio principe koje je predsednik Medvedev istakao u Evijanu. U predvečerje neformalnog Ministarskog samita na grčkom ostrvu Krfu, on je govorio u Beču na godišnjoj konferenciji OEBS-a, Osvrt na probleme u oblasti bezbednosti, 23. juna godine. 51 Govoreći o atmosferi koja traži promenu čvrstog sistema bezbednosti, Lavrov je rekao da je posle raspada hladnog rata nestao razlog za podeljen evroatlantski prostor, koji se, po njegovom mišljenju, stvarao postepenim otkidanjem zalogaja teritorije bivšeg Varšavskog pakta i približavanjem ruskim granicama. Govoreći o principima koje bi novi ugovor trebalo da ima, Lavrov je ponovio principe koje je istakao predsednik Medvedev u Evijanu, s tim što je neke proširio. Prvom principu, koji se između ostalog odnosio na savesno ispunjenje međunarodnih obaveza i poštovanje političke nezavisnosti država, Lavrov je dodao nemešanje u unutrašnje poslove država. Ovim je Lavrov istakao nezadovoljstvo inicijativom EU za uspostavljanjem Istočnog partnerstva 52, odnosno širenje uticaja EU, po mišljenju Rusije, na ruske neposredne susede i države za koje Rusija smatra da ulaze u njen region privilegovanih interesa. Pored 48) Govor Medvedeva na svetskom forumu o politici, Evian, France. Dostupno na: 49) Tri korpe OEBS-a su: političko-vojna dimenzija bezbednosti (prva), ekonomska dimenzija bezbe dnosti i dimenzija životne sredine (druga) i ljudska dimenzija bezbednosti (treća). 50) Prvo: potvrdi bezbednost evroatlantskog prostora, poštovanje međunarodnog prava, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država, kao i poštovanje svih drugih principa koji proističu iz Statuta Organizacije Ujedinjenih nacija. Drugo: ugovor bi trebalo da je garancija jedinstvenog tumačenja i poštovanja u ugovoru jasno potvrđenog principa nedopustivost primene sile ili pretnje upotrebnom sile u međunarodnim odnosima, da obezbedi jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evro-atlanskom prostranstvu, sa akcentom na nepristrasnom pregovornom rešenju, uz poštovanje mišljenja svih strana i bezuslovnom poštovanju mehanizama održavanju mira. Treće: obezbeđenje jednake bezbednosti, koja se objašnjava trima ne 1) ne obezbeđivati svoju bezbednost na uštrb bezbednosti drugoga; 2) ne dozvoliti radnje (preduzete od strane vojnih saveza ili koalicija) koje potkopavaju jedinstvo zajedničkog bezbednosnog prostora; 3) ne razvijati vojne saveze koji mogu da prete bezbednosti drugih stana ugovornica. Pri tome, prema predsedniku Medvedevu, danas je neophodno koncentrisati se na vojno-politička pitanja, s obzirom na to da su takozvana čvrsta bezbednosna pitanja (hard security) ona koja danas igraju ključnu ulogu i s obzirom na to da upravo ona danas trpe deficit kontrolnih mehanizama. Četvrto: ugovorom je važno potvrditi da nijedna država i nijedna međunarodna organizacija ne mogu imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti u Evropi. Peto: bilo bi celishodno ustanoviti osnovne parametre kontrola nad naoružanjem i razumnu dovoljnost u vojnoj industriji, a takođe i nov kvalitet, procedure i mehanizme saradnje na pitanjima kao što su nerasprostranjenje, trgovina drogom i terorizam. Uz to, potrebno bi bilo oceniti koliko su nekada napravljene strukture do sada bile adekvatne. Predsednik Medvedev je podvukao da on ni u kojoj meri ne predlaže da se ruši ili slabi ono što je do sada napravljeno, već harmoničniji rad na osnovu jedinstvenih pravila. Dostupno na: 51) Pun tekst govora na ruskom jeziku: Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании устойчивой и эффективной системыбезопасности).dostupno na: 2bc32575de003decd1 52) Russia s Lavrov Lashes Eu Over New Eastern Partnership 22 March 2009, dostupno na: 34 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

35 toga, Lavrov je spomenuo i neophodnost da se poštuje pravo svake države na neutralnost, što može da se odnosi i na Srbiju i njenu proklamovanu vojnu neutralnost. 53 Na posletku, Lavrov je istakao četvrti princip, prema kome nijedan vojni savez ne može imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti na evroatlanskom prostoru, što je jasna referenca na NATO. Poput svoga zamenika Gruškoa u Beču, Lavrov je istakao potrebu za jedinstvenim pristupom rešenja konflikata, posredno poredeći Kosovo i Abhaziju i Južnu Osetiju. Na kraju svog nastupa, Lavrov je bio jasan. Ukoliko ova vizija saradnje na evroatlantskom prostoru u oblasti bezbednosti ne bude realizovana, preti perspektiva punoj renacionalizaciji ili privatizaciji vojno-političke bezbednosti, sa svim proističućim neželjenim posledicama. Ovaj stav jasno oslikava rusku poziciju, kao i dugoročne perspektive OEBS-a, a time i rusku viziju bezbednosti na evroatlantskom prostranstvu, koja je u političkom smislu usko vezana za proces OEBS-a. Predsedavajuća OEBS-om Grčka prihvatila je da sazove neformalni Ministarski savet, prvi takve vrste, na grčkom ostrvu Krfu, 27. i 28. juna godine. Ovaj događaj, koji je okupio ministre spoljnih poslova gotovo svih članica OEBS-a, pružio je priliku Rusiji da dalje razradi svoju inicijativu. Reakcije sa ovog sastanka su uzdržane. Ako se uzme u obzir da je do sastavljanja Helsinškog završnog akta prošlo nekoliko godina od Brežnjevljeve inicijative i mnoštvo sastanaka u raznim forumima i formatima, nije čudo što je za sada situacija još nejasna. Ministarka spoljnih poslova Grčke Dora Bakojanis (Dora Bakoyannis) u uvodnom izlaganju je rekla da učesnici tek treba da se dogovore o cilju, sadržaju i okviru dijaloga, što očito znači da je ovaj proces tek u početnoj fazi. 54 Ekspertski komentari se slažu da je ova inicijativa pre svega uperena na zaustavljanje širenja NATO i učvršćivanja ruske uloge u evropskim bezbednosnim pitanjima. 55 Srbija i ruska inicijativa Još je 20. avgusta u intervjuu «Rosijskoj gazeti» (dakle, svega dva i po meseca od prve pomene ove inicijative) vršilac dužnosti predstavnika Rusije pri OEBS-u Vladimir Voronkov rekao da se Srbija, zajedno sa članicama Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan) odnosi prema inicijativi sa simpatijama. 56 Ovaj ugovor je pomenut i prilikom posete ministra Jeremića Moskvi, kada je Lavrov izrazio zahvalnost za, istina u tom trenutku samo zainteresovan, pristup Srbije ovoj inicijativi. 57 Za Srbiju je ova inicijativa dvostruko važna. Pre svega, pitanja bezbednosti koja ova inicijativa pokreće za Srbiju, kao članicu međunarodne zajednice i državu sa perspektivom članstva u Evropskoj uniji, jesu važna. Međutim, u trenutnoj situaciji je neobično važan drugi princip predsednika Medvedeva. On glasi: Ugovor bi trebalo da dâ garancije jedinstvenog tumačenja i poštovanja u Ugovoru jasno potvrđenog principa nedopustivosti primene sile ili pretnje upotrebnom sile u međunarodnim odnosima, da obezbedi jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evro-atlantskom prostranstvu, sa akcentom na nepristrasnom pregovornom rešenju, uz poštovanje mišljenja svih strana i bezuslovno poštovanje mehanizama održavanja mira; Simpatije Srbije za ovaj Ugovor i naizgled preslikana srpska pozicija povodom Kosova, u principu broj dva predsednika Medvedeva, lako bi se mogli shvatiti kao podrška Srbiji u njenom nastojanju da se putem 53) Paragraph 6 of the Resolution of the National Assembly of the Republic of Serbia on the Protection of Sovereignity, Teritorial Integrity and Constitutional Order of the Republic of Serbia, (Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka republike srbije (Official Gazette of the Republic of Serbia Sl. glasnik RS, br. 125/2007); 54) Sunday 28th June Plenary Session Minister Bakoyannis Opening Remarks, dostupno na: item_1_38493.html 55) Vidi, na pimer,. Michael Emerson, The Struggle for a Civilised Wider European Order, Elements for European Securitz Strategz, CEPS Working Document No. 307/October 2008, dostupno na 56) Stalni predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkov, Rosijskaja gazeta, 20. avgust Dostupno na: Brp_4.nsf/arh/ B1A28DDCC32574AB0055AC1B?OpenDocument 57) O radnoj poseti ministra spoljnih poslova Srbije Jeremića Rusiji, na ruskom dostupno na: CACB23E641F8901CC DA7 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 35

36 pregovora dođe do rešenja pitanja konačnog statusa Kosova. Međutim, ova inicijativa se mora posmatrati u kontekstu drugih, sličnih, akcija Rusije na međunarodnom planu. Rusija u prvi plan na međunarodnom nivou ne iznosi slučajeve Kosova, Abhazije i Južne Osetije, već pitanje principa, koji dolaze do izražaja u sklopu nastojanja da se reši svaki od ovih slučajeva. Baveći se ovim pitanjima na principijelnom nivou, Rusija ističe nedoslednost transatlantske zajednice koja ima jedne standarde u slučaju Kosova, a sasvim druge u slučaju gruzinskih provincija. Međutim, iako Rusija ponavlja podršku principijelnom stavu Srbije, pitanje Kosova nije, na primer, našlo mesta u Medvedevljevom govoru posle sastanka sa američkim predsednikom Obamom, dok je ovaj vrlo jasno istakao podršku SAD teritorijalnom integritetu Gruzije. 58 Rusija je mnogo puta ponovila da je pitanje gruzijskih provincija rešeno. Samim tim, može se zaključiti da je drugi princip inicijative za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi više pokušaj da se nađe način kako da se tretiraju ostali teritorijalni konflikti, Pridnestrovlje i Nagorno Karabah (ne i Čečenija), na post-sovjetskom prostranstvu, nego pokušaj da se vreme vrati unazad i ponovo, na osnovu tih principa, otvori pitanje statusa Kosova i gruzijskih provincija. Srpska spoljna politika nema veliki broj opcija na raspolaganju u vezi sa ovom inicijativom. Kao zemlja kandidat za članstvo u EU, Srbija neće imati mogućnost da, u skladu sa sopstvenim nahođenjem, bira koje će zahteve u oblasti spoljne i bezbednosne politike EU prihvatiti, a u odnosu na koje će imati sopstveni stav. Od države kandidata se očekuje da prati Uniju u ovoj oblasti. Čak iako EU ne bude imala jedinstvenu politiku u odnosu na ovu inicijativu, nije realno očekivati preveliku razliku u stavovima. Napredak Srbije ka članstvu u EU, kao što se to pokazalo u slučaju holandskog odbijanja ratifikacije Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju, zavisi od svih država članica EU, uključujući i one koje bi bile najradikalnije u svom stavu prema ovoj inicijativi. Samim tim, Srbija bi trebalo oprezno da nastupa na ovom frontu. Predlog novog Ugovora o evropskoj bezbednosti još uvek je sporan i njegova sudbina je neizvesna. Jasno je, međutim, da on oslikava jedan veliki deo trenutnog spora između Rusije i zemalja transatlantske zajednice, pre svega u vezi sa širenjem NATO-a. Iako postoji načelno raspoloženje na Zapadu da se ruskim zahtevima unekoliko izađe u susret, pitanje je do koje mere. Ukoliko ovaj predlog Srbiju stavi u situaciju da, zbog strateškog partnerstva sa Rusijom, aktivno podržava ovakve ruske predloge i inicijative, to se može negativno odraziti na evropsku perspektivu Srbije. Međutim, podrška ovakvim inicijativama ne mora da bude problem za Srbiju, ukoliko ova inicijativa ne bude predstavljala problem u odnosima između Rusije i EU. Ali, ukoliko EU zemlje budu imale zajednički stav, koji je različit ili suprotan ruskom, kako je to često slučaj u okviru OEBS-u, Srbija nema prostor za nezavisnu i neutralnu poziciju. Naposletku, pitanje je da li je Rusija ovu inicijativu pokrenula zbog toga što je bezbednost na evropskom kontinentu stvarno ugrožena, ili da bi zaustavila širenje NATO i američki uticaj u istočnoj Evropi i koliko-toliko dobila priznanje, makar i prećutno, evropskih partnera da Rusija u bliskom susedstvu ima privilegovane interese. Ona nije u predložene principe ovog novog Ugovora stavila pitanje rešenja zamrznutih etničkih konflikata zato što stvarno ima probleme sa njima, već da bi legalizovala svoje priznanje Abhazije i Južne Osetije i da bi sprečila eventualne neželjene akcije transatlantske zajednice u ostalim zamrznutim konfliktima u Pridnestrovlju (između zvaničnih vlasti u Moldaviji i rusko-ukrajinske manjine) i u Nagorno Karabahu (između Azerbejdžana i Jermenije). Samim tim, ova inicijativa ima malo izgleda da donese nešto novo u pogledu pitanja statusa Kosova. Srbija svoju podršku diplomatskim inicijativama Rusije, uključujući i ovu najpoznatiju o zaključenju novog Ugovora o bezbednosti u Evropi, mora da posmatra u kontekstu prioriteta svojih evropskih integracija. U ovom kontekstu, Srbija nema onu slobodu akcije koju, u principu, od nje Rusija očekuje, na isti način na koji očekuje da države članice Saveta Rusija NATO u tom savetu nastupaju u svojstvu država, a ne članica bloka. U tom kontekstu, strateško partnerstvo sa Rusijom, koje uključuje podršku Srbije ovakvim inicijativama, ima malo izgleda na uspeh ukoliko Srbija ostane pri tome da je vrhunski prioritet pristupanje Evropskoj uniji. 58) Zajednička konferencija za štampu sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, Barakom Obamom, o rezultatima ruskoameričkih pregovora, 6. jul godine, dostupno na ruskom jeziku: 36 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

37 Nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata Ruska strana je bila nemalo iznenađena odugovlačenjem ratifikacije naftno-gasnog aranžmana tokom godine. S obzirom na to da je u decembru stavljena tačka na nedoumice oko toga da li će Srbija ispuniti svoje obaveze iz međudržavnog ugovora od 25. januara godine, ovaj deo dogovora je smatran za ispunjen. 59 Trvenja koja postoje između ruske i srpske strane u vezi sa mnogim ekonomskim sporazumima nisu nova. Lukoil-ova kupovina Beopetrola godine takođe nije prošla bez problema. 60 Takođe, na remont Đerdapa I, koji je deo rešenja klirinškog duga Rusije iz vremena Sovjetskog saveza prema Srbiji, čeka se već nekoliko godina, što usled krivice srpske, što ruske strane, uz nadu da će konačno početi u godini. 61 Problemi ruskih preduzeća i investitora vezanih za poslovanje u Srbiji nedavno su zaslužili pažnju i samog ambasadora Konuzina, doduše u konstruktivnom maniru. 62 Za sve ove probleme pogrešno bi bilo optuživati samo jednu stranu. Koliko je postojalo nesavesnih postupaka na srpskoj strani, toliko je bilo i brzopletih poteza sa ruske strane, koja prilikom kupovine preduzeća u Srbiji ne sprovodi dužnu pažnju, pravnu i finansijsku reviziju stanja i poslovanja preduzeća, na način na koji to čine zapadne kompanije. 63 Postavlja se pitanje kako treba da se rešavaju ekonomski problemi između dve zemlje, posebno u slučajevima kada se radi o ogromnim infrastrukturnim projektima, kao što je puštanje u promet gasovoda Južni tok sa planiranih 63 milijarde m 3 gasa, od čega bi barem 20 milijardi m 3 trebalo da bude transportovano kroz Srbiju. Ekonomski gledano, ovaj gasovod bi bio od velike koristi za Srbiju. Ruska strana uvek ističe značaj i razvoj naftno-gasnog aranžmana. Drugim rečima, celokupnost ovog aranžmana je nešto iza čega stoji čitava ruska država i tu, sa srpske strane, ne bi smelo da bude bilo kakvih problema u realizaciji. Ipak, pitanja koja se postavljaju, počev od pravnih problema koji mogu nastati u vezi sa eksproprijacijom zemljišta, radnim sporovima i uopšte sa svim stvarima koje nisu vezane za državu Srbiju, već za treća lica koja bi učestvovala u projektu izgradnje Južnog toka, nisu zanemarljiva. Ona bi mogla da se pojave isto kao i druga ekonomska pitanja i pitanja životne sredine. Ruska Federacija je potpisivanjem Memoranduma o izgradnji gasovoda Južni tok u Sočiju, 64 međutim, jasno postavila rokove kada bi Južni tok trebalo da bude stavljen u pogon kraj godine. Samim tim, odlaganja zasnovana na problemima u Srbiji nisu prihvatljiva. Od Srbije se očekuje da sva pitanja u unutrašnjem sistemu reši, i to na način koji nikako ne ugrožava napredak ovog projekta. Na primer, u članu 9 Memoranduma o razumevanju između Gazprom eksport d.o.o i Srbijagas-a podrazumeva se dobijanje izuzetka od pravila 100% regulisanog pristupa trećih strana kapacitetima Banatskog dvora, a takođe i bilo koje druge neophodne dozvole kako bi se Gazprom eksportu obezbedilo nesmetano pravo korišćenja svih kapaciteta. Jasno je da je na srpskoj strani da obezbedi sve ove dozvole. Srbijagas takođe jemči da nema ničega što bi moglo zasmetati, otežati ili zakomplikovati mogućnosti realizacije projekta Banatskog dvora. Takođe, prisutni su i problemi vezani za pravila EU koje bi Srbija morala da poštuje, konkretno Ugovora o osnivanju energetske zajednice. 65 Ovaj ugovor jasno podrazumeva transparentne odnose, unifikaciju tržišta, pospešivanje konkurencije i učvršćivanje zaštite životne sredine. Izveštaj o napretku Srbije je jasno pokazao da Evropa itekako gleda pažljivo na sporazume koje Srbija pravi, kada je Evropska komisija rekla da Srbija mora da pazi da naftno-gasni sporazum bude u skladu sa Ugovorom o osnivanju energetske 59) Naftno gasni sporazum potpisana dokumenta, 60) Srpski energetski sektor stanje i rusko srpski energetski odnosi danas Dr. Zorana Mihajlović Milanović, Prvi izveštaj u okviru projekta Praćenje rusko srpskih odnosa, str. 39, dostupno na: ) B92 Remont HE Đerdap kasni osam godina, 14. avgust 2008, dostupno na: id= ) Konuzin: Veliki napredak u saradnji, dostupno na: php?yyyy=2009&mm=08&dd=05&nav_id= ) Razgovor autora sa jednim od ruskih službenika srpskog preduzeća koje je kupljeno od strane ruskog partnera. 64) Potpisan u ruskom gradu Sočiju, 15 maja 2009.g., između Gazproma, i parntera italijanske kompanije ENI, Srbijagas-a, grčke kompanije DESFA Corporation, i bugarske kompanije: Bulgarian Energy Holding. Vidi Vladimir Socor, Jamestown Foundation, Eurasia Daily Monitor, 65) Ugovor o osnivanju energetske zajednice potpisan je u Atini Na snagu je stupio 01. juna 2006.godine. Srbija ga je ratifikovala 19. jula godine. Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpisan između zemalja Jugoistočne Evrope i EU. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 37

38 zajednice. 66 Iako mnoge zemlje EU učestvuju u projektu Južnog toka, situacija i snaga i politički uticaj države koja je već u EU i Srbije koja još uvek nije ni kandidat za članstvo ne može se porediti. Rusija je, međutim, jasna u svom stavu da je nesmetana realizacija strateških infrastrukturnih projekata deo strateškog partnerstva između Rusije i Srbije. Samim tim,, na Srbiji je da nađe način kako, ali realizacija mora da se postigne i gas mora da teče Južnim tokom, naravno, ukoliko ga bude, što još uvek nije izvesna činjenica. Zaključci Suštinski problem Rusije je njena rastuća izolovanost. 67 Strateško partnerstvo između Ruske Federacije i Republike Srbije, dakle, ima tri odrednice: rusku podršku srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova; koordinaciju stavova dveju država u odnosu na druga međunarodna pitanja; nesmetanu realizaciju strateških ekonomskih projekata, kao što je projekat Južni tok i celokupni naftno-gasni aranžman između Rusije i Srbije, a takođe i drugih projekata koji postoje ili mogu da budu dogovoreni. Integracija Srbije u EU uživa ogromnu podršku građana 68 i samim tim bi trebalo da ima centralno mesto u spoljnoj politici Srbije. Saradnja sa Rusijom je bilateralno pitanje, koje integraciju ne bi smelo da ometa. Prava mera saradnje između Srbije i Rusije je praktična, dvostrana saradnja, u pitanjima koja ne mogu da naškode evropskoj perspektivi Srbije. U ta pitanja ne spadaju ruska podrška srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova, niti srpska podrška ruskim diplomatskim inicijativama, kao što je inicijativa za zaključivanje Ugovora o bezbednosti u Evropi, jer oba ta pitanja mogu da škode integraciji Srbije u EU. Ministar Jeremić je u Moskvi 20. februara godine najavio još jedan veliki strateški infrastrukturni projekat. 69 Do današnjeg dana nije postalo jasno šta je ministar Jeremić imao na umu. Nagađanja stručne javnosti su da je u pitanju prodaja Elektroprivrede Srbije (EPS), i / ili gradnja metroa u Beogradu. Najavljena poseta predsednika Medevedeva sa sobom nosi sadržaj koji je bitan za Srbiju. Ovo je već najavljeno praktičnim instrukcijama datim ministarstvima i departmanima koje pripremaju posetu. 70 Predsednik ne dolazi u Srbiju samo da obeleži 20. oktobar 1944, dan kada je Crvena armija zajedno sa partizanskim jedinicama isterala nacističke okupatore iz Beograda, već će ta poseta imati vrlo konkretan sadržaj. Uzimajući u obzir da je u Rusiji predsednik odgovoran za spoljnu politiku, Medvedevu je važno da, pored simboličnog obeležavanja slavnog dana iz istorije Crvene armije, omogući dodatan, konkretan, zamah odnosima između Rusije i Srbije i time sebi upiše dodatni spoljnopolitički poen u ruskoj unutrašnjoj politici. 71 U pripremanju posete na srpskoj strani, kao i u razvoju saradnje, makar ona bila i strateško partnerstvo sa Rusijom, potrebno je imati na umu rusko viđenje ovog strateškog partnerstva. Ambasador Rusije Konuzin je u svom govoru na Okruglom stolu ISAC Fonda u Beogradu još 21. aprila ukazao da Srbija za Rusiju, kao strateški partner, ima relativan karakter, a po mišljenju mnogih Srba, Rusija jeste strateški partner Srbiji, mada ne stavljaju svi isto značenje šta je Rusija kao strateški partner. 72 Drugim rečima, Rusija je mnogo važnija Srbiji nego obrnuto i potrebno je, pre svega, da Srbi razumeju šta znači strateško 66) Brussels, , SEC(2008) 2698 final, dostupan na: 67) Dmitrij Trenin, rusko izdanje časopisa Spoljna politika dostupno na: 68) Na referendumu bi 79 odsto izašlih podržalo članstvo u EU, četvrtak, 18 jun 2009.godine, dostupno na: sr.gov.yu/code/navigate.asp?id=104 69) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, dostupno na: uery= &lang=%d0%d3%d1%d1%ca%c8%c9 70) Telefonski razgovor Dmitrija Medvedeva s predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Dostupno na: sdocs/news.shtml?day=5&month=08&year=2009&submit.x=3&submit.y=6&value_from=&value_to=&date=&stype=&dayrequir ed=no&day_enable=true# 71) Mihail Vinogradov, Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst, Treći izveštaj u okviru projekta Praćenje rusko-srpskih odnosa, strana 15, dostupan na: 72) O jedinstvenoj ruskoj politici prema Balkanu ili o fazama ove politike od do danas, dostupno na: 38 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

39 partnerstvo sa Rusijom. Teško je ne saglasiti se sa ovim stavom Ambasadora Konuzina. Građanima Srbije i srpskim elitama je neophodno da razumeju šta znači strateško partnerstvo sa Rusijom i koju cenu ono sa sobom nosi. Izbor Rusije kao strateškog partnera je legitiman politički izbor, ali samo ako je zasnovan na informisanom konsenzusu u srpskom društvu. Samim tim, za poziciju Srbije strateško partnerstvo sa Rusijom, kako je postavljeno, nije povoljno na dugi rok, jer može da naškodi njenim evropskim integracijama. Međutim, u implementaciji zajedničkih projekata, odnosno u razvijanju praktične, dvostrane saradnje, Srbija može da razvije uzajamno korisne odnose, ukoliko neprestano ima na umu prioritete svojih evropskih integracija. U tom slučaju, ekonomska saradnja koja je zasnovana na transparentnim pravnim pravilima, kako srpskim unutrašnjim, tako i evropskim, može da doprinese kako dobrobiti Srbije, tako i razvoju kvalitetnih i održivih odnosa između Srbije i Rusije. Preporuke 1. Podrška Rusije oko pitanja statusa Kosova nema odlučujući značaj u rešavanju tog pitanja, kako zbog realne pozicije Rusije u međunarodnim odnosima, tako i zbog njene politike u vezi sa gruzijskim provincijama Abhazijom i Južnom Osetijom. Samim tim, trebalo bi smanjiti značaj ruske podrške ovom pitanju u unutrašnjoj politici u Srbiji i sprečiti stvaranje slike da ruska podrška igra značajniju ulogu u rešenju ovog pitanja. Ovu podršku ne bi trebalo uzimati u obzir prilikom sklapanja bilateralnih ekonomskih i drugih aranžmana na državnom nivou između Rusije i Srbije. 2. Srbija nema slobodu akcije u spoljnoj i bezbednosnoj politici u međunarodnim odnosima, ukoliko teži integraciji u EU. Samim tim, podrška Srbije politici ili inicijativama, kao što je inicijativa za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi, ne bi trebalo da se daje izolovano od stava većine u EU, jer bi takva politika mogla Srbiju lako da dovede u konflikt sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. 3. Bez obzira na značaj strateških ekonomskih projekata, kao što je projekat izgradnje gasovoda Južni tok, Srbija mora da vodi računa o svojim pravnim i političkim obavezama, a posebno obavezama na koje joj Evropska komisija skreće pažnju obaveza da se poštuje Ugovor o energetskoj zajednici! Politike i međudržavni ugovori koji su u suprotnosti sa ovim odredbama mogu u perspektivi, bez obzira na učešće drugih država koje su već članice EU, da dovedu Srbiju u položaj da bira između energetske bezbednosti, koju bi Rusija obezbedila, i integracija u EU. Politika koja ima za cilj da obezbedi energetsku bezbednost Srbije ne može se voditi izolovano od drugih politika i političkih prioriteta, kao što je prioritet integracije u EU. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 39

40 40 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

41 Nekoliko pogleda na savremenu Rusiju Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 41

42 42 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

43 Ekonomska kriza u Rusiji i njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku Nikolaj Petrov 1 Politička dimenzija krize Ekonomska kriza koju Rusija sada preživljava ima dvojaku prirodu. Ona je globalna ali i domaća ekonomska kriza, kojoj je katalizator bila ona globalna. Model ruskog ekonomskog razvoja, zasnovan na izvlačenju prirodnih resursa, približava se logičnom kraju. Nesposobnost Rusije da održi brzi rast ekonomije samo je pitanje vremena. Iako politička kriza i reformisanje ruskog političkog sistema, kao posledica te krize, izgledaju neizbežnim, masovni socijalni nemiri verovatno nisu ono što će do toga dovesti. Prema sociolozima, potrebno je oko godinu dana da se gubitak posla i nemogućnost da se zadrži ustaljeni način življenja pretvori u politički protest. Sistemska margina sigurnosti, usled ovog faktora, prenosi se daleko iza 2009.god., s obzirom na postojeće ogromne finansijske rezerve koje mogu da obezbede određene socijalne garantije. Najveća pretnja stabilnosti povezana je, pre svega, sa ekstremno neefikasnim menadžmentom koji može da izazove lokalni kolaps i nemogućnost da spreči ekspanziju lokalne krize na nivo države; osim toga, i sa intenziviranjem borbi klanova elite u situaciji kada se resursi smanjuju i kada slabi sposobnost da osoba na vrhu drži elite pod kontrolom. Prema tome, najverovatniji scenario je pojava političke krize ne direktno iz ekonomske, već iz borbi elita i krize menadžmenta. U uslovima ekonomske krize koja se produbljuje, neizbežno je da će se broj javnih konflikata u regionima povećavati. Pravo pitanje jeste pitanje njihovog dometa, gde oni mogu da budu ograničeni, tj. lokalizovani. U neposrednoj prošlosti, Kremlj je dao prednost poslušnim funkcionerima koji su popunili pozicije gubernatora, zanemarujući kandidate sa dokazanim sposobnostima za vođstvo. Ako bi sutra ovi gubernatori morali da se obrate ljutoj gomili koja se protivi vlastima, većina njih ne bi bila dorasla tom izazovu. Postoje ljudi koji bi mogli da se nose sa ovom turbulentnom situacijom. Većina njih jesu iskusni političari iz Jeljcinove ere, koji su preživeli demonstracije i proteste kasnih 1980-tih i ranih tih. Međutim, danas, njihov broj ne prelazi desetinu. Kriza čini slabosti političkih i menadžerskih sistema vidljivijim i suštinskim, i povećava cenu greške. Osnove previše upravljane demokratije Previše upravljana demokratija (PUD), koja je bila sagrađena u Putinovoj Rusiji, jeste kompleksni ešalonski sistem, koji omogućava vlastima da eliminišu javnu kontrolu i izbegnu javnu odgovornost, u isto vreme čuvajući privid poštovanja demokratskih procedura. Postoje tri nivoa kontrole u sistemu PUD koji uključuju upravljanje akterima, institucijama i pravilima igre. Osnovni elementi Putinovog PUD su: (1) snažan predsednički sistem upravljanja, na uštrb svih drugih institucija i aktera, uključujući oba doma Parlamenta, sudstvo kao i poslovne i regionalne elite; (2) državna kontrola medija, koja se koristi da utvrdi javno mnjenje kroz dozirane i flitrirane poruke; (3) kontrolisane izbore koji više ne služe kao mehanizam u kojem učešće uzima javnost, već služe da bi se odluke koje elite donose legitimisale; Oslabljene institucije ne mogu više da ispune svoju ulogu u okviru sistema. Njih postepeno zamenjuju substituti koji su potpuno kontrolisani od strane predsednika i nemaju nezavistan izvor legitimizacije. 1) Nikolaj Petrov je Stariji konsultant i istraživač u Moskovskom centru Karnegi, gde je i član Naučnog saveta. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 43

44 Kremlj je, vođen potrebom olakšavanja praktičnog menadžmenta, uništio sistem kontrole i balansa koji je tada još uvek, iako ne savršeno, ipak funkcionisao. Sistem koji je nastao kao rezultat toga bio je sveden na čisto mehaničku konfiguraciju, 2 kojoj nedostaje fleksibilnost u pogledu reakcije na promenu situacije i nije sposoban na samoprilagođavanje i samorazvoj. Konfiguracija vlasti je veoma rigidna i mehanička. Budući da nema sistem kontrole i balansa koji bi pomogao da se prilagodi permanentno menjajućoj spoljnjoj sredini, niti dozvoljava fleksibilnost na glavnim zglobovima, stalno ima potrebu za ručnim upravljanjem i podešavanjem. Kao rezultat toga, makro menadžeri sistem, koji je jako malobrojan, mora da se nosi sa različitim urgentnim problemima. Posebni interesi dominiraju nad opštim, i taktika ima prednost u odnosu na strategiju. Kao posledica toga, niski kvalitet učinka pogoršan je nedostatkom transparentnosti i bezbrojnim administrativnim konfliktim koji sprečavaju slobodan i brz protok informacija. Usled gore pomenutih razloga, PUD je ne samo neefikasan i samim tim vrlo skup već njegova neefikasnost vremenom raste. Bilo u Rusiji ili Venecueli, ovo čini da takav sistem snažno zavisi od stalnog povećanja novčanih priliva koji bi nadomestili rastuću neefikasnost. Sistem, prema tome, nije samodovoljan i zavisi od spoljnih faktora kao što je cena nafte ili gasa. Mehanizam menadžmenta je previše primitivan u poređenju sa veoma komplikovanim predmetom kojim se pretvara da upravlja. Sporedni efekti, a posebno, ako ne i isključivo, najneposredniji uzimaju se u obzir i mogu lako da prevagnu nad željenim rezultatom. (Postoji nedostatak analize uspeha i troškova tog uspeha kako na stadijumu donošenja odluke, tako i na stadijumu pošto je odluka doneta, što čini mnoge odluke neefektivnim ili čak kontraproduktivnim. Menadžment demokratije iz jednog centra, koji ne uzima u obzir regionalne različitosti, donosi različite rezultate, koji mogu da dovedu do željenih konsekvenci u nekim slučajevima, međutim, do sasvim neželjenih u nekim drugim slučajevima. To je još jedna ozbiljna protivrečnost PUD-a koja se nalazi između nedeljive vlasti i rigidnog centralizma u upravljanju i različitih reakcija u društvu, koje se umnogome razlikuju prema regionalnim, urbano ruralnim, statusnim, etničkim i drugim linijama. Previše uprošćeni PUD sistem, zasnovan na vertikalnom lancu komande, ne samo da nema odgovarajuće teže i protivteže već nema ni siguran mehanizam koji ga onemogućava da se nosi sa velikim sistemskim krizama koje nastaju kao rezultat loše planiranih, neizbalansiranih ili prosto neadekvatnih odluka. PUD je progresivno uništio ili oslabio sigurne mehanizme kao što su: Slobodni i nezavisni mediji; Parlament koji predstavlja interese glavnih socio-političkih i regionalnih grupa; ozbiljne diskusije o najvećim reformskim planovima; Priliku za društvo da izrazi svoje preference putem manje više slobodnih i fer izbora u kojima su oslikane različite nacionalno važne stvari, kao i putem referenduma o najvažnijim pitanjima; Gubernatore koji su izabarani narodnom voljom i kojima je dat fiksan mandat, pa su samim tim odgovorni svojim glasačima; Dovoljno NVO, uključujući i think-tankove i organizacije koje prate događaje, a koji su sposobni da, u isto vreme, obezbede i nezavisno preispitivanje vladinih planova i odluka, ali i da uzbune kako vlasti tako i društvo u slučaju da odluke predstavljaju pretnju. PUD je tehnološki najprefinjeniji kada se primenjuje na izbore. Sistem se oslanja na sledeće elemente: nedopustivo visoke pragove za učešće, koji uključuju finansijske i direktne administrativne takse za učešće, kao i brojne prepreke; izmanipulisan izbor kandidata; jako regulisan pristup k medijima; isti akter koji ustanovljava pravila učestvuje na izborima i ima vlast da nadgleda da li su pravila poštovana. Jednom, kada se nepravilnost nađe, represivne mere odmah slede. Izborne komisije rade sve to što je gore navedeno, a same su kontrolisane od strane centra, policijskih i bezbednosnih organa i sudova koji 2) Kada je institute menjao substitutima, Putin im nije ostavio mesta za manevarski prostor ili bilo kakvu slobodu akcije, i samim tim čvorovi sistema su povezani na veoma rigidan način. 44 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

45 svi rade u dogovoru jedni sa drugima. U odsustvu transparentne i javne kontrole, akter koji postavlja pravila slobodan je da ih promeni u svako doba, ukoliko postojeća pravila ne donesu potreban rezultat. Konačni rezultat je mreža mina koje su stvorene u samom izbornom sistemu. 3 Osnovna protivrečnost PUD-a sastoji se u tome da se ne može obezbediti unapred određeni rezultat izbora i, u isto vreme, zadržati demokratski dekor. To čini model PUD-a nestabilnim i čini da on neizbežno skreće u stranu: ili sve jačeg upravljanja ili u stranu demokratije. Drugim rečima, da bi se unapredio PUD model, koji nikako da donese željeni rezultat, Vlada mora ili da poveća upravljanje, ili da dozvoli više demokratije. Isključivanjem političkih snaga i bezbrojnih građana, čije interese oni predstavljaju, iz učešća u (a) izborima, (b) procesu donošenja odluka koje slede, PUD sistem ne samo da podriva samog sebe, u smislu legitimiteta i efikasnosti, već i pretvara potencijalnu sistemsku opoziciju u anti-sistemsku opoziciju. Cena eliminisanja svakodnevne građanske kontrole vlasti i zapušavanja kanala kojim bi se para puštala može biti eksplozija kadra da uništi čitav sistem. Zasnovan na ličnosti onog ko ostaje na vrhu, pre nego na balansu institucija, PUD sistem je potencijalno veoma nestabilan. To predstavlja ogroman politički rizik, posebno kada sistem, kao ogromna vrteška, gubi momentum kako se prenos vlasti na glavnoj političkoj funkciji približava... PUD ne može samog sebe da reprodukuje. Samim tim, zahteva manuelno upravljanje, konstantne intervencije spolja. Kombinacija nedostataka komandnog sistema i nedostataka demokratskog sistema traži ogroman i komplikovan blok za nadgledanje. U suprotnom, postoji jako iskušenje za elitu srednjeg sloja da počne previše da upravlja izborima i zloupotrebi postojeće prilike u svoju korist. Upravo taj rastući blok za nadgledanje, koji bi trebalo da nadomesti opadajuću javnost i transparentnost, postavlja dodatan teren na sistem i čini ga čak i još manje fleksibilnim. Lični karakter sadašnjeg ruskog političkog režima i slabost svih drugih institucija, izuzev institucije predsednika, čini da je popularnost Putina - Medvedeva 4 od vitalnog značaja za sistem. To je jedina baza za relativnu političku sigurnost, udica na kojoj se drži čitav politički sistem. Za razliku od 1998.god., kada je sistem preživeo veoma nepopularnog predsednika usled snage Gornjeg i Donjeg doma Federalnog Parlamenta, ništa sada ne bi moglo da nadomesti nedostatak poverenja u lidera. Upravo zato je ne samo sam Putin već i cela politička klasa zainteresovana za držanje Putinovog rejtinga na visokom nivou, što postaje sve komplikovanije usled krize i opadajućeg ekonomskog prosperiteta. Kako se vlasti nose sa krizom? Vlada se nosi sa ekonomskom krizom na reaktivan način, ponašajući se kao vatrogasac. Njena dejstva izgledaju uglavnom logično, iako u mnogim slučajevima kasne. Ono što je, po mom mišljenju, još važnije jeste nedostatak odgovarajućih akcija u političkoj sferi i u sferi menadžmenta. Predsednik Medevedev je u svom obraćanju o stanju nacije kritikovao sistem na veoma oštar način: Državna birokratija je, baš kao i pre 20 godina, vođena istim nepoverenjem ka slobodnom pojedincu i aktivnosti. Birokratija periodično pravi noćnu moru biznisu, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno, preuzima kontrolu nad masovnim medijima, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno, meša se u izborni proces, kako pogrešna osoba ne bi bila izabrana, pritiska sudove, kako pogrešna osoba ne bi bila osuđena itd. 3) To su: skupljanje potpisa i njihova provera, izveštaji kandidata o njihovim profitima i vlasništvu, količina i tehnički detalji o finansiranju kampanje, pravila agitacije. Postoji šou u predgrađu Petrograda, gde deca trče na popločanom terenu, a mlaz fontane se može pojaviti bilo kad i pod bilo kojom od ploča, i niko ne zna gde i kada. Postoji neprimetni, stari čovek koji zna i koji sedi sa strane paleći ovaj ili onaj mlaz fontane s vremena na vreme. Nešto slično se dešava sa pomenutim minama: pravila su ustanovljena na takav način da ih svaki kandidat može prekršiti bilo kad bilo gde. Vlasti gledaju kroz prste na ova kršenja do određenog momenta, ali, u svako doba, spremni su da kazne kandidata koji im nije po volji, potpuno legalno. Prema tome, tu se radi o selektivnoj primeni prava. 4) Iako je objavljena popularnost Medvedeva prilično visoka, ipak je par procenata niža od Putinove. Činjenica da oscilira na apsolutno isti način kao i Putinova ukazuje na to da je reč, zapravo, o popularnosti jednog lidera, pri čemu je Medvedevljeva samo odraz Putinove. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 45

46 Dijagnoza koju je predsednik učinio izgleda dobra, međutim, lek koji je prepisao je apsolutno neadekvatan. Medvedevljev politički paket uključuje dekorativne izmene koje se tiču političkih partija i sastava oba doma Parlamenta. Oni nemaju ništa zajedničko sa stvarnim problemima sa kojima se sistem suočava, uključujući ekstremno slabu podelu vlasti, i vertikalno i horizontalno, nedostatak povratne informacije između vlasti i društva, skoro potpuno odsustvo predstavljanja grupnih interesa regionalnih i socijalnih grupa. Postoje dve škole mišljenja: konzervatori, čuvari, koji misle da Rusija treba da sačeka još malo pre nego što kriza prođe i situacija pre krize se vrati i činitelji koji traže momentalne strateške akcije, ne samo za suprtstavljanje krizi već i za pripremu države na život posle krize. Ne samo da su potonji malobrojniji već su i oni podeljeni u dva tabora: statisti odnosno zagovornici trećeg puta, koji su za izolacionizam i ekonomski nacionalizam i liberali koji traže institucionalne reforme i širu saradnju sa Zapadom. Pošto su ovi liberali manjina u manjini, šanse za promenu kursa ne izgledaju relane u sadašnjim okolnostima ( liberalni činitelji su u manjini među činiteljima koji su za uzvrat manjina u odnosu na čuvare ). Ko može da profitira od krize? Među pozitivnim posledicama krize može se pomenuti nemogućnost da se nastavi sa paternalističkim modelom i u država građanin i u centar regioni odnosima. Prema tome, iako i građanstvo i regioni sada pate od krize, mogu u rezultatu da izvuku korist iz nje. Regionalni izbori 1. marta bili su prvi koje je Rusija imala tokom krize. Kako je borba interpretacija rezlutata izbora u punom zamahu, skoro svaka politička partija tvrdi da je pobedila. Lideri partije Jedinstvena Rusija objavljuju činjenicu kako je partija pobedila, čak i pod teškim ekonomskim uslovima u svih devet regionalnih parlamenata, gde su izbori održani. Njihovi protivnici ističu da je Jedinstvena Rusija imala ne samo mnogo lošiji učinak u svim regionima u poređenju sa izborima za državnu Dumu 2007.god. već je i ozbiljno izgubila svugde gde je postojao makar i najmanji zračak kompeticije. Gubici partije u očima javnosti verovatno su manje važni od gubitka značaja među regionalnim političkim elitama. Najveće nazadovanje Jedinstvene Rusije desilo se ne samo u velikim gradovima, gde postoji velika i manje podložna kontroli populacija glasača, već i među kavkaskim republikama. Jedinstvena Rusija je u proseku izguvila oko 10 procenata svoje uobičajene glasačke baze, ali u Kabardino Balkariji i Karačevo Čerkeziji 5, gubici su bili 25 posto. Ovo ukazuje na kraj monopola Jedinstvene Rusije među regionalnim administrativnim elitama u regionima. Slika postaje još interesantnija i raznovrsnija na nivou opština. To je mesto gde lični uticaj kandidata igra veću ulogu, a rigidna državna kontrola političke mašinerije nije toliko vidljiva. Jedinstvena Rusija je pobedila u Novosibirsku, Čeljabinsku, Čiti, Birobidžanu i Blagovešensku, gde su dotadašnji gradonačelnici bili ponovo izabrani uz veliku podršku. U gradovima gde je drugi krug izbora bio potreban Smolensku, Murmansku, Petropavlovsk-Kamčatski i Tomsku, dotadašnji gradonačelnici iz Jedinstvene Rusije su ili izgubili u prvom krugu, ili imaju dobre šanse da izgube u drugom krugu kada opozicioni glasači konsoliduju snage dajući podršku jednom kandidatu. U Tveru, Komunistička partija je pobedila jasno i ima duplo više glasova u gradskom parlamentu nego Jedinstvena Rusija. Jedinstvena Rusija nije uspela da dostigne 40-procentnu zastupljenost u gradskom parlamentu u Brijansku, Ulan Ude-u i Toljatiju. U Toljatiju, drugo mesto je otišlo opozicionom pokretu Decembar, koji uključuje predstavnike iz Jabloka i Pravoe Delo. Ne samo partije koje su učestvovale već i ceo izborni sistem prošao je test uspešnosti u kriznoj situaciji. Iako se zemlja još uvek itekako bori sa prevazilaženjem ekonomske krize, ušla je u novi period političke aktivnosti. Slabost Jedinstvene Rusije, koja se jasno videla tokom izbora 1. marta, samo ce se povećavati tokom vremena. Ovde su neumoljivi brojevi izbornih rezultata od manjeg značaja od rastućeg političkog rivalstva unutar partije, nesporazuma između partijskih regionalnih i federalnih vođa i konflikta između Jedinstvene Rusije i lokalnih 5) Etničke republike Ruske Federacije. 46 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

47 političkih elita koji su isplivavali na površinu čak i tokom poslednjih izbora pre dve godine. Jedinstvena Rusija se postepeno transformiše iz monolitne birokratije, pod strogom kontrolom Kremlja, u nešto što podseća na stvarnu političku stranku. Za kratko vreme, Jedinstvena Rusija bi mogla da izgubi svoj status dominantne partije. Kremlj se suočava sa još jednim problemom od strane lojalnih opozicionih partija u Dumi. Kako budu dobijali sve više podrške glasača, njihova lojalnost Kremlju će iščezavati. Sa druge strane, trenutno protestno raspoloženje mu verovatno neće obezbediti značajnu, dugoročnu podršku u sistemu u kome dominira Jedinstvena Rusija i njene spin off partije u Dumi. Stvarna liberalizacija partije i izbornog sistema je neizbežna i mora da zameni sadašnji, samo dekorativni sistem pod predsednikom Dmitrijem Medvedevim. Ako Kremlj ne preduzme konkretne korake u tom pravcu do sledećih izbora, rastući pritisak kod nezadovoljnih glasača,koji nemaju prostora da ispolje svoju ljutnju, jednostavno će razneti poklopac tog lonca. Kriza i spoljna politika Prema Fjodoru Lukjanovu 6, osnovna paradigma ruske spoljne politike nikada se nije promenila, iako je bilo promena u putanji vezanoj za fluktuacije u balansu sila, kako stvarnih, tako i percipiranih od strane Kremlja. Odnosi sa Zapadom, koji nisu zasnovani na zajedničkoj ideologiji, izgledaju kao,,okozaoko» i mogu da budu opisani kao ciklično gore- dole, sa prosečnim trajanjem ciklusa od oko četiri godine. Godine 2008, rat u Gruziji označio je dno trenutnog ciklusa i sledeći vrhunac treba očekivati u 2010.god. Kriza još uvek nije dovela do revizije koncepata ni spoljne, niti unutrašnje politike. Procep između socijalno ekonomske situacije koja se menja i kursa spoljne politike povećava se. Mislim da je strateška greška napravljena ne samo u avgustu 2008.god. već i ranije, počevši od Putinovog govora u Minhenu 2007.god., kada je nova oštra doktrina spoljne politike predstavljena, ali vreme koje je izabrano za to predstavljanje ju je učinilo čak duplom greškom. Međutim, kako je predstavljena u medijima kao Rusija koja ustaje sa kolena, dobila je značajnu javnu podršku i dovela je do povećanja popularnosti Putin-Medvedeva. Kriza u celom svetu promenila je politički dnevni red i bacila u senku događaje u Gruziji, šaljući političkoj eliti u Rusiji pogrešnu poruku. Događaji iz januara 2009.god., u vezi sa rusko ukrajinskim gasnim ratom, to jako dobro ilustruju. Može se videti promena u ruskoj politici u pogledu bliskog susedstva koje se smatra za zonu ruskih privilegovanih interesa. Kremlj je odbacio merkantilni pristup iz god., koji je bio uzet poslenarandžaste revolucije, i odlučio da kapitalizuje rusku relativnu finansijsku prednost, sa ciljem da povrati svoj uticaj u post sovjetskom prostoru dajući zajmove Jermeniji, Kirgistanu, Moldaviji i čak i Ukrajini. Revizija ruske spoljne politike je teško moguća pre nego što ruskim političkim elitama postane potpuno jasno da je zlatno doba petro-blaga i ambicija energetske supersile završena. Rusija ne pati jedina zbog krize, već i sve druge države takođe pate. To je dalo čuvarima razlog da misle da će za godinu i nešto kriza biti završena, cene sirovina će se ponovo vratiti na nivo pre krize i da će oni moći da nastave sa spoljnim i unutrašnjim političkim konceptima koji su dobili svoj konačni oblik u 2007.god. Biće potrebno neko vreme da se shvati da ne samo što će kriza trajati dugo vremena i što će oporavak ekonomije zahtevati još više vremena već će i će i izlaz za Rusiju biti vrlo različit od ulaska. Zaključak Ne bih očekivao nikakvih suštinskih promena pre jeseni 2009.god., kada će se verovatno osetiti prvi znaci političkog mamurluka među ruskim elitama. Ta ista mreža finansijske sigurnosti, koja spašava obične Ruse ozbiljnih patnji koje su rezultat krize, omogućava Vladi da izvrši sve socijalne obaveze i time održi sva ranija obećanja, sada sprečava Vladu da donese ozbiljne odluke uključujući preispitivanje i reviziju kako 6) Prezentacija od 12. marta 2009.godine. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 47

48 domaćih, tako i spoljno- političkih koncepata koji su u srži problema upravo zbog krize. Veliki akumulisani finansijski resursi motivišu politiku elitu da odloži komplikovane odluke u ovim sferama putem kupovine skupih odlaganja. Problem leži u tome što je vreme koje je već kupljeno protraćeno na premišljanja o promenama u ruskoj poziciji u svetu u krizi i posle krize, a postoji potreba da modernizuje svoje spoljne i unutrašnje- političke doktrine kao i čitav upravljački i politički sistem, kako bi se odgovorilo novim izazovima. Međutim, postoje samo dve moguće osnovne opcije: ili ubrzana politička evolucija, u slučaju da je sistem sposoban da je iznese kako bi preživeo, ili dolazak do dna, koji bi bio praćen pojavom novog sistema. I kako vreme prolazi, sve je manje prostora za manevrisanje. 48 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

49 Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst Mikhail Vinogradov 1 Ocenjujući političku situaciju u Rusiji, neophodno je izdvojiti šest osnovnih faktora koji uslovljavaju donošenje najvažnijih političkih odluka: 1. Najveći deo političkih i javnih institucija (uključujući Parlament i političke partije), nemaju veliku ulogu u političkom životu i samo formalno donose odluke koja su predsednik i premijer već doneli. 2. Interakcija između predsednika Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina ima protivrečan karakter. Bez obzira na dobre lične odnose, Medvedevu i Putinu je sve teže da pređu preko nesuglasica koja se pojavljuju. 3. Sistem donošenja odluka često se određuje odnosom snaga između vodećih uticajnih grupa, mada većina njih nema jasne političke poglede. 4. Donošenje spoljnopolitičkih odluka je koncentrisano u rukama predsednika i premijera. Uloga drugih institucija (uključujući i Ministarstvo spoljnih poslova) nije velika. Pri tome, donošenje tih odluka često je diktirano unutrašnjom političkom konjukturom. 5. Bez obzira na ekonomski krizu, javnost ne pokazuje većeg interesovanja za politiku. Držeći kontrolu nad televizijom i sprečavajući pojavu opozicionih pokreta, ruska vlast prilično efektivno upravlja dnevnim redom. 6. Uloga političkih eksperata u sistemu donošenja rešenja se smanjila. U poslednje vreme se preduzimaju pokušaji povećanja uloge eksperata ali, sve u svemu, oni, kao i Parlament i političke partije, samo odobravaju odluke već donete od strane činovnika, a ne učestvuju u njihovoj razradi. Uloga javnih institucija Uloge javnih i političkih institucija, uključujući Parlament i političke partije, značajno su devalvirale kao rezultat promena koje su nastale tokom mandata Vladimira Putina. Parlament je faktički bio skrajnut od učešća u donošenju političkih odluka i u svome radu potčinjen administraciji predsednika. Što se tiče političkih partija, tokom poslednjih osam godina, dominantnu poziciju dobila je partija Jedinstvena Rusija (Единная Россия), čiji je formalni lider Vladimir Putin. Ona je dobila i većinu na federalnom i na regionalnom nivou. Međutim, Jedinstvena Rusij nije postala instrument kontrole političkih elita i centrom donošenja odluka. U suštini, ulazak u partiju olakšao je prolazak u parlamente na svim nivoima, ali ne nalaže neke ozbiljne obaveze pred bilo kakvim grupama. Još dve partije: Pravedna Rusija i Pravoe Delo, formalno su bliske vlasti, samo što nemaju takav nivo uticaja kakav ima Jedinstvena Rusija. Ozbiljan pad uloge izbora u političkom životu Rusije posledica je pomenutih promena. Najznačajniji događaji u političkom životu nisu kampanje za izbore (čiji su rezultati obično predvidivi), već konkurencija između neformalnih uticajnih grupa. Poslednjih godina su upravo one vodile glavnu borbu za državne resurse (alokaciju budžetskih sredstava, kontrolu nad državnim kompanijama i korporacijama, stvaranje preferencija za biznis koji je pod njihovom kontrolom) u vreme kada je Parlament samo formalno potvrđivao odluke koje je izvršna vlast već donela, ne pokazujući značajan uticaj na njihov sadržaj. 1) Mihkail Vinogradov je Predsednik fonda Peterburgska politika iz Moskve. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 49

50 Odnos Predsednik Premijer Odluka Vladimira Putina da napusti poziciju predsednika, i ustupi mesto šefa države Dmitriju Medvedevu, nije mogla da ne utiče na raspodelu političkih snaga. Sa formalne tačke gledišta, ruski ustav daje široke mogućnosti za preraspodelu ovlašćenja između predsednika i premijera. Na primer, taj osnovni zakon ne određuje jasno ko kontoliše rad ministarstava sile da li šef države ili šef vlade (njihova potčinjenost predsedniku utvrđena je federalnim zakonom o Vladi, koji je, u slučaju potrebe, lako promeniti). Nominalno, predsednik može da smeni premijera, ali to je teško zamisliti u praksi, s obzirom da parlamentarnu većinu ima Jedinstvena Rusija koju vodi Putin. Formalno gledano, predsednik ima dovoljno mogućnosti za akciju i u ovom slučaju, ali ne izgleda kao da je spreman da se njima koristi. Odnosi među Putinom i Medvedevom su pretrpeli dve krize. Prva kriza se desila u leto 2008.god. Rasteća ljubomora Putina ka Medvedevu se završila rusko gruzinskim ratom koji je dozvolio Putinu da demonstrira kako upravo on vlada situacijom. U podršku ovome stavu, postojala je čitava serija signala koji su ukazivali na to da je upravo Putin doneo osnovne odluke. Indirektno je to potvrđivala i francuska štampa koja je prenela da je Nikola Sarkozi ubeđivao upravo Putina da ne dopusti napad na Tbilisi. Osim toga, potonja međunarodna izolacija Rusije (niko nije očekivao da će ona biti tako kratkotrajna) bila je gubitak za Medvedeva, koji je imao određeni kredit poverenja kod zapadnih partnera Rusije. Nije slučajno to što je, prema podacima istraživanja javnog mnjenja Levada centra iz februara 2009.god., 34% građana Rusije bilo ubeđeno da je realna vlast u Rusiji u rukama Putina (pre godinu dana tako je mislilo 20%), 12% da pripada Medvedevu (u 2008.god. tako je mislilo 23%), a u rukama obojice podjednako 50% (u god. tako je mislilo 41%). Osim toga, premijer je preuzeo na sebe donošenje mnogih ključnih rešenja u vezi sa finansijskom podrškom krupnih preduzeća u uslovima ekonomske krize. Medvedev nije bio posebno protiv toga. Prećutno je pristao na ulogu političara broj dva i čak je dao razloga glasinama o ostavci i zameni sebe Putinom. Međutim, početkom 2009.god., situacija se ponovo promenila. Eksperti su sve češće počeli da govore o tenzijama u odnosima između dva najviša činovnika. Cela serija koraka (rezultat rusko ukrajinskog konflikta sa gasom, objavljivanje poternice za biznismenom Jevgenijem Čičvarkinom) počela je da se tumači, u okruženju Medvedeva, kao izrazito neprijateljska. Kao odgovor na to, Medvedev je ozbiljno pojačao kritiku Vlade u svojim nastupima i preduzeo čitav niz koraka, koje je javnost tumačila kao znak nastupanja dugo očekivanog opuštanja kontrole. Sama kriza sve češće se tumačila od strane Medvedeva kao šansa za širenje sopstvene samostalnosti, a u medijima su se sve češće počeli imenovati kandidati za zamenu premijera. Međutim, potencijal za interakciju Medvedeva i Putina nije iscrpljen: oni potpuno mogu da regulišu nesuglasice. Osim toga, nije isključeno da je provociranje Medvedeva,u stranu samostalnosti, zamka Vladimira Putina koji teži da konačno dezavuiše težnju Medvedeva ka samostalnosti. Uticajne grupe u ruskoj vlasti Kao u vreme Borisa Jeljcina, tako i u vreme Vladimira Putina, osnovna intriga u ruskoj politici jeste borba između različitih elitnih klanova i grupa koja nije javna. Kao pravilo, grupe su ujedinjene ličnom bliskošću njenih učesnika, postojanjem zajedničkih iskustava u radu i zajedničkih poslovnih interesa. Ponekad, među tim grupama postoje zajednički pogledi na politički ili ekonomski kurs, ali taj faktor nije principijelan za njih. Tokom mandata Vladimira Putina, šef države nije ulazio u bilo kakav konkretni klan i nastupao je kao arbitar među njima. Sada je situacija unekoliko drugačija. Budući da nema snažne ljudske resurse, Dmitrij Medvedev neizbežno nastupa kao ujedinjujuća osnova jednog od klanova, gde ulazi grupa njegovih najbližih ljudi (ministar pravde Aleksandar Konovalov, šef Višeg arbitražnog suda Anton Ivanov, opunomoćeni predstavnik predsednika na Uralu Nikolaj Viničenko). Ta grupa jača zahvaljujući bliskosti s Medvedevovm i još nizom uticajnih biznismena i činovnika (šef Gazprominvestholdinga Ališer Usmanov, bivši šef administracije predsednika Aleksandar Vološin, sekretar za štampu predsednika Natalija Timakova). Neki eksperti ubrajaju u ovu grupu prvog zamenika šefa administracije predsednika Vladislava Surkova i ekonomskog savetnika predsednika Arkadija Dvorkoviča. Naravno, unutar pomenutog klana 50 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

51 postoji oštra borba (posebno oko ličnosti Surkova), ali tokom godine Medvedevljevog mandata njegova komanda je ostala relativno cela. U ekonomskoj sferi moguće je istaći dve ključne grupe: oko zamenika premijera Igora Sečina i Alekseja Kudrina. Sečin je moćan činovnik koji se tokom Putinovog mandata oslanjao na organe javnog reda. U poslednje vreme je promenio sferu svog osnovnog interesovanja, i sada se, pre svega, bavi naftom i drugim granama energetike. U rukama Sečina je kontrola nad državnom kompanijom Rosnjeft i Ministarstvom energetike. Nivo ličnih ambicija Sečina unekoliko se smanjila, međutim, u uticajnu grupu koju on vodi ulaze i takve autoritativne figure kao što je predsednik Državne Dume Boris Grizlov, predsednik Istražnog komiteta pri Državnom tužilaštvu Aleksandar Bastrikin, šef kompanije Rosnjeft Sergej Bogdančikov. Neki eksperti u vezu sa ovom Sečinovom grupom dovode i prvog zamenika premijera Viktora Zubkova (koji je bio premijer ) i njegovog zeta, ministra odbrane Anatolija Serdjukova. Druga grupa je ujedinjena oko ministra finansija Alekseja Kudrina. Među njenim najuticajnim predstavnicima je predsednik Centralne banke Sergei Ignjatijev i predstavnici niza ekonomskih državnih organa. Osnovni zadatak Kudrina je zaštita budžetskih sredstava (u tom smislu i napunjenog Stabilizacionog fonda) od napada lobista. Danas se Stabilizacioni fond sastoji iz Rezervnog fonda (136 milijardi dolara) i Fonda nacionalnog blagostanja (83 milijarde dolara). U predlaže se potrošnja 55% sredstava Rezervnog fonda i 19% sredstava Fonda nacionalnog blagostanja za pokrivanje budžetskog deficita. Grupe Sečina i Kudrina ne treba bez rezerve pripisivati putinskom ili medvedevskom taboru. Sočin je genetski blisak Putinu, ali, u slučaju potrebe, uspostavlja odnose i sa predsednikom. Dugogodišnji bliski saradnik Putina je i Kudrin. Međutim, značaj pozicije ministra finansija, zajedno sa političkom podrškom jednog od veterana ruske politike Anatolija Čubajsa (koji je uspeo da nađe zajednički jezik sa Medvedevom), dozvolio je Kudrinu da ne bude u sredini konfrontacije dva tabora. Relativno novi i usko putinski centar gravitacije je rukovodstvo kabineta vlade sa šefom vice premijerom Sergejem Sobjanjinom koji aktivno unapređuje svoje ljude na visoke pozicije. Kao i ranije, ozbiljne pozicije ima grupa Sergeja Čemezova, šef kompanije Rossiyskie tehnologii, koji je uspeo da proguta veliki broj ruskih kompanija uključujući i one koje su proizvodile naoružanje. Konačno, lična garda Putina je kao i ranije društvo Gasprom koju vodi Aleksej Miler. Druge grupe, koje su imale moć tokom mandata Vladimira Putina, u poslednje vreme smanjile su nivo svog političkog nametanja. Ranije uticajne figure (npr. šef Ruskih pruga Vladimir Jakunjin, biznismen Jurij Kovaljčuk, bivša glava Službe za borbu s narkoticima Viktor Čerkesov) za sada su na periferiji. To važi i za niz oligarha. Roman Abramovič i Oleg Deripaska sada se fokusiraju na probleme spasa sopstvenog biznisa. Težina nekada superuticajnih ministarstava sile u poslednje vreme je pala. Raniji teškaši (Igor Sečin, bivši direktor FSB Nikolaj Patrušev) su se, iz raznih razloga, udaljili od aktivnog učešća u rukovođenju snažnim blokom. Šefovi Ministarstva unutrašnjih poslova i Tužilaštva, Rašid Nurgalijev i Jurij Čajka, prihvaćeni su kao privremene i nedovoljno uticajne figure. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 51

