Nomotehnika metod ili umeće stvaranja prava? 1. Napomena

Transcription

1 Prof. dr Radmila Vasić Nomotehnika metod ili umeće stvaranja prava? 1»Kakav vam je jezik, takav vam je život«seneka Napomena Ulozi i značaju nomotehnike kao temi stručnih radova i rasprava, čini se, nije posvećena dovoljna pažnja, u svakom slučaju ne onolika koliku ta tema zaslužuje. Obično se proces i način izrade pravnih propisa podrazumeva kao poznat i uobičajen, i, svakako, sporedan, ako ne i drugorazredan u odnosu na izbor i oblikovanje (pravnom politikom) materije ili predmeta regulisanja, u odnosu na saglašavanje mišljenja u nadležnim državnim organima, koje se izražava sintagmom politička volja, kao i u odnosu na određivanje cilja propisa (ratio legis) i projektovanje dejstava, odnosno efekata koji se propisom nameravaju postići. Pravna tehnika u ovom pojednostavljenom razumevanju doživljava se samo kao sredstvo za primenu naučnih saznanja u praksi. Naravno, s obzirom na idejnu (ideelnu) suštinu prava, sasvim je nesporno šta je važnije i gde je početak, ali ne treba gubiti iz vida da će suština, priroda i funkcija prava ostati manjkave ako ih ne prati dobra nomotehnička realizacija. Prepoznavanje volje tvorca propisa, tumačenje i primena prava, pa tako i ostvarivanje pravnom politikom normiranog dejstva, u mnogome zavise od kvaliteta procesa i postupaka koje uređuju nomotehnička pravila. Uostalom, vekovima je opstala tvrdnja da je forma poslednja odbrana prava, a jedan element forme, i to onaj koji normu odašilje u stvarni svet, jeste njeno ospoljavanje, materijalizacija, koja se vrši jezičkim uobličavanjem. Uz to, prema Jeringovim (Ihering) rečima, forma je zakleti neprijatelj voluntarizma i blizanac slobode. U sistemima pisanog prava, a takva je večina prava savremenog sveta, problematizovanje ove teme vezano je za znanje o jeziku (lingvistika) i za veštinu njegove upotrebe. Pored lingvistike, neophodnu pomoć svakako pružaju logika, semantika, semiologija, kibernetika, opšte teorija sistema i dr. Na pitanje zašto je jezik toliko značajan za konstituciju prava (stvaranje-razumevanje-primena-funkcija), odgovor se nudi posredstvom odgovora na jedno drugo pitanje, a to je šta je pravo?, a ako ovaj prapočetak čudi ili se čini nepotrebnim, podsetiću na to da ovde mislim na ono 1 Ovaj tekst je kao jedno od uvodnih izlaganja predstavljen na stručnom skupu održanom na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu održanom u novembru godine na temu "Unapređivanje kvaliteta zakonodavnog postupka u Narodnoj skupštini - Nomotehnika" i objavljen je u: Parlamentarna praksa I. Uvodni referati, članci i prilozi o unapređenju kvaliteta zakonodavnog postupka sa težištem na nomotehniku i na uticaj međunarodnog prava na zakonodavni postupak u Republici Srbiji, Konrad Adenauer Stiftung, Beograd 2012, str

2 razumevanje prava koje je izvan pretpostavljenog ili uobičajenog, prema kome je pravo sredstvo disciplinovanja i kontrole društvenih odnosa. Pravo kao književna profesija - slika prva Kao već trivijalna i opštepoznata tvrdnja važi stav da u pravnoj nauci još nije ustanovljeno na izvestan i opšteprihvaćen način šta je pravo. Od Kanta (Immanuel Kant) do Rosca Paunda (Roscoe Pound) tvrdi se da još jedino pravnici traže pojam za svoj predmet pravo. Naravno, situacija nije ni toliko teška niti konstatacija važi samo za pravnu nauku. Jer, kako je to domšljato svojevremeno napisao Gligorije Giga Geršić, ni svi bogoslovi u skupu ne znaju šta je Bog, pa opet propovedaju veronauku Uobičajeno se tri predmeta označavaju pojmom pravo : skup normi, poredak društvenih odnosa i sistem vrednosti. Integralne teorije obuhvatiće sva tri elementa, a neintegralne će takođe prihvatiti sva tri