СЛОБОДА, ВОЉА И ЗНАЊЕ: ГНОСТИЦИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО

Transcription

1 Виолета Цветковска Оцокољић UDK: ; 27-9"00/04" Факултет за културу и медије Originalni naučni rad Мегатренд универзитет Primljen: Београд, Србија Жељко Р. Ђурић Висока струковна школа Академија СПЦ за уметност и консервацију Београд, Србија Татјана Цветковски Факултет за пословне студије Мегатренд универзитет Београд, Србија СЛОБОДА, ВОЉА И ЗНАЊЕ: ГНОСТИЦИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО Резиме Од периода раног хришћанства јавио се покушај да се тематизује и развије појам слободе. Теолошко поимање слободе, које је вековима преиспитивано, потиснуће схватање које ће се у широкој јавности наметнути у периоду 17. и 18. века (реформација и просветитељство) а које преовладава и данас. У православљу пак овај појам ће, макар на теоријском плану бити доминантан још од периода великих кападокијских отаца. С обзиром на то да се хришћанско схватање слободе тематизовало и развијало првенствено као одговор на гностицизам и дуалистичко схватање света, у овом раду аутори се баве кључним разликама у њиховим учењима. Од периода 4. века када прогоњени (хришћани) постају, у најмању руку заштићени, питање слободе у најширем смислу, добија вишезначан смисао. Кључне речи: гностицизам, хришћанство, слобода, знање. Увод У периоду раног хришћанства постојали су бројни хришћански огранци који су се некад више а некад мање разликовали. Њихови списи су садржали тајна учења, митове и поеме које су се уобичајено приписивале Христу и његовим ученицима. Многи су себе називали хришћанима без обзира на то да ли су имали радикално другачија веровања у односу на ос-

2 92 Цветковска Оцокољић В., Ђурић Ж., Цветковски Т.: Слобода тале условно речено ортодоксне хришћане. Међутим, од периода 2. века ситуација се мења јер хришћанство постаје институционализовано са чврстом хијерархијом. Тако су епископ Иринеј и његови следбеници тврдили да може постојати само једна Црква и да ван Цркве нема спасења. Кад су правоверни хришћани добили војну подршку, нешто после покрштавања цара Константина у 4. веку, казне за јеретизам су ескалирале (Robinson, 2000: 6). Кроз расправе и списе које су оставили свети оци најчешће закључујемо каква су била друга веровања и у ком правцу су се она развијала. Средином 20. века, у Наг Хамадију, пронађен је одређени број списа раних хришћанских заједница, који су вековима били потпуно непознати или о којима се сазнавало само из контрааргумената забележених у хришћанским расправама. Епифаније Кипарски један од најватренијих бранилаца правоверја описујући сусрет са гностицима назива их коровом који треба искоренити. У делу Panarion/Adversus Haereses, као један од најватренијих бранилаца хришћанског правоверја, он даје преглед јеретичких учења и секти (Williams, 1994). Међутим, из пронађених гностичких извора сазнајемо да је оптуживање било обострано. Гностици су подједнако праворерне хришћане називали јеретицима. У пронађеним текстовима познатим под називом, Расправа о васкрсењу, Егзегеза душе и Јеванђеље по Филипу, заговара се идеја о томе да се хришћанско васкрсење, већ догодило као духовна стварност. Тако, на пример, у Откривењу по Петру, наводи се следеће: Они ће одавати почаст имену мртвог човека, мислећи да ће тако постати чисти. Али, окаљаће се и пашће у име грешке, пашће у руке злог, лукавог човека и вишеструке догме, пашће под владавину јереси. Јер ће неки од њих хулити на истину и објавиће учење зла. И говориће зло једни против других (...) гледајући из једног угла, мислећи да добро и зло потичу из истог извора (...) (Robinson, 1990: 15). 1. Гностичко учење Гностичко учење је синкретичко учење, састављено од источњачких и грчких сродних религија и митова са хришћанским елементима (Иран, Израел, Грчка, Египат и хришћанство). Свети списи гностичких секти писани су на грчком, јеврејском, арамејском, сиријском, коптском, латинском, староперсијском, старотурском, кинеском и старословенском језику. Најстарији податак о гностицима потиче из средине 1. века а сматра се да почиње са Симоном Магом из Гите у Самарији (Марковић, 2001: 92). Симон маг, познат нам је из Дела апостолских. Живео је у Самарији и бавио се магијом а основа његовог учења је да је он сам спаситељ и Христо, а не ученик. Ово су сматрали и његов ученик Доситеј као и Менандар такође из Самарије.

