MUZEJI SRBIJE AKTUELNO STANJE

Transcription

1 ZAVOD ZA PROUČAVANJE KULTURNOG RAZVITKA Dragana Martinović Biljana Jokić MUZEJI SRBIJE AKTUELNO STANJE BEOGRAD 2009.

2 SADRŽAJ PREDGOVOR 3 UVOD 5 OSNOVNE INFORMACIJE O ISTRAŽIVANJU 8 Predmet istraživanja 8 Ciljevi istraživanja 8 Metodologija istraživanja 9 Odziv muzeja na anketu 10 Rezime glavnih rezultata 12 ANALIZE ODABRANIH OBLASTI 17 Dragana Martinović: Muzejski prostori 18 Neda Jevremović: Dokumentacija kao osnovni stepen muzeološkog rada 26 mr Vladimir Krivošejev: Izložbe, programi, posetioci 32 Aleksandra Savić: Muzeji i javnost, neophodnost komunikacije 39 Biljana Jokić: Ljudski resursi u muzejima 47 mr Slobodan Mrđa: Informaciono-komunikacione tehnologije u muzejima Srbije 56 mr Maša Vukanović: Muzeji i finansije 62 ZAKLJUČNA RAZMATRANJA 69 PRILOG: Upitnik Muzeji Srbije aktuelno stanje 75 2

3 PREDGOVOR Projekat Muzeji Srbije aktuelno stanje pokrenut je za potrebe konferencije Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija 1. Zavod za proučavanje kulturnog razvitka dobio je zadatak da sprovede istraživanje vezano za stanje materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa u Srbiji, a posebno ustanova od vitalnog značaja za negovanje baštine muzeja i zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ovde ćemo se zadržati na prikazu dela projekta koji se odnosi na muzeje, dok će zavodi za zaštitu spomenika biti predmet posebnog razmatranja. U Sektoru za kulturnu baštinu Ministarstva kulture, koji je naručilac projekta, istaknuta je potreba da se sagleda stanje muzejskog rada u svim njegovim značajnim aspektima. Složenost projektnog zadatka uslovila je formiranje projektnog tima koji je okupio istraživače i stručnjake za odgovarajuće oblasti 2. Instrument za prikupljanje podataka obuhvatio je pitanja koja su se odnosila na opšte podatke, stanje objekata i depoa, fondove, dokumentaciju, opremu, ljudske resurse, programsku ponudu, posetioce, izdavačku delatnost, odnose s javnošću, saradnju s drugim institucijama, strukturu budžeta, prioritete i probleme muzeja. Bogatstvo prikupljenih podataka premašilo je potrebe Konferencije i naručioca projekta. Istovremeno, otvorile su se nove mogućnosti za razvoj projekta u pravcu objedinjenog prikaza muzejskog potencijala Srbije na Web-u, pa smo, zato, nastavili s prikupljanjem podataka i nakon završetka konferencije Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa. Rezultati prikazani u ovoj publikaciji zasnovani su na informacijama dobijenim iz upitnika koji su pristigli do 16. oktobra godine (iz 84% muzeja). U Web bazi podataka biće zastupljene i informacije o muzejima koji su dostavili popunjene upitnike nakon pomenutog datuma. 1 Konferencija Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija održana je u organizaciji Sektora za kulturnu baštinu Ministarstva kulture Republike Srbije 22. i 23. maja u Palati Srbija. 2 Istraživački tim Zavoda (mr Maša Vukanović, mr Slobodan Mrđa i Dragana Martinović); Neda Jevremović, šef Odeljenja za dokumentaciju Narodnog muzeja u Beogradu; Aleksandra Savić, kustos Prirodnjačkog muzeja u Beogradu; Saša Srećković, kustos Etnografskog muzeja u Beogradu; i mr Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja u Valjevu. 3

4 Namera nam je bila da u ovoj publikaciji predstavimo najznačajnije rezultate, a posebno nam je bilo važno da ukažemo na raznovrsne mogućnosti interpretacije i praktične upotrebe tih rezultata. Zato smo pozvali istraživače i stručnjake za pojedine oblasti, koje su bile predmet istraživanja, da napišu priloge inspirisane statistički obrađenim podacima iz baze o muzejima Srbije. Tendenciozno, postavili smo mali broj ograničenja za pisanje dogovoreno je da dužina teksta svakog autora bude oko karaktera, da autori prokomentarišu statističke podatke koji se odnose na oblast o kojoj pišu i da daju preporuke za unapređenje stanja u njoj. Očekivano, dobili smo analitičke tekstove koji su se razlikovali i po strukturi i po zastupljenosti teorije/empirije, ali su svi doprineli jasnijem sagledavanju problema i potencijalnih rešenja od značaja za muzejsku delatnost u aktuelnom društvenom kontekstu. Time, naravno, ni izbliza nisu iscrpljene sve mogućnosti upotrebe obilja podataka koje čuvamo u bazi. Stoga, tekst koji sledi treba shvatiti i kao poziv stručnoj javnosti da slobodno koristi podatke koji će biti na raspolaganju putem Web-a, kao i da konstruktivnim kritikama doprinese daljem razvoju projekta. Biljana Jokić i Dragana Martinović urednice publikacije 4

5 UVOD Ideja prosvetiteljstva, u čijoj je osnovi slavljenje razuma i međusobno razumevanje kultura, bez obzira na razlike, manifestuje se u rađanju muzeja kao mesta sistematske reprezentacije prirodnih, umetničkih, istorijskih objekata, ali i naučnih, filozofskih, umetničkih i drugih sistema. Muzej XVIII veka spaja različite grane znanja, interpretirajući ih prema sistemu metodičke klasifikacije, u svrhu stvaranja zbirki posebnih predmeta (kurioziteta) dostupnih samo za poznavaoce i obrazovane 3. Iako su tada ustanovljeni javni muzeji, naravno, na tradiciji privatnih kolekcija iz XVII veka, oni su zadržali ekskluzivnost i elitizam, jer u to vreme u Evropi nije bila izgrađena svest da bi zbirke umetničkih dela mogle da pripadaju celom narodu. Na prelazu vekova, nakon građanskih revolucija, hramovi umetnosti bivaju pretvoreni u muzeje republika, nacionalne muzeje koji interpretiraju muzejsku građu u duhu izgradnje nacionalne svesti. Doba muzeja pripada XIX veku, kada mnogi veliki muzeji postaju službene institucije od javnog značaja 4, vitalni punktumi u obrazovnoj i kulturnoj misiji viktorijanskog doba. Karakteristična je bila ideja akumuliranja svega, konstituisanja neke vrste arhiva, želja da na jednom mestu bude sadržano svo vreme, sva doba, sve forme, svi ukusi. Velika izložba, održana u Londonu godine, uticala je da se iz korena promeni stav muzejskih radnika, kustosa, prema javnosti; sve do I svetskog rata, međunarodne izložbe, koje su se održavale s obe strane Atlantika, dale su muzejima ogromnu društvenu moć. Ljudi su u velikom broju dolazili u muzeje da se obrazuju, da prošire svoje vidike, da sretnu ljude sličnih kulturnih potreba, ili samo iz radoznalosti i, naravno, zadovoljstva. Tada se razvija i monumentalna muzejska arhitektura koja nastaje u kombinaciji barokne unutrašnjosti i klasicističke spoljašnjosti, a pored prirodnog svetla, u reprezentativne i bogato dekorisane sale uvodi se električno i plinsko osvetljenje. Nakon euforije kraja veka (fin de siècle), te posledica izazvanih ratnim strahotama i posleratnom ekonomskom krizom, dolazi do razvoja nauke i tehnike, dok muzeji postaju mesta bekstva od životnih potresa. 3 Reshaping museum space architecture, design, exhibitions, Ed. by Suzanne MacLeod, Routledge, Taylor&Francis Group, London and New York, 2005, str Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Zavod za informacijske studije, Zagreb, 1993, str

