Zdravo društvo. Erich Fromm ERICH FROMM: DJELA. u 12 svezaka. Izdaju»NAPRIJED«Izdavačko trgovačka radna organizacija Zagreb, Palmotićeva 30

Transcription

1 ERICH FROMM: DJELA u 12 svezaka Erich Fromm Izdaju»NAPRIJED«Izdavačko trgovačka radna organizacija Zagreb, Palmotićeva 30 Zdravo društvo NOLIT Izdavačka radna organizacija Beograd, Terazije 27 Prevele s engleskog Zagorka Golubović i Anđelija Todorović Uredili Željko Falout i Gvozden Flego ZAGREB 1989

2 Sadržaj Predgovor (E. F.) 7 Predgovor jugoslovenskom izdanju 9 I DA LI SMO MENTALNO ZDRAVI? 11 II MOŽE LI DRUŠTVO DA BUDE BOLESNO? PATOLOGIJA NORMALNOSTI 18 III LJUDSKA SITUACIJA KLJUČ ZA HUMANISTIČKU PSIHOANALIZU 25 Ljudska situacija 25 čovekove potrebe kako one proizlaze iz uslova njegove egzistencije 29 A. Pripadnost (udruživanja) nasuprot narcisizmu 30 B. Prevazilaženje stvaralaštvo nasuprot destruktivnosti 35 C. Ukorenjenost bratstvo nasuprot rodoskvrnjenja 36 D. Osećanje identiteta individualnost nasuprot konformizmu gomile 51 E. Potreba za okvirom orijentacije i verovanja razum nasuprot iracionalnosti. 53 IV MENTALNO ZDRAVLJE I DRUŠTVO 59 Naslov izvornika Erich Fromm THE SANE SOCIETY Holt, Rinehart and Winston New York, by Erich Fromm V COVEK U KAPITALISTIČKOM DRUŠTVU 67 Društveni karakter 67 Struktura kapitalizma i karakter čoveka 70 A. Kapitalizam XVII i XVIII veka 70 B. Kapitalizam XIX veka 72 C. Društvo XX veka 84

3 1. Društvene i ekonomske promene Karakterološke promene 89 a. Kvantifikacija, apstrakcionizam 89 b. Otuđenje 96 c. Drugi aspekti 117 I. Anonimni autoritet konformizam 118 II. Princip neosujećivanja 126 III. Slobodna asocijacija i slobodan razgovor 128 IV. Razum, svest, religija 130 V. Rad 135 VI. Demokratija 140 d. Otuđenje i mentalno zdravlje 145 VI RAZNE DRUGE DIJAGNOZE 162 Devetnaesti vek 162 Dvadeseti vek 167 VII RAZNI DRUGI ODGOVORI 180 Autoritarno idolopoklonstvo 182 Superkapitalizam 185 Socijalizam 188 VIII PUTEVI KA ZDRAVIJU 207 Opšta razmatranja 207 Ekonomski preobražaj 212 A. Socijalizam kao problem 212 B. Principi humanističkog socijalizma 216 C. Socijalno-psihološki prigovori 219 D. Interesovanje i učestvovanje kao motivacija 228 E. Praktične sugestije 242 Politički preobražaj 253 Kulturni preobražaj 257 ZAKLJUČAK 269 Indeks imena 277 Predgovor Ovo delo je nastavak knjige Bekstvo od slobode napisane pre pet naest godina. U toj sam knjizi pokušao da pokažem da totalitaristički pokreti odgovaraju duboko usađenoj težnji da se pobegne od slobode koju je čovek postigao u modernom svetu; taj savremeni čovek, oslobođen srednjovekovnih okova, nije bio slobo dan da izgradi sadržajni život, zasnovan na razumu i ljubavi, zbog toga je tražio novu sigurnost u potčinjavanju jednom vođi, rasi ili državi. U knjizi Zdravo društvo pokušao sam da pokažem da život u demoikratiji XX veka predstavlja, na različit način, drugu vrstu bekstva od slobode, a analiza baš tog bekstva, u kojoj je otuđenje centralni pojam, sačinjava veliki deo ove knjige. S druge strane, Zdravo društvo je nastavak knjige Bekstvo od slobode, a u izvesnoj meri, i knjige Čovek za sebe. U obe knjige sam razmatrao specifični psihološki mehanizam, ukoliko se od nosio na glavnu temu. U Bekstvu od slobode obrađivao sam ug lavnom problem autoritarnog karaiktera (sadizam, mazohizam itd.). U Čoveku za sebe razvio sam ideju o različitim orijentacijama karaktera, zamenjujući Frojdovu šemu razvitka libida evolucijom karaktera u interpersonalnom smislu. U Zdravom društvu sam po kušao sa više sistema da razvijem osnovne pojmove onoga što sam ovde nazvao»humanističkom psihoanalizom«. Sasvim prirodno, ideje koje su izražene ranije nisu mogle biti izostavljene; ali ja sam pokušao da ih izložim kraće i da dam više prostora onim aspektima koji su rezultat mog posmatranja i razmišljanja poslednjih nekoliko godina. Nadam se da čitalac mojih ranijih dela neće imati teškoća da uoči kontinuitet misli, kao i neke promene koje vode ka glavnoj tezi humanističke psihoanalize: da osnovne strasti čoveka nisu ukorenjene u njegovim instinktivnim potrebama, već u specifič nim ustavima ljudske egzistencije, u potrebi da se pronađe nova veza između čoveka i prirode pošto su se izgubile prvobitne veze

