Galerijske vesti. Јануар Број 25

Transcription

1 Galerijske vesti Број 25 Јануар Трг галерија 1, Нови Сад Тел.: (+381) Факс: (+381)

2 У ФОКУСУ Захарија Орфелин свети лазар кнез српски, бакрорез на папиру, лс.: 48,2 33 cm; пл.: 45,7 33 cm; пр.: 44,7 32,6 cm У фокусу за месец јануар је графика Свети Лазар кнез српски Захарије Орфелина, бакроресца, калиграфа, издавача и писца. Ове године се навршава 290 година од његовог рођења. Постављање националних светитеља у средиште верско-политичког програма Карловачке митрополије, одредило је ликовне формулације њиховог приказивања, које се развијају у чврстој спрези са западноевропском владарском иконографијом. Лаицизирањем српског владарског портрета, у последњим деценијама XVIII века губе се светачки атрибути владара. Нова ликовна схватања донела су неке измене у приказивању кнеза Лазара. Кнез Лазар одевен у дугачку везену хаљину и огртач приказан је у парадном ставу, у владарском ентеријеру. У десној руци држи скиптар којим се ослања на богато резбарени сто на којем су изложене инсигније његове световне власти: круна (врховна власт), земаљска кугла (владарско достојанство) и мач (правда). Левом руком, у којој се у ранијим деценијама налазила кнежева одрубљена глава, подбочио се у духу тадашњих манира високог европског друштва. Само још нимб око кнежеве главе са натписом Свети Лазар, велики Кнез Српски подсећа на његов светачки значај. Композиционо-структурална, иконографска и идејна потка Орфелиновог бакрореза Св. Лазара показује модерну мисао и ново ликовно решење. Као поборник ангажоване религиозности, Захарија Орфелин је кроз лик српског владара и светитеља као оличења правног и политичког континуитета српског народа исказао многе асоцијације на легитимитет Карловачке митрополије у јужној Угарској. Како би што језгровитије изразио амбиције својих патрона митрополита Јована Ђорђевића и архиђакона Јосифа Јовановића Шакабенте, Орфелин је кнеза Лазара упоредио са ликом моћног европског владара са свим знамењима власти. Жеља и потреба да се кнез Лазар представи као западноевропски владар имала је, у тренутку када је зачета, свог оправдања: овим бакрорезом желело се одбранити српско право под аустријском влашћу и развити осећање родољубља, с једне, и помоћи величању световног достојанства оновременог поглавара Карловачке митрополије, с друге стране. Бакрорез Захарија Орфелина Свети Лазар кнез српски је део сталне поставке националне уметности XVIII века Галерије Матице српске. У Галеријској колекцији се налази више од седамдесет бакрореза овог уметника као и две бакрорезне матрице. Захарија Орфелин (Вуковар, Нови Сад, 19/30. јануар 1785) Упознао се са основним принципима графичке обраде плоче и отискивања вероватно током посета Будиму (1751) и Бечу (1755). Његови први графички радови се појављују године када је испевао песму Поздрав Мојсеју Путнику, посвећену бачком владики, украшену многим цртежима, композицијама и декоративним елементима. У Сремским Карловцима је основао бакрорезачку радионицу године и од тада се појављују његови први самостални бакрорезни листови на којима се већ запажа 2

3 У ФОКУСУ извесна мекоћа форме, истанчано сенчење и манир који више не припада барокним стилистичким концепцијама. Бакрорезну типографију преселио је у Нови Сад године, а већ наредне године одлази у Венецију у штампарију Димитрија Теодосија као помоћник у техничко-штампарским и уредничким пословима. У Венецији је боравио око четири године. Са жељом да својим сународницима приближи достигнућа европске просвећености године објављује први и једини број Славено-сербског магазина, првог српског и јужнословенског часописа. У међувремену је примљен за члана бечке Бакрорезачке академије о чему сведочи запис на његовом бакрорезу Св. Ђорђе са изгледом манастира Сент Ђурђа (1767), где је први пут потписан као академски гравер. Следе његове најплодније године. Између и године је за карловачког митрополита Викентија Јовановића Видака, поред антиминса (1774), изрезао у бакру низ посебних листова међу којима су: Богородица Винчанска Бездинска (1770), Кнез Лазар (1773) и Манастир Крушедол (1775). У истом раздобљу Орфелин је илустровао своју Историју Петра Великог. Његов последњи граверски рад јесте композиција Стварање света (1783) којoм је илустровао своју књигу Вечити календар. Као калиграф и цртач показао је сигурност, лакоћу потеза, осећање за склад и декоративност, те смисао за стилизацију. Код бакрорезних композиција често се служио предлошцима, али их није дословно копирао већ само преузимао иконографску суштину композиције. На илустрацијама и графикама