6 Osnivanje muzeja u Srbiji počinje krajem treće deceniije XIX veka i do godine osnovana su trideset dva muzeja 5. Vremenom su se stekli uslovi za planskim i sistematičnijim okretanjem prema široj javnosti, ali su muzejski sadržaji ostali jednodimenzionalni, bez poštovanja kompleksnosti i višeznačnosti misije muzeja. U II polovini XX veka, vrata muzeja polako se otvaraju za savremeniju umetničku produkciju, ali i dalje odabranu, dok se prava umetnost dešava u galerijama, kulturnim centrima i životu. 6 Umetnici koji su 60-ih godina prošlog veka proklamovali da su sve izložbe političke i artikulisali kroz svoj rad kritiku muzeja, uticali su na oblikovanje nove muzejske teorije i polemisanje o novom izlagačkom diskursu. Umetnost 70-ih godina imala je edukativnu i populističku ulogu u Malroovom smislu umetnost za narod, zbog naroda, za mase, zbog masa, jer su oni upravo ti vrhunski arbitri i potrošači naime, umetnost koja treba i može da zameni hleb. 7 Globalnost se oseća u novim polivalentnim konceptima muzeja; nasuprot eliti, važna je mainstream publika, a za veliku posećenost zabavnost, čije je moćno i efektno sredstvo učenja i dobijanja informacija tehnologija. Takođe, tada nastaju i veliki muzejski kompleksi s razvijenom umetničkom, naučnom i kulturnom delatnošću, propraćenom velikim tematskim izložbama čiji se izlagački konteksti poistovećuju s teatrom i idejom kreiranja dramatične priče oko izloženih predmeta. Tako, postmoderni pristup preplavljuje i muzeje na Zapadu koji postaju mestima inovativnog nastupa kustosa kroz drugačiji način prezentovanja izložbe, uključujući u doživljaj sva čula. Čvršća integrisanost muzeja u društvo započeće 80- ih godina, kada se sprovodi revalorizacija fundusa u cilju prezentacije ideje i prenošenja poruke putem muzejskih predmeta i tehnologije 8. Muzeji u Evropi, kao i kod nas, doživeli su 90-ih godina veliku krizu, što govori u prilog tome da ako muzeji ne postanu deo svog društva, kulture, prirode i realnog života, počeće da se gase. Ključ njihovog oživljavanja i novog razvoja ne nalazi se u posedovanju starih predmeta kuriozitetne vrednosti, već u pravilnijem razumevanju društvene i obrazovne uloge, u smislu da se putem osnovnih muzejskih medijuma zbirki, izložbi, edukativnih programa aktuelizuju koncepti, promene vizure, utiče 5 Muzeji i društvo, dokumentacija istraživanja, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, mart 1978, str Ivo Maroević, nav. delo, str Irina Subotić, Imaginarni muzej naših dana, Prometej, časopis za vizuelne umetnosti, br. 3, Novi Sad, jul 1994, str Ivo Maroević, nav. delo, str

7 na životne stavove i emotivna strujanja posetilaca. Kao deo urbane regeneracije i lokalne memorije, muzeji su ti koji mogu da doprinesu poboljšanju i jačanju sredine, da podupiru društvo i njegov identitet međusobnim umrežavanjem i zajedničkim planskim radom. Krajem XX veka u mnogim krajevima sveta, a naročito kod nas, muzeji se još uvek smatraju svetovnim (sekularnim) katedralama modernog naučnog društva, čuvarima istorije ili depoima nacionalnog blaga, no postoje sve brojniji primeri u kojima je primetan proces dinamičnih promena u muzejskoj praksi i samoj muzeologiji, kao i unutrašnjoj i spoljašnjoj arhitekturi muzeja. U XXI veku, muzeji stiču novu društvenu poziciju, postajući prostorima različitog tipa programa koji se simultano dešavaju u njima, što daje osećaj slobode učestvovanja. Kao nikada do sada u svojoj modernoj istoriji, oni su pretrpeli radikalne promene i reforme; nastupilo je vreme redefinisanja uloge muzeja i njihovog preobražaja, kako u prostornom smislu tako i u pogledu poslovne politike. Potrebno je da muzeji današnjice preuzmu ulogu medijatora i komunikatora s okolnim svetom, interpretatora edukativnih sadržaja, aktera u kreiranju delotvornijeg pristupa posetiocima, s čime treba uskladiti i nove načine sakupljanja, čuvanja i prezentovanja artefaktâ. Muzeji kod nas moraju da se otvore za promene, nove projekte i savremenije programe rada, da postanu aktivniji u stvaranju značenja, te da iz njih izniknu nove varijante izlaganja i komuniciranja s posetiocima, lokalnom zajednicom i društvom uopšte. U postavljanju osnove za dalji razvoj muzeja kao aktivnih činilaca i nosilaca društvenih, ekonomskih i kulturnih procesa i promena, ključnu ulogu imaju empirijska istraživanja. 7

8 OSNOVNE INFORMACIJE O ISTRAŽIVANJU Predmet istraživanja Projekat Muzeji Srbije aktuelno stanje predstavlja sociološko dokumentaciono istraživanje, u kojem smo se bavili muzejima, imajući u vidu njihov doprinos očuvanju kulturnog identiteta i njihovu kompleksnost, kako u smislu delatnosti, koja se usložnjavala, tako i u smislu društveno-istorijske uloge, koja se transformisala kroz vreme i prostor. Predmet istraživanja obuhvatio je ključne elemente funkcionisanja muzejskih ustanova: materijalne resurse (stanje zgrada, depoa, opreme); fondove i dokumentaciju; ljudske resurse; finansije (planovi i realizacija); programsku ponudu i posetioce. Ciljevi istraživanja Opšti cilj istraživanja jeste da se utvrdi aktuelno stanje u oblasti kulturnog nasleđa, odnosno u muzejima kao nosiocima te delatnosti. Posebni ciljevi: 1. utvrditi stanje zgrada i objekata; 2. utvrditi stanje u depoima (broj, vrste, opremljenost...); 3. utvrditi stanje u fondovima (struktura, vrste zbirki, konzerviranje, revizija, nabavka predmeta); 4. utvrditi stanje prateće dokumentacije (obrađenost zbirki, kategorizacija dobara, fotodokumentacija, snimljenost zbirki i stalnih postavki, biblioteke i bibliotečki fondovi, izdavačka delatnost); 5. utvrditi trenutnu situaciju u domenu opremljenosti informacionokomunikacionim tehnologijama; 6. utvrditi trenutnu situaciju u domenu ljudskih resursa; 7. prikupiti podatke o izložbama, programima i posetiocima; 8