52 Informacija o grupnoj pripadnosti najuticajnijih ruskih političara: Predsednik Dmitrij Medvedev Osnova mu je status predsednika i njegova sopstvena uticajna grupa. Premijer Vladimir Putin Nastupa kao arbitar u borbi različitih uticajna grupa. Šef administracije predsednika Prvi zamenik šefa administracije predsednika Prvi zamenik premijera Sergej Nariškin Vladislav Surkov Igor Šuvalov Ima iskustvo u radu kako sa D. Medvedevom, tako i sa V. Putinom. Relativno je pasivni činovnik. U poslednje vreme zbližava se sa D. Medvedevom, međutim, drugi saradnici predsednika ga prihvataju krajnje negativno. U okviru Vlade vodi borbu sa ekonomskom krizom. Politički nije samostalan. Čuju se različiti scenariji o njegovoj karijere, od skore ostavke do premijerstva; Prvi zamenik premijer Viktor Zubkov Nivo političkih ambicija je relativno nizak; Zamenik premijera, inistar finansija Zamenik premijer Zamenik premijera Rukovodilac aparata Vlade Aleksej Kudrin Igor Sečin Sergej Sobjanin U uslovima borbe za budžetna sredstva nalazi se pod jakim napadom lobista. Ipak, ima veliki potencijal za preživljavanje i relatvnu samostalnost. Uticajna figura zahvaljujući kako ličnim vezama unutar elite, tako i kontroli nad značajnim delom energetskog sektora. Bavi se jačanjem aparata Vlade u interesu V. Putina. Zamenik premijera Aleksandar Žukov Uticaj postepeno slabi. Zamenik premijera Ministar inostranih poslova Ministar odbrane Ministar unutrašnjih poslova Dmitrij Kozak Sergej Lavrov Anatolij Serdjukov Rašid Nurgalijev Bio je jedna od najvidljivijih ličnosti u okruženju V. Putina, ali, usled sukobljivosti karaktera, postepeno je skrajnut na periferiju. Uticaj opada usled drugorazrednog značaja Ministarstva inostranih poslova Čovek V. Zubkova. Uspeo je da dobije zavidan autorite unutar elite, ali nije mnogo popularan u Armiji. Čovek N. Patruševa. Smatraju ga za privremenog čoveka na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova. Ministar pravde Aleksandar Konovalov Čovek D. Medvedeva Direktor Federalne službe bezbednosti (FSB) Aleksandar Bortnikov Bio je uzdignut u prvi plan uz učešće I. Sečina. Pokušava da ne pokaže političku samostalnost. Predsednik Centralne banke Sergej Ignjatijev Čovek A. Kudrina. Sekretar Saveta bezbednosti Predsednik Državne Dume, Predsednik Visokog saveta partije Jedinstvena Rusija Predsednik Saveta federacije i Predsednik partije Pravedna Rusija Nikolaj Patrušev Boris Grizlov Sergej Mironov Posle odlaska sa mesta direktora Federalne službe bezbednosti uticaj se smanjio. Čovek I. Sečina i N. Patruševa. Relativno autonomna no malo uticajna ličnost. Predsednik Gazproma Aleksej Miler Gazprom faktički lično kontroliše Putin Direktor Gosnanotehnologija Anatolij Čubajs Iskusni politički teškaš. Ima sređene odnose i sa V. Putinom i D. Medvedevom i s A. Kudrinom. U budućnosti je moguće da ode u stranu Medvedeva. 52 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

53 Mehanizam razrade spoljnopolitičkih odlukа U suštini, donošenje spoljnopolitičkih odluka ograničeno je na predsednika i premijera. Uloga Ministarstva spoljnih poslova je relativno mala. Taj posao je na Upravi spoljne politike administracije predsednika i njenom povereniku Sergeju Prihodko-u. U leto 2008.god., pojavila su se očekivanja da će takav centar da se pojavi i u Vladi, koji bi vodio Jurij Ušakov, ali on nije pokazao veliku aktivnost. Uloga pomenutih struktura svodi se na pripremu projekata koje predsednik ili premijer mogu da prihvate ili odbiju. Osim toga, svoje spoljnopolitičke projekte mogu da predlažu i druge strukture (npr. Gazprom). U pogledu raspodele funkcija između Putina i Medvedeva, tu situacija nije sasvim jasna. Postoji tačka gledišta koja identifikuje meke korake u spoljnoj politici sa Medvedevom, a tvrde sa Putinom. Predsedniku i premijeru delimično je koristan taj stereotip, mada njegova tačnost izaziva sumnju, bez obzira na to što je očigledno da je Medvedevu potrebna podrška međunarodnih partnera Rusije (pre svega Zapadnih). S velikom uslovnošću može se reći da Putin češće učestvuje u donošenju odluka koja se tiču međunarodne energetske saradnje kao i politike Rusije u većini zemalja Zajednice nezavisnih država. Sam Medvedev više se bavi odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, zapadnoevropskim državama i učestvuje u formatima G8 i G20. Uzimajući u obzir da ruski ustav nedovoljno jasno razgraničava funkcije (formalno to je sfera uticaja predsednika, mada postoje široke mogućnosti za manevar), može se očekivati da će se nejasnost ovde održati. Sve u svemu, pobeda Baraka Obame na izborima za predsednika Sjedinjenih Država okreće ruske vlasti ka ponovnom uspostavljanju odnosa sa Zapadom. Međutim, taj proces će se menjati s periodičnim bljescima patriotske aktivnosti (u tom smislu i na Balkanu), a takođe i energetskim ratovima (mada se značaj energetike za sada verovatno smanjuje). Pri tom, treba imati u vidu da ruska politička elita ima velike probleme prilikom razrade dugoročne spoljnopolitičke strategije. Često dejstva na međunarodnoj areni nose verovatnije propagandni karakter (mobilizacija sopstvenih građana na borbu s Ukrajinom i Estonijom, demonstracija nesaglasnosti sa Zapadom u vezi sa pitanjem Kosova), koji ne samo da ne donose osetljive koristi već i otažavaju realizaciju drugih međunarodnih projekata. Na primer, žestoka kritika vlasti Estonije u vezi sa spomenikom Sovjestkom vojniku je isprovocirala Taljin da podigne ekološke proteste u vezi sa građenjem Severno evropskog gasovoda, i napravila pretnju realizaciji ovog krajnje važnog projekta za Rusku Federaciju. Javno mnjenje Ekonomska kriza postala je ozbiljni izazov kako za odnose između uticajnih grupa, tako i za razradu ekonomske politike, ali i stanje javnog mnjenja. Kriza može, bez sumnje, izazvati ozbiljne političke promene, ali takvih promena, do sada, nije bilo. Međutim, nije bilo ni ozbiljnih promena u javnom životu. Ni jedna opoziciona snaga, Komunistička partija Ruske Federacije, Liberalno Demokratska partija Rusije, Pravedna Rusija, Pravoe Delo ili Solidarnost nije napravili ozbiljne pokušaje da iskoristi smanjenu podršku koju ima vlast kod građana, radi rasta sopstvene popularnosti. Velike akcije protesta u Vladivostoku, Blagovešensku i Krasnojarsku imale su stihijski karakter i nisu bile organizovane od strane neke partije. Na prošlim izborima,1. marta, u devet regionalnih parlamenata prvo mesto zauzela je Jedinstvena Rusija (mada su na izborima za gradonačelnike nekih gradova pobedili opozicioni kandidati). Podaci socioloških istraživanja o podršci vlastima u uslovima ekonomske krize u nekoj meri se razlikuju. Po podacima fonda Javno mnjenje, početkom marta, Medvedevu je verovalo 52% intervjuisanih (pre nekog vremena taj pokazatelj bi bio viši i činio bi 56%, ali u svakom slučaju je veći od nivoa podrške Medvedevu u momentu predsedničkih izbora 45%). Nivo poverenja Putinu je stabilan i nalazi se na nivou 65 70%. Ostaje nizak nivo podrške opozicionim partijama. Za Jedinstvenu Rusiju, po podacima fonda Javno mnjenje, spremno je da glasa 53%, za Komuniste 9%, za Pravednu Rusiju,sa predsednikom Gornjeg doma parlamenta Sergejem Mironovim na čelu, 5%, nivo podrške liberalnim Jabloka i Pravoe Delo je 1%. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 53

54 Na taj način, trenutno vlast ima mogućnost da ne dopusti prerastanje protestnog raspoloženja u rast popularnosti opozicije. Međutim, nije isključeno da će u slučaju dalje destabilizacije situacije vlast morati da traži krive na koje će da padne odgovornost za krizu. U februaru 2009.god., u ulogu tih krivih stavljeni su guverneri lideri četiri ruska regiona koji su bili otpušteni. Nije isključeno (mada je manje verovatno) da će objektima kritike vlasti postati i krupni biznismeni ili pojedini ministri. U slučaju ozbiljnog pogoršanja socijalne situacije, moguć je rast nezadovoljstva građana predsednikom, premijerom, partijom Jedinstvena Rusija. Međutim, srdžba građana još uvek nije praćena potragom alternativnih političkih programa ili snažnih lidera. Osim toga, građani nemaju jasnu tražnju za alternativnim ekonomskim kursom, a diskusije o tome u medijima gotovo da i nema. Slab interes javnosti za alternativama,u sprezi sa niskim interesom građana za politiku uopšte, za rusku vlast je šansa da preživi ekonomsku krizu bez obziljne destabilizacije. Osim toga, vlast uspeva da u punom obimu isplati socijalna plaćanja (penzije, dodatke itd.) i izbegne ozbiljna kašnjenja u plaćanju plata kako u državnim, tako i u privatnim preduzećima. Još jedna varijanta za širenje podrške građana vlasti je imitacija spoljne pretnje od strane neke države (SAD, Ukrajina, Gruzija, Estonija, Poljska itd.). Po pravilu, borba sa takvom pretnjom dovodi do velike društvene podrške vlastima. Ali, takav rast podrške obično se vidi tek tokom jednog, dva meseca. Vlast nije spremna da ide previše daleko u međunarodnoj konfrontaciji, a za narod su sve aktuelnije socijalne parole i pokušaj da se povećaju zarade. Zbog toga je efektivnost korišćenja imidža snažne države ograničena, a patriotske kampanje nisu moguće češće od dva do tri puta godišnje. Uticaj eksperata Tokom poslednjih godina, uticaj eksperata na donošenje političkih odluka se znatno snizila u Rusiji. Procedura razrade odluka nema javni karakter. Najveću bliskost vlasti, po pravilu, imaju ne autori ideja koje se mogu realizovati, već oni politikolozi i sociolozi koji najaktivnije učestvuju u popularizaciji već donetih odluka Moguće je istaći tri kategorije ruskih eksperata s tačke gledišta njihovog javnog odnosa prema činidbama vlasti. Prvu grupu čine politikolozi i sociolozi koji javno istupaju sa podrškom većini činidaba vlasti. U ovu grupu spadaju Aleksej Arbatov, Vitalij Ivanov, Sergej Markov, Andranik Migranjan, Vjačeslav Nikonov, Dmitrij Orlov, Gleb Pavlovski, Valerij Vadejev, Valerij Fjodorov i Aleksej Česnakov. U,,neutralnu» kategoriju mogu se ubrojitii eksperti koji imaju neutralnu poziciju. U većini slučajeva oni nastupaju s kritikom vlasti, i malo su potrebni kao popularizatori donetih odluka. U tu grupu spadaju Dmitrij Badovski, Igor Bunjin, Jevgenij Gontmaher, Sergej Karaganov, Fjodor Lukjanov, Boris Makarenko, Aleksej Malašenko, Jevgenij Minčenko, Dmitrij Oreškin, Nikolaj Petrov, Andrej Rjabov i Dmitrij Trenjin. Na posletku, radikalnu kategoriju predstavljaju,,za sebe» eksperti koji u svakom slučaju učestvuju u opozicionim pokretima ili koji istupaju sa žestokim ispadima u odnosu na Vladimira Putina ili Dmitrija Medvedeva. Najpoznatiji među njima su Mihail Deljagin, Vladimir Miov, Andrej Piontkovski, Vladimir Pribilovski, Mark Urnov i Ljilja Ševcova. U poslednje vreme, predsednik je stavio do znanja da je spreman na aktivniju interakciju sa neutralnom kategorijom eksperata. To je uslovljeno kako očiglednom potrebom vlasti za idejama u vezi sa borbom s ekonomskom krizom, tako i neophodnošću korekcije mehanizma javne propagande, kako bi se izbegao dalji rast protestnog raspoloženja. Zaključak Prognozirajući razvoj događaja u godini, moguće je pretpostaviti da će se u spoljnoj politici produžiti kurs ka regulisanju nesporazuma zapadnoevropskim zemljama i Sjedinjenim Državama. Prepreka na tom putu ostaće politika na postsovjetskom prostoru: neregulisani konflikt sa Gruzijom, predstojeći izbori za predsednika Ukrajine u decembru, želja da se iskoristi kriza za učvršćivanje ekonomskih pozicija Rusije 54 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

55 u zemljama bivšeg SSSR-a, izazivaće periodične nalete emocija i pogoršavati odnose Ruske Federacije i zapadnih partnera. Istovremeno, kako pokazuje spor o sudbini vojne baze u Kirgiziji, Moskva i Vašington su spremni na civilizovanu trgovinu o ključnim strateškim problemima regiona. U untrašnjoj politici, tendencija ka olabljivanju može da dobije dalji razvoj. Ali, taj proces neće biti postepen i, uzimajući u obzir nedostatak konsenzusa unutar vlasti, biće periodično praćen kratkoročnim pokušajima zamrzavanja političkih sloboda. Bez obzira na protivrečnosti između različitih tabora u okviru vlasti, ne treba očekivati raskol unutar nje. Ali, u perspektivi takav raskol može postati moguć ako se desi suštinsko pogoršanje ekonomske konjukture. U socijalno ekonomskoj sferi, rezerve stabilnosti će verovatno biti minimalne do jeseni. Najverovatnije, opozicija neće moći da iskoristi krizu za rast sopstvene popularnosti. Međutim, ako se produži pogoršanje ekonomske situacije, vlastima će biti sve teže da se suprotstave padu poverenja u njih same od strane naroda. U tom slučaju, napori vlasti koncentrisaće se na zaustavljanje konsolidacije opozicionih snaga. Verovatnost drugog scenarija razvoja političkog pluralizma i značajnog širenja političkih sloboda tokom godine za sada nije više od 20 25%. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 55

56 56 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

57 Sloboda izražavanja u Rusiji Ruski masovni mediji: Sloboda, cenzura ili samokontrola? Dr Olga Sadovskaja Aleksandrovna 1 Danas, kako u Rusiji tako i u inostranstvu, postoje dva oprečna viđenja situacije povodom zaštite prava na slobodno izražavanje u Rusiji i, kao i uvek, jedno je optimistično i zvanično, a drugo pesimistično i opoziciono. Prema stanovištu ruske Vlade, ona brižljivo i delotvorno štiti slobodu građana da prime bilo koju informaciju i štiti medije u njihovom naporu da bilo koje informacije prenesu građanima. Prema izjavi Ruske delegacije na Trinaestom sastanku o primeni ljudske dimenzije OEBS-a, Ruski mediji su slobodni, nezavisni i objektivni i, prema tome, nepristrasni u pokrivanju događaja kako u zemlji tako i u inostranstvu. Kao podršku takvoj tvrdnji delegacija je pružila statističke podatke, prema kojima postoji 92,850 registrovanih medija u Rusiji. Postojećih 150 televizijskih kanala opslužuje više od tri hiljade privatnih i svega četiri stotine državnih TV kompanija, što, prema stanovištu Ruske Vlade, govori o visokom stepenu nezavisnosti u informisanju građana. Osim toga, broj aktivnih Internet korisnika je u stalnom porastu i vodi smanjivanju interesovanja za štampane medije, od kojih značajan segment delom finansira ruska Vlada. Sve u svemu, statistike Vlade treba da ubede stranog posmatrača da ništa i niko ne ugrožava slobodu izražavanja u Rusiji. Sa druge strane, zastupnici opozicionog stanovišta tvrde da sloboda izražavanja u Rusiji praktično više ne postoji i da Vlada ima potpunu kontrolu nad svim radio stanicama, TV kanalima i medijskim izdanjima. Štaviše, nedavno je Vlada počela da napada poslednja uporišta slobode izražavanja kao što su blogovi, analitički materijali i lični stavovi čitalaca na Internetu. Prema većini predstavnika opozicionih stranaka i nevladinih organizacija koji rade na ovom polju, sloboda izražavanja je u Rusiji skoro nestala tokom poslednjih nekoliko godina i situacija se naglo pogoršala od 2000-te godine. Za one koji se bave ovim pitanjima slučajevi zabrane ili pokušaji zabrane izdavanja novina, koje su izražavale opozicione stavove su dobro poznati. Na primer, godine pokušana je zabrana izdavanja jednog od najvećih opozicionih glasila Novaya Gazeta, kada je Mezprombank tužio list tražeći značajnu sumu novca od tog lista. Ipak, ovaj pokušaj je propao i list je preživeo. U februaru 2003.g. Noviye Izvestiya list koji je izražavao oštru kritiku vlasti je zabranjen. Često se, kao primer kršenja prava na slobodu izražavanja u Rusiji mogu navesti slučajevi podizanja optužnica protiv novinara zbog kritičkih publikacija protiv vlasti. Jedan od njih je čuveni, kako u Rusiji tako i u inostranstvu, slučaj Stanislava Dmitrijevskog, istoričara, javne ličnosti i glavnog urednika sada zabranjenog lista Pravo-zashita, koji je uslovno osuđen na tri godine zatvora zbog objavljivanja obraćanja ruskom narodu Ičkerija Zakajeva, potpredsednika Vlade Republike Čečenije, i obraćanja Evropskom Parlamentu Aslana Mashadova, Predsednika Republike Čečenije. Smatrano je da ovo objavljivanje izaziva međuetničku mržnju. Suđenje Dmitrijevskom je sprovedeno uz kršenje principa jednakosti stranaka u procesu, većina dokumenata je bila falsifikovana a skoro niko od svedoka odbrane nije pozvan, uprkos zahtevima i žalbama od strane advokata odbrane. Nesumnjivo, ovi upečatljivi primeri kršenja slobode izražavanja novinara i slobode građana da dobiju informacije su ubedljiviji od suvih statistika vlasti o Internet korisnicima. Ipak, konkretni primeri koji su izabrani za određenu svrhu neće odraziti celu sliku, i statistike takođe mogu biti upotrebljene i za i protiv. U principu, sloboda izražavanja nije više termin nejasnog značenja za obične ljude u Rusiji. Većina građana Rusije veoma dobro zna da je cenzura zabranjena, sloboda medija garantovana, i da je pravo svake osobe da traži, prima, izražava, stvara i prenosi informacije slobodno na svaki zakonom dozvoljen 1) Dr. Olga Sadovskaja Aleksandrovna je zamenik direktora međuregionalne organizacije Komitet protiv torture, sa sedištem u Nižnjem Novgorodu i stručnjak za pitanja međunarodne zaštite ljudskih prava. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 57

58 način zaštićeno. Ipak, oni koji bi hteli da traže i pronose informacije koje smatraju važnim, će se suočiti sa drugim izazovom, kombinacijom svima jasnih reči zabrana propisanom zakonom! Zvanično, zaista, cenzura je u Rusiji zabranjena ne postoji vlast, čija je dozvola potrebna za objavljivanje informacija na TV kanalu ili za objavljivanje članka u štampanom izdanju. Međutim, važno je obratiti pažnju na to da prema dva Federalna Zakona ( O masovnim medijima i O borbi protiv ekstremističkih aktivnosti ), članci, intervjui, TV programi i ostali novinarski radovi mogu lako biti smatrani ekstremističke (izazivanje socijalne, etničke, rasne, verske mržnje, podsticanje nasilne promene vlasti itd.) ili, u nekim slučajevima, pornografskim iako zapravo nisu takve. Ruska jurisprudencija je već imala mnogo primera kada su zbog kritike vlasti oni koji su joj bili suprotstavljeni smatrani ekstremistima i bili osuđivani na različite zatvorske kazne, efektivno ili uslovno, uz zabranu njihovih novinskih izdanja. Jedan od njih je gorepomenuti slučaj Dmitrijevskog. Štaviše, nejasni termini ovih zakona dozvoljavaju krivičnu osudu branilaca i kolega gorepomenutih pojedinaca. Nejasna i fluidna interpretacija termina ekstremistička aktivnost 2 dozvoljava da se takvom smatra svaki po vlasti nepovoljan akt ili izjava. Drugi problematičan pravni akt je pravilo koje obavezuje javne organizacije da se ograde od ekstremističkih izjava koje daju njihovi predstavnici. Drugim rečima, ako jedan od lidera organizacije, uključujući tu i medije učini javnu izjavu kojom podstiče na izvršenje ekstremističke aktivnosti, bez preciziranja da je to njegovo ili njeno lično mišljenje, to udruženje ili organizacija je obavezno da se od takve izjave ogradi, javno u roku od pet dana od dana kada je izjava učinjena. Ista obaveza je nametnuta i u slučajevima kada je pomenuti lider organizacije osuđen presudom suda za zločin ekstremističkog karaktera. Prema tome ako odnosna građanska, verska ili druga organizacija ne učini takvo javno odricanje, to će biti smatrano kao dokaz da je njena aktivnost ekstremistička. Stoga, Vlada poseduje jedinstveni instrument kombinaciju dva federalna zakona zajedno sa navedenim članom Krivičnog Zakona, koje može koristiti selektivno protiv određenih pojedinaca i medija. Vlada takođe poseduje preventivni mehanizam u obliku upozorenja. Na primer, u 2007.g. Federalna služba nadzora nad masovnim komunikacijama i vezama je izdala 74 upozorenja ruskim medijima za kršenje člana 4. (širenje ekstremističkog materijala) Zakona O masovnim medijima. Interesantno je da se prema Vladinom stavu ovaj broj upozorenja ne može smatrati progonom nepoželjnih novinara, obzirom na veliki broj masovnih medija u zemlji. Ipak, treba proceniti, ne količinu, nego samu validnost izdatih upozorenja, koja je osporena od strane ruskih aktivista za zaštitu ljudskih prava, međunarodnih eksperata i ruskih advokata. Premda je većina izdatih upozorenja bila bez osnova, nisu bili odbijeni. U slučaju ponovljenog upozorenja, vlasti mogu razmatrati zabranu organizacije, a dostupnost preventivnih upozorenja može efikasno podržati ustanovljavanje krivičnog postupka prema publikaciji koju vlasti smatraju ekstremističkom. Takođe je nemoguće ne pomenuti činjenicu da je od više od 200 novinara ubijeno u Rusiji. Uz retke izuzetke, profesionalna aktivnost preminulih, koji su kritikovali unutrašnju ili spoljnu politiku Vlade ili njenu praksu sprovođenja zakona, je bila pravi razlog njihove smrti. Većina ubistava još nije istražena. Ovo ne pokazuje samo nedostatak profesionalizma vlasti koje sprovode zakone, već takođe pokazuje 2) Ekstremistička aktivnosti (ekstremizam): Nasilna promena osnova ustavnog uređenja i kršenje integriteta Ruske federacije; Javno zagovaranje terorizma i drugih terorističkih aktivnosti; podsticanje socijalne, rasne, etničke ili verske mržnje; propagiranje isključivosti, superiornosti ili inferiornosti čoveka na osnovu socijalnog, rasnog, etničkog, verskog ili jezičkog porekla ili stava prema religiji; kršenje prava, sloboda i zakonitog interesa čoveka i građanina zavisno od njegovog ili njenog socijalnog, rasnog, etničkog, verskog ili jezičkog porekla ili stava prema religiji; sprečavanje korišćenja prava građana da biraju i budu birani na izborima, učešća na referendumu ili povreda tajnosti glasanja uz korišćenje ili pretnju nasiljem; Sprečavanje zakonitih radnji državnih organa, organa lokalne samouprave, izbornih komisija, javnih i verskih udruženja ili drugih organizacija uz korišćenje ili pretnju nasiljem; Činjenje prekršaja koji su navedeni pod e u članu 63. Krivičnog Zakonika Ruske federacije; propagiranje ili javno isticanje nacističkih znamenja ili simbola ili znamenja i simbola koji podsećaju na nacistička znamenja i simbole do mere koja izaziva zabunu; javno podsticanje na činjenje gorepomenutih radnji ili javno širenje očigledno ekstremističkog materijala, kao i njegovo pravljenje i čuvanje radi masovnog propagiranja; javno ili očigledno lažno optuživanje osoba koje su na zvaničnoj dužnosti u Ruskoj Federaciji ili na zvaničnoj službi u delu Ruske Federacije, za njihovo postupanje tokom izvršavanja njihovih dužnosti da su izvršavali kažnjiva dela navedena u ovom članu; organizacija i pripremanje gorepomenutih akata; i takođe podsticanje na njihovo preduzimanje; finansiranje ili druga pomoć u organizaciji i pripremanju gorepomenutih akata uključujući pružanje obuke, poligrafske i materijalne i tehničke baze, telefonskih i drugih oblika komunikacija ili pružanje IT usluga; online/base/?req=doc;base=law;n= Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

59 da Vlada nije zainteresovana da štiti novinare od napada. Svakako, niko ne može tvrditi da je likvidacija opozicionih novinara izvršena od strane vlasti, ali isto tako niko ne može poreći da je država imala obavezu da ih štiti. Prema izveštajima Reportera Bez Granica 3 međunarodnoj organizaciji koja između ostalog nadzire zaštitu prava na slobodno izražavanje fizičko nasilje i ekonomske kazne, koje se odnose na novinare i masovne medije, su najrealnije pretnje slobodi izražavanja u Rusiji. Nekoliko nezavisnih medijskih izdanja je zabranjeno kao rezultat neopravdanih poreskih prijava. Počevši od 2007.g. Rossiyskaya Gazeta (zvanične novine Vlade Ruske Federacije) redovno objavljuje listu zvanično zabranjenih materijala u Rusiji koji su proglašeni ekstremističkim od strane suda. Lista uključuje štampana izdanja, muzičke albume i filmove, i napravljena je na osnovu sudskih odluka. Prva lista je objavljena 14. jula 2007.g. i u početku je sadržala 14 stavki. Do 18. juna već je sadržala 151 stavku. Ovo je učinjeno u skladu sa Federalnim Zakonom O borbi protiv ekstremističkih aktivnosti koji navodi da se federalna lista ekstremističkih materijala ima objavljivati redovno u mas-medijima. Ovo stvara situaciju da masovni mediji moraju uvesti interna pravila samoregulacije, tj. cenzuru, kako bi nastavili svoje aktivnosti. Kao rezultat, dobijamo medije koji umesto da šire informacije, propagiraju jednu određenu tačku gledišta Vlade. O prijemu informacija se može govoriti kada čovek ima mogućnost da se upozna sa različitim mišljenjima u vezi sa određenim događajem i može da formira svoje sopstveno mišljenje. Sa druge strane, propaganda je poruka, čak iako je izjavljena samo nekoliko puta i to od strane različitih lica ali koja sadrži samo jedan stav o događaju. Takođe, propaganda nije ograničena samo na državne medije, kojima je ovo uobičajeni posao, već je mogu činiti i načelno gledano nezavisni TV kanali i medijska izdanja. Danas se u Rusiji može primetiti fenomen pro-vladinog samocenzurisanja. Informacija, pre objavljivanja na nevladinim kanalima prolazi ne spoljnu nego unutrašnju cenzuru, čija je svrha da budu emitovane samo one informacije koje odgovaraju vlasti. Drugim rečima, svrha je ispuniti očekivanja i ne biti primećen. Ovaj fenomen može da objasni očigledno nazadovanje novinarstva u Rusiji što stvara još više uslova koji podstiču instituciju samocenzure određenog izdanja ili kanala. Međutim, nemoguće je adekvatno proceniti da li su gore navedeni faktori jedini razlozi samocenzure ili je ona nastala takođe i iz želje za stvaranjem većeg profita emitovanjem popularnijih zabavnih programa. U isto vreme, Internet ostaje relativno nesputana zona gde postoji stvarna prilika za širenje i primanje bilo kakvih informacija. Postoje izolovani slučajevi pritiska na blogere koji izražavaju oštru kritiku prema postojećem režimu, ali nedovoljno da bi se tvrdilo da je sloboda izražavanja ugrožena i na Internetu. Za razliku od drugih post-sovjetskih zemalja, u Rusiji nema prepreka za stvaranje i pristup sajtovima sa gledištima drugačijim od zvaničnih. Internet korisnici mogu dobiti informacije o slučajevima Ane Politkovske, Dmitry Kholodova, Paul Khlebnikova i o drugim ubijenim novinarima ili da pristupe člancima stranih izdanja i vestima stranih TV kanala. Međutim, Internet korisnik u ovom slučaju informacije mora tražiti samostalno što ponekad predstavlja gubitak vremena. Ovo svakako predstavlja niži nivo pristupa informacijama od dobijanja informacija preko televizije. U mnogim slučajevima korisnici nemaju mogućnost da razumeju informaciju jer nije dostupna na ruskom jeziku i ne može se naći u drugim izvorima. Pored toga, važno je primetiti da i pored tvrdnji državnih statistika koje tvrde da postoji 30 miliona kompjutera povezanih na Internet u Rusiji, samo mali deo populacije ima pristup alternativnim informacijama preko ovog izvora. Neophodno je primetiti da je jedan od glavnih preduslova slobode izražavanja da svaka osoba ima slobodan pristup informacijama ako ih želi. To znači da neko ne treba da ulaže trud da bi saznao informacije sa različitim stavovima o istom događaju one treba da budu pružene od strane medija, kako privatnih tako i državnih. Internet ne treba da bude jedini izvor različitih informacija i obaveza je države da to garantuje. Stoga, postoje dva glavna problema sa slobodom izražavanja u Rusiji danas. Prvo, i pored prava na slobodno izražavanje mišljenja, nema načina za saopštavanje različitih informacija društvu. Drugo, čak iako neko uspe da iskaže nezavisno mišljenje i da se obrati široj publici, nema garancije da ova radnja neće biti smatrana ekstremističkom ili da neće biti ograničena na neki drugi način. Sa druge strane, tačno 3) Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 59

60 je takođe da više nema gvozdene zavese u Rusiji, i da svako može naći bilo kakve informacije o bilo kom političkom, poslovnom, kulturnom ili drugom pitanju u slučaju potrebe. Međutim, činjenica da traženje informacija zahteva napore za nalaženje istih, pokazuje ograničen pristup informacijama običnom korisniku. Treba primetiti da sloboda izražavanja nije i nikad neće biti apsolutna, zbog toga što će uvek imati svoje neprijatelje i nedostatke u vidu mogućnosti zloupotreba. Sloboda izražavanja izgleda podseća na horizont savršenu liniju koja se vidi ali se ne može dosegnuti. To je ideal koji se ne može ostvariti ali koji treba pratiti zato što njegov izostanak može značiti degradaciju društva i kontrolu države nad društvom. U današnje vreme Rusija je stala i polako, ali sigurno, se kreće unazad i precrtava slobode izražavanja sa liste zajamčenih prava i sloboda. Međutim, to nije samo krivica Vlade već i u mnogo čemu samog društva koje je, zauzeto rešavanjem sopstvenih ekonomskih problema prestalo da obraća pažnju na to šta vidi i čuje, što za rezultat ima nemogućnost uticaja na sadržaj informacija. Očigledno, nedostatak težnje ka zaštiti slobode izražavanja i zaštiti slobode pristupa informacijama od strane društva govori o njegovoj nezrelosti i preokupiranosti praktičnijim problemima, često finansijskog karaktera. Takođe, nedostatak težnje države ka zaštiti slobode izražavanja pokazuje da ona ima nešto da sakrije od svojih građana. Sada je moguće sa uverenošću reći da zvanične vlasti neće zaštititi slobodu izražavanja u Rusiji svojom inicijativom, ali se takođe može konstatovati i to da realne mogućnosti za zaštitu postoje i da u odsustvu volje države, društvo samo mora rešiti ovaj problem, radi svoje sopstvene koristi. 60 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

61 Energetsko ekonomski odnosi Rusije, suseda i Evropske unije energetska zavisnost i/ili međuzavisnost Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović 1 Globalna ekonomska kriza je rezultirala i ozbiljnim strukturnim problemima, što nosi sa sobom usporavanje globalnog ekonomskog output-a (u 2009.godini, projektuje se njegov rast od samo 0,93% (WB), ili 0% (IMF), do 3,01% u 2010.godini). Činjenica da je Kongres SAD odobrio jednogodišnje trošenje, u iznosu koji je nezapamćen još od II svetskog rata, govori o,,danku globalne krize (1 trillion US$), sa još uvek neizvesnim ishodom i dinamikom. U zemljama u razvoju i nerazvijenim, projektuje se rast od oko 4,45% (2009) i 6,06% (2010). Sa druge strane, razvijene zemlje će se susresti sa sporijim rastom od 0,15% (2009) i 2,04% (2010). I Svetska banka je u godini projektovala realnu cenu za barel nafte od 56,67$. Koliko je veliki pad u oblasti energetike pokazuje i pad u ostvarenom GDP sektora energetike u II kvartalu od 1,7%, što je pad u odnosu na I kvartal kada je beležio rast od 5,3%. Svetska finansijska kriza, koja je započela kao resursna a potom kreditna i finasijska, itekako utiče na odnose velikih energetskih sila, poput Rusije i njenih potrošača, u prvom redu Evropske Unije. Dodatno su značajni odnosi Rusije i njenih susednih država, bilo da su u pitanju odnosi sa zemljama Centralne Azije (Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan), ili zemljama Kavkaza (Jermenija, Azerbedžan i Gruzija) i/ili odnosi sa zemljama Istočne Evrope (Belorusija, Moldavija, Ukrajina). Odnosi Rusije i Evropske unije igraju veoma važnu ulogu u energetskoj politici i izvoznim tržištima. Najveće ruske energetske kompanije dobile su kredite za investicije, a na bazi dugoročnih ugovora sa zemljama EU. Ove zemlje (sa Nemačkom unutar njih) napravile su bilateralne ugovore sa Gazpromom na rok od 35 godina. Takva vrsta,,ugovora u četiri oka, prema mišljenju mnogih svetskih analitičara, kao i Evropske komisije, može ugroziti slobodno tržište i princip fleksibilnosti na njemu. Zbog toga je danas energetska sigurnost energetski siromašne, Evropske Unije ugrožena. Još 1991.godine, EU je preuzela inicijativu za promovisanje energetske kooperacije unutar zemalja članica i diverifikaciju energetske ponude. Principi su inkorporirani u Deklaraciji o Energetskoj povelji. 2 Iako svesna značaja koherentne energetske politike, svaka zemlja EU pojedinačno gradi svoje odnose sa Rusijom. Nemačka i Italija najveći su uvoznici ruskog gasa, i pojedinačno dogovaraju svoje energetske ugovore. Bilateralni dogovori oko izgradnje Južnog toka, između zemalja potencijalnih trazitera sa 1) Zorana Mihajlović Milanović je Savetnik ISAC fonda za pitanja energije i energetske bezbednosti iz Beograda. 2) Deklaracija o energetskom ugovoru 1991.g. Ugovorne odredbe se fokusiraju na četiri široke oblasti: zaštita stranih investicija, zasnovanih na produženju nacionalnog tretmana ili naj povlašćenije nacije tretmana (koji god da je povoljniji) i zaštitu protiv ključnih nekomercijalnih rizika; Ne diskriminacioni uslovi za trgovinu energetskim materijalima, proizvodima i opremom vezanom za energiju zasnovanoj na pravilima Svetske trgovinske organizacije, i odredbe koje osiguravaju pouzdan prekogranični tranzit i protok energije kroz cevovode, mreže i druge vidove transporta; Rešavanje sporova između država učesnica i, u slučaju investicija, između investitora i domaćih država; Promocija energetske efikasnosti i pokušaja da se minimizira uticaj an životnu sredinu proizvodnje i upotrebe energije. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 61

62 Gazpromom, jesu jedan od primera i umanjenja moći pregovora. Ruska zvanična energetska strategija poručuje da je energetska bezbenosti najvažniji element u ruskoj nacionalnoj sigurnosti! Iako je svojim prvim akcionim planovima sprovođenja ciljeva energetske politike (još iz 1997.godine) EU okrenuta kako liberalizaciji, otvaranju tržišta, jedinstvu unutrašnjeg, tako i solidarnosti između zemalja članica i bezbednosti ponude nafte, gasa i električne energije, do danas se ovaj princip nije primenio. Ni jedna zemlja nije spremna da se odrekne bilateralnih ugovora sa ruskim Gazpromom, objašnjavajući takav stav različitošću u stepenu gasne i/ili naftne zavisnosti od Rusije. Evropska zavisnost od ruskog monopola na gas Gazproma može biti veća pretnja regionu od vremena bivše armije Sovjetskog saveza. (2006, Tracan Basescu, predsednik Rumunije u govoru u Jamestown fondaciji u Vašingtonu) Energetska bezbednost EU moguća je samo uz: diverzifikaciju izvora i ruta energetske ponude, jačanje i širenje mreže zemalja članica, kao i porast transparentnosti ponude i solidarnosti između zemalja članica. Sa druge strane, strah Rusije u ovoj oblasti odnosi se na potencijalnu mogućnost zemalja Centralne Azije da obave transport energetskih resursa kroz Rusiju, odnosno njene gasovode i naftovode, a da prethodno ne naprave dogovor sa Moskvom. Problemi koji su danas vrlo aktuelizovani u ruskom energetskom sektoru tiču se: - dovoljnosti energetskih potencijala, imajući u vidu porast tražnje za energentima, kao i dugogodišnje nedovoljne investicije u gasnu i naftnu infrastrukturu u Rusiji, - potencijalne mogućnosti zastoja i/ili prekida u isporukama, a kao odraz ekonomsko političkih pritisaka najvećeg snabdevača Evrope gasom, ruskog Gazproma, - mogućnosti izolacije upstream zemalja od Evrope, a od strane Rusije održavanjem gotovo monopolističke kontrole gasovoda od Kaspijskog regiona do Evrope. Evropa će teško doći do nafte i gasa iz ovog regiona, a da prethodno ne napravi dogovor sa Moskvom. - ozbiljnog problema pada efikasnosti u modernizaciji i izgradnji novih kapaciteta, a zbog visokog stepena korupcije u ruskom energetskom sektoru, čime se direktno utiče na onemogućavanje definisanja zajedničke energetske politike EU. Indeks percepcije korupcije u Rusiji 2008.godine iznosio je 2.1 (10.0 najmanja korupcija), čime je Rusija zauzela 147. mesto na svetskoj lestvici. Indeks sklonosti davanja mita ruskih kompanija u inostranstvu je 5.9, i od posmatranih 30 zemalja, nalazi se na 22 mestu. - Tabela 1. Rangiranje odabranih zemalja prema indeksu percepcije koruprcije godine Odabrana zemlja Rang (iznos) Odabrana zemlja Rang (iznos) Estonija 27 (6.6) Ukrajina 134 (2.5) Letonija 52 (5.0) Rusija 147 (2.1) Litvanija 58 (4.6) Belorusija 151 (2.0) Turska 58 (4.6) Azerbedžan 158 (1.9) Gruzija 67 (39) Kirgistan 166 (1.8) Bugarska 72 (3.6) Turkmenistan 166 (1.8) Jermenija 109 (2.9) Uzbekistan 166 (1.8) Izvor: Transparency International godišnji izveštaj za 2008.g. 62 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

63 Već duže vreme postoji jasna volja EU da diverzifikuje snabdevača gasa, odnosno da smanji uticaj Rusije. Jedan od glavnih aduta Evrope jeste izgradnja Nabuko gasovoda. On je prilika da se diverzifikuje snabdevač, jer bi gas dolazio iz Kaspijskog basena i Bliskog istoka. Problem sa kojim se Nabuko suočava tiče se izvora snabdevanja gasom. Zemlje kao Kazahstan, Turkmenistan, Azerbejdžan, Egipat i Irak su u raznim vremenima smatrani potencijalnim snabdevačima. Ipak, ni jedna od njih nije se eksplicitno pokazala zainteresovanom da snabdeva evropsko tržište. Azerbejdžan (uz malu pomoć Iraka) bi mogao da snabdeva ovaj gasovod, kao i tri centralne azijske države (Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan), koje raspolažu dovoljnim rezervama gasa. Moguća alternativa pravca snabdevanja jeste i Iran (koji je na 3. mestu po bogatstvu gasom, iza Rusije i Katara). Ipak, uloga Irana i njegovi planovi po tom pitanju nisu jasni ni danas. Dodatno, potencijalni problem izaziva i ponašanje Turske, koja je bitan tranzitni koridor, kako za Nabuko, tako i za BTC/BTE gasovode (unutar Konzorcijuma formiranog radi izgradnje Nabuko gasovoda, turska državna kompanija je akcionar sa 16.7%). Turska blokira progres i pregovore oko ovog gasovoda, iza čega svakako stoje razlozi političke prirode vezani za članstvo ove zemlje u EU. Gasna krize januara 2009.godine, kojom je 80% potrošača ruskog gasa bilo talac loše energetske politike i narušenih ekonomsko političkih odnosa, dodatno je potencirala potrebu za bržom izgradnjom Nabuko gasovoda. EU vidi šansu u postojanju dva gasna polja u Turkmenistanu, a u vlasništvu britanske kompanije. Potencijalne rezerve procenjene su kao jedne od pet najvećih na svetu (The South Yolotan-Osman Gas polje, i Zashlar polje) 3. Ne treba izgubiti iz vida činjenicu da planirani Nabuko gasovod može inicijalno da snabdeva samo oko 1% evropskog tražnje, a do 2018.godine između 3 i 4%. Ja iskreno verujem da puno ujedinjenje našeg kontinenta ne može nikad biti dostignuto dok Rusija, kao najveća evropska država, ne postane deo evropskog procesa... Danas gradeći nezavisne demokrateske države, mi delimo iste vrednosti i principe na kojima počiva većinski evropski narod. Pismo ruskog predsednika Vladimira Putina povodom 50godišnjice postojanja EU (2007) EU uvozi 57% gasa, od kog iznosa je 41% iz Rusije (24% je domaća proizvodnja, i 18% iz Alžira). Gas je 25% energetskih poreba EU, koja godišnje troši oko 505 mlrd m 3 ovog energenta 4. Domaća proizvodnja opada, jer su naftna polja u Norveškoj i Baltičkom moru dosta iscrpljena. Tabela 2. Evropska unija - Uvoz energenata iz Rusije, mil 2003 % 2004 % 2007 % Energija , , ,8 Izvor: EUMonitor, 2009 Za četiri godine, od do 2007.godine, udeo uvoza energije EU u ukupnom uvozu iz Rusije povećao se za 5%, dok se uvoz energije povećao za 89%. 3) Otuda i poseta predsednika Tukmenistana Nemačkoj, ali i Briselu i US. Proizvodnja je moguća, postepeno na 70 mlrd m3 godišnje. U ovom momentu Turkemenistan prodaje sam svoj gas Rusiji oko 50 mlrd m3 godišnje, i nešto malo Iranu. Postoje planovi za izvoz u Kinu i Evropu, upravo za Nabuko gasovod. 4) Nafta oko 37%, i 18% ugalj i 14,3% nuklearna energija. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 63

64 Međuzavisnost Rusije i Evropske Unije je jaka. Rusija je jedan od glavnih trgovinskih partnera EU. EU sa Rusijom, kao glavnim partnerom, ima 51,5% trgovine 2007.godine. Ona je takođe i jedan od najvažnijih investitora u Rusiji, jer blizu 75% stranih direktnih investicija u Rusiji dolaze iz EU članica. U trgovini dobrima EU za 1,61x više uvozi iz Rusije, nego što u nju izvozi. Strane direktne investicije EU ka Rusiji su 17x više nego Rusije ka EU. U trgovini uslugama, izvoz usluga EU u Rusiju je za 1,56x veći nego EU uvoz usluga u Rusiju. Iako je svima jasno, pa i samoj Evropi, da Rusija koristi energiju i svoje izvore kao političko oružje, tražnja za gasom u Evropi raste, zbog čega se opravdano sumnja da postojeći ruski izvori neće biti dovoljni. Zbog toga se razmišlja o iranskim izvorima, ali to na drugoj strani rađa određene rezerve u odnosima sa SAD, koje teško mogu da pomire način i ophođenje Rusije u ovim odnosima, i/ili da potpomognu rešavanju problema skučenosti energetske politike Evrope. Na prvi pogled, interes ruske kompanije u prodaji gasa, kao i svih ostalih u svetu, jeste maksimiziranje profita. Na drugi pogled, Rusija ovim putem demonstrira svoju energetsku moć nad grupacijom zemalja koje nemaju dovoljne količine energije. Razlog za zabrinutost SAD leži u strahu da dolazi do smanjenja njenog uticaja na Evropu, a vodi povećanju uticaja Rusije na Evropu. Strategija Rusije je dosta jasna. Ona će, svakako zatvorenom energetskom ponudom i visokim cenama gasa obezbediti sebi određene političke ustupke. Pored toga, koristi i koristiće postojeći nedostatak energetske ponude, ili druge ekonomske slabosti u zemljama potrošačima energije, da kupi ili preuzme sredstva u energetskom sektorima tih zemalja, sa ciljem da koristi ta sredstsva kao politički uticaj. Rusko energetsko blagostanje i snaga potpomognuti su ruskom spoljnom politikom u delu odnosa sa SAD, kao i evropskim interesima. U odnosima sa svojim susedima, kao i EU i SAD, Rusija je prilično dogmatistički nastrojena, upravo onako kako raste njen uticaj. Razlozi za ovakvo ponašanje mogu se izvući iz reakcija na pojedine događajie u oblasti energetike. Rusko - Ukrajinski odnosi i/ili nesporazumi Kasne 2005.godine, Rusija je upozorila vladu u Kijevu da će za njih cena ruskog gasa bitno porasti. Ukrajina je protestvovala optuživši Rusiju da pokušava da destabilizuje pro-zapadnu vladu Victora Juščenka. Ruska konfrontacija sa Ukrajinom, preko cene gasa u januaru 2006.godine, dovela je do smanjenja i ukidanja isporuke Kijevu, sa ciljem da ne naškodi Evropi, izrodila se u svetsku gasnu krizu. Nekoliko sati, koliko je gasovod bio zatvoren, nekoliko zemalja u Evropi (uključujući Austriju, Poljsku, Slovačku i Nemačku) prijavile su opadanje pritiska u gasovodima od 15-40%. Situacija se ponovila i tri godine kasnije (2008/2009). Ono zbog čega je ova prva gasna kriza značajna jeste činjenica da se po prvi put odrazila na sigurnost snabdevanja Zapadne Evrope. Iako je Gazprom danima povećavao isporuke, kako potrošači u Evropi ne bi osetili prekide, to nije bilo dovoljno. Ukrajina je nastavila da koristi upravo taj gas, pa reakcija Gazproma nije dala pozitivne efekte. Upravo tada, u gasnoj krizi, počelo se razmišljati o pouzdanosti Rusije kao snabdevača energentima 5. Rusko-Ukrajinska gasna kriza okarakterisana je kao buđenje Evrope i prvi veliki udar na energetsku stabilnost. Pitanja, poput onih koji se donose na pouzdanost Rusije kao snabdevača, kao i onih koji se tiču mogućnosti da Moskva koristiti svoju energetsku moć kao buduće političko oružje 6, postala su primarna. 5) Analiza javnog mnjenja je pokazal da 58% Amerikanca i 59% Evropljana izražava sumnju oko uloge Rusije kao energetskog snabdevača The German Marchall Funds Transatlantic trends 2007) 6) The Russian-Ukrainian Gas Crisis of January 2006, John Than Stern Oxford Institute for Energy Studies, January Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

65 Odnosi Rusije i Ukrajine aktuelni su još od 1991.godine, jer 4/5 Gazpromovog izvoza, koji je primarni izvor prihoda ove kompanije, upravo idu preko Ukrajine. Ukrajinska industrija, toplovodna mreža, funkcionisanje sektora domaćinstava projektovani su da koristi jeftin ruski gas. Danas, dvadeset godina kasnije, Ukrajina je zavisna od ruskog i turkmenistanskog gasa, po cenama koje ova zemlja teško podnosi. Primera radi, cena ruskog gasa u Ukrajini za sektor industrije, u odnosu na cenu gasa u Rusiji za ovaj sektor, je 63% bila viša 2008, sa projekcijom da u godini bude viša za 72%! Dodatno, potrošnja gasa u Ukrajini smanjena je (2008/2003) za blizu 9%, a cena gasa povećana za 259% (2008/2003). Kada se tome dodaju projekcije da će kroz ukrajinski tranzitni pravac do 2012.godine biti transportovano manje gasa za oko 10%, onda je jasno da će se ova zemlja suočiti sa teškom ekonomskom, kao i energetskom krizom. Tabela 3 - Rusko Ukrajinska trovina gasom (+/- %) UVOZ 2008/2003 TRANZIT 2008/2003 Ukrajina potrošnja + 12,6 % Obim transporta ka Evropi +0,5% Ukrajina uvoz -17,4 % Obim transporta ka ZND -82,1% Ukrajina proizvodnja + 6,7 % Cena tranzita +55,9% Ukupna vrednost uvoza + 197,2 % Vrednost usluga tranzita +48,6% Ukrajina proizvodi oko 25% gasa za pokrivanje sopstvenih potreba, zbog čega uvozi najveći deo iz Turkmenistana i Rusije. Nabavljeni gas iz Turkmenistana putuje preko 3000km do Ukrajine Centralno Azijskim gasovodom, koji kontroliše Gazprom, odnosno ruska vlada. Govoreći o pravim uzrocima krize, jedni su mišljenja da je to bio način da se uputi poruka biračima u Ukrajiini za koga treba da glasaju i kome da budu bliži. Drugi, pak, da je Gazprom zaista bio vođen ekonomskim interesima u maksimizaciji cena gasa i minimizaciji transportnih taksi koje plaća za gas, kako bi došao do evropskih potrošača. Kao i da iza svega stoje lični interesi dela menadžmenta Gazproma, bazirajući se na kompleksnosti dogovora između Gazproma i ukrajinske državne kompanije za naftu i gas NAK Naftohaz Ukraine, da se nabavka i plaćanje gasa obavi preko misteriozne posredničke kompanije Ros UkrEnergo. Potpuno je sigurno da su svi razlozi u igri, i da je svaki tačan. Treba podsetiti da je ova posrednička firma 50% u vlsništvu Gazproma, i da je njeno poslovanje bilo pod velikom aferom i istragom nakon Ruži časte revolucije u Ukrajini, a zbog nerazjašnjenih vlasničkih i svih drugih poslova. Čelnici Gazproma su istragu nazivali lov u mutnom 7. Ipak, upravo ta kompanija ima ekskluzivitet u snabdevanju Ukrajine turkenistanskim gasom od januara 2006.godine. Dobivši sva prava na budući celokupni uvoz gasa, ona je ulazeći u joint venture sa državnom kompanijom Naftogaz postala snabdevač mreže od preko 50 miliona ljudi i vitalne rute uvoza gasa ka EU. Ponavljanjem konflikta na ulazu u 2009.godinu, koji je na mnogo drastičniji način osetila čitava Evropa, još je više dalo podstreka ideji izgradnje zaobilaznih gasovoda Severni i Južni tok. 7) Od samog osnivanja 2004.godineRosUkrEnergo, ovu kompaniju prate velike kontroverze, posebno u delu koji se odnosi na vlasnišvo, odnosno misteriju ko čini 50% koje za te tajne vlasnike drže-predstavljaju Raiffeisen Investment i njena čerka Austria Raiffeisen Zentrabank. vlasništva ove kompanije. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 65

66 Gasovod Severni tok Bilateralnim sporazumom Nemačke i Rusije postavljene su osnove izgradnje gasovoda kroz Baltičko more (od Rusije do Nemačke). Poljska i Litvanija su se suprotstavile najglašavajući da Nemačka nema nameru da koordinira svoju strategiju gasovoda unutar Evrope, kao i da takav sporazum može uticati na energetsku i bezbedonosnu politiku Baltičkih zemalja i Poljske. Upravo je ovaj dogovor Rusije i Nemačke probudio mnoge sumnje kako u Evropi, tako i u SAD. Posebno su glasni bili oni koji su objašnjavali da gasovod može omogućiti Gazpromu da zaustavi dotok gasa Poljskoj, kroz koju ide Yamal gasovod do Nemačke 8. Nadalje, izgradnja ovog gasovoda jeste mogućnost i način da Ruska država, preko kompanije Gazprom, podeli Evropu, odvajajući, na jednoj strani, zemlje koje nisu gasno zavisne (poput Francuske i Velike Britanije), od onih koje to jesu (Nemačke koja je četvrti najveći potrošač gasa u svetu) i onih koje su nekada pripadale bivšem sovjetskom bloku. Optimistički Severni tok jeste samo dopuna postojećem gasovodnom sistemu, jer tražnja za gasom ima uzlazni trend. Novom Energetskom politikom EU, do 2020.godine, projektuje se rast primarne energetske tražnje za gasom od 27,3-36,6% (u zavisnosti od kretanja cena nafte), dok će u isto vreme, proizvodnja gasa unutar EU pasti od 43-46,8%. Uvoz gasa ostvariće rast od 13,3%, zbog čega će gasna uvozna zavisnost EU-27 u godini, u odnosu na 2005.god. porasti na 73,1%. Ovo je ozbijan i ekonomski i politički rizik, jer su predviđenost i efikasnost tržišta električne energije i gasa neophodni za dugoročne investicije kako za korisnike, tako i za konkurenciju. Nestabilnost cena bilo nafte / gasa i efekti nestabilnosti direktno se odražavaju na ekonomiju EU. Onog momenta kada cena barela nafte dostigne 100US$/bbl, energetski račun EU za uvezenu naftu njenih 27 članica je oko 170 mlrd, a godišnji rast za svakog građanina je 350. Kontrolisani od strane Rusije Nisu kontrolisani od Rusije Distributivni drugi Infrastr oblik ponude PLANIRANI U IZGRADNJI Rusko Beloruski odnosi Pored Ukrajine, Belorusija obezbeđuje tranzit ruskog gasa kroz tri rute. Najstarija od njih, izgrađena u sovjetsko vreme, jeste ruta gasovoda Northern Light Pipeline, kojim se gas pomera ka Ukrajini i ukršta sa drugim ruskim i centralno azijskim rutama snabdevanja. Najbitniji Yamal Pipeline transportuje gas iz Zapadnog Sibira ka Poljskoj. Ovo je perspektivan gasovod, imajući u vidu izvore njegovog snabdevanja, pa ga Gazprom smatra strateškim projektom i planira njegovo proširenje. 8) The Yamal Pipeline dugačak 4196km, spaja naftna polja u Zapadnom Isbiru sa Nemačkom. Započet 1992.godine međudržavnim sporazumima Rusije-Belorusije-Poljske. Prvi gas do Nemačke krenuo 1997.godine. Kapacitet gasovoda je 33 mlrd m3. 66 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

67 Značaj Belorusije ogleda se u efikasnoj opciji zaobilaženja Ukrajine. Gasovodi u Belorusiji su vlasništvo državne kompanije Beltransgas. Iako se kroz Belorusiju prolazi značajan gasovod, tranzitne takse koje Belorusija ostvaruje su niske u odnosu na međunarodne standarde 9. Zavisnost od Rusije je očigledna i visoka, što je pokazala i gasna kriza u 2007.godini, koja je rezultirala preuzimanjem kontrolnog paketa akcija u Beloruskom gasovodnom monopolu (BelTranzGaz) u zamenu za dogovorenu cenu gasa (100US$/1000m 3 ). Iako je prekogranično investiranje uvek poželjno, u slučaju Rusije ka ZND zemljama i EU može biti i strateška manipulacija. Rusko Bugarski odnosi Imajući u vidu strateški značaj izgradnje Južnog toka, kojim će se omogućiti povećanje prihoda od izvoza gasa za rusku kompaniju, ali i dominacija u snabdevanju Evrope i zemalja Balkana, postavši čvorište budućeg gasovoda, Bugarska je dodatno postala značajna za Rusiju. Ova zemlja je značajna i za snabdevanje ruskog gasa ka Turskoj, Grčkoj i Makedoniji. Kroz nju se danas prelazi oko 13,5mlrd m 3, sa planom proširenja izgradnjom Gasovod Južni potok. Iako raniji pregovori Gazproma i Bugarske nisu bili laki, postignut sporazum o izgradnji Južnog toka, u delu koji će proći kroz Bugarsku, može se smatrati veoma uspešnim sa stanovišta Bugarske. Pored povoljnog odnosa u budućoj zajedničkoj kompaniji, zaduženoj za gasovod, dogovorena je izgradnja nuklearne elektrane, kao i naftovoda AMBo Burgusa- Aleksondropulos. Rusko Gruzijski odnosi Gruzija je specifično važna zemlja za tranzit ruskog gasa ka Jermeniji. Poseban značaj ona će imati na relaciji istok zapad, kod The South Caucasus Pipeline (SCP, kapaciteta 7 mlrd m 3 ), koji će se snabdevati Turska sa gasnog polja (Azeri Shah Deniz field). Koliko su odnosi između Rusije i Gruzije narušeni govori i incident iz 2006.godine, kada je Rusija optužena da je izvršila diverziju nad gasovodom u Gurziji, kako bi ova zemlja prodala svoju gasnu mrežu (january 2006, predsednik Gruzije Mihail Saakašvili). Gruzija zadovoljava najveći deo energetskih gasnih potreba azerbejdžanskim gasom, i gasom iz Irana, naročito od momenta (2005.god.), kada je Rusija podigla cenu gasa po 1000m 3 (110US$). Ipak, narušeni energetski i ekonomski odnosi samo su rezultat duboko narušenih političkih odnosa. Rezultat ovakvih relacija jeste narušavanje energetske stabilnosti regiona, i pouzdanosti Rusije kao snabdevača energentima. Tabela 4 - Prodaja baltičkim zemljama i ZND zemljama ruskog gasa (mlrd m 3 ) % od domaće potrošnje gasa Ukrajina Belorusija Baltičke zemlje Azerbejdžan Gruzija Source: Energy Information Administration, 9) U 2004., kao i 2005.godini dogovoreno je da Gazprom snabdedva Beltragas sa 10,2mlrd m3 gasa po ceni od 46,68$/1000m3, i tranzitnom taksom od 0,75$/100km na Ukrajinskom tranzitu, i 0,46$/100km na Yamal ruti!! Sama cena gasa je već 2004.godine bila bitno viša nego 2003.godine za 55% (bila 30,10$/1000m3). Yamal je ruta za snabdevanje Eu zemalja, dugačka 575 km kroz Belorusiju, pa je ukupna tranzitna tarifa na Poljskoj granici 2,64$/1000m3 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 67

68 Rusija Baltičke zemlje Za razliku od ostalih bivših sovjetskih republika, zemlje poput Litvanije, Letonije i Estonije, često danas nazvane Baltičke zemlje, brže su se razvijale, ostvarivši visoke stope privrednog rasta (7% 2006.g), sa uspostavljenom tržišnom ekonomijom. Iako nisu niti veliki proizvođači, niti potrošači, one su bitan tranzitni koridor za protok ruske nafte. Kroz samo tri bitne luke (Luka Ventspills Letonija, Luka Butinge Litvanija, Luka Primorsk) transportuje se dnevno oko pola miliona barela nafte, od 2002.godine. Cilj ovih zemalja je odavno, a posebno poslednjih godina, da se brže uključe u energetsko tržište Evrope, počev od njihove elektroenergetske mreže koja je zastarela, vezana za Rusiju, čime su gotovo izopšteni iz evropskog sistema, do gasne mreže. Usled toga, region će se uključiti na Nordijsko tržište električne energije, kao što se između Finske i Estonije postavlja Balticonnector gasovod. Za raliku od ostalih bivših sovjetskih zemalja, baltičke zemlje su svake godine sve manje zavisne od Rusije, čime se moć uticaja na ovom delu smanjuje. Kada se imaju u vodu specifičnosti energetsko- ekonomskih odnosa u Evropi i Rusiji, kao i buduće potrebe za dodatnim količinama energije, postavlja se pitanje: da li ima prostora za bolje odnose Rusije i Evropske Unije? Jedan i jedni način da EU diverzifikuje rute i snabdevače jeste ustanovljenje tzv.istočno-zapadnog koridora, od Kaspijskog regiona do Evrope, zaobilazeći i Rusiju i Iran. SAD i EU imaju u osnovi različita mišljanja o ruskoj ulozi u evropskoj energetskoj sigurnosti. Većina EU zemalja, svesna svoje energetske bezbednosti, ima cilj da dođe do potrebnih količina gasa iz svih raspoloživih izvora, makar oni bili i dalje dominantno ruski. Sa druge strane, SAD svojim pristupom fokusirane su na smanjenje energetske zavisnosti od Rusije kao snabdevača, pre nego na obezbeđenje potrebne ponude Evropi. SAD planiraju da mnogo više eksploatišu kavskasku naftu, praveći tako put ka Evropi, i stvaraju nove ponude gasa od Azerbejdžana i Centralne Azije (primarno Kazahstan i Turkmenistan), kao i transport za Tursku kroz novi gasovod ispod Kaspijskog mora (The Trans-Caspian Pipeline TCP). Jednom, kada gas dođe do Turske, može biti slat ka Evropi kroz drugi planirani gasovod Nabuko (31mlrd m 3 godišnje). Zaključna razmatranja Planirana izgradnja gasovoda Severni i Južni tok će povećati udeo potrošnje ruskog gasa u zemljama njihove rute uključujući i Nemačku (Severni tok), kao i Bugarsku, Mađarsku, Srbiju, Sloveniju i Austriju (Južni tok), ali će pružiti mogućnost zaobilaženja postojećih ruta tranzitnih zemalja (Ukrajina, Belorusija i Poljska). Kako god nazvali takvu mogućnost: energetska bezbednost ili energija kao specijalno oružje, Gazprom će imati mogućnost da ukine, smanji ili prekida dotoke gasa ovim problematičnim zemaljama. Koliko je to bitno za ovu kompaniju, govori i njena rešenost da pravi gasovode uprkos kako strateškim nedoumicama, tako i veoma visokoj ceni njihove izgradnje (posebno za Severni tok). Pored potencijalne opasnosti po zemlje tranzitere, jasan je cilj koji treba da onemogući bilo koga drugog da se pojavi na evropskom gasnom tržištu. Dodatno, Gazprom će izbeći i plaćanje tranzitnih taksi koje su najveće pojedinačni i skupi troškovi. Ali će izbeći i troškove vezane sa političkim rizikom, radeći biznis u Ukrajini, Belorusiji i Poljskoj. Evropska Komisija je tehnički pozdravila izgradnju Severnog toka, kao što se nije bunila ni protiv izgradnje Južnog. Ova dva gasovoda će transportovati dodatnih 85mlrd m 3 gasa godišnje ka Evropi, što je rešavanje projektovanog rasta tražnje. Dodatno, zemlja koja je najveći uvoznik ruskog gasa, Nemačka, biće nezavisna u odnosu na rusko-ukrajinske i/ili rusko-beloruske gasne nesporazume. Dijalog između Rusije i Evrope, kako zemalja članica EU, tako i onih koje će to tek biti, mora postojati, s tim da će do određenih promena sigurno doći, posebno u delu većeg i intenzivnijeg angažovanja Evropske komisije u delu podrške jedinstvenom gasnom tržištu Evrope. Ovo će sigurno dovesti do drastičnijih mera i obaveza prema zemljama koje imaju direktnije odnose sa Rusijom, a najveće su i najjače u EU (Francuska, Nemačka, Italija). Pored toga, gotovo je nezamislivo dalje funkcionisanje bez jasno formiranog 68 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