3 Religija i tolerancija, Vol. XI, 19, januar jun, Међу представнике хришћанског гностицизма из апостолског и постапостолског периода убрајају се поред Симона Мага, Николај (секта николајити), Керинт (савременик апостола Јована), Менандар из Самарије, Саторнил из Антиохије, Василид из Александрије, Карпократ, Кердон, Маркион из Синопе, Понт и Вардесан из Едесе. Међу хришћанским ортодоксним представницима који су се истакли у борби против гностичке јереси, највише се издвајају Ориген, Климент Александријски, Тертулијан, Иполит, Епифаније, Јефрем Сиријац и нарочито, Иринеј Лионски (Брија, 1999: 97). Пет главних извора гностицизма, према Марковићу (2001: 93) су: ирански (персијски, зороатријански) дуализам између доброг и злог Бога, светлости и таме, чисте спиритуалности и трошне материје; јеврејска подлога, односно егзегетске и алегоричне интерпретације Књиге постања, спекулације око Божанства Мудрост и, нарочито, позна јеврејска апокалиптична литература (старозаветна Apokrypha и Pseudepigraphia, формирана око 200. године п.н. ере и 100. године нове ере), грчка религија и филозофија (Питагора, Платон, орфизам и хеленистичке мистерије); египатска религија (Corpus Hermeticum, и Poimandres, око 150. године), и, хришћански Нови завет, нарочито Христологија. Реч гноза (gnosis) произлази из грчког језика и означава знање или познање. Ово знање подразумевало је искуство подстакнуто унутрашњом искром која је омогућавала познање, насупрот пуком знању. У првом веку, гностик је био појам који се користио за припаднике широко распрострањене нове хришћанске заједнице. Међу њима, појавила се група верника која је је тврдила да не само да једноставно верује у Христа и његово учење већ да доживљава неку врсту директног увида у божанску стварност. На тај начин, они као истинити следбеници Христа, одвојили су се од осталих следбеника. Гностички хришћани су веровали у могућност постизања директног, личног и апсолутног познања аутентичних истина о постојању које су доступне људима и штавише, сматрали да је то познање суштина остварења људског живота. Марковић (2001: 94) даје следећи пресек покушавајући да одреди срж учења и поредак евентуалне пра-gnosis, уколико је она постојала: Пре него што је створен овај свет постојао је један непознати Бог. Његова суштина је апсолутна доброта, светлост и спиритуалност али он не узима учешћа у стварању нама познатог земаљског света укључујући и сунчев систем. Он је, ипак, умешан у судбину космоса на следећи начин: с обзиром на то да он поседује познавање будућности, провиђење или Pronoia, он је у стању да Демијурга или Творца космоса снабде или Платоновим чистим идејама и формама (потребним за стварање сваке поједине материјалне ствари) или Аристотеловим universalia-ма (genera и species), присутним у Василидовим системима. И друго, што је још важније, једна минускулна честица светлости, духа и живота која је потекла од непоз-

4 94 Цветковска Оцокољић В., Ђурић Ж., Цветковски Т.: Слобода натог Бога пала је са неба на овај свет, да борави у човеку (иако он није свестан чињенице да је боголик). Други ниво, према Марковићу (2000: 94) почиње са Демијургом који ствара космос. Он је божанство другог реда, несавршен, игнорантан и злодушан. По правилу, то је јеврејски бог Јахве или Елохим, Саваот, Јалдабаот, Ел-Шадаји, Јао, а понекад и Саклах. С обзиром на то да је он пали анђео, незналица, створио је рђав свет пун мана и патњи, који је осуђен на пропаст. Трећи ниво представља моменат када непознати Бог одлучује да пошаље са неба на земљу изабраног Спаситеља који треба да избави ону искру или честицу светлости, духа и живота из хаоса материјалног света и врати је на небо, и, да прокламује члановима гностичке заједнице ново јеванђеље о Непознатом богу, јер они морају стећи тајно знање које би им омогућило повратак на небо. Личност гностичког спаситеља различита је за сваки систем (Марковић, 2001: 95). Уобичајено и најпознатије гностичко учење заснива се на дуалистичком схватању света, односно на дуализму духа и материје. Сво зло произлази из материје, коју је, по узору на Платоновог Демијурга (занатлију), створио Демијург, односно зли бог, ђаво, Саклах, Јалдабаот. По Јовановом апокрифу, Софија је пожелела да роди биће без одобрења мужа или Великог Духа, створивши тако монструозног створитеља бога Јалдабаота, који је, ипак, поседовао нешто од мајчиних моћи. Он је створио анђеле да владају светом и помогну у стварању човека. Човек је створен на слику савршеног Оца, која се одразила у води а оживео је када је Јалдабаот на превару наведен да удахне у њега моћ светлости. Тако је започела непрекидна борба између таме и светлости, односно борба за власт над оним што је божанско у човеку. Зле силе смештају човека у материјално тело како би га држале заточеним и стварају жену и жудњу како би га још више спутале. Христос је послат на земљу како би подсетио људе на њихово божанско порекло. Само они који поседују ово знање и који су живели аскетским животом могу се вратити у царство светлости док се остали изнова рађају све док не прихвате спасоносно знање (Wise, 1990: 106). Кад је Софија увидела последицу своје жудње она измени облик и поста гуја лављег лица, очију налик заслепљујућим пламеновима и отера га од себе и стера из тог места да га нико не види од бесмртника јер га је родила у незнању. И обавила га је обликом светлости и поставила престо усред облака да га не види нико осим Духа Светог ког зову мајка свију. И даде му име Јалдабаот. Он је слаби архонт који поседује три имена. Прво име је Јалдабаот, друго је Саклас, а треће Самаел. И безбожан је у својој охолости, јер рече: Ја сам Бог и нема другог Бога осим мене, јер у својој снази он је неук о месту из ког је потекао (Robinson, 1990: 112). У спису под називом О пореклу света, порекло Јалдабаота и његовог имена описано је на следећи начин: И када је Пистис Софија пожелела да твар која нема духа постане обличје које ће владати материјом и свим њеним силама, по први пут се појавио владар, из вода, лављег лица и андрогин,