elementa, s tim što će jedan od njih smatrati suštinskim, a ostala dva kvalifikovaće kao izvedena i od osnovnog svojstva zavisna elementa. Dakle, šta čini suštinu ili prirodu prava? Pravo je normativne prirode, a norme su prema svom osnovnom svojstvu idealne (ideelne, bolje reći, jer se uspostavlja otklon od smisla vrednosne uzvišenosti) pojave. To su pojave koje nemaju ni vremensku ni prostornu dimenziju (misli, pojmovi, ideje), za razliku od realnih pojava: (a) materijalnih, koje se i rasprostiru i traju, i (b) psihičkih, koje samo traju. Idealne pojave uvek su vezane za psihičke pojave (proces mišljenja) kojima se stvaraju, iz kojih proizlaze i ukojima bivstvuju, aktuelno - u svesti, ili virtuelno u pamćenju, a mogu biti vezane i za materijalne pojave, ako se želi da one budu saznatljive, dakle čulno opazive, i trajne. Materijalne pojave u koje se utiskuju ideje, misli i pojmovi, koje se i upotrebljavaju za to da izraze idealne pojave, nazivaju se materijalnim znacima i zato se označavaju kao pojave sa značenjem. U zavisnosti od toga šta se smatra suštinom prava, jurisprudencija opredeljuje metode saznanja prava. Prema specifičnom razumevanju njegove prirode, dakle, opredeljuju se normativno-dogmatički, sociološki i vrednosni (aksiološki) metod. Pored saznajnih, za pravo su relevantni i metodi praktičnog bavljenja pravom, tzv. tehnički metodi, odnosno metodi stvaranja prava i metodi razumevanja i primene prava, kojim se bavi pravna hermeneutika. Ovde treba razjasniti šta (sve) pravna tehnika podrazumeva da bi komunikacija bila olakšana, odnosno da bi predmet ovog saopštenja imao nepodeljen smisao. Tehnika najpre ima dva uobičajena značenja: (a) konkretna delatnost ili rad (pravljenje kućice za psa, krečenje, koričenje objavljenog zakona) i (b) veština ili obdarenost (kao kada se, na primer, u sportu za nekoga kaže da je dobar tehničar ). Zatim, u normativnom smislu, nomotehnika je skup pravila o tome kako treba obavljati rad ili delatnost da bi se postigao željeni rezultat (analogno: recepti za kolače, tehnička uputsva za kućne aparate i sl.). I, najzad, pravna tehnika se može razumeti i kao naučna disciplina, kao nauka o tehničkim metodima, i u tom smislu predstavlja sistematizovan skup saznanja i iskaza o delatnosti ili veštini, odnosno o pravilima koja upućuju na ispravno korišćenje (upotrebu) delatnosti ili veštine. 2

3 Za tehničke metode sam na početku rekla da su kao tema razmatranja zaboravljeni u pravnom kosmosu, potisnuti u drugi plan u odnosu na saznajne metode, odnosno da su kao tema (o veštini) neopravdano zanemareni u području naučnog istraživanja. Vrednosna privrženost jurisprudenciji (nasuprot nomotehnici), jeste neka vrsta oholosti saznajnog u odnosu na delatno, ili, kolokvijalno rečeno, pravne nauke u odnosu na pravnu praksu, teoretičara u odnosu na praktičare. To je poznata pojava koja se označava kao pravni akademizam, čijoj bi zavodljivosti umni pravnici morali da odole, da joj se odupru. Dalje, valja takođe razmotriti da li je stav tradicionalne pravne nauke, u kome se uspostavlja oštro razlikovanje između nomotehnike (stvaranje prava) i hermeneutike (razumevanje prava), opravdan. Odrečan odgovor se, sa stanovišta ove teme, čini samoočiglednim. Stvaranje i tumačenje prava se međusobno prožimaju i u logičkom i u praktičnom smislu; oni su međusobno povezani i uslovljeni. Hans Kelzen (Hans Kelsen) nam je ponudio ovo, drugačije rezonovanje, a njemu se mora verovati (osim, naravno, kada su u pitanju graničnici njegove teorije). Svaki pravni akt je istovremeno i delatnost stvaranja i delatnost primene prava. Kada parlament donosi zakon, on svakako istovremeno tumači ustav koji ga hijerarhijski, po pravnoj snazi obavezuje, ali i druge