4 iz preljudskog stupnja. Dok se u ovome moje ideje u osnovi raz likuju od Frojdovih, one se ipak zasnivaju na njegovim funda mentalnim postavkama, koje su razvijene dalje pod uticajem ide ja i iskustva generacije koja je sledila Frojda. Ali baš zbog impli citne i eksplicitne kritike Frojda, sadržane na ovim stranicama, želim jasno da istaknem da ja vidim veliku opasnost u razvija nju izvesnih tendencija u psihoanalizi koje, kritikujući izvesne greške Frojdovog sistema, odbacuju, zajedno sa greškama, i naj vrednije delove Frojdovog učenja: njegov naučni metod, njegovo shvatanje razvitka, njegov pojam nesvesnog kao potpuno iracio nalnu snagu, a ne kao zbir pogrešnih ideja. Dalje, postoji opas nost da psihoanaliza izgubi drugu osnovnu osobinu Frojdovog shvatanja, hrabrost da prkosi zdravom razumu i javnom mnenju. U stvari, Zdravo društvo ide od čiste kritičke analize, koja je data u Bekstvu od slobode, do konkretnih sugestija kako da funkcioniše jedno zdravo društvo. Glavna poenta u poslednjem delu knjige nije toliko verovanje da je svaka predložena mera neop hodno»dobra«, već da progres može da se dogodi samo kada se promene dešavaju uporedo u ekonomskoj, društveno-političkoj i kulturnoj sferi; da svaki progres koji se ograničava samo na jednu sferu sprečava progres u svim sferama. Veoma sam zahvalan mnogobrojnim prijateljima koji su mi pomogli čitajući rukopis i dajući konstruktivne predloge i kriti ke. Naročito želim da spomenem jednog od njih, Džordža Fuksa, koji je umro dok sam još radio na ovoj knjizi. Prvobitno smo zamislili da napišemo knjigu zajedno, ali se ovaj plan nije mo gao ostvariti zbog njegove duge bolesti. Njegova pomoć, međutim, bila je značajna. Mi smo imali duge diskusije i on mi je pisao mnoga pisma i zabeleške, naročito u pogledu socijalističkih teo rija, što mi je pomoglo da razjasnim, a ponekad i ispravim sopstvene ideje. Spomenuo sam njegovo ime u tekstu nekoliko pu ta, ali moj dug prema njemu je mnogo veći nego što to ovim mogu da pokažem. Želim da izrazim zahvalnost dru Hargrivsu, šefu Sekcije men talnog zdravlja Svetske zdravstvene organizacije, zbog pomoći u prikupljanju podataka o alkoholizmu, samoubistvu i ubistvima. E. F. Predgovor jugoslovenskom izdanju Rado sam se odazvao pozivu da napišem predgovor za jugoslovensko izdanje moje knjige Zdravo društvo. Mada jugoslovenski sistem poznajem samo teorijski i još nisam imao prilike da nepo sredno vidim jugoslavensku stvarnost,* verujem da shvatanje so cijalizma koje je izloženo u ovoj knjizi ima mnogo dodirnih tačaka sa jugoslovenskim shvatanjem. Ja mislim ovde, naravno, na isti canje aktivne i odgovorne uloge radnika u preduzeću i društvu, nasuprot centralizovanom sistemu upravljanja stvarima i ljudima od strane birokratije, na isticanje ideje o kontroli nad društve nom svojinom nasuprot državnoj svojini nad sredstvima za pro izvodnju. Jugoslovensko shvatanje, je, po mom mišljenju, zasno vano na stvarnom razumevanju marksizma. Za Marksa socija lizam nije nikad predstavljao samo ekonomski efikasniji već i ljudski razvijeniji sistem, u kome će čovek prestati da bude objekt okolnosti i stvari, postajući subjekt koji upravlja sopstvenim stva ranjem. Mada je moguće da postoje mnoge tačke u ikojima se moje shvatanje razlikuje od jugoslovenskog, nadam se da će ova knjiga stimulativno uticati na jugoslovenske čitaoce. Mogao bih da dodam nekoliko reči o predmetu koji nisam ra zmatrao u ovoj knjizi. Mislim na međunarodnu situaciju i izglede za mir. Sadašnja podela sveta na dva velika i moćna bloka, koji ugrožavaju jedan drugog, predstavlja mogućnost za izbijanje trećeg svetskog rata. Mogućnost mirnog rešenja zavisi u velikoj meri od postojanja treće sile, koja je politički nezavisna. Ali nije samo važno, i to nije primarno, političko poznavanje, već poravnanje u socijalnom i ekonomskom smislu sistema koje će prihvatiti zemlje Azije i Afrike. Istočni i Zapadni blok se slažu u jednoj * U međuvremenu pisac ove knjige je posetio Jugoslaviju, nastojeći da za kratko vreme što bolje upozna osnovne principe našeg društvenog sistema.

5 pretpostavci, naime da izbor leži između ruskog i kineskog komu nizma ili zapadnog kapitalizma. Ova alternativa, međutim, nije tačna; nerazvijene zemlje mogu da izaberu treću alternativu, a to je socijalizam u različitim formama, počev od jugoslovenskog do indijskog i burmanskog tipa. Takve demokratske socijalističke zemlje, koje kombinuju ekonomsko planiranje i uticaj države sa maksimumom lične slobode i individualnog učestvovanja i odgo vornosti, dokazaće da industrijalizacija nije nužno zasnovana na potpunoj birokratizaciji. Verujem da Jugoslavija, zajedno sa zem ljama kao što su Egipat i Indija, ima najvažniju funkciju danas da pokaže put demokratskom socijalizmu. Ova funkcija može da bude odlučujuća za očuvanje svetskog mira. ERIH FROM I Da li smo mentalno zdravi? Ništa se nije više ukorenilo od ideje da smo mi, ljudi koji živi mo u zapadnom svetu XX veka, u osnovi zdravi, čak i činjenica da veliki broj individua u našoj sredini pati od više ili manje ozbiljnih oblika mentalnih oboljenja izaziva malo sumnje u opšti standard našeg mentalnog zdravlja. Sigurni smo da ćemo još vi še usavršiti stanje našeg mentalnog zdravlja uvođenjem boljih metoda mentalne higijene, a što se tiče individualnih mentalnih po remećaja, mi ih posmatramo samo kao individualne slučajeve, možda jedino sa izvesnim iznenađenjem da se tako veliki broj ovakvih slučajeva može javiti u kulturi za koju smatramo da je zdrava. Možemo li biti tako sigurni da ne obmanjujemo sami sebe? Mnogi bolesnici jedne duševne bolnice su ubeđeni da su svi ostali ludi osim njih. Mnogi teški neurotičan veruju da su njihove op sesije ili histerični izlivi normalne reakcije na donekle abnormal ne okolnosti. A šta je s nama? Ispitajmo činjenice na uobičajeni psihijatrijski način. Mi smo, u zapadnom svetu, za poslednjih sto godina stvorili veće materi jalno bogatstvo nego ma koje drugo društvo u istoriji ljudskog roda. Ali smo uspeli i da poubijamo milione našeg stanovništva u jednom mehanizmu koji nazivamo»rat«. Pored manjih ratova, imali smo i veće, kao što su oni iz 1870, i godine. Za vreme tih ratova svaki učesnik je čvrsto verovao da se bori radi samoodbrane, zbog svoje časti, ili da ga bog podržava. Narodi protiv kojih se borimo često nam iz dana u dan izgledaju kao surova, iracionalna čudovišta, koja moramo pobediti da bismo spasli svet od zla. Ali nekoliko godina kasnije, kada se uzajamno ubijanje završi, jučerašnji neprijatelji postaju naši prijatelji, a jučerašnji prijatelji naši neprijatelji, i ponovo, sa punom oz biljnošću, počinjemo da ih slikamo u odgovarajućoj beloj ili cr noj boji. U ovom trenutku, godine, mi smo spremni za ma 11