9 8. prikupiti podatke o strukturi budžeta; 9. utvrditi prioritete i najveće probleme muzejskih ustanova. Posebni praktični ciljevi vezani su za kreiranje baze podataka i Web prezentacije na osnovu podataka iz baze. Namera nam je bila da, na osnovu rezultata istraživanja, ukažemo i na mogućnosti promene prirode muzeja, kao i njihove društvene funkcije, ali i na to da bi oni trebalo da postanu dostupniji publici, fleksibilniji i bliskiji svakodnevici. Takođe, nastojali smo da prikažemo moguće načine proširenja delovanja muzejskih ustanova, odnosno njihovog uticaja na širu sredinu, ali i da ponudimo modele koji bi doprineli obrazovanju postojeće publike i pridobijanju nepublike. Rečju, želeli smo da damo doprinos repozicioniranju muzeja u Srbiji i da ukažemo na pojedine varijante koje mogu da pomognu u ostvarenju našeg opštedruštvenog cilja da muzeji Srbije postanu operativniji i otvoreniji. Nadamo se da će prikazani rezultati da podstaknu konkretne akcije donosilaca odluka na različitim nivoima. Metodologija istraživanja Osnovni metod prikupljanja podataka u ovom istra ži va nju bilo je ispitivanje, i to tehnikom pisane ankete sa stan dardizovanim pisanim upitnikom. Izbor tehnike za prikupljanje podataka izvršen je na osnovu tipa informacija koje su nam bile potrebne za sagledavanje postavljenih problema i realizaciju ciljeva istraživanja. Takođe, na izbor tehnike uticala je i veličina grupe (muzeja) koja je planirana istraživanjem. Instrument za prikupljanje podataka (upitnik) posebno je kreiran za potrebe projekta i obuhvatio je devedeset šest pitanja koja se odnose na opšte podatke, stanje objekata i depoa, fondove, dokumentaciju, opremu, ljudske resurse, programsku ponudu, posetioce, izdavačku delatnost, odnose s javnošću, saradnju s drugim institucijama, strukturu budžeta, prioritete i probleme muzeja 9. Upitnik je bio pripremljen u štampanoj i elektronskoj formi, tako da su nadležni u muzejima mogli da odaberu onu koja im je više odgovarala. Ne iznenađuje podatak da je sedamdeset dva muzeja dostavilo upitnike u elektronskoj formi, a svega dva u štampanoj. Procedura prikupljanja podataka podrazumevala 9 Upitnik je u Prilogu. 9

10 je telefonski kontakt između istraživača iz Zavoda i osoba u muzejima odgovornih za popunjavanje upitnika. Na taj način, utvrđeno je da su svi upitnici stigli do planiranog odredišta. I nakon isteka prvog roka za dostavljanje popunjenih upitnika (za potrebe Konferencije), istraživači su obavili više telefonskih razgovora s nadležnima u svakom muzeju koji nisu dostavili popunjen upitnik. Svaki put, bez izuzetka, dobili su odgovor da će popunjeni upitnici biti dostavljeni u najkraćem roku. Odziv muzeja na anketu Anketom su bili obuhvaćeni svi muzeji u Srbiji. Preliminarni spisak muzeja kojima je poslat upitnik napravljen je na osnovu evidencije iz baze podataka e-kultura 10 ; na ovom spisku našlo se devedeset osam muzeja. Iz istraživanja je, zbog objektivne nemogućnosti obavljanja svog posla, izostavljeno pet muzeja s teritorije Kosova i Metohije 11. Tokom marta i aprila, muzejima Srbije prosleđeni su upitnici iz Sektora za kulturnu baštinu Ministarstva kulture. U tom trenutku, odgovori su očekivani iz devedeset tri muzeja. Prikupljanje uz telefonske najave i, eventualno, ponovno slanje upitnika, od maja do septembra godine, vršeno je iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka. Međutim, prikupljajući upitnike, istraživači su ustanovili da je u periodu od godine do danas četiri muzeja prestalo s radom. Takođe, iz jednog muzeja stigao je upitnik samo s opštim podacima uz telefonsko objašnjenje da proces privatizacije pomenute organizacije, kojoj Muzej pripada, nije još završen, te stoga nadležna osoba u Muzeju nije u mogućnosti da u potpunosti odgovori na pitanja postavljena u upitniku. Zaključno sa 16. oktobrom godine, popunjeni upitnici stigli su iz sedamdeset četiri muzeja, što je 84% od ukupnog broja muzeja koji funkcionišu danas u Srbiji. Ovako visok procenat odziva obezbeđuje pouzdanost rezultata, ali se istovremeno nameće pitanje razloga zbog kojih nisu pristigli podaci iz preostalih četrnaest muzeja, iako su njihovi direktori više puta 10 Reč je o razvojnom modelu Geokulturne karte Srbije bazi podataka o institucijama kulture u Srbiji koji je započet godine u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka. Videti: 11 Konkretno, reč je o Arheološkom muzeju u Prizrenu, Gradskom muzeju u Đakovici, Gradskom muzeju u Kosovskoj Mitrovici, Muzeju prizrenske lige u Prizrenu i Muzeju u Peći. 10

11 kontaktirani, a mnogi su pokazali zainteresovanost za učešće u projektu. Na ovo pitanje ne možemo da damo precizne i pouzdane odgovore, ali, na osnovu našeg višegodišnjeg istraživačkog iskustva, možemo da istaknemo problem nedovoljno razvijene svesnosti o značaju pravovremenog odziva pojedinih institucija kulture (ne samo muzeja). Ova pojava nije ograničena samo na oblast kulture već se redovno beleži u svim istraživačkim projektima i kod nas i u svetu. U našem slučaju kada Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, za potrebe Ministarstva kulture, realizuje istraživanje o stanju u državnim ustanovama nedovoljna kooperativnost, odnosno nedovoljno kvalitetna komunikacija u fazi prikupljanja podataka posebno je indikativna zbog specifičnog odnosa učesnika u istraživačkom procesu (naručilac realizator jedinica uzorka) koje povezuje zajednički okvir delovanja i obaveza/odgovornost prema državi/kulturi koju predstavljaju. Odgovornost za unapređenje kvaliteta međusobne komunikacije delom se može pripisati svim pomenutim akterima. Tako, naručilac (Ministarstvo kulture) treba konstantno da razvija odnos poverenja i neguje praksu primene rezultata istraživanja, a postoje i indicije da bi trebalo da uspostavi i bolju koordinaciju aktivnosti. Naime, prema informacijama koje smo dobili usmenim putem od nadležnih u muzejima, naš upitnik bio je treći koji je poslat ovim ustanovama kulture iz istog sektora Ministarstva u roku od tri meseca; a poznato je da učestalo ispitivanje upitnicima, iste ili slične sadržine, izaziva negativne reakcije. Dalje, realizator (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka) treba redovno da informiše sve učesnike u istraživačkom procesu o rezultatima istraživanja, ali i da prati i vrednuje nivo njihove primene od samih naručilaca. Jedinice uzorka (ustanove kulture u ovom slučaju, muzeji) treba da unaprede praksu pravovremenog dostavljanja traženih podataka, imajući u vidu svoju ulogu u sagledavanju pojava koje prevazilaze interese pojedinačnih ustanova u datom trenutku. Rezime glavnih rezultata Prikazani rezultati zasnovani su na podacima koje su dostavili nadležni u muzejima. Na ovom mestu u publikaciji daćemo samo kratak pregled, bez interpretacija. 11