примењивао је декоративне елементе барока, а потом и рококоа. Из његовог опуса се издвајају бакрорези Распеће Христово (1758), Богородица Бођанска (1758), Св. Тројица и арханђел Михаило (1758), Ваведење Богородице (1761), Св. Димитрије са изгледом манастира Велика Ремета (1764). Припремио је и отиснуо у бакру неколико синђелија и своју прву Калиграфију (1759) од 35 табли. У ЈАНУАРУ јануара године рођен је вајар Сава Сандић. Школован у духу класичних скулпторских канона остајао је веран традиционалним вајарским концепцијама и материјалима. Аутор је бројних скулптура, споменика у отвореном простору, портрета, биста, плакета, медаља и декоративних употребних предмета, као и накита. 30. јануара године рођена је историчарка уметности мр Вања Краут. Радни век је провела као кустос, а потом као музејски саветник Народног музеја у Београду. Галерији Матице српске је поклонила 203 уметничка дела (графике и цртежи) и тиме постала њен добротовор године. 3

4 ОСВРТ НА ИЗЛОЖБУ Осврт на изложбу Албрехт Дирер и његови савременици. Тријумфална поворка цара Максимилијана I Међународна изложба графика чувеног уметника Албрехта Дирера и његових савременика из збирки Источнословачког музеја из Кошица, која је до сада представљена у више од десет градова Европе, током друге половине године приказана је и у нашој земљи, у Београду и Новом Саду. Захваљујућу сарадњи три музејске установе: Источнословачког музеја у Кошицама, Музеја града Београда и Галерије Матице српске, домаћа јавност, а првенствено Београђани и Новосађани су током четири пуна месеца имали јединствену прилику да се упознају са графичким остварењима једног од највећих и најбриљантнијих стваралаца ренесансе, немачким уметником Албрехтом Дирером, као и са делима његових ученика и савременика, познатим именима немачке и италијанске графике: Хајнрих Алдегрефер, Албрехт Алдорфер, Лука Кранах Старији, Маркантонио Раимонди и други. самог цара, који је желео да прикаже и на тај начин очува славу царског дома Хабзбурговаца. Централно место Тријумфалне поворке заузима део Тријумфалне кочије, која приказује пресудан догађај за живот цара Максимилијана I и његову политику: венчање са ћерком Шарла Смелог, наследницом Бургундије. На изради овог циклуса учествовали су најбољи уметници тог времена Дирер и његови ученици и савременици. У Галерији Матице српске је изложба званично затворена 9. јануара стручним тумачењем. Тог дана изложбу је видело преко посетилаца који су искористили последњу прилику да уживају у графичким остварењима Албрехта Дирера и његових савременика. Изложбу Албрехт Дирер и његови савременици. Тријумфална поворка цара Максимилијана I чини 138 графичких листова, конципираних у две целине. Прву целину предводи група од 20 дела Албрехта Дирера и 74 прворазредна графичка остварења његових савременика. Међу изложеним радовима посебно место заузимају Дирерова дела Носорог и Витез, смрт и ђаво, а од листова из циклуса Откровење Св. Јована, Живот Богородичин и Христово страдање издваја се Св. Михаило у борби са аждајом. Други део изложбе, Тријумфалну поворку цара Максимилијана I илуструје 44 листа чувене композиције настале по налогу По затварању изложбе уметничка дела су спакована и транспортована у Источнословачки музеј у Кошице (14. јануар). Истог дана, поводом успешно реализоване изложбе Албрехт Дирер и његови савременци. Тријумфална поворка цара Максимилијана I у Београду и Новом Саду, у Галерији је одржана конференција за новинаре. О резултатима сарадње, о изложбама у Конаку кнегиње Љубице и у Галерији Матице српске, о броју посетилаца и о њиховим 4

5 ОСВРТ НА ИЗЛОЖБУ утисцима, као и о утисцима организатора изложбе говориле су: мр Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске и кустоси изложби мср Данијела Ванушић из Музеја града Београда и мср Снежана Мишић из Галерије Матице српске (14. јануар). О успеху изложбе у Галерији Матице српске најбоље говоре бројке и утисци наших посетилаца: У 38 дана колико је изложба била отворена за публику, видело ју је преко посетилаца, што је у просеку преко 257 посетилаца дневно. Одржано је: око 100 стручних и кустоских тумачења изложбе; 9 стручних предавања професора са београдског и новосадског Универзитета; програм Ноћ са Дирером; 7 креативних радионица за децу суботом у којима је учествовало преко 300 малишана; 41 едукативна радионица за ученике основних школа (864 ученика из 27 основних школа); 52 едукативне радионице за ученике средњих школа (871 ученик из 13 средњих школа); 4 радионице за студенте Академије уметности у Новом Саду (60 студената). Објављено је преко 200 медијских прилога, око 50 објава, преко 220 фотографија и 3 видео снимка на Фејсбук профилу Галерије и око 100 твитова је постављено на Твитер налогу Галерије. У Књизи утисака је исписано преко 200 коментара. Посетиоци свих старосних узраста су били изузетно инспирисани да забележе своје утиске о изложби:...