УТИЦАЈ РАНОГ ХРИШЋАНСТВА НА ИСЛАМ

Transcription

1 Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 10, Jul Decembar, Др Срђан Симић Crkva Ružica UDK 28-1: /09 Beograd Originalni naučni rad Primljen: УТИЦАЈ РАНОГ ХРИШЋАНСТВА НА ИСЛАМ Резиме У разради постулата овог рада кренули смо од транспарентног приказа реалног живота на Арабијском полуострву уз изношење најважнијих верских и социокултуролошких елемената. Историјске околности али и стратешки трговински интерес између две светске империје: Византије и Персије довели су оба моћна царства у конфликт. Византија је била покровитељ Хасанида који су исповедали монофизитство, а Персија кнежевине Лахмида који су штитили интересе несторијанизма али и јудаизма. Сва та верска учења, претежно сиријско-палестинског типа, битно су утицала током надолазећег периода на формирање контура исламског монотеизма који је у себи структурирао главне токове арабљанске хришћанске цивилизације. Поред специфичних јудео-хришћанских учења, приметан је и не само библијски него и апокрифно митолошки утицај, чији су верски сегменти инкорпорирани у Куран. Стога и овај рад има за циљ да разјасни, макар делимично, како и на који начин су монополизовани древни токови јудео-хришћанске цивилизације палестинско сиријачког типа, али са хетеродоксним верским учењима, који су на известан начин инфилтрирани у исламску егзегезу, а чија нам сложеност говори и о митопоетском језику Курана. Кључне речи: Куран, Библија, монофизити, несторијанци, Господ Христос, Света Тројица, Парусија, Мухамед и исламска мистика. У оквиру изношења постулата ове теме, пошло се од транспарентног приказа реалног живота на Арабијском полуострву, са свим овде битним религијским елементима који су довели до појаве најмлађе семитске религије ислама, а који нам јасно говоре о усложњеном контексту миграционих кретања тог поднебља и преплитању арапског политеизма са хришћанским несторијанством и монофизитством. Основна религијска струјања у преисламској Арабији била су изложена различитим верским утицајима. Монофизитство и несторијанство у- хватиле су између 4. и 5. века корен у источној Арабији, дуж обала Персијског залива у Оману и Јемену, а велике јеврејске заједнице насељавале су обале Црвеног мора укључујући градове Хајбар, Јатриб и Јемен. Осим јуда-

2 84 CEIR изма и хришћанства, било је присутно и сабеистичко веровање које је заједно са заратустризмом нашло своје главно уточиште у Сасанидском царству. Два велика тадашња царства, византијско и персијско, у циљу осигурања својих граница и очувања стратешких и политичко-економских интереса дошла су у сукоб. Наиме, Византија је била покровитељ Хасанида који су исповедали монофизитство, а Песија кнежевине Лахмида која је била покровитељ несторијанизма а делимично и јудаизма. Да би спречио утицај Лахмида међу јужним арабљанским племенима, цар Константин II (+ 361) око 356. г. шаље групу мисионара на челу са аријцем Теофилом Инда на двор Химјарита да тамошње хришћане привуче аријанству. Химјарити су око 300 г. владали јужном Арабијом и успели да формирају хришћанске заједнице и да подигну велелепне храмове у Зафару, Адену и Оману. На jугу Aрабијског полуострва јеврејске заједнице су делимично сачувале политичко-религијску хомогеност, насељавајући велике оазе Хеџаза, Федака, Тејме и Хејбара а касније и Јатриба. Међутим, није само хришћанска мисија доживела неуспех, него и организованије јеврејске заједнице које су у 4. в. допринеле формирању тзв. "химјаритског монотеизама". 128 Истовремено треба имати на уму да је овај религиозни антагонизам још више продубљен после Халкидонског сабора (451. г.) када се већ раније антагонизивано сиријско хришћанство поделило на два дела: православне (халкидонце) хришћане и на монофизите који су постали већинска вера семитског становништва у Сирији, Палестини, Јерменији и Ирану. Разлог је вероватно био тај, што за разлику од јеврејских заједница, хришћанство на овим просторима никад није било ни политички ни религијски хомогено и то највише због вишевековних христолошких расправа у Византијском царству које је своје неистомишљеке кажњавала прогонством. Сви они који су били прогнани, било из политичких или верских разлога, нашли су сигурно уточиште на Арабијском полуострву где су могли несметано да шире своја јеретичка учења. Током каснијих деценија нарочито је био снажан утицај сиријских монаха који су успевали да поједина арабљанска племена преобрате у несторијанство. Титула "католикос" коју је узео епископ Селевкије-Ктесифона, за време царева Теодосија I (+ 395) и Теодосија II (+ 450), означавала је само привремени повратак православља у Персији, које је већ за време персијског цара Бахрама V новим ратовима међу империјама напуштен. Сабор у Маркабти прогласио је око 424. г. догматску независност несторијанства која је водила ка сепаратизму подразумевајући не само независност од Антиохије као традиционалног центра сиријског хри- 128 Уп. W. Müller, Skizze der Geschichte Altsüdarabiens, in Daum Werner, hrsg., Jemen, Frankfurt am Main 1987, стр. 53; F. Hiti, Istorija Arapa, Sarajevo 1988, стр. 71.