5 Religija i tolerancija, Vol. XI, 19, januar jun, који је велику снагу у себи поседовао, али није знао одакле потиче. Када га је Софија видела у дубинама воде, она му рече: Дете, дођи овамо, што још значи и yalda baoth (...) Он је неук о сили која је Пистис. Он није видео њено лице, већ само обличје у води које му се обратило. И због тог гласа он назва себе Јалдабаот. Али, савршени га зове Аријел, јер он беше попут лава. Када је завладао над твари, Пистис Софија се повукла у своје светло (Robinson, 1990: ). Човек који је успео да уздрма Цркву не само теолошки већ и организацијски био је Маркион, познат и по томе што је оснивач гностичке цркве. Маркион је схватио да опстанак гносичке идеје не може без чврсте оганизације, па је створио сопствену јерархију. Као добар беседник успевао је да многе хришћане преведе у свој табор, ипак његова начела су у основи неусаглашена, и он заступа строги дуализам као и строги аскетски идеал (Williams, 1989). Један од раних гностичких учитеља био је Валентин (2. век). Он је тврдио да је лично био инициран од Теуде (Theudas), ученика апостола Павла, и да поседује знање о учењу и ритуалима који су заборављени. У свом чувеном делу, Против јереси, Иринеј Лионски спомиње тзв. Јеванђеље истине, за које се сматра да га је написао сâм Валентин. Његово помињање вероватно би остало на нивоу имена да готово истоветан спис није пронађен средином 20. века у Наг Хамадију. У наведеном спису се говори о духовном буђењу путем неке врсте директног увида и самоспознаје: Ја сам попут сенки и фантома ноћи. Када дође јутро, он зна да је страх који је искусио ништаван (...) Свако треба да делује ако је био успаван, током периода када је био незналица, и када је дошао до познања то је било као да се пробудио. И срећан је човек који дође до себе и пробуди се (Grant, 1961). Валентин је проповедао у Риму, у исто време када и Маркион ( ) о плироми, као чистом духовном свету састављеном од јединства еона, божанских еманација од Оца непознатог или последњег кроз сукцесивна умножавања. Стварање је идентично са падом у грех а, материјални свет, који је по својој суштини зао, као и људски духови, био је преуређен од демијурга (Брија, 1999: 97). Расправа о васкрсењу настала највероватније крајем 2. века, подржава валентинско гностичко дуалистичко учење у односу на дух и тело. Мисао оних који су спашени неће нестати. Ум оних који га упознаше неће нестати. Ми смо, стога, изабрани за спасење и искупљење, јер од почетка бесмо предодређени да не паднемо у лудост оних који не знају, него да уђемо у мудрост оних који су упознали Истину. Доиста, истина која се чува не може бити напуштена, нити је икад била. Снажан је систем Плироме; малено је оно што се ослободило и постало светом. Но, обухваћено је Све. Оно није настало; оно је већ постојало (Robinson, 1990: 65). Због крајње дијархије добро зло, јавља се презирање материје и људског тела, тамнице душе, чиме се могу оправдати јаке аскетске тенденције у гностицизму. Људи су духовни имају пуно знање, душевни они који