12 Zgrada (objekat) Većina muzejskih objekata je u državnom vlasništvu (u vlasništvu opština je 23%, grada 16%, države 46%), dok su ostali navodili specifične odgovore (privatno vlasništvo, javna preduzeća, SPC, Jevrejska opština...). U pogledu građevinske konstrukcije, većina (94%) su zidani objekti, dok samo 1 muzej navodi bondručnu konstrukciju. Svega 15% muzeja ima obezbeđen pristup za osobe s invaliditetom. Većina glavnih muzejskih zgrada (76%) i manji broj ostalih muzejskih objekata (46%) su kulturna dobra. Adaptacija i/ili rekonstrukcija muzejskih objekata rađena je u 81% muzeja, a u naredne tri godine adaptaciju planira 76% muzeja. Obezbeđenje objekta najčešće se rešava tehničkom zaštitom, kao što su rešetke i metalna vrata (69%), protivpožarnim sistemom (63%), službom obezbeđenja (61%) i alarmnim sistemom (53%). Video nadzor ima 7% muzeja. Plan evakuacije za zaposlene i posetioce postoji u svega 19% muzeja, a isto toliki procenat muzeja ima plan evakuacije za kolekcije. Međutim, prema podacima iz upitnika, u 80% muzeja zaposleni su obučeni za slučajeve opasnosti. Osigurano je 65% muzejskih objekata. Muzejski fond je u potpunosti osiguran u 23% muzeja, delimično je osiguran u 24% muzeja, dok uopšte nije osiguran u čak 49% muzeja. Depoi su najčešće locirani isključivo u glavnoj zgradi (46%), a nešto ređe i u glavnoj zgradi i u drugim objektima (38%), dok su najređe locirani samo u drugim objektima (8%). Kada je reč o instrumentima u depou, oko ½ muzeja navodi da ima grejanje (54%), požarni sistem (46%), merač temperature i vlage (43%). Oko 1 /3 muzeja navodi da ima alarm za slučaj krađe (36%), kao i klima uređaj (31%). Merač UV zračenja, prema upitniku, postoji samo u 1 muzeju. Za 28% muzeja procenjuje se da infrastruktura ugrožava depo. 12

13 Fondovi i dokumentacija Studijske zbirke formirane su u 55% muzeja. Konzervatorska radionica postoji u 50% muzeja. U proteklih deset godina, celokupna revizija obavljena je u 38% muzeja. Predlog kategorizacije kulturnih dobara urađen je u 39% muzeja. Podaci za Centralni registar pokretnih kulturnih dobara unose se u 54% muzeja. Druge kompjuterske aplikacije za obradu zbirki koristi 32% muzeja. Kada je reč o obrađenosti zbirki, ukupno je obrađeno svega 27% predmeta; nije obrađeno 17%, a bez podataka o obrađenosti je 56%. Stalna postavka snimljena je u 71% muzeja. Dokumentacija o nematerijalnoj građi postoji u 47% muzeja. Stručnu biblioteku ima 95% muzeja. Izložbe, programi, posetioci Procedura planiranja izložbi (UO, Kolegijum, Stručni savet) postoji u 85% muzeja. Dugoročni plan izložbenih aktivnosti ima 72% muzeja. U 61% muzeja izložbe postavlja i dizajnira osoba obučena za muzejske postavke. U 43% muzeja postoji utvrđen plan evaluacije izložbi. Kada je reč o ukupnom broju realizovanih izložbi u prethodne tri godine, zabeležene su neznatne oscilacije (701 u 2006, 645 u i 668 u godini). Trend rasta u poslednje tri godine beleži se u vezi s realizacijom drugih programa, kao što su: tribine, predavanja, promocije, koncerti (713 u 2006, 648 u i u godini). Zabeležen je porast broja posetilaca stalnih muzejskih postavki i u glavnoj zgradi, i u drugim objektima (ukupno posetilaca u 2006, u 2007, u godini). 13

14 Edukativne radionice i programe za decu predškolskog uzrasta, povremeno ili redovno, organizuje 69% muzeja, za decu školskog uzrasta 77%, za odrasle 58%, a za osobe s invaliditetom 51% muzeja. Izdavačka delatnost Ažurnu publikaciju o svojoj ustanovi ima svega 43% muzeja; 23% ima zastarele publikacije, a čak 28% muzeja nikada nije imalo ovakvu vrstu publikacije. U skladu s prethodnim rezultatom, navodi se da publikaciju o svojoj ustanovi na nekom od stranih jezika ima 42% muzeja. Svaki drugi muzej objavljuje kataloge svojih zbirki i, takođe, svaki drugi muzej navodi da ima svoj časopis i/ili stalnu publikaciju stručnog karaktera. Posebne publikacije o izložbama i drugim programima izdaje 86% muzeja. Istraživanja i saradnja Naučna istraživanja predstavljaju jednu od aktivnosti u 82% muzeja. Muzejske kolekcije koriste spoljni saradnici 95% muzeja. Saradnju na istraživačkim projektima s drugim muzejima ostvaruje 85% muzeja, a ta saradnja je još zastupljenija kada je reč o izložbama (93% muzeja navodi da razvija ovakvu vrstu saradnje). S turističkim organizacijama sarađuje 85% muzeja. U većini slučajeva (82% muzeja) navedeno je da je muzej i/ili neko od zaposlenih član domaće profesionalne asocijacije, a nešto ređe (45% muzeja) navodi se članstvo u stranim asocijacijama. Odnosi s javnošću Posebna služba za odnose s javnošću postoji u 32% muzeja. Većina muzeja (55%) kontakte s medijima održava povremeno, u zavisnosti od organizacije svojih programa; nešto ređe (43% muzeja) navodi se da se ti odnosi održavaju više puta mesečno. 14

15 Skoro u svim muzejima (96%) navedeno je da mediji objavljuju informacije o njima. Odnosom s medijima zadovoljno je 74% muzeja. Najzastupljeniji oblik oglašavanja muzejskih aktivnosti je plakat (81%), internet (66%), a zatim slede oglasi u novinama (42%), TV spotovi (39%), radio spotovi (31%), a potom bilbordi (18%). U svega 13,5% muzeja postoji Društvo ljubitelja muzeja, a samo u 8% postoji Dečiji klub. Ljudski resursi Ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme u 74 muzeja, koji su dostavili podatke, je (12% s osnovnim stepenom obrazovanja, 32% sa srednjim, 6% s višim, 43% s visokim, 8% s magistraturom ili doktoratom). Zbirke su pokrivene stručnim kadrom u 58% muzeja. Procenjuje se da sadašnja struktura zaposlenih omogućava uspešan rad ustanove u 46% muzeja. Oko ¾ muzeja (77%) angažuje honorarne saradnike. Volontere angažuje 40%, a prosečan broj volontera po muzeju je 4. U 24% muzeja rade vojnici na civilnom odsluženju vojnog roka. Stručno usavršavanje zaposlenih omogućava 78% muzeja. Oprema U muzejima preovlađuju računari novije generacije 80% ima Pentium IV, 11% Pentium III, a ostali koriste Pentium I i Pentium II. Računari su umreženi u 58% muzeja. Pristup internetu najčešće se odvija putem ADSL-a (63%), a ređe na drugi način (kablovski internet 12%, Dial Up 9%, Wireless 5%). Bez pristupa internetu je 7% muzeja. Vozilo poseduje 47% muzeja. 15