3 Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 10, Jul Decembar, шћанства већ и административну самоуправу, тако да је католикос постао природни поглавар несторијанског хришћанства на Истоку. 129 Са друге стране, не треба занемарити ни ширење монофизитства са центром у ал-хири, које је имало хришћанске заједнице са својим епископима, свештенством и монаштвом у Аилату, Думату и Тејми. Није наодмет поменути и изузетну мисионарску делатност двојице монофизитских епископа едеског Јакова Варадеуса и бостријског Теодора Арабијског (6. в.) који су најзаслужнији за целокупну монофизитску мисију на византијско-сиријским границама. Заједно са епископима у Александрији, Тарсусом и Евгенијем, као и Ахумедахом из Балада имали су око 137 манастира и око свештеника. 130 Све ове околности битно су допринеле ескалацији нових сукоба, када је важна трговачка метропола Неџран, јужно од Меке, некадашњи важан хришћански центар монофизита и несторијанаца, за време владавине Абу Кариба (+ 440) примио нову веру јудаизам и за време његовог наследника Ду Нуваса (+ 525) започео крвави прогон хришћана. Масакр хришћана у Неџрану изазвао је гнев византијског цара Јустина I (+ 527), који је подстакао малу хришћанску кнежевину Аксум да изврши 525. г. инвазију на Јемен и да порази јеврејског владара Ду Нуваса који се налазио под заштитом персијског владара Мундира III. У размимоилажењу између Јевреја и хришћана у јужној Арабији, поново се одиграла битка између Персије и Византије 575. г. када су Сасаниди успели да избаце Аксумите из Јемена и да у периоду између г. од Византинаца преузму Сирију, Палестину, Египат и већи део Анадолије. Међутим, у наредној деценији моћни византијски цар Ираклије (+ 641) успео је да поврати територије и да постави новог и мирнијег великог краља Месопотамије. Ови драматични догађаји нису имали за последицу само јачање монофизитског хришћанства, него и стварање једног новог политичког тла за настанак једне нове религије у Меки и Јатрибу али и државе која до тада није постојала на овим просторима. Не треба заборавити да су све ове околности добрим делом допринеле јачању монофизитства. Тада је и подигнута велелепна катедрала у Сани која је опстајала под исламском влашћу све до средине 8. в., и она је, по Ј. Гнилки, требала да замени многобожачко меканско светилиште Кабу, те да буде водећи центар хришћанства у Арабији. 131 Интересантно је поменути мишљење Г. Лилинга, по коме је већи део Арабијског полуострва у време појаве Мухамеда био христијанизован, изузев Меке и Јатриба. Ово старо- 129 Више о томе види: Ј. Мајендорф, Империјално јединство и хришћанске деобе, Црква од 450. до 680. године, Крагујевац 1997, стр Уп. G. Risse, Gott ist Christus, der Sohn der Maria, Bonn 1989, стр ; H. Busse, Die theologische Beziehungan des Islams zu Judentum und Christentum, Darmstadt 1988, стр Уп. J. Gnikla, Bibel und Koran, Was sie verbindet, was sie trennt, Freiburg-basel-Wien 2004, стр ; Џ. Еспозито, Оксфордска историја ислама, Београд-Клио 2002, стр Уп. G. Liling, Der christliche Kult an der vor Islamischen Kaaba als Proplem der Islamwissenschaft und christlichen Theologie, Erlangen 1987.