6 sovno ubijanje koje će, ako do njega dođe, prevazići sva ubijanja koja je ljudski rod do sada izvršio. Jedno od najvećih otkrića u oblasti prirodnih nauka je pripremljeno u tu svrhu. Svi gledamo sa izvesnom mešavinom poverenja i strepnje na»državnike«raz nih zemalja, spremni da ih. zasipamo hvalama»ako dm pođe za rukom da izbegnu rat«, prelazeći preko činjenice da baš ti dr žavnici izazivaju rat, obično ne zbog svojih rđavih namera, već zbog rđavog vođenja poslova koji su im povereni. U ovim izlivima rušilačkog besa i paranoidne sumnjičavosti mi se ponašamo potpuno isto kao civilizovani deo čovečanstva za poslednje tri hiljade godina. Prema Viktoru Šerbulijeu, od go dine pre nove ere do godine nove ere potpisano je oko osam hiljada mirovnih ugovora; za svaki se mislilo da će osigurati traj ni mir, a ni jedan nije prosečno trajao više od dve godine. 1 Naše upravljanje ekonomskim poslovima ne uliva mnogo više nade. Živimo u takvom ekonomskom sistemu u kome izrazito dobra žetva često predstavlja ekonomsku katastrofu te mi og raničavamo svoju poljoprivrednu proizvodnju da bismo»stabilizovali tržište«, mada milioni ljudi nemaju baš one stvari koje mi ograničavamo, a koje su im neophodne. Upravo sada naš eko nomski sistem funkcioniše vrlo dobro zato što, između ostalog, trošimo milione dolara godišnje na proizvodnju oružja. Ekono misti gledaju sa izvesnom strepnjom na vreme kada će prestati proizvodnja oružja, a ideja da bi trebalo da država gradi stanove i proizvodi druge korisne i potrebne stvari umesto oružja, izazi va začas optužbe da se time ugrožava sloboda i individualna ini cijativa. Mi imamo 90% pismenog stanovništva. Imamo radio, televiziju, bioskope i svakodnevno novine za svakog. Ali umesto da nam daju najbolja ostvarenja prošle i sadašnje književnosti i muzike, ova sredstva obaveštavanja. dopunjena reklamama, pune ljudski um najjeftinijim škartom, kome nedostaje svaki smisao za real nost, i sadističkim maštarijama, koje bi ponekad sa ustezanjem prihvatila i polukulturna osoba. Ali, dok se na ovaj način truje um i mladih i starih, mi se blažno staramo da se»nemoralnost«ne pojavi na filmskom platnu. Svaki predlog da vlade treba da finansiraju proizvodnju filmova i radioprograma koji bi prosvećivali i oplemenjivali ljudski um naišao bi na pobunu i optužbe u ime slobode i ideala. Prosečni radni dan smo sveli otprilike na polovinu onoga kakav je bio pre sto godina. Danas imamo više slobodnog vremena ne- 12 go što su se naši preci usuđivali da sanjaju. Ali šta se desilo? Ne znamo kako da upotrebimo stečeno slobodno vreme; pokušava mo da ubijemo vreme koje smo uštedeli i srećni smo kada je još jedan dan završen. Zašto da nastavim opisivanje slike koja je poznata svima? Sva kako, kada bi se ovako ponašao pojedinac, pojavile bi se ozbiljne sumnje u njegov razum; međutim, u slučaju da on tvrdi kako je sve u redu i da se on ponaša potpuno razumno, ne bi se više čak ni sumnjalo u dijagnozu. Ipak, mnogi psihijatri i psiholozi odbijaju da prihvate pomisao da društvu kao celini može da nedostaje mentalno zdravlje. Oni smatraju da je problem mentalnog zdravlja u društvu samo pi tanje izvesnog broja»neprilagođenih«individua, a ne problem mo guće neprilagođenosti kulture kao takve. Knjiga obrađuje ovaj drugi problem; ne individualnu patologiju, već patologiju normalnosti, naročito patologiju savremenog zapadnog društva. Ali pre nego što pređemo na zamršenu raspravu o pojmu socijalne pa tologije, pogledajmo neke podatke, koji su sami po sebi očigle dni i sugestivni i koji se odnose na pojavu individualne patologi je u zapadnoj kulturi. Kalko su rasprostranjene mentalne bolesti u raznim zemljama zapadnog sveta? Najviše iznenađuje činjenica da nema podataka kojima bismo odgovorili na ovo pitanje. Dok postoje tačni uporedni statistički podaci o materijalnom bogatstvu, zaposlenju, stopi rađanja i smrtnosti, nema odgovarajućih informacija o men talnim bolestima. U najboljem slučaju, imamo neke tačne podat ke za izvestan broj zemalja, kao što su Sjedinjene Države i Šved ska, ali se oni odnose samo na broj pacijenata primljenih u insti tucije za mentalno zdravlje, a ne mogu se koristiti prilikom ocenjivanja uporedne učestalosti mentalnih bolesti. 2 Ove cifre nam govore kako o poboljšanoj psihijatrijskoj nezi i uslovima u usta novama, tako i o porastu rasprostranjenosti mentalnih oboljenja. Činjenica da više od polovine bolničkih kreveta u Sjedinjenim Državama zauzimaju mentalno oboleli, na koje trošimo više od milijardu dolara godišnje, ne mora da znači samo porast mental nih oboljenja, već, isto tako, i povećanu negu. Neke drage oifre, međutim, više ukazuju na pojavu ozbiljnijih mentalnih poremeća ja. Ako je 17,7% regruta u prošlom ratu bilo odbijeno usled men talnih bolesti, ova činjenica, svakako, nagoveštava visok stepen mentalnih poremećaja, čak i kad ne bismo imali uporedne cifre koje se odnose na prošlost ili na druge zemlje. 13

7 Jedini uporedni podaci koji mogu grubo da nam ukažu na mentalno zdravlje jesu podaci o samoubistvima, ubistvima i al koholizmu. Problem samoubistva je svakako najsloženiji i ne može se pretpostaviti da bi samo jedan faktor mogao biti uzrok. Čak i ne ulazeći, na ovome mestu, u problem samoubistva, sma tram kao sigurnu pretpostavku da visok procenat samoubistava u jednoj sredini izražava nedostatak mentalne stabilnosti i men talnog zdravlja. Sve cifre jasno pokazuju da to nije posledica ma terijalne bede. Najsiromašnije zemlje imaju najmanji broj sa moubistava, a povećanje materijalnog blagostanja u Evropi pra ćeno je povećanim brojem samoubistava. 3 Što se tiče alkoholizma, nema sumnje da je ta pojava simptom mentalne i emocionalne ne stabilnosti. Pobude za ubistva, možda, manje ukazuju na patologiju nego pobude za samoubistva. Mada zemlje sa visokim procentom ubistava pokazuju niski procenat samoubistava, kombinovani procen ti ubistava i samoubistava dovode nas do zanimljivih zaključaka. TABELA I (Na odraslih stanovnika) Zemlja Danska Svajcarska Finska Sjedinjene Države Švedska Portugalija Francuska Italija Australija Engleska i Vels Kanada Spanija Škotska Norveška Severna Irska Republika Irska TABELA II (Ubistva i samoubistva kombinovano) Destruktivna dela (Ubistva i samoubistva kombinovano) 35, ,80 24,02 20,75 17,03 16,36 15,05 14,60 14,06 13,07 10,59 8,58 8,22 4,95 4,24 Zemlja Samoubistva Ubistva Danska Svajcarska Finska Švedska Sjedinjene Države Francuska Portugalija Engleska i Vels Australija Kanada Škotska Norveška Spanija Italija Severna Irska Republika Irska 35,09 33,72 23,35 19,74 15,52 14,83 14,24 13,43 13,03 11,40 8,06 7,84 7,71 7,67 4,82 3,70 0,67 1,42 6,45 1,01 8,50 1,53 2,79 0,63 1,57 1,67 0,52 0,38 2,88 7, ,54. Zemlja Sjedinjene Države Francuska Švedska Svajcarska Danska Norveška Finska Australija Engleska i Vels Italija TABELA III Procenjen broj alkoholičara Sa ili bez komplikacija (Na odraslih stanovnika) 3,952 (1948) 2,850 (1945) 2,580 (1946) 2,385 (1947) 1,950 (1948) 1,560 (1947) 1,430 (1947) 1,340 (1947) 1,100 (1948) 500 (1942) 14 15