69 zajedničkog regulatornog okvira, čime bi EU bila izopštena i sačuvana iz svih mogućih budućih političko energetskih šokova (direktno kroz ustanovljenje The European Network of Transmission System Operators for Gas (ENTSOG), i The Agency for the Cooperation fo Energy regulators (ACER)). Formiranje regulatorne mreže Jugoistočne Evrope ništa manje nije važno, a moguće je upravo iniciranom izgradnjom interkonektivne gasne mreže (The New European Transmission System NETS). Diversifikacija treba da se odvija kako u delu povećanja konkurencije na evropskom gasnom tržištu, dobijanju energije iz novih izvora, tako i promovisanju zapadnih investicija u Centralnoj Aziji. Bibliografija 2006., Security Implication of Russian energy Policy, Keith Smith Policy Brief, Centre for European Policy Studies 1994., Energy Treaty Declaration Global Witness, It s a Gas Funny Business in Turkmen-Ukraine Gas Trade (April 2006), available e at www. globalwitness.org/reports/show.php/en html (accessed May 15, 2006). Gregory V. Krasnov, and Josef C. Brada, Implicit Subsidies in Russian Ukrainian Energy Trade, Europe-Asia Studies 49, No. 5, July 1997, pp Gregory V. Krasnov, and Josef C. Brada, Implicit Subsidies in Russian Ukrainian Energy Trade, Europe-Asia Studies 49, No. 5, July 1997, pp Simon Pirani, Ukraine s gas sector. (Oxford Institute of Energy Studies, June 2007) Available at www. oxfordenergy.org/pdfs/ng21.pdf Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 69

70 70 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

71 Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21. iv godine Dr Modest Kolerov 1 Prva tema: Savremena Rusija, njeni susedi i region(i) privilegovanih interesa O savremenoj Rusiji U kakvom novom svetu živi Rusija? Rusija živi u svetu u kome je nova globalna ekonomija umrla. U poslednjih 20 godina Rusija ima posla sa susedima koji se rukovode principima ne samo ekonomskog, već i političkog nacionalizma. Ako posmatramo sa praktične tačke gledišta, Rusija postoji kao centralizovana država tek poslednjih osam, devet godina. Često se zaboravlja da je Rusija realno višenacionalna federativna država, a mogućnosti federalnog centra u odnosu na mnoge federativne države i regione u velikoj meri su ograničene. Osim toga, državna statistika ne unosi u statistiku pravilno srednji i mali biznis, a to je 40% privrede. I zbog toga, kada govorimo o stepenu liberalnosti ruske privrede, moramo da damo ozbiljna pojašnjenja. Državni kapitalizam, čak i u periodu apogeje svog razvoja, nikada nije predstavljao više od polovine privrede. Ne treba zaboraviti da je u ruskoj političkoj misli već više od sto godina prisutna predstava o tome da je unutrašnja politika Rusije jasno odvojena od spoljne. Kada slušamo izjave da Rusija treba da se modernizuje, da joj predstoji liberalizacija, danas, u doba krize, niko ne može da odredi po kom modelu će se to odvijati. Danas, ekonomski nacionalizam odnosno okretanje ka unutrašnjoj tražnji, postao je trend čak u celoj Evropi. (...) U poslednje vreme, posle krize, unutrašnja ruska politika se nažalost donekle vraća na 90-e godine. Brojni su slučajevi da centar ponovo ne može da se izbori sa regionalnim i nacionalnim vlastima. Partijski sistem u Rusiji već odavno odgovara onome što se već desilo u Evropi političkih partija XIX veka više nema. To su ili političke grupe, ili klubovi, ili organizovane izborne grupe. Takođe je važno da spoljna politika nije ono sveto pismo kojim se rukovodi država. U Rusiji spoljnu politiku vodi predsednik, a ne Ministarstvo inostranih poslova i njegova koncepcija spoljne politike. ( ) Nova koncepcija spoljne politike koju je prošlog leta odredio predsednik zaostaje 10 godina za realnošću. Tek prošle godine Rusija je priznala da treba da štiti svoje nacionalne interese tako što će štititi nacionalne interese svojih suseda kao privilegovane, a upravo to je već radila u poslednjih 10 godina. To nije imperijalizam, to je minimalna odbrana sopstvene kuće na sopstvenim granicama. Još jedan tipski faktor koji postoji u Rusiji jeste da većina komercijalnih projekata koja se realizuje napolju ne zavisi od unutrašnje politike. Ono što se još odvija u Rusiji, posebno sada u vreme krize, su unutrašnje diskusije gde se sa jedne strane pojavljuju birokratski, vladajući demokratski liberali, sa druge demokratski suverenisti, a sa treće birokratske prozapadne snage. Važno je spomenuti i da se državna televizija odavno pretvorila u sredstvo masovnog kulta i psihoterapije. Ali postoji i opozicioni centralni kanal. Opoziciono je 90% štampanih medija, kao i 90% internet medija. Auditorijum interneta jednak je auditorijumu novina. A na televiziji naše bake verovatno gledaju meksičke serije, a ne politiku. Tako da problem nije u tome da li postoji ili ne postoji autoritarni režim. Problem je u tome što se ispostavilo da Rusija, kao i svi drugi u svetu, nije spremna za globalnu krizu. Najprogresivnije grane privrede koje su prošle investicionu kapitalizaciju na zapadu - prve su stradale. I zbog toga se danas dešava prirodna orijentacija prema unutrašnjoj tražnji koja nema nikakvog političkog smisla. Očekuju nas sa velikom verovatnoćom konflikti na Kavkazu i Srednjoj Aziji. Bankrot baltičkih zemalja je već realnost. Ispred sebe imamo situaciju da će se Moldavija pripojiti Rumuniji itd. To je važnije nego bilo koja spoljnopolitička koncepcija. U toj situaciji osnovno što Srbija treba da očekuje od Rusije jeste da Rusija 1) Dr Modest Kolerov je glavni urednik agencije REGNUM iz Moskve. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 71

72 potvrdi svoje investicione i energetske projekte. No, energetski složena situacija Rusije sa Ukrajinom čini da energetski projekti na Balkanu nemaju alternativu. Posebno je značajan problem Kosova. ( ) Za razumevanje stava Rusije u vezi sa Kosovom treba da se uzmu o obzir sledeće činjenice. Ponašanje Rusije u vezi sa Kosovom nije bio planirani program dejstava. Njen stav prema Kosovu bio je više moralni nego pragmatični. Ruska elita je bila intelektualno pripremljena za pojavu problema Kosova, i o tome svedoče brojne knjige iz kojih se vidi da su slični problemi bili proučeni, kao što su problem Katalonije, Kurdistana, Zapadne Sahare itd. Ako ne polazimo od praznih formula o modernizaciji, konačna prognoza biće pesimistična a to je polazno stanovište Rusiji. Pred nama je degradacija, ekonomska i politička. Tamo gde postoji degradacija, tamo postoji i eksplozija nacionalizma i unutrašnjih konflikata. Rusija i Rusi nemaju izbora osim da budu jaki. Osnovni problem je u tome koliko će država imati novca (novca koji postoji) kako bi se održao raniji socijalni nivo. O tome može slobodno da se pročita u neslobodnim ruskim medijima. O regionima privilegovanih interesa Rusija faktički nema granicu sa Kazahstanom niti sa zemljama Srednje Azije. U tom smislu, Rusija je potpuno bez zaštite od terorizma i od narko-trafikinga iz Avganistana. Rusija je prihvatila oko 10 miliona gastarbajtera iz okolnih stranih država. Ona je postala osnovno tranzitno čvorište u privredi i ekonomiji tih okolnih država. I zbog toga privilegovani interesi jesu zona tranzita, migracija i bezbednosti. Sam termin okolne, susedne države (backyard) dolazi iz američke Monroove doktrine. Ta doktrina je živa i danas i implementacija te doktrine se uklapa u novu globalnu koncepciju od Kosova do Kine. Taj isti koncept postoji i u političkom jeziku Španije, Nemačke i Francuske. Sa esencijalne tačke gledišta new neighbourhoodi eastern partnership predstavlja takođe zonu privilegovanih interesa Evropske unije (dalje u tekstu EU). Razlika je samo u tome što zemlje istočnog partnerstva neće donositi političke odluke, već isključivo delegirati svoj politički suverenitet u zapadno partnerstvo. Vojna kontrola NATO nad vojskom Ukrajine i Gruzije je već činjenica. Zbog toga stupanje Srbije kao ostrva u EU i NATO nema alternativu. S druge strane, stupanje u EU Srbiji ne garantuje teritorijalnu celovitost. I to je takođe pesimistična realnost. Druga tema: Rusija na Balkanu. Srbija i ruski interesi na Balkanu. Trebalo bi dati i jedno dopunsko viđenje o zapadnom diskursu, percepcijama i stereotipima događaja na Balkanu, a koje nije u konfliktu sa ovim što je izrečeno. Bez ikakve sumnje, u razvoj odnosa Srbije i Rusije utkani su i nasleđe Ćirila i Metodija i pravoslavlja, kao i sve što se događalo u poslednjih sto, stopedeset godina. Međutim, to je samo polovina istine. U odnosu na Srbiju, ruska diplomatija i spoljna politika imale su, normalno, prekide u razvoju i bile su umnogome istorijski uslovljene. Ali u poslednjih 150 godina politika Rusije prema Srbiji iza sebe je uvek imala realni opštenacionalni konsenzus. Politika nije uvek bila dosledna tom konsenzusu, ponekad je bila i u konfliktu sa njim, ali je iza te politike uvek stajao konsenzus i to je činjenica. Iz istorije XIX veka se zna koliko je bilo teško ruskim dobrovoljcima koji su se vraćali iz ratova na Balkanu da se prilagode životu u miru, posle još jednog u nizu oslobodilačkih ratova. Sa tačke gledišta javnosti ( ), dolazak Putina na vlast bio je rezultat šoka zbog onoga što je Rusija preživela pre toga, kao i događaja u vezi sa Kosovom. Za većinu ruskog stanovništva bilo je jasno da je Srbija samo početak, i da to isto može da se dogodi i sa Rusijom ako ne stane na noge. I to je očigledna istorijska činjenica. Sa kontekstualne tačke gledišta mi i dalje živimo u kontekstu raspada Otomanske, Austrougarske i Ruske imperije sa početka XX veka. Mi se nalazimo unutar te eksplozije koja nije završena, a konfiguracija koja će se formirati posle te eksplozije još nije poznata. Pre nego što završim, napraviću malu digresiju u vezi sa onim što su srpske kolege rekle u vezi sa evropskom perspektivom. U zvaničnim dokumentima Evropske unije Srbija ne samo da nema status kandidata nego 72 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

73 nema ni status potencijalnog kandidata, dok Kosovo ima. Rusiji nije potreban agent uticaja unutar EU, nije joj potreban posrednik sa EU. Rusija i EU su u direktnoj komunikaciji. To je roba koju Rusija ne može da kupi. A što se tiče perspektive situacije na Balkanu, potpuno je moguće da se približavamo novim konfliktima i novim nemirima. I u tim novim konfliktima Rusija ne samo što će moći, već će i biti dužna da pomogne zbog toga što to odgovara njenim nacionalnim interesima. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 73

74 74 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

75 Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21. iv godine Dr Nikolaj Petrov 1 Prva tema: Savremena Rusija, njeni susedi i region(i) privilegovanih interesa Savremena Rusija (o pojednostavljenoj predstavi Rusije na Zapadu) Kondoliza Rajs je 18. septembra godine u Fondu German Marshall istakla da je Rusija zemlja koja postaje sve više autoritarna u unutrašnjim poslovima, i sve agresivnija u spoljnoj politici. Trebalo bi naglasiti da postoji jedna razumljiva veza između ruske spoljne i unutrašnje politike. (...) Odgovor ćemo dati pomoću osvrta na proces donošenja odluka i političku organizaciju u Rusiji. Tokom osam godina Putinovog predsedničkog mandata konstantno su slabile, korak po korak, državne institucije, osim same predsedničke funkcije. Funkcije institucija preuzela su različita tela koja nemaju nikakvu nezavisnost i legitimnost, što je veoma važno kako za unutrašnju tako i za spoljnu politiku Rusije. Takođe, odnos između centralne vlasti i regiona bi se mogao opisati kao klatno koje se neprestano kreće. Za vreme predsednika Jeljcina ovo klatno je otišlo predaleko u pravcu regiona. Tako da je bio potreban Putin da ponovo uspostavi centralnu vlast. Međutim, on je izabrao najlakši način da to uradi. Pošto je uživao veliku popularnost, te je odabrao da ne pokušava da igra različite igre sa parlamentom, različitim političkim partijama i različitim institucijam, već da učvrsti svoju predsedničku moć, što je dovelo do slabljenja institucija. Ako se osvrnemo na osam godina Putinove vlasti, vidljivo je da su postojale dve veoma različite faze: prva, veoma efikasna faza, koja je trajala do godine tokom koje je državni centar obnovio svoju moć i smanjio autonomiju regiona koji su počeli da liče na nezavisne srednjevekovne kraljevine ( ); i druga, kada je krajem Putinovog prvog mandata klatno nastavilo da ide u smeru koji je vremenom postao pogrešan. Rusija danas izgleda kao previše centralizovana i previše unitarna država. Ne postoji sistem mehanizama kontrole i balansa u odnosu prema regionima, kao ni prema različitim socijalnim grupama. Vladimir Putin je oslabio sigurnosne mehanizme. Rusija, kao politički sistem, imala je te mehanizme oličene u parlamentu koji se mogao suprotstaviti vladi, zatim u slobodnim medijima i regionalnim vladama koje su nekad bile birane i koje su mogle da se suprotstave namerama federalnih vlasti. Nepostojanje sigurnosnih sistema, kao i mehanizama provera i balansa, dovelo je do neefikasnosti u upravljanju, što za vreme ekonomskog prosperiteta nije bilo toliko bitno. Ovo se desilo zbog toga što su finansijski prilivi zamagljivali neefikasnost i usvajanje ponekad čak i nerazumnih odluka, koje su se donosile bez obzira na reakcije iz regiona. Sada to više nije slučaj. U doba krize vreme teče mnogo brže, što je onemogućilo sistem kvazi mehanizama provere i balansa koji je prestao da funkcioniše kako treba. Kako je taj sistem funkcionisao za vreme Putina? Konačne odluke su se odlagale što je duže moguće, omogućavajući različitim učesnicima u procesu da dopru do predsednika koji je donosio krajnju odluku. Neke odluke nisu donošene mesecima, što je omogućavalo postizanje balansa između različitih klanova i slojeva interesa. Ovo više nije moguće, pošto se odluke moraju donositi u kratkom vremenskom roku, što mogućnost postizanja balansa između različitih interesnih grupa čini još težom nego što je to bilo pre. Dakle, nameće se zaključak da unutar interne političke mašinerije u Rusiji raste neefikasnost. Njena modernizacija i veća sofisticiranost su nužni kako bi mogla da odgovori na menjanje okruženja. To naravno podrazumeva uvođenje elemenata političkog takmičenja, što se i dešava, mada ne toliko brzo koliko treba. Potrebno je ponovo uspostaviti neke elemente federalizma koji su nestali. Pitanje je da li ovaj sistem ima dovoljno vremena da se modernizuje, inače će biti nemoguće da se nosi sa svim izazovima sa kojima se danas suočava. (...) Problem je više vezan za sferu upravljanja i političku sferu, dok 1) Nikolaj Petrov je Stariji konsultant i istraživač u Moskovskom centru Karnegi, gde je i član Naučnog saveta. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 75

76 u ekonomskoj sferi vlada deluje prilično aktivno. (...) Najverovatnije da dokle god ima zaliha novca, neće postojati razlozi za vladu da promisli rezultate spoljne politike primenjene tokom prošle godine. Raste jaz između unutrašnje politike i spoljnopolitičkih koncepata sa jedne strane i svakodnevnog okruženja vezanog za ekonomsku krizu. To je lako dokazati u unutrašnjoj politici gde su stvoreni veoma restriktivni sistem političkih partija, te veoma težak izborni sistem pre krize oni nisu smatrani za neefikasne. Danas oni stvaraju veoma razumljive probleme. U Rusiji zvanično postoji samo šest političkih partija, od kojih četiri imaju svoje predstavnike u parlamentu, i sve četiri su lojalne Kremlju. Za vreme krize upravo izbori vrše mnogo više funkcija od jedine koju imaju u današnjem političkom sistemu Rusije, a koja se svodi na davanje legitimnosti vlasti. Na izborima bi trebalo kreirati i radnu agendu za novu vladu, zatim se vrši provera podrške političkom kursu koji je prethodna vlada utvrdila, promoviše se politička utakmica, i na kraju ispušta se pritisak koji je stvoren u prethodnom periodu. To je jedna veoma važna funkcija izbora u vreme krize. Po meni, promene i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici su skoro neizbežne, ali smatram da ne treba očekivati promene sve dok se novac iz tzv. sigurnosne rezerve, a koji je bio akumuliran tokom prethodnih pet godina ne potroši. Dakle, politička elita nije bila spremna za reformu pre krize, dok je trenutno zauzeta reakcijom na samu krizu. To nas navodi na zaključak da dokle god kriza traje ne postoji nada da će se desiti revizija spoljne i unutrašnje politike. Postoji nada da će ubrzo da se završi, ali niko ne zna ko će se na kraju naći u relativno pobedničkoj situaciji (koji sloj političke elite, prim. prev.). Tako da bih opisao situaciju unutar vlasti kao balans između tzv. čuvara i delatnika. Čuvari smatraju da treba sačekati trenutak kada će biti dovoljno novca za reformu, te da nije potrebno modernizovati politički sistem, niti revidirati spoljnu politiku pre kraja krize. Delatnici sa druge strane, koji su u manjini, smatraju da ozbiljne korake u tom pravcu treba preuzeti odmah, pre nego što država ostane bez novca, kako bi pripremili državu za još veću krizu. Dakle oni smatraju da će se kriza produžiti i da ne postoje šanse da će se sa njenim krajem situacija vratiti na staro, tamo gde je bila pre početka krize. Ovaj zaključak je veoma bitan. Bez obzira koliko će još kriza da traje, očekivanja da će sve biti kao i pre su pogrešna. Tim pre što se Rusija suočava i sa dve druge krize koje su u senci velikih ekonomskih problema. Jedna je povezana sa usvajanjem novog ekonomskog modela neposredno pre krize je postalo jasno da je period ekonomskog oporavka i razvoja zaustavljen i da je potrebno kreirati novu ekonomsku strategiju. Strategija koja je bila usvojena godine se zasnivala na veoma skupim i ogromnim državnim operacijama, kao i na promociji industrijske modernizacije koja je bila slična onoj u SSSR-u tokom 40-ih i 50-ih godina. U to vreme postojali su veliki projekti kao što je sovjetski svemirski program (...). Zahvaljujući činjenici da su u ovih nekoliko projekata uloženi ogromni napori došlo je i do veoma značajnog napretka u tim oblastima. Ovaj koncept je pogrešan. Pošto se desila kriza on nije došao do izražaja, tako da u ovom trenutku nema aktivnog dijaloga o budućnosti ruske ekonomije. ( ) Trebalo bi dodatno pojasniti ranije spomenutu premisu o čuvarima i delatnicima. Čuvari su u većini. To je razlog što se vlada ponaša više kao vatrogasac bez ijednog pokušaja da se revidira politika. Nažalost, nije verovatno da će kada ponestane novca i kada se uveća relativna politička težina delatnika, vlada pomeriti više ka liberalnom smeru. Suštinski, delatnici se dele na dve skupine. Postoje delatnici koji pozitivno gledaju na izolaciju i koji favorizuju ekonomski nacionalizam, te ističu premisu da je za pobedu Rusiji potrebno da se izoluje od ostatka sveta. Njihova proporcija među delatnicima je daleko veća od liberala, koji podržavaju globalizacione procese i poboljšanje odnosa Rusije sa ostatkom sveta. Nažalost, liberalni delatnici su i dalje manjina unutar manjine. Stoga, možemo da se nadamo da se ova kriza neće previše brzo razvijati, kako bi politički režim imao vremena da se modernizuje iznutra, a da će za isto to vreme liberali, koji su trenutno u dvostrukoj manjini, povećati svoj značaj. Region(i) privilegovanih interesa Uobičajno je da postoje dve karakteristike koje se odnose na same ruske poteze u spoljnoj politici, kao i u načinu na koji se gleda na ove poteze. Jedna se povezuje sa nekom vrstom imperijalističkih namera. Druga je povezana sa činjenicom da se Rusija nakon osam godina neprekinutog rasta našla u mnogo snažnijoj 76 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

77 poziciji, te da smatra da njena uloga u međunarodnim odnosima ne odgovara njenoj moći i ambicijama. Naravno, normalno je da drugi učesnici nisu srećni sa ruskim pretenzijama za većom ulogom, te se to odnosi i na zonu privilegovanih interesa. Pre nego što je NATO počeo da se širi, postojala je ideja da se uspostavi nekakav balans, koju su sovjetski i kasnije ruski lideri dogovarali sa Zapadom. Bio je predviđen nestanak Varšavskog pakta, dok se NATO ne bi širio na druge države, posebno ne na bivše članice prethodno spomenute bivše vojne alijanse. To se nije desilo, i neko vreme Rusija je posmatrala NATO kako se približava njenim granicama. Iako su donošene različite deklaracije o transformaciji NATO iz vojnog saveza ka nekoj vrsti organizacije koja promoviše demokratiju, to nikad nije ozbiljno prihvaćeno niti od strane javnosti u Rusiji, niti od strane njenih vojnih zvaničnika. Stoga možemo posmatrati Deklaraciju o zoni privilegovanih interesa pre svega kao reakciju na događaje u evropskoj politici i na one poteze za koje se smatra da nisu veoma prijateljski prema Rusiji. ( ) Ovom deklaracijom se ističe da postoje zemlje gde Rusija ne može da prihvati da se njeni interesi ne uzimaju u obzir prilikom donošenja odluka. ( ) Treba da imamo na umu da je nemoguće sedeti skrštenih ruku a da jedna zemlja tretira ceo svet kao svoju zonu privilegovanih interesa. Rusija možda više nije supersila, ali je i dalje velika evropska sila, te je nemoguće da ona ne reaguje i na neki način ne prisili druge učesnike u igri da prihvate njen nacionalni interes. Rusija i njeni susedi (o zoni privilegovanih interesa, o Ukrajini i njenom spoljnopolitičkom kursu, o kritičkoj re-evaluaciji sovjetske prošlosti) (...)Postoji problem koji je povezan sa činjenicom da je Rusija (slično kao i Srbija) ostatak jedne velike države, velike imperije. Svi ostali delovi te velike imperije imaju mogućnost da eksploatišu antiruske sentimente u cilju konstruisanja vlastitih nacionalnih identiteta. Ovo je prilično razumljivo, te u Ukrajini, ako želite da izgradite ukrajinsku državnost, vi nužno morate da se suprotstavljate Rusiji (...). Dakle, Rusija je u jednoj veoma nezahvalnoj poziciji. To je jedini deo bivšeg SSSR-a koji ne može da eksploatiše antiimperijalističke sentimente, antiruske sentimente. I to je problem koji bi se mogao opisati kao nedostatak proruskih političkih elita u zemljama Zone privilegovanih interesa. To možemo lako ilustrovati na primeru ukrajinskih elita. Pogledajte sve ukrajinske predsednike da bi izgradili sopstvenu državnost morali su da se suprotstavljaju Rusiji. To je razlog zašto je Kučma, koji nije znao ukrajinski pre stupanja na vlast, svoj mandat završio na antiruskim pozicijama. Tako da je to veoma kontroverzna pozicija za Rusiju. Posle Narandžaste revolucije Putin je rekao Juščenku da se Kremlj nije mešao u unutrašnje stvari Ukrajine i da nije podržavao antivladine snage niti u jednoj zemlji. Ono što nije spomenuo jeste da Rusija nema mogućnost da podržava antivladine snage, zbog toga što i ne postoje proruske antivladine snage. Rusija može da optužuje Lukašenka da igra na različitim stranama i da ponekad zauzima antiruske pozicije, ali za Rusiju ne postoji drugi izbor. Rusija treba da podržava Lukašenka zato što bi bilo koji drugi lider bio više antiruski nastrojen nego što bi to Lukašenko ikada bio. U budućnosti će verovatno biti drugačije, ali u ovom trenutku kada predstavnici Rusije govore o Zoni privilegovanih interesa, oni ne samo da se suočavaju sa protivljenjem Zapada već i sa većinom političkih elita zemalja koje se mogu smatrati da pripadaju toj Zoni. Za razliku od ostalih postsovjetskih država, Rusija se nije vrednosno odredila prema vlastitoj prošlosti, što drugima omogućava da je posmatraju kao državu u kojoj su ostale očuvane stare sovjetske prakse unutar nove ruske vlasti. To predstavlja problem. Da se osvrnemo na ukrajinsku glad (tzv. Holodmor prim.prev.). Ruska pozicija je prema ovom događaju prilično razumljiva to nije bio genocid nad Ukrajincima, nego genocid nad svim građanima SSSR-a. Ali Rusija se nije potrudila da dâ jasno i razumljivo objašnjenje ovog svog stava. I umesto da ga daju, odgovor ruskih vlasti je bio da ne učestvuju na komemorativnim svečanostima u Ukrajini posvećenim ovom istorijskom događaju. Ruski predstavnici su izgubili propagandni rat (...). Ruske vlasti treba kritikovati zbog neodlučnosti da stave jasno do znanja da je nasleđe SSSR-a zapravo naše zajedničko nasleđe, i da ga treba razdvojiti od moderne Rusije. (...) U Rusije je protraćen pravi momenat da se kritički odredi prema prošlosti, a koji se desio početkom 90- ih. Danas je to nemoguće uraditi, pre svega zato što se različite političke opcije različito odnose prema Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 77

78 Staljinu i njegovom dobu, da li ga treba okriviti zbog njegovih dela ili ga treba veličati kao pobedničkog i slavnog vođu SSSR-a. O vrednostima Rusije i Zapada (o vrednosnim razlikama Rusije i Zapada, o postojanju ruske meke moći) Pitanje ko su pobednici a ko gubitnici Hladnog rata i dalje je otvoreno. U početku se nametalo shvatanje da je SSSR izgubio, i to u ideološkom smislu te bi stoga Rusija mogla da posmatra sebe ne kao gubitnika već možda i kao pobednika. Međutim, tokom vremena se pod udruženim uticajem Zapada i ruske političke elite nametnulo mišljenje da je Rusija u stvari izgubila u Hladnom ratu, te da bi zato trebalo da se ponaša na drugačiji način. Ovakav stav je postao veoma raširen i čak i danas se može čuti u diskusijama. Postoje mnogi slučajevi u skorašnjoj istoriji da su ruske vlasti optuživale Zapad za licemeran odnos. Najočigledniji je primer Kosova, ali postoji još mnogo drugih. Bile su organizovane mnoge debate da li Rusi dele iste vrednosti sa ostalim Evropljanima, ili su od njih različiti zbog misteriozne ruske duše. Potrebno je istaći da postoji mnogo socioloških istraživanja koja pokazuju da su suštinske vrednosti iste. Čak, na primer, u nekim vrednosnim određenjima Poljska je mnogo različitija od Zapadne Evrope nego Rusija. Jedina prava razlika (između Rusije i Evrope) tiče se vrednosnog određenja prema ulozi pojedinca i ulozi države. U ruskoj tradiciji, država znači mnogo više od pojedinca, i to je razlog na osnovu kojeg se ruske vrednosti mogu smatrati različitim od evropskih. Dakle tu postoji percepcija o tome šta predstavlja država, a koja je zasnovana na većinskom stavu ruskih građana, i koja se veoma razlikuje od evropske percepcije. To je posledica ruske istorije i ne može biti promenjeno za kratak vremenski period. No, ono se ipak polako menja i možemo da primetimo da je mlada generacija u Rusiji potpuno identična mladoj generaciji svuda na svetu (...). Prethodno navedeno nas dovodi do značenja meke moći. Odnosno, zašto je Rusija toliko neefikasna u upotrebi meke moći? Izgleda da postoji puno objašnjenja, a jedno od njih je da meka moć daje rezultate tek posle dužeg perioda primene. Ona dakle zahteva strateško promišljanje, određenu stabilnost političkih elita i njihovu sposobnost da stvore strategiju delovanja. Sve donedavno u Rusiji nije postojala mogućnost za strateško razmišljanje, pre svega zbog komplikovanog političkog razvoja. U ruskim strukturama vlasti tokom 90-ih niko ne može da razmišlja o interesima koji prevazilaze okvire bliske budućnosti, pre svega zato što su se borili za svoje trenutne, kao i interese u bliskoj budućnosti. To je razlog zašto je Rusija veoma loš igrač kada je reč o mekoj moći. Donekle bi se moglo objasniti činjenicom da Rusija nikad nije bila dovoljno umešna da investira u instrumente meke moći, mada se neki od njih mogu nazreti za vreme Staljina. Kasnije, on se potpuno oslonio na tvrdu moć, najviše zbog toga što ova vrsta moći daje rezultate u kratkom vremenskom roku. Dakle, ako razmišljate strateški i ako investirate u budućnost, onda ste sposobni za razvijanje meke moći. A ako ne, onda ne postoje načini da je stvorite. Odnedavno, izgleda da se neki elementi meke moći ponovo pojavljuju, i iako ne izgleda da mogu da učine neku razliku nasuprot tvrdoj moći, siguran sam da će biti mnogo više razvijeni u budućnosti, te da će ruska politika i samim tim postati više sofisticirana. Druga tema: Rusija na Balkanu. Srbija i ruski interesi na Balkanu. (O jedinstvenoj politici Rusije ka Srbiji i/ili o fazama te politike od godine do danas, o ruskom predlogu novog ugovora o bezbednosti u Evropi) Spoljna politika je jedna od retkih oblasti gde je nacionalni konsenzus praktično očigledan, i to je lako primetiti ukoliko pogledamo na rejtinge različitih poteza Vladimira Putina tokom drugog predsedničkog mandata. Postoji jedan očigledan kontinuitet Jeljcinove i Putinove spoljne politike (...), i najveća razlika 78 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

79 je u tome što je Rusija za vreme Jeljcina u mnogo slučajeva postupala na određeni način zbog svoje nemoći, a ne u skladu sa svojim namerama i strategijama. Međutim, neki od planova koji su stvoreni za vreme Jeljcinove administracije implementirani su kasnije i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Veoma je važno posmatrati balans između negativnih i pozitivnih elemenata ruske spoljne politike, kao i između reaktivnih i proaktivnih elemenata iste. Meni izgleda da je ruska spoljna politika bila mnogo više reaktivna nego proaktivna, kao u slučaju ovih ideja koje se tiču evropske bezbednosti. I u mnogim slučajevima to je bila reakcija na postupke koji su shvatani kao poniženje bivše supersile koja je izgubila svoj status. A to je ključan razlog za nacionalni konsenzus oko kursa spoljne politike. Postoji jako osećanje poniženja kod većine Rusa u vezi sa činjenicom da zemlja koja je nekad imala veoma značajnu međunarodnu ulogu danas nema taj značaj. I to je razlog zašto podržavaju povratak Rusije na svetsku scenu. Od raspada SSSR-a antiamerikanizam je bio karakteristika četiri perioda, od kojih su dva vezana za Srbiju. Jedan se desio godine, a drugi kada je došlo do tzv. rešenja za Kosovo. To ne znači da Srbija igra značajnu ulogu u ruskoj spoljnoj politici, ali predstavlja veoma dobar indikator ruskih odnosa sa Zapadom uopšte. Kada govorimo o Kosovu, treba da se osvrnemo i na događaje od prošlog leta na Kavkazu, u kojima su sve strane izgubile. Ruska politika u odnosu na Kosovo više je nego pragmatična. Nema sumnje da je rusko priznanje Abhazije i Južne Osetije bilo takođe pragmatično. U svakom slučaju, ti potezi su stavili Rusiju u veoma komplikovanu poziciju, pogotovu u odnosu na sopstvene probleme i odnose među republikama. Danas se priča o povratku 90-ih i perioda veće samostalnosti (republika) što se dešava ukoliko centralna vlast slabi. Rusija se suočava sa izazovima vlastitoj suverenosti u kavkaskim republikama, i naći će se u veoma komplikovanoj poziciji zbog presedana Kosova, ali i Abhazije i Južne Osetije. Nažalost, ruska spoljna politika se može objasniti kao crno-bela ili pro ili antizapadna. Ona bi, pre svega, trebalo da bude proruska, nego ili prozapadna ili antizapadna. S vremena na vreme može se čuti od različitih eksperata da je za vreme Jeljcina ruska spoljna politika bila previše prozapadna, dok je za vreme Putina previše antizapadna. Izgleda da u oba slučaja ona nije bila dovoljno proruska, iako bi trebalo da bude takva. I poslednje pitanje koje se da postaviti je koliko je ešalonska ruska spoljna politika? Nažalost, iako postoji nacionalni konsenzus, spoljna politika se ne zasniva na različitim vrstama veza i kontakata, već na vladinim odlukama. Čak i u slučaju srpsko-ruskih odnosa kontakti i interakcija na nivou običnih građana mogli bi da budu dosta aktivniji, i nadam se da neće biti toliko ispolitizovani kao što su bili u prošlosti. Mnogo puta su ti odnosi bili privatizovani od strane nacionalističkih snaga u zemlji. Postoji ogromni potencijal za razvoj spoljne politike, ali ne one prevashodno zasnovane na vladi ili spoljne politike kao takve, već one koja je zasnovana na kontaktima između ruskih državljana i drugih građana, drugih Evropljana. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 79

80 80 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

81 Bezbednosni okvir u Evroaziji Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 81

82 82 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

83 Rusija i Zapad: Revizionizam ili status quo? Dr Andrei Zagorski 1 Rezime Dve godine nakon objavljivanja Putinove oštre Minhenske strategije, njen bilans je ostao izrazito dvojak. Oni koji veruju da se isplatila oštra politika ukazuju na to da je Rusija opet faktor u međunarodnoj politici, dok SAD i njeni evropski saveznici teže ka tome da ponovo uključe Moskvu, odrede zajednička rešenja za kontroverzne teme i učvrste saradnju sa Rusijom u vezi sa pitanjima od zajedničkog interesa. Gruzijski rat iz godine nije suštinski izmenio ovu strategiju. Nastavak razgovora o novom sporazumu sa Evropskom unijom krajem 2008.g., bez ikakvih ustupaka od strane Rusije kao i rad Saveta Rusija NATO početkom 2009.g., služe kao primer da su EU i NATO nastavile posao kao i obično sa Rusijom, uključujući tu i razgovor o novom Ugovoru o kontroli nuklearnog naoružanja i razgovor o Evropskoj protivraketnoj odbrani. Odlaganje pristupa Ukrajine ili Gruzije NATO se smatra naročitim uspehom ruske politike. Sa druge strane, oštra politika koju je primenjivala Moskva nije rešila nijedno od pitanja koja je Putin postavio. Proširenje NATO-a na bivši Sovjetski savez za sada je stavljeno na čekanje, ali se više postavlja pitanje kada i kako nego da li uopšte. Protivraketna odbrana u Evropi je predmet razgovora. Ishod ovog procesa još uvek otvoren, iako se očekuju izvesna usporavanja u implementaciji projekta. Ratifikacija Usklađenog Sporazuma o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi iz 1990.g. (CFE) je trenutno mnogo manje izvesna nego što je to bila pre nego što je Rusija privremeno prestala sa primenom tog sporazuma. Mnogo bitnija je, međutim, činjenica da Moskva nije ili je slabo napredovala oko dobijanja garancija da će SAD prihvatiti njene zahteve da se zamrzne status quo u njenom neposrednom susedstvu. Moskva uglavnom nije uspela da izvuče korist iz očekivanog razilaženja politika pojedinačnih zapadnih zemalja. Godina 2009.g, smatra se ključnom za određivanje konačnog bilansa Minhenske strategije. Uvod Nakon vrhunca u g., odnosi Rusije sa Zapadom od i g, počeli su postepeno da se pogoršavaju. Sve agresivnija politika Ruske Federacije, koja se fokusirala na geopolitički definisan nacionalni interes, bila je umnogome podgrejana sumnjom da Zapad, a naročito SAD, sledi revizionističku politiku u neposrednoj okolini Rusije podržavajući, ako ne i podstičući promenu režima u Ukrajini, Gruziji i, navodno, i u drugim državama naslednicama Sovjetskog saveza, uključujući i Rusiju. Od tada se Moskva umešala u raznorazne sporove sa SAD i jednim brojem njenih saveznica, posebno to u vezi sa nezavisnošću Kosova, planova za dalje NATO proširenje (naročito u pogledu Ukrajine i Gruzije), zanemarivanje kontrole naoružanja od strane Bušove administracije i predviđenih razmeštanja protivraketnih sistema SAD-a u Češkoj i Poljskoj. Ti planovi su viđeni kao dalje zadiranje u shvatanje status quo- a od strane Rusije koji se pojavio nakon završetka Hladnog rata. Suočena sa sve lošijim odnosima sa Evropskom unijom, Moskva je morala da bira između dve osnovne političke opcije. Mogla je ili da teži obnavljanju dobrih odnosa sa EU, značajno poboljšavajući odnose sa državama članicama sa kojima ima nesuglasice, ili, odbijajući kompromise, mogla je da teži da nadvlada kritičare Rusije u okviru Unije, učvršćujući svoje partnerstvo sa članicama EU sa kojima je uspostavila blisko partnerstvo tokom proteklih godina. Moskva se očigledno bila opredelila za tu drugu opciju. 2 1) Dr Andrej Zagorski je glavni istraživač i profesor na Državnom institutu za međunarodne odnose u Moskvi (MGIMO Univerzitet). 2) Pogledati članak Ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova koji je objavio dnevnik»izvestiya«3. jula 2007: ru/brp_4.nsf/2fee282eb6df40e e6e8c/6cab521da8730cb2c325730d00254ab0?opendocument (10 July 2007). Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 83

84 U svetlu ove situacije tadašnji ruski predsednik (od premijer) Vladimir Putin izrekao je oštar govor na 43. Minhenskoj konferenciji o bezbednosnoj politici 10. februara 2007.g., 3 koja je najavila promenu u ruskoj politici. Od tada se na Rusiju gledalo kao na ponovo rođenu regionalnu ili čak globalnu silu, koja se vraća svetskoj politici nakon perioda slabosti. Analitičari su Putinov govor u Minhenu tumačili čak i kao nagoveštaj da Rusija sve više postaje revizionistička snaga nezadovoljna postignutim sporazumima, i dogovorima koji su postignuti u proteklih dvadeset godina, dok je Rusija navodno bila preslaba da efikasno odbrani svoje interese. 4 Reakcija Zapada na novu rusku politiku bila je dvostruka. On nije imao potrebu da ispunjava svaki zahtev Moskve i time umanji svoje političke mogućnosti. Zapad takođe nije hteo ni da zalazi u neku vrstu konfrontacija sa Rusijom. Umesto toga i SAD i njeni evropski saveznici težili su da temeljno poboljšaju komunikaciju sa Moskvom i da je ponovo aktiviraju na političkom nivou. Dok su bili spremni da pronađu kompromis u vezi sa ovim pitanjima koja nisu bila centralna za politiku Zapada, nisu bili spremni da prave, sa druge strane, nepotreban kompromis oko pitanja koja su glavna za njih. O tome šta predstavljaju najbitnija pitanja a šta ne, bilo je očigledno različitih mišljenja, kao i o tome šta je osnovni interes SAD-a i pojedinačnih evropskih nacija. Ovo je pokrenulo debatu oko toga koliko Zapad može i koliko bi trebalo da se povinuje ruskim interesima i da time ohrabri nadu u Moskvi da može da iskoristi razlike između SAD-a i određenog broja njenih evropskih saveznica. Bilans Putinove Minhenske strategije ostaje, međutim, dvojak. Ubedio je vlade Zapada da pokažu razumevanje za Moskvu. U isto vreme Kremlj se pokazao kao nesposoban da unese razdor između evropskih saveznika i SAD i da postigne ijedan od svojih deklarisanih ciljeva. Postoje velika očekivanja da se ponovnim pokretanjem odnosa između SAD-a i Rusije pod novom vladom SAD-a može doprineti menjanju ovog bilansa u narednim mesecima. Ukoliko se ovo očekivanje ne ispuni, neuspeh Minhenske strategije postao bi očigledan. Rusija i SAD Odnos između SAD-a i Rusije proteklih godina je uglavnom bio obeležen sve većim jazom između blještave retorike i slabog sadržaja 5. Glavni pokretači koji su podsticali saradnju bili su, uglavnom, u oblasti bezbednosti i oblasti energije. 6 Međutim, čak je i tu zajednički interes bio prilično neznatan, kao što se pokazalo na primeru rasprave oko iranskog nuklearnog dosijea, ili ograničene saradnje u vezi sa Avganistanom. Osim toga, saradnja između ove dve zemlje nije podstaknuta nijednim jačim ekonomskim interesom. Međusobna trgovina je ostala relativno slabo razvijena (pogledati sliku 1), iako veći deo stranih investicija u Rusiji potiče iz SAD-a. Trgovina između SAD-a i Rusije rasla je faktorom 2,5 u poslednjih dvanaest godina, znatno sporije nego ruska trgovina sa drugim delovima sveta, naročito sa Evropskom unijom, Kinom ili Japanom. U godini udeo SAD-a u ukupnom spoljnotrgovinskom prometu Rusije opao je na 57% nivoa na kojem je bio 1995.g. 3) Engleski tekst pogledati na: 4) Stephen Sestanovich, Russian-American Relations: Problems and Prospects. Prepared Testimony before the House Foreign Affairs Committee, 17. maj 2007.g. Dostupno na: (skinuto 05. marta 2009.). Pogledati takođe: Andrei Zagorski, Moskau will das Verhältnis zum Westen neu verhandeln, in: Russland Analysen, br. 141, , str. 2 6 (takođe dostupno na 5) Andrew Kuchins, Vyacheslav Nikonov, Dmitri Trenin, U.S.-Russian Relations: The Case for an Upgrade. Moscow: Moscow Carnegie Center, 2005, str. 1. 6) Ibidem. 84 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

85 Slika 1: Udeo SAD-a u spoljnoj trgovini Rusije, g. u % Izračunato na osnovu podataka Ruske državne agencije za statistiku: ( ) Istovremeno u Moskvi se pojačavao strah oko razgovora o proširenju NATO-a na post sovjetski prostor, a naročito oko odobravanja akcionog plana za prijem Ukrajine i Gruzije u članstvo u NATO MAP (Membership Action Plan). Moskva se oštro protivila predviđenom razmeštanju protivraketne odbrane SAD-a u Evropi i insistirala je da se bilo kakva protivraketna odbrana vrši ili u vidu zajedničkog poduhvata sa Rusijom, ili da se uopšte ne vrši. Kasnije u 2007.g., Moskva je suspendovala CFE sve dok NATO države ne ratifikuju adaptirani Sporazum iz 1999.g. i garantuju da će mu članice Alijanse koji još nisu potpisnice CFE-a (naročito baltičke zemlje), pristupiti. Ukazujući na planove SAD-a oko otvaranja baza u Bugarskoj i Rumuniji, Moskva je težila ka ponovnom ugovaranju tj. preradi CFE-a. Odnosi između Rusije i SAD su se i dalje komplikovali kroz spor oko sudbine Sporazuma START-1, koji je dopuštao transparentno smanjenje ruskog i američkog nuklearnog arsenala i koji ističe u decembru Kao podršku svojim zahtevima, Moskva je težila da dobije podršku svojih evropskih partnera koji su bili zabrinuti unilateralizmom Bušove politike, njegovim zanemarivanjem kontrole naoružanja, i opasnosti uvoza u NATO konflikta sa Rusijom, ukoliko bi se ubrzao prijem Ukrajine i Gruzije u Alijansu. Naročito Nemačka i Francuska, ali i Italija, Mađarska ili Holandija i Grčka su težile da izbegnu konflikt sa Rusijom u vezi sa pitanjem proširenja, a delile su sa Rusijom zabrinutost oko održavanja režima kontrole glavnog oružja, a naročito CFE-a. Moskva je uspela da postigne nekoliko taktičkih prednosti u svojoj politici, ali je očigledno da na kraju nije uspela da ostvari svoje zahteve. Samit NATO-a koji je održan u Bukureštu početkom aprila 2008.g., pokazao je konsolidaciju Alijanse koja se godinu dana pre toga sve više činila podeljenom oko pitanja koja su dolazila iz Moskve. Odluke koje su donete u Bukureštu ali i pre tog sastanka, u velikoj meri su najavljivale neuspeh Putinove Minhenske strategije. Iako NATO nije uspeo da postigne konsenzus u vezi priključenja Ukrajine i Gruzije MAP-u, Alijansa se obavezala na politiku otvorenih vrata za obe zemlje, eksplicitno im nudeći članstvo u budućnosti. U jesen 2008.g., nakon rata u Gruziji i sve većih domaćih političkih sporova u Ukrajini, odlučila je da se više ne fokusira na pitanje odobravanja MAP-a u pogledu bilo koje od ovih zemalja, već da umesto toga nastavi da ih priprema za prijem na bazi godišnjeg akcionog plana. Iako je to još uvek podložno konsenzusu u okviru Alijanse, članstvo Ukrajine i Gruzije sada više predstavlja pitanje kada nego da li. Samit [NATO 2008.g. prim prev] u Bukureštu je takođe podržao planove za razmeštanje protivraketne odbrane SAD-a u Evropi, 8 stavljajući time tačku na nadanja Moskve o podeli Alijanse po tom pitanju. 7) Za više informacija pogledati: Andrei Zagorski, Russia and the US: The Kabuki Dancing Over?, u: Russian Foreign Policy. The EU Russia Centre Review, tačka osam. Brussels: The EU Russia Centre, Oktobar 2008, str ) Proliferacija balističkih projektila predstavlja sve veću pretnju snagama, teritorijama i stanovništvu Alijanse. Protivraketna odbrana predstavlja deo šireg odgovora na ovu pretnju. Mi stoga prepoznajemo znatni doprinos zaštiti Saveznika od dalekometnih balističkih raketa, koja će biti pružena planiranim angažovanjem protivraketne odbrane SAD koja je bazirana u Evropi. Tražimo načine da to povežemo sa postojećim naporima protivraketne odbrane NATO-a kao način da se osigura da će to biti sastavni deo bilo koje buduće široke protivraketne strukture NATO-a. Uzimajući u obzir princip nerazdeljivosti bezbednosti Alijanse kao i solidarnosti NATO-a, od Saveta u stalnom zasedanju tražimo da razvije mogućnosti za sveobuhvatnu protivraketnu strukturu kako bi se proširila pokrivenost svih teritorija i populacija Alijanse koje inače nisu pokrivene sistemom SAD-a tokom razmatranja na našem Samitu i da to uključi u bilo koje svoje buduće odluke. Videti tačku 37 Deklaracije samita u Bukureštu od 03. aprila 2008, dostupno i na: ( ). Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 85

86 NATO države su 28. marta 2008.g. takođe izdale sporazumni odgovor nudeći Rusiji kooperativni pristup kod rešavanja spora oko CFE-a, ukoliko se Moskva vrati na obaveze iz tog režima. Istovremeno su konsolidacija ruskih protektorata u Abhaziji i Južnoj Osetiji i utvrđenje ruskih vojnih baza u njima nakon rata u Gruziji dalje narušile prvobitnu rusku nadu oko ponovne revizije CFE režima. Time Putin, na kraju svog predsedničkog mandata, nije uspeo da sprovede svoju Minhensku agendu. Takođe, on nije uspeo u poslednjem pokušaju da Buša navede na veću predusretljivost prilikom njihovog sastanka 5. i 6. aprila 2008.g., u južnom ruskom gradu Sočiju. Strateška okvirna deklaracija koja je potpisana na sastanku 9 podrazumeva spisak od 7 strana sa tačkama dnevnog reda, postojećim sporovima i obećanjem Moskve da dalje razmatra kooperativna rešenja koja SAD nudi od 2007.g. Bilo je očigledno da će, uprkos stalnim konsultacijama, Moskva odlučiti da sačeka dok se ne učvrsti nova vlada u Vašingtonu, uz neodređeno očekivanje da se može postići bolji dogovori sa Obamom. I dalje je, međutim, otvoreno da li će se ova očekivanja isplatiti. Obamina administracija je u Moskvi dobila kolebljivo priznanje za njenu deklarisanu otvorenost za ponovno angažovanje Rusije, da obrati više pažnje na kontrolu naoružanja, i da ponovo proceni razmeštanje protivraketne odbrane u Evropi i približavanje Ukrajine i Gruzije NATO-u u dugoročnijem procesu. Otvoreno je, dakle, i pitanje da li će se rešenja Obamine administracije, koja bi mogla biti ponuđena Rusiji, bitno razlikovati od onih koje je nudila Bušova vlada? 10 Kao što su prvi koraci nove administracije pokazali, njena se politika u pogledu spornih tačaka sa Moskvom nije znatno udaljila od prethodne vlade SAD-a. 11 Kao što su prvi pokušaji pokazali, novo započinjanje razgovora između Moskve i Vašingtona je sve osim lako. Ni nezvanično ponuđena ideja o daljem smanjivanju nuklearnih bojevih glava na po za SAD i Rusiju, niti ponuda da se razmeštanje protivraketne odbrane u centralno-istočnoj Evropi uslovi bližom saradnjom Moskve i ublažvanjem stava u vezi sa iranskim nuklearnim programom, nisu probudile entuzijazam kod Moskve. Sastanak između Hilari Klinton i Sergeja Lavrova u Ženevi 6. marta 2009.g. nije najavio neki vidni napredak. Rusija i Evropska unija Između 2000.g. i 2008.g., u periodu izvanrednog privrednog rasta u Rusiji, njeni ekonomski odnosi sa Evropskom unijom bili su odlični i pored niza trgovinskih nesuglasica. U isto vreme, a naročito počev od 2006.g., politički odnosi su bili sve više zategnuti. Nakon sastanka na samitu u blizini ruskog grada Samare, u maju 2007.g., mnogi su počeli da govore o otvorenoj krizi tih odnosa. Jaz koji se otvorio između Rusije i Evropske unije nastavio je da se produbljuje nakon rata u Gruziji 2008.g. i gasne krize između Rusije i Ukrajine početkom 2009.g. Obe strane su priznale da je obostrani odnos izrazito značajan za njih, ali da su takođe spoznale opasnost od njegovog pogoršanja. Ruski ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, naglasio je da je Evropska unija naš najznačajniji ekonomski i politički partner. [ ][Evropska unija] je naš direktni sused, najveća svetska ekonomska zajednica, prioritetno tržište za Rusiju, izvor investicija i novog know-how. 12 Bivši komesar za trgovinu EU Peter Mandelson ponovio je ovu procenu da u dvadeset prvom veku naš stalni 9) Deklaraciju na engleskom pogledati pod: Text of the US-Russia Strategic Framework Declaration. The Associated Press, nedelja, 06. april Dostupno: (poslednji put skinuto ). 10) U vezi pokušaja SAD-a da umiri ruske brige u pogledu protivraketne odbrane u Evropi pogledati, između ostalog: Andrei Zagorski, Die Kontroverse über amerikanische Raketenabwehr in Europa: Lösungsversuche in der Sackgasse?, u: US-Raketenabwehr und russische Reaktionen. Reihe Studien der Sozialwissenschaftlichen Schriftenreihe des Internationalen Instituts für Liberale Politik. Wien: IILP, decembar str ) Neue Töne im transatlantischen Dialog. Grosse Konstanz bei den grundlegenden Interessen der USA, u: Neue Zürcher Zeitung, , str. 1, 2. 12) Lavrovova izjava pred Ruskom unijom preduzetnika 06. jula 2007: Document (10. jula 2007). 86 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

87 cilj mora, po mom mišljenju, da bude duboko partnerstvo, zasnovano na dalekosežnim ekonomskim intergracijama koje obuhvataju evropski kontinent uključujući i Rusiju. 13 Ovom zaključku se, međutim, suprotstavila generalna trezvena procena političkih odnosa. Mandelson je priznao da oni prolaze kroz tešku fazu i da predstavljaju jedan od najvećih i najkomplikovanijih izazova u evropskoj politici i spoljnoj politici jer sadrži nivo nesporazuma ili čak nepoverenja koje nismo videli još od kraja Hladnog rata. Sergej Lavrov je odgovorio Mandelsonu 14 izražavajući brigu da su naši odnosi oduvek bili i da će ostati komplikovani u vremenu koje nam predstoji. Iz ruske perspektive proširenje EU u 2004.g. i 2007.g. je za posledicu imalo unošenje anti-ruskog raspoloženja koje ima duboke korene kod određenog broja novih država članica, kao što su Poljska i Baltičke države. 15 Počev od 2006.g, partnerstvo sa EU je u okviru Evropske unije u senci sporova oko njegovih osnovnih principa, kao i niza sporova koji uključuju Rusiju i pojedinačne članice EU, kao što su Estonija, Litvanija, Poljska ili Velika Britanija 16. Zatim je dalje pogoršano ratom u Gruziji iz 2008.g. i sporom sa Ukrajinom. Sporne tačke sa Evropskom unijom uključuju inter alia, energetsku saradnju u svetlu rastućih briga oko obezbeđenja energetskog snabdevanja iz Rusije i značajne zavisnosti Evrope od ruskog gasa. Ruska politika prema njenim susednim državama predstavlja temu rastuće zabrinutosti unutar EU, naročito u svetlu uključivanja ovih država u okvire Evropske politike susedstva (ENP). Sve više autoritativna vlast u Rusiji ostaje druga oblast razmimoilaženja koja sputava viziju strateškog partnerstva zasnovanog na zajedničkim vrednostima. Ruska rasprava o Evropskoj uniji je sve više pod uticajem teorije zavere koji tvrdi da EU ulazi u geopolitičko takmičenje sa Ruskom Federacijom u zajedničkom susedstvu i cinično sledi sebične ciljeve na račun Rusije. Sva ova pitanja su snažno uticala na prvobitnu odluku Rusije i EU da učvrste svoje strateško partnerstvo novim sporazumom koji bi zamenio Sporazum o partnerstvu i saradnji iz 1994.g. U međuvremenu su Rusija i EU protsto suočene sa izazovom vraćanja konstruktivnom partnerstvu, više nego određivanjem šta bi njihovo strateško partnerstvo moglo da znači u daljoj budućnosti. Ovakav sled događaja je naterao Moskvu da primeni oštriju politiku, naročito nakon neuspeha EU u novembru 2006.g., da postigne saglasnost u vezi mandata za pregovore o novom ugovoru. Bez odluke EU, Moskva se okrenula ka pojačanom bilateralnom dijalogu sa prijateljski nastrojenim članicama, kao što su Nemačka, Francuska, Italija, Austrija, Grčka i Mađarska, težeći da skrajne kritičare Moskve u okviru Evropske unije i da im ne dozvoli reviziju prethodne politike Evropske unije u pogledu Rusije. Razgovor između Rusije i EU kao da se oporavljao u 2008.g. Nakon 18 meseci internih nesuglasica Evropska unija je najzad odobrila mandat za pregovore sa Rusijom. Pregovori su konačno pokrenuti u leto. 17 Suspendovani u septembru 2008.g. od strane EU zbog krize u Gruziji, nastavljeni su u novembru [iste godine], pokazujući time postepeno posao kao i obično u odnosima sa Rusijom. Razgovori su, međutim, nastavljeni sa kompleksnijom pozadinom nego što je to bio slučaj kada su započeti. U okviru Evropske unije se koalicija entuzijasta i skeptika oko Rusije nije značajno promenila. Međutim, za entuzijaste je postalo mnogo teže da nadglasaju skeptike. 13) EU i Rusija: naš zajednički politički izazov. Govor Petera Mandelsona, Bolonja, 20. april ) Sergej Lavrov u Izvestiya 3. jula 2007, pogledati napomenu 2. 15) Ova analiza se pojavila u izjavi ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova 06. jula Pogledati fusnotu ) Za rezime ovih sporova pogledati: Cornelius Ochmann, Andrei Zagorski, Breaking the stalemate: The EU and Russia in 2008, u: Spotlight Europe (The Bertelsmann Stiftung), br. 2008/1, januar Pogledati takođe: Mark Leonard, Nicu Popescu, A Power Audit of EU-Russia Relations, London: The European Council on Foreign Relations, 2007; The bilateral relations of EU member states with Russia, Brussels: EU-Russia Centre Review, izdanje V, oktobar ) Pogledati između ostalog., Prospects for a new EU Russia Agreement, in: Spotlight Europe, br. 2008/08, jul Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 87

88 Zaključak Bilans Minhenske strategije ostaje pomešan. Oni koji su verovali da se oštra politika isplatila ističu da je Rusija opet značajan faktor, kao što je prikazano pokušajima SAD-a i njenih evropskih saveznika da ponovo uključe Rusiju, odrede zajednička rešenja, i osiguraju rusku saradnju u pogledu pitanja od zajedničkih interesa, kao što su Avganistan ili odnos prema iranskom nuklearnom dosijeu. Rat u Gruziji nije značajno promenio ovu politiku Zapada. Ponovno pokretanje razgovora u vezi sa novim sporazumom sa Evropskom unijom i radom Saveta Rusija NATO služi kao primer da su EU, NATO i SAD nastavili po starom sa Rusijom. Nova vlada SAD-a teži ka ponovnom angažovanju Rusije i posebno je otvorena za dogovor oko kontrole nuklearnog nauružanja. Ona proverava druge oblasti politike uključujući proširenje NATO-a i evropsku protivraketnu odbranu. Kao poseban uspeh ruske politike smatra se odlaganje pristupa Ukrajine i Gruzije u NATO MAP-u. Pokretanje razgovora o novom sporazumu sa Evropskom unijom bez ikakvih ustupaka Rusije u pogledu njenih sporova sa pojedinačnim državama članicama, kao da potvrđuje da je politika preglasavanja novajlija u Evropskoj uniji angažovanjem ruskih prijatelja imala uspeha, čekajući na ishode tih razgovora i ratifikaciju rezultirajućeg sporazuma. Sa druge strane oštra politika koju je primenjivala Moskva nije rešila nijedno od pitanja koja je Putin postavio. Proširenje NATO-a na bivši Sovjetski Savez za sada je stavljeno na čekanje, ali se politika otvorenih vrata Alijanse nije uzela u ponovno razmatranje. Protivraketna odbrana u Evropi je predmet razmatranja ali su ishodi tog procesa još uvek otvoreni, iako se očekuju izvesna usporavanja kod implementacije projekta. Ratifikacija adaptiranog CFE sporazuma je sada mnogo manje izvesna nego što je to bila pre nego što je Rusija suspendovala sporazum iz 1990.g. Međutim, mnogo je značajnije da Moskva nije postigla nikakav ili je postigla slab uspeh oko dobijanja garancija da će SAD prihvatiti njene zahteve da se zamrzne status quo u njenom neposrednom susedstvu. Moskva u velikoj meri nije uspela da izvuče korist iz očekivanog razilaženja politika pojedinačnih zapadnih zemalja. I pored preostalih razlika, očuvanje jedinstva NATO-a i EU pokazalo se kao mnogo veća vrednost za njegove članove nego ispunjavanje ruskih zahteva. Godina smatra se ključnom za određivanje konačnog bilansa Minhenske strategije. Razne diskusije predstoje u ovoj godini uključujući i one u vezi sa protivraketnom odbranom, kontrolom nuklearnog ili konvencionalnog oružja. Najveći broj ovih odluka zavisi od ishoda političke procene Obamine vlade na koje Moskva jedva može da ima uticaja. Ukoliko bilans Minhenske strategije ostane i dalje slab kao što je to trenutno, rašće i potreba da se ponovo razmotri. Ovo je naročito tačno ako se uzme u obzir ekonomska kriza koja primorava Rusiju, SAD i Evropsku uniju da bliže sarađuju i da izbegavaju sukobe. 88 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