16 Struktura budžeta U cilju jasnijeg sagledavanja, izvore finansiranja podelili smo na dominantne (koji učestvuju s više od 50% u godišnjem budžetu ustanove) i na marginalne (koji učestvuju s manje od 5% u godišnjem budžetu ustanove). Tako se pokazalo da su sredstva iz opštinskog budžeta dominantni izvor finansiranja svakog trećeg muzeja (31%), skoro jednako kao i sredstva iz gradskog budžeta (30%), dok su sredstva iz republičkog budžeta dominantni izvor finansiranja u 22% muzeja. U skladu s tim, sopstveni prihodi su marginalni izvori finansiranja svakog drugog muzeja (49%), a donacije su marginalni izvori finansiranja približno svakog trećeg muzeja (27%). Što se tiče odnosa planiranih i ostvarenih sredstava, čak 45% muzeja nije dostavilo taj podatak. Ostali, koji su naveli taj podatak, najčešće pominju procenat ostvarenosti u intervalu % (to su odgovori iz 36% muzeja), dok se značajno ređe navode manji procenti ostvarenosti planiranog budžeta. Prioriteti i problemi Na kraju ispitivanja, tražili smo da se rangiraju navedeni problemi prema prioritetima, te se tako pokazalo da su najznačajniji prioriteti za većinu muzeja sledeći: dokumentacija, revizije, digitalne baze podataka, muzejski prostori adaptacije i/ili nove zgrade i muzejske postavke. 16

17 ANALIZE ODABRANIH OBLASTI 17

18 Dragana Martinović UDK: 069.2/.3(497.11) istraživač saradnik, istoričar umetnosti /.536(497.11) Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Muzejski prostori Muzejski prostor, spoljašnji i unutrašnji, u koji spada izložbeni prostor, prostor za smeštaj zbirki, potom prostor za depoe, kancelarije, radionice, ali i muzejski departmani i delokalizovani objekti, arhitektura, kao i prirodno okruženje, važan je segment u funkcionisanju svakog muzeja. Ponekad i sam deo kulturnog nasleđa, muzej prima u svoj prostor materijalnu i nematerijalnu baštinu, čiji se predmeti selektuju, odvajaju iz svog prvobitnog konteksta, da bi se nakon prikupljanja proučavali, čuvali i prezentovali društvenoj javnosti. Tako izdvojen iz društva i kulture u kojoj je nastao, artefakt ulazi u muzejsku zbirku dobijajući nova značenja i donoseći drugačije smislove koje treba dekodirati. U okviru njegovog novog života u muzeju, važno je predmetu, kao njegovoj okosnici, vratiti životnu vrednost, vrednost prenosioca znanja, informacije, doživljaja, istine; da bi predmet korespondirao sa stvarnošću iz koje je potekao, potrebno je izgraditi smislenu priču oko njega, ali i kreirati odgovarajući prostorni ambijent. Kada se pristupi rekonstrukciji muzejske zgrade, neophodno je najpre sagledati njegov kulturni i istorijski značaj; svima je dobro znano da su muzeji u Srbiji smešteni u objekte čija je prvobitna namena bila drugačija, osim četiri muzeja MSU, 25. maj (departman Muzeja istorije Jugoslavije), Muzej vazduhoplovstva i Muzej u Aranđelovcu. Uglavnom su stare građevine: banke, berze, pošte, privatne kuće, palate, konaci..., bivale preinačene u muzeje, te povremeno dorađivane, preuređivane, ali nikada do kraja adaptirane, što povlači za sobom nemogućnost ispunjavanja maksimuma muzejske delatnosti. Stoga je danas poseban izazov za arhitekte i dizajnere da transformišu prostor nenamenski građenih zgrada u prostor prema osnovnim standardima muzejskog rada, ali tako da očuvaju autentičnost zgrade koja je u 76% istraženih muzeja kulturno dobro. Projektovanje novog muzeja ili adaptiranje starih prostora veoma je zahtevan zadatak za one koji ga se late, jer moraju da imaju u vidu specifičnost muzejskih institucija, njihovu mnogostranu delatnost i brojne funkcije. Tako se iz dobijenih upitnika 18

19 vidi da je na šezdeset od sedamdeset četiri muzeja rađena adaptacija ili rekonstrukcija, ili pak muzejskih objekata, ali da ovi radovi uglavnom nisu u potpunosti dovršeni, te su muzejske zgrade i dalje narušene u konstruktivnom pogledu. Problem je i u tome što se kod nas arhitektonski poduhvati ne prilagođavaju tipu muzeja ili pak stalne izložbe, te forma ne sledi funkciju muzeja koja se tiče organizovanja prostora za čuvanje i prezentaciju predmeta iz muzejskih zbirki. Takođe, važna činjenica je da su, u većini slučajeva, muzeji renovirani pre dvadeset i više godina (a građeni pre više od pola veka), tako da se, iz sadašnje perspektive, u 76% muzeja ponovo (ili prvi put) planira adaptiranje koje će biti novijeg datuma (Grafikon 1). Za ostali, manji procenat muzeja, ne može se sa sigurnošću reći da li negativan odgovor znači da je adaptacija već obavljena ili pak da ne postoje finansijska sredstva niti plan za rekonstrukciju u bliskoj budućnosti. Grafikon 1 Planirana adaptacija/rekonstrukcija muzeja u naredne 3 godine 24,3% 75,72% Da Ne Da bi moglo da se pređe na prostorno planiranje, bitno je najpre napraviti osnovni koncept postavke, osmisliti metode izlaganja, definisati pravac kretanja. S obzirom na to da se radi o trodimenzionalnom okruženju, veliku ulogu igraju ulaz i izlaz, tok posmatranja i komunikacije, odnos predmeta, izvori prirodne svetlosti, visina plafona, oblik galerija... Naravno, u artikulisanju muzejskog prostora uvek se treba obraćati iskustvu posetioca, jer su, na neki način, muzejska građevina i njeni posetioci komplementarni izložbenom prostoru. Stoga, prostorni koncepti ne smeju da budu konfuzni; posetioci moraju da se osećaju ugodno, jer je muzej mesto u kojem su percepcija i ponašanje skoro 19