8 Ako klasifikujemo i ubistvo i samoubistvo kao»destruktivna dela«, naše tabele pokazuju da njihov kombinovani procenat nije stalan, već se kreće između 35,76 i 4,24. Ovo protivreči Frojdovoj pretpostavci o uporednoj postojanosti destruktivnosti koja se na lazi u osnovi njegove teorije o instinktu smrti. To opovrgava mi sao da destruktivnost ostaje nepromenljiva, a da se razlikuje sa mo u tome da li je upućena prema sebi ili prema spoljnjem svetu. Tabele I, II i III prikazuju pojavu samoubistava, ubistava i al koholizma u nekim najvažnijim evropskim i severnoameričkim zemljama. Kratak pogled na ove tabele 4 otkriva značajnu pojavu: Danska, Švajcarska, Finska, Švedska i Sjedinjene Države su zemlje sa najvišom stopom samoubistava i najvećim kombinovanim pro centom samoubistava i ubistava, dok su Španija, Italija, Severna Irska i Republika Irska zemlje sa najmanjim procentom ubista va i samoubistava. Podaci o alkoholizmu pokazuju da iste zemlje Sjedinjene Države, Švajcarska, Švedska i Danska, koje imaju najvišu stopu samoubistava, imaju i najvišu stopu alkoholizma, jedino što su Sjedinjene Države na prvom mestu u ovoj grupi, a Francuska na drugom, umesto na šestom mestu, koje je zauzi mala u slučaju samoubistava. Ove cifre zaista zapanjuju i optužuju. Čak i kada bismo sum njali da samo velika učestalost samoubistava ukazuje na nedos tatak mentalnog zdravlja kod ljudi, činjenica da se cifre samou bistava i alkoholizma umnogome poklapaju, kao da pokazuje da je ovde reč o simptomima mentalne neuravnoteženosti. Tako otkrivamo da zemlje u Evropi koje su najviše demokrat ske, miroljubive i napredne, a Sjedinjene Države najnaprednija zemlja na svetu, pokazuju najoštrije simptome mentalnih pore mećaja. Cilj celokupnog društveno-ekonomskog razvitka zapadnog sveta je materijalno udoban život, relativno jednaka raspodela bo gatstva, čvrsta demokratija i mir, i baš one zemlje koje su se naj više približile ovom cilju pokazuju najoštrije znake mentalne neuravnoteženosti. Tačno je da ove cifre same po sebi ne dokazu ju ništa, ali one bar izazivaju našu pažnju. I pre nego što uđemo u temeljniju raspravu o celom problemu, ovi podaci nameću pi tanje: nije li nešto u osnovi pogrešno u našem načinu života i ci ljevima kojima težimo. Da li, možda, život blagostanja srednje klase, dok s jedne stra ne zadovoljava naše materijalne potrebe, ne izaziva u nama osećanje pojačane dosade i da li su samoubistva i alkoholizam patološ- ki načini da se pobegne od ove dosade. Nisu li, možda, ove cifre drastična ilustracija istinitosti mišljenja da»čovek ne živi samo od hleba«i ne pokazuju li one, možda, da moderna civilizacija ne zadovoljava najdublje potrebe čoveka? Ako je tako, koje su to potrebe? Sledeća poglavlja predstavljaju pokušaj da se odgovori na ovo pitanje, i da se kritički oceni uticaj koji savremena zapadna kul tura vrši na mentalno zdravlje i razum ljudi koji žive u našem sistemu. Međutim, pre nego što uđemo u specifičnu diskusiju o ovim pitanjima, čini nam se da moramo razmotriti opšti problem patologije normalnosti, koji se kao premisa nalazi u osnovi celo kupnog shvatanja iznetog u ovoj knjizi. BELEŠKE UZ PRVO POGLAVLJE 1. Prema H. B. Stivensu (Stevens), The Recovery of Culture, Harper and Brothers, New York, 1949, p V. H. Goldhamer i A. Marshall (Goldhemer i Maršal), Psychosis and Civilization (Psihoza i civilizacija), Free Press, Glencoe, V. Maurice Halbvvachs (Halbvaks) Les Causes du Suicide (Uzroci samoubistva), Fćlix Alcan, Pariš, 1930, pp 109, Podaci za prvu i drugu tabelu preuzeti su od 1) Svetske zdravstvene organizacije (1951), Godišnja epidemiološka i vitalna statistika od do 1946, deo I; Vitalna statistika i uzroci smrti, Zeneva, str (cifre iz ovog izvora, radi veće tačnosti, izmenjene su od uku pnog na odraslo stanovništvo); 2) Svetske zdravstvene organi zacije (1952), Epidemiološka i vitalna statistika, izdanje 5, str Podaci za treću tabelu uzeti su iz Izveštaja Prvog zasedanja Potkomiteta za alkoholizam. Komiteta stručnjaka za mentalno zdrav lje Svetske zdravstvene organizacije, Ženeva,

9 II Može li društvo da bude bolesno? Patologija normalnosti 1 Kada se kaže da celom društvu nedostaje mentalno zdravlje, podrazumeva se kontroverzna pretpostavka koja je u suprotnosti sa stavom sociološkog relativizma, koji danas zastupa većina na učnika. Oni tvrde da je svako društvo normalno ukoliko funkcioniše, i da se patologija može definisati samo u smislu neprila gođenosti individua načinu života njihovog društva. Kada se govori o»zdravom društvu«, podrazumeva se pretpo stavka koja je različita od sociološkog relativizma. To ima smisla jedino ako pretpostavimo da može da postoji društvo koje nije zdravo, a ova pretpostavka, sa svoje strane uključuje univerzalne kriterijume za mentalno zdravlje, koji važe za ljudski rod kao talkav i prema kojima se može prosuđivati stanje zdravlja svakog društva. Ovaj stav normativnog humanizma zasnovan je na ne koliko osnovnih premisa. Vrsta»čoveka«se može definisati ne samo u anatomskom i fi ziološkom smislu; njeni članovi imaju zajedničke osnovne psihič ke kvalitete, zakone koji upravljaju njihovim mentalnim i emoci onalnim funkcionisanjem i ciljeve kojima se na zadovoljavajući način rešava problem ljudske egzistencije. Tačno je da je naše znanje o čoveku još nepotpuno, da još ne možemo da damo za dovoljavajuću definiciju čoveka u psihološkom smislu. Zadatak»nauke o čoveku«jeste da dođe do tačnog opisa onoga što zaslu žuje da se nazove ljudskom prirodom. Ono što se često naziva»ljudskom prirodom«samo je jedna od mnogih manifestacija često patološka a funkcija takve pogrešne definicije obično je bila odbrana jedne određene vrste društva, za koje se tvrdilo da je neophodni proizvod čovekove mentalne konstitucije. Protiv ovakve reakcionarne upotrebe pojma ljudske prirode li berali su, počev od XVIII veka, isticali plastičnost ljudske priro de i odlučujući uticaj faktora okoline. Ma kako da je značajna i istinita, ovakva postavka je dovela mnoge naučnike do pretpos tavke da je čovekova mentalna konstitucija prazan list papira, na koji društvo i kultura upisuju svoj tekst i koji nema sopstveni unutrašnji kvalitet. Ova pretpostavka je isto toliko neodrživa i destruktivna za društveni napredalk kao što je bila i suprotna. Stvarni problem je da se izvuče jezgro, koje je zajedničko za ceo Ijudski rod, iz mnogobrojnih manifestacija ljudske prirode, nor malnih kao i patoloških, onako kako ih možemo posmatrati kod raznih individua i kultura. Dalji zadatak je da se shvate zakoni svojstveni ljudskoj prirodi i bitni ciljevi njenog razvitka. Ovakav pojam ljudske prirode razlikuje se od termina»ljudska priroda«koji se obično upotrebljava. Baš kao što čovek menja svet oko sebe, tako se i sam menja u istorijskom procesu. On je, tako reći, sopstvena kreacija. Ali baš kao što on može da menja i modifikuje prirodne materije oko sebe samo prema nji hovoj prirodi, tako on može da se menja i uobličava samo pre ma sopstvenoj prirodi. Ono što čovek čini u istorijskom procesu je razvijanje ove potencije i njeno menjanje prema sopstvenim mogućnostima. Shvatanje koje ovde zastupamo nije ni»biološko«ni»sociološko«, ako se pod tim razume razdvajanje ova dva as pekta. Ono prevazilazi ovu dihotomiju pretpostavkom da su glavne strasti i nagoni u čoveku rezultat totalne egzistencije čoveka, da su one određene i utvrđene, neke od njih pogodne za zdravlje i sreću, druge za bolest i nesreću. Nijedan dati društveni poredak ne stvara ove osnovne nagone, već određuje koje će se od ograni čenog broja potencijalnih strasti manifestovati i dominirati. Ona ko kako se čovek javlja u ma kojoj datoj kulturi, on je manifes tacija ljudske prirode, manifestacija koja je, međutim, u svom specifičnom rezultatu određena društvenim uređenjem u kome živi. Kao što se dete rađa sa svim ljudskim potencijama koje tre ba da se razviju pod povoljnim društvenim i kulturnim uslovima, tako se i ljudski rod u istorijskom procesu razvija u ono što je on potencijalno. Shvatanje normativnog humanizma zasniva se na pretpostavci da postoje, kao i ma u kom drugom problemu, dobra i rđava, za dovoljavajuća i nezadovoljavajuća rešenja problema ljudske eg zistencije. Mentalno zdravlje se postiže ako se čovek razvija do potpune zrelosti prema karakteristikama i zakonima ljudske pri rode. Mentalna bolest se javlja ako se ovakav razvitak ne ispuni. Polazeći od ove premise, kriterijum mentalnog zdravlja nije indi vidualna prilagođenost datom društvenom poretku, već univerzal