relevantne propise iz sistemskog pravnog okruženja. Ili, kada daje autentično tumačenje, zakonodavac i tumači, dostvaruje, dograđuje, re-normira sopstveni zakon. Sudski i upravni organi koji donose pojedinačne akte tradicionalno se imenuju kao organi koji primenjuju pravo, shodno teoriji formalnih izvora prava i načelu sistemskog važenja prava. Ali pojedinačni pravni akt se ne može doneti pukim podvođenjem konkretnog činjeničnog stanja pod opštu pravnu normu u procesu tumačenja (pravni silogizam). Taj proces, ovde prvenstveno mislim na delatnost sudova, će katkada zahtevati donošenje pojedinačne norme ni iz čega (pravna praznina), određivanje sadržine pojma prema okolnostima slučaja (pravni standardi) ili blaženje prava pravičnosću, u slučajevima kada bi bez dodatnog razumevanja striktna primena apstraktne norme očigledno narušavala jednakost, odnosno pravdu koju opšta norma zastupa u pravu. No, ne smemo, sada mi, biti nepravedni prema tradicionalnom stavu, koji je opravdan sa stanovišta onih vrednosti koje pravo po definiciji (treba da) ostvaruje pravna jednakost i pravna sigurnost i izvesnost. Insistiranje na neprikosnovenosti granice između stvaranja i primene prava aktuelno je uvek sa stanovišta pravne države (podela vlasti i načelo zakonitosti) i zaštite ljudskih prava od samovolje i arbitrarnosti, pa se to saznanje naročito ističe i u pravnoj teoriji i u pravnoj praksi tzv. zemalja u tranziciji. Ovde nije u pitanju logička zamka koja se nespretnošću autora sama isplela. Naprotiv, u pitanju je samo relativizovanje dosledne i naizgled protivrečne primene dva zahteva: prvi potražuje podelu vlasti i razdvajanje delatnosti stvaranja i primene prava, što je tehničkoorganizaciono ali i izvorno načelo pravne države. Drugi zahtev samo naizgled relativizuje prvi, a zapravo ga ojačava kada traži razumevanje činjenice da se sloboda, jednakost, pravna sigurnost i pravičnost ostvaruju u stvarnom socijalnom životu koji se nikada do kraja ne može ukrotiti pravnim formulama. Pravnik koji stvara pravo mora uvek imati pred sobom zamišljenog tumača i njegovo tumačenje kao sagovornika u ogledalu, a tumač mora znati prirodu procesa stvaranja prava, zamke i ograničenja jezika. On mora poznavati svrhu prava i rukovoditi se njome jednako kao i tvorac propisa da bi se pomenute vrednosti koje brane pojedinca od alave političke vlasti realizovale u aktuelnim društvenim odnosima. 3

4 Njeno veličanstvo pravna norma slika druga Pravna norma se stvara pravnim aktom kao psihičkim aktom, a zatim se materijalizuje, uobičajeno jezikom kao najsavršenijim, mada ne i savršenim sistemom znakova. Na taj način, norma postaje čulno opaziva (saznatljiva) i trajna, a njena socijalna funkcija moguća. Kako je norma upućena subjektu koji treba da je primeni za sebe ili drugog, taj drugi subjekt (tumač) mora normu razumeti, saznati njen smisao značenje, i tako protumačenu primeniti. Idealno bi bilo da se hipotetički moguća /tri/ značenja - (a) ono koje normi pridaje stvaralac, (b) značenje koje norma ima prema objektiviziranom sistemu upotrebljenih znakova (jezik kao zakonik značenja) i (c) značenje koje normi pridaje tumač poklope. Zbog nesavršenosti jezika kao ljudske tvorevine, kao i zbog subjektivnih ograničenja (kvalitet obrazovanja i veštine), idealna situacija identičnosti značenja u pravu nije pravilo, već pre izuzetak. Kako zadatak tumačenja u postupku primene prava nije da utvrdi smisao norme prema objektivnom značenju upotrebljenih znakova, već prepoznavanje, u smislu rekonstrukcije ( hodom unazad ), volje njenog tvorca i značenja koje je on hteo da norma ima, tumačenje prava je složena delatnost. U istom smislu, na isti način je složena i delatnost stvaranja prava, s tim