6 96 Цветковска Оцокољић В., Ђурић Ж., Цветковски Т.: Слобода имају само веру и телесни који су окренути само материји и стога не могу имати спасење, сматра Валентин. Гностици су веровали у божанско откровење - гносис које је било стваралачко искуство откривења и познања. Уколико би појединац, мушкарац или жена, заиста открили у себи искру познања тек онда би били у потпуности слободни. Теодосије, гностички учитељ (2. век) је говорио да света снага гнозе открива ко смо ми и какви можемо постати. Такође, гностици су веровали да је спознаја себе на најдубљем нивоу, истовремено и спознаја Бога, односно да је самоспознаја познање Бога. Тако је спасење чин откривеног познања, потребног ради поновног враћања у хармонију плироме. О божанској искри и о односу душе и тела, такође се наводи у Филиповом јеванђељу, следеће: Нико велику и вредну ствар не скрива у нечему што је и само велико, али небројено пута је мноштво полагано у нешто што вреди један новчић. Упореди то са душом. Она је вредна, а ушла је у тело вредно презира (Robinson, 1984: 140). У Асклепију се, на пример, напомиње да знање о стварима које су одређене уистину лечи од страсти твари. Наука је, стога, нешто што произлази из знања. Али, ако постоји игнорисање, и ако наука не постоји у људској души, тада су неизлечиве ствари тврдо укорењене у души и додатна зла са страстима долазе, у облику неизлечиве гнојне ране. И рана непрестано нагриза душу, и душа се због ње уцрвљује, и заудара. Али, Бог није узрок ових ствари, будући да је он послао човеку знање и науку. Он даље говори да је будући да је твар укључена у стварање човека и страсти су у њој. Тако човек усавршава науку и знање како би помоћу њих обуздао страсти и зла, у складу са својом вољом. Бог је створио човеку двоструку природу: и смртну и бесмртну (Robinson, 1984: 303 5). У Јовановом апокрифу, између осталог, расправља се о одласку душе из тела, не(знању) и забораву: Упитах, Господе, где ће отићи душе оних који, упркос томе, нису спознали коме припадају? А он ми рече: Низак је дух у таквима добио на снази када су посрнули. Он оптерећује такву душу и наводи је на зла дела, и баца је у заборав. И након што изађе из тела преузимају је они који су настали из архонта, бацају је у ланце и затварају, и уз њу су све док се она не ослободи заборава и прими знање, и ако тако досегне савршенство, она бива спашена (Robinson, 1990: 121). У многим гностичким текстовима из Наг Хамадија, Бог који се уобичајено тумачи кроз дуалност, тумачи се и као јединство или дуалност мушких и женских елемената, или јединство две одвојене природе (Robinson, 1990: 6 11). 2. Гностичко питање слободе, воље и знања Хришћанска идеја о слободи, се на известан начин највероватније развила као одговор на гностички дуализам. Августин први тематизује

7 Religija i tolerancija, Vol. XI, 19, januar jun, појам слободе у западном интелектуалном дискурсу (кроз расправе са манихејцима и пелагијанцима) али и питањем дуалности душе. Иако се у манихејским изворима уобичајено расправља о дуализму (душа и тело), односно духа и материје, највероватније су постојали извори који нису сачувани а коју говоре и о дуалности душе. У делу Contra Faustum он наводи следеће: С обзиром на то да они говоре како свако живо биће има две душе, једну која припада светлости и другу која је мрачна, да ли онда добра душа одлази након смрти а лоша душа остаје? (Stroumsa, Fredriksen, 1998: 198). Такође, у Авустиновим Исповестима, он каже: Не допустимо им више да говоре, да с обзиром на то да они сматрају да су две воље супростављене у сваком човеку, онда постоје и две супротстављене душе сачињене од две супротстављене супстанце, једне добре а друге лоше, потврђујући једна другу (Stroumsa, Fredriksen, 1998: 198). Покушавајући да побије тврдње манихејаца о постојању зле душе, и дуалној природи душе, он наводи да све душе долазе од Бога а да проблем греха произлази заправо из наше воље. Ипак, иако не постоје сачувани манихејски извори о две душе, ауторке се позвивају на Плотинове речи, када оптужује гностике да су неразумни јер уводе појам друге душе. Ипак, Плотин оповргава идеју о постојању две душе на следећи начин: Као да је бесмртна душа хотимице изабрала лошије место, а боље уступила смртној души. Бесмислено је и њихово увођење ове друге душе коју састављају из елемената (Плотин, 1984: 156). Паралелно западној мисли развија сопствени појам слободе и хришћански Исток као реакцију на гностицизам, аријанизам и, знатно касније, монотелитизам. Тако је, замисао о слободи, не толико укорењена у антици, добила своју артикулацију у контекстима разноврсних хришћанских теолошких спорова. С обзиром на то да су за хришћанство проблем зла и греха биле битне категорије развиле су се и дискусије о пореклу и природи зла. Да ли је дуалистичко схватање да добро и зло (материја и дух) потичу од два божанства, или је према хришћанским теолозима слобода човекова разлог из којег је зло могуће. Из разлога слободе људи греше и, следствено, дају простор злу у свету (Говорун, 2011: 8 9). У апокрифним Соломоновим псалмима 4 (7), у замишљеном дијалогу Соломона са Богом, Бог одговара: Наше деловање је подређено нашем личном избору и слободи воље. Чињење добра или зла је у нашим рукама (Spark, 1984: 668). Слободу човекове воље и личног избора потврђују бројни стари списи. У апокрифном тексту названом Енох (1. век) истиче се слобода првог човека Адама и упозорење које му Бог упућује пре него што је створио Еву, по чему би се могло закључити да је Адам био свестан свог одабира и последица: Доделио сам му четири посебне звезде и наденуо сам му име Адам. И дао сам му слободну вољу; и указао му на два пута пут светлости и пут таме. И рекао сам му: Ово је добро за тебе а ово је лоше. (...) И рекао сам му: Након греха за тебе не постоји ништа