89 Postavljanje agende? Ruski pogledi na tekuće odnose između Rusije i Zapada Dr Endrju Monagan 1 Nedavno rusko pojavljivanje na međunarodnoj sceni okarakterisano je kao kontradiktorno i kontroverzno. Istovremeno, samouverena ali i nesigurna ruska politika spoljnih poslova i bezbednosti karakterisana je osećanjem stalne slabosti i ranjivosti, ali istovremeno obnovljenom snagom. Moskva samu sebe predstavlja kao uzor i internacionalni stub koji teži da privuče partnere, ali i dalje nastavlja sa politikom koja odbija potencijalne partnere. Protekli meseci su, naravno, obeleženi i internacionalnom kontroverzom oko konflikta između Rusije i Gruzije, priznavanjem Abhazije i Južne Osetije od strane Moskve i spora oko gasa između Rusije i Ukrajine. 2 Ovaj rad istražuje razvoj događaja u 2008.g. i početkom godine i posledice tih protivrečnosti za ruske odnose sa Zapadom. Rad će prvo obraditi poglede Moskve na međunarodne poslove, pre nego što ukratko prikaže zamisao o ulozi Rusije u međunarodnim poslovima i njene predloge za internacionalne reforme, fokusirajući se naročito na novi evropski koncept bezbednosti. Nakon toga se okreće određenim ograničenjima sa kojima se Moskva suočila u svojoj ambicioznoj agendi pre nego što istraži osnove odnosa između Rusije i Zapada i odgovore Zapada na predloge koje je Moskva dala. Vreme promena: Moskve percipira da međunarodni odnosi prolaze kroz znatne promene, uz praktičan uticaj SAD-a koji se umanjuje, unoseći sa sobom i privlačnost anglo-saksonskog modela u pogledu ekonomskog i političkog vođstva i anglo-saksonskih vrednosti. Ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, primetio je u junu 2008.g. da su međunarodni odnosi dostigli neku vrstu kraja istorije, pri čemu se novi pristup koji su usvojile države (uključujući Rusiju) bazira na ideji takmičenja oko toga da se postane istinski globalan i poprimi civilizacijska dimenzija. Moć i uticaj, argumentirao je, postaju sve više difuzni, a potreba za kolektivnim vođstvom među jednakim je sve urgentnija. Takođe, on tvrdi da je u toku jedan prirodni proces formiranja novog međunarodnog koncepta političkog i finansijsko-ekonomskog - koji će udovoljiti novoj realnosti. 3 Lavrovove izjave kao da reflektuju konsenzus koji je nastao u Moskvi, čije je oblikovanje naglašavao tadašnji predsednik Putin u svom govoru na Minhenskoj konferenciji o politici bezbednosti u februaru Ovaj govor, iako u mnogo čemu predstavlja ponavljanje stalnih percepcija i briga Moskve, služi kao razvođe zapadnih pogleda na Rusiju i podvlači promenu pristupa Moskve prema međunarodnim odnosima, u pravcu aktivnije politike inostranih poslova, koja postavlja kreativne ideje kako bi postigla rezultate. 4 Ova aktivna agenda uključila je predlaganje specifičnih inicijativa, kao što su zajedničko rukovođenje radarskom stanicom u Gabali (kao alternativa SAD-u za razvijanje sistema raketne odbrane u Poljskoj i 1) Dr. Andrew Monaghan je savetnik na istraživanjima Odeljenja za istraživanja pri Odbrambenom Koledžu NATO. Stavovi izneti u ovom tekstu su isključivo autorovi, i ne odražavaju nužno stavove Severnoatlantske alijanse ili odbrambenog koledža NATO. 2) Ovi značajni događaju su kompleksni i sporni ali se njihova detaljna analiza nalazi van oblasti ovog rada. I pored toga se pojavio značajan deo literature koja ih istražuje. Korisne početne tačke su: Whither Georgia? The Impact of Russian Actions Since August 2008, Chatham House Seminar Summary, dec g., dostupna na: Roberts, J. Russia and the ZND: Energy relations in the Wake of the Russia-Ukraine Gas Crisis. Paris: EUISS, feb.2009; Pirani, S, J. Stern & K. Yafimova. The Russo-Ukrainian Gas Dispute of January 2009: a comprehensive assessment. Oxford Institute for Energy Studies Paper, NG27. februar g ) Lavrov, S. Russia and the World in the 21st Century, Russia in Global Affairs, br.3, jul-sept ) Kosachov, K. Russia and the West: Where the differences lie, Russia in Global Affairs, br.4, okt.-dec Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 89

90 Češkoj Republici) i dosta drugih širih ideja, kao što je reformisanje međunarodnih struktura. Dakle, ovo je svet koji se menja, a u kojem Moskva smatra da ima ulogu u formiranju događaja i predlaganju ideja koje bi doprinosile radikalnim reformama međunarodnih političkih i ekonomskih sistema. I zaista, Moskva će, prema izjavi predsednika Medvedeva, insistirati na tome. 5 Takođe, izgleda da viši funkcioneri vide opasnosti za ruske interese čak i za samu Rusiju naročito od strane Zapada. Optužbe da su unilateralne akcije od strane SAD-a destabilizovale međunarodne odnose, stvarajući uslove u kojima terorizam može da cveta i u kojima dolazi do širenja oružja za masovno uništenje, dopunjene su izjavama da je Zapad podržavao političke pokrete koje su destabilizovale države na granicama sa Rusijom i da su čak isprovocirale rat na jugu Kavkaza u avgustu 2008.g. Ovaj konflikt je bio izgovor, naveo je predsednik Dmitri Medvedev, da brodovi NATO-a uđu u Crno more i da se ubrzaju planovi oko utvrđivanja američkog sistema protivraketne odbrane u Evropi. Moramo da pokrenemo mehanizam koji može da blokira pogrešne, sebične i ponekad jednostavno opasne odluke koje donose pojedini članovi međunarodne zajednice, tvrdio je predsednik Medvedev, dodavši da nema smisla da se prikriva činjenica da je konflikt delimično podstaknut sujetom američke vlade koja je zatvorila uši za kritiku i preferirala unilateralne odluke. Na ove optužbe Moskva sada dodaje kritiku na ulogu SAD-a u međunarodnoj ekonomskoj krizi i recesiji koja se širi, prouzrokujući time štetu samom sebi i drugima (uključujući i Rusiju). 6 Ovo je dakle svet u kojem Moskva mora da gleda svoje interese, tvrde ruski funkcioneri delom podržavajući međunarodno pravo i zajedničke strukture ali i delujući unilateralno kako bi odbranili interese Rusije kada su oni ugroženi. Medvedev je izjavio da Rusija mora da koristi međunarodno pravo i da deluje u okviru međunarodnih organizacija kao što je UN [ ] ali [ ] moramo da damo čvrst odgovor, vojni odgovor na pretnje ukoliko je to potrebno, jer je to jedini način koji garantuje suverenitet naše zemlje. 7 Ako su u prošlosti uspeli pokušaji da se Rusija stavi na svoje mesto, danas je to jednostavno neprihvatljivo, navodi predsednik, pošto Moskva ima sposobnost da se suprotstavi, istakne i odbrani svoju agendu. 8 Dakle, ako Moskva veruje u to da može da formira međunarodne događaje, ona takođe vidi svet u kojem Moskva mora da reaguje na akcije i uticaj drugih aktera Medvedev je naglasio da su vojna akcija u Gruzuji, primera radi, ali i ponovno naoružanje odgovori na akcije koje su preduzeli drugi (uključujući SAD i NATO), i tvrdi da su ovo situacije koje su nametnute Moskvi. 9 Rusija u svetu: Strateški horizonti Moskve su se stoga znatno proširili u post-minhenskom svetu, nakon što je prihvatila ulogu regionalne moći na globalnom horizontu. Ruske vlasti često izjavljuju da je Rusija postala snažnija i uspešnija transformacija praćena vraćanjem na odgovarajuće mesto u svetskim poslovima i promena u načinu ophođenja drugih prema ovoj zemlji.10 Ovaj status se zasniva na znatnoj ekonomskoj snazi koja je nastala iz izvoza energije. Sa povećanjem cene nafte, ogromne ruske rezerve nafte i gasa postale su stub ekonomije koja je odslikvala rapidni rast iznad ostalih novostvorenih tržišta.11 Jedan bitan aspekat ovog odgovarajućeg mesta u međunarodnim odnosima je da Moskva teži da se sama postavi kao validan centar vrednosti predstavljajući legitimitet sopstvenih vrednosti i težeći da se suprotstavi uticaju Zapada, Moskva pokušava da bude politički, ekonomski i kulturno atraktivnija. Moskva pokušava da izgradi raznolikost međupovezanih mreža, u kojim bi Rusija predstavljala evroazijski centar za bezbednost, koji se odražava u Organizaciji sporazuma o zajedničkoj bezbednosti 5) Ibid. 6) Medvedev, D. Address to the Federal Assembly of the Russian Federation, 5 nov ) Medvedev, D. interview with Russian Television Channels, 24 Dec ) Ibid. 9) Medvedev, Address to the Federal Assembly; pogledati takođe npr. Russia s Medvedev Claims NATO Expanding to Russia s borders, RIA Novosti, 17 mart 2009.g. 10) Medvedev, D. Speech 11 Dec ) O dubljoj diskusiji o ruskoj ekonomiji, pogledati npr, Hanson, P. The Russian Economic Puzzle: Going Forwards, Backwards or Sideways?, International Affairs, Vol.83, No ; Cooper, J. Russia and the Economic Crisis, The World Today, Vol.64, br.11, nov Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

91 (CSTO), ekonomijama kroz razvoj Evroazijske ekonomske zajednice (EvrAzEZ) i utvrđivanju Rusije kao internacionalnog finansijskog i transportnog centra u jezgru šire zone rublje. Osim toga bi Moskva predstavljala politički centar, nudeći koncept suverene demokratije. Moskva se kao takva nada da će privući srednje razvijene države, naročito ali ne isključivo - na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza. Taj model bi predstavljao alternativu prodornom modelu ekonomskog i socijalnog razvoja koji nudi EU, koji pretpostavlja široke i skupe ekonomske i socijalne reforme. 12 Ovo je, prema tome, svesna paralela zapadnim demokratskim organizacijama koje Moskva naziva demokratija mesijanizma Zapada. Predlozi Moskve za novi internacionalni koncept određivanje agende? U ovom kontekstu viši ruski funkcioneri su predložili reformisanje međunarodne arhitekture. Deo ovih predloga je prvi javno izneo predsednik Medvedev u junu 2008, koji su bili praćeni javnim diskusijama visokog profila u oktobru u Evijanu i u decembru na OEBS-ovom Ministarskom savetu ministara spoljnih poslova u Helsinkiju. Predlozi odražavaju tvrdnju Moskve da trenutni koncept podseća na način razmišljanja blokova za vreme Hladnog rata i da nije sposoban da se suoči sa opasnostima i izazovima ovog veka, već da njegovo trajno postojanje stvara novu nestabilnost deleći evropsku bezbednost. Predlozi su formulisani prema glavnim načelima ruske politike inostranih poslova. Oni uključuju jasnu potvrdu osnovnih načela bezbednosti, uključujući poštovanje međunarodnog prava i suverenitet, teritorijalni integritet i političku nezavisnost, odbijanje korišćenja sile u međunarodnim odnosima, utvrđivanje simetrične bezbednosti, odbijanje jedne države ili organizacije koja bi imala ekskluzivno pravo da održava mir i bezbednost u Evropi i da utvrđuje osnovne parametre kontrole naoružanja i nove opasnosti kao što je širenje oružja za masovno uništenje, terorizma i trgovine drogama. Ova načela uključuju tri negacije: nepromovisanje sopstvene bezbednosti na račun drugih, nevršenje akcija u okviru Alijanse u zajedničkoj zoni bezbednosti i nestvaranje vojnih alijansi na račun bezbednosti drugih potpisnika. Moskva je nakon toga koncipirala predloge za dramatičnu promenu svetskog ekonomskog poretka. Njeni predlozi podrazumevaju reformu internacionalnih finansijskih instituta, sprovođenje rigoroznije finansijske discipline i spoljne finansijske kontrole za najveće države i utvrđivanje novih nadnacionalnih čvrstih valuta koje kontroliše Međunrodni monetarni fond (IMF) ili drugi finansijski centar. 13 Ovi predlozi su bili uručeni G20 za debatu na samitu u aprilu. Prepreke za agendu Moskve: Čak iako postoji širok konsenzus koji se razvio u Moskvi, precizniji ciljevi izvan njega ostaju slabo definisani. Naročito u definisanju toga šta su nacionalni interesi Rusije pojedinačno i-ili praktično. U suštini, ciljevi jedva da idu dalje od sprečavanja spoljnih mešanja u poslove Rusije. Agenda Moskve takođe deluje kontradiktorno iako teži da bude atraktivna partnerima koji su njeni istomišljenici, ona podjednako teži da sprovede sopstvene interese Rusije. Ovo ukazuje na to da sa jedne strane partneri mogu biti u obavezi da ispune interese Moskve ukoliko je to neophodno, ali i da Moskva može da ne bude voljna da pomogne partnerima u nečemu što bi moglo negativno da se odrazi na interese Rusije. Predlozi za novi koncept evropske bezbednosti su, u vreme pisanja ovog teksta, u istoj meri nerazvijeni, i sastoje se od tri stranice nejasno definisanih ideja. Štaviše, dok je Moskva na mnogo načina jasno povećavala svoju snagu stvarajući velike finansijske rezerve, takođe se suočila sa brojnim unutrašnjim teškoćama i njena sposobnost projekcije svoje snage je ostala ograničena. Iako su ruski vojni izdaci porasli, razlog za to je dugo i ozbiljno neinvestiranje i nemar. To je pored ostalog dovelo do degeneracije ključnih kvalifikacija i tehničkog kapaciteta. Dakle, iako je 12) O diskusiji u vezi s tim, pogledati Karaganov, S. A New Epoch of Confrontation, Russia in Global Affairs, vol. 5, br. 4, okt.-dec ) Pogledati predloge Rusije sa samita u Londonu (april 2009), 16 mar Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 91

92 pobeda ruske vojske nad Gruzijom demonstrirala ruski vojni kapacitet, takođe je otkrila i slabo stanje njenih oružanih snaga i potrebu za značajnom reformom. 14 Rusija se podjednako suočila sa raznim unutrašnjim ekonomskim problemima. Dok se rast Rusije zasnivao na velikim rezervama energenata, neefikasno rukovođenje i ograničeni razvoj novih projekata su narušavali rast ovog ključnog sektora ruske ekonomije. Rusija je, prema tome, trenutno uhvaćena u duplu zamku: cene nafte su niske i time utiču na širi ekonomski rast. Međutim, kada opet budu porasle, ruska proizvodnja će se usled nedostatka investicija suočiti sa uskim grlom. I zaista, i sama Rusija je suočena sa mogućnošću manjka gasa, nafte i struje. 15 Na duže staze je Rusija suočena sa posledicom velikog demografskog pada i deficitom radne snage. Domaći problemi uključuju dakle razne stadijume korupcije i balast ogromne birokratije koji narušavaju efikasnost i guše ekonomski rast i razvoj. 16 Sve ove prepreke sprečavaju Rusiju u tome da implementira svoju agendu, i sve su otežane širokom međunarodnom finansijskom i ekonomskom krizom. Poslovi Rusije su ozbiljno pali pod uticaj krize, a vlada je potrošila znatnu sumu svojih rezervi pokušavajući da balansira rublju. 17 Dok su ruske finansijske rezerve ostale velike i uprkos višim ruskim organima prema kojima će Rusija nastaviti sa sprovođenjem svojih ciljeva, postoje dve posledice finansijske krize za Moskvu. Kao prvo, kao što je priznato od strane ruske vlade, pogoršali su se izgledi za utemeljivanje rublje kao internacionalne rezervne valute i Rusije kao središta zone rublje. Kao drugo, kriza je imala bitne domaće posledice stvarajući tešku ekonomsku klimu sa sve većim brojem nezaposlenih i manjim platama, stvarajući brige o domaćoj političkoj i socijalnoj stabilnosti i odvraćajući pažnju od značajnih projekata inostrane politike. Osim toga su nakon rata između Rusije i Gruzije i gasnog spora odnosi sa Zapadom su postali kompleksniji. Opšte gledano je transatlantska zajednica podeljena u pogledu svog odnosa prema Rusiji neke države su više a neke manje naklonjene ruskoj agendi. Rat između Rusije i Gruzije dalje je doprineo ovoj podeli, ali je doveo i do obustave odnosa između NATO i Rusije i do obustave pregovora između EU i Rusije o novom sporazumu o partnerstvu. Ove tenzije su pojačane nestašicama gasa u Evropi koji je predstavljao ishod rusko ukrajinskog konflikta oko gasa u januaru. Pregovori oko sporazuma između EU i Rusije ponovo su započeti u decembru 2008.g. i odnosi između NATO-a i Rusije su formalno ponovo započeti u martu 2009.g., ali je rat u Gruziji naglasio niz protivrečnosti u odnosu Rusije i Zapada. Ovo uključuje konceptualni i praktični pristup. Praktično su neke države poput Francuske, Italije i Španije težile da se upuste u odnos sa Rusijom i dale su javnu podršku predlozima Moskve oko novog koncepta. 18 Međutim kao što je već pomenuto, mnoge države, uključujući i one pozitivno nakolonjene, primetile su da im nedostaju najbitniji elementi. Naročito je važno da je namera Moskve da učestvuje u postojećim organizacijama, naročito Organizaciji za evropsku saradnju i bezbednost (OEBS) i Severnoatlantski pakt (NATO) i da se fokusira na agendu političko-vojne bezbednosti. Fokus odgovora od Zapada bio je ipak stavljanje diskusije u format OEBS-a i težnja da se održi postojeći koncept, uključujući NATO, a da osnova šire definicije bezbednosti uključi i ljudsku dimenziju. Pristup Zapada koji je bio uopšteno pozitivan se suštinski dosta razlikovao od agende Moskve iako su akteri Zapada prepoznali ograničenja i nedostatke trenutnog koncepta, svaka praktična diskusija mora se održi na osnovu onoga što već postoji. Pored toga postoje i značajne konceptualne razlike. Primera radi, poglede Moskve na to da trenutni koncept odražava inerciju sistema Hladnog rata negiraju mnogi na Zapadu koji vide značajnu transformaciju na kontinentu nakon završetka Hladnog rata. Ove razlike su se skupile i pokazale u konfliktu u Južnom Kavkazu u avgustu i nakon toga priznavanjem Južne Osetije i Abhazija od strane Moskve. Rusija je tvrdila da je odbijanje ovog priznavanja 14) O skorijoj diskusiji o ovome pogledati McDermott, R. Russia s Armed Forces: the Power of Illusion, Russie.NEI.Visions, br.37, mar ) Monaghan, A. Stakhanov to the Rescue? Russian coal and the Troubled Emergence of a Russian Energy Strategy, ARAG rad 07/34. Swindon: Defence Academy of the UK, Nov ) Diskusiju o ovome pogledati u izveštajima ruskih medija, naročito u listu Vedomosti i Gazeta, npr. od 19. i 20. marta g 17) Diskusiju o ekonomskim problemima sa kojima se suočava Rusija, pogledati Hanson i Cooper, op. cit. 18) Više o diskusiji u pogledu predloga Moskve oko novog evropskog koncepta bezbednosti pogledati od ovog autora Russia s Big Idea : Helsinki 2 and the Reform of Euro-Atlantic Security, NDC report, 3 dec Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

93 od strane Zapada odslikavalo duple standarde imajući u vidu priznavanje Kosova od strane Zapada. Zapad je međutim težio da naglasi svoju podršku za gruzijski teritorijalni integritet. 19 Osim toga su mnogi sa Zapada ukazali na to da ruske akcije ne samo da pogoršavaju slučaj Moskve oko suprotstavljanja priznavanja Kosova, nego i da odslikavaju protivrečnosti u ruskim političkim načelima odbijanja korišćenja sile i poštovanja suvereniteta. Ukratko, iako postoji interes Zapada u predlozima Rusije, postoje i brojne razlike koje ograničavaju stepen do kojeg će Zapad ići da bi zadovoljio Rusiju. Zaključci Moskva predlaže ambicioznu ali loše definisanu agendu. Ona se suočava sa mnogim preprekama prilikom njene implementacije. Iako postoje evropske države koje su spremne da razmotre predloge Moskve za debatu oko postojeće arhitekture, sami predlozi nisu detaljno razrađeni; postoje takođe i oni koji ukazuju na brojne kontradikcije naročito u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Budući da je, dakle, agenda Moskve bitna, podvlačeći i evoluciju velike kohezije u ruskom strateškom načinu razmišljanja i nameru Moskve da bude obavezan igrač u međunarodnim odnosima, ovo predstavlja sami početak dugog procesa jedne debate i diskusije o spornim tačkama. Osim toga postoji mnogo zapadnih država i naravno organizacija kao što su EU, OSCE i NATO koje ne samo da su potvrdile svoje namere da zadrže trenutni okvir, nego i imaju potpuno drugačiji pristup agendi. Ne postoji novi Hladni rat kao što se to često tvrdi: etablirani su i brojni mehanizmi kroz koje se grade odnosi, kao i značajne ekonomske i energetske međuzavisnosti. Ove glavne razlike u agendi podstiču, međutim, negativnu priču u odnosima, i mada to nije ireverzibilno, ove kontradikcije se teško mogu prevazići brzo i bez fokusiranog, dinamičnog liderstva koje bi ih prevazišlo. 19) Postoji veće odstupanje u ovom pristupu. Dok je Zapad težio da dobije međunarodno priznanje za nezavisnost Kosova i isto tako sugerisao da neuspeh Moskve oko dobijanja internacionalne podrške za priznavanje Južne Osetije i Abhazije predstavlja grešku u ruskoj politici, ruski funcioneri su navodili da ona ne teži dobijanju međunarodne podrške za njeno priznavanje, i umesto toga fokusiraju njene argumente na potrebu zaštite ovih entiteta i pružanje vojne pomoći u tu svrhu. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 93

94 94 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

95 Rusija, Srbija i NATO Srđan Gligorijević 1 Uvod Srbija je, zvanično, pristupila programu Partnerstvo za mir (i Savetu evroatlantskog partnerstva) 14. decembra godine, mnogo kasnije od većine država u tranziciji, iz Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Na primer, 14 godina kasnije od Rusije. Razlozi za odlaganje formalnog uključivanja Srbije u institucije evroatlantskog partnerstva su višestruki: izdržljivost autoritarnog anti-zapadnog režima tokom 90-tih godina prošlog veka, složeno nasleđe decenije oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji (uz jasne obaveze prema Haškom tribunalu), jedinstveno i bolno iskustvo koje je Srbija doživela sa vazdušnom kampanjom NATO 1999.godine, kao i izvestan nedostatak podrške od strane nekih država članica Severnoatlantske alijanse. Međutim, temeljnije definisanje dalje pozicije prema ubedljivijem približavanju Srbije Alijansi, i u dogledno vreme članstvu u njoj, van svake sumnje predstavlja jedan od glavnih izazova srpske spoljne i bezbedonosne politike, na početku 21. veka. Pored iscrpljujućeg bombardovanja Srbije (i Crne Gore) od strane NATO, u proleće godine, koji trenutno predstavlja glavni kamen spoticanja blagonaklonijeg pristupa Srbije prema NATO, sadašnja nevoljna atmosfera u Srbiji, u vezi sa Alijansom, takođe je posledica i pogrešnih ideoloških shvatanja, emotivnog rasuđivanja, očiglednog nepoznavanja prirode, strukture i transformacije NATO, neshvatanja savremenih međunarodnih odnosa, kao i iracionalnog razmišljanja. Jedna od najprisutnijih pogrešnih predstava, naročito podržavana od strane nekih konzervativnih političkih krugova u Srbiji, je da bi snažnija saradnja sa NATO, i kasnije članstvo u njemu, poremetili odnose Srbije sa Rusijom. Osim toga, u Srbiji postoji preovlađujuća predrasuda da je odnos Rusije i NATO oduvek bio u najvećoj meri neprijateljski i, samim tim, uskraćen za bilo kakav vidljivi oblik saradnje ili vrednijeg dostignuća. Uprkos mnogim prisutnim poteškoćama, kao i dosadašnjim dvama ozbiljnim zastojima (1999. godine, i neposredno nakon rata u Gruziji godine), odnosi Rusije i NATO razvijali su se u brojnim vidovima, podstaknuti podudarnim interesima i zajedničkim izazovima. Iako su, na nivou visoke politike, značajne političke razlike uticale na te odnose, saradnju Rusije i NATO obeležila su zadivljujuća praktična dostignuća i pragmatični pristup nizu odbrambenih i bezbednosnih pitanja. Mnoga od tih dostignuća mogla bi da predstavljaju dobar temelj za promišljanje dalje politike Srbije prema NATO, a neki od ustanovljenih i proverenih oblika saradnje između Rusije i NATO mogli bi da posluže kao uzori i smernice za delotvornije povezivanje Srbije sa Severnoatlantskom alijansom. Rusija i NATO: pragmatičan odnos Rusija je razvijala svoje odnose sa NATO, od godine. Skoro deceniju nakon osamostaljenja Ruske Federacije, pitanja vezana za NATO bila su u samom središtu pažnje ruske spoljne politike. 2 Svoj današnji stav prema NATO, Rusija je ukratko iznela u nedavno objavljenom Spoljnopolitičkom konceptu (u julu godine). U njemu je navedena jasna tvrdnja da sa stanovišta realne procene uloge NATO, Rusija smatra važnim obezbeđivanje progresivnog razvoja međusobnog delovanja u okviru Saveta Rusija-NATO u interesu obezbeđivanja predvidljivosti i stabilnosti u evroatlantskom regionu. 3 1) Mr Srđan Gligorijević je Direktor analitike ISAC fonda 2) Dmitri Trenin, NATO and Russia: Sobering thoughts and practical suggestions, in NATO Review, Summer 2007, NATO HQ, dostupno na: 3) The Foreign Policy Concept of the Russian Federation, President of Russia, Official Web Portal, dostupno na: kremlin.ru/eng/text/docs/2008/07/ shtml Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 95

96 Saradnja između Rusije i NATO zvanično je počela 20. decembra godine, na prvom sastanku Saveta za severnoatlantsku saradnju (NACC). Interesantno je da je tokom tog sastanka Sovjetski savez prestao da postoji. Nekoliko godina kasnije, godine, Rusija je pristupila programu Partnerstvo za mir, a već godine ruski vojnici angažovani su u Bosni i Hercegovini, rame uz rame sa svojim kolegama iz Alijanse, u mirovnoj operaciji IFOR, pod vođstvom NATO. Naredni važan korak ka uspostavljanju bliže saradnje između Rusije i NATO napravljen je u Parizu, 27. maja godine, kada je potpisan Osnivački akt o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti između NATO i Ruske Federacije. Osnivački akt je odražavao promenu bezbednosnog okruženja u Evropi i isticao posvećenost Rusije i NATO zajedničkom izgrađivanju trajnog mira u evroatlantskom regionu. Tom prilikom, ustanovljen je novi forum, pod nazivom Stalni zajednički savet. Ovaj Savet je ustanovio okvir za saradnju, izgradnju poverenja i dogovaranje o bezbednosnim pitanjima od zajedničkog interesa, između Alijanse i Rusije. Savet se redovno sastajao na nivou ambasadora, kao i na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane, a po potrebi, i na nivou šefova država i vlada. Uspešna saradnja između Rusije i NATO došla je do izražaja tokom primene Dejtonskog mirovnog sporazuma i stabilizacije Bosne i Hercegovine. Osim toga, ruska misija pri NATO ustanovljena je u martu godine. Ipak, različiti stavovi NATO i Rusije o načinu rešavanja krize na Kosovu i Metohiji, godine, i čvrsto rusko protivljenje bombardovanju Srbije (i Crne Gore) doveli su do povlačenja Rusije iz Stalnog zajedničkog saveta, uzrokujući, na taj način, zastoj u radu ovog tela. Međutim, saradnja se nastavila kroz nekoliko zajedničkih aktivnosti, uključujući i učešće Rusije u mirovnoj misiji SFOR, u Bosni i Hercegovini. Konačno, nakon vrlo aktivne diplomatske uloge u završnoj fazi Kosovske krize, Rusija je učestvovala sa svojim jedinicama u misiji KFOR, od juna godine. Uskoro nakon toga, krenulo se sa oživljavanjem ruske saradnje sa NATO, čemu je doprinelo nekoliko značajnih događaja. Na primer, istog dana (12. avgusta godine) kada se desila nesreća na ruskoj podmornici Kursk, NATO je ponudio pomoć u spasavanju posade. Osim toga, neposredno nakon terorističkih napada 9. septembra godine, Rusija je otvorila svoj vazdušni prostor za koalicione snage koje su bile angažovane u Afganistanu za borbu protiv Talibana, i takođe stavila je na raspolaganje važne obaveštajne podatke, kao doprinos borbi protiv terorizma. U februaru godine, NATO je, u Moskvi, otvorio Kancelariju za informacije, čija je svrha bila da poboljša uzajamno poverenje i razumevanje, kao i da informiše rusku javnost o aktivnostima Alijanse i saradnji Rusije i NATO. U skladu sa povoljnim razvojem međusobnih odnosa, uspostavljen je Savet NATO-Rusija, tokom Samita NATO-Rusija, u Rimu, maja godine. Savet NATO-Rusija čini 26 država članica NATO i Rusija, kao forum koji unapređuje mogućnosti za međusobni dijalog i delovanje u oblastima od zajedničkog interesa, zamenjujući Stalni zajednički savet. Najvažnija odlika Stalnog saveta je ta da je međusobna saradnja ustanovljena na principu jednakosti i konsenzusu između svih 27 država učesnica, što je suštinska razlika u odnosu na prethodni okvir Stalnog zajedničkog saveta, koji je delovalo prema formuli NATO+1. Savet NATO-Rusija sastaje se na različitim nivoima: jednom mesečno na nivou ambasadora, dva puta godišnje na ministarskom nivou, a kada je potrebno, na nivou šefova država i vlada. Pored toga, jednom mesečno, sastaju se vojni predstavnici, a dva puta godišnje susreti se odvijaju na nivou načelnika generalštabova. Sastancima Saveta NATO-Rusija predsedava generalni sekretar NATO. U okviru Saveta NATO-Rusija, posebno su se razvijale neke oblasti saradnje: borba protiv terorizma, sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje, unapređenje interoperabilnosti, upravljanje krizama, kontrola naoružanja, protivraketna zaštita zone operacije, reforma sistema odbrane, civilna zaštita i naučna saradnja. 4 Skoro istovremeno sa pokretanjem rada Saveta NATO-Rusija, godine, u Moskvi je otvorena NATO Vojna kancelarija za vezu, sa ciljem povezivanja Vojnog komiteta NATO i Ministarstva odbrane Rusije. Te iste godine, zajednički NATO-Rusija centar za prekvalifikaciju počeo je sa radom, pomažući višku vojnog kadra u Rusiji pri povratku u civilni život. Takođe, godine, uspostavljena je posebna direktna 4) Robert E. Hunter et al., NATO and Russia: Bridge-Building for 21st Century, White Paper, RAND and Institute for US and Canada, Santa Monica, 2002, 37str.. 96 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

97 telefonska linija između kancelarija generalnog sekretara NATO i ministra odbrane Ruske federacije. U međuvremenu, Rusija je povukla svoj kontingent, raspoređen u mirovnim misijama na Balkanu. Tokom posete generalnog sekretara NATO, Jap de Hop Shefera, Moskvi, u aprilu godine, potpisani su sporazumi o uspostavljanju vojnih kancelarija Rusije u obe strategijske komande Alijanse. Iste godine, Savet NATO-Rusija usvojio je Akcioni plan protiv terorizma, koji je uključivao konkretne inicijative za sprečavanje, borbu i ublažavanje posledica terorističkih napada. Osim toga, godine, ministri spoljnih poslova Saveta NATO-Rusija pokrenuli su pilot-projekat obuke avganistanskog i cenralnoazijskog osoblja za borbu protiv narkotika. Rusija se, godine, učešćem fregate Pitliviy, aktivno pridružila antiterorističkoj operaciji u Mediteranu, Aktivno nastojanje, koja se odvija pod vođstvom NATO. Tokom godine, ruska Duma je ratifikovala Sporazum o statusu snaga u okviru programa Partnerstvo za mir (poznat kao PfP SOFA), a još jedna ruska fregata Ladniy bila je uključena u operaciju Aktivno nastojanje. Takođe, u aprilu godine, Rusija i NATO potpisali su dokument kojim se omogućava tranzit kopnenim putem preko ruske teritorije za ne-vojnu opremu namenjenu NATO operaciji ISAF, u Afganistanu. Povremeno, održavane su zajedničke vežbe u oblastima kao što je reagovanje na elementarne nepogode, protivraketna zaštita zone operacije, kao i potraga i spašavanje na moru. Međutim, kao posledica sukoba u Gruziji, u avgustu godine, vojna saradnja između Rusije i NATO ponovo se našla u zastoju. Srbija i NATO: Neobičan dnevni red Po svemu sudeći, Srbija još uvek nije donela jasnu političku odluku da se značajnije približi NATO. O tom pitanju vlada potpuna ravnodušnost, a Vlada se ne trudi da među građanima nađe podršku za približavanje NATO. Podrška javnosti za članstvo Srbije u NATO, prema istraživanju Medium Gallup-a, obavljenom u jesen godina, je 28% ispitanih, dok se čak 55% protivi članstvu u NATO. 5 Pored toga, u Srbiji su učestale zvanične izjave o navodnoj neutralnosti države, koja nalazi svoje opravdanje u jednoj neobavezujućoj rezoluciji Narodne Skupštine o Zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, usvojenoj krajem decembra godine. 6 Povodeći se nedostatkom javne podrške za dalje približavanje Alijansi, ni jedna od glavnih političkih partija u Srbiji nema na dnevnom redu članstvo u NATO. Bez obzira na to, Srbija je postepeno gradila svoju saradnju sa Alijansom, pre i posle pristupa programu Partnerstvo za mir. Međutim, ova saradnja još uvek se odvija uz oklevanje, samoograničenja i bez entuzijazma. Kao posledica toga, Srbija koristi samo delić raspoloživih mogućnosti koji Alijansa nudi državama partnerima. U poređenju sa drugim državama članicama Partnerstva za mir, Srbija daleko zaostaje u stvaranju opipljivijeg odnosa sa Alijansom. Prekretnica u uspostavljanju saradnje između Srbije i NATO desila se nakon demokratskih promena u Beogradu, u oktobru godine, i jasnog opredeljenja nove Vlade Srbije da radi zajedno sa Alijansom u cilju pronalaženja mirnog rešenja krize koja je nastala kao rezultat albanske pobune na jugu Srbije, dva meseca kasnije. Od tog trenutka nadalje, posete visokih civilnih i vojnih zvaničnika Vlade Srbije sedištu NATO i Komandi združenih snaga (u Napulju) odvijale su se često i redovno. Štaviše, 4. marta godine, na vrhuncu napora za uspostavljanje poverenja i saradnje u dogovoru sa NATO, snagama bezbednosti Republike Srbije dozvoljeno je da uđu u Kopnenu zonu bezbednosti, koja se u širini od pet kilometara proteže duž administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, a uspostavljena je nakon bombardovanja godine. Osim toga, u Vazdušnoj zoni bezbednosti takođe je primenjeno fazno smanjenje. Nadalje, vazdušne linije preko Srbije (i Crne Gore) za potrebe misija pod vođstvom NATO u regionu, prevashodno SFOR i KFOR, uspostavljene su 20. decembra godine. Ministar spoljnih poslova Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Goran Svilanović zvanično je zatražio prijem u program Partnerstvo za mir, 19. juna godine. Poseta Lorda Robertsona, tadašnjeg generalnog sekretara NATO Beogradu, 26 5) Javno mnjenje Srbije o evro-atlantskim integracijama, Medium Gallup, dostupno na: 6) Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije donetu 26 decembra 2007, dostupnu na: Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 97

98 novembra godine, na njegovom oproštajnom putovanju kroz zemlje bivše Jugoslavije nesumnjivo je bila istorijski pomak napred. Istinski izazov i veoma važan trenutak za dalje odnose između Srbije i NATO predstavljalo je izbijanje nasilja na Kosovu i Metohiji, 17. marta godini. Iznenađeni, u prvom trenutku, žestinom nasrtaja ekstremnih albanskih grupa, KFOR nije reagovao dovoljno brzo na te snažne napade na srpske enklave. Zahvaljujući odgovornoj akciji tri ključna čoveka u NATO (Jap de Hop Shefera, generalnog sekretara; generala Džejmsa Džonsa, vrhovnog savezničkog komandanta snaga u Evropi, kao i admirala Gregorija Džonsona, komandanta združenih snaga u Napulju) situacija se u velikoj meri stabilizovala, nakon slanja rezervnih snaga, kao pojačanja već prisutnim trupama na Kosovu (u tom trenutku, oko 18,500 vojnika). U cilju prevazilaženja institucionalnih prepreka u saradnji sa Srbijom, izazvanih kašnjenjem u njenom pristupanju programu Partnerstvo za mir, NATO je pokrenuo Prilagođeni program saradnje, u junu godine, koji je omogućio Srbiji da učestvuje u određenim aktivnostima Partnerstva za mir. Ove aktivnosti, u najvećoj meri, odnosile su se na obrazovanje i obuku. Prilagođeni program saradnje odvijao se tokom tri godišnja ciklusa. U međuvremenu, Srbija (i Crna Gora) je zaključila sa NATO, Sporazum o tranzitnim aranžmanima, 18. jula godine, čiji je cilj bio da logističi unapredi pristup ka operacijama NATO na Zapadnom Balkanu, kao i vezu između njih samih. Najdelotvorniji pozitivni korak koji je Alijansa načinila prema Srbiji, u smislu podrške reformi sistema odbrane, bilo je uspostavljanje Grupe za reformu odbrane, na inicijativu Kraljevine Norveške. Ta Grupa je osmišljena kao zajedničko telo Ministarstva odbrane Srbije (i Crne Gore) i NATO, a odobrio ju je Severnoatlantski savet. Grupa za reformu odbrane počela je sa aktivnostima u februaru godine. Grupom kopredsedavaju šef Direkcije za planiranje snaga NATO, i pomoćnik ministra odbrane Republike Srbije za politiku odbrane. Aktivnost DRG je organizovana kroz plenarne sastanke i šesnaest radnih stolova. Konačno, Srbija je pozvana da pristupi Partnerstvu za mir i Savetu evroatlantskog partnerstva, na NATO samitu u Rigi, u novembru godine, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, i Crnom Gorom. Ceremonija potpisivanja Okvirnog dokumenta održana je u sedištu Alijanse, u Briselu, 14. decembra godine. Odmah nakon toga, NATO je otvorio svoju vojnu kancelariju za vezu pri Ministarstvu odbrane Srbije, 18. decembra godine. Cilj otvaranja NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu je da bude spona između Alijanse i vojnih institucija Republike Srbije, u vezi sa praktičnim pitanjima primene Sporazuma o tranzitnim aranžmanima. Takođe, NATO vojna kancelarija za vezu podržava aktivnosti Srbije u programu Partnerstvo za mir, kao i rad Grupe za reformu odbrane. Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, predstavio je Prezentacioni dokument, u sedištu NATO, 5. septembra godine, devet meseci nakon što je Srbija bila pozvana da se priključi programu Partnerstvo za mir. Za razliku od Prezentacionih dokumenata ostalih država Zapadnog Balkana, ovaj koji je predstavila Srbija, ne sadrži jasno izraženu nameru države da postane članica NATO. Naročito važno za dalje korake u pogledu unapređenja odnosa Srbije sa Alijansom, bilo je potpisivanje Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO, od strane Dragana Šutanovca, ministra odbrane Republike Srbije, i Jap de Hop Shefera, generalnog sekretara Alijanse, 1. oktobra godine, u sedištu NATO. Štaviše, ovom prilikom, ministar Šutanovac se obratio Severnoatlanskom savetu. Potpisivanjem Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO, Srbija je otklonila značajnu prepreku u svojoj saradnji sa Alijansom, koja je otežavala formalnu i dinamičniju evroatlansku integraciju Srbije. Nažalost, kao posledica odluke ministara odbrane država članica NATO, donete na sastanku juna godine, da podrže nove zadatke NATO na Kosovu i Metohiji, koji podrazumevaju pomoć u izgradnji Kosovskih bezbednosnih snaga, Vojska Srbije je prekinula sastanake na visokom nivou sa KFOR. 7 7) General Opening remarks by NATO Secretary General, Jaap de Hoop Scheffer, Meeting of the North Atlantic Council with non-nato KFOR contributing nations, NATO HQ, 12 June 2008, General Ponos in Ground Safety Zone, Serbian MoD, 28 August 2008, 98 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

99 Odnosi Rusija-NATO: Neke pouke za Srbiju Iako Rusija i NATO, do sada, nisu razvili čvrsto strateško partnerstvo, bez sumnje su razvili zavidno pragmatično partnerstvo. Sasvim sigurno, iskustva iz skoro dve decenije dugog procesa građenja odnosa Rusije sa Severnoatlanskom alijansom mogu biti, u velikoj meri, veoma korisna za unapređenje odnosa Srbije sa NATO. Neko može da se nađe u zabludi potcenjujući dostignuća Stalnog zajedničkog saveta i Saveta NATO- Rusija, kao i celokupne saradnje između Rusije i Alijanse. Međutim, kao što je gore pomenuto, postoji bogata istorija ovog odnosa. Štaviše, ostaje činjenica da bi bez Stalnog zajedničkog saveta i Saveta NATO- Rusija, odnosi između ova dva činioca, tokom poslednjih sedamnaest godina, bili manje predvidljiivi, manje usmeravani i manje kooperativni. Stoga, rezultat bi, u svakom slučaju, trebalo oceniti kao pozitivan. Sa svoje strane, Srbija bi trebalo ozbiljno da razmotri konstruktivne i praktične aspekte saradnje Rusije i NATO, i uzme u obzir dragocena dostignuća iz dosadašnjeg odnosa Rusije i NATO, primenjujući ih na odgovarajući način, u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima. U svom odnosu prema NATO, Srbija bi trebalo mnogo da radi kako bi dostigla nivo i opseg saradnje koji je Rusija dostigla sa Alijansom, do sada. Uopšteno gledano, bilo bi korisno za Srbiju da usvoji pristup umnogome primenjivan u odnosima Rusije prema NATO: pažljivo se odnositi prema preuzetim obavezama i postavljenim ciljevima saradnje, trudeći se da suštinske teškoće i prepreke budu značajno umanjene, a da praktična saradnja bude razvijena u najvećoj mogućoj meri, gde god je to moguće. Uprkos činjenici da je Srbija razvila široku saradnju sa NATO, i dalje postoji prostor za unapređenje, čemu bi neka iskustva Rusije bila naročito korisna. Rusija je bila jedna od vodećih država ne-članica NATO koje su dale konkretan doprinos mirovnim operacijama pod vođstvom NATO, pridružujući se misiji IFOR u Bosni i Hercegovini, od godine, i produžujući učešće u SFOR misiji, sve do godine. 8 Nakon raspoređivanja misije KFOR, takođe pod vođstvom NATO, na Kosovu i Metohiji, juna godine, Rusija je svojim kontigentom značajno doprinela delovanju te misije, sve do povlačenja godine. Pored toga, Rusija je bila prva država ne-članica NATO koja se pridružila operaciji zajedničke odbrane, uspotavljenoj na osnovu člana 5. Severnoatlantske povelje, kada je godine ruska fregata Pitliviy učestvovala u pomorskoj protivterorističkoj operaciji Aktivno nastojanje, u Mediteranu. Još jedna ruska fregata, Ladniy, uključena je u ovu operaciju, godine. Srbija se još uvek drži veoma uzdržano u pogledu učešća u mirovnim operacijama. Njeno učešće u UN mirovnim misijama je upadljivo simbolično, s obzirom da u njima učestvuje tek sa nekoliko posmatrača u Liberiji i Obali slonovače, kao i šestočlanim medicinskim timom, u Demokratskoj Republici Kongo. Za razliku od ostalih država članica Partnerstva za mir, Srbija još uvek nije prepoznala važnost doprinosa mirovnim operacijama, kao izuzetnom spoljnopolitičkom sredstvu. Samim tim, Srbija ostaje jedna od retkih država Partnerstva za mir koja do sada nije učestvovala ni sa posmatračima, ni sa trupama u nekoj operaciji pod vođstvom NATO. Rusija je otvorila svoju misiju pri NATO, u martu godine. Deset godina kasnije, Srbija još uvek nema uspostavljenu misiju pri NATO. Informacija o odluci Vlade Srbije da otvori misiju pri NATO, objavljena je 3. novembra godine. 9 Međutim, između ovog početnog koraka i istinskog početka rada misije proći će izvesno vreme, uz još nekoliko uslova koji će morati biti ispunjeni. Na primer, Srbija još uvek nije potpisala Sporazum o statusu misija i predstavnika trećih država pri NATO. Odlaganje operacionalizacije misije Srbije pri NATO stavlja Srbiju u veoma nepovoljan položaj, u trenutku kad bi joj bio neophodan otvoren i direktan kanal za komunikaciju sa Alijansom, o velikom broju pitanja koja se tiču njenog nacionalnog interesa. 8) Paul Fritch, The NATO-Russia partnership: More Than Meets the Eye, in NATO Review, Summer 2007, NATO HQ,Dostupno na: 9) Web-stranica Ministarstva spoljnih poslova Srbije, 3 November 2008, html#n2 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 99

100 Iako je NATO otvorio svoju vojnu kancelariju za vezu u Beogradu, u decembru godine, sa mandatom da se bavi isključivo vojnim temama, naročito delikatni odnosi između Srbije i Alijanse zahtevaju veće napore javne diplomatije, koji bi mogli biti ostvareni kroz neki mogući civilni deo vojne kancelarije za vezu, ili kroz posebnu celinu po ugledu na NATO kancelariju za informacije u Moskvi. Kao i u Moskvi, svrha takvog rada bila bi da unapredi međusobno poverenje i razumevanje između Srbije i Alijanse, kao i da pomogne informisanju javnosti u Srbiji o temama koje se odnose na NATO Iako je Rusija već uspostavila svoje vojne kancelarije u obe strategijske komande Alijanse (u Monsu i Norfolku) i uputila svoje vojno osoblje u neka tela Partnerstva za mir, Srbija još uvek nije odredila svoje vojno osoblje ni na jedno od mesta u integrisanoj komandnoj strukturi ili institucijama Alijanse, koja su dostupna državama Partnerstva za mir. Ovo je slučaj i sa Višim kursom u NATO koledžu u Rimu. To je vrhunski šestomesečni kurs namenjen polaznicima koje očekuje imenovanje na istaknute položaje u civilnoj i vojnoj strukturi NATO, kao i na dužnosti u vezi sa NATO u nacionalnim ministarstvima odbrane i spoljnih poslova. Rusija je redovno slala svoje polaznike na taj kurs, dok Srbija, iako pozivana, to do sada nije učinila. Tako, ona ostaje jedina država članica Partnerstva za mir koja nije imala svog polaznika na Višem kursu NATO koledža. Ruska Duma je, godine, ratifikovala Ugovor o stausu snaga u programu Partnerstvo za mir (poznatiji kao PfP SOFA), koji omogućava izvođenje zajedničkih vežbi i obuke, u okviru programa Partnerstva za mir. Srbija još uvek nije potpisala ovaj važni ugovor. Zaključak Bezbednosno okruženje Srbije i njene unutrašnje političke i bezbedonosne prilike ne dozvoljavaju joj da ostane van glavnog toka evroatlanskih integracija. Jedini razumni put Srbije leži u saradnji, uzajamnom razumevanju i uključivanju u širu evroatlansku zajednicu. Štagod da se desi, Srbija i region ne mogu da izbegnu svoju evroatlansku budućnost. Mogu samo ići ka tom cilju sporije ili brže. Nedavni događaji na Južnom Kavkazu, koji su ocrtali jasnija strateška određenja u evroatlanskoj zoni, uz jasnu evroatlansku orijentaciju svih suseda Srbije, ističu neophodnost i važnost uobličavanja nove politike odnosa Srbije prema glavnim evroatlanskim institucijama. Imajući to u vidu, Srbija bi trebalo da se ugleda na Rusiju kao državu koja je gradila specifične odnose sa NATO, rukovodeći se konkretnom korišću za svoje nacionalne interese. U toj nameri, Srbija može da upotrebljava i prilagođava svojim potrebama i mogućnostima, ideje, koncepte, pristup, kao i iskustva koje je Rusija do sada koristila i unapređivala. Istovremeno, potrebno je podići svest u Srbiji o dostignućima, obimu i intenzitetu saradnje Rusije sa NATO. Uz to, postoji potreba za objašnjavanjem činjenice da približavanje i moguće članstvo Srbije u NATO ni na koji način ne može biti štetno za Rusiju. Za te napore, kao i za celu evroatlantsku integraciju države, Srbiji su potrebni temeljno informisani donosioci odluka, koji bi trebalo da čine hrabrije korake i povedu, a ne kao do sada, slede prilično iskrivljeno javno mnjenje. 100 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

101 Ruska vizija bezbednosti u Evropi i Srbija Žarko N. Petrović 1 Odmeren stav Srbije u vezi sa inicijativom ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi je korak u pravcu ispunjenja kriterijuma za članstvo Srbije u Evropskoj uniji (EU). Krfski proces je definisao teme za unapređivanje evropske bezbednosti koje šire diskusiju o pitanju bezbednosti Evrope izvan onoga što je predsednik Medvedev prvobitno hteo da postigne i o čemu nacrt ovog Ugovora, objavljen 29. novembra godine, govori. Samim tim, oprezna i odmerena politka Srbije u vezi sa ovom inicijativom je pravilan izbor, s obzirom na to da Srbija ima (ili će uskoro imati) i pravnu i političku obavezu da prati Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU. Ostale zemlje kandidati i potencijalni kandidati za članstvo u EU iz susedstva Srbije ovu pravno-političku obavezu poštuju odavno. EU je formulisala stav u vezi sa ovom inicijativom i čitavim Krfskim procesom u okviru kojeg se inicijativa formuliše i razvija. Pridruživanjem zajedničkom stavu EU iznetom od strane švedskog Predsedništva na Ministarskom savetu u Atini, Srbija je takođe počela da ispunjava tu obavezu. Time je Srbija značajno umanjila argumente skeptika u vezi sa proširenjem EU na Zapadni Balkan koji su zabrinuto posmatrali strateško partnerstvo između Rusije i Srbije. I pored ruske težnje da o ovoj inicijativi države odlučuju pojedinačno, Srbija, kao ni ostale države EU nema prostor za privatizaciju pitanja međunarodne bezbednosti. Istovremeno, bezbednosni izazovi za Rusiju nisu isti kao bezbednosni izazovi za Srbiju. Ruska inicijativa cilja na to da poboljša rusku bezbednost. Jedino zajedničkim pristupom sa ostalim zemljama EU Srbija može da odgovari bezbednosnim izazovima Srbije. Kontekst srpske pozicije Srbija je počela da formuliše odmerenu politiku u vezi sa inicijativom predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva za zaključenje Ugovora o bezbednosti u Evropi. Prilikom zajedničke konferencije za štampu 20. oktobra u Beogradu, predsednik Tadić je rekao da Srbija ostaje otvorena za sve buduće inicijative u tom kontekstu [kontekstu inicijative prim. au.] 2 Ovaj stav je daleko od očekivanja Rusije da će Srbija otvoreno podržati ovu inicijativu. Ta očekivanja Rusije nisu bila neopravdana. Još u avgustu godine, u jeku najveće krize u odnosima između Rusije i zapadnih zemalja krize u Gruziji Srbija se sa simpatijama 3 odnosila prema inicijativi ruskog predsednika Medvedeva o zaključenju novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. Ovaj ugovor pomenut je i prilikom februarske posete ministra Jeremića Moskvi, kada je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov izrazio zahvalnost za zainteresovan pristup Srbije ovoj inicijativi. 4 Rusija u formatu svojh odnosa sa zapadnim partnerima teži bilateralnim odnosima sa pojedinačnim državama, pre nego odnosima sa savezima država (EU i NATO). Na primer, prilikom stvaranja Saveta Rusija NATO godine, dogovoreno je da je to savet država članica NATO i Rusije dakle, ne 1) Žarko N. Petrović je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, ISAC fond, i bivši politički savetnik u Misiji OEBS-a u Gruziji. Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora. 2) Izjave za štampu po završetku rusko-srpskih pregovora na najvišem nivou 20. oktobra godine. (Заявления для прессы по итогам российско-сербских переговоров на высшем уровне. Dostupno na ruskom jeziku na: 3) Intervju stalnog predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkova, Rossijskaja gazeta, 20. avgust 2008, vršilac dužnosti predstavnika Rusije pri OEBS-u Vladimir Voronkov rekao je da se Srbija, zajedno sa članicama Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan) odnosi prema inicijativi sa simpatijama, dostupno na ruskom jeziku na: 4) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija Ministra spoljnih poslova Rusije S.V. Lavrova na zajedničkoj pres konferenciji o rezultatima pregovora s ministrom spoljnih poslova Srbije, V. Jeremićem, Moskva 20. februara godine. (Стенограмма выступления и ответов на вопросы СМИ Министра иностранных дел России С.В.Лаврова на совместной прессконференции по итогам переговоров с Министром иностранных дел Сербии В.Еремичем, Москва, 20 февраля 2009 года), dostupno na: Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 101

102 jedinstvenog NATO-a kao vojno-političkog saveza. 5 U govoru pred narodnim poslanicima Republike Srbije, 20. oktobra 2009, predsednik Rusije, Medvedev, doslovce je rekao: Za Rusiju je, naravno, glavno da novi (...) članovi Evropske unije razvijaju dobre odnose sa Ruskom Federacijojm kako članstvo u Evropskoj uniji ne bi nanosilo štetu (...) i kako bi doprinosilo razvoju tesnog međusobnog razumevanja. To se, naravno, u potpunosti odnosi i na Srbiju. 6 Ako se uzme u obzir činjenica da nacrt novog Ugovora o bezbednosti u Evropi 7 podrazumeva ratifikaciju barem 25 država članica OEBS-a, onda je jasno da je Rusiji bitno da svaka pojedinačna država, pa i Srbija, ima pozitivan stav prema ovoj inicijativi. Štaviše, jedno od obrazloženja ove inicijative je da državama koje ne pripadaju NATO, EU ili Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti potreban jedan ovakav ugovor a Srbija je svakako jedna od tih država. 8 Osim toga, strategija zajedničkih nastupa na međunarodnom planu, koju Srbija i Rusija imaju u vezi sa pitanjem Kosova 9 davala je izvesni osnov ruskoj strani da očekuje recipročnu predusretljivost Srbije u vezi sa pitanjem koje je od vrhunskog značaja za Rusiju bezbednost u Evropi. Međutim, odmerena politika Srbije u vezi sa ovom inicijativom je njen pravilan izbor. Kao država koja želi da postane kandidat za članstvo u EU, Srbija nema i ne bi trebalo da ima opcije za vođenje nezavisne spoljne politike u tako važnom segmentu kao što je međunarodna bezbednost. 10 Naime, u članu 10 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU (SSP) govori se o tome da će politički dijalog između Srbije i EU biti razvijan i da će doprineti uspostavljanju bliskih veza solidarnosti i novih formi saradnje između strana uključujući: Zajedničke poglede na bezbednost i stabilnost u Evropi, uključujući stvari koje su pokrivene Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Iako SSP nije još stupio na snagu, član 10 SSP-a podrazumeva deo srži političkog dijaloga između Srbije i EU. Samim tim, u skladu sa članom 18 Bečke konvencije o ugovornom pravu iz godine, Srbija ima obavezu da se Ugovor ne liši svog predmeta i svog cilja pre nego što stupi na snagu. Osim toga, i pored podrške ovoj inicijativi od strane svih država Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti, 11 Rusiji je potrebno još mnogo glasova država članica OEBS-a da bi ova inicijativa zaživela. Podrška Srbije ne bi značajnije doprinela njenom usvajanju, s obzirom na to da pomenute države i Srbija čine svega osam od pedeset šest država koje bi trebalo da se pozitivno izjasne o ovoj inicijativi. Potreba Rusije za jednim ovakvim dokumentom može biti nesporna. No, na prvom mestu postavlja se pitanje šta bi bila dodata vrednost postojanja ovakvog ugovora za bezbednost Srbije u kontekstu njenog stremljenja ka evropskim i evroatlantskim integracijama. 5) Doslovce na engleskom:... to bring together NATO member states and Russia to identify and pursue opportunities for joint action at twenty, we hereby establish the NATO-Russia Council. In the framework of the NATO-Russia Council, NATO member states and Russia will work as equal partners in areas of common interest..., NATO-Russia Relations: A New Quality, Declaration by Heads of State and Government of NATO Member States and the Russian Federation, 28 May. 2002, dostupno na: AD1BF205-ED37B58E/natolive/official_texts_19572.htm 6) Govor u Narodnoj skupštini Srbije, 20. oktobra godine, (Выступление в Народной скупщине Сербии, 20 октября 2009 года), na ruskom jeziku dostupno na: 7) 8) Vidi Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 2 ENG.pdf 9) O ovoj strategiji govorio je ministar Jeremić na zajedničkoj konferenciji za štampu sa ministrom Sergejem Lavrovom 20. februara 2009, dostupno na: 10) Pogledati član 10 stav 1. tačka d. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije, dostupan na: delscg.ec.europa.eu/code/navigate.php?id=534, kao i član 18 Bečke konvencije o ugovornom pravu, (Uredba o ratifikaciji Bečke konvencije o ugovornom pravu ( Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 30/72). 11) Pored Rusije u ovoj organizaciji članice su i: Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžikistan. 102 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

103 Osvrt na ruske bezbednosne nedoumice Rusija je najveća država na svetu čiji interesi ne mogu da se posmatraju samo u evropskom integracionističkom i postmodernom kontekstu. Ona je etnički i religiozno heterogena zemlja što je čini podložnom centrifugalnim tendencijama. Osim toga, čuveno i pomalo mitski kvalitetno sovjetsko obrazovanje, više je pogodno sovjetskom, nego modernom vremenu. Relativno nizak stepen modernog i vrhunskog obrazovanja utiče (slično kao i u Srbiji!) na to kako ruske elite posmatraju svet. One danas svet percipiraju u dimenzijama nacionalnog interesa, suvereniteta i sfera interesa. Trideset prvog avgusta 2008, u intervjuu ruskom Prvom kanalu, predsednik Medvedev je rekao da Rusija kao i sve zemlje ima svoj region privilegovanih interesa. 12 O privilegovanim interesima govorio je i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov kada je kritikovao inicijativu EU za stvaranje Istočnog partnerstva za neke države bivšeg SSSR-a, koje je video kao širenju sfere uticaja [tj. privilegovanih interesa EU prim. au.] 13 Ideološka pobeda liberalne demokratije nad socijalizmom/komunizmom redefinisala je prioritete transatlantske zajednice. Idealizam je preovlađivao nad realizmom a spoljna politika zapadnih zemalja je, barem devedesetih godina 20. veka, sve više tvrdila da se zasniva na vrednostima liberalne, predstavničke i kompetetivne demokratije, vladavini prava i poštovanju ljudskih prava. Već posle prvog vrednosnog izazova u Bosni, zapadne zemlje su odlučile da zanemare protivljenje Rusije vojnoj akciji protiv bosanskih Srba i u februaru sprovedu ograničene napade na njihove oružane položaje. Slična politika stavljanja sopstvenih vrednosti iznad postojećeg međunarodnog prava, vođena je i od početka krize na Kosovu uključujući i bombardovanje Jugoslavije, bez odobrenja Rusije, što je izazvalo žestoko protivljenje Rusije. Rusija je brzo prevazišla svoje žestoko protivljenje bombardovanju Jugoslavije 1999, što zbog potrebe saradnje sa Zapadom u rešenju svoje unutrašnje ekonomske situacije, što zbog problema koje je Milošević Rusiji stvarao kako u bilateralnim odnosima između Rusije i Srbije, tako i u odnosima Rusije sa Zapadom. Bombardovanje Jugoslavije je, međutim, ostavilo dubok trag na rusku percepciju sopstvene bezbednosti i ta NATO akcija obeležava rusko poimanje bezbednosnih pitanja na evroatlantskom prostoru do današnjih dana. Ta akcija, takođe, oslikava srž razloga ruskog protivljenja širenju NATO. Sledeća vojna akcija, ovoga puta samo Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije u Iraku godine, koja je bila otvoreno zasnovana samo na interesima, a ne na vrednostima, ozbiljno je promenila osećanje bezbednosti u Rusiji. Ovaj unilateralizam je u ruskoj percepciji predstavljao direktan izazov nacionalnim interesima Rusije. Razlog tome, prema ruskom mišljenju, leži u činjenici da je takva unilateralna akcija ostala bez ikakve međunarodne reakcije izuzev nekoliko skromnih izjava i akcija u okviru Saveta Evrope. 14 Samim tim, za Rusiju je jedini način da se efikasno zaštiti od ovakvog unilateralizma bilo povećanje sopstvene snage. Izuzev perioda odličnih odnosa neposredno posle terorističkih napada 11. septembra i intenzivirane saradnje u borbi protiv terorizma, period godine obeležen je nizom nesporazuma između Rusije i zapadnih zemalja, koji su dalje produbili osećanje ugroženosti u Rusiji. Godine SAD su se povukle iz Sporazuma o protivbalističkim raketama iz Godine 2003, i bile su obeležene posebnim fenomenom obojenih revolucija u kojima je većina u ruskoj političkoj eliti videla pretnju za sopstvene nacionalne interese, s obzirom na to da su percipirale da nove političke elite u tim zemljama slede zapadni kurs na uštrb odnosa sa Rusijom i suprotno interesima Rusije. Dolazak na vlast prozapadnih elita u Gruziji (2003), Ukrajini (2004) i pokušaj promene suštine vlasti u Kirgistanu (2005), u Rusiji percipirani su kao ideološka borba i širenje sopstvene sfere uticaja onda kada je Rusija ideologiju bila napustila. 15 Naravno, za potrebe analize stanja međunarodne bezbednosti koje se fokusira na percepciju u raznim državama, neophodno je po strani ostaviti legitimnost takvih odluka novih političkih elita u tim državama koje imaju legitimno pravo da same biraju svoju spoljnopolitički kurs. 12) Intervju Dmitrija Medvedeva televizijskim kanalima: Prvom kanalu, Rusija i NTV kanalu, 31. avgusta godine, Soči 13) Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Jermenija, Gruzija i Azerbejdžan su države učesnice Istočnog partnerstva. Lavrov je kritikovao ovu inicijativu Poljske i Švedske i njeno usvajanje na Samitu EU kao širenje sfere interesa EU. Russia s Lavrov lashes EU over new Eastern Partnership, 21 March 2009, 14) The concept of preventive war and its consequences for international relations, 8 June 2007, Doc , dostupno na: 15) Sergej Kara-Murza, Revolucije na izvoz (Револуции на экспорт) Eksmo Algoritm Knjiga, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 103