20 identične važnosti, što znači da izložbe i prostor u kojem se posetioci kreću moraju zajedno da budu planirani. 12 Da bi se omogućio vidljiviji i lakši pristup posetilaca, trebalo bi prostor podeliti od većih ka manjim zonama, aranžirati ga od nekoliko međusobno povezanih celina, ali otvorenih i transparentnih, odgovarajućih za prezentiranje predmeta, što je svakako interesantnije, a i stvara se mogućnost da eksponati budu adekvatno percipirani, kao i da postanu deo osmišljenog ambijenta. Na osnovu ankete, sprovedene u muzejima Srbije godine, došlo se do zaključka da su lokacija, prostranost, atmosfera muzeja, kao i iskorišćenost prostora za druge funkcije (ili usluge tipa biblioteke, knjižare, kafea, suvenirnice), osim izlagačke, bitni faktori koji utiču na posećenost 13 ovih ustanova kulture. Važna je i svest o tome da muzejski prostor obuhvata i njegovo okruženje, eksterijer a ne samo enterijer, koje takođe može da ima svoju svrhu u muzejskoj delatnosti, te da ostavlja dobar ili loš utisak na posetioce. Zapaženo je da je u Srbiji, još od 70-ih godina XX veka 14, postojeći muzejski prostor nedovoljan, te da je, stoga, nemoguće odgovoriti svim muzeološkim i muzeografskim zahtevima jedne institucije koja se bavi kulturnim nasleđem. Iako su, u međuvremenu, neki muzeji konačno useljeni u novoizgrađene objekte ili dosta uspešno adaptirana zdanja, ni dan-danas nije rešeno pitanje rekonstrukcije velikih muzeja, kao što su: Etnografski muzej, Muzej grada Beograda, Istorijski muzej, Muzej primenjene umetnosti... Započeti su radovi na proširenju pojedinih muzeja u Srbiji, ali može se reći da će najobimniji konstruktivni zahvat u regionu Balkana biti, svakako, podizanje faktički novog unutrašnjeg prostora Narodnog muzeja u Beogradu, u svrhu potreba modernih muzejskih prezentacija. Već je izrađen idejni projekat rekonstrukcije, restauracije, dogradnje i adaptacije uz poštovanje muzeoloških i muzeografskih principa i opremljenosti novim tehnologijama 15. Prilikom projektovanja unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, potrebno je misliti i na osobe s invaliditetom, ne samo u smislu olakšanog prilaza 12 The Educational role of the Museum, Ed. by Eilean Hooper-Greenhill, Routledge, Taylor&Francis Group, London and New York, 1999, str Tatijana Rap, Muzej kao poslovni sistem, Kultura, časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, br. 97, Beograd, 1998, str Na osnovu podataka istraživanja Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koje je bilo sprovedeno godine; videti: Muzeji i društvo, str Vladimir Mitrović, Narodni muzej u Beogradu, DaNS, časopis za arhitekturu i urbanizam, br. 55, Novi Sad, 2006, str

21 muzeju već i u smislu nesmetanog kretanja prostorijama i praćenja izloženih eksponata i legendi. Istraživanje Muzeji Srbije aktuelno stanje pokazuje nepovoljne rezultate vezane za postojanje prilazne rampe za invalide u kolicima (Grafikon 2); naime, samo 14,9% muzeja, odnosno jedanaest njih ima obezbeđen prilaz za ove osobe (i to je pitanje da li je adekvatno napravljen); a da ne pominjemo mogućnost ugradnje posebnih liftova ili platformi za kretanje po nivoima u zgradi ili pristup pomoćnim prostorijama. Kada govorimo o ovome, neophodno je osvrnuti se na pojedine članove, odnosno definicije iz Kodeksa profesionalne etike koji je usvojio IKOM (Međunarodni savet muzeja) na XV generalnoj skupštini održanoj u Buenos Ajresu godine; naime, u okviru tzv. institucionalne etike, kaže se da, prilikom planiranja izgradnje i fukcionisanja opreme, treba voditi računa o posebnim potrebama hendikepiranih osoba u meri u kojoj je to praktično izvodljivo. 16 Pored konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba s invaliditetom, Vlada Srbije izglasala je Zakon o planiranju i izgradnji, o standardima pristupačnosti, što podrazumeva uvođenje odgovarajućih tehničkih mera i rešenja u projektovanju ustanova kulture tako da se obezbedi nesmetano kretanje i pristup osobama s invaliditetom, da bi mogli da koriste kulturne sadržaje i programe. Grafikon 2 Pristup za osobe sa invaliditetom 14,9% 85,1% Ima Nema U većini muzeja postoji kakav-takav izložbeni prostor, ali i on uglavnom služi samo za povremene izložbe, dok identitet svakog muzeja čini njegova stalna postavka, odnosno reprezentativni izbor kulturnih 16 Muzeji i etika, prir. Gari Edson, Clio, Beograd, 2003, str

22 dobara koji proizilazi iz koncepcije same ustanove. Međutim, muzej je više od onog što se vidi na stalnim postavkama, tematskim, studijskim, edukativnim izložbama: muzejski materijal, čuvan u depoima, može da se učini dostupnim kroz stručnu obradu muzejskih fondova, u vidu publikacija, kataloga zbirki, izložbi itd, jer možda nisu sve muzejske vrednosti atraktivne da bi se pokazale publici ili nema dovoljno prostora da se izlože, ali su značajne s aspekta stručnog i naučnog proučavanja kulture i istorije u celini. Poseban problem u očuvanju kulturno-istorijskog blaga predstavljaju neadekvatni uslovi pod kojima se održavaju muzejski fondovi, često veoma bogati; iako nezamenljivi i jedinstveni dokazi naše prirodne i kulturne baštine, oni nisu dovoljno dobro zaštićeni, čuvani, valorizovani, pa ni osigurani čak u 49% muzeja! Iako su fondovi, prema anketi, osigurani u sedamnaest muzeja, a u osamnaest delimično, činjenica je da se nalaze u nezavidnoj situaciji i na ivici propadanja. Kulturna dobra se smeštaju, čuvaju i održavaju u depoima, koji su u većini muzeja improvizovani i neosposobljeni za bezbednu zaštitu, te nedovoljno opremljeni. Na osnovu rezultata ankete koju smo sproveli, pokazalo se da neki muzeji uopšte nemaju namenske prostorije za čuvanje muzealija (ili se one nalaze u drugim objektima), dok od šezdeset dva muzeja jedan deo njih ima depoe u okviru glavne muzejske zgrade, a drugi deo i van nje; svima je jasno da što su uslovi za smeštaj muzejskih predmeta gori, to je neophodnija konzervacija i restauracija postojećeg materijala, tako da se kristalizuje i potreba za postojanjem laboratorija, konzervatorskih radionica i sl. Stanje opreme u depoima je, po rezultatima istraživanja, negde na granici između zadovoljavajućeg i nezadovoljavajućeg, što znači da su zaposleni u muzejima ili navikli na nedovoljnu opremljenost, ili je stanje poboljšano. Da bi se muzejski predmeti i zbirke sačuvale od propadanja, potrebno je da se u depoima stvori mogućnost za održavanje odgovarajućih mikroklimatskih faktora 17. Stoga je neophodno da se obezbede instrumenti za fizičko tehničku zaštitu (Grafikon 3): odgovarajuće osvetljenje, ventilacija, grejanje (koje postoji u 54% muzejskih depoa), zatim protivpožarni alarm (u 45,9%), uređaji za merenje temperature i relativne vlažnosti (u 43,2%), alarm u slučaju krađe (u 36,5%), potom klima uređaji (u 31,1%), merač UV zračenja (koji postoji samo u depou jednog muzeja) itd. 17 Sa seminara o preventivnoj zaštiti Jugoslovenskog nacionalnog komiteta IKOM-a i Dijane Centra za konzervaciju Narodnog muzeja u Beogradu održanog godine u Galeriji fresaka. 22