4 86 CEIR арапско хришћанство било је већим делом прожето јудео-хришћанском традицијом, оно није довољно ни знало за "христолошке догме" Византијске цркве, а Исус Христос је једноставно исповедан као Син Маријин. 132 Разлог је вероватно био тај што сиријска традиција учености није била под утицајем грчког Истока ни латинског Запада, већ је била блиска традицији јеврејских синагогалних школа. Исто тако, велики утицај извршило је и египатско хришћанство, вишевековна изолована хришћанска енклава, која је задржала јудаизиране елементе као што су ритуално обрезивање, шабат, дијетални закон и друго. Нови Завет био је преведен на стари етиопски језик (гез), а називи великих манастира као и превођење разних књига указивали су на сиријачко, а не на грчко порекло. Важно је напоменути и то да је врло снажан утисак на Мухамеда управо оставило сиријско и арабаљанско монаштво са својим ноћним бдењима и повлачењима у пустиње и пећине о којима је Мухамед имао нека сазнања. По К. Шедлу, код скитских монашких отаца Тивеје, а исто тако и код арабљанских анахорета "није у центру аскетског живота била вера у Спаситеља, Искупитеља, већ у Пантократора, односно владара света и господара суда". 133 Исто тако, ове хришћанске заједнице биле су прожете разним библијским, ванбиблијским и апокрифним традицијама са разним гностичким обележјима, које су стотинама година несметано живеле на Арабијском полуострву, измешане са разним јеврејским митолошким предањима, изложеним у Мидрашу али без Талмуда и са разним учењима јаковита и несторијанаца. У овако шареноликом религиозном миљеу Арабљани су задржали многобоштво, у којем је нарочито био поштован мушки бог Хубал и црни камен у Меки, који је био центар ходочашћа, а којим су руководиле најутицајније племенске вође и видовити врачи (kāhin). Схвативши мултирелигијску комплексност Арабљана, на сцени светске историје појављује се Мухамед који је сам себе прогласио за последњег посланика Божијег (rasūl al- Lāh, тврдећи да је послат неверујућим Меканцима али и хришћанима и Јеврејима (тзв."људима или народима књиге" - ahl al-kitab -) да им објави веру у постојање само једног и јединог Бога Алаха, који је строги Судија и Творац свега створенога. Зато и није зачуђујуће што су Мухамедове прве проповеди ( г.) биле усмерене не на оспоравање јудео-хришћанског откровења, већ на: "место које је у хришћанској теологији имао Христос, као предвечни Логос Божији, у исламу је заузео Куран..." 134 Према исламском веровању Куран је нестворен и вечан и важи као вечна објава Божија човеку чији се оригинал налази у "Ум ал-китаб" (umm al-kitab) или у Мајци свих књига, или како то Куран вели: "на плочи помно чуваној" (al- 6 C. Schedl, Muhammad und Jesus, Die christologisch relevanten Texte des Korans, Wien 1978, стр и уп. са М. Еlijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, knj. 3, Beograd 1991, стр А. Јанулатос, Ислам, Београд 2005, стр. 89.