8 98 Цветковска Оцокољић В., Ђурић Ж., Цветковски Т.: Слобода дру-го осим смрти (Charlesworth, 1983: 152). Ипак, Плотин наводи да је мате-рија узрок слабости душе и злоће: Она је значи раније зло и прво је зло (Плотин, 1984: 82). Према Клименту Александријском мудрост Оца убеђује нашу слободу да чини добре ствари. Отуда Бог нама нуди спасење не без наше сагласности, већ увек кроз нашу слободу. Слобода је инструмент, проводник и посредник нашем спасењу а Иринеј Линоски тврди да свако људско биће јесте слободно, и да Бог, саветујући га како да делује, не озлеђује његову слободу. Према Василију Кесаријском, слобода је боголики део људске душе. Григорије Нисијски тврди како људска бића, захваљујући својој слободи, јесу једнака Богу (Говорун, 2011: 11 12). Дакле, према светим оцима слобода представља једино решење за проблем порекла зла (...) а зло је могуће будући да људи поседују слободну вољу. Како објашњава Григорије Нисијски, слобода је та која узрокује зло, а не Бог. Према Василију Кесаријском, управо кроз слободу људи бирају било добро или зло (Говорун, 2011: 12). Ипак, у гностичким списима се углавном инсистира на познању истине како би се досегла слобода. У Јеванђељу по Филипу се такође говори о познању и да је једино онај ко је спознао истину, слободан човек. Истина је једна и једина. (...) Истина, која постоји од почетка, сеје се посвуда. И многи виде како се сеје, али мало их је који виде како се жање (Robinson, 1990: 142). Јаковљев апокриф, датиран у период 150. године, представља једну врсту дијалога између Јакова, Христовог брата и највероватније ранохришћанског хетеродоксног учитеља Серинтуса. Према апокрифу Христос се указао својим ученицима 550 дана након васкрсења и дао им у форми говора коначно учење које је до тада износио само у параболама. Тумачећи људску слободу, документ се осврће на однос духа, душе и тела: Он познаје жудњу и потребу тела! или мислите можда да ово тело не жуди за душом? Без душе тело не греши, као што ни душа није спашена без духа. Но, ако је душа спашена кад је лишена зла, и ако је дух такође спашен, тад тело постаје слободно од свих грехова. Јер, дух је тај који диже душу, а тело је убија; односно, душа саму себе убија. Заиста, кажем вам, он души неће заборавити никаквог греха, нити телу његове кривње, јер, нико ко је од крви и меса неће бити спашен (Robinson, 1990: 46 47). Према апокрифном Трипартитном трактату, прво људско биће, односно Адама, подједнако стварају и демијург и Логос, и док га први опскрбљује душевним и материјалним компонентама, други ствара његове духовне компоненте. Слободна воља је зачета са Свеукупностима а људи поседују кап од онога од ког су потекли и теже да му се врате. То је пут искупљења и ослобођење из ропства и прихватање слободе. Ропство влада из незнања а слобода је знање о истини која је постојала пре него што је незнање завладало (Robinson, 1990: 99)