изложба приређена изван и преко одлично. Што више таквих изложби из света. Хвала. Маја Ч. ( ) Када би ово било обавезно да сви посете и виде онда би наш народ у овој земљи Србији био задовољнији и спознајно богатији. Без обзира што није случај, ово је задовољство за све оне који покажу мало храбрости а пуно воље, жеље и радозналости. Невероватно садржајно и поучно искуство. Вредно виђења, уживања и дивљења! Задовољни посетилац ( ) Драги становници музеја! Свака част за организацију изложбе и пратећих програма. Постали сте место ширења знања уз пријатну атмосферу, осмех и маштовите програме. Место инспирације и повратка вере и наде у праве вредности нашег друштвеног система. Велико ХВАЛА! Кристина ( ) Моја унука Дуња, пет и по година, први пут је била у Галерији МС, заједно са братом Ђорђем (он је већ долазио) и усхићена је радовима А. Дирера. ( ) Имам 73 године. Вредело је чекати! ( ) Имам само 18 година, и ова изложба је велика прекретница у мом животу. Уписаћу ликовне уметности! ( ) Јако смо срећни што смо са Дирером започели годину! Изложба је прави дар за Новосађане! Жигићи ( ) У реализацији изложбе у Београду и Новом Саду је учествовао велики тим стручњака из три музејске установе предвођен аутором изложбе, Иваном Хавлице из Источнословачког музеја, координатором и кустосом изложбе у Музеју града Београда мср Данијелом Ванушић и кустосом изложбе у Галерији Матице српске мср Снежаном Мишић, заједно са сарадницима, док је изложбу подржао и њену реализацију омогућио велики број финансијских и медијских покровитеља. Реализацију изложбе су омогућили: Секретаријат за културу града Београда, Министарство културе и информисања Републике Србије, Секретаријат за културу и јавно информисање АП Војводине и Градска управа за културу Новог Сада и Компанија Дунав осигурање а. д. Медијски покровитељи изложбе у Галерији Матице српске су: Радио-телевизија Војводине, Color Press Group, Maxim&Co, НС плакат, Soho Advertising Solutions, Brendon&Brenda ТМ, Радио 021 и Радио Планета. 5

6 ОСВРТ НА ИЗЛОЖБУ ВИТЕЗ, СМРТ, ЂАВО И ХАМЛЕТ Позоришна размишљања поводом Албрехта Дирера Један од најснажнијих утисака театарске про венијенције у прошлој години на мене, позоришног професионалца, нису оставила само поједина сценска уметничка дела изведена у театру, па ни неке од представа одигране изван такозване сцене-кутије, у амбијенту прилагођењом извођењу позоришних представа, него експонат који је био део величанствене изложбе Албрехт Дирер и његови савременици Тријумфална поворка цара Максимилијана Првог, постављене у новосадској Галерији Матице српске. Неће бити одвећ велико откриће закључити да Дирерове графике у себи садрже моћни театарски потенцијал, да поседују снажну енергију драмског набоја, па отуда његови радови чак и неискусном оку већ у први мах лако указују на везе које могу да постоје између ликовне уметности, с једне, и театра (у овом случају средњовековних мистерија које су функционисале као својеврсне живе илустрације Библије), с друге стране. Ма колико Дирерове гравире биле једном занавек фиксиране штампарском пресом и другим техникама прављења отисака, оне огромним бројем детаља сугеришу да је сликар извео једно од чуда својствених само великим мајсторима: успео је да створи илузију у времену заустављеног покрета, па отуда посматрач стиче утисак да ће покрети, и уопште физичке акције, његових ликова већ следећег часа, таман док трепнемо, бити довршени. Тако, на пример, безмало чулно доживљавамо лепет крила анђела у призорима Благовести или Христос на крсту; на такав начин нас готово омами махнито силовити јуриш митског хероја Херкула на дрворезу Херкул у боју, али и бошовски сложена сценска радња гравире Бестија са роговима овна из године, дело којим Дирер као да наговештава монументалну космогонију Ел Грекове славне слике Сахрана грофа Оргаза из цркве Светог Томе у Толеду (1584). Још једно упечатљиво театарско својство Диреровог граверског умећа је и жестока усковитланост (опет само на трен) замрзнутих сценских збивања чији драмски интензитет и чију тензију сукоба (без којег нема класичне драмске радње) такође као да физички осећамо. Уверљивост овог ефекта неће бити умањена ни непобитним чињеницама које чине темељне разлике између ликовног и театарског медија. Јер као што на позориште слике