5 Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 10, Jul Decembar, lawh ảl-mahfūz - сура 85, 22), јер: "Аллах је додао што је хтио, а остављао што је хтио; у Њега је Главна књига" (сура 13, 39). Као класичан пример исламског веровања у апсолутни монотеизам исламолози наводе Аврама као "оца пророка", који је првобитну монотеистичку веру сачувао и исповедио као ханиф, тј. као муслиман чија је вера чиста и који је веровао само у једнога Бога. Истовремено он се наводи и као "пријатељ Божији" (сура 4, 125) који је и узор за Мухамеда у вери (2, 124) и гарант правог монотеизма. Израз "пријатељ Божији" спомиње се још у Старом Завету код пророка Исаије (41,8) и код апостола Јакова (2, 23), што нам јасно говори о Мухамедовој употреби библијских термина. С друге стране, новозаветна заједница види "слику Аврама" као догађај који се испунио у Исусу Христу: "Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прослави Сина својега Исуса." (Дап 3, 13), што нам конкретно говори о основној хришћанској истини да "Бог Логос постаде тело" (Јов 1, 14) и да се у тој тајни отелотворења и очовечења Бога у Христу Богочовеку налази тајна спасења света и човека. Наиме, реч је о "тајни Христовој" да је Бог постао савршен човек, да је живео као човек, пострадао за нас и васкрсао из мртвих и да је тиме у овај свет уведена једна нова заједница Бога и људи тј. нови савез сједињења Бога и човека. То је управо Црква Богочовека Христа као "заједница тела и крви Христове" (1 Кор 10, 16-17). Конкретизација тог спасоносног догађаја, јесте света литургија цркве, Божанска евхаристија, сабраног народа Божијег сједињеног у једно тело - Тело Христово кроз Свето Причешће "свих верних у једном хлебу и Духу" (1 Кор 10,17; Ефес 4, 3-6). Да би смо показали да је Мухамедова вера у ствари хетерогена, са елемемнтима Библије и апокрифне традиције уз разне митолошке елементе гностицизма навешћемо следеће куранске примере: "Ми објављујемо теби као што смо објавили Нуху и вјеровјесницима послије њега, а објавили смо и Ибрахиму и Исмаилу, и Исхаку, и Јакубу и унуцима, и Исау, Ејјубу, и Јунусу, Харуну, и Сулејману, а Давуду смо дали Зебур-и посланицима о којима смо ти прије казивали и посланицима о којима ти нисмо казивали, - а Аллах је сигурно с Мусаом разговарао -, о посланицима који су радосне вијести и опомене доносили, да људи послије посланика не би никаква оправдања пред Аллахом имали. А Аллах је силан и мудар" (сура 4, ). Из приложеног видимо да је Мухамед користио библијска казивања, јер он говори да као што Тора и Јеванђеље потврђују Исуса, да исто Куран потврђује Тору и Јеванђеље: "Ми смо објавили Теврат, у коме је упутство и свјетло... Послије њих смо Иса, сина Мерјемина, послали, који је признавао Теврат прије њега објављен, а њему смо дали Инџил, у коме је било упутство и свијетло, и да потврди Теврат, прије њега објављан... А теби (Мухамеду) објављујемо Књигу, саму истину, да потврди књиге прије објављене и да над њима бди..." (сура 5, ). Из тога резултира да је Мухамед заправо посматрао ислам не као неку нову религију, која објављује нешто но-

6 88 CEIR во, већ да заправо потврђује раније јудео-хришћанско откровење које су хришћани наводно у јеванђељима фалсификовали и да отуда међу њима и дан данас постоје спорови. Као класичан пример Мухамедове интерпретације библијских и ванбиблијских апокрифних списа поменућемо и исламско схватање хришћанске вере у Свету Тројицу, Исуса Христа и Пресвету Богородицу. Као еклатантни пример навешћемо само неке важније куранске ајете: "О сљедбеници Књиге не застрањујте у свом вјеровању и о Аллаху говорите само истину: Месих, Иса, син Мерјемин само је Аллахов посланик и Ријеч Његова коју је Мерјеми доставио и Дух од Њега; зато вјерујте у Аллаха и његове посланике и не говорите: Тројица су! Престаните боље вам је! Аллах је само један Бог - хваљен нека је, зар Он да има дијетe?! Његово је оно што је на небесима и на Земљи, и Аллах је довољан као заштитник" (сура 4, 171). На сличан начин Куран говори и о тзв. "лошим хришћанима" који говоре: "Бог је Месих, син Мерјемин... Аллах је један од Тројице... или О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: Прихватите мене и мајку моју као два Бога уз Аллаха..." (суру 5, уп. са суром 5, 116). Ова три христолошка исказа Курана врло јасно говоре о Мухамедовом монофизитском схватању хришћанства: Бог је Месија - inna al-lāha huwa al-masīh. Муслимани то схватају у том смислу да је човеку - Месији придодата сама Божанска природа, или другим речима да је Христос искупитељско име Божије, заправо понављајући стара јеретичка учења која је Црква осудила већ на Трећем васељенском сабору у Ефесу 431. г. и на Четвртом васељенском сабору у Халкидону 451. г. Тако увиђамо да је Мухамед својим личним размишљањем дошао до закључка да је Господ Христос само савршен човек али не и Бог јер је Алах недељив, нема детета и тој јединости Божијој се не сме приписати неко друго својство или особина, јер то је смртни или неопростиви грех (širk) који се не може опростити. Зато су се и Мухамедови приговори против хришћана и састојали у негирању Синовства Божијег, при чему је важно напоменути да арапска реч,,walad, не значи син, него је општа ознака за дете, и да се реч ibn - Син, не користи за име другог лица Свете Тројице, онако како стоји у Јеванђељу. Куранско непомињање Христовог Синовства Божијег, конкретно у меканским сурама, значи да је оно специфно хришћански израз, који се у исламу не среће и да је Мухамед, а затим и потоња исламска егзегеза, јеванђељске исказе о Сину Божијем схватила у биолошко-политеистичком смислу. Интересантно је нагласити и то да Куран поред тзв. "лоших хришћана" који верују у Сина Божијег и у Свету Тројицу познаје и тзв. "добре хришћане" који могу бити на правом путу 135 само уколико следе: "Посланика, вјеровјесника, који неће знати ни да чита ни да пише којег они 135 K. Prenner, Christen und Muslime - zwei Wege, aber ein Ziel, in: Urtia VII 1/ 1998 (11), стр