9 Religija i tolerancija, Vol. XI, 19, januar jun, Покушавајући да тематизује људску природу и типове личности, Трипартитни трактат наводи следеће: Човечанство је настало у три основна типа, духовном, душевном и материјалном, што одговара трострукој природи Логоса, из ког су створени и материјални и духовни и душевни. Сваки од та три типа познат је по плоду. За њих се није испрва знало, већ тек по доласку Спаситеља, који обасја светитеље и откри што сваки јесте. Духовна раса, која је попут светлости и попут духа из духа, када јој се глава указала, потрча одмах њему у сусрет и одмах поста тело својој глави. Знање је примила одједном у откривењу. Душевна раса је попут светлости из ватре, јер је оклевала примити знање о њему који се указао. Оклевала је чак и више да потрчи к њему у вери. Уместо тога, она беше поучена гласом и то јој је било довољно, јер није далеко од наде у складу с обећањем, будући да је примила, као јемство такорећи, потврду о ономе што ће тек бити. Материјална раса је, међутим, страна на сваки начин; будући да је мрачна, она се клони сјаја светлости јер је њена појава уништава. А будући да није примила своје јединство, она је понешто неумерена и пуна мржње спрам Господа у његовом откривењу. Духовна ће раса примити потпуно спасење на сваки начин. Они материјални примиће потпуно уништење на сваки начин, као и свако онај који му се опире. Душевна раса, будући да је у средини при свом стварању и обликовању, подељена је на двоје, јер једнако нагиње и добру и злу. Њен ће одлазак бити изненадан и она ће у потпуности побећи ка онима који су добри (Robinson, 1990: 99). У Аслепију 21 29, говори се о вољи Бога: Обнова природе богобојажљивих, који су добри, догодиће се у тренутку који никада није имао почетак. Јер, воља Божија нема почетка, као што ни његова природа, која је воља нема почетка. Јер, природа Бога је воља. А његова воља је добра. (...) Он је свуда (Robinson, 1990: 321). У Асклепију се говори и о демону као владару материјалног света: Постоји велики демон. Велики Бог га је поставио да надгледа и суди душама људским. И Бог га је поставио између неба и земље. Када душа изађе из тела неминовно ће срести овог демона (...) (Robinson, 1990: 321). 3. Слобода као еклисиална реалност Други хришћански век отвара Игнатије Богоносац а затвара га Иринеј Лионски. Иринеј носилац предања Исток - Запад. Учење о анакефалеосис је опвргавање гностичког песимизма и дуализма. Његова христологија је превазишла апологете пошто извире из једне холистичке перспективе. Христос се рађа вечно а не у времену како су апологети и гностици учили, поново ствара пали свет и обнавља га у Себи кроз учествовање. Христос нови Адам васпоставља природу. Возглављење је реалистично за разлику од гностика. Иринеј дакле говори о јединству начела не

10 100 Цветковска Оцокољић В., Ђурић Ж., Цветковски Т.: Слобода слажући се са деобом на бога творца и бога оца. Христос је идентичан спаситељу то јест Логос и Христос су поистовећени. Спасење је осигурано евхаристијским реализмом, па је васкрсење реалност за оне који учествују у евхаристији. Гностици су игнорисали предање и стварали су своја предања, тајна знања и слично. Иринеј наглашава да Валентин и остали нису упознали историјског Христа. Инсистира на историјској карици између Христа и постапостолског црквеног предања. Црква је могла у свакој локалној заједници да наброји епископе све до апостола, па због тога фаворизује апостолску сукцесију као гарант јединства Цркве и њене изворности. У антропологији Иринеј поприлично оригинално заступа идеју по којој је човек створен као дете са циљем да узраста и напредује у Богу, реч је о прогресу, па је рекапитулација ствар будућности. За Иринеја познање Бога није у гнози већ у учешћу у Богу. Оно што јасно одређује гностике и што их диференцира у односу на Цркву јесте инсистирање на знању, тачније тајном знању које поседују само посвећени. То значи да је деловање гностика сужено на мали круг људи који се потчињавају лидеру учитељу. Са друге стране, да тако кажемо званична Црква има у својој структури идеју заједништва и сотириологија се простире на све људе без обзира на степен посвећености. У том смислу се појам слободе везује не за знање него пре свега припадност заједници и вери. Вера се посматра дубље од знања, она је преданост која подразумева слободу, и без које је мртва. Са друге стране, вера се најбоље потврђује у институцији-цркви (Пападопулос, 2012: ). 4. Константин о слободи хришћанског учења Идеја о слободи се даље развија у 4. веку. Теме су углавном сличне као и у ранијем периоду: космологија, тријадологија, христологија и антропологија су најзначајнији предмет новонастале вере сада под окриљем царске заштите. Интересантно је да аријанизам у ствари представља једну могућу реконструкцију и синтезу гностичких учења која нису задовољила званичну црквену веру а самим тим и Великог Константина, па је сходно томе поприлично брзо и сам гностицизам нестао са историјске сцене. Он је додуше преживео и еволуирао кроз разне јеретичке системе али је паралелно са њим јачала идеја догматског система која би на најбоље могући начин оправдала ставове тада неподељене Цркве (Ђурић, 2003: ). У том смислу је и личност Константина Великог значајна, с обзиром на то да он уствари инсистира на јединству Цркве, и на јединственој вери свих његових поданика како на Истоку тако и на Западу. Тако се заправо слобода одређује снагом вере, али вере коју је на неки начин трасирао свети Иринеј, оправдавајући разум и искуство а предност дајући институционалном, саборном доживљају слободе. У том смислу сва она лепршавост и неретко песнички занос гностичких система, морао је да устукне