23 Grafikon 3 Kada se govori o bezbednosti u muzejskim ustanovama, podrazumeva se zaštita zaposlenih i posetilaca, kao i samih predmeta, prostorija, odnosno celog objekta. Prema IKOM-ovom Kodeksu, sam upravni odbor muzeja odgovoran je za smeštaj i bezbednost kolekcija i ispunjenje svoje osnovne funkcije u koju je uključen takođe smeštaj i bezbednost zaposlenih. 18 Mere predostrožnosti moraju da budu usklađene s brojem zaposlenih, količinom eksponata, ali i s građevinskom konstrukcijom, arhitektonskim planom, tehničkim standardima, kao i urbanim okruženjem muzeja. Da bi se postigla optimalna sigurnost u muzejima, važno je postojanje službe bezbednosti, alarmnog i protivpožarnog sistema, elektronske, tehničke i mehaničke zaštite, ali i preventivnih koncepata za smanjenje rizika, u vidu plana za evakuaciju ljudi, eksponata i zbirki. Takođe, u okviru ovog skupa standarda i pravila očuvanja zgrade, zbirki i ljudstva, neophodna je dobra obučenost čuvara ustanove, ali i zaposlenih, kao i osiguranost objekta i fondova koji se nalaze u njegovom okrilju (što se tiče osiguranosti samih muzejskih objekata, ovo je urađeno u 65% muzeja, dok 35% njih treba i to da obezbedi). Na osnovu dobijenih odgovora, 69% muzeja poseduje tehničku zaštitu svoje zgrade ili objekata, koja podrazumeva rešetke, metalna vrata i sl; protivpožarni sistem ima 63,5% muzeja, a jedan od češćih načina obezbeđivanja objekta jeste postojanje službe obezbeđenja, odnosno čuvara (61%). Od ukupnog broja prikupljenih odgovora na pitanje obezbeđenosti muzejske ustanove, vidi se da polovina muzeja koristi sredstva za elektronsku zaštitu, odnosno alarmni sistem, samo 18 Muzeji i etika, nav. delo, str

24 pet muzeja ima ugrađen sistem za video-nadzor, dok je, ipak, najteže suočiti se s činjenicom da samo četrnaest muzeja ima plan evakuacije za zaposlene i posetioce, a još četrnaest njih plan evakuacije za kolekcije. Dakle, zapaža se da, od 70-ih godina, naši muzeji nisu usavršili uređaje za bezbednost, koji su u najvećem procentu na posleratnom nivou, a koje je, takođe, važno međusobno uskladiti, jer se sve mere zaštite pokazuju kao uspešne samo ukoliko su deo jedinstvenog bezbednosnog koncepta 19. S tim u vezi je i razvijanje svesti o važnosti da zaposleni budu obučeni za slučajeve opasnosti, što je shvaćeno u velikom broju muzejskih ustanova (80%), dok u oko 20% njih mora što pre da se obezbede osnovna sredstva za organizovanje najosnovnije obuke (koja su svakako minimalna u odnosu na posledice koje mogu da uzrokuju). Jer, pored odgovarajućeg školskog i profesionalnog obrazovanja, muzejski radnici moraju da imaju i tehničku obuku da bi mogli kvalitetno i efikasno da obavljaju poslove u muzeju. Iz svega sledi da još nije izgrađena moralna odgovornost za organizovanje specijalnih mera neophodnih za fizičku zaštitu predmeta, jer svaki dan postoji opasnost koliko od oštećenja usled prirodnih nepogoda, odnosno nehotičnog vida, toliko i od namerne devastacije ili krađe. Pored dokumentovanja predmeta i revizije zbirki, kao osnovnog zadatka muzejâ, na osnovu rezultata dobijenih iz sprovedene ankete o aktuelnom stanju u muzejima Srbije, godine, pokazalo se da je jedan od najvažnijih prioriteta upravo sanacija nenamenskih prostora, odnosno izgradnja novih prostora za izlaganje, za pohranjenost zbirki, za smeštaj tehnoloških pomagala, za radionice, kancelarije, dodatne aktivnosti itd. Prema deskriptivnim podacima, koje su pojedinci iz većine muzeja izneli, apeluje se na što hitnije rešavanje problema nepostojanja odgovarajućeg prostora u cilju normalizovanog funkcionisanja muzeja. Takođe, da bi se stekao jasniji uvid u stanje depoa, trebalo bi što preciznije postaviti norme koje bi definisale odnos predmeta i prostora potrebnog za njegovo čuvanje, ali koje ne mogu biti ni opštevažeće. 20 Muzej XXI veka više nije zgrada, monumentalna i nepristupačna, već mesto za posetu, istraživanje, slušanje, gledanje, dijalog, susretanje interdisciplinarno učenje. Sve više se radi na repozicioniranju i zbirki i posetilaca, u cilju generisanja novih prostornih formi zajedničkih i 19 Gerald Mat, Tomas Flac, Judita Lederer, Menadžment muzeja umetnost i ekonomija, Clio, Beograd, 2002, str Muzeji i društvo, str

25 sveobuhvatnih prostora u kojima su prevaziđene fizičke, intelektualne i kulturne barijere, u kojima je smanjena disproporcija između ukupnog broja muzejskih predmeta i izloženih eksponata, u kojima je muzejsko osoblje zaštićeno, ali i otvoreno za saradnju, i u kojima infrastruktura ne ugrožava zgradu, depoe, ljude. Idealno bi bilo da se depoi muzeja, kao u svetu, učine dovoljno javnim ili pak dovoljno obezbeđenim da mogu povremeno da se otvaraju u vidu senzacionalnih događaja, te da se tako omogući dostupnost kulturnog blaga svakom da bi u njemu mogao da uživa. Naravno, da bi se obistinila ovakva ekspografska politika, prioritetan uslov je da svaki muzej dobije dovoljno prostora za izlaganje ili, barem, prostorija namenjih trajnom smeštaju i čuvanju arhivske građe. 25

26 Neda Jevremović UDK: (497.11) šef Odeljenja za dokumentaciju Narodni muzej u Beogradu Dokumentacija kao osnovni stepen muzeološkog rada Svest o važnosti zaštite, evidentiranja i prezentiranja naše kulturne baštine razvijala se od samog osnivanja Narodnog muzeja u Beogradu, davne godine. Od tada, vrlo odgovorno se pristupilo obradi muzejskog fonda, tako da s pravom možemo reći da se srpska muzeologija razvijala uporedo s osnivanjem i razvojem muzejske delatnosti. Inventarisanje i obrada prvobitnog muzejskog fonda prati se preko prvog muzejskog inventara koji postoji u formi izveštaja, s datumom od 26. decembra godine, a pod nazivom Stanje Srbsko narodnog muzeuma. Tu se, po prvi put, predstavlja muzejski fundus, podeljen u pet grupa, prema vrsti muzejskog materijala. Već godine, sastavljen je Spisak stvari Muzeumu Srbskom prinadležeći, tj. muzejski inventar u kojem je muzejski fond bio podeljen u dve grupe: A grupa: novac 948 primeraka; B grupa: pismene i druge vrednosti. Možemo da konstatujemo da je s ovim prvim inventarom muzejskog fonda temeljito, studiozno i stručno započet razvoj muzejske dokumentacije koja predstavlja osnovni vid zaštite kulturnog nasleđa. Tačnije, precizirani su uslovi i metode pohranjivanja, održavanja, obrade i vrednovanja muzejskog fonda. Prvim inventarisanjem i obradom, postavljeni su temelji i stvoreni uslovi da se muzejska delatnost dalje razvija kao posebna nauka koja poseduje sopstveni predmet, terminologiju, metodologiju, klasifikaciju i tipologiju. Muzejski predmeti, kulturna dobra, razvrstana prema vrsti i hronologiji u određene zbirke, a u skladu s njima svojstvenim karakteristikama, predstavljaju dragocenu osnovu fond Muzeja. Stručno naučna obrada tih fondova jeste primarni zadatak muzejskog rada, uz profesionalni odnos stručnjaka kustosa na ovom poslu. Tačna evidencija i jasan pregled onoga što muzej prikuplja, čuva, štiti i prezentuje, može se ostvariti samo putem dobro organizovane i stručno postavljene 26