7 Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 10, Jul Decembar, у Теврату и Инџилу записана налазе..." (суру 7, 157 уп. са суром 61, 6). Из ових речи Курана може се указати на тезу да су Мухамед и шиитска егзегеза хришћанско учење о обећаном Духу Утешитељу отелотвореног кроз личност Месије, сасвим погрешно изједначила са Махдијем, развивши при том шиитско учење о "скривеном" и "очекиваном имаму" Парусије који ће се на крају појавити као целовита личност - човек. За разлику од шиита, код сунита вера у Махдија повезана је углавном са вером у Судњи дан када ће Исус убити Антихриста и појавити се са Алаховом дозволом да суди хришћанима и Јеврејима који нису у њега веровали онако како треба. Код шиита, за разлику од сунита, до доласка обећаног Махдија исламској заједници остављен је законити вођа имам, чија се улога, по речима Х. Корбена, схвата као врста "Божанске епифаније". Он је поистовећен са 12. имамом, очекиваним имамом, заправо: "са Параклетом чији је долазак најављен у Јовановом Јеванђељу". 136 Из овога увиђамо да је шиитска егзегеза учење о очекиваном Махдију сасвим погрешно повезала са хришћанским учењем о доласку обећаног Духа Утешитеља онако како је то наговештено у Светом Јеванђељу по Јовану (14, 26-27). И у појединим сегментима шиитског народног веровања уочава се подударност проистекла из схватања да је очекивани Махди - Дух Утешитељ нико други до сам Исус Христос. По речима М. Нуајма Јасина, постоји мноштво хадиса, који о томе говоре: "Силазак Исаа, и убиство Деџала од њега је истина и вјеровање то је исправно код ехли сунета због сахих хадиса који о томе говоре, а не постоји ни у разуму ни у шеријату нешто што то оспорава." 137 Исто тако може се указати и на сасвим погрешно исламско интерпретирање хришћанског учења о Тријадологији који су тајну Троједног Бога (Три личности а један Бог) схватили као Три Бога и аналогно шеми биолошког стварања и рођења дошли до следеће формулације: Бог (Отац), Марија (мајка) и Исус (Син). Број од Три Личности, Мухамед замењује бројем један наглашавајући при томе јединост Божију: "јер Аллах је само један Бог и нема дете кад нема жену" (уп. са суром 6, ). Ове тритеистке представе су очигледно у Мухамедово време кружиле на Арабијском полуострву највећим делом у народној побожности Египћана и Сиријаца и то је један од разлога што су оне у Курану описане термином "хришћанског нејединства" (уп. са сурама 3, 55; 4, 157 ). Поменућемо и утицај источног монаштва на појаву исламске мистике суфизма, чије се лексичко значење односи на ношење вунене одеће од грубе тканине и то најпре у Сирији око друге половине седмог века. Највероватније су ране исламске суфије по узору на хришћанске подвижнике из Египта и Сирије усвојиле ношења вунене одоре чија је изузетна мисиона- 136 H. Korben, Šiizam i proročka filozofija, Beograd-Iranski kulturni centar 2002, стр М. Nuajm Jasin, Iman-temelji-suština-negacija, Sarajevo 2001, стр. 83.