što izgleda da je odgovornost stvaralaca (i sastavljača) prava možda i veća, jer njihovim radnjama ideja prava započinje svoj život kao pozitivno pravo. Otuda je značaj poznavanja elemenata jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i njihove pravilne upotrebe ogroman. I još nešto. Postoje dve dimenzije jezika: (a) racionalnokategorijalna (apstraktan, strog, operacionalan, stručan jezik) i (b) intencionalnometaforička (slikovitiji, življi, bogatiji, jezik veće informativne vrednosti). Na primer, postoji razlika između iskaza u kojima se kaže: srce je šupalj mišićni organ veličine stisnute pesnice smešten u grudnom košu koji pumpa krv kroz krvne sudove i kada se kaže srce je violina koju ne smeš da diraš ako ne znaš da sviraš ; ili, novac je sredstvo razmene među ljidima u oblasti trgovine robama i uslugama i novac je krupna stvar koja ljude čini sitnim (Šekspir). Pravu je primerena i dozvoljena samo prva dimenzija jezika, što je očigledno u pogledu normativnih akata, ali isto važi i za sve druge pravne dokumente - strateške ili programske. Značaj dobre i vešte upotrebe jezika je u tome što se tek primenom ispravno uobličene norme, pa zatim i protumačene shodno njenom pravom značenju, ostvaruje njena zamišljena ili projektovana svrha i društvena funkcija prava. Ovde ističem to da je socijalna funkcija prava preobražena potreba društva (Stevan Vračar), te da pravo i postoji zbog zadovoljavanja te potrebe. Ne treba da čudi, otuda, što se pravo, između ostalog, već u udžbeniku Uvod u pravo za prvu godinu studija definiše i kao umeće jezika (Kosta Čavoški), čime se upravo upućuje na to da jezik prava pri njegovom stvaranju mora biti jasan i precizan, a veština i znaje onoga ko pravo tumači i primenjuje upodobljeni ispravnom saznanju o funkciji i mogućnostima jezika. Iako je tumačenje potrebno i opštim i pojedinačnim aktima, kao i svim drugim nenormativnim pravnim dokumentima, a nesavršena priroda jezika dolazi do izražaja u oba slučaja, dobro sastavljanje i ispravno tumačenje odnose se s većom imperativnošću na opšte akte zakone i druge propise, jer su oni, s jedne strane, neposredni izraz potreba 4

5 pravne politike, a na drugoj, predstavljaju pravni osnov, izvor pojedinačnih akata (normi). Kako je njihova priroda opšta, ove norme koriste opšte pojmove, katkada i pravne standarde, a što je opštost veća, određenost je manja. Nevolja je u tome što sam tvorac ponekad namerno upotrebljava neodređene pojmove, jer je njihova upotreba neizbežno i svrsishodno sredstvo zakonodavne tehnike. Jer, ako je opšta norma (propis) dostupna i prihvatljiva formula pravde u pravu i ako je zakonitost jedna od bitnih karakteristika prava koja kroz sistemsko važenje prava omugućava njegovu konzistentnost i neprotivrečnost, pa tako saglašavanje i usmeravanje pojedinačnih dejstava u funkciju prava (ciljno tumačenje), onda sledi ovaj zaključak: Između zakonitosti (obaveza poštovanja hijerarhijskog položaja organa koja donosi pojedinačni akt) i pravde umeće se zahtev za prilagođavanje apstraktnog pravila konkretnom slučaju zahtev pravičnosti, pa zato zakonodavac ciljano neodređenim formulacijama treba da omogući pravedno postupanje u svakom konkretnom slučaju. Valja dodati još da bez obzira na to da li je u pitanju opšta ili pojedinačna norma, odnosno pravni dokument koje druge vrste, postoje opštepoznate i neotklonjive nevolje sa jezikom, kao na primer: postojanje sinonima i homonima; pojmovi su apstraktni u odnosu na društveni život koji je i bogatiji i konkretniji nego pojmovi kojima se izražava; obim pojma nikada nije precizno određen, pa se ne zna koji konkretan slučaj spada u obim pojma a koji ne jezgro i periferija (što Herbert Hart označava kao otvoreni sadržaj