11 Religija i tolerancija, Vol. XI, 19, januar jun, пред снагом аргументације Отаца, али и царске заштите која почиње са Константином Великим. Овде је интересантно приметити да сам текст Миланског едикта који дозвољава свакоме да верује онако како му највише одговара, ипак у каснијем периоду почиње да се другачије тумачи, и већ на Првом васељенском сабору сам Константин се ставља на страну једне вере - хришћанске, чиме показује да у пракси ипак не може постојати мноштво вера и система. Да је то било могуће не би дошло до прогона јеретика и свих оних сложених историјских процеса, познатих из историје цркве. Јасно је да је сам Константин не само давао предност хришћанима, него је и сам био хришћанин, што се може јасно уочити из ишчитавања аката првог Васељенског сабора. Довољно је погледати његово писмо упућено епископима у Никеји 325 године (Поповић, 2012: 65-66) где се говори да код нас дакле нас хришћана, не сме бити ништа заједничко са непријатељским народом јудејским, зато што нам је спаситељ указао други пут. Или опет на другом месту, у истом писму Константин каже да жели са епископима отпразновати празник Пасхе, видећи да је жестокост ђавола при Божијој помоћи укроћена нашим делима, и да свуда цвета наша вера... дакле не ради се о процвату свих вера него заправо супротно, да цвета наша хришћанска вера насупрот заблудама расколника и јеретика. Тако је заправо и могуће тумачити развој византијске идеје, дакле као васељенске идеје неподељеног царства са неподељеном вером. У данашњем, савременом смислу ово може да буде чудно с обзиром на то да се данас наглашава идеја вере и слободе по принципу да сво цвеће са различитим мирисима и бојама цвета у Божијој башти, ипак од идеје до остварења понекад је потребно прећи дугачак пут. Од истине до заблуде су често слични путеви. Константин са Византијом је понудио свету једну визију, Ислам је преузео много од Византије а савремени свет покушава да уједини завађене што је неретко Сизифов посао. Закључак Гностичко учење је синкретичко учење, састављено од источњачких и грчких сродних религија и митова са хришћанским елементима (Иран, Израел, Грчка, Египат и хришћанство). Реч гноза (gnosis) произлази из грчког језика и означава знање или познање. Ово знање подразумевало је искуство подстакнуто унутрашњом искром која је омогућавала познање, насупрот пуком знању. Уобичајено и најпознатије гностичко учење заснива се на дуалистичком схватању света, односно на дуализму духа и материје. Због крајње дијархије добро зло, јавља се презирање материје и људског тела, тамнице душе, чиме се могу оправдати јаке аскетске тентденције у гностицизму. У периоду раног хришћанства постојали су бројни хришћански огранци који су се некад више а некад мање разликовали. Њихови списи су садржали тајна учења, митове и поеме које су