104 Nadalje, problemi oko ratifikacije i stupanja na snagu izmenjenog Sporazuma o konvencionalnim snagama u Evropi i odbijanje razgovora o isticanju Ugovora START I o ograničenju nuklearnih bojevih glava i projektila od strane tadašnje američke administracije, dodatno su povećali ruske brige. Planovi za postavljanje trećeg pozicionog mesta globalne protivraketne odbrane, radara u Češkoj i raketa u Poljskoj, navodno za odbranu od raketa Irana i Severne Koreje, kao i retorika koja je jasno govorila o tome da je članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO-u nešto što je izvesno, dovelo je do konkretne ruske akcije. Desetog februara godine, predsednik Rusije Vladimir Putin održao je svoj čuveni Minhenski govor, 16 koji je označio povratak odnosa između Rusije i država transatlantske zajednice u stanje latentnog sukoba. U decembru Rusija je suspendovala Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi i zauzela je jako aktivnu i konfrontacionu retoriku u vezi sa protivraketnim štitom i širenjem NATO-a na Ukrajinu i Gruziju. Razgovori i konačno priznanje nezavisnosti Kosova, suprotno željama Rusije, još su više odaljili političke platforme Rusije i većine u transatlantskoj zajednici. Događaji i rat u Gruziji u leto doveli su do suspenzije pregovora o novom Ugovoru o partnerstvu i saradnji između EU i Rusije i suspenziju rada Saveta Rusija NATO, kao i niz bilateralnih posledica između Rusije i zemalja transatlantske zajednice što je svelo odnose između Rusije i transatlantske zajednice na najniži nivo od kraja Hladnog rata. Pomenuti problemi mogu se sumirati u dva osnovna pitanja: pitanje unilateralizma SAD i njenih najbližih saveznika 17 i pitanje širenja i globalizacije ambicija i uloge NATO. 18 Njih, međutim, ne treba posmatrati izolovano od opšte bezbednosne situacije u Evroaziji. Jasno je da je unilateralizam, koji je preovlađivao tokom mandata predsednika Buša za Rusiju, predstavljao negaciju dogovorenih principa opšte i kooperativne bezbednosti. 19 Ipak, šire gledano, mogu se izdvojiti dve osnovne odrednice bezbednosne situacije u Evroaziji: (1) usled širenja NATO-a na gotovo sve zemlje Istočne Evrope i neke zemlje bivšeg SSSR-a, bezbednosna klima se promenila. Dok se smanjenje tenzija i poboljšanje bezbednosne klime oseća u svim zemljama koje su u NATO-u ili u kojima je NATO prisutan, to nije slučaj na postsovjetskom prostoru. Pomenuti problemi doprinose toj promenjenoj klimi koju Rusija doživljava na svoju štetu. Uzevši u obzirom da NATO ne uključuje Rusiju i da Savet Rusija NATO ne funkcioniše na način kako bi to Rusija htela, ona se oseća prinuđenom da ponovo, kao u vreme Hladnog rata, svoju bezbednost i svoj nacionalni interes definiše geopolitički, 20 te da ponovo promoviše ideju sfera privilegovanih interesa i uticaja; (2) s obzirom na to da Rusija percipira da je klima bezbednosti u oblasti tzv. hard security promenjena na njenu štetu, ona pokušava da vodi proaktivnu politiku u ovoj sferi prvi put od kraja Hladnog rata, a možda čak i prvi put od stvaranja KEBS-a godine. U suštini, Rusija ne doživljava NATO kao egzistencijalnu pretnju, već kao političkog suparnika koji sužava i broj i opseg vojno-političkih opcija na ruskom raspolaganju. NATO u pribaltičkim državama, ma kako nepoželjan, nije ni izbliza tako veliki problem kao NATO na nestabilnim ruskim granicama između Severnog i Južnog Kavkaza ili u Ukrajini. Globalizacija uloge NATO-a i na vrednostima zasnovana politika NATO-a i njegovih članica značajno umanjuju Rusiji tako omiljene realpolitičke opcije, u kojima su pravila igre jasna i nisu podložna različitim tumačenjima i vrednosnim interpretacijama. Zbog toga, Rusija oseća da mora da pokaže inicijativu kako bi realpolitiku ponovo oživela. 16) Govor predsednika Putina na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, html?&L=1 17) Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании устойчивой и эффективной системыбезопасности).dostupno na ruskom jeziku na: 18) Govor zamenika ministra spoljnih poslova Rusije A.V. Gruško na zajedničkom zasedanju Foruma za saradnju u oblasti bezbednosti i Stalnog saveta OEBS-a, Beč, 18. februara godine (Выступление заместителя Министра иностранных дел России А.В.Грушко на совместном заседании Форума по сотрудничеству в области безопасности и Постоянного совета ОБСЕ, Вена, 18 февраля 2009 года) dostupno na ruskom jeziku na: D0285?OpenDocument: 19) Vidi Istanbulsku povelju, Istanbulski dokument godine, January 2000, PCOEW389, dostupan na: item/4051.html 20) O tome koliko su uspešno geopolitički definisani nacionalni interesi vidi: Dr Andrej Zagorski Rusija i Zapad: revizionizam ili status quo?, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, str 9, dostupan na: rusko-srpskih_odnosa-4.pdf 104 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

105 Istovremeno, najavljeno resetovanje 21 odnosa između Rusije i SAD dalo je polovične rezultate. I pored približavanja stavova predsednika Obame i Medvedeva u vezi sa iranskim nuklearnim programom i saradnje na problemima u Avganistanu te (još uvek ne potpuno jasne) promene planova za sistem protivraketne odbrane u Evropi, kao i zamrzavanje razgovora o ulasku Ukrajine i Gruzije u NATO, nijedno otvoreno pitanje na dnevnom redu između Rusije i SAD nije do kraja rešeno. Oba predsednika su se dogovorila da zaključe novi Ugovor koji bi došao kao zamena za START I ugovor, što je u interesu obe zemlje. Petog decembra stari START I je istekao a novi Ugovor još nije zaključen. Međutim, i pored velike razlike u stavovima može se pretpostaviti da će strane povodom ovog pitanja naći zajednički jezik u bliskoj budućnosti. Nova inicijativa Petog juna u Berlinu, ruski predsednik Dmitrij Medvedev lansirao je svoju ideju o novom Ugovoru o bezbednosti u Evropi. Tom prilikom predsednik Medvedev govorio je o Evropskom samitu gde bi učešće uzele sve evropske države. 22 Ovo su analitičari procenili kao pokušaj stvaranja podele između Evrope i Severne Amerike. 23 Ideja bezbednosti u Evropi koja ne uključuje SAD odmah je odbačena. 24 Novi predlog ne predviđa ljudska prava kao element bezbednosti. On teži uspostavljanju u Evropi onog balansa koji Rusija vidi kao narušenog usled širenja NATO i postavljanja američkog protivraketnog štita. 25 Inicijativa je od samog početka koristila termine jedinstvena, kooperativna i nedeljiva bezbednost, u pokušaju da dokaže da su upravo ti pojmovi, ranije definisani Završnim aktom iz Helsinkija i drugim dokumentima iz okvira OEBS-a, izgubili na svojoj važnosti. Osim toga, Rusija insistira da se o ovoj inicijativi raspravlja u više različitih foruma, kao što su Savet Rusija NATO, EU Rusija samit i bilateralni razgovori. Međutim, rasprava izvan OEBS-a o ovoj inicijativi je za mnoge zapadne države neprihvatljiva. Prema nekim izveštajima, desio se nesporazum na liniji Rusija Kanada, kada je na pripremnom sastanku za sednicu poslednjeg Saveta Rusija NATO (4. decembra), a prvog zvaničnog posle krize u Gruziji godine, Rusija pokušala da na dnevni red ovog foruma stavi raspravu o novoj inicijativi predsednika Medvedeva. 26 Iako je nesporazum bio brzo rešen i iako je Rusija pokrenula ovo pitanje na Savetu, izgleda da države članice ovog foruma neće duplirati posao OEBS-a raspravom o ovoj inicijativi ) Američki potpredsednik Joseph Biden je u svom govoru u Minhenu na 45. godišnjoj konferenciji o bezbednosti, dve godine posle čuvenog govora Vladimira Putina objavio potrebu da se pritisne reset dugme. Govor dostupan na: Sedmog marta godine, državni sekretar SAD Hilari Klinton i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov objavili su u Ženevi resetovanje odnosa između SAD i Rusije. Tom prilikom je nastao problem u prevodu jer je američka strana englesku reč rese na ruski jezik prevela kao peregruska, što znači prenaprezanje tj. preopterećenje, dok je prava reč perezagruska bbc.co.uk/2/hi/ stm 22) Govor na sastanku sa nemačkim političkim, parlamentarnim i građanskim liderima, 5 jun godine, Berlin (Speech at Meeting with German Political, Parliamentary and Civic Leaders, June 5, 2008, Berlin) 23) Boby Lo, Medvedev and the New European Security Architecture, Centre for Eruopean Reform, Policy Brief, strana 3.dostupan na: 24) Predsednik Francuske Nikola Sarkozi prilikom susreta sa predsednikom Medvedevim u Evijanu na Svetskom forumu o politici 8. oktobra godine vrlo jasno je istakao da se o reformi bezbednosti mora razgovarati u okviru OEBS-a tj. u formatu koji uključuje SAD., vidi: World Policy Conference Speech by M. Nicolas Sarkozy, President of the Republic, 25) Govor Predsednika Medvedeva u Evianu World Policy Conference, 8. oktobra 2008, 26) Interfax 1 decembar godine, 8%ED&bd=2&bm=11&by=2009&ed=2&em=12&ey=2009&secid=0&mp=1&p=1; NATO usporila inicijativu Medvedeva (НАТО притормозила инициативу Медведева), 27) Sastanak Severnoatlantskog saveta na nivou ministara spoljnih poslova održan u sedištu NATO-a u Briselu 4. decembra godine, izjava za štampu, (Meeting of the North Atlantic Council at the level of Foreign Ministers held at NATO Headquarters, Brussels) dostupna na: NATO Rusija, veoma ograničena renesansa (НАТО Россия: сильно ограниченный ренессанс) NATO je prvo zastrašio, ali je posle sve potpisao dostupno na: aspx?docsid= &nodesid=5 vidi takođe vest AFP-a, DrHQ3P0nRcAc281RfYTgQ Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 105

106 Predsednik Medvedev je ideju prvi put konkretizovao na Svetskoj konferenciji o politici u Evijanu (Francuska), 8. oktobra godine. Konkretizacija je uključivala pet principa. Prvi princip znači poštovanje međunarodnog prava, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država. Drugi princip novog Ugovora trebalo bi da garantuje jedinstveno tumačenje i poštovanje principa nedopustivosti primene sile ili pretnje upotrebom sile u međunarodnim odnosima i da obezbedi jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evroatlantskom prostranstvu. Treći princip bi trebalo da obezbedi jednaku bezbednost, koju objašnjavaju tri ne: 1) ne obezbeđivati svoju bezbednost na uštrb bezbednosti drugoga; 2) ne dozvoliti radnje (preduzete od strane vojnih saveza ili koalicija) koje potkopavaju jedinstvo zajedničkog bezbednosnog prostora; 3) ne razvijati vojne saveze koji mogu da prete bezbednosti drugih strana ugovornica. Četvrtim principom bi se potvrdilo da nijedna država i nijedna međunarodna organizacija ne mogu imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti u Evropi, a peti se odnosi na kontrolu naoružanja, nerasprostranjavanje oružja, trgovinu drogom i terorizam. Uz to, potrebno bi bilo oceniti koliko su nekada napravljene strukture do sada bile adekvatne. Inicijativa je brzo dobila pažnju. Već na Ministarskom savetu OEBS-a u Helsinkiju, u decembru godine, tokom neformalnog ručka, ministar Lavrov je dobio priliku da izloži potrebu za novim Ugovorom o evropskoj bezbednosti. Njegov zamenik Aleksandar Gruško, je na Forumu za bezbednost i saradnju OEBS-a 18. februara godine u Beču, istakao neophodnost međusobne saradnje, kao i primere kada je ta saradnja zakazala. On je istakao između ostalog, neprimenjivanje sile, poštovanje suvereniteta, integriteta granica i teritorijalnu celovitost, te privrženost mirnim sredstvima regulisanja konflikata i kontrolu nad oružjem kao prioritetna pitanja koja su oslabila vojnim operacijama na Balkanu, priznanjem Kosova i katastrofom na Kavkazu. Gruško se fokusirao samo na čvrsta bezbednosna pitanja (hard security) i nije se bavio pitanjima ljudske dimenzije bezbednosti (slobodni izbori, demokratske institucije, ljudska prava i vladavina prava) niti ekonomskim i ekološkim pitanjima, isključujući time druge dve korpe OEBS-a. Time je Rusija jasno formulisala svoje prioritete međunarodne saradnje. Ovom inicijativom Rusija je jasno stavila do znanja dve stvari. Pre svega, ona nije zadovoljna širenjem i globalizacijom uloge NATO-a, s obzirom na to da njime dominiraju SAD, čiji unilateralizam Rusija doživljava kao pretnju. Ono što je, međutim, važnije je da je ovom inicijativom Rusija jasno istakla da su joj bitna vojno-politička pitanja bezbednosti i da su pitanja vrednosti, oivičena u trećoj korpi OEBS-a ljudska dimenzija bezbednosti, pitanja koja podrazumevaju promociju i zaštitu ljudskih prava i slobodne izbore, nešto što Rusiju zanima daleko manje. Štaviše, u svom obraćanju Federalnom parlamentu Ruske Federacije oktobra godine, predsednik Medvedev je istakao i određene, posebne, ruske vrednosti, koje ne moraju nužno da se poklapaju sa zapadnim vrednostima. 28 U predvečerje Ministarskog saveta OEBS-a u Atini, 29. novembra 2009, na internet sajtu predsednika Rusije objavljen je nacrt Ugovora o bezbednosti u Evropi. Nacrt teži da izgradi efektivne mehanizme saradnje koji bi trebalo da reše izazove i pretnje u sferi bezbednosti. Pozivajući se na pet već postojećih međunarodnih dokumenata, 29 nacrt uspostavlja kooperativnu bezbednost na principima nedeljive, jednake i zajedničke bezbednosti. 30 Srž nacrta izgleda da leži u članu 2 koji u prvom stavu određuje da država potpisnica neće preduzeti, učestvovati ili podržati akcije ili aktivnosti koje značajno utiču na bezbednost druge države potpisnice ili država potpisnica, dok u drugom stavu ustanovljava obavezu država koje su članice vojnih saveza, koalicija ili organizacija da obezbede da takvi savezi, koalicije ili organizacije poštuju principe iz pomenutih pet dokumenata i prvog člana nacrta. Poslednji, treći stav drugog člana nacrta ustanovljava obavezu država da ne daju svoju teritoriju ili da ne koriste teritoriju druge države potpisnice za planiranje ili izvršenje oružanog napada protiv bilo koje druge države potpisnice ili bilo koje druge akcije koja značajno utiče na bezbednost države ili država potpisnica. Osim toga, nacrt podrazumeva proceduru u slučaju da se pojave pitanja u vezi sa odredbama Ugovora ili nesaglasnost ili sporovi o tumačenju. Nacrt dalje uspostavlja mehanizam: (1) konsultacija između država potpisnica; (2) konferencija država 28) Obraćanje Federalnom Parlamentu Ruske Federacije, 5. novembra godine (Послание Федеральному Собранию Российской Федерации, 5 ноября 2008 года), dostupno na ruskom jeziku na: 29) Povelju UN, Deklaraciju o principima međunarodnog prava koji se tiču prijateljskih odnosa i saradnje između država u skladu sa Poveljom UN (1970. godine), Helsinški završni akt (1975. godine), Deklaraciju iz Manile o mirnom rešavanju međunarodnih sporova (1982) i Povelju o bezbednosti u Evropi (1999. godine). 30) Na ruskom jeziku: (ненанесения ущерба безопасности друг друга), u engleskom prevodu undiminished; 106 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

107 potpisnica; i (3) vanrednu konferenciju. Konsultacije su sada formalan način kojim se pokreće mehanizam u slučaju da jedna država potpisnica proceni da postoji kršenje ili pretnja kršenja Ugovora (od strane samo države potpisnice ne i treće države ili nedržavnih aktera). Ukoliko barem dve države zatraže, depozitar Ugovora će zakazati konferenciju država potpisnica. Konferencija će imati kvorum ako prisustvuju dve trećine država potpisnica a odluke konferencije će biti donete konsenzusom i biće obavezujuće. Treba odmah napomenuti da će ovaj Ugovor stupiti na snagu po isteku deset dana od dana deponovanja dvadeset pete ratifikacije države potpisnice ili međunarodne organizacije. Vanredna konferencija bi bila sazivana samo u slučaju oružanog napada ili pretnje oružanim napadom. Ona bi imala kvorum ukoliko bi prisustvovale četiri petine država potpisnica i odlučivala bi po principu konsenzus minus jedan, (dakle glas one države koja je napala ili koja preti napadom ne bi se uzeo u obzir). Nacrt takođe ostavlja na snazi postojeće ugovore koje su države potpisnice ranije potpisale, ostavlja sistem i mehanizam UN po strani i ostavlja pravo država potpisnica na neutralitet. Već i površna analiza nacrta, međutim, ukazuje na nekoliko njegovih karakteristika: pre svega, u nacrtu mesto nije našao jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evroatlantskom prostranstvu, kao ni pitanja u vezi sa kontrolom naoružanja, nerasprostranjivanjem oružja, trgovinom drogom i terorizmom. Osim toga, jasno je da ovaj nacrt, ovakav kakav je, u fokus stavlja dve ruske brige: (1) unilateralizam pojedinačnih država koji, prema ovom nacrtu, biva značajno smanjen; (2) iako se u nacrtu ne govori izričito o širenju vojnih saveza, odnosno širenju NATO-a, ta dejstva bi se mogla posmatrati u sklopu formulacije aktivnosti koje značajno utiču na bezbednost...iz člana 2, stav 2,a samim tim podležu proceduri iz nacrta. Nadalje, (3) relativno mali broj ratifikacija neophodan za stupanje Ugovora na snagu može se tumačiti kao nastavak pokušaja Rusije da države odlučuju pojedinačno, a ne u sklopu vojno-političkih saveza ili u sklopu EU. Sa 25 ratifikacija dobija se izvesna kritična masa dovoljna za političku težinu. Istovremeno, procedura za pristupanje Ugovoru bila bi teža kasnije 180 dana od dana pristupanja i to samo ako nema prigovora pristupanju te države. Takođe, (4) nacrt predviđa da bi Ugovor mogle da potpišu i međunarodne organizacije, i to NATO, EU, OEBS (za čiji se pravni subjektivitet Rusija odavno zalaže, ali koja još uvek ne bi mogla da potpiše ovaj Ugovor u sadašnjem obliku njenog pravnog subjektiviteta), Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) i Zajednica nezavisnih država (ZND). Ovo podrazumeva, bez svake sumnje, pokušaj ostvarenja ruske davnašnje želje da izjednači značaj njenih sopstvenih integracionih projekata (CSTO, ZND) koji su zašli u izvesne probleme u vezi sa svrhom svog postojanja i unutrašnjom koherentnošću između država članica. Naposletku, insistiranje na pravno obavezujućim odlukama konferencije i vanredne konferencije je ono što Rusiju najviše interesuje. Ona vidi dosadašnji sistem kao sistem političkih obaveza koji nedovoljno čvrsto garantuje principe bezbednosti, što bi, pretpostavka je, pravna obaveza kvalitativno promenila. 31 Inicijativa je skromnija od principa i mišljenja koje su do sada ruski zvaničnici predstavljali u javnosti. Njenih 14 članova fokusiraju se na čvrsta pitanja bezbednosti, širenje NATO-a i sprečavanje unilateralizma pojedinačnih država. Primetno je odsustvo pokušaja regulisanja etničkih konflikata na evroatlantskom prostranstvu, nešto što je krasilo većinu nastupa ruskih zvaničnika do objavljivanja nacrta ove inicijative. Ovo odsustvo se može dvojako tumačiti: ili je Rusija izgubila interes za pravno regulisanje etničkih i teritorijalnih konflikata, šaljući time poruku da je za nju pitanje Abhazije i Južne Osetije rešeno (pa time i Kosova), ili Rusija šalje poruku da za nju pitanja teritorijalnih i etničkih konflikata više ne spadaju u čvrsta pitanja bezbednosti (hard security). Ukoliko je potonja interpretacija tačna, onda postojećiteritorijalni i etnički konflikti (Nagorno Karabakh i Pridnestrovlje) i mogući teritorijalno-etnički konflikti (Krim u Ukrajini) ne bi ušli u raspravu o pitanjima bezbednosti. Time već tri države (Azerbejdžan, Moldavija i donekle Ukrajina) dobijaju nacrt Ugovora koji uopšte ne dotiče najznačajnije pitanje njihove bezbednosti. Naposletku, pitanje je šta ova inicijativa donosi novo međunarodnoj bezbednosti izuzev pravno obavezujućeg karaktera odluke konferencije i vanredne konferencije i stavljanja na istu ravan međunarodnih organizacija na evroatlantskom prostranstvu. Kada se uporede sa stavovima Stalnog saveta OEBS-a u Beču koji je sličan forum za diskusiju stavovi konferencije i vanredne konferencije se ne bi suštinski razlikovali. Na kraju krajeva, većina od pet dokumenata na koje se inicijativa poziva, a 31) Govor predsednika Medvedeva na Univerzitetu u Helsinkiju i odgovori na pitanja publike, 20. april, godine, dostupan na: Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 107

108 posebno Povelja UN, već ima obavezujući karakter i nejasno je kako bi obavezujući karakter Ugovora ili odluka tela u sklopu ove inicijative bio kvalitativno drugačiji od obaveza koje proističu iz tih dokumenata. Krfski proces Predsedavajuća OEBS-om, Grčka, organizovala je neformalni Ministarski savet na ostrvu Krfu, 27. i 28. juna Ovaj događaj, prvi takve vrste, pružio je priliku Rusiji da dalje predstavi svoju inicijativu. Neformalni samit lansirao je Krfski proces, koji bi trebalo da razradi ovu inicijativu. Međutim, Dora Bakojanis, tadašnja ministarka spoljnih poslova Grčke, već je u uvodnom izlaganju rekla da učesnici tek treba da se dogovore o cilju, sadržaju i okviru dijaloga, što je očito značilo da je ovaj proces bio u vrlo početnoj fazi. 32 Govoreći u predvečerje tog neformalnog saveta u Beču na godišnjoj konferenciji OEBS-a, Osvrt na probleme u oblasti bezbednosti, 23. juna godine 33 o atmosferi koja traži promenu čvrstog sistema bezbednosti, ministar Lavrov istakao je da je posle raspada Hladnog rata nestao razlog za podeljen evroatlantski prostor, koji se, po njegovom mišljenju, stvarao postepenim otkidanjem zalogaja teritorije bivšeg Varšavskog pakta i približavanjem ruskim granicama. Lavrov je ponovio principe koje je istakao predsednik Medvedev u Evijanu, s tim što je neke proširio. Prvom principu, koji se između ostalog odnosio na savesno ispunjenje međunarodnih obaveza i poštovanje političke nezavisnosti država, Lavrov je dodao nemešanje u unutrašnje poslove država i ponovo je posredno uporedio Kosovo sa Abhazijom i Južnom Osetijom, više kako bi istakao nedoslednost Zapada, nego da traži reviziju postojećeg stanja. Na kraju svog nastupa, Lavrov je bio jasan: ukoliko ova vizija saradnje na evroatlanskom prostoru u oblasti bezbednosti ne bude realizovana, preti perspektiva punoj renacionalizaciji ili privatizaciji vojno-političke bezbednosti, sa svim proističućim neželjenim posledicama. Zapadni komentatori slažu se da je ova inicijativa pre svega uperena na zaustavljanje širenja NATO-a i učvršćivanja ruske uloge u evropskim bezbednosnim pitanjima. 34 Rusija nikada nije pristala da raspravu o novoj inicijativi vodi isključivo u okviru OEBS-a. 35 Štaviše, ruski predstavnici ovu temu pokreću i u okviru Saveta Rusija NATO, i u okviru bilateralnih kontakta i u okviru EU Rusija samita. Ranija pozicija EU, istaknuta 18. februara godine u Beču je da je OEBS mesto na kome EU želi da se o ovoj inicijativi raspravlja. 36 Češko Predsedništvo EU takođe je istaklo da su u današnjem sistemu bezbednosti sve tri dimenzije OEBS-a podjednako važne. Potvrđujući posvećenost Helsinškom završnom aktu i Pariškoj povelji, tadašnje EU predsedništvo istaklo je da će se u debati jačanje bezbednosti EU voditi sopstvenom strategijom bezbednosti. Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, Makednonija, kao i Turska, Island, Lihtenštajn, Ukrajina i Moldavija pridružile su se ovoj izjavi EU. Srbija nije! Ministarka spoljnih poslova Grčke - predsedavajuće OEBS-om, istakla je tih dana da je potrebno žuriti polako i da bezbednost traži političko-vojnu saradnju između država, vođenje zdravih ekonomija i zaštitu životne sredine kao i zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. 37 Jedna od pozitivnih posledica inicijative je nova tema i novi zamah za OEBS, koji se suočava sa sve većim ćorsokakom u svom delovanju. Stavovi Rusije, pa i nekih drugih postsovjetskih država su da se OEBS fokusirao na prostor istočno od Beča i da radi mahom na širenju zapadnih ideja, bez obzira na lokalne prilike, vrednosti i nijanse. Zatim, do Ministarskog saveta u Atini 1 2. decembra godine, bilo je deset neformalnih diskusija na nivou ambasadora u Beču, koje su se fokusirale na bezbednosne izazove iz sve tri 32) Sunday 28th June Plenary Session Minister Bakoyannis Opening Remarks, dostupno na: item_1_38493.html 33) Pun tekst govora na ruskom jeziku: Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании устойчивой и эффективной системыбезопасности).dostupno na: 2bc32575de003decd1 34) Vidi, na pimer,. Michael Emerson, The Struggle for a Civilised Wider European Order, Elements for European Security Strategy, CEPS Working Document No. 307/October 2008, dostupno na: 35) Dov Lynch, stariji savetnik generalnog sekretara OEBS-a, The EU Russia Centre Review, dvanaesto izdanje, Russia, the OSCE and European Security, November 2009, strana 6. dostupno na: 36) Češko predsedništvo EU, FSC-PC.DEL/8/09, 18. februara godine, 37) Uvodni govor predsedavajuće OEBS-om, njene ekselencije ministarke spoljnih poslova Grčke gđe Dore Bakojanis na zimskom zasedanju Parlamentarne skupštine OEBS-a, Beč 19. februar godine, CIO.GAL/25/09, 19 February Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

109 dimenzije. 38 Budućnost inicijative nije jasna, ali se smatra da bi trebalo da se fokusira na otvorenu diskusiju u okviru OEBS-a, da postoji u okviru sve tri dimenzije OEBS-a i da ne sme da preurani sa predviđanjem rezultata. Rusija nije zadovoljna progresom. Na 595. sednici OEBS-ovog Foruma za bezbednost i saradnju, 18. novembra godine, države organizacije CSTO, podržale su rusku inicijativu. 39 Tema Krfskog procesa i nove bezbednosne arhitekture u Evropi bila je dominantna na ministarskom savetu OEBS-a 1 2. decembra u Atini. Nastup Rusije bio je obeležen već objavljenom inicijativom, koja je bila dostavljena svim predsednicima i svim sekretarijatima međunarodnih organizacija koje su uključene u raspravu o inicijativi svega nekoliko dana pre Ministarskog saveta. Samim tim, o ruskom nacrtu suštinski se nije ni raspravljalo, koliko se raspravljalo o principima, s obzirom na to da su sve zapadne zemlje odbijale razgovor o inicijativi dostavljenoj neposredno pre saveta. Rusku poziciju izložio je ministar Lavrov. 40 Tvrdeći da promene u OEBS-u kasne on je istakao potrebu za balansom u radu OEBS-a. Lavrov se nije fokusirao toliko na sadržaj inicijative, koliko na potrebu za njenim ozbiljnim razmatranjem u budućnosti. Iako je Lavrov podržao ostale dimenzije OEBS-a, dimenziju ekonomije i životne sredine i ljudsku dimenziju, istakao je, naročito u vezi sa ovom poslednjom, da se ona ne sme razvijati u vakuumu gde se ne uzimaju u obzir aktivnosti drugih međunarodnih organizacija kao što su Savet za ljudska prava i Savet Evrope. On je istakao potrebu za pregovorima oko bezbednosnih mera i mera za povećanje poverenja iz Bečkog dokumenta, potrebu za oživljavanjem Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi i potrebu za prevencijom i rešenjem konflikata, transnacionalne pretnje, uključujući terorizam i organizovani kriminal i trgovinu drogom. U njegovom govoru nije bilo mesta za energetiku. Pristup Rusije su u manjoj ili većoj meri ponovo podržale članice Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Zajedničku poziciju EU iznelo je švedsko Predsedništvo. Ističući potrebu za sveobuhvatnom, nedeljivom i uključujućom bezbednošću, kao i dosadašnji bezbednosni učinak širenja EU u Evropi, Predsedništvo je istaklo da dijalog u okviru Krfskog procesa ima potencijal kada je zasnovan na dogovorenim principima OEBS-a. EU je posvećena konstruktivnom radu sa svim državama kako bi se postigao suštinski i balansirani cilj bez kompromisa u vezi sa osnovnim principima. EU je istakla potrebu za formulisanjem stvarnih pretnji bezbednosti u Evropi i pet tema koje bi trebalo da daju stratešku orijentaciju za te stvarne pretnje: (1) jačanje prevencije i rešenja konflikata; (2) jačanje odgovora na transnacionalne pretnje i izazove; (3) načini za unapređenje ljudskih prava, fundamentalnih sloboda, demokratije i vladavine prava; (4) kontrola naoružanja i mere bezbednosti i podizanja nivoa poverenja; (5) načini kako da se poprave nedostaci u primeni postojećih OEBS-ovih obaveza u okviru sve tri dimenzije OEBS-a. U okviru ovih principa, EU je istakla potrebu za radom na Ugovoru o konvencionalnim snagama u Evropi, postojećim teritorijalnim i etničkim konfliktima u Moldaviji, Gruziji i Azerbejdžanu, podržala je suverenitet i teritorijalni integritet Gruzije. Na posletku, EU je podržala autonomni rad Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) i predstavnika za slobodu medija. Srbija se pridružila izjavi EU. Iako su sve države pozdravile Krfski proces i istakle njegovu važnost, one ga razumeju drugačije. Za Rusiju i njoj najbliže pomenute države, ovaj proces bi trebalo da dovede do rešenja pitanja deficita i fragmentacije bezbednosti, 41 dok za zapadne države on ima šire značenje. Pre svega, zapadne države ovaj proces doživljavaju kao ne previše hitan, tj. bez konkretnih rokova (open-ended). 42 Osim toga, većina zemalja ističe da je on usmeren na povećavanje poverenja između država, implicitno u kontekstu rusko-gruzijskog 38) Dov Lynch, Stariji savetnik generalnog sekretara OEBS-a, The EU Russia Centre Review, dvanaesto izdanje, Russia, the OSCE and European Security, November 2009, strana 12. dostupno na: 39) FSC.JOUR/601, Organization for Security and Co-operation in Europe 18 November 2009, dostupno na: org/fsc/documents.html 40) Govor g. Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Ruske Federacije na sedamnaestom sastanku Ministarskog saveta OEBSa, 1. decembra godine u Atini, MC.DEL/19/09, 1 December 2009, dostupan na: html?page=documents&session_id=542 41) Pogledati izjavu beloruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Martinova, MC.DEL/35/09, dostupno na: org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543 42) Vidi izjave ministara spoljnih poslova Rumunije (MC.DEL/32/09) i Estonije (MC.DEL/44/09), dostupno na: org/conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 109

110 rata i ruske suspenzije Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi. 43 Najveći broj zapadnih zemalja je u vezi sa Krfskim procesom istakao sledeće: (1) OEBS je jedini tj. prirodni forum za raspravu o ovoj inicijativi; (2) ljudska dimenzija bezbednosti ne sme biti zanemarena a promocija i poštovanje ljudskih prava uključene su u sve rasprave o bezbednosti; (3) neodvojivi deo bezbednosti u Evropi je prevencija i rešavanje teritorijalnih i etničkih konflikata; (4) celokupna diskusija o evropskoj bezbednosti trebalo bi da se razvija kao dodatak postojećim helsinškim obavezama, a ne kao njihova alternativa; (5) Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi trebalo bi ponovo da oživi (Ujedinjeno kraljevstvo je čak izdvojilo Rusiju kao zemlju koja krši svoje obaveze iz tog Ugovora). Francuska, 44 Nemačka 45 i Finska 46 imale su konkretne konstruktivne predloge kako da Krfski proces nastavi putem na kojem se nalazi. Kanada je istakla da proces treba da teži širim horizontima i fokusira se na najvažnija bezbedonosna pitanja uključujući nove transnacionalne pretnje i pretnje izvan OEBS regiona; SAD su istakle potrebu za nastavljanjem napora kako bi se prilagodili novim izazovima i pretnjama evropske bezbednsoti kao i pravo država da biraju svoje sopstvene saveze i bezbednsone strukture i potrebu da zemlja domaćin da saglasnost za boravak stranih trupa na njenoj teritoriji, što je jasna insinuacija na situaciju u vezi sa ruskim trupama u Moldaviji (Pridnestrovlju) i Gruziji (Abhazija i Južna Osetija). 47 Ujedinjeno Kraljevstvo istaklo je neširenje nuklearnog oružja kao temu evropske bezbednosti i napravilo je paralelu između toga da se ono nikada nije osećalo bezbednije i činjenice da istinska percepcija u Rusiji, bilo da je tačna ili netačna, govori o tome da postojeće evropske strukture ne zadovoljavaju ruske potrebe, ali i da mnoge druge zemlje učesnice OEBS-a, npr. u Centralnoj ili Jugoistočnoj Evropi i na Kavkazu takođe osećaju jedan stepen neizvesnosti u vezi sa svojom bezbednošću. 48 Poljska je istakla da je neophodno fokusirati se na postojeće bezbednosne mehanizme Evrope koji su već potvrdili svoju efikasnost, dok je Krfski proces odgovarajući okvir za razgovor o novim idejama u vezi sa evropskom bezbednošću. 49 Nekoliko država, uključujući i SAD, istakle su energiju kao važan faktor evropske bezbednosti. U ministarskoj deklaraciji o Krfskom procesu OEBS-a, 50 istaknuto je da je Krfski proces već doveo do unapređenja kvaliteta bezbednosti i doprineo revitalizaciji političkog dijaloga u OEBS-u od Vankuvera do Vladivostoka. Ovaj proces bi trebalo da bude zasnovan na principima jednakosti, partnerstva, saradnje, uključivosti i transparentnosti. Odluka br. 1/09 o nastavku i produbljivanju Krfskog procesa 51 određuje da će se budući dijalog fokusirati na: (1) postojeće OEBS-ove norme, principe i obaveze; (2) ulogu OEBS-a u ranom upozoravanju, prevenciji i rešavanju konflikata, upravljanju krizama i rehabilitaciji posle konflikata; (3) ulogu kontrole naoružanja i mere bezbednosti i povećanje poverenja; (4) transnacionalne i multidimenzionalne pretnje i izazove; (5) ekonomska pitanja i izazove za životnu sredinu; (6) ljudska prava i osnovne slobode, kao i demokratiju i vladavinu prava; (7) povećavanje efikasnosti OEBS-a; (8) interakcija sa drugim organizacijama i institucijama na osnovu Platforme o kooperativnoj bezbednosti iz godine i drugih pitanja koja bi države mogle da smatraju važnim. Prvi sledeći izveštaj o Krfskom procesu očekuje se krajem juna meseca godine, kada će predsedavajući dostaviti na dalje razmatranje predloge država učesnica OEBS-a u okviru Krfskog procesa nazajedničkom sastanku Stalnog saveta OEBS-a i Foruma za bezbednost i saradnju. Rezultati Ministarskog saveta u Atini za Rusiju su polovični. Iako je jasno da će Krfski proces biti nastavljen, teme iz Odluke 1/09 idu mnogo dalje i od onoga što je Rusija nameravala i od onoga što ruski nacrt novog ugovora predviđa. Isticanje široke lepeze problema od strane zapadnih država jasno govori o 43) Npr. izjava Rumijane Dželeve, ministarke spoljnih poslova Bugarske, (MC.DEL/15/09), dostupna na: conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=542 44) (MC.DEL/17/09) dostupno na: 45) Izjava Werner Hoyer-a državnog ministra u saveznom ministarstvu spoljnih poslova, (MC.DEL/74/09), conferences/mc_2009.html?page=documents&session_id=543 46) (MC.DEL/38/09) 47) (MC.DEL/61/09) 48) (MC.DEL/45/09) 49) Izjava državnog podsekretara u ministarstvo spoljnih poslova Poljske, Grazyna Bernatowity, (MC.DEL/31/09) dostupno na: 50) Reconfirm-Review-Reinvigorate Security and Co-operation from Vancouver to Vladivostok MC.DOC/1/09, 2 December ) MC.DEL/1/09, 2. decembar godine, dostupno na: html?page=documents&session_id= Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

111 tome da nema govora o mogućnosti vraćanja na geopolitičku prirodu međunarodnih odnosa u Evroaziji. Insistiranje na ljudskoj dimenziji bezbednosti i na novim izazovima, kao i na revitalizaciji Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi, te čak i na energetskoj bezbednosti, izgleda više kao preuzimanje inicijative od strane zapadnih zemalja da iskoriste Krfski proces za snažniju aktivnost OEBS-a, aktivniju interakciju sa Rusijom nego na situaciju u kojoj se Rusiji izlazi u susret. Pitanje regulisanje konflikata koje je bilo sadržano u drugom principu iz Evijana prešlo je u dnevni red zapadnih zemalja, dok u ruskom nacrtu novog Ugovora nije našlo mesta. Naposletku, dok je niz država, uključujući i EU, švedsko Predsedništvo, ponovo podržao teritorijalni integritet Gruzije, ministar Lavrov ni jednom rečju nije pomenuo Kosovo iz čega se može zaključiti da pitanje Kosova ne predstavlja deo ruske inicijative za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. Istovremeno, odbijajući da o novom Ugovoru raspravlja samo u okviru OEBS-a tj. u okviru Krfskog procesa, Rusija poručuje da su za nju ovaj proces i samo zaključivanje novog Ugovora dva podudarna ali ipak odvojena procesa. 52 Srbija i ruska inicijativa Posle početnih simpatija odnosno zainteresovanosti za ovu inicijativu, Srbija je počela da vodi odmerenu politiku. Pomenuta izjava predsednika Tadića distancirala je politiku Srbije u odnosu na ovu inicijativu barem dok se ista ne bude iskristalisala i dok Rusija sa ostalim državama transatlantske zajednice ne dođe do kakvog-takvog zajedničkog stava. Istovremeno, Srbija se pridružila, zajedno sa svojim susedima, uvodnoj 53 i zaključnoj 54 izjavi švedskog Predsedništva EU na Ministarskom savetu u Atini, što je svakako korak napred u odnosu na prethodni Ministarski savet u Helsinkiju, kada je Srbija ostala jedina država u regionu koja se nije pridružila završnoj izjavi francuskog EU Predsedništva. 55 Odmerenost krasi i izjavu ministra Jeremića na Ministarskom savetu. 56 Podržavajući Krfski proces, Jeremić je govorio o nekonzistentnosti promene osnovnih principa i zajedničkih vrednosti na prostoru OEBS-a, u kontekstu unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova ne pominjući izričito rusku inicijativu. Ističući potrebu za iskrenim dijalogom o pojačanju bezbednosti on nije predlagao konkretne teme, kao drugi ministri, poručujući time da Srbija (izuzev pitanja Kosova) podržava ono što je švedsko EU Predsedništvo reklo u izjavama kojima se Srbija pridružila. Proces pregovaranja pre potpisivanja Helsinškog završnog akta bio je proces od oko 2400 sastanaka. Nije teško pretpostaviti da je i ova inicijativa još uvek daleko od realizacije. Ruskoj strani se, međutim, žuri. Ona ne želi da dalje živi u neizvesnosti oko pitanja sopstvene bezbednosti. Zbog toga traži saveznike u pojedinačnim državama, a posebno državama koje ne streme članstvu u NATO, kao što je Srbija. Osim toga, ruska poziciija od početka lobiranja za ovu ideju je bila da je ovakav ugovor nešto što je potrebno zemljama koje ne pripadaju i ne žele da pripadaju ni jednom bloku. Naposletku, ruska pozicija i jeste da države treba pojedinačno da razmišljaju i odlučuju o ovoj inicijativi, a ne kao pripadnice bilo kakvih blokova. To je upravo ono što je teško zamislivo jer ni NATO zemlje niti članice EU ne mogu da privatizuju jedno tako važno zajedničko pitanje kao što je bezbednost u Evropi, makar iz čisto normativnih razloga, s obzirom na obavezujuće norme donete u okviru NATO i EU. Međutim, ruski uticaj u Srbiji jača i dalje. On se ogleda kako u ruskoj podršci srpskoj politici u vezi sa pitanjem statusa Kosova, tako i u deklarisanoj nameri da pomogne Srbiji da postane regionalni lider u 52) Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 5 pdf 53) Statement by H.E. Mr. Carl BILDT, Minister of Foreign Affairs, Sweden/EU, html?page=documents&session_id=542 54) Swedish Presidency of the European Union - EU Closing Statement, html?page=documents&session_id=545 55) Statement by The European Union at the Closing Session of the Sixteenth Meeting of the OSCE Ministerial Council, MC.DEL/80/08, 5 December 2008, dostupno na: id=343 56) Obraćanje sedamnaestom sastanku Ministarskog saveta Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi, Nj. e. Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, Atina, 2. decembra godine, MC.DEL/54/09, mc_2009.html?page=documents&session_id=544 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 111

112 oblasti proizvodnje energije. 57 Osim toga, ruska podrška srpskoj poziciji u Bosni u vezi sa butmirskim procesom daje dodatan zamah ruskom uticaju na Zapadnom Balkanu. Ovaj uticaj se lako može pretvoriti u politički kapital koji može da bude investiran u slučajevima kada ruska strana proceni da je ta investicija njen vrhunski nacionalni interes. To do sada nije bio slučaj, ali se takav scenario ne može isključiti. Srbija bi, usled svoje vojne neutralnosti, na prvi pogled, mogla da podrži ovu inicijativu. To bi svakako doprinelo da se kreditni aranžmani sa Rusijom završe brže nego što je to sada slučaj. Podrška Srbije ovoj inicijativi, bi, međutim, Srbiju stavila u položaj preko puta stola sa EU a pored Rusije. Tu trenutno sede još Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžikistan. Uz svo poštovanje ovih država, ni jedna od njih ne teži ulasku u EU niti ima šansu za to. Postoji razlika u ruskom pristupu bezbednosti i načinu njenog unapređivanja i položaja Srbije i njenih bezbednosnih izazova. Srbija, izuzev pitanja Kosova (i eventualno situacije u BiH) deli bezbedonosne pretnje i izazove sa ostalim državama u regionu. Iako i za Srbiju i za Rusiju postoji zajednički problem koji se ogleda u realnom ili zamišljenom unilateralizmu pojedinih država, drugi osnovni bezbednosni problem Rusije pitanje širenja NATO na Ukrajinu i Gruziju ima malo posledica za Srbiju,budući da je ona okružena NATO zemljama. Samim tim, politika Srbije morala bi da uzme u obzir saradnju sa EU i NATOom, naročito imajući u vidu da Strategija odbrane Republike Srbije izričito govori o tome da Srbija ne smatra neprijateljem nijednu državu niti savez. 58 Osim toga, u srpskoj javnosti, odavno postoji rasprava o tome treba li Srbiji NATO ili ne. Postoji stav da Srbija ne bi trebalo da se bavi izbacivanjem Rusije iz Centralne Azije i sličnim akcijama NATO. 59 Slična logika može se primeniti i na ovu inicijativu, s obzirom na to da bi podrškom inicijativi Srbija podržavala u pretežnoj meri rusku bezbednost, po cenu trvenja sa zemljama u čije društvo želi da uđe EU zemljama. Za razliku od prošlogodišnjeg ministarskog saveta OEBS-a u Helsinkiju, na ovogodišnjem u Atini 1-2 decembra Srbija se dva puta pridružila zajedničkom stavu EU koje je dalo švedsko predsedništvo. Ovo pridruživanje je pravilan izbor srpskog rukovodstva i predstavlja korak u pravcu ispunjenja obaveze Srbije iz člana 10. Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju. Zaključak Odgovoran stav srpskog rukovodstva u vezi sa ovom inicijativom ima dalekosežne posledice. Sa jedne strane, Srbija jasno poručuje skepticima u vezi sa proširenjem u Evropi da Srbija ne ulazi u rusku sferu uticaja, ma kako dobri odnosi i visok nivo bilateralne saradnje bio između Srbije i Rusije. Sa druge strane, Srbija daje primer odmerene politike evroskepticima u Srbiji, posebno onima koji zagovaraju približavanje ili čak integraciju sa Rusijom i prebacuje na njih teret dokazivanja da je približavanje ili integracija sa Rusijom nešto što je za Srbiju dobro. Naposletku, predsednik Tadić u jeku približavanja Srbije i Rusije i stvaranju strateškog partnerstva (u energetici) povlači jasne granice. Rusija zna ili bi morala da zna da Srbija nema opciju da vodi nezavisnu politiku i daje podršku ovakvoj inicijativi. Prema tome, uzimajući u obzir težnju Srbije evropskim (što Rusija barem retorički podržava) 60 i evroatlanskim integracijama (Partnerstvo za mir), Rusija ne bi trebalo da shvati nedostatak srpske podrške kao nešto što je usmereno protiv nje ili protiv dobre bilateralne saradnje između Rusije i Srbije. Bez obzira na to što Rusija ima niz legitimnih žalbi na situaciju u međunarodnoj bezbednosti, Srbija nije ta zemlja koja joj može značajnije pomoći u unapređivanju te situacije. Ona može samo da bude i verovatno će i biti konstruktivan bilateralni i multilateralni partner, ali nikada ne izlazeći iz okvira prioriteta EU integracija. 57) U ovom kontekstu vidi izjavu ambasadora Ruske Federacije Aleksandra Konuzina, Rusi bi da grade nuklearku u Srbiji, 30. novembar godine, dostupna na: 58) Strategija odbrane Republike Srbije, Beograd, april dostupna na: strategije.php 59) Boško Mijatović, NATO? (op-ed), dostupno na: 60) Govor predsednika Medvedeva u Narodnoj skupštini Republike Srbije. (Выступление в Народной скупщине Сербии), 20. oktobra godine, Dostupno na ruskom jeziku na: Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

113 Govor ministra Jeremića u Atini kojim je podvukao ko-sponzorstvo Srbije nacrtu ministarske deklaracije o 65-godišnjici završetka Drugog svetskog rata je dobar primer pamćenja prošlosti što je i za Rusiju i za Srbiju važno. Uz dobru ekonomsku i kulturnu saradnju, to predstavlja pravu meru približavanja i koordinacije između Srbije i Rusije. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 113

114 114 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

115 Uloga Rusije u obezbeđivanju održive energetske bezbednosti regiona Jugoistočne Evrope Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 115

116 116 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

117 Perspektive saradnje između Jugoistočne Evrope i Rusije u obezbeđivanju dugoročne energetske bezbednosti kontinenta Dr Igor Tomberg godina godina krize unela ja kardinalne promene u već, kako je to izgledalo, formiranu predstavu o tržištu nafte i gasa koja se činila pozitivnom. Novogodišnji «gasni rat» između Rusije i Ukrajine potvrdio je negativnu tradiciju jer je, još jedanput, demonstrirao slabost današnje konstrukcije energetskog tržišta. Pobednika nije bilo, ali su zato gubitke pretrpeli svi i isporučilac, i tranziter, i potrošači. Zaključci i ocene konflikta, kao i njegove posledice, u osnovi su dijametralno suprotni, i to je izraženo u kasnijim postupcima i izjavama učesnika na tržištu. Stvara se tisak da na gasnom frontu Rusija vodi rat «protiv svih». Taj antagonizam ne predstavlja ništa novo, ali ako je ranije bilo moguće smatrati da je on «diskuzivnopozicioni», danas nezadovoljstvo zbog stavova i postupaka Moskve poprima nekakav histerični karakter. Takav politički kontekst, kao i ceo niz događaja u poslednje vreme bezuslovno utiču na perspektive energetske bezbednosti Evrope, posebno u uslovima kada se realnost svetskih tržišta nafte i gasa naglo promenila. Novi energetski poredak Jedan od simptoma globalne krize u sferi energetike jeste činjenica da najveća iskušenja čekaju svetsku energetiku tek posle njenog kraja. I danas se u Rusiji ponovo razmatraju ustaljeni stavovi, čak i strategije, kako bi se mogle predvideti realije vremena posle krize i kako bi se obavile pripreme za nove paradigme svetskog energetskog tržišta. Počev od sedamdesetih godina prošlog veka celokupna strategija energetskog tržišta bila je zasnovana na ideji stalnog porasta potrošnje. Međutim, sadašnja kriza demonstrirala je suprotnu tendenciju i to ne samo u narednim godinama, već i u daljoj perspektivi za mnoga tržišta. Tržišta su se suočila sa brzim i širokim smanjenjem tražnje goriva i energije, a pri tome, kako pokazuju analize, zaokret globalne tendencije bio je pripreman odavno, a kriza, pošto se vremenski poklopila, postala je snažan katalizator dubljih razloga za stvaranje novog stanja energetskog tržišta. Treba priznati da politika razvijenih zemalja u oblasti štednje energenata i razvoja alternativnih izvora energije postepeno počinje da daje rezultate. Smanjenje udela proizvodnja koje zahtevaju veliki utrošak energije u strukturi privrede, stalno povećanje standarda energetske efikasnosti uz trajnu ekonomsku stagnaciju već dovodi do smanjenja čak apsolutnih obima tražnje. Važno je da se u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) novi standardi u vezi sa energetskim kapacitetima uvode na nivou normativa. A normativi i dalje važe čak i kada su cene energetskih resursa najniže, kada o konkurentnosti alternativnih izvora energije ne treba ni govoriti. Kao rezultat dobijamo smanjenje utroška energije u privredi, a u doglednoj perspektivi i smanjenje tempa rasta (ili čak apsolutnih) obima tražnje energenata u zemljama OECD. Na taj način čak delimično ispunjenje zadataka postavljenih u okviru energetskog plana Baraka Obame i evropskog programa « », dovešće do stagnacije tražnje nafte i gasa u SAD i Evropi već u srednjoročnoj perspektivi. 1) Dr Igor Tomberg je Stariji savetnik istraživač pri Centru za istraživanje energetike, Instituta svetske ekonomije i međunarodnih odnosa Ruske akademije nauka i profesor na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 117

118 Ako se tome doda koncepcija bezbednosti isporuka koja preovladava u razvijenim zemljama, težnja ka diverzifikaciji izvora uvoza, kao i podržavanje povećanja sopstvene eksploatacije, praktično će se neizbežno ispostaviti da su obimi uvoza nafte i gasa u razvijene zemlje znatno niži nego što se prognoziralo poslednjih godina. U Gazpromu se oseća napetost Početkom ove godine smanjenje tražnje na glavnim tržištima osetio je u potpunosti ruski gasni monopolista Gazprom. Pokazatelji kompanije su minus 20,8 odsto u eksploataciji za četiri meseca i dvostruko smanjenje izvoza. Osnovni razlog za neuspeh je smanjenje tražnje kako unutar zemlje (za 3,7% u februaru), tako i mnogo ozbiljnije daleko van njenih granica. I bez obzira na to što prognoze Gazproma pretpostavljaju smanjenje isporuka Evropi za svega 5% godišnje, podaci iz prvih meseci, kao ni statistika rasta tražnje gasa u Evropi, ne predstavljaju osnovu za takav optimizam. Ako se uz to uzme u obzir prognozirani pad cena gasa sa prosečnog nivoa od oko 400 dolara za hiljadu kubnih metara prošle godine na 210 do 230 dolara sredinom ove godine, finansijske perspektive ruskog monopola na gas nisu vedre. Zanično planirani obim smanjenja zarade Gazproma od izvoza u Evropu iznosi za sada oko dvadeset devet milijardi dolara. Ali, pri tome paradoksalno je jačanje uzajamne zavisnosti Evrope i Rusije u isporukama gasa. Sredinom avgusta ove godine Međunarodna energetska agencija (MEA) objavila je sveže podatke o potrošnji gasa u EU za maj. Tražnja goriva se smanjuje, konstatuje MEA: ako je u prvom kvartalu pad u odnosu na nivo iz godine iznosio 5%, prema rezultatima za period januar-maj iznosi već minus 8,5 odsto (samo u maju tražnja je smanjena za 14% dо 31,3 milijarde kubnih metara). U isto vreme pad tražnje pomogao je Gazpromu da obnovi udeo na evropskom tržištu: u I kvartalu on je iznosio svega 16% (dok je godinu dana ranije bio 23%), a u maju već 32%, kako se vidi iz podataka MEA. U Gazpromu su uvereni u to da se ne događa ništa što je posebno dramatično kompanija će povećati izvoz u drugom polugodištu: u Evropi će popunjavati rezerve gasa u rezervoarima i setiće se glavnog principa iz njihovih ugovora sa Gazpromom «uzmi ili plaćaj». Ali, ipak će se, prema godišnjim rezultatima, izvoz smanjiti u poređenju sa godinom za 10,5 % dо 142,3 milijarde kubnih metara za Evropu i Tursku, kako glase zvanične prognoze Gazproma. Gazprom istiskuju iz Evrope U poslednje vreme odvijaju se promene u geografskoj strukturi evropskog uvoza gasa koje nisu povoljne za ruske izvoznike gasa. U januaru su nedostaci u isporukama ruskog goriva kompenzovani povećanjem uvoza iz Norveške, Alžira i Libije. Obimi dodatnih isporuka konkurenata nisu bili naročito veliki: prekid ukrajinskog tranzita evropski uvoznici dočekali su sa rezervoarima napunjenim «do vrha». Ipak, sama ta činjenica prihvaćena je u Briselu sa oduševljenjem, kao rezultat politike diverzifikacije, a za Gazprom čak i privremeno smanjenje udela na tržištu teško da je u sadašnjim uslovima poželjno. Jedan od vodećih eksperata ruske gasne privrede, zamenik portparola Državne dume i predsednik Ruskog gasnog društva, Valerij Jazev, smatra da se danas «odvija kontinuirani rad na istiskivanju Rusije i Gazproma iz Evrope». Ova izjava data je na konferenciji za štampu 21. aprila ove godine. Zvaničnici Evropske unije zaista iskazuju bojazan od politizovanog ruskog monopoliste, ali očigledni su i objektivni procesi kriznog perioda koji potkrepljuju težnju Evropljana da diverzifikuju izvore snabdevanja zbog veće energetske bezbednosti u izjavama Brisela. Uopšte, tema energetske bezbednosti, prema tome koliko se često pominje i koliko intezivno se o njoj diskutuje u Evropi, može, verovatno, da konkuriše temi globalne finansijske krize i njenih posledica. Kada se uzme u obzir ukupna situacija u ekonomiji smanjenje tražnje goriva i pad njegove cene, tako velika 118 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

119 pažnja izaziva nedoumice. Sasvim je očigledno da Brisel rešava dvostruki zadatak: da odvuče pažnju sa realnih problema u vezi sa krizom i ne uvek uspešnih pokušaja da se ona prevaziđe, a da pri tome postavi temelje za budućnost, kada tražnja i cene energenata počnu da se povećavaju i pozicije isporučilaca (uključujući i Rusiju) budu objektivno jače. Politički projekti gasovoda na jugu Evrope Rastuće protivurečnosti između Rusije i zemalja potrošača njenog goriva primetne su ne samo u sferi političke ili pravne «nadgradnje», već i u konkretnim projektima organizacije snabdevanja gasom. Pitanja u vezi sa polaganjem gasovoda, uslovima tranzita goriva po svom značaju već su praktično prevazišla ranije uobičajene probleme u vezi sa smanjenjem naoružanja ili postavljanjem raketa. Nova geopolitička igra cevovoda privlači sve više učesnika, nudi sve više projekata i, koliko god da je paradoksalno, često stavlja u drugi plan i devalvira jedinstveni objektivni cilj energetsko obezbeđenje ekonomskog razvoja. Ovakav zaključak je očigledan ako se analizira ponašanje učesnika. Evropljani u svom već skoro manijakalnom insistiranju na diverzifikaciji izvora isporuka pokušavaju da nametnu Gazpromu svoja pravila igre, a ta pravila su za Gazprom očigledno neinteresantna i diskriminaciona. Očigledni su pokušaji da se istisne ruski isporučilac koji obezbeđuje jednu četvrtinu uvoza. I gde je tu energetska bezbednost? Projekat gasovoda Nabuko obično se predstavlja kao ozbiljna pretnja ruskom izvozu gasa. Pretpostavlja se da će njime u Evropu preko Male Azije poteći iranski i turkmenski gas. Evropska unija ima nameru da na taj način smanji energetsku zavisnost od Rusije. Prema mišljenju nezavisnih eksperata, Južni tok i Nabuko nisu samo konkurenti, već se međusobno isključuju zato što će potrebe za gasom u zemljama Evropske unije u perspektivi, kako je već bilo navedeno, biti znatno manje od obima isporuka koje su u ponudi. Zvanični stav ruskih vlasti je da dva projekta gasovoda na jugu Evrope nisu konkurenti.. «Što više mogućnosti bude za isporuku gasa potrošačima, to bolje» izjavio je potpredsednik Vlade Igor Sečin, koji je nadležan za kompleks energetike i goriva. To mišljenje poklapa se sa stavom evropskih zemalja koje su spremne da podrže oba projekta. U isto vreme trka koja se u poslednje vreme zaoštrila koji će od projekata biti pušten brže ne samo da ne odgovara tako uzdržanom stavu, već i šteti normalnom procesu priprema tačnih ekonomskih proračuna efikasnosti i konkurentnosti. Razgovori o tome kako su ti projekti jedan drugome konkurencija i da je zato neophodno po svaku cenu preteći Južni tok apsolutno su neumesni zato što se za Gazprom u vezi sa aktiviranjem gasovoda Nabuko ne događa ništa strašno. Druga stvar je da je za Gazprom taktički važno da nastavi sa pritiskom na ključne zemlje u vezi sa realizacijom Južnog toka. U tom slučaju on može da stekne odmah nekoliko prednosti sa jedne strane da ubrza samu izgradnju, a sa druge, koliko god to bilo paradoksalno, da se izbori za učestvovanje u projektu Nabuko pod uslovima koji su za sam Gazprom povoljni. Pošto dobije pristup do Nabuka, Gazprom će samo pojačati svoje prisustvo u istom Kaspijskom regionu Centralne Azije, i na evropskom tržištu (o čemu će kasnije biti reči). Pretpostavlja se da će gasovod Južni tok proći po dnu Crnog mora iz Novorosijska do bugarske luke Varna. Dalje će dve njegove grane proći preko Balkanskog poluostrva u Italiju i Austriju mada njihove tačne trase za sada nisu utvrđene. Prema planovima, projekat treba da počne sa radom godine. Propusna moć gasovoda treba da iznosi šezdeset tri milijarde kubnih metara gasa godišnje. Ukupni obim investicije u projekat procenjuje se na dvadeset pet milijardi evra. Memorandum o uzajamnom razumevanju u vezi sa realizacijom projekta između italijanske kompanije ENI i Gazproma potpisan je 23. juna godine u Rimu. Zatim se 8. januara godine projektu Južni tok priključila Bugarska, 21. januara Vlada Srbije i Gazprom potpisali su paket sporazuma koji sadrži učešće Srbije u projektu. Rusija i Mađarska potpisale su sporazum o saradnji pri realizaciji projekta 28. februara. Najzad, 29. aprila projektu se priključila Grčka. Danas se u fazi usaglašavanja nalazi nacrt odgovarajućeg sporazuma sa Slovenijom, a u planu je potpisivanje međuvladinog sporazuma sa Austrijom. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 119

120 Može da se dogodi da se projektu priključe druge zemlje, ali njihovo učešće ticaće se samo mreže gasovoda na kopnu. Onaj deo koji će proći po dnu Crnog mora pripadaće Gazpromu i italijanskom ENI u jednakim udelima 50 odsto prema 50 odsto. Projekat Nabuko pretpostavlja transport prirodnog gasa u evropske zemlje, tako što će obići Rusiju preko Azerbejdžana, Gruzije, Turske, Bugarske, Mađarske, Rumunije i Austrije. Pri tome on treba da bude nastavak već postojećeg gasovoda Baku Tbilisi Erzurum. Početak izgradnje novog gasovoda planira se u godini, a početak isporuka gasa tim gasovodom planira se od godine. Njegov kapacitet je trideset jedna milijarda kubnih metara, a vrednost izgradnje je osam milijardi evra. Dva događaja iz jula i avgusta godine još su više zaoštrila političku borbu oko konkurentskih projekata snabdevanja juga Evrope evropskog Nabuka i rusko-italijanskog Južnog toka. U Ankari je 13. jula potpisan međuvladin sporazum u vezi sa projektom Nabuko. Potpisali su ga premijeri Turske, Austrije i Mađarske i ministri energetike Bugarske i Rumunije. Indikativno je da su u ceremoniji potpisivanja sporazuma uzeli učešće samo predstavnici zemalja koje će biti tranzitne, ali ne i isporučioci. Uzbekistan, Kazahstan, Turkmenija, tim pre Iran, nisu preuzeli nikakve formalne obaveze u vezi sa punjenjem gasovoda Nabuko. Osim toga, krajem juna Gazprom je sa Državnom naftnom kompanijom Azerbejdžana potpisao sporazum o kupovini azerbejdžanskog gasa u perspektivi. Posle toga Baku objektivno ne može da se smatra ozbiljnim učesnikom projekta. Upravo gas sa azerbejdžanskog nalazišta Šah-Deniz trebalo je da postane izvor punjenja prve faze gasovoda Nabuko (deset milijardi kubnih metara). U poslednje vreme govori se o Turkmenistanu kao glavnom potencijalnom isporučiocu. Turkmenistan je sumnjivo iskoristio eksploziju koja se svojevremeno dogodila na gasovodu i sada već govori o ponovnom razmatranju svoje politike u vezi sa gasom. Predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov podržao je projekat Evropske unije gasovod Nabuko koji će omogućiti stvaranje novih trasa za isporuku gasa. «Pitanje suverenog prava izbora trase isporuka energenata direktno je povezano sa formiranjem njihovih cena», izjavio je Berdimuhamedov. To u prevodu znači da je Ašhabad spreman da gas proda onome ko više plati. Iako Gazprom ne želi da kupuje gas po ceni koja odgovara turkmenistanskoj strani, Ašhabad je rešen da razmotri sheme i uslove isporuka svojih energenata na Zapad, uključujući Gazprom. Mogući pravci isporuka su Evropa preko gasovoda Nabuko, Kina i Iran. Teško da će Moskva dozvoliti Ašhabadu da učestvuje u puštanju gasovoda Nabuko u rad, a Turkmenistan za sada nema kud sa svojim gasom. Malo povećanje isporuka Iranu neće rešiti problem, a ono je ograničeno diskusijama povodom cene, iako su se avgusta ove godine strane dogovorile o izgradnji dodatnih kapaciteta gasovoda i povećanju obima kupovine turkmenistanskog gasa od strane Irana sa osam milijardi na dvadeset milijardi kubnih metara godišnje. Brzo puštanje u rad gasovoda prema Kini teško da je moguće zbog finansijskih i resursnih normi, kao i zbog nepostojanja formule cene. Ovakva situacija trajaće minimum dve-tri godine. Formalno, planira se da cev proradi sledeće godine, ali za protok značajnih obima ona neće biti spremna pre 2012, godine. U realnosti, pretnje Turkmenije da će promeniti svoju politiku u vezi sa gasom ili da će pokušati da odigra na evropsku kartu Kremlj naročito ne uzbuđuju. Kao prvo, zbog toga što ideja da se Nabuko obezbedi resursom za račun turkmenistanskog gasa u principu ne može da se realizuje u sledećih deset godina. Za početak izgradnje gasovoda prvo treba da se odredi pravni status Kaspijskog mora i njegovog dna a to već mnogo godina ne uspevaju da urade države koje imaju izlaz na Kaspijsko more (Rusija, Iran, Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenija). Pokušaj da se gasovod postavi po dnu Kaspijskog mora ignorišući interese ostalih zemalja u potpunosti može da izazove naglu reakciju posebno Irana, koji ne isključuje upotrebu sile na slične pokušaje. Moskva, takođe, zbog jačanja svog uticaja na Kaspijskom moru, ne isključuje čak ni mogućnost upotrebe sile. Kako se navodi u Strategiji nacionalne bezbednosti Ruske Federacije do godine borba za resurse na Kaspijskom moru u potpunosti može da izazove poremećaje odnosa snaga koji postoji u blizini granica Ruske Federacije». U toj situaciji, kako je rečeno u strategiji, Rusija mora da ojača svoje vojno prisustvo u regionu. Rusija i Iran zbog toga mogu jednostavno da blokiraju proces određivanja pravnog statusa Kaspijskog mora. U poslednje vreme poklapanje interesa 120 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