10 na, koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući, odgovor na problem ljudske egzistencije. Ono što naročito zavarava o stanju razuma članova društva jeste»jednodušno potvrđivanje«njihovih pretpostavki. Naivno se pretpostavlja da je sama činjenica, da su za većinu ljudi izvesne ideje ili osećanja zajednička, potvrda vrednosti ovih ideja i osećanja. To je daleko od istine. Jednodušna ocena kao takva nema nikakvog uticaja na razum i mentalno zdravlje. Baš kao što posto ji»folie a deux«postoji i»folie a millions. 2 Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke, ne pretvara ove poroke u vrline, či njenica da su im mnoge greške zajedničke, ne čini greške istini tim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne pa tologije ne čini ove ljude zdravim. Postoji, međutim, važna razlika između individualnih i društve nih mentalnih bolesti, koja ukazuje na razlikovanje dva pojma, pojma defekta i pojma neuroze. U slučaju da neka osoba ne os tvari slobodu, spontanost (prirodnost) i istinsko izražavanje svo ga»ja«može se smatrati da ima ozbiljan defekt, ako pretpostavi mo da su sloboda i spontanost objektivni ciljevi koje mora da postigne svako ljudsko biće. Ako većina članova ma kog datog društva ne postigne taj cilj, u pitanju je pojava društveno struk turiranog defekta. Individua deli ovaj defekt sa ostalima; ona nije svesna da je to defekt, i njena sigurnost nije ugrožena sazna njem da je različita i da je, tako reći, odbačena. Ono što je, mo žda, izgubila u bogatstvu i istinskom osećanju sreće nadoknađe no je sigurnošću da se ona uklapa u ostali deo čovečanstva onako kako ga ona poznaje. U stvari, moguće je da je ovaj njen defekt kultura uzdigla do vrline i na taj način stvorila pojačano osećanje uspeha. Ovo se može ilustrovati osecanjem krivice i zabrinutosti koje su u čoveku probudile Kalvinove doktrine. Može se reći da od oz biljnog defekta pati ona osoba koja je savladana osecanjem sopstvene nemoći i bezvrednosti, neprekidnom sumnjom u to da li je spašena ili osuđena na večno prokletstvo i koja jedva može da oseti pravu radost. Ali je baš ovaj defekt strukturirala kultura; to je bilo naročito značajno jer je na taj način individua bila zaš tićena od neuroze, od koje bi patila u kulturi gde bi isti defekt izazvao osećanje potpune neadekvatnosti i izolacije. Spinoza je vrlo jasno formulisao problem društveno strukturi ranog defekta. On kaže:»mnogi ljudi su pod uticajem jednog is tog, stalnog afekta. Sva njihova čula su pod jakim uticajem jed nog objekta, tako da oni veruju da je objekt prisutan čak i kad 20 nije. Ako se ovo desi dok je osoba budna, za nju se veruje da je luda... Ali ako gramziva osoba misli samo na novac i svoji nu, ambiciozna samo na slavu, ne smatramo da su te osobe lude, već samo da su neugodne; obično se prema njima oseća prezir. A, u stvari, gramzivost, ambicija itd. su oblici nenormalnosti, ma da se o njima obično ne misli kao o 'bolestima'.«3 Ove reci napisane su pre nekoliko stotina godina; one su još istinite, mada je defekte bila strukturirala kultura do te mere da se o njima uopšte ne misli da su neprijatni i vredni prezira. Da nas nailazimo na osobe koje se ponašaju i osećaju kao automa ti; koje nikada ne doživljavaju ništa što je stvarno njihovo, koje doživljavaju sebe samo kao osobe kakve pretpostavljaju da su; čiji je istinski smeh zamenjen veštačkim osmehom; čiji je komu nikativni govor zamenjen beznačajnim ćeretanjem; čije je tupo očajanje došlo namesto istinske patnje. O ovakvoj osobi se mogu izreći dve tvrdnje. Jedna je da ona pati od defekta spontanosti i individualnosti koji može da bude neizlečiv. U isto vreme, može se reći da se ona u suštini ne razlikuje od miliona drugih ljudi ikoji su u istom položaju. Većinu od njih kultura snabdeva mo delima koji im mogućuju da live sa defektom a da ne postanu bolesni. Izgleda kao da svaka kultura obezbeđuje lek protiv izliva neurotičkih simptoma, koji bi nastali iz defekta koji ona sama proizvodi. Pretpostavimo da u našoj zapadnoj kulturi prestanu da funkcionišu samo četiri nedelje bioskopi, radio, televizija, sport i no vine. Kakve bi to imalo posledice na ljude koji su ostavljeni sa mi sebi kada bi se zatvorili ovi glavni putevi bekstva? Ne sum njam da bi se čak i u ovako kratkom vremenu desile hiljade nervnih slomova, a mnogo više ljudi bi dospelo u stanje akutne za brinutosti, koje se ne razlikuje od onoga što se kritički naziva»neurozom«. 4 Ako bi se uklonili opijumi za društveno strukturi rani defekt, na površinu bi izbila bolest. Model kojim nas snabdeva kultura ne deluje samo na manji nu. To su obično oni čiji je individualni defekt oštriji nego de fekt prosečne osobe, tako da lekovi koje pruža kultura nisu do voljni da spreče pojavljivanje bolesti. (Slučaj o kome se govori je osoba čiji je životni cilj postizanje moći i slave. Mada je ovaj cilj sam po sebi patološki, ipak nema razlike između osobe koja upotrebljava svoju moć da bi postigla realno ovaj cilj i one bo lesnije, koja je vrlo malo prerasla svoju infantilnu grandioznost te ništa ne čini da bi postigla svoj cilj, već čeka da se desi čudo, osećajući se na taj način sve bespomoćnijom, i završava u oseća- 21