12 102 Цветковска Оцокољић В., Ђурић Ж., Цветковски Т.: Слобода се уобичајено приписивале Христу и његовим ученицима. Многи су себе називали хришћанима без обзира на то да ли су имали радикално другачија веровања у односу на остале условно речено ортодоксне хришћане. Међутим, од периода 2. века ситуација се мења јер хришћанство постаје институционализовано са чврстом хијерархијом. С обзиром на то да су за хришћанство проблем зла и греха биле битне категорије развиле су се и дискусије о пореклу и природи зла. Из разлога слободе људи греше и, следствено, дају простор злу у свету. За строго еклисиолошко начело, спасење је осигурано евхаристијским реализмом, па је васкрсење реалност за оне који учествују у евхаристији. Гностици су игнорисали предање и стварали су своја предања, тајна знања и слично. Иринеј наглашава да Валентин и остали нису упознали историјског Христа. А са друге стране, Црква је могла у свакој локалној заједници да наброји епископе све до апостола. Оно што јасно одређује гностике и што их диференцира у односу на Цркву је то да се појам слободе везује не за знање него пре свега за припадност заједници. Вера се посматра дубље од знања, она је преданост која подразумева слободу, и без које је мртва. Корпуси гностичких учења нису задовољили званичну црквену веру а самим тим и Великог Константина, па је сходно томе, и сам гностицизам нестао са историјске сцене. Он је додуше преживео и еволуирао кроз разне јеретичке системе али је, паралелно са њим јачала идеја догматског садржаја која је на најбољи начин оправдала ставове тада неподељене Цркве. Тако се заправо слобода одређује снагом вере која, оправдавајући разум и искуство, предност даје институционалном, саборном доживљају слободе. Никејска вера потпомогнута чврстом царском заштитом потврђује да у пракси не може постојати мноштво вера и система, па је у том смислу могуће тумачити развој византијске мисли као васељенске идеје неподељеног царства. ЛИТЕРАТУРА Брија, Јован Речник православне теологије (прев. Митрофан Кодић). Београд: Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. Ђурић, Жељко Сотириолошке претпоставке учења св. Атанасија о стварању света и рађању Сина. Београд-Смедерево: Српска Православна Црква. Epiphanius, Saint Bishop of Constantia in Cyprus (1994). The Panarion of Epiphanius of Salamis (trans. Frank Williams). Leiden: Brill. Говорун, Кирил Два значења слободе у источно-светоотачком предању, Богословље 1, (прев. Богдан Лубардић), Марковић, Мирослав Студије о религији антике. Београд: Јасен. Пападопулос, Стилијан Патрологија I: Увод, II и III век. Београд: ПБФ Институт за теолошка истраживања.

13 Religija i tolerancija, Vol. XI, 19, januar jun, Поповић, Радомир Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти одабрана документа. Београд: Висока школа Академија СПЦ за уметности и консервацију. Charlesworth, James H. (ed.) (Slavonic Apocalypse of) Enoch (Late First Century A.D.), (trans. F.I. Andersen), in: Old Testament Pseudepigraphia I: Apocalyptic Literature and Testaments. Peabody: Hendrickson Publishers Martketing, LLC, pp Robinson, James. K The Coptic Gnostic Library: A Complete Edition of the Nag Hammadi Codices and Papyrus Berolinensis, Tom 3. Leinden: Brill. Robinson, James M. (ed.) Asclepius (VI, 8), (trans. James Brashler, Peter A. Dirkse, and Douglas M. Parrot) in: The Fascimile edition of the Nag Hammadi Codices. Leiden: Brill, pp Robinson, James M. (ed.) The Nag Hammadi Library: The definitive translation of the gnostic scriptures complete in one volume. Leiden: Brill. Spark, Hedley F.D. (ed.) The Psalms of Solomon, (trans. S.P. Brock), in: The Apocryphal Old Testament. Oxford: Oxford University Press, pp Spark, Hedley F.D. (ed.) The Odes of Solomon, (trans. J.A. Emerton), in: The Apocryphal Old Testament. Oxford: Oxford University Press, pp Stroumsa, G.G. & Fredriksen, Paula The Two Souls and the Divided Will, in Self, Soul & Body in Religious Experience (ed. Albert I. Baumgarten, Jan Assmann and Guy G. Stroumsa). Leiden: Brill, pp Williams, David Salter "Reconsidering Marcion's Gospel", Journal of Biblical Literature (108):

14 104 Цветковска Оцокољић В., Ђурић Ж., Цветковски Т.: Слобода Violeta Cvetkovska Ocokoljic Faculty for Culture and Media Megatrend University Belgrade, Serbia Zeljko Djuric Academy of the Serbian Orthodox Church of Art and Conservation Belgrade, Serbia Tatjana Cvetkovski Faculty for Business Studies Megatrend University Belgrade, Serbia FREEDOM, WILL AND KNOWLEDGE: GNOSTICISM AND CHRISTIANITY Abstract From the early years of Christianity appeared to attempt to thematize and develop the concept of freedom. The theological concept of freedom, which through centuries is reviewed suppress understanding that will be imposed on the general public in the period 17 and 18 century (Reformation and Enlightenment) which prevails today. In Orthodoxy, this concept at least at the theoretical level, to be more dominant since the period of the great Fathers of Cappadocia. Given the fact that the Christian understanding of freedom grasped and developed primarily in response to Gnosticism and dualistic conception of the world, in this paper, the authors discuss abouth the key differences in their teachings. From the period of 4 century when persecuted Christian become at the least protected, the question of freedom in the broadest sense, received ambiguous meaning. Key words: Gnosticism, Christianity, freedom, knowledge.