8 90 CEIR рска делатност и ентузијазам у јужној Арабији, Едеси и Антиохији битно допринела да хришћанство на овим просторима преживи ислам. Као класичан пример утицаја монаштва на ислам могу се наводити разна монашка правила на коптском језику као шо су писма св. Антонија и правила св. Пахомија. Нарочито је значајна "молитва срца" св. Макарија Египатског, која је касније непосредно утицала на појаву чувене Лествице од св. Јована Лествичника чија се аскетика састоји у непрестаном призивању имена Христовог спојена са методом дисања. Стекавши велику популарност у монашким круговима, може се претпоставити, да је она исто тако извршила снажан утицај и на појаву исламског зикра код суфија чија молитва гласно или ћутећи подсећа на молитву оријенталних хришћана. Прве суфије Ибрахим бин Адхам и Шакик ал-балхи (8-9. в.) учили су о дубљем значењу доживљаја Бога управо од хришћанских подвижника чију аскетику одликује употреба мисли и речи Христових. 138 Један од највећих мистичара суфизма био је Ал-Халаџ (+ 922), он је тврдио да је човек створен по слици Божијој и да је зато човек дужан да достигне сједињење са Богом, јер Бог обитава (настањује се) у човеку кроз веру и дело љубави. Нарочито је остао упамћен због својих речи: Ја сам истина - Ја сам Бог!, које су га и одвеле на погубљење, а чије је значење опевао на следећи начин: "Ох, Тајна мог срца тако је фина, да је недоступна свим живим бићима..." 139 Узгред, поменућемо и ступњеве суфијског духовног усавршавања (tariq) који се састоје од неколико етапа или станица (maqam и hal) кроз које искушеник (murid), по савету свог шејха или духовног учитеља, пролази све до достизања свог коначног циља тевхида (сједињења са Богом). Да би искушеник успешно прошао кроз разне етапе свог усавршавања, он прво мора да изврши таубу (покајање), па тек онда разне почетничке етапе које се зову меназили, да би онда достигао хал као душевно стање мистичке екстазе. Током духовног усавршавања, искушеник се одриче везаности за материјални свет да би дошао до ступња сиромаштва, а затим следи и степен поуздања у Бога који неминовно зависи од милости Божије. Овакав однос временом је довео и до обожавања шејха као духовног учитеља, који је касније и допринео настанку култа светаца, што је наишло на оштру осуду и прекор моћних улема. Тек током 10. и 11. в. за суфизам настаје време реорганизације и то захваљујући делу и личности Ал-Газалија (+ 1111) који је успео да измири ортодоксни ислам (kalam) са суфизмом, развивши при том систем суфијске самоспознаје чији пут спасења иде следећим редоследом: покајничко преобраћање, постојаност и захвалност, страх и нада, сиромаштво и самоодрицање, веровање и поуздање у једног Бога, љубав, одлучност, контемплација, медитација и опомињање на 138 Уп. М. Еlijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, knj. 3., стр ; А. Јанулатос, Ислам, стр М. Šarif, Historija islamske filozofije, Zageb 1988, стр

9 Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 10, Jul Decembar, смрт. 140 Током 12. и 13. в. долази и до стварања разних монашких редова, чија је велика популарност у народу допринела верској доктрини да благослови светаца воде исцељењу од разних болести. Тако су гробови исламских светаца и дан данас саставни део исламског ходочашћа и народне побожности, нарочито код шиита. У многим исламским земљама суфијски покрет извршио је велики утицај на религијски живот и политику али је истовремено изазивао и нетрпељивост разних политичких вођа, наглашавајући вечно и транцендентно у односу на пролазно и привремено, као и разна етичка правила понашања наспрам легалистичког духа и једноставне послушности владару. Уверен сам да ће читалац, и без мојих дубљих упуштања у однос православног мистичког-светоотачког богословља, увидети да је оно по нашем мишљењу извршило снажан утицај на исламски суфизам. Srđan Simić Church Ružica Belgrade INFLUENCE OF EARLY CHRISTIANITY ON ISLAM Abstract In developing the topic of the paper we started from the transparent picture of real life in Arabia through presentation of the most important religious and sociocultural elements. Historic circumstances but also the strategic trade interest between the two world empires Bisantine and Persia brought the two empires into conflict. Bisantine empire was the protector of the Hasanides which professed monophisity, and Persia protected the Lahmids which protected the interests of Nestorianism and Judaism. All of these religious teachings, dominantly of the Syrian Palestinian type, influenced Islamic moneteism during the following period, which outlined main stream Arabian Christian civilization. Besides the specific Judeo-Christian teachings Biblical and apocrifal-mythological influence was noticed, whose religious segments were incorporated into Koran. Therefore, this paper s goal is to clarify, at least partially, how ancient flows of Judeo-Christian civilization of Palestinian and Syrian type but with hetorodox religious teachings, were monopolised, and how they infiltrated into Islamic egzegesis. Their complexity tells us about the mytho-poetic language of Koran. Key words: Koran, Bible, monophisite, Nestorian, Lord Christ, The Holy Trinity, Parusia, Mohammad, and Islamic mysticism. 13 Више о томе види: Sufizam, prevod D. Tanasković i I. Šop, Prosveta-Beograd 1981, стр

10 92 CEIR