славног архитекте у театру Роберта Вилсона и ефекат његових представа изразите ликовности, не утичу елементи театарске машинерије, тако на другој страни, ни на драмску снагу којом плене Дирерови радови неће бити од пресудног значаја амбијент обојен тишином, карактеристичан за галеријски простор. На поменутој изложби у Галерији Матице српске није ме одвећ импресионирао ни уистину спектакуларни драмски карактер целине а ни поједини фрагменти Тријумфалне поворке цара Максимилијана Првог, радови Шпрингинклеа и Дирера, дела које попут какве латиноамеричке серије, у наставцима рекламирају једног од родоначелника династије Хабзбурговаца, стварајући фрагментарну драматуршку структуру која се с једног експоната прелива у наредни. Овакав поступак, не само што наличи драматургији телевизијског спота, него и на сваком папиру (заправо у свакој епизоди), предвиђеним бланковима празним квадратима намењеним за текстуални део поруке, појму класичне сликарске легенде даје димензију антиципације неупоредиво делотворнијег и драматуршки потентнијег драмског дијалога. Најупечатљивији и најпровокативнији експонат изложбе је био први отисак Диреровог бакрореза на ручно прављеном папиру, насловљен као Витез, Смрт и Ђаво из 1513, настао неких сто година пре Шекспировог Хамлета, драме која је уз Сервантесов роман Дон Кихот, Молијеровог Дон Жуана или, доцније, Гетеовог Фауста, означила својеврсни литерарни камен међаш што раздваја средњовековни од ренесансног, дакле модерног, погледа на свет. Дирерова гравира, првобитно названа Јахач, приказује достојанственог витеза одлучног израза лица, суровог оклопника спремног за бој. Он не хаје за Смрт која га гледа провокативно, и Ђавола који га у стопу прати. Смрт јаше ислужену рагу која би могла да препречи пут Витезовом моћном коњу, но ту је Витезов верни пас, који се опрезно провлачи између ногу господаревог коња пажљиво избегавајући копита, али вазда приправан на акцију. Оригинални отисак је оштећен тако да израз Ђаволовог лица 6

7 ОСВРТ НА ИЗЛОЖБУ не можемо јасно да разазнамо, али на другим, старијим репродукцијама овог дела, а нарочито по томе како Дирер приказује лик Сатане на дрворезу Христос у предворју пакла, насталом три године пре Витеза, Смрти и Ђавола (1510), у оквиру циклуса Велика пасија, препознајемо чудовиште достојно функције чувара Пакла, застрашујућу комбинацију људског обличја и елемената преузетих из животињског света, мешавину уосталом карактеристичну за начине на које су оваква бића приказана у античкој митологији. У овом призору нема ничег налик на чувена Дирерова Четири јахаче апокалипсе, а понајпре нема силовитог замаха јуриша немилосрдних коњаника. Ситуација коју приказује Дирер одише миром. Али тај мир је, осећамо, привидан. Истинска драма овде није оличена у покрету, акцији, радњи, него управо супротно у готово свечаном спокоју главног актера о чијим намерама не можемо ништа поуздано да тврдимо. Самим тим, одлучан израз Витезовог лица, његов концентрисани поглед, не откривају какав би могао да буде његов однос према Смрти и Ђаволу. Да ли их он не види, или га њихово присуство не занима? Јесу ли то утваре, или су пак стварни ликови, али небитни са становишта Витезове одлучности? Да ли би и Диреров Витез, попут оног Бергмановог из Седмог печата, могао са Смрћу одиграти партију шаха? Или нам, можда, сликар сугерише да су присуства Смрти (па и Ђавола) свесни једино уметници, као што је то случај с путујућим глумцем на крају истог Бергмановог филма? Да ли то можда Смрт и Ђаво кушају Витеза средњо вековно оличење Врлине, како ово морално својство Христовог војника тумачи Еразмо Ротердамски, који у Приручнику Христовог војника вели: Да не бисте скренули са пута врлине зато што је он груб и тегобан... и зато што непрестано морате да се борите са три подмукла непријатеља путеношћу, Ђаволом и световним задовољствима предлажемо Вам треће правило: све ове демоне и утваре, који Вас нападају као да сте у самом бездану Хада, морате игнорисати... Не осврћите се за њима. Или можебити Смрт и Ђаво маме Витеза у још једну, нову авантуру која ће на пробу ставити његов стамени морал? А можда је Витез растрзан између Ђавола, који га подстиче на акцију (а она се увек мора завршити нечијом смрћу), и Смрти, која је, као што Витез добро зна, коначни исход сваке херојске акције вредне труда средњовековног Христовог војника? Подсмева ли се то Ђаво Витезу, који с часним намерама пркоси Смрти, јер Ђаво не може да уграби Витезову душу без помоћи свог савезника Смрти? А без Смрти, опет, Витез не може да испуни мисију достојну Христовог војника. Има ли у спокоју и