pojma); sadržina pojma evoluira tokom vremena pravne obaveznosti norme (evolucionističko versus statičko razumevanje pravne norme), i tako dalje. Samo primera radi i preuzeto iz udžbeničke literature, električna energija koja pripada fabričkom krugu vremenom je obuhvaćena pojmom pokretna stvar, i kao takva, u slučaju krađe, potpala pod biće tog krivičnog dela. Ili, kao što reč vozilo, koja je upotrebljena u nekim važećim srpskim zakonima, ne upućuje jasno na to šta sve taj pojam od prevoznih sredstava obuhvata - bicikle, dečje automobile, kolica za bebe, skejtove - pa se u svakom konkretnoj situaciji sadržaj ovog pojma mora utvrditi prema okolnostima slučaja. Zbog svega ovoga, pravo kao proces stvaranja i primene zahteva: (a) da se pravna norma što preciznije izrazi, odnosno materijalizuje jezikom, (b) da se u tom obliku što bolje sazna, odnosno utvrdi njen tačan smisao i (c) da se obezbedi sredstvo kontrole, odnosno mogućnost provere ispravnosti dobijenog značenja. Dakle, može se zaključiti da je pravo (i) književna profesija, i da zato pravnici moraju biti dobri pisci. Pravna profesija živi i diše kroz pisanu reč. Upoređivanjem pravne prakse sa drugim profesijama, uočava se razlika koja jasno upućuje na to da je pravo u mnogo čemu zavisno od veštine komuniciranja. 2 Jedan hirurg, na primer, primenjuje stručno znanje uz pomoć spretnih ruku. Iako bi se pacijent sigurno osećao bolje kada bi mu doktor mogao objasniti proceduru pažljivo i u potpunosti, hirurga ćemo ceniti prema uspešnosti izvedene operacije. Pravnik, pak, može»operisati«samo putem komunikacije rečima. Zapravo, svaki aspekt pravničke veštine podrazumeva prenošenje pravnog znanja i ideja nekome: adresatu (subjektu prava, 2 Grupi od hiljadu diplomiranih američkih pravnika postavljeno je pitanje koje su im aktivnosti i veštine, kao pravnicima, najvažnije: na vrhu liste od osamnest ponuđenih mogućnosti našlo se pisanje pravnih akata (J. E. Moliterno,»Professional Preparedness: A Comparative Study of Law Graduates' Perceived Readiness for Professional Ethics Issues«, Law & Contemporary Problems, 1995). 5

6 primaocu značenja) - klijentu, drugoj strani, sudiji, 3 svakovrsnom čitaocu formalnog dokumenta, kao što je zakon ili testament, pa i budućem pravniku na školovanju. Kao i hirurg neveštim rukama, tako i pravnik koji ne zna da upotrebljava jezik u profesionalnoj komunikaciji ili je u tome nevešt, ne može dobro da obavi svoj posao, pa zato ne može ni da se uvažava kao dobar pravnik. Pravila o upotrebi jezika slika treća Jasnoći i preciznosti u pravnom izražavanju služe izvesna pravila o upotrebi jezika (koja su ujedno i pravila o tumačenju prava), s tim što treba imati na umu da su ta pravila takođe formulisana jezikom i da su podložna tumačenju. Najjednostavnija među njima jesu sledeća pravila, pretpostavke ili uputstva: (1) svaki jezički znak upotrebljen u pravnom aktu (dokumentu, normi) ima svoje sopstveno značenje, što znači da nije suvišan u tekstu; (2) jezičkom znaku koji ima više značenja, što je čest slučaj, treba dati ono značenje koje on normalno, standardno ima prema aktuelnom razumevanju jezika i pravila o njegovoj upotrebi, i to ono koje mu je prvo ili glavno; (3) jezičkim znacima ne treba pridavati poseban pravni smisao ukoliko za to ne postoje dovoljno osnovani i čvrsti razlozi; (3) znacima koji imaju osobeno pravno značenje treba pridavati opšte pravno značenje, to jest ono koje imaju s obzirom na celinu pravnog sistema; (4) u određivanju posebnog pravnog značenja treba uzimati u obzir značenja sličnih znakova u drugim delovima pravnog sistema; (5) ukoliko jedna norma pravnog akta (deo pravnog dokumenta) sadrži odredbu o značenju upotrebljenih znakova u drugim normama