11 nju jalovosti i gorčine.) Ali ima i takvih čija je struktura karak tera, prema tome i konflikti, različita nego u većine, tako da njima ne pomažu lekovi koji deluju na većinu članova društva. U ovoj grupi ponekad nalazimo ljude većeg integriteta i osećajnosti nego što je većina, koji baš zbog toga ne mogu da prihvate opijume kulture, a u isto vreme nisu dovoljno jaki i zdravi da žive ljudski»protiv struje«. Navedeno izlaganje o razlikama između neuroza i društveno strukturiranih defekata možda daje utisak da je sve u redu sa mo ako društvo pruža lekove protiv izliva nesumnjivih simptoma i da ono može tada da nastavi da funkcioniše bez trvenja, ma ka ko da su veliki defekti koje ono prouzrokuje. Istorija nam, među tim, pokazuje da to nije tako. Istina je, doista, da čovek, suprotno životinji, pokazuje gotovo beskrajnu elastičnost; baš kao što može da jede gotovo sve, da živi praktično u svakoj klimi i da joj se prilagodi, isto tako ne postoji psihičko stanje koje ne bi mogao da podnese i u kojem ne bi mogao da živi. On može da živi kao slobodan čovek i kao rob; kao bogat i u izobilju, ali i u uslovima poluskapavanja od gladi. On može da živi kao ratnik i u miru; kao eksploatator i pljačkaš, ali i kao član društva zasnovanog na kooperaciji i lju bavi. Teško da postoji psihičko stanje u kome čovek ne može da živi i gotovo da ne postoji ništa što se ne bi moglo s njim učiniti i za šta se ne bi mogao upotrebiti. Sva ova razmatranja izgleda da opravdavaju pretpostavku da nema takve stvari kao što je pri roda zajednička svim ljudima, a to bi značilo, uistinu, da nema takve stvari kao što je vrsta»čovek«, izuzev u fiziološkom i ana tomskom smislu. Ipak, uprkos svim ovim dokazima, ljudska istorija pokazuje da smo zaboravili jednu činjenicu. Despoti i vladajuće klike mogu uspeti u dominiranju i eksploatisanju ljudi, ali oni ne mogu da spreče reakcije na ovako nehuman postupak. Njihovi podanici po staju zaplašeni, sumnjičavi, usamljeni, i ako to nije rezultat spo- Ijašnjih uzroka, njihovi sistemi se ruše na izvesnom stupnju za to što strah, sumnja i usamljenost onemogućuju većini da funk cioniše uspešno i razumno, čitave nacije ili društvene grupe u njima mogu da budu potčinjene i eksploatisane za dugi period vremena, ali one reaguju. One reaguju sa apatijom ili smanje njem inteligencije, inicijative i sposobnosti, tako da postepeno prestaju da vrše funkcije pomoću kojih bi trebalo da služe svo jim vladarima. Ili reaguju nagomilavanjem takve mržnje i razor ne moći koja ih uništava kao i njihove vladare i njihov sistem. 22 Ali njihova reakcija može da stvori takvu nezavisnost i težnju za slobodom da se na njihovim stvaralačkim impulsima izgra đuje bolje društvo. Koja će reakcija nastati, zavisi od mnogih fak tora: od ekonomskih, političkih i od duhovne klime u kojoj lju di žive. Ali ma koja reakcija da nastane, tvrdnja da čovek može da živi pod gotovo svim uslovima, samo je upola istinita; ona se mora dopuniti drugom postavkom: ako on živi pod uslovima koji su suprotni njegovoj prirodi i osnovnim zahtevima ljudskog raz vitka i zdravlja, on ne može a da ne reaguje; on mora ili da se izopači i propadne ili da stvori uslove koji su mnogo više u skla du sa njegovim potrebama. Da ljudska priroda i društvo mogu da imaju protivrečne zahteve i da, prema tome, celo društvo može da bude bolesno, to je pretpostavka koju je najiscrpnije istakao Frojd u svom delu Ci vilizacija i njena nezadovoljstva. On polazi od pretpostavke da postoji ljudska priroda zajednič ka ljudskom rodu kroz sve kulture i epohe i da postoje izvesne utvrđene potrebe i težnje koje su urođene toj prirodi. On veruje da se društvo i civilizacija razvijaju neprestano u kontrastu pre ma potrebama čoveka i tako dolazi do pojma»socijalne neuroze«.»ako razvitak civilizacije«, piše on»ima tako ogromnu sličnost sa razvitkom individue, i ako se u oba slučaja primenjuje isti metod, ne bi li bila opravdana dijagnoza da su mnogi sistemi ci vilizacije, ili epohe možda čak i celo čovečanstvo postali»neurotični' pod pritiskom tendencija civilizacije? Posle analitič kog proučavanja ovih neuroza može doći terapija koja bi mogla imati veliku praktičnu vrednost. Ne bih rekao da bi takav pokušaj primene psihoanalize na civilizovano društvo bio nestvaran i osu đen na neuspeh. Ali treba da budemo oprezni, da ne zaboravimo da je, na kraju, reč samo o analogijama i da je opasno, ne samo u odnosu na ljude već i na pojmove, da ih istrgnemo iz oblasti gde su ponikli i sazreli. Dijagnoza kolektivne neuroze, štaviše, suočiće se sa naročitim teškoćama. Kod individualnih neuroza kao polaz nu tačku možemo uzeti kontrast koji postoji između pacijenta i njegove okoline, za koju pretpostavljamo da je,normalna'. Takva pozadina ne postoji ma za koje društvo koje se slično ponaša; ono mora biti objašnjeno na neki drugi način. Što se tiče terapeutske primene našeg znanja, kakva bi bila korist od najakutni je analize socijalnih neuroza kada niko ne poseduje moć da za jednicu natera da prihvati terapiju. Uprkos ovim teškoćama, mo žemo očekivati da će se jednog dana neko usuditi da preduzme istraživanje patologije civilizovanih zajednica.«5 23