121 Moskve i Teherana dobija i praktičnu potporu: početkom avgusta oni su prvi put na Kaspijskom moru održali zajedničku vojnu vežbu uz učešće oko 30 brodova. Dalje, u Turkmenistanu ne postoji infrastruktura za transport energenata sa zapadnih nalazišta do obala Kaspijskog mora. Pokušaji turkmenistanskog rukovodstva da je izgradi za ruski novac nisu urodili plodom. I najzad, evropsko poslovno društvo nije spremno za velika ulaganja u Turkmenistanu zato što ne veruje u bajkovite rezerve gasa u toj zemlji. Drugi važan događaj koji je imao uticaj na raspored snaga u gasnoj konfrontaciji kod južnih granica Evrope bila je poseta predsednika Vlade Rusije, Vladimira Putina i novi sporazumi sa Turskom u sferi energetike. Prema tim sporazumima Gazprom dobija dozvolu za vršenje seizmičkih i ekoloških istraživanja u isključivoj ekonomskoj zoni Turske, a takođe i preliminarnu saglasnost za izgradnju gasovoda Južni tok. Podrška Turske omogućava da se značajno ojačaju pozicije Južnog toka. U isto vreme, izgradnja cevovoda kroz turske vode omogućava da se odabere trasa između Rumunije i Bugarske, koja se u poslednje vreme nije naročito pozitivno izjašnjavala o ruskim projektima. U isto vreme, ni sudbina projekta Južni tok, kome su ruski predstavnici privrženi, i to podvlače svuda gde je to moguće, za sada nije sasvim očigledna. Prema preliminarnim proračunima, vrednost izgradnje gasovoda Nabuko iznosiće osam milijardi evra, a Južnog toka je, ako se računa varijanta kapaciteta od šezdeset tri milijarde kubnih metara, dvadeset pet milijardi evra.. Uz to, posle posete Vladimira Putina Ankari, Turska je počela da se pogađa oko celog niza ustupaka u svoju korist, koji će, u slučaju da ih Rusija prihvati, dovesti do poskupljenja Južnog toka. U uslovima kada padaju i cene i tražnja, zarada kompanije od izvoza u godini prema prognozama Ministarstva finansija, Ministarstva ekonomije i samog Gazproma može da se smanji u poređenju sa godinom za najmanje dvadeset devet milijardi američkih dolara. Pri tome, čisti dug koncerna, prema procenama, sada je veći od četrdeset sedam milijardi dolara. Osim toga, gasovodni program koncerna ne odgovara smanjenju tražnje gasa, kao ni smanjenju njegove eksploatacije u Rusiji. Ukupni izvoz ruskog gasa u zemlje koje su daleko od njenih granica iznosio je godine 158,4 milijarde kubnih metara, pri čemu je neiskorišćeni kapacitet u cevima premašio trideset sedam milijardi kubnih metara, ili 19% nominalne propusne moći. Podsetićemo da su u prvom kvartalu godine isporuke Evropi smanjene za 50%, a zvanično planirani obim smanjenja evropske zarade iznosi oko dvadeset devet milijardi dolara. To znači da najbliže perspektive infrastrukturnih ambicija monopoliste nisu blistave. Slabljenje političke podrške Južnog toka u Evropskoj uniji zajedno sa finansijskim teškoćama Gazproma može ozbiljno da zakoči realizaciju ovog projekta. Zato nije slučajno što je na samitu o gasu u Sofiji ministar energetike Ruske Federacije Sergej Šmatko u svom govoru pomerio puštanje projekta u rad za godinu. U međuvremenu Gazprom je obnovio razmatranje projekta «Plavi tok 2» proširenje kapaciteta postojećeg cevovoda sa ciljem realizacije na tržištima Izraela, Libana i celog tog regiona. Ne sme se isključiti mogućnost da se radi o nastojanju da se razmotre i druge varijante stabilnog snabdevanja gasom Južne Evrope. Ipak, realnost svetske ekonomske krize može da unese korekcije i u, reklo bi se, najčvršće političke projekte koji su najosmišljeniji. Ni ideja priključenja Ruske Federacije tom istom gasovodu Nabuko ne predstavlja izuzetak. Tim pre što su se pozivi Gazpromu da uzme učešće u tom projektu kao isporučilac više puta ponavljali. Premijer Turske, Redžep Tajip Erdogan, u svom govoru na ceremoniji potpisivanja sporazuma u Ankari izrazio je nadu da će Rusija, kao i Iran, učestvovati u realizaciji gasovoda Nabuko: «Mi se zalažemo za to da se Iran priključi projektu kada se steknu uslovi, a takođe se nadamo i učešću Rusije u njemu. Čak je i gore pomenuti Ričard Morningstar izrekao slatkorečivo priznanje: Mi želimo da Rusija učestvuje u projektu kao partner, i možemo da joj damo ponudu o isporuci gasa u okviru gasovoda Nabuko. Jedan od mogućih scenarija razvoja događaja je spajanje svih hipotetičkih južnih gasovoda u jedinstveni projekat pod uslovnim nazivom «Južni koridor». I bez obzira na to što sve strane sada očigledno insistiraju na zaštiti sopstvenih predloga, nema smisla potpuno isključiti i takvu varijantu. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 121

122 Teoretska perspektiva da se Nabuko može puniti ruskim gasom uvek je sadržala mogućnosti fine političke igre, interesantnih poteza i promena, a moguće je, i materijalnu dobit. Analizirajući perspektive širenja gasovoda Plavi tok nevoljno privlači pažnju njegovo presecanje sa trasom gasovoda Nabuko kod Ankare. Mogućnost manevrisanja obimima povećava se i zarad nastavka Plavog toka ka jugu, prema Siriji i Izraelu, na primer. Presecanja sa evropskim gasovodom mogla bi da budu odlučujući argument u konkurenciji Gazproma za izvoz azerbejdžanskog gasa. Moglo bi se računati na podršku Evropljana i u složenim pregovorima sa Turskom u vezi sa uslovima tranzita (a ne preprodaje) ruskog gasa. U toj varijanti postoji i potencijalna mogućnost otsecanja Irana od evropskog tržišta radi zamene iranskog gasa za ruski (ili za gas iz srednje Azije). Važan geopolitički zadatak Gazproma uvek je bio da usmeri gorivo potencijalnog konkurenta na Istok. Moskva nije slučajno uvek pružala podršku ne samo projektu Mir gasovodu Iran Pakistan Indija, već je spremna da učestvuje u tako egzotičnom početku kao što je transavganistanski gasovod, koji će u perspektivi turkmenistanski gas odvesti u pravcu istoka. Poseta Vladimira Putina Ankari demonstrirala je pojavu određene fleksibilnosti u politici Moskve. Kao dodatni bonus za dozvolu izgradnje Južnog toka Turska je od Rusije dobila principijelnu saglasnost da razmotri mogućnost uticaja na realizaciju projekta naftovoda Samsun Džejhan. Turska je više puta pozivala Rusiju da učestvuje u tom projektu, koji treba da spoji crnomorsku luku Samsun i sredozemnu luku Džejhan i da omogući transport nafte trasom koja obilazi Bosfor i Dardanele na Crnom moru. Operatori projekta su turski holding Calik Energy i italijanska kompanija Eni. Pri tome odluka Rusije o mogućem učešću u ovom projektu nimalo neće smanjiti interesovanje ruskih kompanija za realizaciju projekta Burgas-Aleksandropolis za isporuku ruske nafte u Evropu. Na taj način Rusija, isto kao i Turska, može da postane učesnik u dva faktički konkurentska projekta moguća korist pobedila je političke preference. Uz pitanje «pouzdanosti isporuka» Evropska unija iznosi svoju ideju o diverzifikaciji isporuka skoro isključivo kao sredstvo za povećanje energetske bezbednosti, pošto Rusija, navodno, nije pouzdani isporučilac i prevelika zavisnost Evrope od Moskve ugrožava tu bezbednost. U «prizemnijoj» varijanti tu misao često prate sumnje evropskih analitičara u sposobnost Rusije da obezbedi gorivo za rastuće potrebe privrede Evropske unije. Istina, tokom poslednje godine ova misao očigledno se ne iznosi više tako glasno. Pre svega, primećuje se smanjenje utroška energenata u Evropi zbog krize, i to smanjenje, kao što je već rečeno, uticalo je na izvozne isporuke Gazproma. To je koštalo kompaniju ne samo smanjenja eksploatacije za skoro 20 procenata, već i smanjenja prodaje u Centralnoj Aziji i kod ruskih «nezavisnih» proizvođača gasa. Ali postoje i dalje perspektive koje takođe za ruske isporučioce gasa ne obećavaju povećanje tražnje u Evropi. Prognoze potrošnje gasa u toj zoni stalno se smanjuju. U poslednjoj deceniji procene tražnje za bile su smanjene za sto osamdeset milijardi kubnih metara, i za sto trideset pet milijardi kubnih metara smanjili su se prognozirani obimi uvoza. Osnovni razlog je nova energetska politika zemalja Evropske unije, usmerena ka manjem utrošku energije u privredi i ka razvoju alternativnih izvora energije. I mada mnogi u Evropi evropske planove u tim oblastima ocenjuju kao ne sasvim realne, maglovitost perspektiva postaje već realna, a ne mitska pretnja za energetsku bezbednost. Ako se uzme u obzir dužina investicionog ciklusa u energetici i potreba da se blagovremeno izgradi transportna infrastruktura, odluke je neophodno donositi danas, u uslovima ozbiljnih budžetskih ograničenja i krajnje visoke nedefinisanosti spoljnih uslova. Nedefinisanost u procenama tražnje i odsustvo želje da se razmotre pitanja obezbeđenja bezbednosti isporučioca u Moskvi izazivaju nezadovoljstvo, i to nije slučajno. Nova energetska strategija EU, koja je objavljena novembra godine i koja pretpostavlja smanjenje specifične tražnje energetskih resursa za 20 % i odgovarajući pad izvoza gasa, u Moskvi je naišla na veoma jasnu reakciju: Evropa mora da odluči da li joj je potreban gas koji se kroz cevovod isporučuje u obimima koji su ponuđeni, ili joj on nije potreban. Ako joj nije potreban, mi nećemo graditi cevovod, već fabrike za prevođenje gasa u tečno 122 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

123 stanje i slaćemo ga na svetska tržišta izjavio je Vladimir Putin posle pregovora sa premijerom Finske M. Vanhanenom i time je započeo još jednu u nizu diskusija o izboru modela razvoja izvoza gasa. Zbog toga je u savremenim uslovima realno postaviti pitanje ne o tome da li će Rusija uspeti da popuni postojeće gasovode i one koji se planiraju, već o tome da li Evropa po obimu predstavlja dovoljno i pouzdano tržište za ruski gas i kolike su garancije za ogromne gubitke koji se od Rusije zahtevaju za obezbeđenje snabdevanja EU gasom? Zaključak Stabilnost tranzita ruskog gasa kroz teritoriju Ukrajine nastavlja da izaziva sumnje kod evropskih potrošača, pa čak i kod isporučioca Gazproma. U zoni najvećeg rizika, kao i prošle zime, nalaze se zemlje Jugoistočne Evrope, koje praktično nemaju izvore isporuke gasa koji predstavljaju alternativu tranzitnom toku kroz ukrajinsku teritoriju. Faktički, svi napori Moskve da organizuje trase za isporuku goriva u pravcu juga Evrope, koje su alternativne ukrajinskim, usmereni su ka maksimalnom isključenju tranzitnih rizika i garantovanom obezbeđenju energetske bezbednosti potrošača. Prevelika, često do nivoa histerije, politizacija tih uglavnom tehničkih i finansijskih problema izaziva nervozu i nerazumevanje u Rusiji i ima negativan uticaj na stabilnost tržišta i cena. U današnje vreme zbog pada proizvodnje usled krize mi imamo tržište prodavca, a posledica toga su pokušaji pritiska na Rusiju koja je prodavac nafte i naftnih derivata. Ali, ta situacija je privremena: neizbežni izlaz iz krize i zatim neminovno povećanje tražnje i cena promeniće situaciju do njene suprotnosti. Evropa nije jedino tržište i potpuno je moguće da kriza otvara mogućnost i čak diktira potrebu da se prekine monopsonija u izvozu nafte i gasa kako za račun osvajanja novih tržišta, tako i za račun razvoja grane proizvodnje LNG. U čitavom nizu slučajeva iza nadobudnih izjava potencijalnih budućih isporučilaca Turkmenistana, Azerbejdžana, Irana i drugih, kao i njihovih apologeta iz grupe evropskih potrošača ne stoje ni realne rezerve, niti mogućnosti njihove eksploatacije i transporta u bliskoj budućnosti. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 123

124 124 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

125 Nulta opcija u virtuelnoj trci gasovoda: Rusija i EU bi trebalo da smanje ambicije u oblasti energetike Dr Pavel K. Baev 1 Uvod U proleće i leto godine bili smo svedoci spektakularnog, povremeno čak grotesknog, takmičenja između Rusije i EU u obezbeđivanju novih tokova gasa u Jugoistočnoj Evropi. Konferencije u Sofiji i Pragu, sponzorisane od strane EU, podudarile su se sa skupom u Sočiju, koji je sazvao premijer Vladimir Putin, kao i sa bilateralnim razgovorima u Moskvi i Bakuu, koje su vodili predsednici Dmitri Medvedev, Ilham Alijev i Gurbangulu Berdimuhamedov 2. Generalni direktor Gazproma, Aleksej Miler, samouvereno je tvrdio na godišnjoj skupštini održanoj krajem juna da će gasovod Južni tok činiti 35% ruskog izvoza gasa u Evropu Godine. Nekoliko nedelja kasnije, uz veliku pompu, u Ankari je potpisan međuvladin sporazum o gasovodu Nabuko, posle čega je u avgustu usledio rusko-turski energetski sporazum. 3 Zvanično, Evropska unija nema ništa protiv uključivanja gasovoda Južni tok u svoju viziju «južnog koridora», a Rusija je izjavila da je ravnodušna prema projektu Nabuko. Putin je dao samo jedan mali savet: «Pre nego što se ulože milijarde dolara u cev koja će biti zakopana u zemlju, trebalo bi videti gde će ići gas koji će prolaziti kroz tu cev.» 4 Kako stvari stoje sada, sredinom godine, čini se da će oba projekta biti sprovedena, u cilju otvaranja dvaju paralelnih tokova gasa prema tržištima Jugoistočne Evrope do sredine sledeće decenije. Međutim, ni EU ni Rusija nisu uzele u obzir uticaj sve veće recesije, koja je već sada snažna i potencijalno razarajuća i usled koje su najpreciznije energetske prognoze iz razdoblja od do godine postale izrazito besmislene. Ovakvo poricanje realnosti možemo razumeti kao psihološki odgovor preraslih i relativno uspešnih birokratija koje su iznenada izgubile sigurnost i pravac. Međutim, jasno je da će vrlo brzo i EU i Rusija morati da se suoče sa vrlo neprijatnom stvarnošću i da, u skladu sa tim, smanje svoje ambicije u oblasti energetike. 5 Sasvim je moguće da ni projekat Nabuko, ni projekat Južni tok neće preživeti ovu «korekciju», a u ovom radu ćemo sagledati moguće sprovođenje i posledice takve «nulte opcije». Krhke osnove i besmisleno planiranje Poslovi u vezi sa gasom trebalo bi da se razlikuju od promenljivog naftnog tržišta svojom većom stabilnošću, obezbeđenom dugoročnim ugovorima i materijalizovanom u sistemu cevovoda, koji proizvođače i potrošače drži u stalnoj i čvrstoj vezi. Ipak, u drugoj polovini prve decenije 21. veka, ovaj posao postaje sve turbulentniji i sada sve ključne osnove deluju uznemirujuće nesigurno. Upravo je svađa oko gasa 1) Dr Pavel K. Baev je profesor i istraživač Međunarodnog instituta za istraživanje mira, Oslo, Norveška. Autor se zahvaljuje na podršci u istraživanju ruske politike u oblasti energetike, koju je dobio od Norveškog saveta za istraživanje. 2) Uravnoteženu analizu možete pronaći u: Timothy Krysiek & Katherine Hardin: Uslovi za saradnju? Evolucija cevovoda Četvrtog koridora i Južnog toka (Conditions for Cooperation? The Evolution of the Fourth Corridor Pipelines and the South Stream), Izveštaj CERA, april Dobru analizu iz ruskog ugla pružio je Mihail Zigar u Ratu tokova, Kommersant-Vlast, ) Ed Crooks: Nema prijatelja, već samo partnera u realnoj politici oko gasovoda (No Friends, Only Partners in Pipeline Realpolitik), Financial Times, ) Na zajedničkoj konferenciji za štampu sa italijanskim premijerom Silvijom Berluskonijem, vidi ( 5) Ova analiza se zasniva na radu Pavela Baeva: Takmičenje projekata za kaspijske energetske puteve: Rusija i EU se suočavaju sa ograničenjima stvarnosti (Competing Designs for Caspian Energy Highways: Russia and the EU Face Reality Checks), PONARS Eurasia Memo 55, Vašington: Univerzitet Džordžtaun (Georgetown University), maj Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 125

126 između Rusije i Ukrajine u januaru otvorila oči mnogim evropskim potrošačima, koji su morali da konstatuju da su nevolje u vezi sa tranzitom samo deo kompleksnog problema, skrivenog u ključnim aranžmanima šokantno niske transparentnosti. 6 Nakon ove mini krize visoke rezonantnosti EU je usredsredila brigu na sposobnost Gazproma da isporuči adekvatne količine u sledećoj deceniji, jer moćna kompanija očigledno nije dovoljno investirala u svoju osnovnu imovinu, dok je potražnja u Rusiji ubrzano rasla. 7 Paralelno sa brigama oko ispolitizovanog ponašanja Gazproma, javili su se i zahtevi za smanjenjem emisija gasa i ekološkom svešću, uprkos činjenici da je prirodni gas jedan od najčistijih izvora energije. Tako je moćni lobi, koji je zagovarao diverzifikaciju, ispleo mnogobrojne mreže oko Brisela. Njegova aktivnost bila je fokusirana na set uputstava poznatih kao Ta uputstva elaborirana su u većem broju dokumenata, uključujući Energetsku bezbednost i akcioni plan solidarnosti iz novembra godine, koji predviđa da će, na nivou cena nafte blizu 100 američkih dolara po barelu, uvoz gasa u EU godine biti niži za 3-5% u odnosu na Gazprom je bio veoma uznemiren zbog ovog namernog kršenja njihovog omiljenog principa bezbednosti potražnje, ali su bili skloni da to tumače kao trijumf nerealnog ekološkog razmišljanja. Povećali su investicije u razvoj ogromnog naftnog polja Bovanenkovskoje na Jamalu [poluostrvo na severu Rusije prim prev], ali je njihov glavni odgovor političkim fobijama EU bio negovanje partnerstava sa velikim evropskim energetskim kompanijama. Među njima su i E.ON i ENI, koje su, imajući svoje razloge za sabotiranje planova Komisije za liberalizaciju, mogle da mobilišu efikasnu podršku svojih matičnih država. Mogla je to biti pobednička strategija da rat oko gasa nije u januaru godine naneo dodatnu štetu poslovnoj reputaciji Gazproma i izazvao u prvom kvartalu zapanjujući pad od 40% u obimu izvoza u EU. 9 Miler i ostali čelnici Gazproma pokušavaju da na lice navuku masku optimizma i tvrde da će se tok vratiti u normalu u drugoj polovini godine, ali morali bi uzeti u obzir i stav da je predlog o smanjenoj potražnji u EU sve ozbiljniji. Sigurno postoje razne varijacije između potpunog iznosa za EU i njenih opštih recepata. Na primer, za Španiju diverzifikacija znači dobijanje pristupa ruskom gasu kroz cevi. Jasno je da je u Jugoistočnoj Evropi potrošnja energije značajno niža od EU proseka (uostalom, nekoliko zemalja ove regije nisu ni članice Evropske unije), a ciljevi razvoja koji bi doveli do izjednačavanja mogu biti postignuti samo stvaranjem novih industrijskih korisnika, uz širenje sektora usluga i turizma. Ovo tržište, međutim, ima visoku elastičnost cena, a to stvara dilemu bazara gasa za proizvođače i potrošače. Prvi mogu da lansiraju skupe projekte, kao što je Južni tok čiji je cilj da nadoknadi troškove isporučujući velike količine gasa po visokim cenama, dok drugi mogu te isporuke da koriste samo ukoliko su cene razumno niske. Očigledna pretpostavka Gazproma da je era jeftinih fosilnih tečnih goriva prošla nalazi na vrlo malo kupaca na Balkanu. Može li Ukrajina postati prihvatljiva alternativa? Jedan argument koji često nedostaje u debatama o Južnom koridoru jeste taj da bi njegovo otvaranje neizbežno umanjilo ulogu Ukrajine u energetskim i političkim pitanjima Evrope. I zaista, najnoviji ruski plan za Južni tok ima za cilj kapacitet od 63 bcm, što bi ostavilo svega oko 40-45% izvoza u EU preko ukrajinske teritorije. Sadašnjim sporazumom između Moskve i Ankare, putanja gasovoda preko ekskluzivne ekonomske zone Turske u Crnom moru zavisi od postavljanja drugog stuba cevovoda Plavi 6) Jedan od novijih primera je odluka Evropske komisije da nametne visoke novčane kazne najznačajnijim nemačkim i francuskim kompanijama za formiranje kartela. Vidi: Antitrust: Komisija kažnjava E.ON i GDF Suez sa po 553 miliona za učešće na tržištima gasa Francuske i Nemačke, Brisel, IP/09/1099, ( 7) Vidi rad Nadežde Viktor (Nadejda Victor): Ruska gasna kriza: preteći nedostatak predstavlja težak izbor (Russia s Gas Crunch: Looming Shortfall Poses a Tough Choice), Vašington Post (Washington Post), ) Proniciljivu analizu dao je Pierre Noël: Beyond Dependence: How To Deal With Russian GaS, Policy Brief 9, European Council on Foreign Relations, novembar ) Kratku procenu štete možete videti kod Elene Mazneve: Tržište je izgubljeno, Vedomosti, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

127 tok, kojim se njegov kapacitet povećava na 24 bcm. To bi smanjilo tranzit preko Ukrajine za još 5%, dok bi cevovod Severni tok preko Baltičkog mora takođe smanjio tranzit za najmanje 10%. 10 Namera Gazproma (i Putina) da smanje ukrajinsku kontrolu izvoza nikad nije bila pod sumnjom, ali ono što je manje očigledno jeste anti-ukrajinski profil projekta Nabuko. Prvi stub (planiranog kapaciteta od bcm) mogao bi imati pre svega političko-psihološki efekat. Međutim, puni kapacitet od bcm predstavljao bi značajan dovod gasa iz još uvek neodređenih (ali definitno neruskih) izvora. Zajedno sa povećanjem uvoza tečnog prirodnog gasa, ovim planom bi se smanjio udeo uvoza gasa u EU preko ukrajinske teritorije, možda i do nivoa ispod 30%,. 11 Nije uopšte nemoguće da i projekat Nabuko i projekat Južni tok postanu stvarnost, što bi u svakom smislu izbrisalo Ukrajinu sa evropske gasno-političke mape. Na ovoj mapi jedan od glavnih faktora će postati Turska, koja teži da ne bude samo tranzitna zemlja, već i da koncentrisanjem glavnih tokova gasa i razvojem kapaciteta za trgovinu postane gasno čvorište,. Uopšte nije sigurno da bi za EU, a naročito za države Jugoistočne Evrope, ovo gasno čvorište predstavljalo bolji aranžman od sadašnje učestalo konfliktne situacije. Jer Turska je, u istoj meri kao i Ukrajina, sklona da izvuče maksimum komercijalnih i političkih dobitaka iz kontrole nad glavnim gasovodima. Ekonomska situacija u ovoj zemlji nije ništa manje opasna, a problemi recesije utiču i na ponašanje vlade. Takođe, postoji i dodatna komplikacija: EU je zaustavila, možda čak i zauvek, prijem Turske u članstvo. Stoga frustracija proizašla iz truda koji nije urodio plodom može da navede tursku političku elitu da pritisne evropske interese, kako bi ih podsetila na neispunjena obećanja. 12 Pokušavajući da nastavi razvitak projekta Nabuko, Evropska komisija je svesna i nimalo oduševljena mogućim jačanjem energetskog profila Turske. Otuda blic razgovori sa ukrajinskim vlastima o modernizovanju gasne infrastrukture proleća godine, čiji je rezultat bila zajednička deklaracija, koja je Moskvu toliko uznemirila da nije mogla pružiti razumnu reakciju. 13 Gazprom, bolje od bilo koga, razume hitnu potrebu za poboljšanjem cevovoda i pumpi u Ukrajini, koje su još od sovjetskih vremena u veoma lošem stanju. Putin i Miler su, međutim, kategorički protiv davanja novca Kijevu u tu svrhu, bez obzira na bilo kakva obećanja o stvaranju nezavisnog i transparentnog operatora. Njihov glavni plan je da smanje kontrolu ukrajinske države nad gasnom infrastrukturom na čisto simboličan udeo u vlasništvu, a da Gazprom postane stvarni rukovodilac, možda u partnerstvu sa E.ON i nekoliko drugih evropskih prvaka. Ove zle namere, koje vode do krađe dragulja u kruni potpuno su neprihvatljive za ukrajinske vlasti, ali su oni takođe veoma zabrinuti zbog eventualnog gubljenja tranzitnih privilegija. Teško je potpuno se složiti sa premijerkom Julijom Timošenko, koja je na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu rekla novinarima da je sada pokretati pitanje o zaobilaženju Ukrajine putem alternativnih gasovoda besmislena ideja. 14 Ova uskogruda izjava ipak sadrži i izvesan smisao, jer je ukrajinska opcija daleko najrazumnija kada je reč o uštedi. Evropska komisija je obećala da će izdvojiti dve i po milijarde evra za modernizaciju ukrajinske gasne infrastrukture, što bi moglo biti manje od polovine ukupnih troškova. Ali kapacitet ovog sistema cevovoda može se onda proširiti na 150 bcm, dok je preliminarna procena troškova za prvi stub projekta Nabuko oko osam milijardi evra, a račun za Južni tok može da dostigne dvadeset milijardi evra. 15 Upravo sitne čarke između elitnih grupa čine glavnu prepreku EU da ozbiljno razmotri ukrajinsku opciju. 10) O ruskim perspektivama, videti rad Natalije Grib: Južna bujica, Komersant, ; Ali Alijev (Ali Aliyev): Spoljni cevovod, Ekspert, ) Dobro uređenu zbirku tekstova o ovoj temi pronaći ćete u knjizi koju je uredila Katinka Bariš (Katinka Barysch): Cevovodi, politika i moć: Budućnost energetskih odnosa EU i Rusije (Pipelines, Politics and Power: The Future of EU-Russia Energy Relations), London: CER, ) Politički korektnu procenu politike gasa Turske dao je evropski komesar za proširenje Oli Ren (Olli Rehn) u svom govoru: Turska kao energetsko čvorište za Evropu - perspektive i izazovi, ( en.htm); oštriju analizu ćete pronaći kod Katinke Bariš: Uloga Turske u evropskoj energetskoj bezbednosti, CER esej, London, decembar ( 13) Povodom ovih razgovora, vidi članak Alena Rajlija (Alan Riley): Gasni sporazum između EU i Ukrajine nije nerealan san (EU- Ukraine Gas Deal Is No Pipe Dream), Wall Street Journal, ; povodom ruske reakcije, videti rad Alija Alijeva: Ljutita Rusija, Ekspert, ) Izjavu možete pročitati na njenom blogu: Julija Timošenko na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, ( tymoshenko.com.ua/ukr/news/first/7020/). 15) Vidi članak: Onaj koji plaća za gasovod vodi igru (He Who Pays for the Pipeline Calls the Tune), The Economist, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 127

128 Međutim, postoji šansa da predsednički izbori zakazani za 17. januar godine učine da se lakše upravlja Ukrajinom, dok bi sasvim verovatan odlazak Viktora Juščenka iz političke arene uklonio glavni izvor iritacije za Rusiju. Rusija razmatra odnose sa Gazpromom ne radi se o tome šta ako Prirodni gas zauzima središnje mesto u ruskoj spoljnoj politici ne samo zbog posebnog kvaliteta ovog izvora energije, kojim Rusija obiluje u velikoj meri (čak iako je do njega teško doći), i koji ga čini tako vrednim za Evropu, već to i posledica posebnog učešća ruskih vlasti u visoko monopolizovanim poslovima u vezi sa gasom, koji su započeli u ranoj Putinovoj eri i razvili se dо sadašnjе, velike, mešavine različitih interesa, tako da je nemoguće utvrditi da li Gazprom Kremlju postavlja ciljeve ili mu služi kao sredstvo. 16 Rekonfiguracija ruskog sistema moći usled uzdizanja Dmitrija Medvedeva na vrhunsku poziciju nije se mnogo promenila u tom smislu, jer se vladajući dijumvirat i dalje blisko poistovećuje sa planovima Gazproma, kao što i dalje sa entuzijazmom lobira za svaki posao. Ova simbioza bez presedana je važan izvor snage za Gazprom, povećavši njegovu moć prodiranja na evropska tržišta, ali je takođe uplašila mnoge države i organe EU, koji su postali skloni da ovo prodiranje smatraju neprijateljskim preuzimanjem. Taktičke prednosti su na taj način prerasle u strateški hendikep, tako da se sada svaki politički problem koji Moskva ima u evropskim odnosima, poput recimo zastoja u pregovorima o novom Sporazumu o partnerstvu i saradnji, negativno odražava na poslovanje sa gasom. Ovaj efekat možda je manje upečatljiv u poslovima sa Turskom. Međutim, teško da bi, bez ponovne procene putanje Rusije nakon rata sa Gruzijom, došlo do mobilizacije političkih i birokratskih nastojanja u EU oko projekta Nabuko, što srednjoročno može da ozbiljno oslabi pozicije Gazproma na tržištima Jugoistočne Evrope. 17 Ovo ujedinjavanje Kremlja i Gazproma, međutim, nema stalni karakter, a sve dublja recesija već predstavlja izazov za ovu vezu, zbog činjenice da se interesi ruske države ne podudaraju potpuno sa interesima Gazproma. Mora se odustati od plana za povećanje domaćih cena gasa na nivo cena izvoza, a sve veći deficit u državnom budžetu primorava Ministarstvo finansija da traži ozbiljno povećanje poreza za Gazprom. 18 Nagli pad prihoda i dobiti prouzrokovao je smanjenje od 15%, a možda čak i do 25%, u investicionom programu Gazproma u godini, dok će se dostupni resursi još smanjivati. 19 Zdravo ekonomsko rasuđivanje diktira stavljanje u stranu, ako ne i potpuno odustajanje od plana za izuzetno skup projekat Južni tok, koji samo tvrdoglava politička volja može održavati u ovako nemogućoj situaciji. Putin može ostati vezan za ovaj gasovod bez obzira na sve, ali njegova politička budućnost se ne može uzeti zdravo za gotovo u ekonomskom i društvenom okruženju tako drastično izmenjenom u poređenju sa zlatnim godinama prosperiteta, za koji se sa velikom sigurnošću obećavalo da će trajati do godine. 20 Suviše centralizovani politički režim, zasnovan na distribuciji naftnih prihoda koji ravnomerno rastu, očigledno je nadživeo svoju svrhu, a oporavak Rusije iz razarajuće recesije zavisio bi od usvajanja fleksibilnijih i efikasnijih političkih mehanizama. 21 Karakter ovakve transfiguracije ne može se blagovremeno uočiti u ovom trenutku (a i besmisleno je spekulisati o Putinovim ličnim izborima i opcijama). Takođe, paralele sa prethodnom krizom iz perioda od do godine nisu mnogo korisne, ali mogu dati mali uvid u vezu između dubine ekonomske krize i obima političke revolucije. 16) Relevantnu analizu možete pronaći u knjizi koju su uredili Svante E. Cornell & Niklas Nilsson: Evropska energetska bezbednost: Dominacija Gazproma i alternativni kaspijski izvori (Europe s Energy Security: Gazprom s Dominance and Caspian Supply Alternatives), Vašington DC: Univerzitet Johns Hopkins (Johns Hopkins University), ) Vidi: Matvej Ganapolski: Cena reči, Ežednevni žurnal, ( 18) O povećanju poreza za Gazprom, vidi: Dmitri Butrin: Rezervni monopol, Komersant, ) O investicionim perspektivama Gazproma, vidi: Petr Nereba: Smanjenja se obavljaju na poslovan način, Komersant, 14. jul ) Vidi: Pavel Baev: Deset godina na vrhu: Putin drži foto sesiju i posećuje Tursku, Eurasia Daily Monitor, ) Zdravu analizu ove transformacije pružio je Nikolaj Petroy u predavanju: Ruski politički mehanizmi I kriza, Bilingua, ( 128 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

129 Sasvim je moguće da bi Rusija izbegla bilo kakav veliki politički kolaps i izvukla korist iz blage evolucije političkog sistema. Međutim, postoji malo razloga za verovanje da bi tokom te evolucije Gazprom uspeo da sačuva jedinstveni pristup i vezu sa političkom vlašću. Bez ovakvog pokroviteljstva, poslovno carstvo Gazproma prvo bi se raspalo na marginama (na primer izbacivanjem Gazprom-Media), zatim bi otišlo nekoliko samostalnih jedinica (kao što su Gazprom-Bank i Gazprom-Neft) i na kraju bi transport morao da se odvoji u posebnu kompaniju. 22 Takva demonopolizacija, koja bi sledila skicu plana reforme Gazproma od početka godine, trajala bi nekoliko godina. Ali, ako se počne ubedljivo, EU bi mogla da izvrši ponovnu procenu rizika energetske bezbednosti i to bi moglo da rezultira zaustavljanjem njenih planova za Južni koridor, uključujući i nesrećni gasovod Nabuko. Zaključci Još uvek se ne može u potpunosti izmeriti kumulativni uticaj jednog prekida trenda (naglog pada, za kojim je usledila nesigurna stabilizacija cena nafte) i dva bitna događaja (rusko-gruzijskog rata i ruskoukrajinskog rat oko gasa ) na energetsku bezbednost u Jugoistočnoj Evropi. Međutim, čini se mogućim da su neposredne lekcije naučene od strane EU i Rusije, usredsređenih na izgradnju gasovoda Nabuko, odnosno Južni tok, u ozbiljnoj meri pogrešno protumačene. Glavni nedostaci ovih lekcija odnose se na resurse i rizike. EU je pretpostavila da je deset do dvanaest milijardi evra prihvatljiva cena za projekat koji nema garantovane izvore snabdevanja, kao i da je moguće upravljati rizikom otuđenja Rusije, koja je i dalje glavni izvor gasa. Rusija je bila uverena (ili, bolje rečeno, Putin) da bi trebalo potrošiti, a ne uložiti, dvadesetpet milijardi evra za projekat koji nikad ne bi pokrio troškove i da podrivanje platnog bilansa Ukrajine ne bi predstavljalo rizik već dobru priliku. Držeći se pozitivnog razmišljanja o aktuelnoj krizi i njenoj bliskoj budućnosti (a ne o periodu nakon krize), nadali bismo se da bi se ove lekcije mogle opovrgnuti ponovnom procenom troškova, pre nego suočavanjem sa rizicima. I zaista, Rusija teško da može da ostane u stanju poricanja i posle godine, jer je prava mera budžetskog deficita priznata, a potreba za trošenjem akumuliranih finansijskih rezervi počinje da prevazilazi njihovu stvarnu veličinu. Problem za EU ne leži toliko u traženju načina prikupljanja sredstava za lansiranje projekta Nabuko, koliko u sakupljanju i donošenju spasonosnog paketa za Ukrajinu, koja nastoji da plaća svoje mesečne račune za gas Rusiji i može biti primorana da izjavi suvereno pravo na neispunjavanje obaveza neposredno pre predsedničkih izbora. Mada je za političke lidere važno da obezbede utehu, oni moraju biti svesni da ponavljanje fraze sve će proći dovodi do nerazumnog poricanja. EU i Rusija će na kraju izaći iz krize, ali se neće vratiti u status quo ante. 22) Iscrpna analiza pitanja Gazproma može se pronaći kod Borisa Nemcova i Vladimira Milova: Putin i Gazprom, Nezavisni ekspertski izveštaj, Moskva ( Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 129

130 130 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

131 Procena posvećenosti Rusije izgradnji Južnog toka do godine Dr Andraš Deak 1 U poređenju sa njegovim zapadnim takmacima, Nabukom i ITGI-em (Interkonektor Turska-Grčka-Italija), slučaj Južnog toka izgleda prosto. Nabuko se, na primer, susreće sa određenim brojem značajnih poteškoća, koje u najvećoj meri skoro da i ne postoje u ruskom projektu: on obuhvata nekoliko relativno malih energetskih kompanija bez značajnog tržišnog portfolija ili imovine, a sputan je nerešenim pitanjima vođstva, uprkos svoj moralnoj i finansijskoj podršci SAD i EU. Tranzit kroz Tursku sa svim ekonomskim i političkim pitanjima biće tvrd orah u budućnosti, a koordinacija velikog broja različitih i često suprotnih interesa čini bilo kakvu prognozu roka za završetak radova veoma teškom. U svetlu ovoga, Južni tok izgleda kao jasan projekat. Njegova realizacija zavisi skoro isključivo od Gazproma. Uz snažan status dobavljača i ogromnog portfolija evropskog tržišta, kompanija stvarno nema razloga da se mnogo brine o nalaženju dodatnih količina gasa ili potražnje, kao ni da brine o izbegavanju najvećih tržišta na tom putu. Moskva ima jaku pregovaračku poziciju u odnosu na male tranzitne države. Prema tome, nasuprot Nabuko projektu, realizacija Južnog toka je pitanje jednog aktera, dok ruska upornost i mogućnosti igraju gotovo odlučuju ulogu. Izazovi i sumnje Južni tok ima kratku, ali spektakularnu, istoriju. Juna godine ENI i Gazprom su potpisali memorandum o projektu, dok je Putin predstavio ideju balkanskim liderima u Zagrebu nekoliko dana pre toga. Međudržavni ugovori su bili potpisani sa Bugarskom, Srbijom i Mađarskom u januaru i februaru Godine. U godini projekat je prešao u sledeću fazu: većina studija o izvodljivosti bi trebalo da bude završena do kraja godine, čime se otvara mogućnost za potpisivanje obavezujućih ugovora. Posle nekoliko promena originalnog plana, zamišljeno je da Južni tok ima kapacitet od šezdesettri milijarde metara kubnih, a prema polu-zvaničnim procenama Gazproma, njegova izgradnja bi trebalo da košta dvadesetpet milijardi evra. Ruski politički lideri, Putin i zvaničnici Gazproma nekoliko puta su izjavili da će mreža biti u pogonu do kraja godine. Brzina i zamajac projekta su zaista zapanjujući. Nadimak munjevita cev, koji se koristi u nezvaničnom evropskom slengu, apsolutno je odgovarajući, posebno u poređenju sa sporim progresom drugih sličnih projekata u regionu. Moskva zaista izgleda odlučna i ambiciozna, zainteresovana da ima novi, ogromni tranzitni koridor u doglednoj budućnosti. Uprkos ovim utiscima, postoji ipak malo prostora za skepsu. Kritičari, uopšteno gledano, ukazuju na dva značajna tipa pitanja, koja mogu da predstavljaju pretnju projektu. A) Prvi tip pitanja bavi se izvodljivošću, a to se opet naslanja na prethodno i uopštenije pitanje o kredibilitetu Gazpromovih rokova. Bili smo svedoci, na primer, velikog potcenjivanja kompleksnosti i rizika projekta Severni tok, što je prouzrokovalo, blago govoreći, značajno kašnjenje u izgradnji. Za polje Shtokman, koje je bilo prioritetan projekat pre nekoliko godina, bilo je obećano da će biti povezano na sistem gasovoda već godine, što je čak i prema mišljenju nekih partnerskih kompanija bio nerealan rok,. 2 Razvoj polja Bovanenkovskoye, glavnog projekta na poluostrvu Jamal, još uvek je teško proceniti 1) Dr Andraš Deak (Andreás Deak) je direktor istraživanja Centra za studije proširenja EU, Centralno-evropskog univerziteta. Truba na trillion, Vedomosti, ) Predstavnik Statoil Hydro, vlasnik 24% projekta, je javno izrazio sumnju u ovaj rok. Vidi: Credit Crisis May Delay Shtokman Project Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 131

132 usled nedovoljno informacija o njegovom napretku. Tehnološki zaostaci i kašnjenja su uobičajeni fenomen u industriji, ali ruski monopol možda ima previše optimističan pogleda na svoj potencijal za gradnju i sposobnost koordinacije. Ovi rizici u odnosu na ruska obećanja su spoljni. To znači da se oni ne odnose na ruske ambicije da se sagradi nova infrastruktura, već na implementaciju toga. Gazprom će možda loše voditi ove projekte, ali to ne dovodi u pitanje njegovu volju da izgradi ove mreže. U pogledu prethodnog poređenja, Južni tok nije manje kompleksan od svojih takmaca. Na potezu od skoro 900 km od Rusije do Bugarske, cev mora biti položena na ekstremnu dubinu od 2000 metara, što je već na samoj granici naših tehnoloških mogućnosti. Gazprom jednostavno nema inžinjerskih veština i znanja da sam radi u takvim uslovima. Štaviše, morska zona ima nerešen pravni status. S obzirom na to da nije podeljena između priobalnih država, rešenje morskog dela gasovoda dobija političke i pravne konotacije sa, između ostalih, Ukrajinom, jednim od glavnih protivnika projekta. Takođe, skoro da ništa nije urađeno u smislu dobijanja odobrenja za operativnu proceduru pred Evropskom komisijom. Neki uslovi koji su postavljeni, na primer u međudržavnom ugovoru sa Mađarskom, nisu usaglašeni sa pravom EU, što pretpostavlja dugačak proces odobrenja u Briselu. Čak iako odbijanje od strane evropskih regulatnornih tela nije mnogo verovatno, ozbiljni ustupci će morati da budu učinjeni od strane Gazproma kako bi pravna rešenja gasovoda bila usklađena sa komunitarnim pravom. Svi ti rizici moćiće stvarno da budu ispitani tek pošto studija izvodljivosti bude završena, a pregovori o posebnim pitanjima započnu. Postavljanje rokova u tako promenljivim uslovima izgleda kao politički ili taktički korak. Ne slučajno, Moskva je već pomerila rok za konačnu realizaciju sa godine na godinu, što dodatno,ruši njen kredibilitet. B) Ipak, prave brige u vezi sa rokovima za završetak Južnog toka jesu, unutrašnja ruska razmatranja ovog projekta. Nije sasvim jasno do koje mere su ruski politički krugovi i, što je još važnije sam Gazprom, posvećeni realizaciji gasovoda u ovom vremenskom okviru. Kritičari često dovode u pitanje neke ruske izjave po različitim osnovama, kojima se ističu ogromni troškovi gradnje, već postojeći kapacitet tranzita kroz Ukrajinu i nestabilna politička i strateška razmatranja. Uzimati bilo koje od ovih razmatranja kao argument za sumnju u kredibilitet ruskih planova, ipak je stranputica. Originalna inicijativa je bila zasnovana na jednom broju različitih stimulusa, ciljeva i ponekad pristupa. Da bi se napravila validna procena, moraju se uzeti najvažnija razmatranja i analizirati se u njihovom sopstvenom kontekstu. Međutim, pre nego što se krene u tu stranu, trebalo bi uočiti dve važne stvari. Prvo, sigurno je da je dugoročni ruski interes da sagradi novu mrežu na datom južnom pravcu. Ruska frustracija u vezi sa postojećim tranzitnim putevima je neverovatno visoka. Kao što smo videli u slučaju BTS mreže naftovoda i naftnog terminala u Primorsku, svi novi sistemi bi trebalo da budu izgrađeni uz minimalne tranzitne rizike. Prema tome, sumnje bi trebalo tumačiti kao skepsu prema predstavljenom roku, a ne prema celom projektu kao takvom. Istovremeno, gasovodi Severnog i Južnog toka stvoriće za tranzit godine ukupni dodatni kapacitet od 118 milijardi m 3 gasa, čime će skoro udvostručiti trenutni ruski kapacitet u tom pravcu (141,6 milijardi m 3 je prošlo kroz Ukrajinu i Belorusiju u godini). Prema tome, čak iako prihvatimo rusku želju da ne pravi nove gasovode kroz problematične tranzitne zemlje, može se iskazati legitimna zabrinutost u vezi sa obimom poduhvata koji može da promeni sliku celog tranzita energije kroz Istočnu Evropu. 3 Kredibilitet je pitanje od posebnog značaja za male balkanske i centralno-evropske države učesnice, koje su često potpuno zavisne od tranzita preko Ukrajine. Diverzifikacija snabdevanja je veliki prioritet za njih. Ako Južni tok ne bude spreman na vreme, odnosno ako pretrpi značajna odlaganja, ove zemlje bi mogle da naprave drugačije investicione odluke, kako bi se nosile sa svojom zavisnošću. Rok je ono što je važno. Drugo, politika Rusije da propagira buduće planove za cevovode u regionu jeftina je i profitabilna politika. U slučaju Srbije, tokom kupovine NIS-a od strane Gazpromnefta, Južni tok je bio ključni argument u prilog relativno male cene. U ovom slučaju, obećanje brze implementacije Južnog toka bio je ključan instrument 3) Maximum Russian exports to Europe are projected at 200 bcm in Baltic, Finnish and most of the Turkish exports go through separate pipelines, while the CIS member Moldova gets its demand via Ukraine. This means, that total capacity needed via Belarus and Ukraine do not exceed bcm. Calculations on the basis: Jonathan Stern: The Russian Gas Balance to 2015: difficult years ahead, in: Russian and CIS Gas Markets and Their Impact on Europe, Simon Pirani (ed.), Oxford Institute for Energy Studies, Oxford, 2009, pp Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

133 u ubeđivanju Beograda. Ustvari, suočena sa sličnim ponašanjem Amerikanaca, Moskva nije imala drugih opcija,. SAD su takođe propagirale Nabuko kao prihvatljivu srednjeročnu opciju u regionu, bez bilo kakve stvarne poslovne obaveze. Koristeći Južni tok kao adut za pregovore, Moskva je već prikupila stvarne dobiti, čineći istovremeno samo ograničene obaveze za izgradnju istog. Postoji očigledna asimetrija između ruskog profita i dosadašnjih troškova, a u stvarnosti, politička uveravanja budućih tranzitnih zemalja samo neznatno povećavaju šansu da će Južni tok biti završen do godine. Uopšteno govoreći, postoje tri glavnа unutrašnja ruska zapažanja u vezi sa projektom Južnog toka koja su vredna pažnje.: prvo, gradnja nove velike infrastrukture je najlakši, ako ne i jedini, način za Gazprom da dobije imovinu u Evropi; drugo, Rusi bi želeli da se otarase nepouzdanog tranzitnog puta kroz Ukrajinu; treće, Gazprom bi želeo da sačuva svoju kontrolu nad evropskim tržištima u odnosu na svog rivala Nabuko i projekat ITGI. Važno je shvatiti da će procena projekta Južni tok vrlo zavisiti od toga koji je od ova tri stimulansa najjači u svom uticaju na Gazpromove buduće korake. Ako bi se, na primer, Gazprom fokusirao prvenstveno na sticanje nove infrastrukture u ovim zemljama, mogao bi da odabere da gotovo isključivo prati sopstveni plan napretka realizacije. U ovom slučaju bez pretnje da će propustiti priliku, Gazprom ne bi morao da žuri da troši mnogo novca na tržišta koja je ionako već obezbedio. U isto vreme, ukrajinski tranzit je svakako glavobolja za Gazprom. Najveći planovi napretka razvoja Južnog toka su se do sada obično pojavljivali u vezi sa eskalacijom odnosa između Kijeva i Moskve. Ako prihvatimo ovo pitanje kao važan stimulans iza ruskih dejstava, stvorićemo logičnu vezu između Južnog toka i ukrajinskog tranzita. U ovom slučaju, malo verovatan pozitivan razvoj događaja u vezi sa ukrajinskim tranzitom mogao bi da značajno smanji rusku želju da se kreće unapred sa projektom Južnog toka. Na posletku, geografska struktura Južnog toka je gotovo identična sa Nabuko-ITGI mrežom., U oba slučaja oslanjali bi se, makar i delimično, na centralnoazijske kapacitete, sugerišući da se oni mogu smatrati za konkurentne projekte. Teško je zamisliti da bi Nabuko na primer, čak i sa procenjenim kapacitetom od samo 10 milijardi m 3 (i mogućnosti za još 20 milijardi m 3 ), ostavio dovoljno mesta za još jedan gasovod. Gradnja jedne od ovih dveju mreža bi, u najmanju ruku, značila odlaganje druge. Moguće strategije Gazproma Politika nove imovine. Vertikalna integracija i sticanje evropske imovine bio je važan cilj Gazproma još od njegovog osnivanja ranih devedesetih. Međutim, unutrašnje slabosti i nepovoljan bilans na tržištima gasa otežali su ostvarenje ovih ciljeva. Pošto je konsolidovao domaću situaciju, menadžment Milera je mogao da se stvarno vrati ovom zadatku tek I godine. Postoje u osnovi samo dva načina da se dođe bliže evropskim potrošačima. Jedan način je ponovno pregovaranje oko Gazpromovih dugoročnih ugovora o snabdevanju. Budući da imaju vremenski okvir na 20 do 25 godina, ovi ugovori definišu gotovo svaki važan aspekt veze između Gazproma i evropskih kompanija, uključujući cenu, količinu i mesta trgovine. Za Gazprom, jedina mogućnost da lako promeni uslove u svoju korist, jesu retki ponovni pregovori o ovim pravnim okvirima. Od godine većina evropskih kompanija je produžila svoje ugovore na dodatnih 20 do 30 godina. Ovi uključuju, između ostalog, dostavu Nemačkoj, Austriji, Češkoj Republici, Italiji i većini balkanskih država. Novi element ovih ugovora je da su oni dozvolili Gazpromu da uđe na lokalna tržišta. Kompanije čuvari i nacionalni zaštitnici kao što su ENI ili OMV, garantovali su da mali deo nacionalnog tržišta bude snabdevan direktno od strane Gazproma ili od strane akcionarskih društava. Sve zajedno, međutim, ovo je bio relativno skroman ustupak od strane Evropljana definitivno nedovoljan za rusku kompaniju dok je potpisivanje dugoročnih ugovora o snabdevanju zatvorilo mogućnost za Gazprom da dobije dalje koncesije za sledećih 20 do 25 godina. Gazprom ima lošu istoriju učešća u privatizaciji postojećih istočnoevropskih gasnih mreža, i pati od svih stega i prepreka koje su uzrokovane njegovim statusom monopoliste. Nova infrastruktura, međutim, posebno u slučaju skupog čuvanja gasa i prateće infrastrukture gasovoda, mogla bi biti efektivno sagrađena uz uključivanje Rusije. Gazpromovo prisustvo obezbeđuje značajne garancije za investitore, u Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 133

134 smislu pitanja o snabdevanju i maksimalnom obrtu. Tipični postojeći primeri Gazpromovog učešća jesu primeri evolucije uloge ove kompanije na nemačkom tržištu od godine, zamena imovine Severnog toka i gradnja austrijskog skladišta u Hajdahu. Zapadne kompanije koje učestvuju u zajedničkim projektima mogu da budu uverene u to da Rusi više vole da koriste zajedničke objekte, obezbeđujući maksimalne profite za sve partnere. Pored prospekta finansijske dobiti partneri u Južnom toku imaju još jedan razlog da dopuste Gazpromu da dođe na njihovo domaće tržište, a to je: veća sigurnost snabdevanja. Većini ovih zemalja nedostaju značajan kapacitet za tranzit, industrijske osnove i fondovi da izgradi jeftine skladišne kapacitete. Sa izuzetkom Mađarske, nijedan od partnera nije odlučio da izgradi skladišta iz budžetnih sredstava. Uvek je jeftinije i sigurnije da se takve odluke naprave zajedno sa Gazpromom. Južni tok ne bi bio izvodljiv bez jasnih garancija Gazproma da će ovu novu mrežu i koristiti. Međutim, imajući imovinu Gazproma na svojoj teritoriji, ove zemlje će biti u boljoj poziciji u pregovorima sa ruskim monopolom i moći će da obezbede domaću nabavku. Sa ruske tačke gledišta, gradnja evropskog dela Južnog toka na kopnu relativno je mali i pogodan poduhvat. Dva kraka mreže ne bi koštala više od pet milijardi evra (ili čak i mnogo manje) i Gazprom ima dobre šanse da obezbedi većinu građevinskih narudžbina. U zamenu za finansiranje sopstvenog dela od dve do dve i po milijarde evra, Gazprom bi mogao da dobije direktan pristup i postane dominantan igrač na lokalnim tržištima. Nikada ne bi mogao da kupi postojeću infrastrukturu po tako niskoj ceni. Centralno pitanje za Gazprom jesu vankopneni deo i deo kroz rusku teritoriju, koji bi činili najveći deo ukupnih troškova projekta. Formalno, ne postoje pravne veze između ovih elemenata. Južni tok je sačinjen od šest nacionalnih delova, bez bilo kakve veze između njih, izuzev Putinovih obećanja. On se u ovome veoma razlikuje od projekta Nabuko, gde je ceo gasovod izgrađen u okviru jedne kompanije i regulatornog okvira. Moskva gradi mrežu prateći staru logiku nezavisnih nacionalnih gasovoda, što maksimizira njenu pregovaračku poziciju. Logično, Gazprom bi mogao da podeli implementaciju svake sekcije. Kopneni kapaciteti bi mogli lako da budu sagrađeni i snabdeveni po ugovorenih milijardi m 3 nivoa iz starog, postojećeg sistema Progress kroz Ukrajinu. Skupi vankopneni deo gradnje mogao bi početi, a kašnjenja bi bila, makar pravno gledano, prihvatljiva. Ova konstrukcija bi donela neke gubitke, usled duže tranzitne rute iz Ukrajine do Bugarske i potom nazad na sever, 4 ali u zamenu za to Gazprom bi dobio značajnu fleksibilnost u ugovornom sistemu Južnog toka. Ako Gazprom pratio ovu logiku, rok od godine ima malo više kredibiliteta u odnosu na kopneni, gde kompanija ima više stvarnih obaveza, nego u odnosu na vankopneni deo, gde su neka zakašnjenja mnogo verovatnija. Realizacija projekta putem ovog scenarija bi unapredila bezbednost snabdevanja za većinu država učesnica. Međutim, kako bi se pojasnili i skicirali mogući rezultati tokom faze gradnje, za male zemlje partnere bilo bi uputno da harmonizuju svoje politike u odnosu na projekat. Pregovaranje samo sa i kroz Moskvu, i nedostatak multilateralnog okvira, luksuz je koji se u tako skupom i kompleksnom projektu ne može dozvoliti. Obavezujući rok u multilateralnom okviru je mnogo sigurniji od bilateralnih obavezivanja i političkih obećanja. 4) Gazpromova aktivnost je pokazala neke znake koji nagoveštavaju da ovaj scenario ostavlja otvorenim. Budući da je zakupio rumunske i bugarske tranzitne kapacitete za još 20 do 25 godina, ozbiljno ispituje oslobađanje ovog potencijala putem gradnje novog kraka gasovoda Plavi tok ka Turskoj. Ruski monopol još uvek insistira na renovaciji i mogućem proširenju, posebno južnog dela ukrajinskog sistema. 134 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

135 Karta 1 Infrastruktura izvoza gasa u Tursku Izvor : Vašingtonski institut za politiku na Bliskom istoku (The Washington Institute for Near East Policy), 2006 Strategija ukrajinskog tranzita. Ukrajinski, i u manjoj meri beloruski, tranzit već nekoliko godina je najveći izazov za Gazprom. Uprkos svim naporima tokom poslednje dve decenije, 70% celokupnog izvoza gasa u Zapadnu Evropu još uvek teče kroz ovu zemlju, što predstavlja neugodnu zavisnost ruskog liderstva i prouzrokuje ogromne finansijske gubitke za Gazprom. Smanjenje zavisnosti i gubitaka može se dostići samo putem konsolidacije ukrajinske gasne industrije prema ruskim uslovima ili prosto putem isključenja ove zemlje iz vertikalnih lanaca. Prva opcija ima visoke političke torškove i troškove prestiža, kako je i pokazano tokom dva gasna rata i godine, iako bi čak i ovi troškovi mogli da se pokažu kao vrlo relativni ako bi se u obzir uzela astronomska cena gradnje alternativnog sistema. Štaviše, ukrajinska mreža gasovoda nudi ne samo najjeftiniju tranzitnu rutu u tehničkom smislu, već takođe poseduje i jedinstveni kapacitet od 34 milijarde m 3 za gas, koji bi teško mogao da se zameni čak i dugoročno gledano. Prethodnih godina, Moskva je nameravala da podrži potpuno isključivanje Ukrajine iz svog lanca izvoza. Slično govoreći i ovog puta, realistično je misliti da je pravi cilj Kremlja da oslabi ukrajinsku pregovaračku poziciju i smanji sopstvenu zavisnost putem gradnje alternativnih kanala izvoza na Zapad. Neki od ovih zadataka, međutim, mogli bi možda već biti dostignuti gradnjom Severnog toka, gde bi značajan deo kapaciteta (možda 20 do 30 milijardi m 3 ) mogao da bude iskorišćen za svrhu diverzifikacije tranzita. Značajno pitanje u pogledu napora Gazproma ka diverzifikaciji jeste da li će alternativni kapacitet dovoljno omekšati poziciju Kijeva, kako bi se dostigao dogovor, i do kada se to može postići? U tom smislu, promenljiva politička situacija u Ukrajini stavlja Gazprom u zaista nezgodan položaj. U ugovorima iz godine, Gazprom je pristao na pravne i finansijske obaveze da koristi barem 110 milijardi m 3 kapaciteta ukrajinskog tranzita u narednih jedanaest godina. Ovo pokazuje da Moskva nije stvarno računala da će druge, nove, tranzitne rute biti dostupne u ovom periodu iako ovo može da bude samo pesimistička pratpostavka i neka vrsta polise osiguranja za Gazprom. Ono što izgleda realnije jeste pretpostavka da Mosvka nije odustala od sticanja imovine ukrajinskog tranzitnog sistema, koji bi, ukoliko bi se ostvario, stvorio vrlo negativnu perspektivu za Južni tok. Što je bolja situacija sa ukrajinskim tranzitom, manji je pritisak na Gazprom da krene napred sa Južnim tokom. U tom kontekstu važno je primetiti da je, uprkos svoj brutalnosti rusko-ukrajinskih odnosa, Gazprom mirno napredovao u postizanju dogovora u vezi sa putevima tranzita. Prinudio je Kijev da potpiše gotovo zapadnjački ugovor za snabdevanje i uspeo je u izolovanju Ukrajine u odnosu na ovo pitanje na Zapadu. Moskva je triumfovala u dogovorima sa Belorusijom, a, otpisivanje mogućnosti sličnog ishoda sa Ukrajinom, makar i kratkoročno, može da bude Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 135