tog istog akta, treba poštovati takav nalog, osim u slučaju da se prema opštim pravilima tumačenja ne utvrdi drugačije; (6) u jednom pravnom aktu ili normi (dokumentu) istim znacima ne sme se pridavati različito značenje. Uz ova pravila, hermeneutica iuris uobičajeno navodi i preporučuje takozvane Betijeve (Emilio Beti) kanone tumačenja, koji sve što je dosad rečeno, prečišćavaju, sintetizuju i na jedan složeniji način formulišu. To su: kanon hermeneutičke autonomije objekta, kanon totaliteta i smisaone povezanosti hermeneutičkog razmatranja, kanon aktuelnosti razumevanja i kanon adekvatnosti razumevanja, odnosno hermeneutičke usklađenosti smisla. Sve što je rečeno o razumevanju prava u postupku njegove primene, mutatis mutandis, važi i za njegovo stvaranje, odnosno praktično sastavljanje pravnih akata (dokumenata), jer logika prava kao sredstva uređivanja društvenih odnosa, postupkom upućivanja naloga jedne volje drugoj sa svrhom usmeravanja, odnosno disciplinovanja društvenih odnosa, na to upućuje. 4 Jasnoća, preciznost i izbor jezičkih formulacija neobično su važni u pravu jer za razliku od drugih pisaca, pravnici najčešće imaju»neprijateljski«raspoloženu publiku. 3 Kvalitet pisanja, navodi jedna američka studija, je značajan za sudiju iz nekoliko bitnih razloga. U jednom predmetu, koji predstavlja dobar primer, sudija je umanjio advokatu honorar za zastupanje, koji je sud inače odobrio, jer je njegovo pisanje bilo»površno«, puno»skoro nerazumljive proze«i»štamparskih grešaka«, od kojih većina nije mogla da se ispravi pomoću programa za proveru pravopisa (Sh. P. Duffy,»Judge Slashes Lawyer s Rate for Typos, Careless Writing«, The Legal Intelligencer, 2004). 4 Korišćena literatura: R. D. Lukić sa B. Košutićem, Uvod u pravo, Naučna knjiga, Beograd 1975; R. D. Lukić, Sistem filozofije prav. I Filozofija, II Filozofija prava, Savremena administracija, Beograd 1992; R. Vasić. K. Čavoški, Uvod u pravo II,»Draganić«, Beeograd

7 Ako pišete pismo prijatelju pa je vaše pisanje višesmisleno i puno stilskih figura (kao, npr. i predizborni govor političara), vaš prijatelj će, u dobroj veri, pokušati da razume šta ste želeli da kažete. Pisac beletristike može pisati uz izvesnu jezičku slobodu o postupcima, mislima, osećanjima i motivima svog lika i koristiti metaforički govor, jer pisac hoće i sme da izaziva različite doživljaje čitalaca i polemičnost tumačenja. Deo zadovoljstva čitaocu predstavlja upravo istovremeno razmišljanje sa romanopiscem i likom, nagađanje o tome na šta se tačno mislilo u nekom odlomku. Ali pravnik mora biti precizan i jasan, jer njegov čitalac najčešće nije predusretljiv i blagonaklon. Jer, kada pravo kaže»treba«, ono od nas nešto traži, naređuje i zabranjuje, stavljajuči istovremeno u izgled da će nas na to i bez naše volje naterati prinudom kojom država raspolaže. Čitalac zakona zato najćešće nije blagonaklon, jer mu pravo remeti izvornu slobodu tražeći da ponašanje prilagodi zahtevu iz norme. Dodaću još da čitalac pravnog teksta može biti protivnička strana u sporu, koja traga za i najmanjom nejasnoćom koju bi prigrabila u svoju korist. Ili, čitalac može biti sudija koji nije u obavezi da zamišlja ili popravlja značenje pravnikovog pisanja kada mu se ovaj kao tužilac ili branilac obraća.. Ukoliko advokatova predviđena misao nije prenesena sudiji jasno, advokatov klijent će snositi posledice. Nedostatak preciznosti i jasnoće u pisanju može proisteći iz grešaka u upotrebi reči i izraza, nepoznavanja gramatike, znakova interpunkcije ili sintakse, ali i svih dosad navedenih manjkavosti jezika, koje su, ponavljam to, neotklonjive jer pripadaju karakteru, biću jezika kao duhovne tvorevine. Unifikacija i kodifikacija pravila i obezbeđivanje