12 Ova knjiga se usuđuje na ovakvo istraživanje. Ona je zasnova na na ideji da je zdravo društvo ono koje odgovara potrebama čoveka ne neophodno onome što on oseća da su njegove potre be, zato što osoba može da oseti subjektivno čak i najviše pato loške ciljeve kao ono što ona najviše želi, već onome što su nje gove potrebe objektivno, onako kako se mogu ustanoviti prouča vanjem čoveka. Naš prvi zadatak je, dakle, da utvrdimo šta je čovekova priroda i koje su potrebe koje iz ove prirode proističu. Zatim moramo da nastavimo ispitivanje uloge društva u evoluci ji čoveka i da proučavamo njegovu dalju ulogu u razvitku ljudi, kao i uzajamne konflikte između ljudske prirode i društva i posledice ovih konflikata, naročito što se tiče modernog društva. BELESKE UZ DRUGO POGLAVLJE 1. Za ovu glavu uzeo sam materijal iz članka Individualno i druš tveno poreklo neuroze (Individual and social Origins of Neurosis, Am. Soc. Rev. IX, 4, 1944, p. 380). 2.»Ludost udvoje«i»ludost miliona«. (Prim. prev.) 3. Spinoza, Etika. 4. Izvršio sam sledeći eksperiment sa raznim grupama studenata: rečeno im je da zamisle da treba da ostanu tri dana sami u svo jim sobama, bez radija ili fantastične literature, mada bi bili snabdeveni»dobrom«literaturom, normalnom hranom i svim os talim fizičkim udobnostima. Rečeno im je da zamisle kakva bi bila njihova reakcija na ovo iskustvo. Oko 90% odgovora u sva koj grupi poredano je od osećanja akutne panike do neobično neugodnog doživljaja, koji bi mogli da savladaju dugim snom, obavljajući sve vrste malih prigodnih kućnih poslova, željno oče kujući kraj ovog perioda. Samo mali broj je smatrao da bi se, osećali ugodno i zadovoljno zato što su sami sa sobom. 5. S. Frojd, Civilizacija i njena nezadovoljstva (S. Freud, Civilization and Its Discontents, The Hogarth Press, Ltd., London, 1953, pp ; podvukao E. F.). III Ljudska situacija Ljudska situacija Ključ za humanističku psihoanalizu S obzirom na svoje telo i svoje fiziološke funkcije, čovek pripa da životinjskom carstvu. Delatnost životinje je određena instink tima, specifičnim modelima (uzorima) akcije koji su, sa svoje strane, određeni urođenom nervnom strukturom. Što je životinja na višoj lestvici razvitka, to je veća elastičnost modela akcije, a manja potpunost strukturalnog prilagođavanja pri rođenju. Kod najviših sisara postoji čak znatni stepen inteligencije, tj. upo treba mišljenja za postizanje željenih ciljeva, što omogućava ži votinji da ide daleko iznad instinktivno određenih modela akcije. Ali ma kako da je krupan razvitak u okviru životinjskog carstva, izvesni osnovni elementi egzistencije ostaju isti. Životinja»živi«biološkim zakonima prirode; ona je deo pri rode i nikad je ne prevazilazi. Ona nema savest moralne priro de, ona nije svesna sebe i svoje egzistencije; ona nema razum, ako pod razumom shvatamo sposobnost da se prodre iza površi ne koju primaju čula i da se razume suština iza ove površine; pre ma tome, kod životinja ne postoji pojam istine, mada mogu ima ti predstavu o onome što je korisno. Postojanje životinje je postojanje harmonije između životinje i prirode; ne, naravno, u smislu da prirodni uslovi često ne prete životinji i prisiljavaju je na žestoku borbu za opstanak, već u smislu da je priroda snabdela životinju da se može uhvatiti ukoštac sa uslovima s kojima se sreće, baš kao što je priroda snabde la biljku da može da koristi uslove zemlje, klime itd. kojima se prilagodila u procesu evolucije. Na izvesnom stupnju životinjske evolucije desio se jedinstven prekid, koji se može porediti sa prvom pojavom materije, sa prvom pojavom života i sa nastankom životinja. Ovo se dešava kada u procesu evolucije akcija prestaje da bude u osnovi odre đena instinktom; kada prilagođavanje prirode gubi svoj prisilan 25

13 karakter; kada akcija nije više određena nasledno datim meha nizmom. Kada životinja prevazilazi prirodu, kada prevazilazi svo ju čisto pasivnu ulogu, kada postaje, biološki govoreći, najbespo moćnija životinja, rađa se čovek. Na ovom stupnju životinja se oslobodila prirode svojim uspravnim položajem, mozak se razvio daleko iznad onoga kakav je bio u najviših životinja. Ovo rađanje čoveka možda je trajalo stotinama hiljada godina, ali ono što je važno to je da je nastala ova vrsta koja prevazilazi prirodu, da je život postao svestan samog sebe. Samosvest, razum i imaginacija narušavaju»harmoniju«koja je karakteristična za životinjski način postojanja. Ova pojava je pretvorila čoveika u anomaliju, u monstrum univerzuma. On je deo prirode, podvrgnut njenim fizičkim zakonima i nesposoban da ih izmeni, a ipak on prevazilazi prirodu. On je odvojen, mada je deo celine; on je beskućnik, mada je vezan za dom koji deli sa svim ostalim bićima. Slučajno bačen u svet na jedno mesto i u jedno vreme, on je prognan iz njega opet slučajno. Pošto je svestan sebe, on shvata svoju nemoć i granicu svoje egzistencije. On vidi sopstveni kraj: smrt. On nije nikad slobodan od protivrečnosti svoje egzistencije; ne može da se oslobodi svoga uma, čak i kad bi to želeo; ne može da se oslobodi svoga tela dokle god je živ a njegovo telo goni ga da želi da živi. Razum, čovekov blagoslov, takođe je njegovo prokletsvo; on ga nagoni da se večito hvata ukoštac sa zadatkom da reši nerešive protivrečnosti. U ovome se ljudska egzistencija razlikuje od egzis tencije svih drugih organizama; ona je u stanju stalne i neizbežne neuravnoteženosti, čovekov život ne može se»živeti«ponav ljanjem modela njegove vrste; on mora da živi. Čovek je jedina životinja koja može da se dosađuje, koja može da oseća da je iz gnana iz raja. Čovek je jedina životinja koja smatra da je nje gova sopstvena egzistencija problem koji on mora da reši i od koga ne može da pobegne. On ne može da se vrati na preljudski stupanj harmonije sa prirodom; on mora nastaviti da razvija svoj razum dok ne postane gospodar prirode i samog sebe. Ali je čovekovo rađanje, ontogenetski, kao i filogenetski, u su štini negativan događaj. Njemu nedostaje instinktivno prilagođavanje prirodi, njemu nedostaje fizička snaga, on je po rođenju najbespomoćniji od svih životinja, i njemu je potrebna zaštita mnogo duže nego ma kojoj od njih. On je izgubio jedinstvo sa pri rodom, a nisu mu data sredstva da vodi novi život izvan priro de. Njegov razum je najrudimentarniji, on ne poseduje znanje o procesima, niti sredstva da zameni izgubljene instinkte; on živi 26 podeljen u male grupe, ne poznajući ni sebe ni druge; zaista bib lijski mit o raju izražava ovu situaciju savršeno jasno, čovek, ko ji živi u rajskom vrtu, u potpunoj harmoniji sa prirodom, ali bez svesti o sebi, počinje svoju istoriju prvim aktom slobode, nepokoravanjem naređenju. Istovremeno, on postaje svestan sebe, svoje odvojenosti i bespomoćnosti; on je prognan iz raja i dva anđela sa vatrenim mačevima sprečavaju njegov povratak. čovekova evolucija se zasniva na činjenici da je on izgubio svoj prvobitni dom prirodu i da joj se nikada ne može vratiti, da nikada ne može ponovo postati životinja. Postoji samo jedan put koji on može da izabere: da se potpuno izdigne iznad svog prirodnog doma, da pronađe novi dom onaj koji on stvara, čineći svet ljudskim i postajući i sam u potpunosti čovek. Kada je čovek rođen i kao ljudski rod i kao individua on je bačen iz situacije koja je bila sasvim određena, kao što su in stinkti, u situaciju koja je neodređena, neizvesna i otvorena. Je dino smo sigurni u ono što je prošlo i u ono što će doći samo kada je u pitanju smrt što je, u stvari, povratak u prošlost, u neorgansko stanje materije. Problem ljudske egzistencije je, dakle, jedinstven u celoj pri rodi; čovek je, tako reći, izbačen iz prirode, a ipak je još u njoj; on je delimično božanstvo, delimično životinja; delimično besko načan, delimično konačan. Potreba da se pronađu uvek nova rešenja protivrečnosti njegove egzistencije, uvek više forme jedin stva sa prirodom, drugim ljudima i samim sobom, jeste izvor svih psihičkih snaga koje motivišu čoveka, sve njegove strasti, afekte i brige. Životinja je zadovoljna ako su zadovoljene njene fiziološke po trebe glad, žeđ, seksualne potrebe. Ukoliko je i čovek životinja, ove potrebe su, isto tako, imperativne i moraju biti zadovoljene. Ali ukoliko je čovek ljudsko biće, zadovoljavanje ovih instinktiv nih potreba nije dovoljno da ga učini srećnim; ono čak nije do voljno da ga učini zdravim. Arhimedova točka specifične ljudske dinamike leži u ovoj jedinstvenosti ljudske situacije; razumevanje ljudske psihe mora se zasnivati na analizi čovekovih potreba koje proističu iz uslova njegove egzistencije. Problem koji, dakle, ljudski rod, kao i svaki pojedinac, tre ba da reši jeste problem rađanja. Fizičko rođenje, ako se misli na pojedinca, ni u kom slučaju nije tako odlučujući i jedinstven čin kao što izgleda. Ono je, zaista, važna promena od života u ut robi u život van utrobe; ali se dete posle rođenja ne razlikuje mnogo od deteta pre rođenja; ono ne može da shvata spoljne stva- 27