самопоуздању Диреровог Витеза нешто од наговештаја да би се предстојећа херојска акција могла окончати донкихотски суочавањем Витеза с истином да овај свет није саздан на врлини која кореспондира с очекивањима каква Христ има од својих војника? Или су пак Смрт и Ђаво само верни пратиоци Витеза, његови неизбежни и природни савезници, елементи од којих је он сâм саздан, и без којих не би могао да буде бескомпромисни мегданџија, будући да његову акцију тек привидно инспирише Бог, док конкретни резултати казују да је главни инспиратор заправо Ђаво. Јер свака Витезова акција редовно бива окончана Смрћу. Свеједно да ли витеза или неког другог. И тако у круг. Напрслина монолитног средњовековља и одговарајућег погледа на свет је евидентна, и њу јасно слутимо у овом Диреровом призору. Упркос привидном миру и стабилности, осећамо дамаре драмског сукоба који је присутан и тиња у погледима актера, изразима њихових лица, у загонетности њихових односа, сплету асоцијација које гравер наговештава, у мноштву више или мање дискретних детаља, у комплетној композицији, атмосфери... Уосталом, лекцију да након сваке акције, па и оне саздане на племенитим намерама, увек остаје ћутање, нешто доцније ће научити и славни дански краљевић. Док буде лутао одајама Елсинора, дворца чији зидови, како вели Шекспир, имају уши, и Хамлет ће, наиме, схватити да у овом свету није све онако како на први поглед изгледа, али и да се између земље и неба крију тајне које човеков ум не може ни наслутити. И Хамлетов првобитни наум није био ништа друго него да исправи ишчашени зглоб времена на које је осуђен. Иза себе је, при том, оставио исувише много лешева, а ишчашени зглоб није залечио. Хамлет је, гле, студирао у Витембергу, граду на чијој катедрали је Лутер окачио своје реформаторске тезе. Управо одатле је Хамлет пошао пут Данске с намером да присуствује 7

8 ОСВРТ НА ИЗЛОЖБУ очевој сахрани, али је стигао на мајчино венчање. У Елсинору га је дочекао привид мира и спокоја; као да се ништа није догодило, као да краљ није напречац умро под, у најмању руку, необичним околностима. Свет се променио. О томе не сведоче само поступци Хамлетовог стрица Клаудија, дворског саветника Полонија, него и мајчина удаја те Офелијине недоумице. Поредак света је поремећен, а то као да нико не примећује. Нико, осим Хамлета. А и он тај поремећај само слути. Праву истину ће сазнати тек када се буде срео с очевим духом. Основа принчевог неспоразума с временом које је искочило из зглоба била је управо у томе што је свет гледао очима свога оца, којег је Шекспир описао на почетку трагедије. У тој сцени, Хамлет на зидинама Елсинора среће витеза, управо онаквог каквог је приказао Дирер. Није неважно напоменути да је Шекспир своју драму о данском принцу написао између и године. И Камени гост, с којим ће се Жуан на крају Молијеровог комада срести на вратима Пакла, пуних сто година након сусрета Диреровог Витеза с Ђаволом и Смрћу, комотно би могао да буде приказан као Диреров оклопник, јер је Камени гост типичан представник старог света, морала и погледа на свет, против којих се побунила природа бескрупулозног заводника, весника новог доба. Педестак година пре но што је први пут на сцени изведен Дон Жуан (1665), Сервантес је објавио први том своје приповести о витезу тужна лика, Дон Кихоту од Манче (1605), сметењаку који се, попут Хамлета, дакле из најчаснијих побуда, као репрезент еразмовски схваћене витешке Врлине Христовог војника, кобно сукобљава са стварношћу. То не чини зато што је луд, него отуда што живи стварност старинских, витешких романа, које доживљава као апсолутну истину, те у име ње одбија да прихвати свет у којем се обрео. Сваку авантуру у коју се упушта он тумачи у кључу своје омиљене лектире, што ће рећи у духу погледа на свет којем је давно истекао рок. И свака Кихотова авантура се завршава исто витез тужног лика констатује да су га надјачале натприродне силе. У исти мах, његовом верном Санчу белодано је јасно како резултати господаревих авантура нису последица Ђавоље работе. И отуда, подсећа нас Никола Милошевић, ако је Сервантесова порука или барем једна од њих да Ђаво не постоји, онда је исто тако јасно да не постоји ни Бог. Онај исти Бог чије је одсуство резултирало искакањем времена из свог зглоба у Хамлету, а којег Дирер није приказао на свом бакропису. Истина, приказао је Ђавола и Смрт, баш као и Витеза који је ту у својству заступника идеје Бога, али је Бог ипак одсутан. Но тај Бог има сина с чијим ликом је Албрехт Дирер поистоветио свој аутопортрет (на којем себе приказује у кожуху). Та слика је настала године, дакле само