136 ozbiljna greška. Rok godine za Južni tok je mogao da bude taktički potez nadolazećeg ogoljenog konflikta između dve strane. Rivalska strategija. Sumnja da će Južni tok biti napravljen kao rivalski Nabuko i ITGI je široko rasprostranjena među zapadnim analitičarima, iako je redovno demantovana od strane Gazproma. Prema tim optužbama, ciljne zalihe gasa u rivalske projekte će dolaziti uglavnom iz istih, centralnoazijskih izvora i prolaziće kroz iste države. Jedina osnovna razlika bi bila ta što bi gas prodavala jedna tranzitna kompanija sama (Gazprom), što bi dodatno povećalo njen uticaj na ovim tržištima. Prema takvim mišljenjima analitičara, jedini cilj Moskve je da spreči gradnju zapadnih gasovoda i sačuva svoj monopol kako na strani ponude, tako i na strani potražnje. 5 Štaviše, kontrolišući masu gasovodnih sistema na Balkanu, Gazprom bi čak mogao da utiče na iračko ili iransko snabdevanje Evrope. Sve u svemu, izgleda da je Gazpromova osnovna filozofija u pogledu gasne industrije da pojača sve izložene strahove. Logika onaj ko ima cev ima i gas prisutna је u svim investicijama Gazproma. Međutim, Južni tok je planiran da bude izgrađen u državama koje prate obavezna pravila konkurencije EU. U njima bi kapaciteti gasovoda trebalo da budu otvoreni za sve dobavljače. Gazprom može da zatraži izuzetak u Briselu, ali značajni deo gasovoda bi ipak trebalo da bude ponuđen i trećim licima. Čak i ako pravila nisu savršena, to znači da imati imovinu u pravnom licu može samo da poveća kontrolu nad njegovim kapacitetom, ali to ne obezbeđuje potpuni autoritet. Ukoliko Generalni direktorat EU za zaštitu konkurencije primeni pravna sredstva u odnosu na Južni tok i prinudi učesnike da poštuju i potpuno primene Direktivu o gasu, Gazprom neće biti jedini koji će koristiti gasovod. Radni, online kapacitet i veza sa turskom mrežom godine olakšali bi izvoze sa Bliskog istoka i Kaspijskog basena u Evropu, izbegavajući na taj način Gazpromov saldo. Gazprom se može nadati na nesavršenosti u regulatornom okviru, ali mnogo će zavisiti od nacionalnih i evropskih regulatornih tela u odlučivanju kako će Južni tok u stvarnosti funkcionisati. U ovom kontekstu, rivalska interpretacija možda ima neke logičke osnove, ali neće stvoriti crnobelu situaciju. Ustvari, relativno rani završetak Južnog toka će pomoći Evropi da ustanovi ugovore sa alternativnim dobavljačima. Ako Gazprom stvarno želi da zaustavi Nabuko, najbolje mesto za mešanje je Turska. Turska potrošnja se oslanja na rusku nabavku i ta zemlja se još uvek nije pridružila Evropskoj energetskoj zajednici. Budući da ima jako rastuću tražnju za gasom, Moskva ima mnogo veći uticaj nad Ankarom nego nad drugim državama Nabukoa. Neka vrsta zajedničkog upravljanja snabdevanja koje dolazi sa Bliskog istoka i iz Kaspijskog basena mnogo je realističniji scenario, nego onaj po kome će Gazprom sačuvati pun kapacitet kontrole nad Južnim tokom. Uz ponudu da Južni tok bude kanal za tranzit i garancije pouzdanog snabdevanja Ankare, Gazprom bi mogao da traži deo gasnog tranzita kroz Tursku. Prateći ovaj tok misli, gradnja Južnog toka bi mogla da bude zamišljena kao rival konkurentskim zapadnim projektima, ali bi bilo greška karakterisati ovo kao odlučujući odnos. U suštini, međutim, logika takmičenja čini pouzdanost roka godine slabijom, jer takođe pretpostavlja da će zavisnost od projekta Nabuko rasti tokom narednih godina. Zaključak S obzirom na to da smo već stavili neke znakove pitanja iza pouzdanosti roka godine, moramo da se zapitamo sada zašto bi Moskva predstavila tako blizak datum kao rok. Najverovatniji odgovor je neka vrsta tumarajući-usput-efekta. Imajući bezbroj dobrih argumenata da izgradi nove tranzitne koridore za budućnost i trpeći snažnu gasovodnu konkurenciju na Balkanu, Rusi su morali da načine potez. Njihovo uključivanje, međutim, nije moglo da dobije stvarni kredibilitet bez roka izgradnje. Obavezivanje Moskve na Južni tok nije bilo rezultat odgovornog planiranja unapred, već postepen proces u kojem je političko guranje igralo značajnu ulogu. Nije Gazpromov menadžer bio taj koji je davao izjave o skorom završetku, već najviši politički lider zemlje. Iako se moglo misliti da je ovo kredibilnije obećanje, u stvarnosti je ono manje pouzdano. Političari imaju tendenciju da budu više nestrpljivi u stvarima vezanim za energetiku 5) Toby Vogel: Will South Stream push EU off course?, u: European Voice, imported/will-south-stream-push-eu-off-course-/60547.aspx 136 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

137 nego sama industrija. Kada je Gazprom uspeo da odloži prvobitni rok za godinu, verovatno je morao da se gorko bori protiv toga da sledeći rokovi ne budu postavljeni pre 2015.godine,. Rani rok ustvari pogoršava pregovaračku poziciju Gazproma suočenog sa problemom u vezi sa projektom u Austriji, nesaglasnostima oko kapaciteta sa ENI-em i značajnim finansijskim stegama, i može da se pretvori u glavobolju za kompaniju u budućnosti. Putin nije taj koji će da bude odgovoran za bilo kakve neuspehe pri ostvarivanju plana, već Gazprom. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 137

138 138 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

139 Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi Dr Konstantin Simonov 1 Glavni energetski izazovi u regionu Dijalog o energetici između Rusije i zemalja Jugoistočne Evrope razvija se na prilično nekonzistentan i komplikovan način. S jedne strane, postoje očigledne pozitivne stvari koje unapređuju našu saradnju. Zadržale su se određene ekonomske veze između Rusije i bivših socijalističkih zemalja: u nizu slučajeva postoje kulturne i etničke veze koje olakšavaju implementaciju modela saradnje. S druge strane, elita tih država je opterećena različitim istorijskim kompleksima, kojima se najaktivnije promovišu teze o»ruskoj pretnji«u Evropi. Čak i u Srbiji, religiozno, kulturno, istorijski i jezički vrlo bliskoj Rusiji, postoje vrlo uticajne snage koje zagovaraju tvrd stav prema Moskvi. Rusija i takozvana»evropska opcija«, koju su izabrale zemlje regiona, u međusobnoj su suprotnosti. Prema našem mišljenju, dilema»evropa ili Rusija«je pogrešna. Ipak, očigledno je da sećanje na»velikog brata«prilično snažno sprečava saradnju između Rusije i zemalja koje često percipiraju ruske investicije i nove projekte kao korake ka ponovnom uspostavljanju sovjetskog carstva. Kao rezultat toga, ispostavlja se da su zemlje u Jugoistočnoj Evropi spremne za ideje koje se često čuju u Briselu, a odnose se na diverzifikaciju isporučilaca i umanjenje energetske zavisnosti od Ruske Federacije. Štaviše, takva zavisnost je posebno snažna u Jugoistočnoj Evropi. Ranije je to viđeno kao prednost (pored toga, ovaj region je bliži Rusiji nego Francuska i Nemačka, što znači jeftiniji gas zbog kraćeg transporta). Sada se to, međutim, smatra ozbiljnom političkom pretnjom, jer Rusija ostaje monopolistički snabdevač energetskih resursa. Međutim, sada dolazi svakodnevno pitanje koliko brzo će Brisel biti sposoban da obezbedi isporuke alternativnih izvora ugljovodonika regionu? Štaviše, nekim delovima Albanije, južne Srbije i Kosova potrebno je proširenje gasovoda, dok Makedonija uopšte nema infrastrukturu snabdevanja gasom. Dakle, kako bi trebalo oceniti rusku energetsku politiku u regionu? Prema balkanskim mas-medijima, dominantna pozicija ruskih kompanija u Jugoistočnoj Evropi nije slučajnost, nego dugoročna politička strategija. Postoji, takođe, mišljenje da su tokom protekle decenije ruske firme sistematski ostvarivale svoje planove koje podržava novo rukovodstvo Rusije, kako bi se stekle političke poluge uticaja kroz energetski sektor. Veruje se da ruske kompanije šire svoj uticaj u regionu tako što kupuju postojeće firme, a kada taj pristup ne funkcioniše, osnivaju sopstvena preduzeća. To je bio prilično skup proces, ali sa ciljem da se postepeno proširi njihov uticaj. U međuvremenu su neke države u regionu već pristupile EU, dok su druge spremne za to. Zaključak je da će Rusija upotrebiti Jugoistočnu Evropu kao mostobran za političku ofanzivu protiv EU. Osim toga, te zemlje je najviše pogodio januarski rat gasom između Rusije i Ukrajine. Stara Evropa ima dobro razvijen sistem podzemnih skladišta gasa koja su iskorišćena da se upumpaju znante količine ruskog gasa u 1. kvartalu Kao rezultat toga, Nemačka, Francuska, Italija i Austrija bile su dobro pripremljene za zatvaranje dotoka gasa; za to vreme je Istočna Evropa bila najpogođenija. Kao posledica toga, zemlje u ovom regionu su se našle u prilično jedinstvenoj situaciji. Za evropsku birokratiju one su simbol ruske energetske perfidnosti. Ali, Brisel više voli da im pruži samo verbalnu podršku. Sistem podzemnih objekata skladištenja gasa se ne razvija, a region neće zaista dobiti skoro validne izvore kao alternativu gasu, ako ih uopšte dobije. Ne sme se zaboraviti da će usled umanjenja proizvodnje gasa u Evropi, udeo uvoznog gasa naglo porasti. Prema procenama Međunarodne agencije za energiju, godine će udeo uvoznog gasa porasti na 85% u gasnom saldu EU. To znači da će Nabuko i drugi projekti služiti samo da nadoknade smanjenje proizvodnje gasa u staroj Evropi. Istočna Evropa je potrebna samo kao svedok pretnje energetske zavisnosti od Rusije. Ali taj region neće dobiti punu podršku Brisela za 1) Dr Konstantin Simonov je generalni direktor Fondacije za bezbednost nacionalne energije iz Moskve. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 139

140 zaštitu svoje energetske bezbednosti. Zbog toga su zemlje u Istočnoj Evropi suočene sa teškom dilemom: ili da pokušaju da normalizuju saradnju sa Rusijom, ili da je i dalje demonizuju na zahtev Brisela, a da pri tome zauzvrat ne dobiju validna alternativna rešenja. Ruske kompanije u sektoru nafte i prerade nafte Jugoistočne Evrope: da li stvari stoje tako strašno? Aktivna ekspanzija ruskog poslovanja u Istočnu Evropu počela je sa naftnom industrijom. Rusi su želeli da dobiju naknadna (downstream) sredstva u Evropi, i to je bilo moguće samo u njenom istočnom delu mogućnosti da se kupe takva sredstva u Evropi su davno minimizirane iz političkih razloga. Prozor mogućnosti je bio otvoren; štaviše, tim zemljama je preko bio potreban novac. Razmotrimo: da li je iskustvo saradnje u naftnoj industriji bilo pozitivno ili negativno i da li su ruske kompanije ispale tako strašne. Udeo ruske nafte na tržištu regiona je prilično znatan. U Mađarskoj iznosi 98% tržišta, 90% u Bugarskoj, 80% u Srbiji i 40% u Grčkoj. Osim toga, ruske kompanije poseduju niz rafinerija nafte i benzinskih pumpi. Međutim, to dugo nije brinulo ni stanovništvo ni političku elitu. Ekspanzija se nastavila, ali to je prolazilo prilično mirno. U međuvremenu, ruske korporacije su stekle kontrolu nad vrlo interesantnim sredstvima. Najaktivnija kompanija u regionu je LUKOIL, apsolutni lider među ruskim naftnim firmama u pogledu eksploracije tržišta maloprodaje u inostranstvu. Decembra ConocoPhilips je prodao 376 benzinskih pumpi LUKOIL-u. Oni su poslovali pod brendom Jet i bili su locirani u šest zemalja, uključujući 30 u Mađarskoj i 14 u Slovačkoj. Kasnije, u aprilu 2008, LUKOIL je od Petrol Holding-a kupio 75 benzinskih pumpi u Bugarskoj i skladište nafte blizu Sofije. Vrednost posla je bila 237 miliona evra: 156,1 milion evra za benzinske pumpe (ca. 2,1 milion evra po benzinskoj pumpi) i 80,9 miliona evra za skladište. U Bugarskoj kompanija ima ca. 74% udela u trištu veleprodaje naftnih proizvoda. Stoga LUKOIL poseduje 562 benzinske pumpe u Bugarskoj. LUKOIL poseduje naftnu rafineriju u Burgasu (Neftochim Bourgas); ruska firma je kupila kontrolni udeo oktobra za 101 milion evra. Početkom naftna kompanija je povećala svoj udeo u rafineriji Burgas na 93,16% nakon što je kupila 22,05% pogona na osnovu ponude. Rafinerija proizvodi bezolovni benzin, dizel i petrohemijske proizvode koji odgovaraju evropskim standardima kvaliteta. Rafinerija prerađuje ca. 6 7 miliona tona nafte godišnje. Neftochim Burgas je jedina rafinerija nafte u Bugarskoj. Ona proizvodi ca. 80% automobilskog goriva koje se potroši u Bugarskoj; istovremeno, izveze se jedna trećina naftnih proizvoda koje proizvede Neftochim Burgas. Važno je što je posao sa LUKOIL-om rezultirao rastom investicija u preduzeću. Naftna kompanija nastavlja sa proširenjem rafinerije za čiji se kapacitet očekuje da će porasti. Godine u rafineriji je puštena u rad jedinica za isomerizaciju; jedinica za prečišćavanje hidriranjem kapaciteta 1,7 miliona tona godišnje je trenutno u finalnoj fazi izgradnje. Osim toga, proširuje se kapacitet katalitičke drobilice na 2 miliona tona godišnje. Godine rafinerija u Burgasu biće sposobna da preradi 10 miliona tona u poređenju sa sadašnjih 8,8 miliona tona godišnje. Udeo LUKOIL-a u rumunskom tržištu iznosi ca. 22%. Ruska naftna kompanija poseduje lanac od preko 300 benzinskih pumpi u toj zemlji, kao i Petrotel-LUKOIL rafineriju u Ploiestiju sa kapacitetom od 2,4 miliona tona nafte godišnje. Ruski vlasnik je obezbedio investicije u preduzeću. Godine pušten je u rad i turbogenerator sa kapacitetom od 24 megavata; kao rezultat toga, kombinovani kapacitet grejne stanice objekta dostigao je 61 megavat. Prvi stepen renoviranja grejne stanice je završen. Ukupno, projekat renoviranja predviđa izgradnju kotla kapaciteta grejanja od 245 megavata u 2. kvartalu koji će koristiti naftni koks kao gorivo. 140 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

141 U glavnom gradu Crne Gore, Podgorici, LUKOIL je kupio šest benzinskih pumpi koje su pripadale Roksped Petrol-u koji je od godine aktivno sarađivao sa ogrankom LUKOIL-a u Srbiji, LUKOIL Beopetrolom. Ruska naftna firma je platila 26,5 miliona evra za kupovinu, što je bilo 4,5 miliona evra po benzinskoj pumpi. Prema evropskim standardima, to je bila visoka cena, jer u Evropi jedna benzinska pumpa košta prosečno ca. između 1 i 2 miliona evra. U Hrvatskoj je LUKOIL kupio EUROPA-MIL. Ova firma je posedovala pet benzinskih pumpi u Zagrebu i Splitu i pet parcela za izgradnju benzinskih pumpi. Prosečna dnevna prodaja na jednoj benzinskoj pumpi EUROPA-MIL iznosila je 11 miliona tona naftnih proizvoda, u poređenju sa prosečno 7,9 miliona tona na LUKOIL pumpi godine. Pored benzinskih pumpi EUROPA-MIL poseduje sopstveni železnički terminal za naftne proizvode sa kapacitetom skladištenja od m³ blizu Vukovara na Dunavu. (Novembra kompanija je započela izgradnju male fabrike za proizvodnju biogoriva sa projektovanim kapacitetom od tona na osnovu tog terminala.) Kao rezultat toga, LUKOIL je dobio mogućnost da prodaje naftne proizvode praktično u celoj zemlji. Prvobitno, terminal u Vukovaru nije imao dozvolu za rečni transport i pretovar. Dobijanje te dozvole je bio uslov koji je LUKOIL postavio vlasnicima firme EUROPA-MIL pre kupovine. Tako ruska firma može da koristi rečne tankere i da isporučuje naftne proizvode duž Dunava. LUKOIL poseduje 180 benzinskih pumpi u Srbiji i šest u Makedoniji. Vredi napomenuti da nije bilo ozbiljnog skandala u vezi sa aktivnostima LUKOIL-a. Kompanija nije percipirana kao instrument uticaja Kremlja. Iako je LUKOIL započeo svoju strategiju dominacije na tržištu godine, malo posmatrača je smatralo politiku ruske naftne firme pretnjom. To je, verovatno, zbog toga što je LUKOIL privatna kompanija. Osim toga, američki koncern ConocoPhilips ima 20% udela u njoj. Stav prema kompanijama koje direktno kontroliše ruska vlada u međuvremenu se potpuno promenio. Međutim, one su takođe započele da aktivno posluju u Srbiji i Bosni i Hercegovini. To se odnosi na Zarubezhneft, kao i na ogranak Gazprom-a, Gazprom Neft. Kompanija Zarubezhneft ima sredstva na tržištu u Republici Srpskoj (delu Bosne i Hercegovine). Ona poseduje rafineriju nafte u Bosanskom Brodu sa godišnjim kapacitetom od 4,2 miliona tona, kao i Fabriku za proizvodnju motornih ulja Modriča sa kapacitetom proizvodnje do tona motornog ulja godišnje i 78 benzinskih pumpi. Godine ruska firma planira da poveća broj svojih benzinskih pumpi na Balkanu na ca Ubuduće, prema šefu Zarubezhneft-a Nikolaju Bruniču, kompanija će povećati broj sopstvenih benzinskih pumpi na Balkanu na 300 nakon što se pusti u rad druga faza rafinerije nafte u Bosanskom Brodu, koja će omogućiti da rafinerija poveća svoj kapacitet prerade sa 1,2 miliona na 4,2 miliona tona nafte godišnje u i godini. U februaru Gazprom Neft je konačno završio kupovinu 51% udela u srpskom NIS-u, dok je Gazprom sa svoje strane obećao da će sprovesti ogranak glavnog gasovoda Južni tok kroz ovu zemlju i izgraditi podzemno skladište gasa blizu Novog Sada. NIS-TNG ogranak za proizvodnju tečnog naftnog gasa Naftne industrije Srbije, naftna je kompanija koja je angažovana u rafinisanju nafte i prodaji naftnih proizvoda, kao i proizvodnji ugljovodonika u Srbiji i Angoli. Obim proizvodnje NIS-a iznosi ca. 1 milion tona nafte godišnje. Kompanija poseduje rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu sa kombinovanim kapacitetom od 7,3 miliona tona godišnje. NIS poseduje sopstvenu prodajnu mrežu (ca. 500 benzinskih pumpi) i vodeći je isporučilac naftnih proizvoda na srpskom tržištu jer proizvodi ca. 85% naftnih proizvoda koji se potroše u zemlji. Transakcija je započeta krajem godine i nastavljena preko godinu dana. Rusija je platila 400 miliona evra, i dala saglasnost za investiciju dodatnih 550 miliona evra do godine. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 141

142 Te transakcije su izvršene na mnogo dramatičniji način nego kupovine LUKOIL-a. Bilo je optužbi da se pokušava stvaranje zone ruskih interesa, i sumnjalo se da u pozadini stoji»energetska vlast Moskve«. Ali, postoje tri tačke koje treba izdvojiti. Prvo, te optužbe omogućuju da se iscenka više koristi od ruskih kompanija, što počinje plaćanjem neke vrste poreza. Tako zemlje Istočne Evrope počinju da naplaćuju više od ruskih firmi. Te zemlje koriste ideju ruske pretnje u komercijalne svrhe, a ne iz straha. Na primer, Gazprom Neft je platio dosta visoku cenu za srpska sredstva nakon političkog cenkanja koje je uticalo na njen rast. Drugo, lokalne kompanije moraju da se takmiče protiv ruskih firmi koje dolaze na tržište, a nisu uvek u stanju da to izdrže. U tom slučaju one pribegavaju političkim optužbama. Posebno je kupovina Bosanskog Broda od strane Zarubezhneft-a ozbiljno uzdrmala pozicije naftne kompanije INA. INA je isporučivala većinu svojih proizvoda ovom tržištu, ali na osnovu dogovora ruska kompanija je mogla da prodaje gorivo po mnogo nižoj ceni nego što je to činila hrvatska firma. Kao rezultat toga, INA je čak morala da transportuje svoje gorivo u Italiju kako bi ga uništila u specijalnim pogonima, što je rezultiralo značajnim finansijskim gubicima. Treće, prilično je teška adaptacija ruskih kompanija novom kapitalu; ali to nije zbog političkih neslaganja. Razmotrimo situaciju u vezi sa Gazprom Neft-om i njenim srpskim kapitalom. U ovom slučaju postoji kolizija između dva sistema menadžmenta koja nema veze sa politikom. Otvoreno govoreći, u Južnoj Evropi postoji vrlo specifična radna etika ljudi su navikli da rade bez mnogo napora i da budu prilično dobro nagrađeni. Svaki pokušaj da se nateraju da rade više i efikasnije rezultira ogorčenjem. S druge strane, ruski vrhunski menadžeri su navikli na velike plate i bonuse, i ako moraju da umanje troškove svojih preduzeća, to neće učiniti o sopstvenom trošku. Jasno je da dolazak novih mladih menadžera u Naftnu industriju Srbije iz Gazprom Neft-a, koji su utvrdili vrlo povoljne finansijske uslove za svoj rad i na svaki mogući način demonstriraju da su elita, svesno držeći srpske radnike na razdaljini, često ima za posledicu razumljivo ogorčenje radnika preduzeća. Ali taj konflikt nema nikakve veze sa upotrebom ozloglašenog energetskog oružja protiv Srbije. Stoga iza političkih objašnjenja često stoje ekonomski interesi. Ali negativna pozadina je već stvorena. Kao rezultat toga, bilo koja ruska kupovina rezultira vrlo negativnom reakcijom u regionu, čak i kada je kupac privatna kompanija. Svaka transakcija se posmatra kao rast ruskog političkog uticaja. Jasan primer je kupovina udela u mađarskom MOL-u od strane Surgutneftegas-a. Reakcija Mađarske na tu transakciju živo pokazuje kako su se odnosi sa Jugoistočnom Evropom pogoršali. Krajem marta Surgutneftegas, četvrti po veličini ruski proizvođač nafte i gasa, potpisao je ugovor o kupovini paketa akcija od 21,2% u mađarskom Magyar Olaj-es Gazipari Nyilvanosan Mukodo Reszvenytarsasag (MOL) od austrijske OMV grupe. Transakcija je iznosila 1,4 milijarde evra. Surgutneftegas je privatna kompanija, iako ima prilično netransparentnu vlasničku strukturu o kojoj kruži dosta glasina. Istovremeno, kompanija i njen šef Vladimir Bogdanov uživaju veliki autoritet u ruskoj naftnoj industriji. Ugovor je zaključen 29. i 30. marta 2009, na vrhuncu političke krize koja je rezultirala ostavkom mađarskog predsednika vlade Ferenc-a Gyurscany-ja. Gordon Bajnai, koji je zamenio Gyurscany-ja, osudio je kasnije tu transakciju. Izjava mađarskog ministra inostranih poslova Peter-a Balazs-a, data u intervjuu za EuroActiv Hungary, vrlo je demonstrativna u tom pogledu:»problem u slučaju MOL-a jeste što ne znamo ko stoji iza toga. Ruske metode su zasnovane na vizantijskoj tradiciji, ne na protestantskoj etici. Teško je pregovarati sa predstavnicima takve kulture«. Evropski parlamentarac koji zastupa Mađarsku, Andras Gyurk, u pismenoj formi je ispitao kod Evropske komisije da li ona smatra da je prodaja akcija MOL-a Surgutneftegas-u u skladu sa evropskim principima transparentnosti. Sledeći komentar hrvatskog stručnjaka, koji je ostao anoniman, objavljen je u novinama Javno:»Pristup ruskog Surgutneftegas-a vlasničkoj strukturi mađarske naftne kompanije MOL je kulminacija decenijskih pokušaja ruskih kompanija da osvoje tržišta Jugoistočne Evrope. Oni već igraju dominantnu ulogu na mnogim tržištima, ali nisu imali uspeha u Mađarskoj i Hrvatskoj. Ali sada, nakon što su kupili udeo u 142 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

143 MOL-u i tako ušli u vlasničku strukturu hrvatske INA-e, ruska firma priprema teren za sticanje kontrole nad energetskim tržištima Jugoistočne Evrope, od Slovenije do Bugarske. Dominacija na tim tržištima je jedan od ruskih dugoročnih strateških ciljeva; zato se u bliskoj budućnosti može očekivati porast političkog pritiska Moskve na mađarsku i hrvatsku vladu«. Kao rezultat toga, Surgutneftegas je postao značajan akcionar u MOL-u, ali još nije upravljao kompanijom. Surgutneftegas je čak optuživan zbog podmuklih planova da osujeti izgradnju Nabuka, što je prilično kontroverzna izjava kapital MOL-a nije dovoljan da bi se osujetio taj projekat. Kompaniji Surgutneftegas je odbijena registracija u registru akcionara; kao rezultat toga, kompaniji nije bilo dozvoljeno da prisustvuje skupštini akcionara 23. aprila. Gasni projekti: diverzifikacija isporuka neće rešiti sve energetske probleme u regionu Pitanje gasa je čak više politizovano, i nakon januarskog gasnog rata imeđu Rusije i Ukrajine, koji je najviše pogodio jugoistočni deo Evrope, ono je prilično dramatično i o njemu se aktivno razgovara. Mnogi političari u regionu požurili su da donesu zaključak: da li je neophodno da se umanji uticaj Rusije po svaku cenu. U međuvremenu će biti prilično teško da se to učini. Dovoljno je analizirati sledeću statistiku: godina godina Mađarska 7,5 (udeo 70%) 8,9 Rumunija 4,5 (udeo 20-25%) 4,2 Bugarska 2,8 (94%) 2,9 Grčka 3,1 (80%) 2,8 Srbija 2,1 2,2 Hrvatska 1,1 1,2 Slovenija 0,6 (50%) 0,6 Bosna i Hercegovina 0,3 0,3 Makedonija 0,1 0,1 Obim isporuka nije tako veliki u poređenju sa Zapadnom Evropom. Međutim, zavisnost od Rusije je znatna. Zato zemlje u ovom regionu živo podržavaju zahteve za diverzifikaciju isporuka, računajući posebno na projekat Nabuko. Ali, zemlje Jugoistočne Evrope često zaboravljaju da su uglavnom deo Evrope, i zato bi problem gasne ravnoteže trebalo primeniti na celu Evropu generalno, a ne odvojeno na njene južne, istočne, severne i zapadne delove. I ovde nastupaju glavni problemi. Pre svega, to je pad proizvodnje gasa u Evropi. To znači da Nabuko niti će spasiti Evropu od ruskog gasa, niti će pokriti smanjenje sopstvene proizvodnje gasa Evropske Unije. Za sada gasna ravnoteža Evropske Unije nije pogođena. Udeo uvezenog gasa u EU za poslednjih 20 godina već je napomenut. To znači da je zadatak postavljen pogrešno. Evropa mora hitno da potraži dodatne, a ne alternativne izvore isporuka. Trebalo bi da razmišlja o tome da dobije nov gas, a ne o diverzifikaciji. Samo se čini da je to jedna te ista stvar. U stvari, sa političke tačke gledišta, to su potpuno različiti pristupi. Prvi pristup znači da je glavni zadatak Evrope da se oslobodi zavisnosti od Rusije. Drugi pristup, koji Evropa treba da sledi, jeste da neprijatelj nije Rusija, nego rastući deficit gasa. Zbog toga se zadatak ne sastoji u tome da se smanji potrošnja ruskog gasa, nego da se nađu mogućnosti da se dobije gas od drugih zemalja, jer samo ruski gas neće zadovoljiti potrebe EU za ovim energentom. Osim toga, jako se preteruje u isticanju zavisnosti od ruskog gasa. Udeo Rusije na evropskom tržištu gasa Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 143

144 je retko premašivao 25%; u prvom kvartalu Norveška je čak premašila udeo Rusije. Međutim, u EU se niko nije bunio zbog norveške pretnje. Ideje o energetskoj efikasnosti i razvoju obnovljivih izvora energije posebno su popularne u Evropi tokom poslednje godine; te ideje se odslikavaju u konceptu Sve u svemu, pravac je ispravan. Ali ti grandiozni izgledi novih vrsta energije, koje Evropa zamišlja, jako podsećaju na planove izgradnje komunizma u Sovjetskom Savezu u nekoj određenoj godini. Strategija je nerealistična, imajući u vidu zamišljeni period. To znači da će potražnja gasa u Evropi biti prilično velika. U stvari, to je glavni problem Nabuka. Čak i ako se ovaj gasovod izgradi, neće rešiti evropske probleme snabdevanja gasom. Njegov kapacitet je isuviše mali samo 31 milijarda m³. Svi drugi aspekti koje ruska strana voli da naglasi, u stvari su sekundarni, iako su osnovani. To su aspekti u vezi sa bazom resursa, bezbednosti tranzita i neminovno rastućom ulogom Turske, koja zasigurno neće zadovoljiti sve zemlje na jugu Evrope. Planirano je da prva linija gasovoda isporuči gas iz Azerbejdžana (oko 7 8 milijardi m³ godišnje), Iraka (7 8 milijardi) i Egipta (ca. 1 2 milijarde). Ali, čak i ako započne druga faza Shakh Deniz nalazišta u Azerbejdžanu u punom kapacitetu i ako Baku na kraju odbije da proda velike količine gasa Gazprom-u, malo je verovatno da će Azerbejdžan sâm napuniti Nabukovu prvu liniju. To će akcionare Nabuka učiniti vrlo zavisnim od Iraka. Igra postaje isuviše riskantna jer niko nema dugoročno razumevanje razvoja situacije u Iraku, kao i toga i da li će nivo političke stabilnosti u toj zemlji biti dovoljan za rad gasovoda. Dugoročno će biti neophodno da se pregovara sa Irakom, ali je teško predvideti razvoj događaja u toj državi. Nabuko i Južni koridor Izvor: Nabuko Gas pipeline GmbH Rusija predlaže jedan drugi projekat Južni tok. On se smatra konkurentom Nabuka, imajući u vidu stav EU po tom pitanju. Kao rezulta toga, situacija je najopasnija Evropa je na ivici gasnog deficita, i u takvoj situaciji je svaki gasovod za nju koristan. Ali, umesto toga, Južni tok i Nabuko su međusobno suprotstavljeni i konkurencija između njih se teško može nazvati zdravom. Kao rezultat toga, svaki projekat je usmeren protiv konkurenta, pre nego ka unapređenju sopstvenih prednosti. Nažalost, ovo se odnosi i na politiku Rusije. Međutim, u svakom slučaju takvi razvoji samo povećavaju energetske rizike za Evropu. Štaviše, u Istočnoj Evropi postoji paradoksalna situacija. Južni tok i Nabuko počinju da konkurišu za tranzitne rute; neke zemlje svhataju da imaju dobru priliku da dobiju koncesije od oba projekta. Kao rezulta toga, interesi individualnih zemalja počinju da odnose prevagu nad zdravim evropskim interesima. 144 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

145 Južni tok Izvor: Izvor: Gazprom Za sada nacije Istočne Evrope pokušavaju da stave Rusiju pod pritisak zbog Nabuka. Ali, kasnije se situacija može preokrenuti. Posebno novi predsednik vlade Bugarske Boiko Borisov, lider GERB partije koji je pobedio na poslednjim izborima, istakao je neophodnost da se suspenduju pregovori sa Rusijom oko projekta Južnog toka. On je to rekao uprkos činjenici da je bugarski predsednik Georgi Purvanov potpisao sporazum o učešću u Južnom toku juna koji je parlament ratifikovao jula Štaviše, Rusija je preferirala opciju Bugarske nego opciju Turske i Rumunije, što će omogućiti Bugarskoj mogućnost da zaradi preko 300 miliona evra od tranzitnih taksi godišnje. Sasvim je moguće da je to samo ucenjivanje koje će, međutim, zahtevati dodatne troškove sa ruske strane kako bi se obezbedila lojalnost novog rukovodstva Bugarske. Slična je situacija u vezi sa Srbijom. Generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović izjavio je da će njegova zemlja učestvovati u Nabuku ukoliko se dâ odgovarajući predlog. I to uprkos činjenici da se Beograd u Moskvi shvata još uvek kao saveznik Rusije na Balkanu, a od Srbije se očekuje da bude glavni korisnik (proporcionalno svojoj veličini i stanovništvu) implementacije projekta Južnog toka. Logika Bugarske i Srbije je vrlo jednostavna one shvataju da je ruski premijer Vladimir Putin već umešan u bitku oko gasovoda na jugu Evrope i da želi da pobedi po svaku cenu. U takvoj situaciji tranzitna zemlja može stvarno da se cenka za određena sredstva ili beneficije od ruskog premijera. Međutim, za bogatstvo Rusije i Gazprom-a, politika ispunjavanja zadatka po svaku cenu može da se ispostavi prilično opasnom. Za Putina je vrlo važno da postigne cilj i pokaže da je bilo kako je on hteo. To je skopčano sa greškama, ali u takvoj situaciji Evropa neće imati koristi, nego će izgubiti iz istog razloga u uslovima dolazećeg manjka gasa, važno je da se ostvari maksimalni broj realističnih projekata. Štaviše, postavljanje gasovoda je dug i skup proces. Osim toga, Putin može da reaguje na ucenjivanje tako što će promeniti rutu Južnog toka. Putin je 6. avgusta potpisao sa Turskom protokol o saradnji u sektoru gasa, prema kojem Turska treba da dozvoli Rusiji da izvrši geodetske radove u svojim teritorijalnim vodama u okviru projekta Južnog toka. To, možda, znači da će se ubuduće Moskva vratiti ideji Plavog toka 2. Južni tok je, u stvari, zamenio Plavi tok 2 pre nekog vremena, i sada može da se dogodi obrnuto. Ali, malo je verovatno da će to biti od koristi Rusiji i zemljama u Jugoistočnoj Evropi. Glavni zaključci Rusija je zainteresovana za jačanje svog prisustva u energetskom sektoru Jugoistočne Evrope. Ali to ne treba shvatiti kao pretnju Evropi ili politički motivisan korak. Najveći isporučilac i najveći potrošač trebalo bi da prekinu svoje političke optužbe i da što pre započnu aktivniju ekonomsku saradnju. Rusija i zemlje Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 145

146 Jugoistočne Evrope imaju pozitivno iskustvo direktnih investicija u projekte prerade nafte, ali tokom poslednjih nekoliko meseci svaki potez, čak i privatnih ruskih kompanija, posmatra se u političkom svetlu. Takav pristup može blokirati rast kapitalnih investicija u energetskom sektoru regiona, što će pre svega loše uticati na zemlje Jugoistočne Evrope. Sa svoje strane, Rusija bi trebalo da se usredsredi na poboljšanje transparentnosti svojih poslova. To se, uglavnom, odnosi na industriju gasa. U regionu je bilo nekoliko skandala u vezi sa sistemom prodaje gasa. Posebno je krajem oktobra pokrenuto pitanje poslovanja posrednika u gasnim transakcijama između Rusije i Jugoslavije. Yugorosgaz, kojeg kontroliše Gazprom, dobio je godišnji honorar u ukupnom iznosu od 35 miliona evra (honorar od 5% od ukupnog obima isporuka). To je rezultiralo ostavkom šefa Srbijagasa Saše Ilića. Kasnije su Gazprom i Srbija postigli sporazum o nizu dodatnih dokumenata u okviru međuvladinog sporazuma o saradnji u energetskom sektoru. Strane su se dogovorile da Srbijagas poveća svoj udeo u mešovitom preduzeću Yugorosgaz sa 25% na 49%, a da Gazprom zadrži 51%. Bugarska je zabrinuta zbog jednog drugog posrednika Overgas Holding Ink. To je mešovito preduzeće Gazprom-a i Overgas Holding AD, osnovano na bazi pariteta. Udeo Gazprom-a je 50%, i udeo Overgas Holding AD takođe 50%. Kompanija je angažovana oko izgradnje i održavanja tranzita i glavnog gasovoda u Bugarskoj, i učestvuje u prodaji gasa u toj zemlji. Bugarska je postavila pitanje eliminacije posrednika, ali Gazprom insistira da se on zadrži za sada. Čini se da će institucija posrednika postepeno nestati u budućnosti, što bi trebalo da poveća poverenje između strana. Bila bi optimalna sledeća strategija: Rusija bi poboljšala transparentnost svog poslovanja u Evropi, dok bi Evropljani smanjili nivo politizacije. Mislim da je najrazumniji način da se povrati zdrav razum u saradnji između Rusije i Jugoistočne Evrope ekonomizacija našeg energetskog dijaloga. To je razlog zbog čega bi greške koje se čine trenutno mogle dosta da koštaju obe strane. 146 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

147 Ruska energetska politika i Balkan Milan Simurdić 1 Osnovne postavke ruske spoljne energetske politike Ukoliko spoljnu politiku posmatramo kao svojevrsni produžetak unutrašnje politike, onda nam taj postulat može značajno olakšati analizu ruske spoljne energetske politike, uključujući njenu implementaciju u regionu Balkana. 2 Predmet ovog prikaza biće prirodni gas, uz povremene osvrte na naftu, kao neizbežnu drugu stranu medalje ruske energetske politike. Prethodno, nekoliko napomena o gasu. Za razliku od nafte, kojom se trguje na svetskom spot tržištu, gas se do krajnjih korisnika uglavnom transportuje gasovodima. Gasovodi se često protežu preko nekoliko država, sa različitim političkim i ekonomskim uređenjima. To ih čini osetljivom robom, podložnom raznim uticajima (političkim, ekonomskim, geografskim itd.) duž celog lanca - od proizvođača, preko tranzitnih država do potrošača. Rečju, gas je izraženo geopolitička roba. 3 Sve je prisutnija ocena da je geopolitika energetskih odnosa zamenila ili apsorbovala tradicionalnu geopolitiku vojnih balansa. 4 Prirodni gas smatra se gorivom budućnosti, kako zbog obimnih rezervi tako i usled ekološke prihvatljivosti. Sagorevanje gasa proizvodi oko 40 % manje štetnih gasova od uglja i 30 % manje nego nafta. Pošto se klimatske promene polako probijaju u vrh svetske politike, to je dodatni argument što se gas označava kao gorivo budućnosti. Procene govore da će gas biti najbrže rastući izvor primarne energije u svetu: narednih godina po značaju i zastupljenosti prevazići će ugalj, a do i naftu. Gas je više od običnog energenta. Veoma je tražen i profitabilan u hemijskoj i metalnoj industriji, a pogotovo za proizvodnju struje. 5 Kako bi odgovorili na ovako ambicioznu temu uzećemo u obzir nekoliko elemenata: osnove ruske energetske politike, povezanost sa spoljnopolitičkom koncepcijom i strategijom nacionalne bezbednosti. Taj okvir ćemo potom preneti u region Balkana, u period od poslednje dve godine, od kada je Rusija pokrenula projekat izgradnje gasovoda Južni tok. To nas dovodi i do energetske politike EU koja se susreće sa ruskom energetskom politikom, ne samo na izvorima gasa, već i u tranzitnim državama i na Balkanu. Pošto su gasovodi dugotrajni i složeni projekti, neizbežno ćemo skrenuti temu do izvora gasa. Ponudićemo na kraju i osnovne zaključke i prognoze. 1) Milan Simurdić je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i bivši ambasador SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore u Hrvatskoj ( ). 2) O značaju gasa i nafte za Rusiju najbolje govore podaci da iz tog sektora dolazi skoro četvrtina BDP, bezmalo dve trećine prihoda od izvoza i polovina prihoda državnog budžeta. Vidi: Cevovodi, politika i moć, Centar za evropsku reformu, London, prevod na srpski jezik, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2009, str. 3. 3) Definicija geopolitike koju imamo u vidu je ona koju su dali J. Barnes, M.H.Hayes, A.M.Jaffe i D.G.Victor u uvodu knjige Natural Gas and Geopolitics-from 1970 to 2040, Cambridge University Press, Cambridge, Prema njima, radi se o uticaju geografskih, kulturnih, demografskih, ekonomskih i tehnoloških faktora na politički diskurs među akterima na međunarodnoj sceni. Ono što je važno u ovoj definiciji je relativna, ali i zajednička dobit iz moguće saradnje, kažu autori i ističu da države koje se odlučuju da uvezu velike količine gasa stavljaju bezbednost svojih energetskih sistema delimično u ruke drugih. To, zauzvrat, daje i isporučiocima i korisnicima gasa udeo u unutrašnjoj političkoj stabilnosti druge strane. Dakle, to je ono što podrazumevamo pod geopolitikom gasa - ne samo beskrajna trku za globalnom pozicijom, već i velike političke akcije vlada, investitora i drugih ključnih protagonista koji odlučuju koji će se gasni projekti izgraditi, kako će se deliti dobit i kako će se upravljati rizicima zavisnosti od međunarodne trgovine gasom. 4) Dimitri Trenin, Geopolitika energije u odnosima Rusija-EU, Cevovodi, politika i moć, Centar za evropsku reformu, London, prevod na srpski jezik, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2009, str ) Svetske rezerve gasa koncentrisane su u relativno malom broju država: svega pet država kontroliše 67 odsto svetskih rezervi gasa - Rusija, Iran, Katar, Saudijska Arabija i Emirati. Rusija poseduje 27 odsto rezervi gasa, a sa Iranom zajedno kontroliše polovinu potvrđenih svetskih rezervi. Moskva će zasigurno ostati glavni svetski proizvođač gasa u narednim decenijama. Poređenja radi, SAD poseduju 3 odsto svetskih rezervi. Rezerve su na mestima udaljenim od budućih mesta najveće tražnje - SAD, EU, Kine, Indije, Brazila. Zbog toga se procenjuje da će rastuća uloga gasa sve više uticati na odnose proizvođača i potrošača, a time i na svetsku političku scenu. Oko 80 odsto svetskih rezervi gasa, ali i nafte, nalazi se u vlasništvu i pod kontrolom država izvoznica i njihovih energetskih kompanija. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 147

148 Polazišta aktuelne ruske energetske politike definisana su u dokumentu Ruska energetska strategija do 2020., koji je usvojen godine. Polazna konstatacija je da Rusija poseduje velike energetske resurse na teritoriji nalazi se jedna trećina svetskih rezervi gasa, jedna destina rezervi nafte, jedna petina rezervi uglja i 14 % rezervi uranijuma, ali i snažan energetski kompleks koji je temelj ekonomskog razvoja i instrument unutrašnje i spoljne politike. Energetska politika treba da bude usmerena na promenu od snabdevača sirovinama ka aktivnom učesniku na globalnom tržištu, što je zadatak od strateškog značaja. To obezbeđuje energetsku bezbednost Rusije i ona ostaje stabilan i pouzdan partner evropskih država i cele svetske zajednice. 7 Strategija identifikuje Evropu i Aziju kao primarna tržišta za rusku spoljnu energetsku politiku formulacijom da strateškim interesima Rusije odgovara formiranje zajedničke energetske politike, kao i energetske i transportne infrastrukture u regionima Evrope i Azije, uz obezbeđenje nediskriminirajućeg tranzita energije. Država će podsticati učešće ruskih kompanija u razvoju i realizaciji velikih međunarodnih projekata u transportu gasa i nafte prema Zapadu i Istoku, stoji u dokumentu. Pažnju privlači i sledeći deo: Problemi tranzita za Rusiju, koja ima jedinstvenu geografsku i geopolitičku poziciju, imaju posebno značenje... Tržište Centralne i Zapadne Evrope će biti jedno od najvećih tržišta u narednih 20 godina. Ruska koncepcija spoljne politike iz o energiji govori šturo. Međutim, ona postavlja značajne zadatke pred rusku diplomatiju: jačanje strateškog partnerstva sa vodećim proizvođačima energetskih resursa, razvoj aktivnog dijaloga sa državama potrošačima i tranzitnim državama (...) mere za održavanje pouzdanog energetskog snabdevanja praćene odgovarajućim aktivnostima usmerenim na stabilnost tražnje i bezbednost tranzita. Vredi izdvojiti i zadatak posvećivanja posebne pažnje proizvođačima energije na Bliskom istoku što je od strateškog značaja za ruske nacionalne interese. 8 U odnosu na prethodnu strategiju nacionalne bezbednosti, energija dobija izraženije mesto u novom tekstu i to u dva aspekta: kao resurs i kao bezbednosno pitanje. Energija je predstavljena kao instrument moći koji jača poziciju Moskve u međunarodnim poslovima i obezbeđuje resurse za strateško odvraćanje. 9 Dakle, u punoj meri važe reči tadašnjeg predsednika Putina koji je rekao da Rusija nema druge oblasti u kojoj može da bude lider jer poseduje konkurentne, prirodne i tehnološke prednosti koje je mogu postaviti na vodeće mesto u globalnom energetskom sektoru. Istom prilikom, na sastanku Nacionalnog saveta za bezbednost, rekao je i da je energija najvažnija sila svetskog ekonomskog napretka. Tako je oduvek bilo, tako će biti i u budućnosti. 10 Gasprom predstavlja oličenje ruske energetske spoljne politike. 11 Reč je o kompaniji u većinskom državnom vlasništvu. 12 Nastala je iz sovjetskog Ministarstva za gas i po osnovnoj zamisli trebalo je da objedini sisteme za eksploataciju i prenos gasa u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji. Kontroliše 80 % ruskih rezervi gasa i celu infrastrukturu za gas, odnosno transportnu tj. tranzitnu mrežu gasovoda. 13 Gasprom nije privatizovan na isti način kao naftna privreda. Iako nema spora oko ocene namera Gasproma da kontroliše ceo gasovodni lanac od izvora, preko tranzita, do kupaca na stranim tržištima, mišljenja o pozadini te politike se razlikuju. Prema jednima, Gasprom nije odustao od namere da kontroliše celokupni sistem za distribuciju gasa, pogotovo u Centralnoj i Istočnoj Evropi. 14 Jer, ko kontroliše gasovode, kontroliše i 6) Summary of Energy Strategy of Russia for the Period up to 2020, vidi na: ec.europa.eu/energy/russia/events/doc/2003_strategy_2020.en.pdf 7) Za razliku od potrošača za kog energetska bezbednost označava stabilno, pouzdano i po prihvatljivim cenama snabdevanje energentima (naftom i gasom), za proizvođača to znači stabilnu i predvidiljivu tražnju i cene koje opravdavaju po pravilu velike iznose koji se ulažu u istraživanje, proizvodnju i transport energije. (Napomena autora.) 8) The Foreign Policy of the Russian Federation, , vidi na 9) Russian Analytical Digest, No.62, , 10) Russia: Is Georgian Gas Crisis Evidence of Moscow s New Energy Strategy, RFE/RL, , article/ html) 11) Ovogodišnja Forbes lista postavlja Gasprom na 22. mesto od 500 najuspešnijih svetskih kompanija; na prvom mestu je takođe energetska kompanija Royal Dutch Shell. 12) Moscow Times je izvestila da je pre godinu dana Gasprom bio na trećem mestu liste najvećih svetskih kompanija sa tržišnom kapitalizacijom od trista pedeset milijardi dolara. Ove godine pao je na 40. mesto sa kapitalizacijom od sto dvadeset milijardi dolara 13) Gasprom kontroliše skoro km gasovoda, sa 218 kompresorskih stanica i 25 podzemnih skladišta. Sistem je primio sedamsto četrnaest milijardi metara kubnih gasa, 14) Vidi: Gazprom s Expansion in the EU-Co-operation or Domination, Agota Loskot-Strachota, Center for Eastern Studies, Warsaw, 2008, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

149 kupca. 15 Tome su suprotstavljene ocene da Gasprom, kao i Rusija, želi da zaradi novac, da bude snažan, bogat i poštovan. Gaspromovi potezi pogrešno se tumače kao sredstvo neke političke strategije: energija jeste politički posao, ali je, u celini uzevši, biznis. 16 Dominantna reč iz navedenih dokumenata upravo je tranzit. On je od ključnog značaja za rusku spoljnu energetsku politiku. Za Rusiju je podjednako važno da zadrži, kako tranzitni monopol, tako i presudni uticaj u energetici postsovjetskog prostora, u strateškom bliskom susedstvu. Rusija bi da spreči, u slučaju gasa, ponavljanje onoga što se dogodilo sa naftom: izgradnje naftovoda BTC, koji je kaspijsku naftu doveo do Mediterana van ruske teritorije. 17 Ruska energetska politika i Balkan Ruska energetska politika na Balkanu može se posmatrati kao deo nadmetanja za pristup, kontrolu i uticaj u poslovima sa gasom i naftom, pogotovo u Kaspijskom basenu i Centralnoj Aziji. 18 Jer, Balkan predstavlja poslednju etapu u dopremanju nafte i gasa iz tog regiona na putu prema, u slučaju gasa i gasovoda, evropskom tržištu, odnosno kada je reč o nafti do luka koje je odnose na svetsko tržište. Taj region sve se više dovodi u vezu sa novom velikom igrom, tj. savremenom replikom borbe za uticaj imperijalne Britanije i carske Rusije iz XIX veka. 19 Na stranu istorijske paralele, stavovi današnjih aktera, a njihov broj sve je veći, suprotstavljeni su na nekoliko linija podele. Raspad Sovjetskog Saveza otvorio je mogućnost ulaska stranih kompanija u naftom i gasom bogati Kaspijski region i Centralnu Aziju. SAD su formulisale strategiju koridora Istok-Zapad, koja bi preko Crnog mora, Kavkaza i Kaspijskog mora dovela do otvaranja ovog prostora za eksploataciju i tranzit energenata. U suštini, EU podržava ovaj koncept i nastoji da se samostalno pojavi na tamošnjim energetskim izvorima, nudeći koncept Novog puta svile. 20 Na isti region sa povećanim angažovanjem računa i Kina koja je uspela da sklopi dugoročne ugovore o kupovinama nafte i gasa sa Kazahstanom i Turkmenistanom. Rusija na sve ovo gleda sa podozrenjem i reaguje nastojanjem da očuva primat iz sovjetskog doba, kako kada je reč o pristupu izvorima, tako i kada je reč o tranzitu gasa i nafte koji želi da u što većoj meri usmeri preko svoje teritotorije. Ruska energetska strategija zasnovana je na principu što dužeg zadržavanja kontrole nad resursima u Centralnoj Aziji, a uključuje kontrolu nad proizvodnjom i tranzitom energije, kao i sticanje udela u infrastrukturi i u energetskim kompanijama u Evropi, ocena je iz jedne studije ruskog nastupa u tom regionu. 21 Začeci aktuelnog ruskog energetskog interesa u našem regionu sežu u sovjetski period, u sedamdesete godine prošlog veka, kada se odvijala brza i obimna gasifikacija u SSSR-u i državama SEV-a. Na to je uticao i prvi naftni embargo nakon arapsko-izraelskog sukoba i okretanje evropskih potrošača snabdevanju naftom iz SSSR-a, ali i do tada nedovoljno zastupljenom energentu - gasu. U to vreme gas je, preko Mađarske, stigao i do Jugoslavije. 22 Raspad SSSR a i promene u državama Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć neko vreme zaustavile su širenje gasnih poslova. Vreme raspada Jugoslavije i ratnih sukoba bilo je vreme kada su poslovi sa gasom na Balkanu obustavljeni. Ipak, još je formirano zajedničko rusko-srpsko preduzeće Jugorosgas, a Srbiji je ponuđeno učešće u projektu Plavi tok II, koji je bio preteča sada aktuelnog projekta Južni tok. 15) Roman Kupchinsky, Russia: Does Gazprom Have a master Pipeline Plan, RFE/RL, article/ html 16) Dimitri Trenin, Geopolitika energije u odnosima Rusija-EU, Cevovodi, politika i moć, Centar za evropsku reformu, London, prevod na srpski jezik, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2009, str ) Bitno je imati u vidu da je Rusiji izuzetno važno da sačuva Iran, sa drugim najvećim rezervama gasa na svetu, pod svojim uticajem i što duže van dosega evropskih kupaca. Strateško gasno partnerstvo sa Teheranom omogućava Moskvi da koketira sa, za sada, samo idejom formiranja OPEC za gas, odnosno sa idejom kartelizacije gasa. 18) Milan Simurdić, Geopolitika prirodnog gasa, feljton, Ekonomist magazin, Beograd, mart-maj 2008, brojevi ) Detaljnije u knjizi Lutz Kleveman, The New Great Game - Blood and Oil in Central Asia, Atlantic Books, London, ) Deklaracija sa Praškog samita EU, maj 2009, dostupna na 21) Europe s Energy Security, Gazprom s Dominance and Caspian Supply Alternatives, Central Asia-Caucasus Institute&Silk Road Studies Program, Washington D.C. Stokholm, 2008, 22) U zapadne delove Jugoslavije - Sloveniju i Hrvatsku - dospeo je preko Austrije, a ne gasovodom duž teritorije Jugoslavije Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 149

150 Aktuelnu fazu ruske energetske politike u regionu oličava projekat gasovoda Južni tok. Lansiran je kao rusko- italijanski projekat kompanija Gasprom i Eni, neposredno pre energetskog samita u Zagrebu Na tom skupu ruski predsednik Putin ovako je obrazložio rusku energetsku politiku na Balkanu: Strateški cilj koji realizujemo je osiguranje pouzdanog snabdevanja energijom za sve države u regionu... naša politika uzima u obzir uključenje balkanskih država u proces evropskih integracija, pa smo spremni da naše odnose razvijamo u saradnji sa EU. Istakao je da su ruski odnosi sa partnerima na Balkanu tradicionalno zasnovani na međusobnim simpatijama, zajedničkim duhovnim tradicijama, bliskosti jezika i kultura i zajedničkoj istoriji. Da se radi o celovito osmišljenom, regionalnom pristupu potvrđuju reči Putina da je od interesa razvoj gasne mreže u Makedoniji i proširenje gasne mreže na Albaniju, južnu Srbiju i Kosovo. 24 Usledili su brojni kontakti i potpisivanje osnovnih ugovora o izgradnji gasovoda Južni tok sa državama na potencijalnoj trasi. 25 Na njenom severnom kraku sa Srbijom i Mađarskom, dok su u toku pregovori sa Austrijom i Slovenijom. Na južnom kraku sa Bugarskom i Grčkom. Za sada se radi o preliminarnim, neobavezujućim dokumentima jer će konačna studija izvodljivosti biti okončana krajem Primetno je zalaganje ruske diplomatije da se na gasovod priključi što više država. Projekat gasovoda Južni tok dočekan je brojnim komentrima. Većina analiza ističe da je prioritetna tranzitna funkcija regiona, ali sve više se navodi i značaj balkanskog tržišta. U suštini, prisutni su, kako geopolitički, tako i ekonomski razlozi. Tako,recimo, ima ocena da je Moskva svesna nastojanja Evrope da diverzifikuje snabdevanje gasom, pa teži da konsoliduje svoju poziciju u balkanskim državama, pre svega na njihovom energetskom tržištu, jer se radi o budućim članicama EU. 26 U tom kontekstu, ukazuje se da se Balkan već dugo percipira kao region od posebnog ruskog interesa i teško da će se toga osloboditi u bliskoj budućnosti. 27 Izdvaja se i stav da Rusija želi da proširi svoj uticaj kako bi napravila protivtežu orijentaciji balkanskih država prema NATO-u i EU. Ruski energetski interesi osnovno su sredstvo jačanja ruskog uticaja u regionu Balkana i Jugoistočne Evrope. Oni su deo energetske strategije prema EU, sa gasovodom Južni tok i naftovodom Burgas-Aleksandropuli kao glavnim projektima. 28 Ruska energetska politika susreće se na Balkanu sa dva aspekta energetske politike EU. Prvo, značajan deo balkanskih aktera već je u članstvu EU (Grčka, Rumunija, Bugarska) i primenjuje zajedničku energetsku politiku EU, koja je još uvek prevashodno nadležnost država članica. Brisel pojačava angažovanje na dva plana: na prvom kroz jačanje regulative za unutrašnje tržište i bolju povezanost gasovodne infrastrukture, a na drugom kroz intenzivnu spoljnu energetsku politiku radi pronalaženje novih izvora snabdevanja. Drugo, i one balkanske države koje nisu u članstvu Unije praktično su akteri procesa stabilizacije i pridruživanja sa otvorenom perspektivom članstva. Istovremeno, članstvom u Energetskoj zajednici one su faktički integrisane u unutrašnje energetsko tržište Evropske unije. Preuzele su obavezu da primenjuju propise EU u oblastima gasa i struje. To znači da se u regionu Balkana ruska energetska politika susreće sa EU koja ima ambiciju da širi svoje propise i na rusko blisko susedstvo 29 kroz izvoz svoje regulative i širenje važenja pravila unutrašnjeg tržišta, čime jača svoju energetsku bezbednost. Za oba aktera prioritetan je tranzitni značaj regiona. U slučaju Rusije radi se o alternativi prevelikoj zavisnosti (oko 80 %) od tranzita preko Ukrajine, dok se za EU radi o nastojanju da se smanji zavisnost od ruskog gasa (prosečno 25 % potrošnje i oko 40 % uvoza gasa) i formiranju od Rusije nezavisnih pravca snabdevanja. Nadmetanje oličava utakmica dva projekta - Južni tok i Nabuko. Bez obzira na odmerene zvanične izjave dve strane, prema kojima oni nisu međusobno suprotstavljeni, retorika posmatrača i analitičara liči na rat gasovoda. Grubo govoreći, Južni tok verovatno može da računa na dovoljno gasa, ali i na neizvestan plasman. Takođe, cela trasa na južnom i severnom kraku od Bugarske još nije sklopljena. Nabuko ima kupce ali, u ovoj fazi, ne i dovoljno gasa. Računa na snažnu podršku SAD. EU 23) Može biti zanimljivo istaći da je formiranje Gasproma rađeno po modelu upravo italijanskog energetskog koncerna Eni. Vidi tekst u ruskom Komersantu, na 24) Govor Putina na energetskom samitu u Zagrebu, , dostupan na 25) Opširnije o Južnom toku na 26) Nicolo Sartori, Russia s Energy Strategies in the Balkans, Interns Yearbook, Analytica, Skopje, 2009, str ) Peter Bonin, The last reserve of the imagined Great Power-On the significance of the Balkans for Russian political and economic actors, New Balkan Politics, br.3, ) Vidi: Dr Mark A Smith,Russian Energy Interest in the Balkans, Defence Academy of the United Kongdom, 2008, da.mod.uk/colleges/arag/document-listings/balkan/08(07)mas.pdf/view 29) Milan Simurdić, Partnerstvo umesto proširenja, Danas, Beograd, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

151 poseduje značajnu polugu uticaja preko regulative tržišta za gas sa kojom Južni tok tek treba da se sučeli. Protiv oba projekta je ekonomska i finansijska kriza, ali i pad tražnje gasa. 30 U suštini radi se o dva pristupa energetici. U slučaju Rusije, čiji gasovodi skoro isključivo vode na Zapad, orijentacija je na vertikalno integrisane, monopolske kompanije poput Gasproma, dok EU zagovara liberalizaciju tržišta, antimonopolsku regulativu i konkurentnost. 31 Uočljiva je užurbana gasovodna diplomatija duž celog energetskog lanca, pogotovo oko projekata Južni tok i Nabuko. Izgradnja gasovoda sadrži četiri faze: konceptualnu, političku, komercijalnu i fazu izgradnje. Oba projekta nalaze se na sredini između političke i komercijalne faze. Sada se prelamaju stvari - konačna studija izvodljivosti za Južni tok stiže sledeće godine, kada stiže i finansijski okvir za Nabuko. Kada se pogleda najšira slika, sasvim je moguće da resetovanje odnosa Vašingtona i Moskve zahvati i ovu temu i odgovori na pitanje da li je energetska bezbednost pitanje saradnje ili nadmetanja. To potvrđuje Bela kuća najavom razgovora o saradnji u energetici, pogotovo o diverzifikaciji snabdevanja van Rusije i regiona na način koji ne uključuje igru nulte sume. 32 Deo odgovora mogao bi da bude relativno brzo poznat, što ne znači da će globalna energetska jednačina i njen regionalni, balkanski deo biti brzo rešeni. Zaključci, prognoze Ruska energetska strategija na Balkanu sastavni je deo ukupnog spoljnopolitičkog nastupa Rusije u regionu - prvi ešalon nastupa. Ruski energetski interesi i planovi koincidiraju sa približavanjem regiona EU. Države Balkana već su u članstvu EU ili su indirektno, preko Energetske zajednice, sektorski integrisane u Evropsku uniju. Energetika je u samoj srži odnosa Rusija-EU, to znači da je Balkan deo institucionalizovanog energetskog dijaloga Rusije i EU, na strani Brisela. Taj proces tek je u začetku i može se očekivati da će Rusija nastojati da, pre pune integracije regiona u Uniju, maksimalno pojača svoje prisustvo. Ovaj dijalog ne odvija se u vakuumu, na njega u značajnoj meri utiču kretanja u svetskim poslovima. U tom dijalogu ima elementa i saradnje i nadmetanja. Proces ima dve dimenzije: političku i ekonomsku, koje su isprepletene, međusobno se dopunjuju i dinamično smenjuju - čas nadvladava politika, pa i geopolitika, čas ekonomija. Ono što je za jednu stranu politika, za drugu može biti ekonomija i obrnuto. Energetska bezbednost postala je deo strategije nacionalne bezbednosti, kako Rusije, tako i EU, što dodatno povećava značaj teme. Nepodeljeno je razmišljanje da su EU i Rusija energetski međuzavisne i da je to dugoročno jedan od suštinskih faktora u njihovim odnosima. Odvojeno je pitanje da li Rusija dovoljno ulaže u nove izvore gasa i transportnu mrežu. Naime, među kupcima u EU provejava bojazan da u uslovima stalnog rasta domaće potrošnje i niskih investicija u nova nalazišta u dogledno vreme može doći do značajnog smanjenja količina ruskog gasa za izvoz. Potrebna je nova formula za međusobnu zavisnost Rusiji su potrebna finansijska sredstva i tehnologija, kupcima u EU ruski gas. Ekonomska i finansijska kriza, praćena padom tražnje gasa može na kraći, pa i srednji, rok da utiče na spoljnu energetsku politiku Rusije. Sukcesivne gasne krize na relaciji Moskva-Kijev narušavaju poverenje u pouzdanost ruskih isporuka gasa. Na geopolitiku gasa negativno se odrazio sukob u Gruziji Projekti koji nose veću meru geopolitike u odnosu na ekonomske kriterijume mogli bi da čekaju na povoljnije vreme za rešavanje. Međutim, jednom zacrtane trase gasovoda i naftovoda žive sopstveni život nezavisno od realizacije i mogu značajno da utiču na politiku svih aktera. Nastavak nadmetanja gasovoda i naftovoda na Balkanu u konceptu igre nulte sume (zero sum-game) ne donosi održivo rešenje. Potrebne su obostrano dobitne kombinacine (win-win) komplementarni, a ne konkurentni, međusobno isključivi projekti. I za Srbiju, uz poželjnu izgradnju Južnog toka, prioritet 30) Milan Simurdić, Takmaci ili saradnici, Danas, Beograd, ) U studiji Evropskog saveta za spoljne odnose How to Deal with Russia Gas autor Pierre Noel iznosi da se od uvoz ruskog (sovjetskog) gasa u Evropu zapravo prepolovio, sa 80% na 40 %. Ruski gas sada predstavlja samo 6,5 % primarnog energetskog snabdevanja EU, što je skoro nepormenjen procenat već 20 godina. Tako će, tvrdi ovaj autor, ostati u u bliskoj budućnosti. Problem, tvrdi Noel, nije zavisnost već podele u EU, pa je pravi odgovor u jačanju unutrašnjeg tržišta za gas u EU. Studija dostupna na 32) Obama to Press Kremlin on Energy, The Moscow Times, , Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 151

152 su različiti izvori i pravci dopremanja gasa. Ne bi trebalo sumnjati da je široka i razgranata gasovodna infrastruktura u regiona zapravo u funkciji stabilizacije regiona. Jednom izgrađeni gasovodi, pogotovo u regulisanom okruženju, sa predvidljivim i transparentnim pravilima igre, doprinose stabilnosti Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