27 muzejske dokumentacije. Ovako postavljena dokumentacija, koja se bazira na stručnim rezultatima rada prilikom obrade muzejskih zbirki i muzejskih predmeta, zajedno s muzejskim predmetom čini jedinstven i nerazdvojiv dokument, tačnije, kulturno dobro. Iako je dokumentacija materijalni trag sadašnjosti, ona, u zajedništvu s muzejskim predmetom, vremenom prerasta u kulturnu baštinu. Nažalost, rezultati istraživanja Muzeji Srbije aktuelno stanje, dobijeni iz sedamdeset četiri naša muzeja, upućuju na izuzetno loše stanje muzejske dokumentacije, odnosno muzeološkog poslovanja u celosti. Analizom rezultata upitnika evidentirani su sledeći problemi i propusti u muzejima Srbije: - Jedan od ključnih problema jeste stručno formiranje muzejskih zbirki, odnosno razvrstavanje muzejskog fonda prema vrsti kulturnih dobara, što je direktno povezano s angažovanjem stručnjaka adekvatnih profesija. - Drugi problem koji se nameće, svakako je odnos stručnjaka kustosa prema kulturnom nasleđu u muzejima, odnosno pravovremenom ažuriranju podataka i stručno naučnoj obradi muzejskog materijala, što je jedan od najznačajnijih aspekata muzejskog rada, a zatim identifikacija i stručna verifikacija kulturnog dobra koji tek tada postaje deo kulturne baštine. Tome u prilog govore poražavajući rezultati. Naime, samo je 26,8% muzejskog fonda Srbije obrađeno, bez podataka o obrađenosti je čak 56%, a neobrađeno je 17,2% (Grafikon 4). - Sledeći evidentirani problem jeste razvijanje pojedinačnih baza podataka u dvadeset četiri muzeja Srbije. 27

28 Grafikon 4 Dokumentacija - obrađenost zbirki 56,0% 26,8% Obrađeno predmeta Neobrađeno predmeta Bez podataka o obrađenosti 17,2% Bez pretenzija da dajemo detaljnu analitičku studiju o stanju dokumentacije u muzejima Srbije, prevashodna namera nam je da ukažemo na suštinske probleme koji su postali akutni, te da uputimo na konstruktivna rešenja. Drugim rečima, čitav niz kompleksnih problema, koji su prisutni u oblasti muzejske dokumentacije u Srbiji, ukazuje na potrebu njihovog objektivnog sagledavanja i urgentnog rešavanja na pravilan način. Pokušaćemo da razjasnimo mnoge dileme, da definišemo jasan model poslovanja, metodologiju rada, principe i postulate, jer izgleda da je za to došao pravi trenutak (na šta upućuju rezultati upitnika). Naime, i do sada je bilo nekoliko pokušaja da se putem seminara i stručnih skupova trasira put za rešavanje upravo navedenih problema vezanih za muzejsku dokumentaciju; i, svaki put smo bili korak napred, ali nismo dostigli željeni rezultat. Neophodno je da kustosi koji rade na poslovima dokumentacije budu vrlo konstruktivni, što je u interesu svih onih ko ji rade u muzejima, u interesu srpske muzeologije, kao i našeg kulturnog nasleđa. Definisanje strategije, dinamike, obavezujućih poteza, kako mu zejskih stručnjaka i matičnih muzeja tako i Ministarstva kulture, kao nosioca generalne kulturne politike Republike, bio bi tek prvi korak. Kao što smo već istakli, jedan od ključnih problema jeste stručno formiranje muzejskih zbirki, što predstavlja osnovnu obavezu svakog muzejskog stručnjaka kustosa. U tom smislu, neophodno je utvrditi i primeniti jedinstvene standarde za svaku vrstu kulturnih dobara, poštujući, pri tom, specifičnosti date vrste materijala. Takođe, potpuna obrada muzejskih predmeta zahteva stručan pristup, pre svega analitički 28

29 opis, istorijat, vremensku i stilsku determinaciju, kao i evidentiranje drugih podataka o muzejskom predmetu, a u cilju stručne verifikacije. Zadatak kustosa je da obezbedi osnovne klasifikacione informacije o muzejskom predmetu i stvori mogućnost za izdvajanje predmeta iz muzejskog fonda, po osnovu zadatih klasifikacionih pojmova. Zašto je važno da muzejske zbirke budu dobro organizovane i da imaju adekvatnog stručnjaka? Ono što je suština muzejskog fonda jeste klasifikacija kulturnih dobara na osnovu osobina ili svojstava, klasifikacija po vrstama materijala, unutar kojih se na različite načine formiraju sistematizovane grupe zbirke kulturnih dobara. S obzirom na to da zbirke muzeja reflektuju celokupan tok rada i razvoja muzeja, one nesumnjivo čine autonomna jezgra muzejskog fonda. Drugim rečima, zbirke predstavljaju osnovne jedinice u okviru muzejskog fonda, tj. osnovnu fizičku i predmetnu celinu, pa, samim tim, i jedan od centralnih entiteta muzeja. Muzeji upravo preko svojih zbirki, kroz brigu o njihovom sistematskom uvećavanju, čuvanju, stručno naučnoj obradi i prezentaciji, funkcionišu kao celovite institucije. Posebno bismo želeli da istaknemo značaj matičnosti kao organizovanog oblika delovanja u domenu muzeološke delatnosti, koja počiva na jedinstvenim načelima muzejskog rada unutar jedne vrste kulturnih dobara, na organizovanoj povezanosti i saradnji kroz stručnu pomoć i nadzor u svim sferama muzejske delatnosti. Načelno, svrha matičnosti jeste povezanost u smislu stručno naučne verifikacije rada, kao i dobijanje podataka o muzejskim zbirkama, stručnom kadru, metodama zaštite, stanju dokumentacije, depoima, uslovima i zahtevima čuvanja, programima, stalnim postavkama i izložbama. Time se ostvaruje jedinstven stručni pristup, odnosno dokumentacijska usaglašenost, i jedinstven model rada, uz poštovanje svih specifičnosti u okviru jedne specijalizovane muzeološke oblasti, tj. vrste kulturnog dobra. Matična ustanova ima značajnu ulogu u povezivanju muzeja ili zbirke iste vrste, tj. u stvaranju uslova za unapređenje i osavremenjivanje stručno naučnog muzeološkog rada. Njena uloga, kao matične ustanove, vezana je za pripremanje standardâ u muzejskoj delatnosti, ali i za praćenje njihovog sprovođenja u muzejima Republike. Zato je briga za očuvanje, sakupljanje, selekciju i prezentaciju, kao krajnji cilj, izuzetno značajna jer se time muzej aktivnije uključuje u život. Upravo bi ovo trebalo da bude osnovna misija društva i zajednice da 29