njihove obaveznosti slika četvrta Iako je očigledno da se kao apsolutno ne može prihvatiti stanovište semantičkog pozitivizma da su funkcionalni nedostaci prava posledica neispravnog mišljenja i neodgovarajuće upotrebe jezika, nomotehnika u svom domenu mora uvek da se rukovodi činjenicom da kvalitet jezika prava (pravnih formulacija) doprinosi efikasnosti prava, odnosno ostvarivanju njegove socijalne funkcije. U zemljama koje su u statusu tzv. tranzicije, u kojima je preobražaj države i prava uslovljen novim društvenim potrebama, kao imperativi se postavljaju, na jednoj strani, uvažavanje fakta da se pravo stvara iz postojećeg socijalnog konteksta (ex facto oritur ius), a na drugoj, uspostavljanje pravne države kao cilj. To znači da se u zajedničkom polju politike i pravne tehnike najpre mora ustanoviti koji (oblast) i kakvi (sadržina) zakoni su potrebni, a zatim, takve zakone (i druge propise) treba pažljivo, bez žurbe i kvalifikovano, formulisati da bi bili jasni i primenljivi bez sumnje u njihovo značenje. Upotrebljene reči i izrazi u formiranju pravnih pravila moraju da izraze svrhu propisa, odnosno njihov smisao mora jasno da korespondira sa namerom koju normopisac izražava. Iako jezik kao sredstvo materijalizacije pravnih akata najpre služi da izrazi misaone konstrukcije, njegova osnovna funkcija jeste razmena značenja u komunikacijskom odnosu razumevanja između pošiljaoca i primaoca. Tako, budući sredstvo sporazumevanja, jezik u pravu treba da omogući da tumač bez velikih teškoća 7

8 razume upućene naloge (naredbe i zabrane) i ovlašćenja, da prepozna smisao traženja iz normativnog izraza, da reprodukuje apstraktnu zamisao pravnog propisa. Postojani problemi u stvaranju i primeni prava, kao što su nepomirljivost opštosti i određenosti opštih normi, uspostavljanje ravnoteže između kolokvijalnog (razumljivog) i stručnog (preciznog) jezika, nepoklapanje objektivnog značenja i subjektivnog pridavanja smisla, kao i nedovoljno poznavanje lingvističkog i situacionog konteksta, dobrom metodologijom (pravnom tehnikom) se ne mogu prevazići kao takvi, ali se mogu prevazilaziti. Metodologija izrade pravnih propisa obuhvata veći broj i drugačije vrste naloga nego što su oni koje sadrže pravila o upotrebi jezika. Zajedničko im je to (1) da različitim subjektima odgovornim za stvaranje prava treba da olakšaju i ubrzaju proces donošenja propisa, (2) da jedan element forme pravnih akata (materijalizacija) učine jednoobraznim, (3) da proces saznavanja, tumačenja i primene prava brojnim adresatima učine jednako dostupnim, i, naposletku, (4) da učestvuju u podizanju ukupnog nivoa pravne kulture. U procesima izgradnje Srbije kao pravne države i pridruživanja Evropskoj uniji Jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa i Priručnik za primenu metodoloških pravila (koji nije sastavljen, a trebalo je da bude) predstavljaju instrumente koji treba da doprinesu poboljšanju kvaliteta pravnih propisa, skraćivanju vremena za njihovo donošenje, smanjivanju učestalosti izmena i dopuna i uštedi materijalnih i drugih troškova. Pravni propisi koji su valjani po sadržini i ispravni po formi i unutrašnjoj strukturi pomažu poboljšanju ugleda najviših organa državne vlasti i uvećanju pravne sigurnosti subjekata prava, naročito građana. U situacijama uvećane normativne aktivnosti, što je slučaj sa državama u tranziciji, posebno sa Srbijom, pravilno nomotehnički uređeni propisi čine pravni sistem konzistentnijim, što je neosporno važno za zaštitu i afirmisanje vrednosti pravne države, odnosno vladavine prava. U suprotnom, postojalo bi obilje pravnih propisa a malo zakonitosti. Tako bi se delotvornost zakonitosti, kao izvornog načela pravne države, dovela u sumnju. 8