14 ri, ne može da se hrani; ono potpuno zavisi od svoje majke i pro palo bi bez njene pomoći. U stvari, proces rađanja se nastavlja. Dete počinje da raspoznaje spoljne objekte, da afektivno reaguje, da shvata stvari i da usklađuje svoje pokrete, da hoda. Ali ra đanje se nastavlja. Dete uči da govori, ono uči upotrebu i funkci ju stvari, ono uči da se povezuje sa drugima, da izbegava kazne i da dobija nagrade i stiče ljubav. Polako, osoba koja raste, uči da voli, da razvija razum, da objektivno posmatra svet. Ona po činje da razvija svoje snage; da stiče osećanje identiteta (svoga»ja«), da savladava ono na šta ga čula primamljuju u korist neporočnog života. Rođenje je, dakle, u konvencionalnom smislu, sa mo početak rađanja u širem smislu. Čitav život pojedinca nije ništa drugo do proces rađanja samog sebe; zaista, trebalo bi da smo u potpunosti rođeni kada umiremo mada je to tragična sudbina većine pojedinaca da umiru pre nego što su se i rodili. Iz svega što znamo o evoluciji ljudskog roda, rođenje čoveka treba shvatiti u istom smislu kao i rođenje pojedinca. Kada je čovek prešao izvestan prag minimalnog instinktivnog prilagođavanja, prestao je da bude životinja; ali on je bio isto toliko bes pomoćan i neopremljen za ljudsku egzistenciju kao i dete prili kom rođenja. Rođenje čoveka počinje sa prvim članovima vrste homo sapiensa, i ljudska istorija nije ništa drugo nego celokupni proces ovog rađanja. Coveku su bile potrebne stotine hiljada go dina da napravi prvi korak ka ljudskom životu; on je prošao kroz narcisoidnu fazu magijske svemoćne orijentacije, kroz totemizam, obožavanje prirode, dok nije stigao do početka formiranja sve sti, objektivnosti, bratske ljubavi. U toku poslednje četiri hilja de godina svoje istorije on je stvorio vizije o potpuno rođenom i probuđenom čoveku, vizije koje su izrazili, na sličan način, ve liki mislioci Egipta, Kine, Indije, Palestine, Grčke i Meksika. Činjenica da je čovekovo rođenje, pre svega, negativni akt, akt kojim se on otcepljuje od prvobitnog jedinstva sa prirodom, tako da se ne može vratiti odakle je došao, podrazumeva da proces rađanja ni u kom slučaju nije lak. Svaki korak ka njegovoj no voj ljudskoj egzistenciji je zastrašujući. To uvek znači: odreći se sigurnog stanja, koje je bilo relativno poznato, u ime onog koje je novo, kojim čovek još nije ovladao. Nesumnjivo, kada bi dete moglo da misli u trenutku odvajanja od pupčane vrpce, ono bi iskusilo strah od umiranja. Sudbina puna ljubavi zaštićuje nas od ovog pravog paničnog straha. Ali prilikom svakog novog kora ka, prilikom svakog novog stupnja našeg rađanja, mi se ponovo plašimo. Mi nismo nikada slobodni od dve oprečne tendencije: 28 jedne, da izađemo iz utrobe, iz životinjskog načina postojanja u postojanje koje je više ljudsko, iz ropstva u slobodu; i druge, da se vratimo u utrobu, u prirodu, u izvesnost i sigurnost. U istoriji pojedinca, kao i ljudskog roda, progresivna tendencija se po kazala jača, a ipak pojava mentalnih bolesti i vraćanje ljudskog roda na položaj koji su ranije generacije već napustile, ukazuje na jaku borbu koja prati svaki novi akt rađanja. 1 Čovekove potrebe kako one proizlaze iz uslova njegove egzistencije Čovekov život je određen neizbežnom alternativom između vra ćanja nazad i kretanja unapred, između povratka na životinjsku egzistenciju i dostizanja ljudske egzistencije. Svaki pokušaj po vratka je bolan, on neizbežno vodi ka patnji i mentalnim obolje njima, ka smrti, bilo fiziološkoj ili mentalnoj (ludilu). Svaki korak napred je zastrašujući i, takođe, bolan, sve dok se ne dođe do izvesne tačke gde se strah i sumnja javljaju samo u malim razmerima. Izuzev fizioloških nagona (glad, žeđ, seksualni nagon), sve suštinske ljudske težnje su određene ovom suprotnošću. Čo vek mora da reši problem, on ne može nikada da ostane u datoj situaciji pasivnog prilagođavanja prirodi. Čak i najpotpunije za dovoljavanje svih njegovih instinktivnih potreba ne rešava njegov ljudski problem; njegove najjače strasti i potrebe nisu ukorenjene u njegovom telu, već u samoj specifičnosti njegove egzistencije. Tu leži i ključ za humanističku psihoanalizu. Frojd je verovao da je u libidu našao osnovnu snagu koja motiviše ljudske strasti i želje. I pored toga što su seksualni nagon i sve što iz njega pro izlazi moćni, oni ni u kom slučaju nisu najjače snage u čoveku, i njihovo osujećenje (frustracija) nije uzrok mentalnih poreme ćaja. Najjače snage koje motivišu čovekovo ponašanje proizlaze iz uslova njegove egzistencije, iz»ljudske situacije«. Čovek ne može da živi statički jer ga njegove unutrašnje protivrečnosti nagone da traži ravnotežu, novu harmoniju umesto izgubljene životinjske harmonije sa prirodom. Pošto je zadovo ljio životinjske potrebe, njega gone njegove, ljudske potrebe. Dok mu telo nagoveštava šta da jede, a šta da izbegava savest bi trebalo da mu ukazuje koje potrebe da neguje i zadovoljava, a koje da zanemaruje i iskorenjuje. Ali glad i apetit su funkcije tela s kojima se čovek rađa savest, mada je potencijalno pri sutna, zahteva da njome rukovodi čovek i principi koji se razvi jaju jedino tokom razvoja kulture. 29