тринаест година пре но што ће се подухватити рада који ће резултирати бакрописом Витез, Смрт и Ђаво. Неће бити необично ако бисмо се запитали да ли се таква сликарева дрскост уистину уклапа у поглед на свет Еразма Ротердамског? Истовремено, целокупни Диреров опус бременит је скривеним симболима, а они су многим тумачима отворили широке просторе за додатне, каткад и веома необичне, па и бизарне анализе појединих Мајсторових дела. Тако смо сазнали и за могуће дискретне посвете претечи реформације Саванароли (управо на гравири Витез, Смрт и Ђаво), што учвршћује став да је Дирер био заступник идеја које афирмишу идеал Христовог војника и средњовековни поглед на свет, али нам је скренута пажња и на чувени магични квадрат, због чега је Дирер смештен у ред мистика и припадника тајних братстава. Присутна су, међутим, и потпуно супрота тумачења, а по којима је овај сликар, гравер и акварелиста, нарочито након своје прве посете Италији, дубоко посумњао у званично прокламовани поредак, најављујући ново доба, а с њим и нови морал те другачији поглед на свет. Или је, у најмању руку, подлегао сумњи. Ништа мање драматичној од оне која је Хамлета учинила неодлучним, с којом се непрестано суочавао Дон Кихот, због које се Дон Жуан побунио, или која је Фауста нагнала да потпише уговор са Мефистом. Јасно је да Дирерово дело Витез, Смрт и Ђаво, баш као и његова Четири јахача апокалипсе, Меланхолија или Аутопортрет до данас остају загонетке. Основни смисао загонетке је постављање питања, дакле управо исто оно што је и један од, условно речено, задатака позоришта. И то би, ето, могла бити још једна, иако имплицитна, веза изеђу Дирера и позоришта. Александар Милосављевић, управник Српског народног позоришта 8

9 ПРОГРАМИ И ДОГАЂАЈИ У Галерији Матице српске је одржана промоција књиге Корчулански ђир Оливере Скоко, списатељице и историчарке уметности зрењанинског Народног музеја. Главни јунак романа је барокни сликар Трипо Кокоља (Пераст Корчула 1713) чији је графички портрет, рад Анастаса Јовановића, изложен у сталној поставци Галерије Матице српске. Поздравну реч је упутила мр Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, док су о књизи говориле историчарка уметности проф. др Саша Брајовић и ауторка (9. јануар). У оквиру пратећег програма изложбе Заштита културно-историјског наслеђа Будимске и Темишварске епархије одржано је стручно тумачење изложбе и Отворени атеље конзервација икона Будимске и Темишварске епархије. Др Даниела Королија Црквењаков, конзерватор саветник и један од аутора изложбе, говорила је о резултатима истраживања и заштите споменика српске културе у Мађарској и Румунији, док је заједно са мр Данилом Вуксановићем, вишим конзерватором, у Отвореном атељеу представила изазове конзервације и рестаурације икона на примеру четири медаљона која прирадају иконостасу некадашње Саборне српске цркве у Будиму (15. и 29. јануар). Поводом 120-годишњице рођења Саве Шумановића у Галерији су одржане Кустоске приче Сава Шумановић у колекцији Галерије Матице српске. О животу и стваралаштву Шумановића али и о путевима којим су уметничка дела стигла у колекцију Галерије, пред бројном публиком су говориле кустоскиње Јелена Огњановић и Станислава Јовановић (22. јануар). На централној прослави обележавања Шумановићевог јубилеја у Галерији слика Сава Шумановић у Шиду Галерији Матице српске је уручена Захвалница за дугогодишњу сарадњу на пројектима и изложбама које истичу стваралаштво Саве Шумановића (22. јануар). У Галерији Матице српске је у организацији Српско-немачког друштва Вандровке одржано предавање Мали буквар за велику децу Михаила Максимовића и бечко просветитељство, проф. др Мирјане Д. Стефановић са Филозофског факултета у Новом Саду, а у оквиру циклуса предавања Реч има књижевност (28. јануар). ДЕЧЈИ ПРОГРАМИ И КРЕАТИВНЕ РАДИОНИЦЕ У оквиру програма Новосадских дечјих зимзарија 5 у Позоришту младих je одржана креативна радионица за децу Божићне приче коју су водиле Јелена Огњановић, кустос за едукацију, и Бојана Обрадовић, педагог-сарадник (6. јануар). Након зимског распуста у Галерији је започео нови циклус креативних радионица за децу Трпеза моја богатство укуса, шаренило боја. Кроз три радионице Лукац, сланина и карирана тканина (16. јануар), Недељни ручак уз зелени стручак (23. јануар) и Слатка воћкица укусна тортица (30. јануар) малишани су посматрали мртве природе које приказују трпезу и покушали да пробуде своје чуло мириса и укуса. Подсаткнути насликаним намирницама, разговарали смо о исхрани, стварању добрих навика, бонтону, а у креативном делу радионица правили су салвете, колаже и торту. 9

10 У ФЕБРУАРУ ВАС ОЧЕКУЈЕ Програми и догађаји 3. фебруара у сати у Галерији ће бити одражана Годишња конференција за новинаре на којој ће бити представљени најважнији пројекти и програми који су реализовани у и планови и пројекти у години. Такође, биће најављена и предстојећа изложба Историјског музеја Србије Наталија Обреновић у фонду Бранка Стојановића. 4. фебруара у сати биће свечано отворена изложба Наталија Обреновић у фонду Бранка Стојановића, коју су заједнички приредили Галерија Матице српске и Историјски музеј Србије поводом обележавања државног празника Дан државности Србије. На отварању изложбе говориће мр Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, др Душица Бојић, директор Историјског музеја Србије и Зорица Јанковић, аутор изложбе, виши кустос Историјског музеја Србије. Изложба ће бити отворена до 12. марта године. Током трајања изложбе биће организован богат пратећи програм: свакодневна кустоска вођења у и сати, ауторска и стручна тумачења и предавања петком у сати, као и креативне радионице за децу суботом од до сати. Петком у сати: 5. фебруар Стручно тумачење изложбе Станислава Јовановић, историчар уметности Захваљујући вишедеценијском преданом ангажовању господина Бранка Стојановића на прикупљању документарног материјала о првој нововековној српској краљици Наталији Обреновић, који је даровао Историјском музеју Србије, домаћој јавности је представљен материјал који посредно или непосредно говори о њеном животу фотографије, писма, књиге, слике, предмети, а нарочито о периоду живота који је након протеривања из Србије, провела у Француској где је и преминула године. На стручном тумачењу изложбе посетиоци ће бити у прилици да се упознају са животом најлепше владарке Европе, као и временом када је постала најтужнија од свих европских краљица. 12. фебруар О животу Наталије Обреновић Мирослава Жарков, кустос Галерије Матице српске Наталија Петровна Кешко ( ), ћерка руског пуковника и молдавске принцезе, касније кнегиња а потом краљица Србије Наталија Обреновић, привлачила је још током живота велику пажњу. Склапањем брака са кнезом Миланом Обреновићем године стигла је у Србију у којој је врло брзо постала узор по својој самосталности, племенитости, материнству, па и политичком ставу. Осећала је и знала да је народ воли, те је Србију прихватила као своју нову домовину. Упознајући се са њеним животом почевши од рођења, преко удаје за кнеза Милана Обреновића, развода и протеривања из Србије, па до живота у Француској и повлачења у осаму, сазнаћемо какве су је све трагедије пратиле и на које начине их је прихватала и пролазила кроз њих. 19. фебруар Српска кнегиња и краљица Наталија Обреновић Др Ђорђе Ђурић, доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду и Генерални секретар Матице српске Наталија Обреновић, пореклом из молдавске породице Кешко, удајом за кнеза Милана Обреновића године постала је српска кнегиња, а потом године, када је Србија подигнута на ранг краљевине, и краљица. Њихов брак је био складан само првих година, када су рођени синови Александар (будући краљ Србије) и рано преминули Сергије. Због честих афера краља Милана, али и због све дубљег неслагања око политичких питања, односи краљевског пара су прерасли у сукобе, које су искоришћавале политичке странке за своје интересе. Брак са краљем Миланом је разведен, испоставиће се касније на нерегуларан начин, па је развод био поништен. Непре- 10

11 У ФЕБРУАРУ ВАС ОЧЕКУЈЕ кидне интриге довешће и до њеног протеривања из Србије године. Неколико година касније повратак ипак бити дозвољен. До коначног разлаза са сином краљем Александром Обреновићем доћи ће после његове одлуке да се ожени дворском дамом Драгом Машин године. Дубоко разочарана и сломљена убиством сина у Мајском преврату године више се није враћала у Србију, а остатак живота провела је у кругу једног католичког манастира у Паризу. 26. фебруар Ауторско тумачење изложбе Зорица Јанковић, виши кустос Историјског музеја Србије Изложба Наталија Обреновић у фонду Бранка Стојановића представља допринос настојањима да се што потпуније дефинише место Наталије Обреновић, прве нововековне српске краљице, у бурном политичком животу Србије XIX века. Изложба обухвата преко 300 предмета, пре свега фотографија Наталије, њене породице и пријатеља, затим писма, исечке из новина, личне документе и предмете, које је господин Бранко Стојановић, пасионирани колекционар заоставштине краљице Наталије, деценијама марљиво прикупљао и недавно поклонио Историјском музеју Србије. Изложени материјал, изузетне вредности, први пут представљен домаћој јавности на изложби у Историјском музеју Србије године, представља својеврсни приказ краљичиног живота, као и доказ статуса њихових некадашњих власника и њихових пријатељских односно родбинских веза са краљицом Наталијом. 13. фебруара у сати у Галерији ће бити одиграна позоришна представа Од раја до безњенице, о љубавној причи Ленке Дунђерски и Лазе Костића, у организацији невладине организације Лидернет, Градског позоришта Бечеј и Туристичке организације Бечеја. 2. фебруара у сати у Галерији ће поводом Дана града Новог Сада бити приређена изложба дечјих радова креативне радионице Машталица и концерт Музичке школе Исидор Бајић. Креативне радионице за децу суботом Из тајне шкриње краљице Наталије Током трајања изложбе Наталија Обреновић у фонду Бранка Стојановића у Галерији Матице српске ће се током фебруара одржати циклус креативних радионица за децу Из тајне шкриње краљице Наталије. Изложба је повод да кроз игру и забаву деца сазнају и науче нешто више о историји своје земље и о династији Обреновић. Уз помоћ изложеног документарног материјала, фотографија и писама, они ће упознати краљицу Наталију, краља Милана, њиховог сина Александра и живот једне краљевске породице. Интерактивним вођењима кроз изложбу кустоси Галерије и педагози ће покренути дечју машту и малишанима пружити могућност да што боље разумеју овај део наше историје. У креирање и реализацију радионица укључен је стручни тим: кустоси-едукатори, сарадници из области педагогије и студенти педагогије са Одсека за педагогију Филозофског факултета у Новом Саду. Радионице се одржавају сваке суботе од до сати, а намењене су деци узраста од 5 до 11 година. Цена улазнице је динара. 6. фебруар Да сам краљ бар на дан На уводној радионици малишани ће се упознати са изложбом Наталија Обреновић у фонду Бранка Стојановића. Разгледајући оригиналне фотографије чланова краљевске породице сазнаће ко су били Обреновићи и у ком периоду су владали Србијом. Разговараћемо о томе које су обавезе једне краљевске породице, како треба да се понашају и да изгледају краљ и краљица а како млади престолонаследник. Потом ће се деца ставити у улоге краљева и краљица и открити нам како би они владали и шта би урадили за свој народ. Ради што бољег уживљавања у улогу владара у креативном делу радионице од картона ће направити, а потом украсити своју краљевску круну. 13. фебруар Правимо селекцију за колекцију На радионици Правимо селекцију за колекцију разговараћемо о томе због чега неко прави колекцију и како је господин Бранко Стојановић прикупљао предмете о животу краљице Наталије Обреновић. Свако дете ће рећи да 11

12 У ФЕБРУАРУ ВАС ОЧЕКУЈЕ ли има неку своју колекцију и какву и објаснити другарима шта она за њега значи. Потом ће, разгледајући сталну поставку, видети на који начин Галерија Матице српске посетиоцима представља уметничка дела која је прикупила, што ће их подстаћи на размишљање на који начин би они изложили своју колекцију у музеју. У креативном делу ће нам приказати како би изгледала изложба њихове колекције. 20. фебруар Лети, лети, моје бело писмо На изложби Наталија Обреновић у фонду Бранка Стојановића се налази неколико писама која ће подсетити малишане на заборављене обичаје писања писама и њиховог ишчекивања. Покушаће да замисле како су људи комуницирали у времену пре проналаска телефона и интернета, и колико је писмо од вољене особе тада могло да значи. На примеру писма које је краљ Александар Обреновић написао као дечак, малишани ће научити како се правилно пише писмо, шта треба да стоји на његовом почетку а шта на крају и како се обраћамо особи којој пишемо. Када све то науче написаће или нацртати писмо драгој особи. 27. фебруар Раскошно лице двора краљице Посматрајући фотографије неколико краљичиних вила и њихову унутрашњост, као и раскошне вртове, деца ће сазнати како је изгледао свакодневни живот краљице Наталије. Разговараћемо о томе какви су били и како су се одвијали краљичини свечани пријеми, балови и живот на двору. Инспирисани фотографијама вила и богатог старинског намештаја у њима, малишани ће у креативном делу радионице нацртати спољашњи изглед и унутрашњост своје куће из снова. 12

13 Galerijske vesti приређује Галерија Матице српске са идејом унапређивања презентације и популаризације своје делатности и уметничке колекције. Уређује Мср Снежана Мишић, виши кустос Текстове приредиле Јелена Огњановић, кустос за едукацију Мирослава Жарков, кустос Текст специјалног госта Александар Милосављевић, управник Српског народног позоришта Ликовно-техничко уређење Борислав Радановић, виши техничар-документариста Нови Сад, јануар