153 Srpski energetski sektor stanje i rusko-srpski odnosi Dr. Zorana Mihajlović Milanović 1 Srbija i njen energetski sektor se nalazi na putu od istoka ka zapadu, u centralnom delu regiona Jugois točne Evrope. Region Jugoistočne Evrope (Albanija, Bugarska, BiH, Hrvatska, Makedonija, Rumunija, Srbi ja, Crna Gora, UNMIK-Kosovo) se nalazi na raskrsnici svih bitnih tranzitno energetskih koridora, čineći ve zu na relaciji istok zapad mnogo efikasnijom i ekonomičnijom. Iako je od 90-tih godina prolazio kroz te žak period karakterisan krupnim ekonomskim i političkim promenama, često kulminiranim sukobima, građan skim i verskim ratovima, veći deo regiona od sredine 90-tih godina kreće na put oporavka i uzlaznog tren da razvoja. Danas su zemlje ovog regiona u završnim fazama ili su prošle kroz promene, realokaciju i res trukturiranje kapitalnih sektora, posebno energetskih. U Srbiji se tek u naredne dve godine očekuju ista dešavanja. Budući da je energetika regiona na prekretnici, kako zbog novog razvojno-investicionog ciklusa, i novog mo dela poslovanja na tržišnom i profitabilnom principu, dešavanja u srpskom sektoru, direktno će uticati na energetsku sliku regiona. Ubrzan razvoj ovog regiona, rast GDP uslovio je i rast tražnje za energijom, i to po prosečnoj stopi od 1% ( ). Kombinacija smanjenja raspoloživosti kapaciteta (dotrajalosti) i po većanja tražnje za energijom, rezultirala je od godine deficitom u obezbeđenju dovoljnih količina ener gije. Samo do godine, do kada će prosečna godišnja stopa rasta energije biti 2,3% ( ), u ovom regionu treba da bude izgrađeno 4500 MW novih energetskih kapaciteta (ili oko 5 milijardi evra investi cija), a do 2025.godine MW novih, i MW revitalizovanih kapaciteta (procenjenih investicija na 35 milijardi evra). Upravo zbog nedostatka novih kapaciteta, i investicija, koliko god imao dobar strateški po ložaj, region JI Evrope je potencijalno usko grlo protoka energije. Potreba za organizovanim, brzim i zajed ničkim rešavanjem problema rezultirala je inicijativom Evropske Unije, i prihvatanjem te inicijative od stra ne zemalja regiona Jugoistočne Evrope o kreiranju i potpisivanju Ugovora o uspostavljanju Energetske za jednice zemalja Jugoistočne Evrope (potpisan u Atini , ratifikovan od strane EU i na snagu stu pio 01. juna 2006.godine). Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpi san između zemalja JIE i EU. Ratifikovanjem Ugovora u parlamentima zemalja potpisnica ozvaničena je obaveza kreiranja (EU i 9 zemalja partnera) zakonodavnog okvira za uspostavljanje jedinstvenog integrisa nog energetskog tržišta. Ciljevi Energetske zajednice zemalja JIE su: stvaranje uslova i animacija ulaska novih investicija u energetski sektor (posebno električne energije i gasa), kako bi mreža bila sigurna, kreiranje jedinstvenog tržišta električne energije (dozvoljavajući prekograničnu trgovinu i vezu sa tržištem EU), povećanje bezbednosti ponude, i jačanje uslova za nesmetanu zaštitu životne sredine u relaciji sa energetskom ponudom regiona. Ukupna energetska ponuda i potrošnja Zajednice za energetiku JIE (Mt oe)* Energetska ponuda Domaća proizvodnja Neto uvoz Uvozna zavisnost,% Finalna potrošnja Albanija 2,4 1,2 1,2 51 2,1 BiH 5 3,3 1, Hrvatska 8,9 3,8 5,2 58 7,1 Makedonija 2,7 1,5 1,2 45 1,7 Crna Gora 1 0,6 0,4 40 0,8 Srbija 16,7 11,4 5,3 41 9,7 1) Doc Dr Zorana Mihajlović Milanović je Savetnik za pitanja energetike i energetske bezbednosti ISAC Fonda i predavač na Univerzitetu Megatrend Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 153

154 nastavak tabele sa prethodne strane Kosovo-UNMIK 2 1,2 0, Bugarska 18,9 10,2 9, Rumunija 39,6 28, ,1 Ukupno 97,2 61,9 36, ,5 *t oe tona ekvivalentne nafte (tone of oil equivalent), jedinica za energiju, kao količina energije realizovana kroz sagorevanje jedne tone sirove nafte Izvor: Energy in the Western Balkans, IEA, 2008 Razvoj ovog energetskog tržišta je koordinisan od strane Evropske komisije, čime su energetski sektori ovog regiona jednom nogom u Evropskoj Uniji. Srbija je članica Energetske zajednice, što je potvrdila ratifikacijom Ugovora o osnivanju (jul 2006, Sl.glasnik RS 62/06), odnosno usvajanjem Zakona o ratifikaciji Ugovora o uspostavljanju Energetske zajednice. U energetskoj ponudi Regiona, Srbija učestvuje sa 17.2%, a u finalnoj potrošnji 16%. Posmatrano prema tipu energetskog izvora, Srbija se izdvaja sa učešćem uglja (30%), dok je na drugom mestu po ponudi hidroenergija (23%), a na četvrtom po ponudi sirova nafta (23.4%). Upravo zbog toga, izazovi koji su pred Srbijom nisu ništa manji, a odgovornost političkog i ekonomskog establišmenta je uvećana. Od demokratskih promena u Srbiji (2000) u oblasti energetike nije se mnogo učinilo. Pored Zakona o energetici, donetog čak četiri godine kasnije (2004), Strategije razvoja energetike Srbije do godine (2005), i Programa njenog ostvarenja (čak 2007), osnivanja Agencija (regulatorne i za energetsku efikasnost), suštinski, na razvoju, restrukturiranju i podizanju efikasnosti, nije učinjeno gotovo ništa. Pored toga, zbog neusaglašenosti sa evropskim direktivama, zakon o energetici je u procesu izmena, a Strategija razvoja energetike je zastarela. Država je u većem delu energetskog sektora Srbije više bila maćeha nego majka, posebno u oblasti poslovanja javnih preduzeća, koja su i dalje visoko neefikasna i većinom u gubitku (procenjeni gubitak JP Elektroprivreda Srbije za 2008.godinu je 20 milijardi dinara ili oko 240 miliona evra). U periodu od godine cena električne energije se u Srbiji povećala za 540%, dok je rast plata u Srbiji bio ispod 100%. I pored toga, gubici se gomilaju, potrošnja energije raste (za 9% i 23% u periodima 2008/2002., i 2015/2008), a novi objekti se ne grade. Kapitalni energetski objekti su izgrađeni do sredine 80tih godina, od kada nastaje period dezinvestiranja, koji traje i danas. Građani Srbije su kroz povećanje cena električne energije, prethodnih godina finansirali neefikasnost, i korupciju unutar EPS-a, umesto da su finansirali nove elektroenergetske objekte. Pogubno delovanje države vidljivo je i na primeru preduzeća Naftna industrija Srbije. Da bi se tržište nafte i naftnih derivata stavilo pod kontrolu, odnosno pružila prilika NIS-u da uposli svoje prerađivačke kapaciteta i modernizuje rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, država je godine posebnom uredbom regulisala uslove i način uvoza i preradu nafte, odnosno derivate nafte (Službeni glasnik RS 92/2007). Uredbom o uslovima i načinu uvoza i prerade nafte, zabranjen je uvoz osnovnih derivata nafte osim u 154 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

155 slučajevima kada je ugrožena stabilnost u snabdevanju domaćeg tržišta, kada je NIS-u dozvoljavano da izvrši interventni uvoz. Da bi se obezbedile dodatne investicije, cena prerade bila je daleko viša nego u regionu. NIS je na taj način već osam godina subvencioniran sa 160 miliona evra godišnje. Ako se zna da je i pored toga, NIS danas na početku, bez tehnološki modernih rafinerija, bez investicija, stariji osam godina, da je kvalitet derivata u Srbiji lošiji nego u Evropi, kao i da su potrebne investicije u NIS danas oko 1.2 milijardi evra, onda je jasno da je novac završio u kanalima korupcije. Za proteklih osam godina NIS je mogao izgraditi još jednu modernu rafineriju, učestvovati kao investitor u naftnim privredama u regionu i biti istinski lider. Pored toga, u prvim godinama od 2000-te, država nije imala jasnu strategiju restrukturiranja i vlasničke transformacije NIS, zbog čega se dešavalo da poslovodne garniture ovog preduzeća, uz blagoslov svojih političkih lidera, krenu u privatizaciju delova NIS-a, direktnim pogodbama. Potpisivanjem raznih memoranduma o saradnji, ugovora o dugoročnoj kooperaciji, strateški partneri su iskazivali svoje interesovanje, a poslovodstva su pokušavala da bez javnosti transformišu delove NIS-a (po nekoliko puta). Da bi se ovo stanje rešilo, država je smogla snage i 2005 godine javnim pozivom izabrala privatizacionog savetnika za NIS (Merrill Lynch i Raiffesen International AG). Iako je savetnik predočio strategiju privatizacije, putem javnog tendera, postepeno u 3.faze, i iako je tu strategiju Vlada Srbije usvojila, samo nekoliko meseci kasnije, Vlada se opredelila za prodaju NIS-a direktnom pogodbom, u većinskom paketu akcija (51%). Takvo ponašanje ne samo da je poraz sopstvene Vlade, nego je pokazalo da nema jasnog stava niti strategije razvoja energetskog sektora. Pored toga ovo je bio jasan signal investitorima, da i odluke Vlade mogu preko noći da se menjaju, a da za tako šta ne postoji jasno obrazloženje. Uopšte odsustvo javnih poziva i tendera, direktni pregovori, porast korupcije u bazičnim granama naročito energetici su ozbiljne prepreke i otežavajući faktori budućeg razvoja energetike ne samo Srbije već i regiona. Rezultat je postojanje neefikasnog sektora, bez potrebnih investicija i ambijenta da se one privuku i realizuju. Energetski sektor Srbije stanje godine Srbija je energetski siromašna zemlja. Rezerve kvalitetnih energenata nafte i gasa su simbolične i čine manje od 1% u ukupnom bilansu rezervi Srbije, dok preostalih 99% čine energetske rezerve uglja, u kojima dominira niskokalorični ugalj lignit. Rezerve fosilnih goriva u Srbiji, Mt oe eksploatacione geološke Ugalj, sa Kosovom Nafta i gas Ukupno Ukupno bez Kosova Izvor: Strategija razvoja energetike Srbije do godine Pored energetsko resursnog siromaštva, bilans Srbije ukazuje na tendenciju povećanja energetske zavisnosti, kako primarne energije (nafte, gasa, uglja), tako i sekundarne (električne energije). Ukupna energetska uvozna zavisnost je još od 2004.godine viša od one koja je projektovana za 2015.godinu (35,9% do 38,4%, u zavisnosti od scenarija usporenog ili dinamičkog ekonomskog razvoja). U 2008.godini uvozna zavisnost je 42%. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 155

156 Potrošnja finalne energije će porasti do 2015.g za 22%, prosečno godišnje 3-5%, dok će u isto vreme domaća proizvodnja primarne energije ostvariti sporiji rast (od 20%), prosečno godišnje 1,75%. Sektorski bilansi pokazuju da će do 2015.godine najviše rasti uvoz električne energije (329%), uglja (142%), prirodnog gasa (43%) i nafte (14%). Projekcija finalne potrošnje (2015/2006) po energentima pokazuje najviši rast potrošnje gasa od 156% i uglja od 77%, ali i rast potrošnje nafte (29%) i električne energije (22%)., Gas će u Srbiji biti veoma tražen energent. Njegova šira upotreba je proklamovana kao jedan od prioriteta Strategije razvoja energetike, a operativno predočena Nacionalnim akcionim planom, kojima se planira gasifikacija najmanje 400 hiljada domaćinstva i povećanje upotrebe gasa u proizvodnji električne energije (za preko 300%). Upravo zbog toga projekti koji se sprovode u ovom sektoru moraju biti sprovedeni na javan i pregledan način, putem tendera i javnih poziva. Ranjivost, nedovoljne investicije i odsustvo svake kontrole realizacije strategija rodilo je puno problema kritičnih tačaka u srpskom energetskom sektoru: 156 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

157 Kritične tačke energetskog sektora Srbije 2008.godina Gasni sektor Naftni sektor 1. Niske rezerve domaćeg gasa (9% srpske potrošnje, uvoz 91%), 2. Rast finalne potrošnje gasa za 57%, uvoza 73% (za period 2015/2003), 3. Rast gubitaka u prenosu i distribuciji gasa za 69% (2015/2003) 4. Nerazvijena gasna infrastruktura:1. jedan pravac dotoka gasa (Rusija Ukrajina Mađarska (Horgoš) Srbija), 2. disproporcija u razvijenosti distributivne mreže i stepenu gasifikacije severnog (95%) i centralno-južnog dela zemlje (ispod 45%) 5. Disparitet u cenama energenata koji izaziva oscilacije u potrošnji i upotrebi gasa 6. Netransparentne procedure i realizacija projekta gasifikacije Srbije, 7. Gubitak statusa nabavke gasa direktno od proizvođača (Ruska Federacija), a uvođenja posrednika u nabavku, 8. Ugrožena energetska stabilnost zbog ne-operativnosti podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru, potencijalnog kapaciteta 850 mil m3 godišnje 1. Rezerve sirove nafte procenjene na najmanje 40tak godina (50 mil t oe), 2. Domaća proizvodnja nafte zadovoljava 20% srpske potrošnje 3. Rast finalne potrošnje nafte za 27%, uvoza 15% (za period 2015/2003), 4. Projekcija potrošnje motornih goriva od 72% (2026/2007) 5. Zastarela infrastruktura i tehnologija posebno u oblasti rafinerijske prerade, 6. Niska iskorišćenost kapaciteta od rafinerijske prerade od samo 46,5%, usled tehnološke zastarelosti (Pančevo i Novi Sad), 7. Nedovoljno investiranje u domaća istraživanja i proizvodnju nafte, kao i koncesije u inostranstvu, 8. Nedostatak fer konkurencije i odnosa između privatnih prodavaca naftnim derivatima, 9. Neiskorišćenje uljnih škriljaca kao načina dobijanja sintetičke nafte. Procenjene rezerve 2 milijarde tona, iz kojih je moguće dobiti oko 200 miliona t nafte, 10. Monopol i favorizovanje državne kompanije NIS, kako kroz postojanje Uredbe o zabrani uvoza derivata, tako i kroz dozvole za eventualni interventni uvoz derivata, 11. Disparitet između kvaliteta i cene naftnih derivata u Srbiji (kvalitet na najnižem nivou u Evropi, a cena na najvišem) Elektroenergetski sektor Obnovljivi izvori energije, i toplotna energija 1. Rast finalne potrošnje električne energije od 22%, a uvoza od preko 400% (za period 2015/2003) 2. Dominacija niskokaloričnog uglja lignita u proizvodnji električne energije, 3. Viši gubici u prenosu i distribuciji električne energije (za samo četiri godine 2008/2002., godina porasli za 64%), u odnosu na region, 4. Nemogućnost raspolaganja energetskim potencijalom uglja Kosovsko Metohijskog basena, kao i elektroenergetskih objekata (termoelektrana, kopovi uglja, distributivna mreža) na teritoriji Kosova i Metohije, od 1999.godine (rezerve uglja Kosovskog basena zauzimaju 2.mestu u Evropi, i 5. mesto u svetu) 5. Zastoj u izgradnji elektroenergetske infrastrukture više od 18 godina, 6. Monopolski položaj Elektroprivredne delatnosti, koji direktno utiče na rast troškova i cena, i dezinvestiranje 7. Nezainteresovanost države da se ustanovi i razvija tržište električne energije, bez obzira na to što bi to povoljno delovalo na konkurentnost cele privrede 1. Neiskorišćenost potencijala obnovljivih izvora energije procenjenog na 3,83 miliona t oe godišnje 2. Struktura energetskog potencijala OIE ukazuje na dominaciju potencijala biomase (63%), sunčeve (16,7%), potencijala u malim vodotocima (10,4%), geotermalni izvori (5,2%) i vetru (5%), 3. Nedostatak zakonske i podzakonske procedure u ovoj oblasti (Uredba o statusu povlašćenih proizvođača, podsticajne mere, izmene i dopune zakona o energetici, Uredba o minimalnom udelu električne energije proizvedene iz OIE i kogeneracije) 4. Nepostojanje zakona o racionalnoj upotrebi energije i podsticajnih mera države, i Fonda za energetsku efikasnost 5. Nemogućnost kontrole javnih komunalnih preduzeća koja se bave proizvodnjom i prenosom toplotne energije, a koja su pod ingerencijom lokalnih samouprava, iako direktno utiču na energetski bilans zemlje, 6. Nepostojanje strategije razvoja i upotrebe kogenerativnih postrojenja koja bi u isto vreme proizvodila toplotnu i električnu energiju i time podigla energetsku efikasnost i obezbedila dovoljno energenata Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 157

158 U situaciji u kojoj se danas nalazi energetski sektor Srbije, za promene koje su neminovne, a koje se odnose na restrukturiranje, privatizaciju kao i poštovanje direktiva Evropske Unije iz ove oblasti sa jedne strane, i održavanja energetske stabilnosti zemlje sa druge, neophodna je potpuna transparentnost i otvorenost procesa. Ukoliko toga nema, a sve su naznake da će toga biti manje, onda će monopol države Srbije, koji postoji u energetskom sektoru biti zamenjen monopolom druge države i njenih nekoliko preduzeća. Na taj način ne samo da će biti ugroženi svi principi tržišne ekonomije, već će to postati ograničavajući faktor razvoja energetskog i svih ostalih sektora u zemlji. To je dodatno i signal regionu i potencijalnim investitorima o nesigurnosti njihovih ulaganja. Imajući u vidu bogatstvo Ruske Federacije gasom, kao i decenijsku oslonjenost Srbije ka ovom dobavljaču, nije nelogično da energetski sektor i na dalje nastavi nabavku od ove zemlje. Ono što jeste neobično jeste da se gotovo ceo energetski sektor bez tenderske procedure, direktnim pogodbama (sporazumima o strateškom partnerstvu) prepušta ruskim kompanijama. Odgovornost je svakako na srpskoj strani, koja nije jasnije definisala pravce, kriterijuma i načine razvoja energetike, koja je čak bila u stanju da ne poštuje ni sopstvenu odluku (Vlada Srbije odluka o načinu vlasničke transformacije NIS-a), ili koja je zbog sopstvenog nečinjenja izgubila partnerski odnos u kompaniji Jugorosgaz, a koja je od 2007.godine posrednik za nabavku gasa za Srbiju. Možda najveća odgovornost leži u svesnom obmanjivanju javnosti, od strane političkog establišmenta, koji putem pretnji i ucena i stvaranjem straha u javnosti od ugrožene energetske stabilnosti odnosno zastoja u energetskoj ponudi, opravdava svoje postupke netransparentne rasprodaje energetskog sektora Srbije. Istorijski, ruski kapital je u Srbiju ušao pre četiri decenije učestvujući u montaži današnjih 6 (od 12) turbina HE Đerdap 1. Do danas one su isporučile potrošačima preko 200 milijardi kwh energije, čime je njihov radni vek završen. Problemi vezano za otpočinjanje revitalizacije blokova na HE su ozbiljni, postoje već nekoliko godina i prete energetskoj stabilnosti regiona. Od 2001.godine traju pregovori o otpočinjanju ovog posla (poslovi ugovoreni 2002.godine sa ruskom kompanijom OAO Silovije mašini Moskva, vredan 100,7 miliona dolara), a za dug koji ruska strana ima prema Srbiji. Stalne promene uslova sa ruske strane, odlažu i potpisivanje ugovora ali i početak radova. Na dalje, nakon 2000.g, kupovinom 79,5% kapitala, ruska naftna kompanija LukOil postaje vlasnik kompanije koja se bavi trgovinom naftnim derivatima Beopetrol, za 207 mil evra (117 mil evra + 85 mil evra projektovane investicije u periodu do 5 godina + 5 mil evra za socijalni program). Na žalost, obećane investicije LukOil Beopetrol nije izvršio, pravdajući se nepotpunom dokumentacijom oko vlasništva nad pumpama bez obzira što je za taj problem znao prilikom kupovine. Uvažavajući opravdanje, Agencija za privatizaciju je zbog neizvršenih investicija lišila srpski budžet dodatnih 30 miliona evra na konto ugovorne kazne! Kontinuiran odnos sa ruskom stranom traje jedino u nabavci gasa. Srbija ugovara potrebne nabavke prirodnog gasa od ruskog Gasproma (Gazexporta), na godišnjem nivou. Međutim dešavanja poslednjih godina u ovoj oblasti, rezultirali su ozbiljnu aferu, u koju je prema spekulacijama medija i javnosti upleten politički vrh. Ova kompanija je na volšeban način promenila svoju vlasničku strukturu, rezultirano većinskim učešćem stranih partnera (25% JP Srbijagas, 25% Centrex Beč, i 50% Gazprom). Postojanje zajedničke kompanije JugorosGaz na teritoriji Srbije, sa sobom je donelo obilje problema, koji će se tek osetiti u vremenu koje dolazi: 1. Osnovano državnim sporazumom godine, kao a.d., sa 50:50% učešća srpske i ruske strane, a radi gasifikacije Srbije, izgradnje magistralnog gasovoda Niš-Dimitrovgrad i trgovine gasom. Do u partnerstvu sa srpskom stranom izgrađena deonica Niš-Pojate (MG 9), koja je ujedno i deonica magistralnog gasovoda MG 10 Niš Dimitrovgrad. 2. Gubitkom partnerskog učešća u ovom preduzeću, sopstvenim nečinjenjem, Srbija gubi mogućnost ravnopravnog statusa kako u vlasništvu magistralne deonice, tako i budućoj gasifikaciji istočne i južne Srbije 158 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

159 3. Dobijanjem statusa preduzeća koje obavlja poslove od opšteg interesa, januara 2007.godine (od strane tadašnjeg tehničkog ministra u Vladi Srbije), JRG postaje paralelno preduzeće javnom preduzeću Srbijagas. Srbija je na taj način, bez procedure i kriterijuma, i bez postojanja lojalne konkurencije, a pre svega bez strategije o vlasničkoj transformaciji gasne delatnosti, uvela na mala vrata konkurenta u najprofitabilniji deo gasnog biznisa. Od 2007.godine ( ), JRG je posrednik u nabavci gasa za Srbiju (godišnja potrebna količina gasa se kreće od oko 2,3 milijardi m3, a profit koji ovo posredničko preduzeće na taj način ostvaruje je oko 30 miliona evra godišnje. Iako se u srpskim medijima još od 2006.godine govori o postojećim i potencijalnim problemima sa JRG, tek je donošenjem odluke o poskupljenju gasa (oktobar 2008.g), među opozicionim političkim partijama u Skupštini, i javnosti se ovaj problem nanovo otvorio. Ovog puta se očekuje rasplet nakon istraživanja i rada jedinica Privrednog kriminala i Republičkog tužioca. Pored trenutno otvorene afere oko posrednika gasa, u Srbiji se politička koplja ukrštaju, mnogo više sa ciljem skupljanja dodatnih političkih poena, nego radi primene jasnih i zdravo razumskih mišljenja vezano za Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede (potpisan i ratifikovan u Moskvi, u januaru a u Beogradu u septembru 2008.godine). Uzimajući u obzir aktuelne zakone u Srbiji u kojima se regulišu uslovi i način obavljanja predmetnih energetskih delatnosti, aranžman sa Ruskom Federacijom je u suprotnosti sa njima (kao i sa acquis communnantare EU). Bez obzira što Srbija još uvek nije u obavezi da primeni sve relevantne zakone EU, opredeljenost Srbije ka putu u EU, potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji, kao i Ugovora o energetskoj zajednici zemalja JI Evrope, morao je biti valjan razlog da se u aranžman na ovakav način ne ulazi. Sa druge strane, upravo je položaj Srbije i njen korak do EU jedan od razloga ruske strane, čime ona bez obaveze poštovanja mnogih pravila i standarda EU, ulazi na prostor EU, sa još jedne nepokrivene rute. Ovaj dokument je za Srbiju, u odnosu na sve ostale koje je RF sklopila sa drugim zemljama, a vezano za izgradnju gasovoda Južni tok, daleko najnepovoljniji. Najveći problem jeste status tzv. vezane trgovine, po kojoj Srbija prodaje direktnom pogodbom NIS, a za uzvrat dobija krak gasovoda. Čak i kada bi se zanemarila činjenica postojanja ovakvog najprimitivnijeg načina poslovanja (trampa feudalizam), ostaje veliki broj nerešenih pitanja i problema. 1/ Samo prolaskom magistralnog kraka gasovoda moguće je obezbediti gasnu energetsku stabilnost, prihode od tranzitiranja gasa i dugoročnu geostratešku poziciju Srbije. Pretpostavljeni kapacitet Sporazumom od minimum 10 milijardi m3 godišnje (član 4), ne samo da nije dovoljan, već ne predstavlja magistralni krak. Ako se zna da je 2006.godine potpisan Memorandum o razumevanju između Gazexporta i Ministarstva energetike Srbije radi izgradnje transportnog gasovoda preko teritorije Srbije (prema granici sa Hrvatskom) dužine 400 km, i kapaciteta između 18 do 20 milijardi m3 godišnje, onda uslovi iz Sporazuma iz godine ukazuju na smanjenje zainteresovanosti ruske strane za prolazak magistralnog kraka kroz Srbiju. Imajući u vidu da će gasovod Južni tok ukupno imati kapacitet između milijardi m3/godišnje, srpski magistralni krak bi trebalo realno da ima min. 15 milijardi m3/godišnje. 2/ U gasnom delu Sporazuma se pretpostavlja i rešavanje izgradnje podzemnog skladišta gasa Banatski Dvor, ali nedovoljnog kapaciteta od 300 mil. m3 godišnje. Skladište gasa je od izuzetnog značaja jer se njime obezbeđuje energetska stabilnost, kako pokrivanjem potrošnje u pikovima potražnje, tako i pri drugim mogućim poremećajima ponude gasa. Da je Srbija imala operativnu I fazu ovog skladišta u vreme gasnog rata između Rusije i Ukrajine (zima 2005/2006), ne bi imala za 50% smanjen dotok gasa, zaustavljenih 184 privredna subjekta i ozbiljne probleme u energetskom sektoru. Ovo skladište gasa prema svim procenama i strategijama može i treba da bude regionalno, sa odavno projektovanim kapacitetom od 800 do 860 mil. m3 gasa godišnje. Imajući u vidu da je strateški partner zainteresovan za ovo skladište ali tako što će razviti samo polovinu mogućeg kapaciteta, onda je pitanje postojanja magistralnog kraka gasovoda kroz Srbiju na dugom štapu. 3/ Pitanje osnivačkog i samim tim upravljačkog udela/kapitala u budućoj kompaniji zaduženoj za poslove sa gasom odražava mišljenje ruske strane o srpskom partneru, i inferiornost i nesposobnost srpske. Ruski partner će biti vlasnik većinskog (51%) a Srbijagas manjinskog udela (49%) novoosnovane kompanije. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 159

160 Ni u jednom sporazumu, ni sa ijednom drugom zemljom ruski partner nije većinski vlasnik već ima partnerski odnos (50% : 50%). Izgradnja i korišćenje gasovoda za transport gasa se planira bez jasno definisanih zakonom propisanih obaveza, a koje treba da se odnose na: uslove obavljanja delatnosti od opšteg interesa (transport prirodnog gasa i upravljanje transportnim sistemom). Transport i upravljanje magistralnim gasovodom (gasovod visokog pritiska) je od vitalnog značaja za svaku zemlju, i on po svojoj vrsti jeste prirodni monopol (i mora biti regulisan). Ovi uslovi su jasno definisani Zakonom o energetici, Zakonom o ratifikaciji Ugovora o uspostavljanju Energetske zajednice, direktivom 2003/55/EC (O Zajedničkim pravilima za unutrašnje tržište prirodnog gasa). Iako je jasno da će studija kompletnog gasovoda Južni tok biti gotova tek posle 2009.godine, kojom će se znati pojedinosti kapaciteta i ruta gasovoda, zabrinjava pritisak ruske strane, i odobravanje srpske, za zaključenjem kupoprodajnog ugovora o vlasničkoj transformaciji NIS-a. Pregovaranje vezano za NIS obuhvata nekoliko veoma važnih delova i detalja. 1/ Cena po kojoj se prodaje NIS i sa kojom se dosta spekuliše u javnosti (400 mil evra) je samo jedan od elemenata, ali nikako prioritetan. NISu su potrebne ogromne investicije, koje se procenjuju na najmanje 1 milijardu evra, pa naznaka minimum 500 miliona evra (Protokol) nije precizna, niti dovoljna. Dogovorena prodaja (između dve strane) u slučaju rafinerija je suprotna zakonu, i opšte prihvaćenim tržišnim pravilima. One se prodaju daju na upravljanje, bez jasno definisanih obaveza vezanih za očuvanje životne sredine, kvaliteta derivata i obaveza razvoja, unapređenja i održavanja proizvodnih postrojenja (što bi bila obaveza posebno imajući u vidu Program ostvarenja strategije energetike Srbije do 2015.godine). 2/ Pitanje istraživanja i proizvodnje domaće nafte i gasa se posebno ne tretira u Protokolu, a od presudne je važnosti za dostizanje određenog stepena energetske sigurnosti zemlje. Domaća nafta pokriva 20% srpskih potreba, a gas oko 10%. Ne postoji ni jedan razlog da srpska strana prodaje pravo na eksploataciju svojih domaćin resursa. Srpska nafta je dobrog kvaliteta i nisko sumporna (ispod 0,5% sumpora) i najvećim delom pripada grupi lake nafte sa više belih komponenti (benzini i dizeli). Ne treba napominjati da su sa ekološke strane lake nafte sa niskim sadržajem sumpora (ispod 0,5%) pogodnije za rafinerijsku preradu. Rezervi domaće nafte ima za još najmanje 40 godina, dok su procenjene geološke rezerve 3x veće od bilansnih, što ukazuje na potrebu daljih istraživanja. Pored toga, Srbija je bogata jednom vrstom vrlo kvalitetne naftenske nafte, retke sirovine pogodne za proizvodnju kvalitetnih ulja i maziva. Sa godišnjom proizvodnjom ove nafte i njenom preradom (u ulje za transformatore, i naftenska bazna ulja) Naftagas bi mogao da ostvari dodatnih 1 milijardi dolara godišnje (cena naftenskog baznog ulja je evra/t, a ulja za transformatore evra/t). Kako je NIS kompanija koja raspolaže sa svim segmentima naftne privrede sistem primarne energije (proizvodnja sirove nafte i gasa, uvoz nafte), sistem transformacije primarne energije (obrada sirove nafte u rafinerijama) i sistem finalne energije (potrošnja finalne energije za energetske i neenergetske svrhe), neophodno je Ugovorom precizirati visinu investicija po određenim segmentima, kao i dinamiku ulaganja. Programi i projekti modernizacije moraju obuhvatiti: ulaganja u širenje istraživanja na teritoriji Srbije, ulaganje u raspoložive proizvodne kapacitete za istraživanje i proizvodnju nafte, podizanje tehnološkog nivoa radi proizvodnje evro dizela i benzina, tehnološkog razvoja rafinerija, podizanja tehničko tehnološke pouzdanosti procesnih i vanprocesnih postrojenja, ulaganja u oblasti zaštite životne sredine 3/ Protokol o prodaji NIS-a ni jednom rečju ne tretira ekološke standarde, što je morao biti znak za uzbunu. Naime, ruska strana Sporazumom predviđa i da 2012.godine zadrži monopol na uvoz nafte, kao i moratorijum na evropske ekološke standarde. Ako neko treba da ima monopol na uvoz nafte, onda vlasnička transformacija NIS-a nije ni potrebna. NIS danas ima monopol na uvoz nafte, pa tu promene nema. Mnogo ozbiljniji problem jeste pitanje ekologije. Država Srbija se bar koliko toliko trudi da poboljša stanje u ovoj oblasti, što je izuzetno teško bez dodatnih investicija. Ali ukoliko strateški partner traži moratorijum, onda on jasno pokazuje nevoljnost da se bavi ekologijom. Srbiji ne treba ni jedan jedini 160 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

161 barel nafte, niti litar evro dizela, ako će to da dovede do povećanja smrtnosti od kancera pluća dece u npr. Pančevu. Bez obzira što svaki privredni subjekt podleže srpskim zakonima o zaštiti životne sredine, imajući u vidu tešku ekološku situaciju u Pančevu, budući Ugovor mora sadržati odredbe koje će obavezati dodatno strateškog partnera da koristi i primeni najnovije energetske, ekološke i ekonomski efikasne tehnologije. Jedino je to garancija. U suprotnom, to može značiti da naftna privreda neće dobiti savremenu i tehnološki moderne a samim tim i efikasnu opremu. U situaciji kada je energetska efikasnost Srbije za 5 puta niža u odnosu na svetski prosek, i čak 8 puta u odnosu na prosek zemalja OECD, prirodan je zahtev države da svi koji ulažu donose nove i moderne tehnologije. 4/ Pitanje opstanka Uredbe o zabrani uvoza derivata koja se planira da opstane najmanje dve godine je neobičan zahtev (Uredba o zabrani uvoza derivata ne može važiti duže od godine, jer postoje određene obaveze koje je Srbija prihvatila potpisivanjem Ugovora o energetici zemalja JI Evrope, a koji je ratifikovan jula 2006). Opstankom Uredbe, i nakon potpisivanja Ugovora, Srbija štiti rusku privatnu kompaniju! Svako potpisivanje i zaključivanje kupoprodajnog ugovora o prodaji NIS-a je rizično ukoliko nema Studije izvodljivosti za gasovod Južni tok, ili pismene garancije da će magistralni krak tačno određenog kapaciteta gasovoda (potrebnog kapaciteta) proći kroz Srbiju. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 161

162 162 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

163 Energetski sporazum Srbije i Rusije, dve strane medalje Anatolij Pomorcev 1 Krajem godine Vlade Srbije i Rusije, su nakon više meseci iscrpljujućih pregovora, konačno postigle dogovor o svim tačkama međudržavnog energetskog sporazuma, koji je potpisan još 25. januara godine. U skladu sa postignutim dogovorom, ruska strana će u skorije vreme postati vlasnik 51% akcija srpskog naftnog giganta NIS. Za kontrolu nad NIS-om, novi vlasnik, kompanija «Gasprom njeft» će izdvojiti 400 miliona evra u vidu jednokratne isplate u budžet Srbije, a do godine investirala u modernizaciju postrojenja NIS još 547 miliona evra. Za uzvrat, ruski vlasnik će, između ostalog, dobiti dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, čiji je godišnji kapacitet prerade 4,073 miliona tona sirove nafte. 2 Nakon modernizacije proizvodnih pogona dve rafinerije, njihov ukupan kapacitet proizvodnje može biti povećan do nivoa od 7 miliona tona sirove nafte godišnje. Prema rečima predstavnika «Gasprom njeft-a», koji ne poseduje pogone za preradu nafte, ulaganja u modernizaciju NIS je jedan od prioriteta. Osim toga, ozbiljan interes za rusku stranu predstavlja razgranat prodajni sistem NIS. 3 Međutim, suština energetskog dogovora nije u naftnom, već u gasnom segmentu tog dokumenta. Prema Ugovoru, ruska strana čiji interes zastupa kompanija Gasprom, uzima na sebe obavezu izgradnje srpskog dela gasovoda «Južni tok» i skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Treba napomenuti da su želju da se priključe «Južnom toku», izrazile i Bugarska, Grčka, Italija, Mađarska, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Austrija i Slovenija. Bez obzira na to što su vlada i Parlament Srbije pozitivno ocenili energetski sporazum, potpisan u januaru 2008 godine, u srpskoj javnosti su stalno pominjani negativni aspekti ovog dokumenta. U datoj situaciji poželjno je podrobno analizirati sve vrline i mane ovog sporazuma, kako bi se stvorila njegova objektivna slika. Naftni deo Jedan od glavnih argumenata protivnika realizacije ugovora je teza o «nepravedno niskoj ceni NIS-a», koja počiva na proceni tržišne vrednosti 100% akcija NISa, koju je sprovela agencija Deloitte u junu 2008 godine. Prema toj proceni, vrednost NIS na bila je 2,2 milijardi evra. 4 Na osnovu ove procene stvara se slika da je prodaja NIS-a za 400 miliona evra štetna po srpski budžet (koji je navodno na gubitku od 1,8 milijardi evra) i dugoročni ekonomski interes Srbije. Pri tome učesnici diskusije ignorišu nekoliko činjenica, koje pobijaju njihovu tezu. Kao prvo, 400 miliona evra je cena koja je ponuđena za samo 51% akcija NIS. Dakle, ako uzmemo u obzir ovu procenu Deloitte-a, 51% akcija ne bi mogao koštati više od 1,1 milijardi evra. Kao drugo, treba imati u vidu da je data procena izvršena pre nastupanja «vruće faze» ekonomske krize, u doba kada je cena nafte a samim tim i kapitalizacija svake naftne kompanije nalik NIS-u, bila na najvišem nivou. Od tada se situacija radikalno promenila cena nafte je pala 5 puta, shodno tome pala je i cena naftnih kompanija. 5 Prema tome svako pozivanje na procenu iz juna 2008.g. jednostavno gubi svaki smisao. Osim toga, izostavlja se činjenica da je «Gasprom njeft» obavezan da uloži 547 miliona evra u modernizaciju pogona NIS-a, kao i da preuzme dugove NISa u iznosu manjem od 10 miliona evra. Bitno je spomenuti, da dogovor precizira da ruska strana mora uložiti ovu sumu, bez obzira 1) Anatolij Pomorcev je analitičar i novinar lista РБК Daily iz Moskve. 2) Zvanični podaci NIS iz 2004 godine, 3) 500 pumpi na teritoriji Srbije i Crne Gore, godišnji promet do 2,5 miliona tona naftnih derivata zvanični podaci NIS iz 2004 godine, 4) 5) na primer, akcije LUKOIL su u periodu od 14. septembra do 15 novembra godine izgubile 49% svoje tržišne vrednosti, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 163

164 na posledice ekonomske krize. Ako ovaj aspekt ugovora ne bude ispoštovan do kraja godine, srpska strana dobija mogućnost poništavanja celokupnog ugovora o kupoprodaji NIS-a. Sledeći u nizu argumenata protivnika energetskog aranžmana je navodni gubitak kontrole nad nacionalnom naftnom kompanijom i njenom nepokretnom imovinom, u koju ulaze i nalazišta nafte i gasa na teritoriji Srbije. Prema konačnom dogovoru Moskve i Beograda, srpska strana će zadržati značajan uticaj na proces donošenja odluka na nivou kompanije, preko svojih predstavnika u nadzornom i upravnom odboru, kao i niz menadžerskih pozicija. Šta više, bez saglasnosti srpske strane, nemoguće je donošenje odluka strateškog karaktera (sve dok Beograd kontroliše 10% akcija). Tokom pregovora, srpska strana je izborila i značajne socijalne garancije. Ugovor o prodaji NIS-a, prema rečima srpskih zvaničnika, garantuje da do godine neće biti otpuštanja osoblja, plate će biti u skladu sa inflacijom i ekonomskom situacijom u zemlji, a otpremnina za radnike koji će dobrovoljno napustiti firmu iznosiće 750 evra po godini radnog staža, što je najveći iznos otpremnine u istoriji srpske privatizacije. Srpska strana je sa manje uspeha prošla u ekološkom segmentu pregovora. Dakle, ruska strana je izrazila spremnost da investira u obnovu ekološke zaštite rafinerija, do 60 miliona evra, ali srpska vlada je pristala da kompenzuje ekološku štetu u iznosu od 25% novčanog iznosa kupoprodajnog ugovora (100 miliona evra). Uzimajući u obzir da se ekološki incidenti na području rafinerija dešavaju relativno često, možemo da konstatujemo da će Vlada Srbije morati samostalno da eliminiše njihove posledice. Iz gore navedenog proizlazi zaključak da prodaja NIS-a donosi srpskoj strani više dobrog nego lošeg. Srpski budžet formiran u situaciji svetske ekonomske krize, dobija 400 miliona evra u kešu, i još 547 miliona evra će tokom 3 godine garantovano biti uloženo u modernizaciju zastarelih pogona srpskih rafinerija. Nakon završetka programa modernizacije, srpske rafinerije će biti u stanju da proizvode gorivo po standardima EU. Povećanje obima proizvodnje, pružiće Srbiji mogućnost da postane izvoznik naftnih derivata po prvi put u njenoj modernoj istoriji. Relativno negativnim, može se smatrati privremeno smanjenje kapaciteta prerade nafte, zbog neophodnih radova na modernizaciji pogona i opreme. Ruska strana dobija na korišćenje razgranatu prodajnu mrežu i moćnu bazu proizvodnje naftnih derivata, koja, ipak, zahteva ulaganja zarad modernizacije. «Gasprom njeft» dobija mogućnost prerade svoje nafte na teritoriji Evrope, što po svemu sudeći može biti iskorišćeno kao odskočna daska za dalji prodor na evropsko tržište. Treba napomenuti da ruske naftne kompanije već imaju pozitivno iskustvo poslovanja u regionu. Misli se na rafinerije u Bugarskoj (vlasništvo kompanije LUKOIL), i u Republici Srpskoj (vlasništvo kompanije «ZARUBEŽNJEFT»). Nema nikakvih naznaka da «Gasprom njeft», treća po veličina naftna kompanija Rusije, neće uspeti da pretvori NIS u moderan i efektivan holding. Gasni deo Prema postignutom dogovoru, preko teritorije Srbije će prolaziti deo gasovoda «Južni tok» dug 400 km. Osim toga, koncern «Gasprom» moraće da finansira i sprovodi radove na izgradnji skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Studija izvodljivosti gasovoda i mapa njegovog puta (prema poslednjoj informaciji) će biti gotovi do godine, a strategija izgradnje skladišta gasa do 2009.g., posle čega će se početi sa gradnjom ova dva objekta. Treba reći da krovni ugovor potpisan u decembru 2008.g. ne sadrži u svom tekstu precizne finansijske i ekonomske garancije, što ne daje Beogradu u ovom trenutku mogućnost obraćanja međunarodnoj arbitraži u slučaju nepoštovanju ugovora. Ali, ovaj dokument, kao i Sporazum potpisan u januaru 2008.g. sadrži više političkih garancija, iza kojih stoje autoriteti tadašnjeg i sadašnjeg predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva. Znajući specifičan sistem ruske vlasti, možemo da tvrdimo da garancije takve vrste imaju veću težinu od bilo kojih klasičnih ekonomskih ili finansijskih. Bez obzira na to, formalne garancije ruske strane biće date nakon završetka studije izvodljivosti u godini. Smatramo neosnovanim i tvrdnje o mogućem odustajanju Rusije od izgradnje «Južnog toka». Treba napomenuti da osim Srbije u datom projektu učestvuju i Italija, Bugarska, Grčka i Mađarska, a interesovanje 164 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

165 pokazuju i Austrija, Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska. 6 Dakle, realizacija ovog projekta nije vezana samo za Srbiju, te, samim tim, odustajanje Moskve od obaveza prema Beogradu bi označio krah kompletnog projekta i poništavanje mnogo značajnijih obaveza, a u sadašnjim uslovima verovatnoća toga je jednaka nuli. Posle modernizacije skladišta gasa Banatski Dvor, kapacitet istog biće 300 miliona kubika gasa, što će pružiti Srbiji mogućnost formiranja operativnih zaliha, za slučaj prekida dotoka gasa tokom vanrednih situacija. Radni obim skladišta iznosi 10% ukupne godišnje potrošnje gasa u Srbiji i ta količina daje mogućnost stabilnog snabdevanja potrošača u određenom vremenskom roku. Očigledno je, da će sklapanje gasnog aranžmana imati nekoliko pozitivnih posledica za Srbiju, od kojih je prva otvaranje više hiljada radnih mesta. Ukupna finansijska težina projekata po izgradnji srpskog dela «Južnog toka» i skladišta gasa procenjuje se najmanje na 2 milijarde evra. Obzirom na to da će najmanje pola izvođača radova biti srpske firme, dolazimo do pretpostavke da će najmanje 1 milijarda evra, tokom nekoliko godina, biti ubrizgana direktno u srpsku ekonomiju. Ruske firme, koje će raditi na području Srbije, će takođe trošiti na njenoj teritoriji značajna finansijska sredstva, a gradnja gasovoda će zahtevati i modernizaciju, između ostalog, i putne infrastrukture Srbije. Početak rada gasovoda, planiran najkasnije do 31 decembra 2015 godine, obezbediće neprekidno snabdevanje Srbije gasom iz «prve ruke», pružajući Beogradu mogućnost da se odrekne usluga mađarske kompanije MOL, koja tranzit ruskog gasa srpskoj strani naplaćuje do 70 miliona dolara godišnije. 7 Šta više, sa početkom eksploatacije gasovoda Srbija i sama dobija ulogu tranzitne zemlje, imajući na umu da vlastite potrebe Srbije ne prelaze granicu od 3 milijarde kubika gasa godišnje, najmanji mogući kapacitet srpskog dela «Južnog toka» definisan je brojkom od 10 milijardi kubika gasa godišnje. Prema tome, tranzit dodatnih 7 milijardi kubika gasa potrošačima u EU i regionu bi mogao donositi budžetu Srbije do 150 miliona evra godišnje. Prema mišljenju bivšeg ministra energetike Srbije Aleksandra Popovića, relativno jeftin ruski gas bi mogao odigrati podsticajnu ulogu za srpsku industriju, čiji je razvoj bio usporen zbog nedostatka energenata. Dodatni impuls dobiće i projekat razvoja gasne mreže u centralnoj i južnoj Srbiji, što će se pozitivno odraziti na životni standard lokalnog stanovništva. Ne treba zanemariti i politički efekat početka rada gasovoda - «Južni tok» pretvara Srbiju u ozbiljnog regionalnog igrača i daje Beogradu status energetskog centra Balkanske regije. Pretpostavka da će Brisel, zbog zbližavanja Srbije i Rusije, da se «naljuti» na Beograd, ne izgleda verodostojno: Poznato je da u gradnji «Južnog toka» učestvuje više, zemalja EU, te konačni potrošači ruskog gasa u Italiji i Austriji neće puno razmišljati o tome, preko kojih zemalja njima stiže gas. Prema procenama analitičara «Gasprom-a», u narednih 5 godina EU će potrošiti oko 200 milijardi kubika gasa, a projekti «Gasprom-a» u koji spada i «Južni tok», doprineće zadovoljavanju datih potreba. Treba napomenuti da obim proizvodnje gasa na izvorima «Gasprom-a» neprekidno raste od 512 milijardi kubika u 2001 godini do 548,6 milijardi u Dakle, teza o tome da «Gasprom» 2015 godine neće imati dovoljno gasa da napuni «Južni tok» izgleda neutemeljena tokom poslednjih par godina ruski koncern je započeo eksploataciju 9 novih gasnih polja, čiji se ukupni kapacitet procenjuje na 195,7 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a 2015 godine ukupna proizvodnja gasa će dostići milijardi kubika. 8 Zaključak Očigledno je da će energetski sporazum potpisan između Rusije i Srbije u decembru 2008 godine pozitivno odraziti na srpsku ekonomiju. Naftna industrija Srbije, nad kojom kontrolu Beograd neće izgubiti, će dobiti neophodne investicije i mogućnost da zauzme mesto ključnog igrača na regionalnom tržištu naftnih derivata. Vlada Srbije će dobiti 400 miliona eura jednokratne isplate za akcije, rešiće pitanje modernizacije NIS i obezbediće radnicima datog preduzeća određene socijalne garancije. Izgradnja gasovoda i skladišta gasa garantovaće Srbiji određeni nivo energetske bezbednosti, uvećaće njen politički 6) 7) miliona_dolara.4.html?news_ id= ) Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 165

166 i ekonomski potencijal, što je veoma bitno u svetlu intenzivnog dijaloga o pridruživanju Srbije EU. Rusija, će sa svoje strane, dobiti proizvodne kapacitete u jednoj od evropskih zemalja i ojačaće svoje ekonomsko prisustvo u strateškom regionu Evrope. 166 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

167 Energetska bezbednost zemalja Jugoistočne Evrope u svetlu ruske energetske politike Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović 1 Kako danas stoje stvari, ako ne promenimo svoj energetski sistem na radikalan način u narednih deset godina, točkovi će otpasti. IEA, Fath Birol Chief Economist, 2008 Energetska bezbednost, privredni razvoj i efikasnost zaštite životne sredine već dugo su osnovni i uzajamno povezani ciljevi zbog kojih danas nijedna nacionalna ekonomija ne može konstatovati da je energetski bezbedna. Ono što se može zaključiti jeste bipolarnost jedni imaju puteve dolaska do energije uz sve višu i teško održivu političku cenu, a drugi ogromne zalihe energetskih resursa pomoću kojih žele da diktiraju budući globalni razvoj. U cilju obezbeđenja energije za naftne i gasne kompanije, gasovodne i naftovodne infrastrukture, proizvođače, distributere i druge u energetskom biznisu, otvaraju se nove mogućnosti, ali i novi i visoki rizici. Ipak, ni posle više od 30 godina od prve energetske krize nije rešena najvažnija jednačina globalnog sveta obezbeđenje dovoljnih količina energije, na ekonomski, energetski i ekološki prihvatljiv način! Pored legende da se nakon devet meseci od najvećeg blackouta (prekida u napajanju strujom) u New Yorku (1977), broj novorođenih povećao za 35%, sve drugo daleko je od romantičnog. Opljačkane radnje, odžepareni građani... i procenjena šteta na oko trista miliona dolara, ali i prvi put jasno prepoznatljiv strah od nedostupnosti i nedovoljnosti energije. Strah postoji i danas. I te davne i godine, nakon druge gasne krize, jasno je da je energija uslov održivosti modernog društva. Energetske krize i ratovi nisu iza nas. Oni traju i direktno utiču na energetsku i nacionalnu bezbednost putem smanjenja energetske efikasnosti, niže ponude, rasta cena i duboke geopolitičke tenzije. U energetskim krizama i ratovima nema pobednika - svi su gubitnici. Smanjenje proizvodnje u zemljama potrošačima (koje utiče na povećanje njihove uvozne zavisnosti), nedostatak investicije u energetsku infrastrukturu 2, političke nesigurnosti i sukobi direktno utiču na nivo energetske bezbednosti regiona i sveta 3, smanjenje intenzivnosti i usporenost u realizaciji energetskih politika regiona. Primera radi, rešenje za EU u vezi sa njenom gasnom sigurnošću je poznato, i tiče se potrebe za diverzifikacijom (koja je više u domenu priče, nego realnosti), ali i saradnje EU radi definisanja i realizacije jedinstvene energetske politike. Jasno je da bez jedinstvene politike, nema i neće biti sigurnosti snabdevanja, a danas se živi u konstantnoj energetskoj krizi. To što su prva i druga gasna kriza obeležene početnim danima i 2009, godine ne znači da su toliko i trajale. Trajale su i pre toga, a traju i danas. Jasno je da nije moguće ostvariti razvoj ukoliko se ponuda i tražnja energije ne susretnu, pa mišljenje da su zemlje imaoci energetskih resursa u boljoj poziciji ne odgovara realnosti. Hoće li Rusija, na primer, imati koristi ili štete od toga što će zatvoriti gas Evropi 4? Može li sa sobom poneti milijardama vredne i 1) Doc Dr Zorana Mihajlović Milanović je Savetnik za pitanja energetike i energetske bezbednosti ISAC Fonda i predavač na Univerzitetu Megatrend 2) Procene Međunarodne agencije za energetiku (IEA) su da postoji potreba za ulaganjem oko dvadeset triliona dolarado godine u energetsku infrastrukturu. 3) Rat u Iraku (zbog kojeg će decenije biti potrebne da se proizvodnja vrati na predratni nivo), sukobi u Ekvatorijalnoj Africi, duboko poremećeni odnosi snabdevača-proizvođača i potrošača, političkim interesima vođeno smanjenje/povećanje dotoka energetskih sirovina poput nafte i gasa. 4) Samo u toku trajanja druge gasne krize Gazprom je dnevno gubio dvesta miliona američkih dolara. Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 167

168 hiljadama kilometara dugačke gasovode naftovode? Šta bi se desilo sa ekonomijom Rusije kada bi se budžet ove zemlje smanjio za 50%, ukoliko bi zemlje EU prestale da koriste i plaćaju gas 5? Poznato je da od ukupnog izvoza gasa iz Rusije 94% ide ka evropskim zemaljama. U Evropi, ruski gas čini 38% evropskog uvoza. Projekcije budućnosti opominju i jedne i druge, i o budućnosti se danas mora voditi računa. Potrebe za uvozom gasa u EU (u 2030-oj) biće povećane za 5-6 puta, u odnosu na njenu proizvodnju gasa. Neke zemlje Evrope imaju znatan udeo u uvozu gasa iz Rusije, poput Nemačke i Italije, pa ne čudi njihova primarna okrenutost bilateralnim dogovorima sa Rusijom, a na uštrb evropske jedinstvenosti. Poslednjih godina Gazprom zaključuje ugovore sa Eni (Italija), Gaz de France (Francuska), Gasunie (Holandija), Basf (Nemačka), E.On Ruhrgas (Nemačka). Očajnički želeći pristup energiji, i, naravno, profit, evropske kompanije igraju jedna protiv druge, kako bi dobile što bolje uslove i prednosti. Ako neka i ne bi htela da prihvati pravila Moskve, konkurent će na ista brzo pristati (ostavljajući prvu kompaniju bez ičega). Dodatno, ovakva ekonomska i energetska međuzavisnost i te kako utiče na spoljnu politiku EU jer umanjuje njenu mogućnost uticaja i podrške ključnim alijansama u Evropi i Aziji, posebno balkanskim zemljama, zemljama Centralne Evrope, i Azije, kao što su Ukrajina, Gruzija, Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenistan, koje su glavne tranzitno-proizvođačke zemlje. Ruski gas takođe čini % potrošnje u Belorusiji, Estoniji, Finskoj, Gruziji, Letoniji i Moldaviji. Oko jedne četvrtine snabdevenosti EU dolazi od jedne kompanije ruskog Gazproma od čega se 80% isporučuje jednom rutom, kroz Ukrajinu, koja je kritična tačka transporta, posebno za Rusiju 6. Raspadom SSSR-a, Evropa se suočila sa postojanjem dualnog monopola: monopola Rusije u količini odnosno volumenu gasa i nafte, i monopolom Ukrajine nad transportnim rutama. To svakako umanjuje manevarski prostor EU, koja je dodatno i energetski siromašna. Energetske nestašice električne energije EU će biti u mogućnosti da reši ponovnom renesansom nuklearne energije i delimično energijom iz obnovljivih izvora energije, ali problemi koji postoje sa naftom i gasom neće ići tom brzinom. Tečni naftni gas, biodizeli i biogoriva jesu opcije za koje je potrebno mnogo ulaganja i moći će samo delom da zadovolje energetsku tražnju, a rezultati se mogu očekivati tek u decenijama koje dolaze. Kako je za tango potrebno dvoje, svako zaoštravanje ili poboljšavanje odnosa na relaciji EU-Rusija rezultira ugrožavanjem ili stabilnošću snabdevanja evropskih potrošača. Ukoliko dobavljač gasa odbije da obezbedi gas ili ga ponudi po nerazumno visokoj ceni, potrošač nije u stanju da reaguje i okrene se drugom izvoru u kratkom periodu (potrošač neće imati drugu mogućnost nego da prihvati uslove ponuđača ili da nastavi bez gasa što nije prihvatljivo). Sa druge strane, ako se dogovorno sklope 5) U januaru i februaru 2009.godine tranzit gasa preko Ukrajine smanjen je za 50%. Kroz Ukrajinu je prošlo jedanaest milijardi m³ gasa što je 53,2% manje nego u istim mesecima godine. Osnovni razlog jeste smanjenje potrošnje u Evropi, usled velike krize, ali ovaj pad prihoda će se i te kako odraziti na budžet i ekonomiju Rusije. U prvoj polovini godine Gazprom će od prodaje gasa zemljama van CIS-a zarađivati 36-42% manje nego u istom periodu godine (dvanaest milijardi dolara ). 6) Relacije između Rusije i Ukrajine počele su da se hlade od izbora u Ukrajini godine, kada je pobedio prozapadni pro- Nato političar Victor Yushcenko, pa je i sigurnost isporuke dovedena u pitanje. IEA analitičar (Tom Gold) rekao je: It is difficult to remove politics from anything to do with Ukraine and Russia. Dok je Ukrajinu vodio proruski političar nije bilo ovakvih problema, a cena gasa prema ovoj zemlji takođe je, kao i danas, bila ne-konkurentna, tačnije tada je smatrana prijateljskom. 168 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

169 sporazumi o izgradnji velikih infrastrukturnih projekata, a potom promena vlade dovede to moratorijuma na iste, onda je poruka jednako loša kao u situaciji političkog smanjenja dotoka gasa određenoj zemlji. Rešenje za EU jeste jasan odnos i dogovor sa ruskom stranom u vezi sa svim pitanjima u ovoj oblasti, uključujući i ona vezana za izgradnju novih gasovoda i naftovoda. Ništa manje značajni jesu odnosi sa tranzitnim zemljama, kao na primer zemljama Jugositočne Evrope. One su karika bez koje nije moguće uspostaviti kvalitetnu saradnju u odnosima Rusija EU, EU Rusija. Potpisivanjem Ugovora o energetici zemalja Jugositočne Evrope, ove zemlje postale su korak bliže EU. Imajući u vidu njihovu dugogodišnju političku i ekonomsku vezanost za bivši SSSR, kao i jak uticaj i nasleđe tog perioda, formiranje Energetske zajednice ogroman je korak za te zemlje i politički uspeh, odnosno dobitak za EU. Region Jugoistočne Evrope čini populacija od pedest pet miliona stanovnika, smeštenih u čak devet zemalja, i bruto društveni proizvod u godini od četiri stotine sedamnaest milijardi dolara.iako je broj stanovnika približno jednak broju stanovnika Italije ili Francuske, bez energetski razvijenih zemalja Jugoistočne Evrope, energetski rezultatza EU bile bi nestašice energije i energenata, a za Rusiju pad efikasnosti. Upravo je u tome komparativna prednost celog regiona, posebno zemalja kao što su Srbija, Bosna i Kosovo. Ukoliko ove zemlje ne budu političke stabilne i investiciono zadovoljene, komparativna prednost dobrog geostrateškog položaja koju imaju, pretvoriće se u svoju suprotnost. Postaće usko grlo razvoja, ne toliko njih samih, koliko celog regiona. Samo do godine ovom regionu potrebno je 440 MW novih elektroenergetskih kapaciteta. Dalja ulaganja se do godine procenjuju na čak trideset milijardi evra. Tabela 1. Planirani proizvodni infrastrukturni energetski kapaciteti do godine u regionu Jugoistočne Evrope, MW termo hidro nuklearni ukupno Albanija BiH Bugarska Hrvatska Makedonija Crna Gora Rumunija Srbija Region ,3% ,2% ,5% 4444 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 169

170 Mnogo je kritičnih tačaka budućeg energetskog statusa regiona. One najvažnije odnose se na sledeće: 1. Nedovoljnost energetskih kapaciteta (49,5GW) osnovni je uzrok prekida u napajanju. Devastiranje infrastrukture dovelo je do potrebe za novih 4500MW, odnosno do potreba ulaganja oko pet milijardi evra do godine, 2. Prosečna godišnja stopa rasta tražnje za energijom procenjuje se na 2,3% (sa 1714 na 2194TWh) do godine (što je duplo više u odnosu na prethodnu deceniju), 3. Investiciona klima je i dalje u većem broju zemalja nedovoljno pogodna za investitore, posebno sa stanovišta njihove zaštite (politika, zakonodavstvo, regulativa, tarifne reforme), 4. Sektorski, najveći potrošači energije su domaćinstva, što ukazuje na nedovoljan razvoj industrije, ali i na sigurni rast tražnje za energijom u godinama koje dolaze, 5. Proizvodnja gasa i nafte je limitirana zbog oskudice u rezervama. Zapadni Balkan veomaje zavisan od uvoza fosilnih energetskih izvora van regiona, 6. Energetska intenzivnost 7 je visoka, i preko 2,5 puta viša nego u regionu EU. Iako su vlade zemalja Jugoistočne Evrope, koje su početkom godine izrazile spremnost za restrukturiranjem sektora i uspostavljanjem tržišta energije, potpisale Ugovor o energetici 8, mnoge aktivnosti ne odvijaju se brzinom kojom bi trebalo, što se direktno odražava na smanjen priliv investicija, odnosno usporavanje izgradnje novih kapaciteta. Mogućnosti za investiranje u ovom regionu ima mnogo, ali će one ostati samo potencijalne ukoliko u ovim zemljama odredbe Ugovora o energetici zemalja Jugoistočne Evrope ne budu intenzivnije, a direktive Evropske unije se ne budu striktno primenjivale. Strateški energetski ciljevi regiona Jugoistočne Evrope ne mogu da odstupaju od strateških ciljeva EU u delu koji se tiče bezbednosti ponude, prihvatljivih i očekivanih cena energenata (koje podstiču konkurentnost, a ne monopolizam), kao i ekološke i energetske održivosti. Trenutno stanje u regionu daleko je od ovih postulata: energetska bezbednost je u padu, cene električne energije, gasa i derivata nafte niti su očekivane niti su konkurentne, a udeo ugljenika u energetskim izvorima u proizvodnji energenata stalno raste. Solucije koje stoje pred ovim zemljama na dugi rok su jasne: povećanje udela obnovljivih izvora u energetskom miksu i povećenje proizvodnje biogoriva, podizanje globalnog 7) Energetska intenzivnost jeste prosečna količina energije potrebna za proizvodnju jedne jedinice bruto društvenog dohotka. 8) Ugovor o uspostavljanju Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope potpisan je u Atini , a ratifikovan od strane EU i na snagu stupio 1. juna godine. Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpisan između zemalja Jugoistočne Evrope i EU. Ratifikovanjem Ugovora u parlamentima zemalja potpisnica ozvaničena je obaveza kreiranja (EU i 9 zemalja partnera) zakonodavnog okvira za uspostavljanje jedinstvenog integrisanog energetskog tržišta. Ciljevi Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope su stvaranje uslova za ulazak novih investicija u energetski sektor, kao i otvaranje tržišta energije ovih zemalja u skladu sa direktivama EU, uz jačanje uslova za nesmetanu zaštitu životne sredine u realaciji sa energetskom ponudom regiona. 170 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka