РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ МОДЕЛСКИ ПРИСТУП

Transcription

1 РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ МОДЕЛСКИ ПРИСТУП Бања Лука, јануара године

2 РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Моделски приступ Руководилац пројекта: Др Душко Јакшић Аутори: Др Душко Јакшић Мр Радован Родић Милорад Ђекановић, дипл.ек. Сарадници: Верица Крајновић, дипл.ек. Божидар Плављанин, дипл.ек. Јован Ђукић, дипл.ек Владана Вуковић, дипл.ек Небојша Бомештар, дипл.ек Рецензија: Проф.др Војислав Бајић Проф. Др Бранислав Дерић 2

3 САДРЖАЈ УВОД РЕГИОНАЛНА КОМПОНЕНТА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПРОСТОРА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ АНАЛИЗА И ОЦЈЕНА СТАЊА Политичке и уставне претпоставке Законске претпоставке регионалног развоја Републике Српске Регионализација у Изборном закону РС Регионализација у полицији и правосуђу Регионализација у образовању и култури Регионализација у здравству Регионализација у привреди Регионализација у Просторном плану и Kатастру Регионална организација статистичке функције Збирна оцјена регионализације на простору Републике Српске ПРОЦЕСИ РЕГИНАЛНОГ ОРГАНИЗОВАЊА НА ИНТЕРЕНТИТЕТСКОМ ПРОСТОРУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ Регионализам у БиХ историјски аспект Регионализација у политичко-територијалном уређењу Федерације Босне и... Херцеговине Регионализација у БиХ по ЕУ РЕД пројекту Република Српска у процесима регионалног организовања Услови и облици успостваљања регионалне сарадње са интересним региoнима у сусједним државама РЕГИОНАЛНА ПОЛИТИКА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ ЕВРОПА РЕГИОНА Циљеви и задаци регионалне политике ЕУ Кључни проблеми просторног развоја Равноправност приступа инфраструктури и знању Прекогранична међурегионална сарадња Структурни фондови и Иницијативе ЕУ НУТС статистичка класификација европских региона Критеријуми и основни принципи регионалне политике ЕУ Искуства и примјери регионалног организовања и развоја у Европи ЕУ асоцијације за регионални развој Европа региона Нужност регионалног организовања Искуства неких Европских земаља у регионалном организовању Норвешко искуство у регионалном организовању Регионализација у Хрватској Искуства Србије у регионалном организовању ОСНОВНА ОБИЉЕЖЈА И ФАКТОРИ РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА Основна обиљежја региона Фактори регионалног развоја ОСНОВЕ И МОДЕЛИ РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Услови и циљеви регионализације Регионализација и локална самоуправа Модел регионалне организације РС Политичке, законске и системске претпоставке регионалног развоја Модалитет(и) регионализације Републике Српске Носиоци права на регионално организовање Поступак остваривања права на регионално организовање Надлежности

4 5.3.6 Овлашћења и правни акти Органи региона Односи са централном влашћу Односи са локалним заједницама Финансирање региона - извори прихода Република Српска и регионално структурирање територије Правосуђе и регионализација РС Економско-финансијски аспекти регионализације Економија и децентрализација Економске функције државе и њихова расподјела Подјела економских надлежности у Републици Српској Економска координација и праћење ефеката регионалног развоја Ванпривредне дјелатности Социјална заштита Здравствена заштита Образовање и култура Јачање капацитета и институција за регионални развој Праћење ефеката регионалне политике ПОЛИТИКА РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У БиХ Услови и могућности за успостављање регионалне организације у Републици... Српској Услови, могућности и потребе за јачање регионалних веза на простору БиХ ПРЕПОРУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ

5 УВОД Регионализација се најчешће тумачи као процес којим унитарна централизована држава покушава да проведе децентрализацију у виду одређених административних подјела. Другим ријечима, она означава издвајање, ограничавање и рашчлањивање простора на мање индивидуализоване специфичне цјелине, које одликује различитост у структури. Циљ регионализације обично се везује за оптималну организацију, коришћење и заштиту државног простора, путем његове подјеле на мања подручја, односно регионе, који треба да се граниче и да у потпуности покрију територију државе. Овим процесом обухваћени су различити проблеми модерног политичког, економског и културног живота, као што су питања административне децентрализације, локалне самоуправе и аутономије, мањина, култа завичаја и локалног патриотизма, регионалних културних специфичности, регионалне сарадње на свим нивоима и слично. Обично се сматра да све већи јаз неслагања између региона и центра највећим дијелом треба приписати економској експлоатацији чија је жртва регион, а од које користи вуче центар. Управо због тога се, у неслагањима региона са центром, чешће као проблем поставља питање регионалне једнакости у односу на питање глобалне ефикасности. У посљедње вријеме све је више присутан тзв. рационални регионализам" који одражава настојања појединих региона да превазиђу проблем ограничења националног оквира и постану директан учесник у међународним односима. Регионализација се сматра основом квалитетног просторног планирања и успјешне регионалне политике. 1 Глобализација свјетске економије учинила је развојну визију првенствено географском, захваљујући чињеници да у конкурентској борби не учествују само фирме, већ и градови, регије, државе, нације, блокови и слично. У том контексту све је израженији проблем идентитета, будући да би многи учествовали у процесу глобализације на начин да задрже своја национална, вјерска и културна обиљежја. Регионализација управо може да буде адекватан одговор у том правцу. Технолошке промјене су довеле до пораста међузависности земаља и народа, али и паралелне децентрализације на унутрашњем плану, са значајном концентрацијом моћи на регионалном, локалном и индивидуалном плану. С тим у вези, посебно захваљујући 1 Др Часлав Оцић. Региономика: уводна разјашњења. Нови Сад: Зборник Матице Српске за друштвене науке, 2002., стр.11 5

6 Интернету, драстично је порастао значај националне, регионалне, локалне и личне иницијативе. Политика регионализације изузетно је значајна за Републику Српску, због њеног специфичног положаја који има као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине и предстојећег процеса придруживања Европској Унији. У том контексту јављају се питања везана за унутрашњу регионалну организацију РС, учешће РС у регионалној организацији БиХ, те питања регионалне међудржавне сарадње, првенствено са земљама у окружењу. Ништа мање нису значајна ни питања шта се у том погледу дешава у Европи, шта Европа од нас тражи у погледу регионалне компоненте развоја, те колико и на који начин развој информатичких и телекомуникационих технологија утиче на организацију простора. Недостатак компоненте регионалног организовања и развоја на нивоу Републике Српске и Босне и Херцеговине, разлике које у односу на регионално организовање постоје између Ентитета и Дистрикта Брчко, политизација проблема регионализације, некомпатибилност политике регионализације на просторима БиХ са процесима у Европској Унији и непосредним окружењем, само су дио питања која намећу потребу цјеловитог и студијског истраживања овог процеса, ради проналажења адекватних одговора. Истраживање проблематике регионализације Републике Српске, на начин како је урађено и презентовано у овој Студији, требало би да послужи Влади Републике Српске и осталим релевантним факторима у друштву, за вођење ефикасне и ефектне политике регионалног развоја, нарочито у погледу адекватних одговора на разне регионалне иницијативе. 6

7 1. РЕГИОНАЛНА КОМПОНЕНТА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПРОСТОРА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ АНАЛИЗА И ОЦЈЕНА СТАЊА Политичке и уставне претпоставке Један од најважнијих елемената функционисања државе је њена територијална организација. У сагледавању овог проблема обично се полази од уставног уређења, законских прописа и политичког амбијента. Уставно уређење БиХ, настало Вашингтонским и Дејтонским споразумима као резултат последњег рата, доста је атипично и из њега произилази државна заједница сложене организационе и функционалне структуре. Према члану 1. тачка 3. Устава, Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, који имају висок степен самосталности у вршењу функција државне власти. У Републици Српској постоје два нивоа вршења власти - општина/град и Ентитет, а у Федерацији БиХ четири - општина, град, кантон и ниво Ентитета. Ради се о организационофункционалној асиметричности из које произилази 13 устава у БиХ, 13 скупштина које доносе законе, око 200 министарстава и влада које доносе подзаконске акте, а уз све то постоји и посебан уставноправни положај Дистрикта Брчко. Тумачењем одредби Устава БиХ, може се извести закључак да је територијална организација у надлежности Ентитета, о чему свједочи и чињеница да су законе о територијалној организацији усвајале њихова парламентарна тијела (Народна скупштина РС и Парламент ФБиХ). Ово произилази из одредбе члана 3., тачка 3., подтачка (а), по којој све државне функције и овлашћења која Уставом нису изричито додијељена институцијама БиХ, припадају Ентитетима. Истина, у самом Уставу се нигдје изричито не спомиње питање територијалне, па самим тим ни регионалне организације државе, али претходно наведена формулација даје довољно простора за констатацију да је регионализација БиХ питање у надлежности Ентитета. У Уставу Републике Српске биле су предвиђене три врсте територијалних јединица: општина, град и област (члан 100. Устава РС). Међутим, приликом усвајања амандмана, ова уставна одредба замијењена је одредбом да се ''територијална организација Републике уређује 7

8 законом''. Тим чином практично је релатизована могућност регионализације Републике Српске или је то питање ''остављено за нека друга времена''. У суштини, пропушта се прилика да се регионализацијом постигне рационализација и већа ефикасност у вршењу укупне власти, те да се, кроз јачање локалне самоуправе, власт што више приближи грађанину. Тренутно доминира концепт централизованог вршења власти, у коме је општина остала у несигурном функционалном и финансијском положају. У таквој констелацији односа тешко се остварује један од основних принципа међународног права да је локална самоуправа у основи сваког демократског система и да је право грађана да учествују у вођењу јавних послова демократски принцип који важи у свим земљама развијене демократије. 1.2 Законске претпоставке регионалног развоја Републике Српске Територијалном организацијом и локалном самоуправом Народна скупштина Републике Српске се почела бавити у току самог рата, а први Закон о територијалној организацији и локалној самоуправи усвојен је 31. маја године (Сл. гласник РС 11/94). Закон је више пута мијењан у зависности од наметнутих обавеза (Сл. гласник РС: 6/95; 15/96; 19/96; 6/97), а не из истинских потреба становништва и привреде. Овим законом уређује се територијална организација општина и локална самоуправа (члан 1.). У току је још једна измјена овог Закона. Мада поменути закон није стављен ван снаге, усвојен је и Закон о локалној самоуправи (Сл. гласник РС 35/99), којим се уређује ''локална самоуправа и локална управа у општини и граду, начин и услови њиховог формирања, органи, финансирање, однос републичких органа и органа локалне самоуправе, као и непосредни облици учешћа грађана у локалној самоуправи'' (члан 1.). И овај Закон је два пута допуњаван и мијењан (Сл. гласник РС: 20/01; 51/01), а затим донесен потпуно нов закон под истим именом (Сл. гласник РС: 101/04). Новим законом ''уређују се јединице локалне самоуправе, начин и услови њиховог образовања, послови локалне самоуправе, органи, имовина и финансирање, акти органа јединица локалне самоуправе, јавност рада органа јединица локалне самоуправе, административни надзор над радом јединица локалне самоуправе, сарадња јединица локалне самоуправе, облици учешћа 8

9 грађана као и права, обавезе и одговорности запослених у административној служби јединице локалне самоуправе'' (члан 1.). Мада закон проширује број питања која се регулишу и даље ''локална самоуправа остварује се у општинама и градовима, а извршавају је грађани и органи јединица локалне самоуправе'' (члан 2.). Оно што је посебан квалитет овог Закона је да уводи појмове ''јединице локалне самоуправе'' и ''сарадња јединица локалне самоуправе'', што су први наговјештаји могућег регионалног организовања. ''Јединице локалне самоуправе имају право да у обављању својих дужности међусобно сарађују, ради извршавања послова од заједничког интереса. О облицима и начину сарадње... јединице локалне самоуправе закључују споразум'' (члан 93.). ''Јединице локалне самоуправе могу приступити домаћим и међународним удружењима локалних власти и сарађивати са одговарајућим јединицама локалне самоуправе у Федерацији БиХ и у иностранству у складу са законом'' (члан 95.). Наведене одредбе омогућавају, истина ограничену, сарадњу на регионалном нивоу. Савремена општина у Републици Српској, као основни облик територијалне организације, још увијек је оптерећена проблемима наслијеђеним из прошлих система, међу којима су најважнији: величина општине; разликовање градске и сеоске општине и једностепена структура локалне самоуправе. Према подацима из Нацрта просторног план Републике Српске до године, највећа општина по броју становника (Бања Лука-224,647) већа је од најмање (Источни Дрвар-62) 3,623 пута, а по простору највећа општина (Бања Лука-1,225 км 2 ) већа је од најмање (Касиндо- 28 км 2 ) 44.5 пута. Одатле произилази и различит интерес према регионалном повезивању. Док су велике општине прегломазне и често саме себи довољне, мале општине не могу подмирити ни основне функције и више су заинтересоване за регионално удруживање. Од успостављања Дејтонског споразума, у Републици Српској и није било озбиљнијих покушаја повезивања општина, а о проблему регионализације уопште се није ни разговарало. Не постоји обавеза хоризонталног повезивања општина, уколико се изузме Град Источно Сарајево. Према посебном Закону о Граду Источно Сарајево (Сл. гласник РС: 25/93; 8/96; 27/96; 33/97), а који се тренутно налази у фази измјене, ''подручје града чине подручја општина Републике Српске: Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Пале, Соколац, Источни Стари Град и Трново'' (члан 2). Истина, усвојен је и Закон о граду Бања Лука (Сл. гласник РС 6/97), а 9

10 ''подручје града чини подручје бивше општине Бања Лука'' (члан 2.), одакле произилази да је општина проглашена градом, у чему и нема неког регионалног повезивања. Изузев Града Источно Сарајево, у читавој Републици Српској је задржана једностепена структура локалне самоуправе. Са овим и другим проблемима, општине у Републици Српској су окренуте саме себи и нису значајније пријемчиве за дугорочно интересно повезивање. Комунални систем, који је био карактеристичан за бившу СФРЈ, произвео је аутархичне тенденције у општинама, па се свака општина бринула о властитом развоју и спречавала је било какав одлив средстава са своје територије, чак и онда када је било профитабилније и рационалније улагати на подручју друге општине, односно заједнички рјешавати проблеме. Без неких детаљнијих доказивања, може се констатовати да је сарадња између општина нужност, нарочито у условима функционисања једностепене локалне самоуправе. Чињеница је да постоји низ различитих локалних послова на којима би се могла успоставити међуопштинска сарадња (водоснабдијевање, одлагање чврстог отпада, заштита од поплава, изградња модерних саобраћајница и слично). Постојећи законодавни оквир није препрека овој сарадњи, мада се не би могло тврдити да су прописи из ове области детаљно разрађени. Чињеница је, међутим, да се односи између општина могу одвијати и мимо формализованих облика, кроз ad hoc сарадњу према њиховим потребама и нтересима, различите рочности. Законска могућност за ову врсту сарадње постоји, а дефинисана је члановима Закона о локалној самоуправи (Службени гласник РС број 101/04). Иако, одређене нормативне могућности за сарадњу између општина постоје, та сарадња се не би могла поистовјетити са регионалним повезивањем, чак ни са искључиво економског аспекта. Успостављање регија, са пратећом инфраструктуром, има много већи утицај на територијалну организацију и функционисање једне државе, него што је то случај са разним облицима међуопштинске сарадње. У нашим условима међуопштинска сарадња је релативно неразвијена, што је, у првом реду, везано за укупан материјални и финансијски положај општина. Притиснуте свакодневним локалним проблемима и социјалним приликама, општинске структуре, без обзира на очигледно постојање заједничких проблема, избјегавају улагање средстава за те намјене. Нарочито се осјећа избјегавање удруживања ''богатијих'' и ''сиромашнијих'' општина. Овакав приступ је карактеристичан не само за односе међу општинама са подручја различитих Ентитета, већ и за општинске односе у оквиру једног Ентитета. 10

11 Међутим, до успостављања односа сарадње различитих садржаја неминовно ће доћи, без обзира на постојеће подјеле и разлике, будући да међусобно игнорисање практично никоме не обезбјеђује корист, чак би се прије могло тврдити да од тога сви имају штету. Међуопштинска сарадња, наравно, не значи аутоматску регионализацију неке државе, али може бити добар извор за препознавање снаге и карактера заједничких интереса мањих локалних заједница, односно јединица локалне самоуправе, на којима би се могао градити концепт регионалне организације. (Примјер: У Њемачкој егзистирају и заједнице општина без властите администрације) Будући да суштину регије чине управо односи центра према осталим дијеловима регије, односи града и села, односно урбаних и руралних подручја, демографски потенцијал и остали ресурси, могућност и способност међурегионалне сарадње са окружењем и слично, а не само реализација неког конкретног посла, остваривање међуопштинске сарадње унутар Ентитета, између Ентитета и у пограничној зони са сусједним државама, указала би на могуће дугорочније интересно регионално повезивање. 1.3 Регионализација у Изборном закону РС Законодавну власт обавља Народна скупштина Републике Српске која има 83 народна посланика, од којих се, према Изборном закону РС (Сл. гласник РС 34/02), 62 бирају у вишечланим изборним јединицама. Изборне јединице су приказане у наредном прегледу Изборни региони Табела 1. Изборна јединица Крупа на Уни Петровац Дервента Шамац Осмаци Вишеград Нови Град Бања Лука Брод Доњи Жабар Зворник Ист. Мостар Козар. Дубица Челинац Вукосавље Пелагићево Шековићи Невесиње Приједор Источни Дрвар Модрича Бијељина Власеница Калиновик Градишка Рибник Добој Лопаре Братунац Гацко Лакташи Мркоњић Град Петрово Угљевик Сребреница Фоча Србац Језеро Теслић Дист. Брчко Соколац Горажде Прњавор Кнежево Хан Пијесак Чајниче Оштра Лука Котор Варош Источна Илиџа Рудо Костајница Шипово И. Стари Град Берковићи Купрес И. Ново Сарајево Љубиње Трново Билећа Пале Требиње Рогатица Милићи 11

12 Изборне јединице су, у извјесном смислу, формиране на регионалном нивоу, одакле произилази да су изабрани посланицу утолико и представници својих регија. У овом Закону се уводе и три нивоа органа који проводе изборе Републичка, Градска и Општинска изборна комисија. 1.4 Регионализација у полицији и правосуђу Без обзира на централизам полиције и правосуђа, у њиховој организацији се није могао избјећи одређени ниво регионализације, што је сасвим и нормално. Према правилнику о организацији полиције, ова служба, врло важна за безбједност грађана, организована је по регијама које су дате у наредном прегледу: Регионална организација јавне безбејдности Табела 2. Центри јавне безбједности Бања Лука Бијељина Добој И. Сарајево Требиње Бања Лука Бијељина Добој И.Сарајево Требиње Градишка Д. Жабар Дервента Пале Берковићи Котор Варош Пелагићево Модрича И.Стари Град Невесиње Кнежево Лопаре Петрово Рогатица Љубиње Лакташи Угљевик Брод Соколац Гацко Прњавор Зворник Шамац Трново Билећа Србац Сребреница Теслић Хан Пијесак Челинац Братунац Вукосавље Фоча Приједор Милићи Вишеград К.Дубица Власеница Чајниче Нови Град Шековићи Калиновик Кстајница Осмаци Рудо Оштра Лука Устипрача Мрк. Град Рибник Шипово Источни Дрвар Петровац Источни Купрес Језеро Крупа на Уни Правосуђе није могло избјећи регионалну организацију, а регулисано је Законом о правобранилаштву РС, Законом о јавном тужилаштву РС и Законом о судовима и судској служби РС. Законом о правобранилаштву РС (Сл. гласник РС 16/05), Правобранилаштво је организовано по сједиштима замјеника (Члан 26.), а организација је приказана у табели 3. Истина, тренутно се врши реформа полиције, а једно од најважнијих питања је њена регионална организација, без обзира да ли остаје на нивоу ентитета или се диже на ниво Државе БиХ. 12

13 Регионална организација правобранилаштва Табела 3. Бања Лука Бијељина Добој Приједор Соколац Фоча Требиње Бања Лука Бијељина Вукосавље Коз. Дубица Соколац Вишеград Билећа Градишка Зворник Добој Нови Град И. Ст.Град Чајниче Берковићи Кнежево Лопаре Дервента Крупа на Уни Лукавица Рудо Љубиње Котор Варош Д.Жабар Модрича Приједор Касиндол Фоча Ист. Мостар Лакташи Пелагићево Петрово Костајница Трново Рогатица Невесиње Прњавор Д. Жабари Бос. Брод Оштра Лука Пале Устипрача Гацко Србац Осмаци Теслић Власеница Требиње Челинац Угљевик Шамац Милићи Мрк. Град Сребрен. Рибник Шековићи Ист. Дрвар.Х Пијесак Дринић Братунац Јајце/Језеро Шипово Српски Купрес Законом о судовима и судској служби РС (Сл. гласник РС 13/2000), ''судови се оснивају као: основни судови, Окружни суд и Врховни суд Републике Српске'' (Члан 12.). Организовано је 19 основних судова за једну или више општина. Окружни судови се оснивају за више основних и имају организацију према наредној табели (Сл. гл. РС 77/02). Регионална организација судства Табела 4. Окружни судови Бања Лука Бијељина Добој Источно Сарајево Требиње ОС Бања Лука Бања Лука Лакташи ОС Градишка ОС Бијељина Бијељина Угљевик Лопаре ОС Добој Добој Петрово ОС Соколац Соколац И.С.Град Пале ОС Требиње Требиње Љубиње Берковићи Градишка Д. Жабари ОС Дервента И.Н.Сарајево Билећа Србац Дервента И.Илиџа И.Мостар ОС К. Варош ОС Зворник Босански Брод Трново Невесиње Котор Варош Зворник Гацко Челинац Осмаци ОС Модрича ОС Вишеград Кнежево Модрича Вишеград ОС Фоча ОС Приједор ОС Сребреница Вукосавље Рудо Фоча Приједор Сребреница Б.Шамац Рогатица Калиновик С.С.Мост Братунац Пелагићево С.Горажде Чајниче К.Дубица С.Орашје ОС Прњавор ОС Нови Град Нови Град Костајница Крупа на Уни ОС Мрк. Град Мркоњић Град Шипово Језеро И.Дрвар Дринић И.Купрес Рибник ОС Теслић ОС Власеница Власеница Шековићи Хан Пијесак Милићи ОС-Основни суд 13

14 Законом о јавном тужилаштву РС (Сл. гласник РС 13/2000), ''функцију јавног тужиоца врше Републички јавни тужилац, окружни јавни тужилац и основни јавни тужилац'' (Члан 5.). Према томе, јавно тужилаштво је организовано по окрузима (Члан 26.), а организација јавних тужилаштава је иста као и организација окружних судова. 1.5 Регионализација у образовању и култури Предшколско, основно и средње образовање су организовани на локалном нивоу. Више и високо образовање имају карактер регионалног образовања.. (!?!?). Два државна универзитета покривају два дијела Републике Српске Универзитет у Бањалуци и Универзитет у Источном Сарајеву (Пале). Поред ова два града, као центри високог образовања са једном или више високошколских установа појављују се: Зворник, Бијељина, Фоча, Требиње, Брчко, Добој и Приједор. Приватне високошколске установе се поред ових мјеста почињу појављивати и у неким другим (Слобомир, Градишка, Зворник, Вишеград). За разлику од образовних установа, просвјетна инспекција је организована углавном на регионалном принципу, а просвјетни инспектори су смјештени у: 1. Бањој Луци, 2. Градишци, 3. Добоју, 4. Бијељини, 5. Источном Сарајеву 6. Сокоцу и 7. Требињу. У области културе стање је знатно сложеније. Библиотеке су углавном организоване на локалном нивоу (самостално, у оквиру центара за културу или народних универзитета). Музеји су организовани на регионалном принципу, а смјештени су у: 1. Бањалуци (Музеј Републике Српске, Музеј савремене умјетности), 2. Приједору (Музеј Козаре), 3. Добоју (Регионални музеј), 4. Требињу (Музеј Херцеговине) и 5. Источном Сарајеву (Пале-Кинотека РС). Два национална парка парка лоцирана су у два главна дијела Републике Српске, Национални парк Сутјеска у источнома, а Национални парк Козара у западном. 14

15 Постоје само два професионална позоришта (Народно и Дјечије) и оба су смјештена у Бањалуци. Одређени облици позоришне активности се развијају у Приједору, Добоју, Источном Сарајеву и Требињу. 1.6 Регионализација у здравству Здравствена заштита становништва у РС је регулисана Законом о здравственом осигурању (Сл. гласник РС18/99) и законом о Здравственој заштити (Сл. гласник РС 18/99; 58/01; 62/02). Фонд здравственог осигурања је организовао филијале на регионалном принципу, а ''ради непосредног остваривања права из здравственог осигурања у филијалама постоје пословнице и експозитуре'' (Члан 7. Статута, Сл. гласник РС 6/04). Регионална организација фонда здравственог осигурања Фонд здравственог осигурања - филијале Табела 5. Бања Лука Приједор Добој Бијељина И.Сарајево Зворник Требиње Фоча Пословнице експозитуре Бања Лука Приједор Добој Бијељина И.Сарајево Зворник Требиње Фоча Градишка К.Дубица Брод Лопаре Рогатица Братунац Билећа Чајниче Челинац Нови Град Дервента Угљевик И.Илиџа Милићи Гацко Калиновик Лакташи Крупа на Уни Модрича Д. Жабар Пале Шековићи Љубиње Вишеград Котор Варош Оштра Лука Петрово Пелагићево Соколац Власеница Невесиње Рудо Мркоњић Град Костајница Шамац Хан Пијесак Сребреница Берковићи Н.Горажде Шипово Теслић Трново Скелани Борци Прњавор Вукосавље И.Стари Град Осмаци И.Мостар Србац Кнежево Рибник Језеро И.Дрвар Дринић Здравствене установе организоване су на локалном (амбуланта, дом здравља, апотека), регионалном (болница, клиника, клинички центар) и републичком нивоу (апотекарска установа, Институт за заштиту здравља, специјализовани заводи). Први реферални ниво су опште болнице које се оснивају. Невесиње има општу болницу само за подручје општине Невесиње, док клинички центри у Бањалуци и И.Сарајеву имају улогу општих болница примарног нивоа за наведене општине. 15

16 Регионална организација здравствених установа Табела 6. Секундарни ниво - Клинички центри и болнице Бања Лука* Источно Сарајево* Приједор Добој Бијељина Зворник Требиње Градишка Невесиње Примарни ниво - Домови здравља Бања Лука Рогатица К.Дубица Брод Лопаре Братунац Билећа Србац Невесиње Градишка И.Илиџа Нови Град Дервента Угљевик Милићи Гацко К.Дубица Челинац Пале К. на Уни Модрича Д. Жабар Шековићи Љубиње Лакташи Соколац Ошт. Лука Петрово Власеница Берковићи К. Варош Ха.Пијесак Костајница Шамац Сребреница Борци Мрк. Град Трново Теслић Скелани И.Мостар Шипово И.Ст. Град Вукосавље Осмаци Прњавор Фоча Пелагићево Србац Чајниче Кнежево Калиновик Рибник Вишеград Језеро Рудо И.Дрвар Устипрача Дринић *Клинички центри у Бањој Луци и Источном Сарајеву имају улогу општих болница за наведене општине Институт за заштиту здравља РС у свом саставу има регионалне заводе за заштиту здравља у Добоју, Зворнику, Источном Сарајеву, Фочи и Требињу. 1.7 Регионализација у привреди Привредна комора Републике Српске своју дјелатност оргнизује по регионалном моделу са пет регионалних привредних комора. Привредна комора Републике Српске Табела 7. Привредне коморе регија Бањалука Бијељина Добој Ист. Сарајево Требиње Костајница Угљевик Бос. Брод Источна Илиџа Фоча Коз. Дубица Лопаре Вукосавље Ист. Н. Сарајево Невесиње Градишка Бијељина Шамац Хан Пијесак Гацко Србац Доњи Жабар Дервента Соколац Берковићи Нови Град Пелагићево Модрича Ист. Стари Град Љубиње Приједор Зворник Добој Трново Билећа Крупа на Уни Осмаци Петрово Устипрача Требиње Оштра Лука Шековићи Теслић Пале Калиновик Бањалука Власеница Рогатица Лакташи Братунац Вишеград Прњавор Милићи Рудо Челинац Сребреница Чајниче Котор Варош Кнежево Мркоњић Град Језеро Петровац Ист. Дрвар Рибник Шипово Купрес 16

17 Регионалне привредне коморе обављају своју функцију, али се не баве анализом, планирањем и подстицањем привредног развоја, односно реализацијом одређених развојних пројеката, на регионалном нивоу. 1.8 Регионализација у Просторном плану и Kатастру Један од ријетких докумената који се најцјеловитије бави питањима регионалне организације и развоја Републике Српске је њен Просторни план. С обзиром да овај докуменат, и поред тога што се на њему ради од марта године (Влада РС је 23. октобра године донијела Одлуку о изради Просторног плана Републике Српске за период , а Одлуку је потврдила Народна скупштина РС на сједници одржаној 24. и 25. марта године), још није усвојен, у овој анализи коришћен је Нацрт просторног плана који је усвојила Народна скупштина 26. јула године и упутила га у јавну расправу. Према Нацрту, ''рад на изради Плана трајао је до септембра године. Због тадашњих многобројних неизвјесности, непознаница и тешкоћа разних врста, Савјет Плана је предложио, а Влада и Народна скупштина прихватили, да се План донесе као Етапни план за период од до године, а да се примјењује као привремени просторни план до доношења интегралног плана за цијели плански период до године. Етапни план донесен је на сједници Народне скупштине Републике Српске од 12. септембра 1996.године (Одлука о усвајању Етапног плана за период од до године Просторног плана Републике Српске од 1996.године до године, објављена у «Службеном гласнику Републике Српске» бр. 23/96). Тадашње увјерење и став да ће се План моћи донијети већ почетком 1997.године показали су се као нереални, па је Етапни план и сада на снази и примјењује се као (привремени) Просторни план Републике Српске.'' Намјера аутора је да се ''Планом конципира ефикасан механизам за будуће континуирано планско управљање и коришћење простора уз унапређење и заштиту животне средине кроз процес интегралног сагледавања и третмана простора. Документ представља законски оквир за просторно-планско усмјеравање развоја територије кроз формирање пратећих законских механизама (укључујући, евентуално, и формирање ''дирекције-агенције", или "дирекција-агенција", за реализацију Плана - у цјелини, или по појединим регионима, општинама или привредним делатностима), на бази којих ће се моћи брзо и квалитетно успоставити контакти, везе и (уговорне) сарадње између заинтересованог капитала, с једне, и власника земљишта на конкретним локацијама у оквиру планираних развојних зона и коридора, с друге стране.'' 17

18 ''Основни циљ израде Плана је успостављање управљачког механизма за рационалан, функционално повезан, временски усклађен и хармоничан развој свих дијелова РС. План утврђује рјешења како да се удруженим средствима, снагама и акцијама остваре оптимални ефекти у привредном развоју и у животном стандарду становника у периоду до године, на који се односи План, и да се, истовремено, створи боља основа за позитиван развој у даљој будућности.'' Аутори полазе од тога да су ''на свакој политичкој територији најважније двије ствари - народ (популација) и територија као животни простор те популације. Због тога је, посредно, брига о простору уствари и брига о људима. План је стратешки развојни документ којим се територија РС третира као развојни приоритет, односно којим се предвиђа развој територије РС дугорочно, а у складу са потребама популације и у складу са могућностима природног и антропогено измијењеног простора. Под природним простором подразумијевамо свеукупне природне карактеристике простора укључујући и природне ресурсе. Под антропогено измијењеним простором подразумијевамо простор у којем су већ изграђени објекти инфраструктуре, супраструктуре и субструктуре.'' У ''Нацрту Плана истакнуте су регионалне диспропорције и неуравнотеженост у развојној основи, што је примјетно, како у размјештају становништва и демографским потенцијалима и тенденцијама, тако и у геопотенцијалима, развијености привреде, социјалних капацитета и инфраструктурне мреже. Коријени диспропорција и неуравнотежености у много чему су у несразмјери између материјалне производње и система јавних дјелатности, који је једна од основних карактеристика претходног социјалистичког друштвено-економског систма.'' План организације, уређења и коришћења простора разматра, поред опште стратегије и регионалне аспекти одрживог просторног развоја. Bruntland комисија је године (World Commision on Environment and Development/WCED, Our Common Future, Oxford University Press) дала дефиницију по којој "Одрживи развој је онај развој који задовољава потребе садашње генерације, не угрожавајући могућности будућих генерација да задовоље те потребе", које су се придржавали и аутори Плана. Елементи регионалног развоја у овом Нацрту имају за ''циљ усклађивање одрживих економских, социјалних и других процеса у простору, те њихово интегрисање и у простору и у времену. И то ради обезбјеђења економске ефикасности, социјалне равноправности, територијалне уравнотежености и заштите животне средине.'' Управо зато ''стратешки разлози налажу, у што краћем времену валоризацију расположивих развојних ресурса - природних, створених и људских. Истовремено, нужно је утврдити критеријуме за коришћење свих ресурса, а за њихово активирање ради постизања оптималних ефеката. Нагласак вредновања и одређивања начина коришћења је на ресурсима које је могуће лакше и ефикасније акгивирати, посебно на регионалном, али и на 18

19 међурегионалном нивоу. Због тога се утврђују сектори развоја који имају највеће могућности структурног повезивања и ширења. То су превасходно области пољопривреде (у савском појасу - од Козарске Дубице до Бијељине, у дијеловима долина Сане, Врбање, Усоре, Спрече, Дрине, у ниској Херцеговини), енергетике (сливови Требишњице, Неретве, Дрине, Врбаса), али и инфраструктуре (по развојним осовинама, превасходно уз Саву и Уну, Врбас, Босну, Дрину и Требишњицу).'' ''У циљу рационалнијег и ефикаснијег располагања ресурсима у простору и у времену, посебна пажња је посвећена регионалном и међурегионалном развоју, односно питању регионалног организовања земље, као кључном развојном проблему. При томе треба имати у виду чињеницу да је досадашње просторно планирање развоја БиХ на сасвим другачији начин разматрало овај проблем, усљед чега је долазило до сукоба међу појединим дијеловима у БиХ, отворених, или више или мање скривених. Управо због тих сукоба постојали су раскораци између планирања и реализације планова, који, из познатих разлога, нису могли бити превазиђени на политичком нивоу, а онда ни на осталим. Приличан допринос ту је имала и неодговарајућа политика бржег развоја неразвијених општина, као и нереална и недосљедна регионална организација БиХ.'' Према нацрту ''основа регионализације заснива се на одређивању функционалних просторних цјелина, које су најчешће већ формиране током времена на одређеном простору. Такве цјелине обично већ имају створену функционалну и хијерархијску мрежу урбаних центара и носилаца развоја, а њихов однос према окружењу подразумијева већ изграђен међусобни однос специфичних морфолошких структура са различитим потенцијалима и развојним карактеристикама.на тај начин могуће је цијели простор РС посматрати не само као збир, него и као механизам сачињен од одговарајућег броја регионалних цјелина, имајући у виду прије свега критеријуме одрживог развоја. У функцији одрживог развоја су и величине појединих регија.'' ''Организација територије по регијама мора програмски дефинисати степен међурегионалних стремљења и односа, који одговарајућом политиком укупног развоја, као и регионалног, треба да буде утемељен на постојећим ресурсима.'' ''За усклађен рад на изради и реализацији програма међурегионалног и регионалног развоја неопходно је изградити систем развојних финансијских институција - банака. Такође важно, можда чак и најважније, питање међурегионалног и регионалног развоја, али и Просторног плана у цјелини, је питање трансформације општина. Вишедеценијска пракса претходног друштвено-политичког и економског система показује да општине нужно треба трансформисати у локалне заједнице, које штите интересе локалних асоцијација и које подстичу активирање потенцијала своје средине. На таквој основи оне би својим 19

20 дјеловањем обезбјеђивале рационално планирање и коришћење простора и заштиту животне средине. Будући да је свака организација државне територије увијек средство за постизање одређених циљева, регионализација, у ком год степену била предвиђена и проведена, треба да обезбиједи рационално управљање и подстицање дугорочног и одрживог развоја локалних особености и предности. У бившем систему, постојеће међуопштинске заједнице нису биле дјелотворне, прије свега, због нејасно постављених функција и циљева, као и нејасноћа у хијерархијском степеновању државних, привредних и јавних функција. Зато је нужно јасно дефинисати улогу, надлежности и функцију државе у овој области, без обзира на сву тежину тог задатка, као превасходно политичког питања, на коме се преклапају сви међусобни разноврсни односи у оквирима једне земље и једне нације. У том смислу, овим Нацртом Плана дефинисано је шест мезорегионални и четири субрегионална центра (табела 8.). Региони према Просторном плану Табела 8. Mезорегиони Субрегиони Општине Бања Лука Бања Лука,, Кнежево, Котор Варош, Лакташи,, Прњавор, Челинац, БАЊА ЛУКА Мркоњић Град Мркоњић Град, Језеро, Купрес, Рибник,, Исгочни Дрвар, Дринић, Шипово Градишка Градишка, Србац БИЈЕЉИНА ДОБОЈ ПРИЈЕДОР ИСТОЧНО САРАЈЕВО ТРЕБИЊЕ Бијељина Зворник Добој Приједор И. Сарајево Фоча Требиње Бијељина, Власеница, Лопаре, Пелагићево, Доњи Жабар, Угљевик Братунац, Влаоеница, Зворник, Милићи, Осмаци, Сребреница, Шековићи Вукосавље, Дервента, Добој, Модрича, Пегрово, Босански Брод, Теслић, Шамац Козарска Дубица, Крупа на Уни, Нови Град, Приједор, Босанска Костајница, Оштра Лука Вишеград, Калиновик, Пале, Рогатица, Рудо, Соколац, Касиндо, Исгочни Стари Град, Устипрача, Лукавица, Трново, Хан Пијесак Фоча, Чајниче Берковићи, Билећа, Гацко, Љубиње, Невесиње, Исгочни Мостар, Требиње Поред реглионалне организације, Нацртом су дефинисани и основни развојни правци: На првом развојном правцу се налази 11 мањих или већих привредних центара, међу којима је и Бања Лука као највећи центар у Републици, и то: Нови Град, 20

21 Приједор, Бања Лука, Градишка, Прњавор, Босански Брод, Дервента, Добој, Модрича, Шамац и Бијељина. На другом развојном правцу се налази шест значајнијих привредних и урбаних центара (Бијељина, Зворник, Источно Сарајево, Вишеград, Фоча, Гацко и Требиње) и још десет мањих центара. У оквиру овога појаса истиче се град Бијељина који се налази на стјецишту оба главна правца развоја РС, што овом граду и простору даје посебан значај за будући развој РС, као и за њено повезивање са Србијом, Руминијом и Мађарском. У Нацрту просторног плана су дата детаљнија образложења за овакав приједлог организације простора, па све који желе детаљнију анализу упућујемо на тај докуменат. За кориштење и управљање простором од посебне је важности и организација Републичке управе за геодетске и имовинско правне послове. Поред сједишта Управа је образовала и подручне центре у: Бањој Луци, Бијељини, Источном Сарајеву и Требињу, а подручне јединице у 47 и подручне канцеларије у 15 општинских сједишта. 21

22 1.9 Регионална организација статистичке функције Статистичко праћење ефеката регионалног развоја није организовано. Истина, Републички завод за статистику је организован на регионалном нивоу, али он у свом програму нема никаквих истраживања која би се односила на регионе. међутим, Републички завод за статистику Републике Српске ипак има развијену унфраструктуру коју би могли користити сви заинтересовани за анализу и планирање регионалног развоја. Регионална организација Републичког завода за статистику Завод за статистику Републике Српске Табела 9. Бања Лука Бијељина Добој Фоча Ист. Сарајево Требиње Костајница Угљевик Брод Трново Хан Пијесак И. Мостар К. Дубица Д. Жабар Вукосавље Устипрача Соколац Невесиње Градишка Лопаре Шамац Чајниче И. Стари Град Гацко Србац Бијељина Дервента Фоча Лукавица Берковићи Нови Град Пелагићево Модрича Калиновик Касиндо Љубиње Приједор Зворник Добој Пале Билећа Крупа на Уни Осмаци Петрово Рогатица Требиње Оштра Лука Шековићи Теслић Вишеград Бањалука Власеница Рудо Лакташи Братунац Прњавор Милићи Челинац Сребреница Котор Варош Кнежево Мркоњић Град Језеро Петровац Ист. Дрвар Рибник Шипово Купрес 1.10 Збирна оцјена регионализације на простору Републике Српске Као што је у Нацрту просторног плана речено, ''да би се остваривали већи економски ефекти РС, у цјелини посматрано, мора бити организована као цјеловит просторни, економски и културни систем. Као такав систем (веза и односа), РС може бити лакше и економски корисније интегрисана у шире привредне, културне, инфраструктурне и друге системе. Другим ријечима, РС мора бити организована као цјеловит, јединствен и економски и културно снажан систем, са увијек наглашеним својим интересима за развој. 22

23 Истовремено, као такав систем, РС ће бити ангажованија и у процесу укупног економског развоја Босне и Херцеговине. На тај начин ће бити отворена и за квалитетнија повезивања (привредна, културна и друга) са земљама Европе и свијета. Посебно се то односи на повезивање са државама у непосредном окружењу.'' Претходна анализа је потврдила да досадашње политичке и правне претпоставке нису биле најповољније за локално, а посебно регионално организовање. Без обзира на то, неке функције нису могле избјећи сопствено регионално организовање, али није било никанвог облика повезивања и интеграције различитих функција на регионалном нивоу. Анализиране функције и њихова регионална сједишта могу се видјети на наредном прегледу. Регионална организација јавних функција збирни преглед Регионални и субрегионални центри Табела 10. Функције Б. Лука Бијељина Добој Приједор Источно Сарајево Требиње Градишка Зворник Мркоњић Град Фоча Изборне јединице х х х х х х Полицијске регије х х х х х Правосуђе -окружни судови х х х х х -правобр. и туж. х х х х х х х Образовање (инспекције) х х х х х х Здравство ПИО х х х х х х х х Привреда (коморе) х х х х х Развој (просторни план) х х х х х х * * * * Статистика х х х х х х 23

24 2. ПРОЦЕСИ РЕГИНАЛНОГ ОРГАНИЗОВАЊА НА ИНТЕРЕНТИТЕТСКОМ ПРОСТОРУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 2.1 Регионализам у БиХ историјски аспект Историјски процес политичко-територијалне и административне организације простора Босне и Херцеговине одвијао се у знаку прилагођавања спољњим политичким приликама и тражења мјеста и улоге Босне и Херцеговине у ширем геополитичком простору. Међутим, у томе нема континуитета и нема аутентичних рјешења са традиционалним обиљежјима, јер Босна и Херцеговина никада није била самостална држава и њена територијална организација је углавном зависила од спољњих фактора и њихових интереса. У последњих сточетрдесет година овдје су се смjењивала два царства, једна краљевина, социјалистичка федеративна држава и тек уназад десетак година Босна и Херцеговина је по први пут постала самостална међународно призната држава, мада веома специфична. Тим вањским ширим државним оквирима прилагођавана је и унутрашња територијална подјела и администрaтивна управа. Крај периода Отоманске империје Босна и Херцеговина је дочекала подијељена у шест санџака (Сарајевски, Мостарски, Зворнички, Травнички, Бихаћки и Бањалучки). Аустроугарски период је окончан подјелом на округе (Бихаћки, Бањалучки, Травнички, Сарајевски, Тузлански и Мостарски). У првих десет година Краљевине СХС Босна и Херцеговина је задржала подјелу на округе из аустроугарског периода, а затим је у дијеловима сврстана у четири бановине (Врбаска, Дринска, Приморска и Зетска) од којих су двије имале сједиште на простору БиХ (Бања Лука, Сарајево), а само је Врбаска бановина цијелом територијом лежала у оквирима раније Босне и Херцеговине. У току четрдесетседмогодишњегх перода Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине промјене у политичко-територијалној и административној организацији простора су биле ријетке, а и оне које су се дешавале ишле су у правцу јачања централне власти. Послије године Босна и Херцеговина је подијељена на четири административне области, са 78 срезова унутар тих области (бањалучка - 24 среза, тузланска - 23, сарајевска -17 и мостарска -18). Већ године укинуте су области и број срезова редукован на 67, а затим су услиједиле даљње трансформације, односно године број срезова је смањен на 12, да би у дошло до потпуног укидања срезова и цијели простор БиХ је једноставно подијељен на 106 општина, са потпуно идентичним политичко-територијалним и административним надлежностима свих општина. Једина промјена у наредних 30 година је повећање броја 24

25 општина на 109, а новина је и увођење политичко-територијалног субјекта Град Сарајево, који је обједињавао десет општина. Истина, закон о територијалној организацији и локалној управи је предвиђао облике удруживања у заједнице општина, али на том нивоу власти није било никаквих ингеренција и у практичном животу оне се нису примјећивале. Ниво централизације власти у години, који се огледа у двостепеном политичком организовању република општина, био је већи него у било ком другом периоду егзистирања Босне и Херцеговине у претходних сто и више година (Аустроугарска, Краљевина СХС-Краљевина Југославија, ФНРЈ-СФРЈ до 1963.). Политичке прилике и геополитички положај Босне и Херцеговине у ширем јужноевропском односно ужем балканском окружењу, утицале су на значај и раст неких административних центара, при чему је некада већи значај придаван граничним центрима (Бихаћ, Зворник, Брчко), а у другим приликама оним више централним (Бања Лука, Травник, Сарајево, Мостар, Тузла). Само три града Бања Лука, Сарајево и Мостар, у свим територијалним трансформацијама су задржавали улогу примарног центра. 25

26 26

27 У бившој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини расправе о регионализацији нису благонаклоно прихватане, напротив, то питање се најчешће стављало у политички негативан контекст сепаратизма. Међутим, изразите регионалне диспропорције, прије свега, разлике у економској развијености и изразито демографско пражњење мање развијених периферних дијелова некадашње Републике изазивали су бројне регионалне антагонизме. На успостављању јаснијих и економски праведнијих регионалних односа нарочито се исистирало из тадашње Босанске Крајине, али, на крају се све смиривало уопштеним декларацијама без конкретних акција. Проблем регионализације се испољио у веома оштрој форми у вријеме када је постало извјесно да федерална Југославија неће опстати односно када су се поједине политичке опције изјасниле за Босну и Херцеговину као међународно признату државу изван Југославије. У настојању да се избјегну тежи конфликти и сукоби, из скоро свих дијелова Босне и Херцеговине су нуђени модели регионалне подјеле, а понегдје и самопроглашаване мање или веће регионалне аутономије, највише због тога што централна власт није била спремна на било какве промјене, па ни за дијалог. 27

28 Непосредно пред избијање ратних сукоба, Влада бивше Босне и Херцеговине je реализовала студију "Регионализација Босне и Херцеговине" (септембар 1992.). У уводном дијелу ове Студије, као полазиште за израду студије регионализације, се каже: "Регионализација која се овим истраживањем жели утврдити има једну особеност коју ваља истаћи. То није пуко разграничење подручја Босне и Херцеговине на функционалне дијелове који служе искључиво развојним потребама, већ разграничење које има знатно шири задатак. Свака регија треба да буде не само географско-економска просторна јединица, него и ентитет са одређеним елементима власти. Та околност намеће потребу расподјеле државних функција између центра и региона, што отвара проблем изналажења једног избалансираног друштвено-политичког система у којем су централизоване и децентрализоване функције у правој мјери утврђене и постављене". 2 2 "Регионализација у Босни и Херцеговини" Економски институт Сарајево, септембар године Редактор и главни аутор: Илијас Бошњовић, аутори: др Војислав Бајић, др Мехо Башић, др Марко Берош, др Влахо Бубица, др Мехмед Бублин, др Бајро Голић, мр Хусеин Хаџиалић, мр Сулејман Каменица, др Анте Маркотић, мр Јасминка Османковић, др Сеад Вилогорац 28

29 У поменутој Студији су детаљно обрађени сви аспекти и фактори регионализације и предочени најчешће примјењивани модели (регион као хомогено привредно подручје, регион као функционално-гравитационо подручје, регион као производно-територијални комплекс и регион као развојно-планско подручје), а на крају аутори су се опредијелили за подјелу Босне и Херцеговине на четири региона по функционално-гравитационим критеријумима: Бањалучко-бихаћки или Босанска крајина Сарајевско-зенички или Централна Босна Тузланско-добојски или Сјевероисточна Босна Мостарско-требињски или Херцеговина Колико је то вријеме парадокса и неразумијевања најбоље се види из чињенице да је у исто вријеме Скупштина Босне и Херцеговине разматрала једну другу иницијативу за регионализацију Босне и Херцеговине, покренуту из Бање Луке, поводом које је дошло до потпуне страначко-етничке поларизације, а све је постављено у узрочно-посљедичну везу регионализација или проглашење независности Босне и Херцеговине, са полазним условљеностима супротстављених страна: "они нама референдум о независности, ми њима регионализацију (или обратно)". 3 Тема регионализације је била предмет последње сједнице Скупштине Босне и Херцеговине, компромис није постигнут, а последице су познате. Интересантно је да Студија Економског института из Сарајева није добила прилику да буде разматрана као један од приступа регионализацији. Зашто су њени наручиоци то пропустили није познато. У покушајима да се заустави вежћ захуктали сукоб у Босни и Херцеговини, међународни посредници су покушавали да етничке сукобе превазиђу територијалнополитичком децентрализацијом, са приједлозима територијалне организације који су, у великој мјери, почивали на регионалним критеријумима. То се, посебно, односи на први приједлог тзв. Кутиљеров план, а и касније Венс-Овенову и Овен-Столтенбергову варијанту територијалне организације БиХ. И тада су против понуђених рјешења били они који су и прије избијања рата били против било каквог облика регионализације. 3 Уствари, Економски институт Бања Лука је тадашњем СИЗ-у Науке БиХ понудио реализацију научног пројекта на тему "Услови и могућности успостављања регионалне организације Босне и Херцеговине и успостављање регије Сјеверозападна Босна" (пројектни задатак), што је тенденциозно представљено као студија о регионализацији односно сепаратизму. 29

30 2.2 Регионализација у политичко-територијалном уређењу Федерације Босне и Херцеговине Вашингтонским споразумом из године, којим је заустављен сукоб између Муслимана и Хрвата и створена Федерација Босна и Херцеговина Убрзо је уследио Дејтонским споразум, којим је Федерација БиХ потврђена као један од два ентитета државе Босне и Херцеговине, а тиме је потврђена и њена унутрашња политичко-територијална организација у облику десет кантона. С обзиром да су се и у овом случају морали уважавати осјетљиви етнички односи, успостављени су кантони (региони) веома различити по величини простора (најмањи је Посавски кантон км 2 ; највећи је Херцеговачко-неретвански кантон км 2 ) и броју становника (најмањи је Романијско подрињски кантон становника; највећи је кантон Сарајево становника). Територијалном подјелом на кантоне (жупаније) свака расправа о било каквом облику регионалног повезивања унуитар те Федерације постала једаље беспредметна. Кантони су политичко-територијални субјекти са значајним ингеренцијама у законодавној, судској и извршној власти и са скупим административним апаратом (Влада, МУП, судови) и као такви тешко би се могли сврстати под неки од познатих модела регионализације. Истовремено, десет кантона су превелики терет за слабу економију Федерације, јер, ако се саберу трошкови свих нивоа власти (федерација, кантони, општине) на те трошкове иде скоро двије трећине бруто домаћег производа Федерације. Јасно је да овако разуђену стуктуру власти економија Федерације не може поднијети. Међутим, сазнање да се овакво стање мора мијењати и овога пута се користи да би се издејствовало преиспитивање и измјена укупне територијално-политичке организације Босне и Херцеговине и при томе се, што је апсурдно, више указује на нерационалности у организовању (читај постојању) Републике Српске. Није познато, односно није нам доступно, да ли су по питању регионализације у Федерацији БиХ вршена нека озбиљнија научна истраживања и објављени научни радови и студије. Више него очигледно је да проблем регионализације намећу политичке структуре из Федерације БиХ, чешће политичке партије и у њиховом концепту нове регионализације нема ентитета. При томе, не користе се демократске процедуре и заједнички органи на нивоу БиХ, нема никаквих анализа стања и истраживања услова и могућности за регионализацију, напротив, више се користе услуге разних невладиних организација и проблематичних кризних геупа и, изнад свега, у игру се покушавају увући страни посредници како би се издејствовала одлука наметања. 30

31 2.3 Регионализација у БиХ по ЕУ РЕД пројекту Регионализација у БиХ по ЕУ РЕД пројекту детаљно је обрађена у раду Економског института под називом Република Српска у процесима регионалног организовања са посебним освртом на ЕU RED пројект економских региона у Босни и Херцеговини из децембра године. Због тога се, у овој Студији, даје само кратак преглед најбитнијих констатација у том пројекту. Иницијатива и активности на успостављању економских региона у Босни и Херцеговини, региона који би прелазили ентитетске политичко-адмимистративне границе, потекла је од стране Европске Уније кроз ЕУ-РЕД пројект (Пројект Европске Уније за 31

32 регионални економски развој) 4. Пројекат је прошао почетну институционалну фазу, односно, констиуисани су предвиђени органи "економских региона" и доспјело се у фазу када се реализују припремљене стратегије развоја појединих региона. Развојнe агенцијe репрезентују поједине регионе. Региони, њих пет, су понуђени и у процедуру ушли као задати модел, а да за то нису израђене никакве студије и анализе, односно у њиховом просторном димензионисању и моделирању нису учествовали представници струке и науке из Републике Српске, нити као институције нити као појединци. Рeгион Рeгиони: Основни просторно-дeмографски показатeљи Табела 11. Површина Број становника 2004/1991 Становника по км 2 (м 2 ) (%) БиХ = Сјeвeрозападни Општинe РС Општинe ФБиХ Сјeвeроисточни Општинe РС Општинe ФБиХ Дистрикт Брчко Хeрцeговина Општинe РС Општинe ФБиХ Сарајeво Општинe РС Општинe ФБиХ Цeнтрални Општинe РС Општинe ФБиХ БиХ укупно Општинe РС Општинe ФБиХ Дистрикт Брчко Извор: Завод за статистику РС, Бања Лука; Фeдeрални завод за статистику, Сарајeво Шта је овдјe понуђено као eкономски рeгион? У концeптуалном прилазу аутори констатују да јe у прeдратној Босни и Хeрцeговини постојало пeт eкономских рeгија (?!), што нијe тачно, јeр Босна и Хeрцeговина нијe имала озваничeну рeгионалну структуру, мада јe у оптицају било сeдам рeгија подручја основних приврeдних комора. Очиглeдно, Дeлeгација Европскe комисијe, која сe јавља у улози аутора Прeлиминарног концeптуалног докумeнта, нијe била довољно упућeна у проблeм или јe дeзинфомисана. Мeђутим, идe сe даљe и заговара успостављање пeт eкономских рeгиона који би прeдстављали рeдуковану шeму прeдратнe (квази)рeгионалнe подјeлe простора Боснe и Хeрцeговинe, која јe била подијeљeна на подручја 4 Пројекат Европске Уније за регионални економски развој (EU RED Project) успостављен је у марту године финансиран је од стране Европске уније у оквиру пројекта CARDS

33 сeдам приврeдних комора. Рeдукција јe у томe да су у нови сјeвeрозападни рeгион спојeна подручја некадашњих основних приврeдних комора ОПК Бања Лука и ОПК Бихаћ, да јe бивши рeгион Добој раздијeљeн на три сусјeдна рeгиона (сјeвeрозападни, сјeвeроисточни и цeнтрални), док су ранији рeгиони ОПК Сарајeво и ОПК Мостар остали у нeизмијeњeном просторном обухвату. Свих пeт замишљених рeгиона скројeни су тако да обухватају општинe из оба eнтитeта, нeгдјe у вeћeм, нeгдјe у мањeм процeнту. Од пeт утврђeних рeгионалних цeнтара чeтири су у Фeдeрацији БиХ (Мостар, Тузла, Сарајeво и Зeница) и јeдан у Рeпублици Српској (Бања Лука). Чeтртдeсeт општина Рeпубликe Српскe или око 60% тeриторијe би сe нашло у рeгионима чијe јe сјeдиштe у Фeдeрацији БиХ, а само 9 општина или 27% тeриторијe Фeдeрацијe БиХ би сe нашло у рeгиону сјeвeрозападнe Боснe чијe јe сјeдиштe у Бањој Луци. Рeгион Сјeвeрозападна Босна са сјeдиштeм у Бањој Луци по површини би био највeћи, односно заузимао би 33.3% укупнe тeриторијe БиХ. Иначe, распон у вeличини-површини јe 1:3.3 (цeнтрални - сјeвeрозападни) и по броју становника 1:2.4 (у 1991, Хeрцeговина - сјeвeрозападни). 33

34 Међутим, подјелу Босне и Херцеговине на пет економских региона аутори нису поткријепили никаквим критеријумима и аргументима и није познато зашто баш пет региона и зашто у таквој територијалној конфигурацији, а непознато је ко их је као такве димензионисао и у процедуру пустио" 5. Истина, у уводним напоменама о ЕУ РЕД пројекту наводи се да у Босни и Херцеговини не постоји сачињена и усаглашена класификација економских региона, али се наводи и то да је "у складу са хисторијским, економским, социјалним и културним везама, у Босни и Херцеговини идентификовано пет економских регија", те да је "за идентификовање регија у Босни и Херцеговини ЕУ РЕД усвојио савјетодавни приступ одоздо према горе, у којем су општине/опћине на основу анализе њихових економских параметара одлучиле која би економска регија задовољила њихове будуће потребе, те су се усагласиле око економских регија Оно што се из писаних материјала и јавних наступа промотора овог Пројекта могло сазнати и закључити јесте да су општине те које су прихватиле стварање економских региона, да су оне имале прилику да се изјасне да ли прихватају чланство у тим регионима, али се нигдје не каже да ли су општине имале прилику да се у алтернативи изјасне за један или други регион, да ли би за њих био подеснији неки други модел и које су последице ако се уопште не изјасне да буду оснивачи економског региона. Из средстава информисања се сазнаје да су организовани церемонијални промотивни скупови, на које су, поред општина, за приступање у круг оснивача позиване и неке институције (привредне коморе, институти). Ипак, у расправи се показало да у свему томе има доста спорних питања, а једно од основних је да се економски региони намећу као готово рјешење и да по понуђеној форми и замишљеним функцијама немају ничега заједничког са привредним системом и економском политиком која се води на нивоу ентитета и општина у њима, односно дјелују независно и паралелно са органима ентитета. Напријед наведени пропусти и недостаци у предлагању економских региона и њиховом институционалном конституисању можда би се могли толерисати, боље речено рјешавати у току процеса, да се не ради о једном од најосјетљивијих питања функционисања државе Босне и Херцеговине, односно односа и веза њених ентитета. Наиме, постојећа уставна структура државе, са два ентитета, проистекла је великим дијелом и из разлика које су се испољиле приликом распада бивше СФРЈ, а прије свега разлика у односу на децентрализацију БиХ или, како се тада говорило, односа према њеној регионализацији. Наиме, рано признавање Босне и Херцеговине које је издјествовала страна која је била против било какве децентрализације - 5 "Регионализам је друштвено-економска реалност, шира од основних друштвено-политичких јединица, али ужа од федералних или аутономних јединица" из књиге др Душко Јакшић "Постдејтонска стварност и перспектива", стр Бања Лука

35 регионализације, страна која је касније озваничена као Федерација БиХ, а неспоразум око тог питања, поред осталих, коштао нас је бројних жртава и материјалних разарања. С друге стране, понуђени модел регионализације, по коме се простор Босне и Херцеговине дијели на пет економских региона, тешко је смјестити у неки од научно утемељених оквира и принципа и стандарда, односно тешко је пост фестум пронаћи аргументе за овакво рјешење. С обзиром да није понуђен конзистентан материјал, из кога би се видјело какав моделски приступ је примијењен код подјеле простора БиХ на пет економских региона, анализа и примједбе се могу дати само на основу увида у доступне парцијалне социоекономске анализе појединих региона. У овим анализама нема било каквог осврта на интеррегионалне везе и условљености, односно анализе положаја и улоге региона у геоекономском простору ентитета који у њему просторно партиципирају. Такође, нигдје није дат било какав осврт на интеррегионалне односе, везе са сусједним регионима, а поготово не са граничним подручјима сусједних држава, мада сe цијeли пројeкт жeли афирмисати у контeксту идeјe ''Европа рeгија''. Чeсто сe користe проблeматични подаци и износe политички интонирани ставови и закључци. То јe, свакако, послeдица нeдостатка квалитeтних података, почeв од оних дeмографских, прeко података о рeсурсима и инфратсруктури, па до приврeдних и социоeкономских. Углавном сe користe подаци из пописа у години. У нeким социоeкономским анализама доминира гeографско-дeмографски приступ, у другима јe акцeнт на рeсурсима, понeгдјe на гeопромeтном положају и тeриторијалној организацији, а свe то указујe да нису утврђeнe полазнe основe и циљeви (или се они не желе публиковати), односно нијe урађeн пројeктни задатак са циљeвима и жeљeним функцијама појeдиних рeгиона, нису утврђeни захтјeви у интeррeгионалнм повeзивању, тe задаци и функцијe ових рeгиона у новом макрорeгионалном мeђународном окружeњу, односно како регионални развој ставити у функцију убрзаног приступа Споразуму о стабилизацији и придруживања и ЕУ. 2.4 Република Српска у процесима регионалног организовања Проблем регионалног развоја у Републици Српској је потискиван у други план, највише због тога што су расправу о регионализаији наметали политички представници другог ентитета, не ријетко и у сарадњи са међународним представницима у БиХ, са неприкривеним настојањима да се регионализација угради у контекст уставних промјена и са крајњим циљем рушења садашње уставне позиције Републике Српске. Стога, логично је да, у таквим околностима, било каква расправа о интер- или интррегионалној организацији овдје није била пожељна, јер се у таквим околностима нису могла очекивати конструктивна рјешења. 35

36 Међутим, појавом ЕУ РЕД пројекта, иницираног и заснованог негдје изван ентитетских структура, актуелизован је комплексни проблем регионалних односа у интра- и интерентитеским оквирима Босне и Херцеговине. Рјешења економских региона понуђена у ЕУ РЕД пројекту, која су у потпуности занемаривала постојање ентитета, изавала су оправдане реакције и негирања у Републици Српској, што је од стране заговорника и носиоца ЕУ РЕД пројекта, али не само од њих, протумачено као одбијање и несарадња, односно неприхватање европских форми регионализације. Међутим, мора се јасно рећи да је погрешно тврдити да је одсуство озбиљнијег ангажовања Владе Републике Српске на питањима регионалног развоја усмјерено против ЕУ РЕД пројекта. Напротив, могло би се закључити да је ЕУ РЕД пројект, и поред свих организационих и стручних пропуста, иницирао активан и позитиван однос према овом очигледно дуже времена присутном проблему, а примједбе из РС су помогле да се успостави коструктиван интерентитетски дијалог и приступ. Пред властима Републике Српске је стоји сложен задатак да утврде адекватну регионалну политику у правцу одговарајућег регионалног организовања, како на властитој територији, тако и у оквирима БиХ, уважавајући, при томе, и веома важне аспекте регионалне међудржавне сарадње, односно различите регионалне иницијативе на међународном плану. Сегмент Традиционална политика Нова политика Идентификовани проблеми недовољно развијених подручја - недостатак капитала - недостатак квалификоване радне снаге - недостатак предузетничке иницијативе - недостатак иновација - недостатак специфичних знања - неразвијена инфраструктура (класична и савремена) Стратегија за недовољно развијена подручја Циљеви Инструменти (мјере) Ефекти - регионалне политике као заштита од конкуренције (домаће и међународне) - повећани трансфери доходака у недовољно развијена подручја - обезбиједити конкурентне цијене - смањити трошкове производње - субвенције предузећима - трансфери домаћинствима - улагања у инфраструктуру - све већа зависност од субвенција и трансфера - одсуство аутопропулзивног развоја - супротности са принципима тржишне привреде и са конкурентском политиком ЕУ - тржишно оријентисана регионална политика - регионална политика заснована на трансферу знања - смањити трошкове прилагођавања - смањити трошкове трансакција (помоћ у тражењу тржишта, маркетинг) - понуда пословних услуга - улагања у комуникације и образовање - помоћ у укључивању у међународну сарадњу - аутопропулзивни развој - међурегионална и међународна конкурентност - компатибилност са начелима тржишне привреде и са конкурентском политиком ЕУ Преузето из: Др Часлав Оцић. Региономика: уводна разјашњења. Нови Сад: Зборник Матице Српске за друштвене науке, стр. 66 Потребно је осмислити модерну регионалну политику, условљену најновијим захтјевима информатичких и телекомуникационих технологија, у чијој основи је самоодрживост и 36

37 повезивање у разне мреже. Веома битно је уочити разлику између традиционалне и нове политике по појединим сегментима регионалне политике. 2.5 Услови и облици успостваљања регионалне сарадње са интересним региoнима у сусједним државама Међудржавна сарадња и регулисање ових односа су у надлежности државе Босне и Херцеговине, па Република Српска, све и да је хтјела, није могла уредити ово питање. Досадашње иницијативе Босне и Херцеговине да се укључи у међудржавне интеграције односе се на укључивање читаве државе у шире регионале асоцијације (Алпе-Адрија, средњоевропска ницијатива), а не на поједине дијелове са појединим дијеловима сусједних држава. Сгицајем политичких и других околности територија Републике Српске има издужен облик, са сужењима код Брчког, Зворника и Чајнича, ширине до око 10 км. У пограничном појасу од 10 км налази се 20, од укупно 62 општинска центра. Ово указује на изузетно важан геостратешки проблем Републике Српске, који ће се у планском периоду рјешавати постепеним јачањем пограничних општинских центара, насеља у њиховом окружењу и регионане сарадње. Досадашње искуство нам говори да постоји велики број иницијатива пограничних општина за различитим облицима повезивања са општинама у сусједним државама, као што су Требиње, Дубровник и Херцег Нови, општине са обје стране Дрине или Уне, а вјероватно и Саве. Све упућује на то да ће интересовање за повезивањем пограничних општина јачати у будућности како се политичке прилике буду стабилизовале, а поготово ће то бити значајно када дође до укључивања овог простора у ЕУ. Претходни преглед је погодан за анализу односа функција према регионалним и субрегионалним центрима. У пет регионалних центара организована су регионална сједишта свих анализираних функција, док је Приједор заступљен као сједиште само четири функције (мање од половине). Још већа разлика је код субрегионалних центара. Мркоњић Град нема ни једне регионалне функције, Зворник и Градишка по једну, али Фоча има четири (као и регионални центар Приједор). 37

38 Иако анализиране функције нису облик било какве децентрализације, већ управо супротно, облик преко кога централни државни органи делују локално, они ипак десет година постоје и оставили су свој траг у различитим деловима Републике. Јачање капацитета и институција за регионални развој је један од основних недостатака садашњег система регионалног организовања. Ако изузмемо органе Града Источно Сарајево и Сјеверозападну регионалну развојну агенцију, чије је сједиште у Бањалуци, остали региони практично немају никаквих капацитгета, односно институција, које би подржале њихов регионални развој. 38

39 3. РЕГИОНАЛНА ПОЛИТИКА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ ЕВРОПА РЕГИОНА Повећане могућности комуникације и снажно присутна глобализација свјетске економије условљавају пораст регионалистичких захтјева у Европској Унији. У оквиру ових процеса државна моћ се социјализује и умјесто државе благостања на сцени је дефинитивно држава конкуренције. Држава се све више доживљава као економски регулатор, функционалан у односу на економске снаге. Откако је успостављена, Европска Унија биљежи све већи напредак у економској и монетарној сфери као и у економској и социјалној интеграцији, при чему унутрашње границе све више губе њихово раздвајајуће обиљежје, а између градова и региона држава чланица долази до интензивних односа и међузависности. На релативно малом простору Европске уније концентрисана је велика културолошка разноврсност, по чему се ово подручје битно разликује од других великих економских подручја свијета (САД, Јапан и сл.). То је веома важан развојни фактор и ЕУ га жели јачатии његовати, што значи да у осмишљавању и реализацији просторног уређења Европе нема мјеста унификацији и стандардизацији локалног и регионалног идентитета. Осим тога, кроз Европску монетарну унију интензивира се конкуренција на јединственом европском тржишту у којој се региони, градови и локалне власти међусобно такмиче у привлачењу инвестиција, привредним активностима, пословима и инфраструктури. Европску унију оптерећује чињеница да сви европски региони у ту утакмицу стартују са веома различитих позиција, што компликује јачање њене економске и социјалне кохезије. Због тога је равномјернија географска дистрибуција раста широм Европске уније један од трајних задатака њене развојне политике. Процес регионализације у Европској Унији одвија се не само у оквиру националних држава, већ га каректерише и међурегионално прекогранично повезивање постојећих региона. У том контексту присутна су многа питања, као што су питање нужности појединих институција на нивоу будуће ЕУ, питање ефеката регионалног организовања у виду европских интеграција, питање конкурентности Европске Уније у глобалним размјерама и слично. С тим у вези, у овом дијелу Студије обрађена су основна питања битна за разумијевање регионалне политике Европске Уније. 39

40 3.1 Циљеви и задаци регионалне политике ЕУ Европска регионална политика је политика која промовише солидарност и то се потврђује чињеницом да се више од трећине буџета Уније троши на смањење јаза у развијености између појединих региона и животног стандарда становништва у њима. Својим политикама Унија настоји да помогне регионима како би се реструктуисала њихова индустрија, поспјешио развој руралних подручја и сл. У први план се поставља стварање новихрадних мјеста. Једном ријечју, регионалном политиком ЕУ настоји да ојача своју економску, социјалну и територијалну кохезију, што је дефинисано слједећим циљевима: Циљ 1: Помоћ подручјима која су највише заостала у развоју; Циљ 2: Економска и социјална конверзија подручја која се суочавају са структуралним проблемима (индустријска, урбана, те рурална подручја везана за рибарство); Циљ 3: Помоћ подручјима која нису обухваћена финансијском подршком у оквиру Циља 1, а обухвата мјере за развој људских ресурса путем програма образовања, тренинга и запошљавања. Европска Унија пружа подршку регионима према наведеним циљевима, а на основу усвојене НУТС категоризације региона. Региони које заостају у развоју и потпадају под Циљ 1. су дефинисане на бази НУТС 2. класификације, док подручја која потпадају под остале циљеве дефинисана према НУТС 3. критеријуму. Достизање наведених циљева захтијева локално вођену регионалну политику што представља кључни елемент владине економске и социјалне стратегије. На примјер, регионална развојна политика земаља Европске Уније се базира на: макроекономској стабилности, обезбјеђујући стабилну основу за дугорочно планирање и инвестирање; микроекономским реформама, које би се бавиле тржишним несавршеностима на националном, регионалном и локалном нивоу уз фокусирање на кључне актере, односно носиоце економског развоја и децентрализацију, гдје се регионални политички оквир користи у преносу власти са виших (државних) на ниже (регионалне) нивое управљања, како би региони добили ресурсе и слободу да одговорно воде политике од локалног, односно регионалног значаја. фактора: Дугорочно посматрано, на просторни развој Европске уније одлучујуће утичу три 40

41 прогресивна економска интеграција и с тиме повезана повећана сарадња између држава чланица; све већа важност локалних и регионалних заједница и њихова улога у просторном развоју и предвиђено повећање Европске уније и развој тјешњих односа са сусједима. У оквиру европских интеграциј односи се успостављају на три нивоа: између самих региона; између региона и националних власти и између региона и европских власти. На тај начин региони у Европи дефинитивно постају битан фактор и учесник друштвених и економских збивања, па би свака реализација развојних планова била прилично дефектна, ако у себи не би садржавала и регионалну компоненту. Европска унија је у фази када настоји да обезбиједи полицентрични систем развоја, нове урбано-руралне односе и ојача структурно слабија подручја, посебно уз државне границе, а да при томе помири циљеве развоја, равнотеже и еколошке заштите. У овом тренутку преовладава теза да је то могуће постићи развојним концептом примјереним ситуацији на локалном нивоу. За земље које претендују да буду примљене у Европску унију веома је важна спознаја на који начин и заједничка политика Заједнице дјелује на поједине регионе и локалне заједнице. При томе је, не само могуће, већ и пожељно, у раној фази процеса придруживања комбиновати секторски и просторни приступ, што ствара много квалитетније претпоставке развоја након пријема у чланство. Као посебно значајни, могли би се издвојити сљедећи циљеви просторног развоја: развој полицентричног и уравнотеженог урбаног система и јачање партнерства између урбаних и руралних подручја, односно превазилажење дуализма града и села; промоција интегрисаних концепција саобраћаја и комуникација; развој и очување природне и културне баштине путем разборитог привређивања. Градови су у све већој функционалној међузависности са непосредним окружењем, како са сеоским подручјем које му гравитира тако и са другим градовима на подручју региона, што би требало да резултира јачањем конкурентске способности тог региона. Најчешћа подручја могуће сарадње су локални превоз, одлагање чврстог отпада, водоснабдијевање, заједничке стамбене и индустријске зоне и слично. 41

42 Када се говори о динамичним, привлачним и конкурентним градовима и урбанизованим регионима, истиче се значај њиховог привредног потенцијала. У ЕУ постоје тзв. ''градови врата'' који обухватају: велике морске луке, интерконтиненталне аеродроме, сајамске градове, културна средишта и слично пружају приступ територији ЕУ; мањи градови, регионални центри, који ревитализују стагнирајуће руралне регионе; региони смјештени у рубним подручјима, који могу користити специфичне предности, као што су ниски трошкови радне снаге или посебне везе са привредним средиштима изван Европе или сусједних држава које нису чланице ЕУ. Будућност градова ЕУ зависи од сузбијања растућег сиромаштва, социјалног искључења и спречавања губитка одређених урбаних функција. 3.2 Кључни проблеми просторног развоја За развој уједначене и одрживе привредне и просторне структуре није довољан сам привредни раст. Резултати привредног раста морали би се одразити на бољи материјални положај становништва, посебно кроз повећано запошљавање. Једно од централних развојних питања за Европску Унију је рјешавање проблема незапослености. Ради се о феномену који негативно утиче, како на личне шансе за обезбјеђење пристојне материјалне егзистенције, тако и на производне и друге потенцијале у стварању додатне вриједности за Европску Унију. Растућа привредна интеграција унутар ЕУ има за резултат растућу унутрашњу трговину између држава чланица, а то опет води ка сталном расту путничког и робног промета. Посебно је порастао друмски теретни саобраћај, што снажно оптерећује насеља, путну инфраструктуру и еколошки систем. Природну и културну баштину ЕУ угрожава процес глобализације, односно привредне и социјалне модернизације. Због тога се посебно наглашава потреба да се регионалним планирањем у ЕУ обезбиједи очување богатства природних и историјских знаменитости, као изузетно вриједан дио европске баштине. 42

43 3.3 Равноправност приступа инфраструктури и знању Социјална и привредна кохезија ЕУ, јачање конкурентности рубних и мање артактивних региона, те повезаност урбаних подручја, метропола и залеђа, великим дијелом зависе од ефикасности саобраћаја и доступности телекомуникација. У Европској унији тренутно постоји изражена тенденција концентрације и поларизације у области мобилности људских ресурса, роба и информација, што није адекватан оквир за уравнотежен развој простора. Изградња инфраструктуре битно доприноси рјешавању ових и других развојних проблема региона, али није довољан услов за превазилажење поларизације. Осим изградње, важне су и друге пратеће мјере дефинисане кроз регионалне структурне политике и промоцију образовања и стицања вјештина, а које утичу на побољшање локационих карактеристика региона. У том контексту, будуће ширење трансевропских мрежа требало би да се заснива на моделу полицентричног развоја, односно обезбјеђењу унутрашњег развоја глобално важних зона привредне интеграције и поспјешивању њихове привредне интеграције у глобалну привреду. Телекомуникације, информацијске и комуникацијске технологије су важни додатни инструменти регионалне интеграције, због чега су планирање саобраћаја и субјекти из те области битна компонента регионалног планирања. Конкурентност ЕУ зависи од приступа знању бар толико колико и од приступа инфраструктури. Регионално међузависна тржишта рада захтијевају иновативне системе, ефикасан пренос технологија и оспособљене установе за стручно усавршавање радне снаге. Без обзира на чињеницу да су, у посљедње вријеме, побољшане и проширене могућности усавршавања, те стицања и трансфера стручног знања, приступ знању и способност иновација су још увијек просторно неуравнотежени не само у оквиру ЕУ, већ још више у поређењу развијеног и мање развијеног дијела Европе. Будући привредни развој вјероватно ће дати истакнуто мјесто размјени нематеријалних услуга, а повећање продуктивности и запослености све ће више да зависи о стварању нових и бољих производа и процеса. Извјесно је да ће, дугорочно посматрано, далеко бољи положај на тржишту имати она предузећа која испоље способност комбионовања иновација са новим организационим облицима и континуираним побољшањем квалификација радне снаге. За сваки регион у условима глобализације, важно је да има услужни центар у којем може представити иновације локалних предузећа, као и да побољша њихову комуникацију са 43

44 технолошким центрима, универзитетима, свјетницима за менаџмент и слично, како би се развила комплементарна знања. Привредна привлачност региона такође зависи о стандарду усавршавања и професионалном знању њене радне снаге. Размишљања да ће само јефтина радна снага привући инвеститоре су у основи погрешна, будући да сваки озбиљан инвеститор на првом мјесту преферира способност и обученост, а тек онда цијену радне снаге. Сваки регион треба уложити максималне напоре да локална предузећа запошљавају и адекватно плаћају радну снагу, те је на тај начин задрже на свом подручју. Информационе и комуникационе технологије су снажна подршка инвестирању у руралним подручјима, гдје су повољнији локациони трошкови, што је важан фактор полицентричног развоја Европске уније. 3.4 Прекогранична међурегионална сарадња Регионалне и локалне власти су кључни субјекти европске политике просторног развоја. Примјена опција политике захтијева активну подршку регионалних и локалних нивоа, од малих градова у руралним подручјима до метрополитанских регија. Регионалне и локалне власти остварују циљеве Заједнице путем међусобне сарадње те у складу с приступом "од дна према врху". Истовремено то је ниво на којем грађани директно осјећају резултате европске политике просторног развоја. Велики број развојних задатака могуће је задовољавајуће ријешити само путем прекограничне сарадње с локалним управама. Прекогранична сарадња између сусједних граничних региона потенцирана је у Европи од стране владиних одбора и одбора за просторно уређење, те путем препорука Савјета Европе. Од има финансијску подршку путем заједничке иницијативе ИНТЕРРЕГ. Скоро су све гранични региони користили подршку ИНТЕРРЕГ програма да би успоставили заједничке организације, структуре и мреже. Успостава тих структура била је предуслов за израду прекограничних стратегија просторног развоја, примјера ради у Скандинавији, у земљама Бенелукса, у еврорегионима дуж њемачко-холандске границе те у Saar-Lor-Lux регион. Таквим дјеловањем било је могуће развити и детаљно ускладити просторну ефикасност појединачних пројеката. Прекограничне стратегије просторног развоја у будућности могу пружити заједнички темељ за одређени број прекограничних оперативних програма "из једног извора", повезујући различите пројекте, као што су: 44

45 промоција прекограничне сарадње између сусједних граничних подручја, с циљем развијања компактних привредних и социјалних језгара (скупине градова), побољшање односа између регионалног јавног превоза и главних саобраћајних мрежа, политику развијања крајолика и заштите околине за еколошки осјетљива подручја, ради стварања прекограничног сложеног система биотопа. С тим у вези предлаже се да државе чланице и регионалне и локалне власти проводе даљње прекограничне програме и пројекте, нарочито: израду прекограничних просторних перспектива и стратегија те њихово уважавање у националним плановима просторног развоја и секторског планирања, редовно прекогранично детаљно усклађивање свих планова и мјера које се односе на простор и успостављање заједничких прекограничних регионалних планова те, по потреби, планова кориштења земљишта као најдалекосежнијег облика прекограничне политике просторног развоја. Националне власти надлежне за просторно планирање, региони и градови сусједних земаља још увијек немају, упркос Европској монетарној унији), могућност активног утицаја на одлуке у вези развоја у сусједним земљама. Предлаже се да државе чланице у оквиру свог законодавства испитају основ за израду прекограничних планова и мјера које имају знатан утицај на простор у сусједним земљама. Сусједне земље требале би се притом сложити с примјереним планирањем и мјерама у складу с начелима реципроцитета и једнакости. Такве акције требало би, међутим, предузимати на основу партнерства и начела супсидијарности, које је примјењиво не само на локално/регионалном нивоу већ и на националном нивоу. Одрживи просторни развој у оквиру прекограничне и међурегионалне сарадње подразумијева тјешњу сарадњу на регионалном и локалном нивоу. Мјере информисања и сарадње на регионалном нивоу односе се на: побољшање приступачности путем повезивања регионалних саобраћајних система с националним/међународним центрима, допринос развоју интегрисане саобраћајне инфраструктуре, програми дјеловања за очување насеља у руралним подручјима која су захваћена падом становништва, 45

46 стратегије одрживог развоја крајолика и процјене њиховог потенцијала за експлоатацију обновљивих енергетских ресурса, развој крајолика и екосистема од регионалног и Европског значаја, координирани планови кориштења земqишта који садрже рационално располагање водним ресурсима и програми за заштиту и ширење заједничке културне баштине. Мјере нформисања и сарадње на нижим локалним нивоима обухватају: заједничке стратегије привредне диверсификације са циљем развоја сарадње градова и мреже градова; усвајање планских концепција за одрживи урбани развој, укључујући, између осталог, промоцију мултимодалних саобраћајних концепција те смањење потреба за путовањем; урбана и рурална партнерства за развијање иновативних стратегија одрживог просторног развоја градова и њиховог руралног окружења и програме дјеловања за заштиту и очување урбане баштине и промоција висококвалитетне архитектуре. 3.5 Структурни фондови и Иницијативе ЕУ Циљ Европске Уније је да у оквиру регионалне политике пружи једнаке могућности искориштавања предности јединственог тржишта за све регије. О важности регионалне политике довољно говори податак да се на програме регионалних политика троши једна трећина буџета Уније. Европска Унија планира да, путем структуралних фондова, до године пружа подршку регијама које заостају у развоју. Ови фондови учествују у финансирању програма предложених од стране националних влада и усвојених од стране ЕУ, а који морају бити у складу са стратешким циљем смањења социоекономских разлика између региона. Постоје следећи фондови: 1. Европски регионални развојни фонд (European Regional Development Fund ERDF) који је намијењен подршци регијама које заостају у развоју и које су захваћене проблемима економске транзиције или имају структурне потешкоће; 2. Европски социјални фонд (European Social Fund ESF) који пружа подршку кроз Европску стратегију запошљавања; 46

47 3. Европски пољопривредни и гаранцијски фонд (European Agricultural Guidance And Guarantee Fund EAGGF) који помаже развој и структурно прилагођавање оних регија чији развој заостаје кроз побољшавање ефикасности производних и прерађивачких структура, маркетинг пољопривредних и шумарских производа, као и развој руралних подручја; 4. Финансијски инструмент за подршку рибарству (Financial Instrument for Fisheries Guidance FIFG) који, као што му само име говори, служи за подршку регијонима које имају потенцијал за узгој рибе. Структурални фондови су усмјерени на слједеће приоритете: Повећање конкурентности привреде регије уз стварање нових радних мјеста, што подразумијева фокусирање на ефикасну, доступну и одрживу инфраструктуру, ефикасне и обновљиве енергетске системе, успостављање нових телекомуникационих услуга, потицање предузећа на улагања у истраживање нових технологија и њихову примјену, подршку програмима заштите животне средине, културним и туристичким програмима; Развој људских ресурса у циљу повећања запослености и веће социјалне кохезије, што се остварује примјеном активних и превентивних мјера, промоцијом усавршавања и оспособљавања радне снаге, као и већим могућностима запошљавања; Равномјеран развој урбаних и руралних подручја, уз посебан акценат на развој рибарских региона. Европска Унија је основала и посебан фонд за подршку најслабије развијеним државама чланицама. Наиме, ради се о Кохезионом фонду (Cohesion Fund) чијим програмима су обухваћене три чланице чији је БДП по становнику испод 90% од просјека Уније, гдје спадају Грчка, Шпанија и Португалија и у првом реду је оријентисан на финансирање инфраструктурних и пројеката заштите животне средине. Осим основних структуралних фондова постоје још и четири Иницијативе заједнице (Communitiy Initiatives), односно развојна програма путем којих се пружа подршка рјешавању специфичних проблема регионалном развоју Уније: EQUAL Заснива се на Европској стратегији запошљавања, а пружа подршку за следећа четири подручја: 47

48 Запошљавање, односно олакшавање уласка на тржиште рада и борба против расизма на радним мјестима; Предузетништво, што се односи на креирање и побољшавање квалитета радних мјеста; Прилагодљивост, односно константно оспособљавање, а посебно у области информатичких технологија и Једнакост полова. INTERREG Ова иницијатива се односи на подршку следећим областима: Међугранична сарадња, кроз промоцију међурегионалних развојних планова; Транснационална сарадња, што подразумијева хармонизовање граничних регија ЕУ и региона сусједних земаља; 3.6 НУТС статистичка класификација европских региона Европски парламент и савјет Европске Уније су године усвојили статистичку номенклатуру територијалних јединица (ЕN: The Nomenclature of Territorial Units for Statisticsс; FR: Nomenclatureе des Unimés Territoriales Statistiques), односно стандарде који се односе на административну подјелу земаља за потребе статистике, а у сврху омогућавања прикупљања, обраде и публиковања регионалних статистика Заједнице. Стандард је развијен од стране Европске Уније и самим тим детаљно покрива све земље чланице, а НУТС класификација не мора да се подудара са административном подјелом земље на регионе. Корисници статистичких извјештаја на нивоу Уније су изразили потребу за њиховом хармонизацијом у сврху поређења података. С тим у вези, захтијевају се статистички стандарди за прикупљање, обраду и публиковање како националних, тако и статистичких извјештаја Заједнице. Регионалне статистике представљају веома важан елемент Европског статистичког система и неопходно је да постоје бар три хијерархијска нивоа НУТС класификације, али земље чланице Уније, уколико сматрају да је потребним, могу развијати даље поднивое. Критеријуми подјеле НУТС нивоа према броју становника су представљени у следећој табели: 48

49 Региони по NUTS стандардима ЕУ Табела 12. Ниво Минималан број Максималан број становника становника NUTS I NUTS II NUTS III Номенклатура се у конкретној примјени прилагођава величини земље. Тако нпр. Њемачка има 16 НУТС I региона, који се даље дијеле на 40 НУТС II региона, а они садрже 543 НУТС III региона. Данска као много мања држава у цјелини се дефинише као НУТС I регион, који се опет састоји од само једног НУТС II региона, а он садржи 15 НУТС III региона. Важно је напоменути да су НУТС II региони одређени као главни оквир за провођење регионалне политике од стране држава чланица и са тог аспекта су релевантни за анализу регионалних и нациoналних проблема. Ниво НУТС I више служи за анализу односа региона унутар ЕУ, док НУТС III, као мали регион, не нуди услове за комплексније анализе, али указује на подручја гдје су потребне одређене специфичне регионалне политике. По питању коришћења средстава структурних фондова ситуација је сљедећа: НУТС I регион не остварује право на коришћење структурних фондова, већ више служи за прикупљање међусобно упоредивих статистичких података; НУТС II регион ниво на којем се одобравају интервенције из структурних фондова (Европски фонд за регионални развој, Финансијски инструменти за усмјеравање у рибарству и Европски фонд за усмјеравање и гаранције у пољопривреди); НУТС III регион ниво на којем се одобравају интервенције из структурних фондова (Европски фонд за регионални развој и Европски социјални фонд). Из чисто практичних разлога, НУТС номеклатура се првенствено заснива на институционалној подјели, преузетој од држава чланица. Независно од тога што, у овом тренутку, Република Српска нема регионе који могу претендовати на структурну подршку европских фондова, процес регионализације и прудруживању ЕУ, између осталог, може за резултат имати и то право. С тим у вези веома је важно иницирати припреме и неопходне предрадње за коришћење средстава структурних фондова ЕУ, нарочито Фонда ISPA, који је намијењен земљама у фази придруживања, а регионална организација је једна од битних претпоставки цијелог процеса. 49

50 3.7 Критеријуми и основни принципи регионалне политике ЕУ Регионална аутономија дефинише се као право и стварна способност најширих територијалних заједница у оквиру сваке државе чланице, са изабраним органима који се налазе између државе и локалних заједница и који имају овлашћена самоуправе или прерогативе државне природе да обављају, под сопственом одговорношћу и у интересу становништва, значајан дио послова у јавном интересу и у складу са принципом супсидијарности. Оквир за вођење регионалне политике се базира на два кључна принципа: Омогућити да вођство искориштава снаге и елиминише слабости како на националном и регионалном, тако и на локалном нивоу, како би реформе обезбиједиле неопходну флексибилност, одговорност и оптимално искориштавање ресурса и кроз стратегије регионалног развоја обезбиједити пословно окружење како би се у потпуности искористио потенцијал датог подручја елиминишући недостатке националног, регионалног и локалног тржишта кроз микроекономске реформе на наведена три нивоа, а у циљу подизања продуктивности на виши ниво. Основни принципи структурне политике ЕУ садржани су у Приједлогу Европске повеље о регионалној аутономији, као документу који покушава да дефинише основне вриједности на којима би се заснивао модел регионалног организовања европских држава. Овај документ веома је значајан за регионално организовање на европским просторима и треба га максимално уважавати при дефинисању модела регионалног организовања и на просторима Републике Српске. Преамбула наведеног документа садржи сљедеће полазне основе: o право грађана да учествују у вођењу јавних послова спада у заједничке демократске принципе свих држава чланица Савјета Европе; o регион поспјешује остварење тог права; o демократски изабрани органи региона омогућавају управљање које је истовремено и ефикасно и блиско грађанима; o принцип супсидијарности је легитиман за све нивое власти (локалне, регионалне, државне и европске) и доприноси изградњи демократије у Европи; o регионализација не смије да се остварује на рачун аутономије локалних заједница; o признавање регионалне аутономије подразумијева њихову лојалност по питању суверенитета и територијалног интегритета државе; 50

51 o регионална аутономија мора да буде праћена мјерама за остваривање солидарности између разних регија у циљу остварења уравнотеженог развоја: o међурегионална и прекогранична сарадња представљају драгоцјен и неопходан допринос изградњи Европе; o изградња одговарајућих европских институција мора да узима у обзир постојање региона у оквиру европских држава и да подстиче њихово учествовање у својим институцијама посебно у Савјету региона Конгреса европских локалних и регионалних власти и у Комитету региона Европске Уније; o региони претпостављају постојање власти са органима одлучивања, конституисаним на демократски начин, који располажу значајном аутономијом по питању надлежности, начину дјеловања и средстава која су им потребна ради остваривања њихових задатака; o проширивање процеса регионализације у европским државама је пожељно, без обзира на различите правне и административне традиције; Нормативни дио Повеље прописује само оквир регионалне самоуправе, при чему се сугерише да принципи регионалне аутономије морају да буду утврђени уставом државе, а да се обим регионалне аутономије утврђује уставом, законом и статутом региона, као и међународним правом. На основу досадашњих искустава могло би се рећи да се, приликом подржавања израде и имплементације регионалних развојних планова и програма, Европска Унија руководи сљедећим принципима: o принцип програмирања; o принцип партнерства; o принцип адицираности; o принцип супсидијарности и o принцип координације. Принцип програмирања подразумијева припрему вишегодишњих развојних планова, а проводи се путем процеса одлучивања заснованог на партнерском моделу у неколико фаза, све док се не почне са провођењем мјера од стране надлежних, односно утврђених државних и приватних тијела. 51

52 Принцип партнерства указује на укључивање регионалних и локалних власти, те економских и социјалних партнера и других компетентних тијела у свим фазама израде и реализације развојног плана. Принцип адицираности упућује на чињеницу да се помоћ ЕУ сматра искључиво додатном помоћи и ни у ком случају не може замијенити помоћ државе чланице према мање развијеним регијама. Принцип супсидијарности обезбјеђује провођење одлука на што је могуће нижем нивоу управе, да би се одлучивање максимално приближило становништву и ефикасно контролисале активности Европске Уније у смислу њихове оправданости и могућности извршавања истих на националном, регионалном и локалном нивоу. Принцип координације подразумијева да све активности Европске Уније морају да буду усклађене с циљем стварања синергетских ефеката, постизање максималних учинака и избјегавање непотребних трошкова. 3.8 Искуства и примјери регионалног организовања и развоја у Европи Процес еевропских интеграцијa је одиграо значајну улогу у ревитализацији концепта регионализације. Представљањем Европске регионалне политике године, Заједница преузима значајну улогу у превенцији регионалних дебаланса кроз програме помоћи економски заосталим регионима, а самим тим регионима је дозвољено да промовишу властите интересе. Све већи број региона и тијела која их представљају је довело до успостављања канцеларија које третирају проблематику регионалног развоја у Бриселу, што даље доводи до захтјева за партиципацијом у Европским институцијама, па је Уговором из Мастрихта успостављен Комитет региона као консултативно тијело Савјета Европе и Комисије Европске Уније. Процес регионализације се данас одвија како у границама националних држава, тако и на нивоу Европских интеграционих процеса кроз већи број институција. Повезивање постојећих региона националних држава се одвија кроз асоцијацију Скупштине Европских региона која данас броји скоро 300 региона из већег броја Европских држава и 52

53 међурегионалних организација, затим представљањем региона у Европским институцијама као што су Конгрес локалних и регионалних власти у оквиру Савјета Европе, као и кроз већ поменути Комитет региона у оквиру Европске Уније. Упркос високим расходима за програме регионалног развоја, регионални дебаланси у Европи се нису смањили, већ су се према неким процјенама и повећали. Европски региони су постали изузетно поларизовани у смислу стопе незапослености. Различитости у погледу висине прихода становништва између региона су опале, али су се неједнакости између региона у оквиру исте државе прошириле. Скоро једна четвртина становништва Уније живи у регионима (НУТС И, НУТС ИИ) који су подобни за додјелу средстава из фондова по основу Циља 1. Право на додјелу ових средстава имају региони у којима је БДП per capita испод 75% просјека Европске Уније ЕУ асоцијације за регионални развој Најважније асоцијације ЕУ за регионални развој су Скупштина региона Европе, Конгрес европских локалних и регионалних органа власти и Комитет региона. Скупштина региона Европе је политичка организација европских региона и заступник њихових интереса на европском и међународном нивоу. Основана је још године на нивоу Европских интеграционих процеса са скоро 300 Европских региона различитих величина и административних и политичких структура са укупном Основни циљ јој је да окупи европске регионе као актере изградње и интеграције европског простора. Њени најважнији циљеви наведени су у члану 1. Статута: организовање дијалога, узајамних консултација региона, уз поштовање устава, закона и уговора односних држава; поштовање и охрабривање културне разноликости Европе; унапређивање регионализације у Европи уз примјену принципа супсидијарности и комплементарности између локалног, регионалног, националног и европског институционалног нивоа; унапређивање активне улоге региона у изградњи Европе и, у том циљу, побољшање институционалног учешћа региона у доношењу одлука на нивоу Савјета Европе, Европске Уније и Организације за безбједност и сарадњу; сарадња са европским асоцијацијама које представљају локалне колективитете и провођење властитих програма или учествовање у програмима развоја организованих од стране трећих ради остваривања својих циљева. 53

54 Декларација о Европском регионализму коју је 4. децембра године усвојила Скупштина Европских региона представља водич за успостављање и јачање моћи региона и представља сет норми и стандарда у којима се региони чланови Скупштине развијају. Прописивањем Декларације Скупштина показује чему региони теже, те даље промовише европски регионализам, како би Европа постала ближа својим становницима. Она обухвата разна питања везана за регионално организовање и њихово функционисање, међу којима треба издвојити дефинисање, институционално организовање и компетенције региона, затим финансирање, сарадњу са централним и локалним властима, као и сарадњу са Унијом. Од године ова организација има статус посматрача у оквиру Савјета Европе. Конгрес европских локалних и регионалних органа власти стално је тијело Савјета Европе од године, а чине га Вијеће општина и Вијеће региона представника држава чланица ЕУ. Најважнији документ ове асоцијације је приједлог Европске повеље о регионалној аутономији, чије су полазне основе већ презентоване у оквиру поднаслова 2.8 Основни принципи структурне политике ЕУ. Ова асоцијација посебно се залаже за принцип да садржај регионалне аутономије буде одређен и регулисан унутрашњим правом сваке државе. С тим у вези, поменутим приједлогом Повеље прописује се само оквир регионалне самоуправе, док се обим утврђује уставом и законом државе, статутом региона, те међународним правом. Повеља утврђује стандарде у погледу: врсте надлежности; области надлежности (регионални послови, односи са локалним заједницама, меđурегионални и прекогранични односи, учествоваwе у државним пословима, учествовање у европским и међународним односима); организовања регионалних институција (самостално регионално организовање преко изабране скупштине са извршним органом, сопствени органи управе и сопствени персонални састав); система финансирања који осигурава предвидљив износ прихода у сразмјери са надлежностима, уставно и законско одређивање сопствених прихода од пореза, такси и доприноса, те сопствену својину; принципа солидарности ради уравнотежења животног стандарда грађана у различитим регионима. Осим наведеног, овим документом су регулисана и питања могућности промјене граница региона, правни субјективитет региона, рјешавање сукоба надлежности и слично. 54

55 Повеља се заснива на постојећим искуствима европских држава и пожељним правцима развоја унутрашње регионалне организације националних држава. Комитет региона успостављен је као консултативно тијело Савјета Европе и Комисије Европске Уније за питања регионалне политике, социјалне политике, политике у здравству и културе. Састав Комитета чине представници локалних и регионалних тијела држава чланица Европске Уније. Веома је битно мишљење овог тијела да питање будућности Европе не може да се расправља само као питање институција и финансија већ и кроз поштовање принципа субсидијарности и пропорционалности лоцирања овлашћења, а уз поштовање националног идентитета држава чланица Европа региона Још средином 50-их година 20-ог вијека створени су први Еврорегиони као облици међуграничног повезивања сусједних области или округа земаља које су чиниле Европску економску заједницу. Познати еврорегиони су створени међуграничном сарадњом СР Њемачке, Белгије и Холандије, што је довело до даљег развоја ових земаља. Еврорегиони су замишљени као јавноправни субјекти, у одређеном обиму независни од субјективитета матичних држава, чиме се ствара основа за формирање Европе региона. Средином 90-их година се ова иницијатива проширила не само на земље чланице ЕУ, већ и на државе Централне и Источне Европе. Званични Брисел је фаворизовао стварање оваквих региона, јер је њихово формирање постало предуслов за кориштење финансијских средстава Уније, односно фондова, о чему ће накнадно бити више ријечи. Концептом Европа региона се подстиче развој појединих дијелова држава, односно области које имају заједничке проблеме без обзира у којој се политичкој цјелини налазиле, чиме се доприноси побољшању економских и других односа њихових матичних држава и ширих регионалних цјелина. Наведени процес је интензивиран унутар граница Европске Уније, али се све више заговара и у сарадњи са земљама које желе такав облик кооперације, али још не испуњавају потребне услове за прикључење Унији, чиме се доприноси рјешавању заједничких проблема из области инфраструктуре, екологије, енергетике и сл., али и припремању још неспремних земаља за улазак у велику европску породицу Нужност регионалног организовања Потребно је имати у виду да се регонална политика не води интензивно само у пограничним подручјима. Веома је важно и унутардржавно регионално организовање, будући 55

56 да оно, кроз подстицај развоја мањих цјелина, доприноси бржем и бољем економском развоју матичне државе, али и Уније као цјелине. Регионална политика мора бити довољно флексибилна како би уочила потребе локалних заједница, подстицала урбани и рурални развој, побољшала транспортне комуникације и унаприједила способности привређивања. У највећем броју случајева, иницијатива за стварање неког региона потиче из уже локалне заједнице, а задатак државе јесте да свим снагама подржи такве тежње и настојања својих територијалних јединица. Да би се дугорочно достигао пуни развој једне државе, потребно је да сваки регион у потпуности искористи свој економски потенцијал. Самим тим, модерна регионална политика се мора фокусирати на побољшање економских перформанси сваке нације и региона прихватајући различитости тржишта и откривајући недостатке који ограничавају њихов даљи раст и развој, као и промовишући јединство у различитости и једнаке развојне могућности за све. Свако друштво почива на различитостима и њихово прихватање, слободно испољавање и институционално изражавање представља основ слободе и демократије. Регионално-децентрализовани модел доприноси бољој и уједначенијој алокацији ресурса (природних добара, капитала, људи, роба и услуга), што опет доприноси складнијој развијености појединих регија и државе у цјелини. Основно тежиште регионалне политике у ЕУ јесте смањење неједнакости између богатих и сиромашних регија у Унији, што подразумијева подизање нивоа животног стандарда и квалитета живота, као и привредна и друштвена кохезија и солидарност међу земљама чланицама. У задње вријеме се примјењује низ програма у сврху достизања наведеног циља кроз финансијске и технолошке трансфере, едукацију радне снаге, стварање повољног окружења за инвестиције и сл. Дакле, основна функција ЕУ јесте да помогне оне чланице, односно регије које не располажу властитим адекватним средствима за рјешавање тих проблема, а не да преузме улогу националних власти. Досадашња искуства показују да је регионална политика ЕУ имала значајан утицај на пораст привредне активности у земљама корисницама, као и на побољшање положаја сиромашног дијела популације, што даље води повећању укупног економског потенцијала Уније. 56

57 3.9 Искуства неких Европских земаља у регионалном организовању Имајући у виду да нисмо у могућности да анализирамо све, или највећи број земаља Уније или оних у транзицији у којима је процес регионалног организовања увелико започео или већ приведен крају, покушали смо да се сконцнтришемо на само мањи број њих са којима би на извјестан начин могла успоставити паралела са РС, односно БиХ. Од развијених Европских земаља као примјер смо узели Норвешку због приближно једнаке популације и Француску због њене дуге историје у регионалном организовању. Од земаља у транзицији смо узели Србију и Републику Хрватску због њихове блискости и сусједства са БиХ. Земља Стан. (мин/маx) Број мањих јединица (региона) Дефиисан и уставом/ законима Законод. моћ региона % рег. буџета који зависи од национлне владе Слобода закључивања међународних уговора Хрватска у/з не 20% да Француска н.а. 26 у*/з не >50% не Норвешка з не 37% да у* - Предмет разматрања Земља Школство Здравство Просторно Економски планирање развој Полиција Воде Хрватска Р/Л Р Р/Л Р/Л Л Р/Л Француска Н/Р/Л Р Р/Л Р/Л Н/Р/Л Норвешка Н/Р/Л Н/Р Р Р Р/Л Л Н Национални, Р регионални, Л локални ниво Потребно је нагласити да, према НУТС 2 стандардима, Словеначка влада разматра успостављање 3 регионалне области Норвешко искуство у регионалном организовању Норвешка се простире на км 2, од чега 70% сачињавају планине, глечери и језера, а 25% шуме. Само 3-4% укупне површине земље чине обрадиве површине, док 1% припада урбаним подручјима. Самим тим, регионалне разлике у природним ресурсима, условима живота, културном идентитету становништва и сл., су значајне. Посматрано и према укупном броју становника (око 4.5 мил.), Норвешка спада у ред мањих земаља, те се у том смислу може упоредити са Босном и Херцеговином. Норвешка има 57

58 19 регија (округа) са 434 општине. Глави град Осло има статус и града и региона, што занчи да је у том граду сконцентрисана и државна и регионална управа. Осло има становника и чини најнасељенији и истовремено територијално најмањи регион у држави. Не постоји опште усвојен документ којим се регулише раздвајање компетенција између државе, регије и општине, већ државни парламент и влада разматрају питања која се затим делегирају на различите нивое. Окрузи, односно регије су задужене за успостављање и функционисање следећег: здравствене услуге (болнице, институције за лијечење болести зависности, услуге ментално онеспособљеним лицима, стоматолошке услуге за лица старости од 0-20 година, дјечија заштита; средње образовање; корпоративно планирање у регији; регионална трговина и индустријске политике; комуникације (путеви, јавни транспорт) и очување културног наслијеђа. Општине и региони су негативно ограничене у својим активностима, односно могу преузети било које функције или активности које закон не забрањује, односно функције које нису делегиране ка другим институцијама Регионализација у Хрватској У децембру године хрватски парламент је усвојио основни текст закона који је омогућио увођење локалне и регионалне самоуправе (закон о самоуправи и администрацији). Овај и други сродни закони који су недуго затим услиједили су у значајној мјери омогућили и знатно утицали на процес децентрализације, као и на јачање локалне и регионалне демократије, што је у коначности, заједно са другим законима, омогућило да Република Хрватска године постане члан Савјета Европе. Хрватски парламент је у октобру године ратификовао Европску повељу о локалној самоуправи. Република Хрватска се састоји од 636 општина и градова који сачињавају 21 регион (жупанију). Популација која настањује регионе се креће између 50 и 460 хиљада, осим града Загреба који се третира одвојено и броји око 470 хиљада становника. Региони имају овлаштења над следећим питањима: средњешколско образовање; институције јавног здравства, специјалне болнице и сл.; 58

59 просторно и урбано планирање; превенција и управљање природним катастрофама; успостављање и одржавање путне мреже на подручју региона; подршка културним институцијама чије активности превазилазе локални ниво; превенција од пожара; брига о старим лицима; социјалне услуге; планирање транспорта; економски развој. Што се тиче финансијских ресурса који су у надлежности региона, потребно је издвојити следеће: заједнички порези; властити порези; заједнички пројекти региона и државне управе и сл Искуства Србије у регионалном организовању Поред општина као јединица локалне самоуправе, градова и града Београда као територијалне јединице са посебним статусом, у Србији је од године Уредбом Владе Републике Србије успостављено 29 округа као облика територијалног организоваја, али је њихов легалитет веома споран. Мада у свом саставу имају општине, ови окрузи ипак не представљају облик територијалне децентрализације власти ни политичког ни административног карактера. С тим у вези, може се рећи да регионална децентрализација Србије никада није проведена. Међутим, постојале су иницијативе у правцу регионализације укупне територије Србије, те се у наставку у кратким цртама износи једна од њих. Центар за либерално-демократске студије је године израдио документ Регионализација Србије, гдје се предлажу следеће економске надлежности региона: Просторно планирање, урбанизам и становање; изградња и одржавање инфраструктуре регионалног значаја и координација развоја (комуналне) инфраструктуре у општинама и градовима; пољопривреда; туризам; шумарство; лов и риболов; преквалификације, доквалификације и запошљавање; екологија и 59

60 јавни радови. У неким од поменутих области регионалне власти не би имале потпуну законодавну и извршну надлежност, већ би се надлежности дијелиле са државним нивоом. У области законодавства државни ниво би обезбјеђивао основу, а регионалне јединице би га разрађивале и допуњавале према локалним специфичностима и преференцијама. У одређеним случајевима би република задржала потпуну законодавну функцију, док би се на регионе пренијела извршна функција. Функције Регионализација: Подјела надлежности држава-регион Регулација и надзор Обезбјеђење/ администрација Призводња/ дистрибуци ја Табела 11. Напомена Спољна политика Д Д П Општи интерес Мон. политика, курс, банке Д Д НБ, П Општи интерес Трговина међу регионима Д Д Д Општи интерес Трансфери грађанима Д Д Д Редистрибуција Подстицаји привреди Регионални Д Д Д развој Осигурње од незапослености Општи интерес, Д Д Д стабилизација Вадухопловство и жељезнице Д Д П, Д Општи интерес Фискална политика Регулација Природна богатства Животна средина Привреда, пољопривреда и услуге Образовање Здравсво Водовод, канализација, отпад Паркови и рекреација Д, Р Д, Р, Л Д, Р, Л, П Д Д, Р, Л Д, Р, Л, П Д Д, Р, Л Д, Р, Л, П Д, Р Д, Р, Л Д, Р, Л, П Д, Р, Л Д, Р, Л П Д, Р Д, Р, Л Р, Л, П Д, Р Д, Р, Л Р, Л, П Л Л Л, П Д, Р, Л Д, Р, Л Д, Р, Л, П Међурегионална путна мрежа Д Р, Л Р, Л, П Регионална путна мрежа Р Р, Л Р, Л, П Локална путна мрежа Л Л Л, П Д држава, Р регион, НБ Народна банка, П приватни сектор Могућа координација Јединствено тржиште Јединствено тржиште трошкови и користи на разним нивоима Могући знатни екстерни ефекти Могући знатни екстерни ефекти Могући знатни екстерни ефекти Локалне користи и трошкови Примарно локално Очигледно је да се у Србији воде интензивне активности у вези регионалне организације, са крајњим циљем преношења одређених надлежности државе на ниже локалне нивое управе. 60

61 4. ОСНОВНА ОБИЉЕЖЈА И ФАКТОРИ РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА 4.1 Основна обиљежја региона Под регионом се, прије свега, подразумијева подручје које се држи заједно сличношћу или интерактивним пољима извјесних идентитета дефинисаних културним, економским, социјалним или политичким изразима. 6 Регион је, по својим основним обиљежјима, позициониран између локалне заједнице и националне државе. Током времена региони су настајали по разним основама: негдје су дати природно, у другим ситуацијама су посљедица историјских околности, а у неким случајевима су научно креирани. Препознају се према објективним критеријумима, субјективним идентитетом или инструменталним потребама. Прије него што се усвоји одређени модел регионалне организације државе, неопходно је урадити социо економска истраживања, да би се истражили услови у којима се регионални модел успоставља и одредиле основне карактеристике региона. Нарочито су важне сљедеће групе питања: 1. Територијалност и институционализација. Докле се регион простире, шта обухвата и који је степен његове аутономије? Да ли се он посматра као природни регион заснован на територијалним и географским обиљежјима или су за његово дефинисање главни функционални, политички, социјални и економски фактори? У којим сферама регион ужива аутономију, каква је подјела надлежности између централне, регионалне и локалне власти? Ко и како успоставља границе региона? Који је однос према процесу формирања државе и развоју нације? 2. Објективни критеријум: хомогеност и функционалност. Да ли је одлучујућа једна издвојена карактеристика или комплексни просторни параметри и обрасци? Да ли су у основи региона заједничке карактеристике (хомогени регион) или релације (функционални регион)? 6 Др Часлав Оцић. Региономика: уводна разјашњења. Нови Сад: Зборник Матице Српске за друштвене науке, 2002., стр.21 61

62 Да ли су чињенице као шго су етничка припадност, путовање на посао или интерактивни животни стилови релевантни као критеријуми за формирање региона? Докле се протеже социјална примјењивост? Да ли највећи дио популације осјећа припадност региону или је то осјећај само неколицине људи, односно посебна социјалне групе? 3. Субјективни критеријум: идентитет. Да ли образовање идентитета игра пасивну или активну улогу у региону? Да ли се идентитет сматра неартикулисаним предусловом, менталитетом ( обичајношћу"), заснованим на сличном понашању и сличним животним стиловима који регион чине различитим од других региона? У којој мери се саморазумијевању и производњи симбола приписује значај за развој региона? 4. Историјска промјена. Како се региони мијењају и развијају? Интервенцијом државе, реструктурисањем привреде или кроз нове разговоре, дискусије и полемике политичке, културне или научне? Сматра се да је будућност лежи у хомогеним и изнад свега у функционалним регионима. Истина, још увијек се, као полазна основа у разматрањима регионализације одређеног простора узимају у обзир његове актуелне карактеристике, али то не значи одустајање од хомогености и функционалности региона. Регион је хомогенији што је једнообразнији у једном или више специфичних објективних својстава и што се више аспеката налази заједно у истом простору. Важно је примијетити да је настанак региона еволуирао од природне до створене, односно креиране територијалне јединице. Просторни идентитет региона остварује се на неколико теригоријалних нивоа и на основу неколико начела: улогу играју величина региона, степен преклапања или изошгрености његових граница, интензитет интеракције унутар и између региона, те степен институционализације. 62

63 Критеријуми за дефинисање региона мијењају се у правцу функционалних релација тржишног карактера: услуге, рад и добра стварају различите регионе. Интензиван развој комуникација и све већи допринос нематеријалних вриједности укупној производњи, посебно знања, релативизује значај региона, нарочито у контексту конкуренције информатичко-телекомуникационог" увезивања простора. Са новом технологијом информациони токови играју важнију улогу, потреба за територијалношћу постаје другачија. Али како и колико другачија? Оцјене о томе се разликују. Неки аутори наглашавају глобализацију, детериторијализацију производње и капитала. Други указују на нови (макро, мезо и микро) регионализам. Промјене у становништву у последњих стотинак година и преображај привреде, посебно индустрије, прате се да би се показао динамички или регресивни капацитет различитих региона. Показује се да се становнишгво и физички капитал крећу спорије него иновације и финансијски капитал, да индустријска активност варирара од региона до региона. Најупадљивији закључак јесте да су те промјене, дугорочно посматрано, биле незнатне. 7 Ово наравно не значи да је простор, са својим унутрашњим обиљежјима и садржајима, изгубио значај у вођењу и креирању регионалне политике. Напротив, постоји неколико важних аргумената, који указују на одлучујући значај просторних односа: Егзистенцијалне потребе (биолошке, културне, социјалне и друге) човјек задовољава живећи у одређеном простору и, у том периоду, на неки начин се увијек осјећа као његов припадник. Развој информатичко-телекомуникационих технологија ту припадност може да у одређеној мјери релативизује, али не може да је тако брзо трансформише и елиминише. Моћ коју имају региони на сваки начин покушава да нове технологије прилагоди ранијој просторној расподели. Услови и начин живота, заједнички посао, неизвјесност информација, трансакциони трошкови и слично, фаворизују блиске личне односе који се не могу испољавати искључиво кроз телекомуникације или електронску пошту. Држава још увијек има значајну улогу у очувању унутрашње и вањске сигурности, што указује на постојаност територијалне димензије у њеној организацији. 7 Исто, стр.30 63

64 На крају овог дијела важно је напоменути да се процес регионализације одиграва у реалним и врло динамичним друшгвима, што односе моћи ставља у први план регионалне политике и тражи континуитет у изучавању региона. 4.2 Фактори регионалног развоја Велики број европских региона сами дизајнирају своје политике и алоцирају ресурсе како би достигли што виши ниво развоја. Политичке одлуке доносе легитимно изабрани представници демократским путем, а за свој рад су одговорни бирачима. У основи, земља се може сматрати развијеном уколико све нације и региони који је чине достигну пуни економски и социјални потенцијал, што доприноси и развоју Европске Уније као цјелине. Главни циљ сваке владе је висок и стабилан ниво економског развоја и запослености, што захтијева да свака нација и сваки регион у држави искористи свој пуни потенцијал. Управо то је разлог што се регионална политика мора сконцентрисати на сваки дио земље или подрегије, а не само на оне најсиромашније. Када се узме у обзир и тежња да регионална политика треба да обезбиједи уравнотежен развој цијеле земље постаје јасна улога државе и већих територијалних јединица у цијелом процесу. Национални, субнационални или регионални развој је функција следећа два елемента: продуктивности (вриједности коју ствара сваки радник) и запослености (броја људи који раде, а што зависи од демографског фактора, учешћа радника на тржишту рада и стопе незапослености. Као што је познато, поједини региони у Европи се могу окарактерисати као богатији, односно имају већу продуктивност (Лондон, Брисел, Париз, Милано, Берлин) док, са друге стране, постоје земље и у њима региони са изузетно ниским БДП по становнику у односу на европски просјек, што се прије свега односи на неке новопридружене земље. Овакве диспропорције се нису јавиле недавно, већ имају историјске коријене. Наравно, не може се очекивати да ће сви европски региони достићи висок ниво дохотка, али се тежи да се достигне такав ниво продуктивности и запослености гдје нико, у негативном смислу, не би одскакао од Европског просјека. Процјене говоре да, уколико би сви региони у Великој Британији подигли ниво продуктивности на ниво националног просјека, доходак просјечног грађанина би 64

65 порастао за око фунти ( ГБП). Рачуница је потпуно јасна не само да становници мање развијених региона желе економски развој своје цјелине, већ је то у интересу цијеле нације. Управо зато је регионализација и децентрализација брига и већих друштвено-политичких јединица и виших нивоа власти, а сами региони ће се, уз подршку државе и алокацију ресурса побринути за властити развој. Дакле, регионална политика, вођена на одговарајући начин ће током времена имати позитиван утицај у смислу смањења регионалних диспаритета и обезбјеђења могућности за несметан развој. Како је већ наведено, главни фактор различитости у нивоу развијености појединих региона јесте продуктивност. Са друге стране, не постоји јединствени разлог ниског нивоа продуктивности као што су знања и вјештине, ниво инвестиција и сл., већ ти фактори варирају од једно до другог региона. Као основни фактори продуктивности који требају бити предмет унапређења регије се могу навести: вјештине доживотна едукација и тренинг који подижу продуктивност на виши ниво, проширују могућност запослења и сл.; инвестиције потпомогнуте интегрисаним и ефикасним тржиштем капитала и допуњене јавним инвестицијама; иновације развој и дифузија нових технолошких процеса, као и прилагођавање истим; предузетништво охрабрено пореским олакшицама и окружењем уопште, способност преузиманаја ризика; конкурентност поспјешује иновације, смањује трошкове и доводи до повећања квалитета. 65

66 5. ОСНОВЕ И МОДЕЛИ РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 5.1 Услови и циљеви регионализације Могло би се рећи да је е проблем регионализације на нашим просторима актуелан од почетка стварања прве државе јужних Словена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прва Југославија је тај проблем покушавала ријешити преко бановина, а Социјалистичка Југославија преко социјалистичких република и аутономних покрајина. Последњи рат на овим просторима у самом свом исходишту је имао регионално неријешене супротности, преко којих су се преламала сложена национална питања. Регионализација Републике Српске, од њеног настанка па до данас, је остала отворено питање, прецизније речено, овај проблем није комплексније ни разматран. Одсуство жеље да се приступи рјешавању овог сложеног проблема тумачи се страхом да би то могло изазвати нове подјеле. Распад бивше Босне и Херцеговине и настанак ентитета је, великим дијелом, последица и неслагања око модела децентрализације БиХ, а, нажалост, те разлике се нису могле превазићи мирним путем. Асиметрични ентитети, Република Српска и Федерација Бих са кантонима, очигледно не функционишу на задовољавајући начин и присутан је стални притисак на изунуђивање реформи (уставна, пореска, одбрамбена, безбједносна итд.). У том контексту, Република Српска је укључена у процес регионалних иницијатива на нивоу БиХ, али је проблем унутрашње регионализације још увијек у другом плану. Проблему регионализације, углавном на нивоу државе, приступа се на два начина: 1) Европска Унија је покренула ЕУ РЕД пројект по коме је промовисано пет РРА (регионалних развојних агенција) за пет региона, од којих само један има сједиште у РС (Бањалука), о чему је већ било ријечи; 2) Општине Републике Српске све чешће саме покрећу иницијативу за регионалним повезивањем и стварањем одређених регионалних интеграција. Од тога је најдаље отишла иницијатива источнохерцеговачких општина за стварањем заједнице општина, а сличне иницијативе се могу примијетити и у некум другим регијама. На основу досадашњих властититих искустава, али и искустава из ширег окружења, оснивање региона је могуће на два начина: 66

67 административним гдје би РС својим законским прописима (просторни план, закон о организацији простора, закон о локалној самоуправи) прописала организацију, надлежности (функције), финансирање и друга питања значајна за функционисање региона или самоуправним по коме би општине (или грађани по општинама) сами одлучили о удруживању својих општина у регион, избору функција региона, организацији, финансирању и сл. Поступак одлучивања, организацију, могуће надлежности и финансирање ипак би РС морала уредити својим законским прописима Из претходних налаза и констатација се види да регионализација и децентрализација нису исти појам, али да су повезани и да их треба заједнички рјешавати. Децентрализација је расподјела централизованих функција државе (РС) на више нивоа власти, док је регионализација далеко шири појам и подразумијева, поред децентрализованих и функције (надлежности) које нису од интереса за државу али јесу за регион, који их обавља у сопственом интересу. О децентрализацији неких функција РС је већ било ријечи у претходним дијеловима ове Студије и, стога, у наставку ће већа пажња бити усмјерена на регионализацију. Регионализацију, и са њом повезано стварање територијалних аутономија најразличитијег степена, снажно заступају сви они који полазе од историјских, културних, језичких, етничких, конфесионалних и географских посебности одређених области - које желе очување, као и развој својих индивидуалности и идентитета који се, мање или више, разликују од оног општег или националног. Као што се види, регионализација има различите корјене, узроке и циљеве. Разлоге за увођење регионализације РС треба тражити и у слабостима њене данашње политичко-административне територијалне организације, али и у потреби да се приступи много захтјевнијим процесима европских интеграција, на што је већ указано у посебном дијелу ове Студије. Јасно је да регионализација саме РС нема тако јасно истакнуте историјске, културне, традиционалне или етничке разлоге, какви су били они који су опредјељивали њен аутономни статус у односу на остале дијелове БиХ, али да посттоје специфични региони који имају природне, географске, саобраћајне, економске или неке друге особености није спорно. Република Српска је по површини већа од неких европских земаља, а њен облик (развученост територије) и рељеф чак и природно стварају одвојене регионе. 67

68 Процес транзиције у правцу политичке демократизације и економске самоодрживости, повезан са процесима децентрализације државних структура, јавних служби, јавних прихода и фондова, инвестиционог одлучивања и економског и социјалног планирања, требало би да чини основу регионализације Републике Српске. Другим ријечима, могућа регионализација РС може се посматрати и као реализација идеје децентрализоване државе и целокупне јавне сфере друштвеног живота заједнице. Тиме се испуњава начело које каже да реалне потребе и интереси грађана и грађанског друштва уопште у јавној сфери, треба да задовољавају органи и институције који су њима самима ближи, јер их боље знају и успјешније ће их реализовати (принцип супсидијарности). Локални, регионални и уопште децентрализовани органи и институције, имају већи демократски потенцијал, осетљивије и ефикасније реагују на подстицаје и потребе друштва, па се сматра да су лакше смјењиви и да је једноставнија контрола њиховог рада. Мада економски и општеразвојни разлози нису доминантни при одлуци о регионализацији, па чак ни о темељнијој децентрализацији (то је превасходно одлука мотивисана политичким разлозима), регионализација свакако може довести до уједначенијег економског и општедруштвеног развоја појединих дијелова Републике. Различити нивои власти, а посебно различити региони и њихови органи, примјењујући подстицајну економску и фискалну политику, омогућавају покретљивост капитала и људи и тиме, кроз конкуренцију, до бржег развоја појединих региона. Други се опет, угледајући се на развијеније и динамичније, томе могу прилагодити или, у вјероватно непожељнијој и много чешћој варијанти, обратити централној власти за помоћ, односно редистрибуцију. Само по себи се разумије да је то могуће само дугорочном економском политиком на централном нивоу, која ће економске разлике пратити и промишљено вршити редистрибуцију богатства, примјењујући начело солидарности. Ниво редистрибуције је увијек ствар политичког одлучивања, али је врло важно да се о томе одлучује и на нижем нивоу од нивоа централне власти дакле на регионалном нивоу. Регионално - децентрализовани модел доприноси бољој и уједначенијој алокацији економских ресурса (природних добара, капитала, људи, роба и услуга), што опет доприноси складнијој развијености међу разним дијеловима Републике. С обзиром да је Република Српска сиромашна и неравномјерно развијена неопходан је, поред економске, и значајан обим солидарности у социјалној и сфери друштвених дјелатности. За задовољавање и најнужнијих потреба у овим областима врши се прерасподјела средстава из региона у регион. Људи би требали да знају како се задовољавају ове потребе и користе средства, што би допринијело развоју складнијих односа. На основу ових, а и других разлога који нису посебно потенцирани, могу се издвојити најмање два кључна циља која се требају остварити регионализацијом РС: 68

69 да се успостави државно уређење са вишим степеном демократског одлучивања него до сада, које ће децентрализацијом бројних јавних функција пренијети одређене централне надлежности, права, али и јавне приходе и фондове на ниже територијалне јединице, приближавајући их грађанима и њиховим потребама, а који би онда могли да о њима слободније, свестраније и рационалније доносе одлуке; да се очува јединство РС и отклони опасности сепаратизма, односно да се заустави даљње продубљивање регионалних разлика у нивоу развијености и ефикасније остварује редистрибуција богатстава и солидарност. При томе, требало би имати на уму да регионализација не би смјела да буде основа за сепаратизам, нити за федерализацију, као ни за недозвољено смањење природне потребе за бригу о цјелини државе и нације. На овим просторима не постоји само скорашње рђаво искуство са сепаратизмима, подјелама и стварањем нових граница, које су настајале и уз примјену, начелно врло добро образложених и прихватљивих, принципа регионализације. 5.2 Регионализација и локална самоуправа Уставом је загарантовано право постојећих јединица локалне самоуправе - општина и њених грађана на самоорганизовање. У том смислу је постојећи модел локалне самоуправе мора бити основа процеса будуће регионализације РС. Региони би своје функције или надлежности црпили дјелимично од централних органа РС, а дјелимично од постојећих општина. Ова прерасподјела могла би се вршити постепено и кроз измјене и допуне постојеће законске регулативе. Локална самоуправа задржала би надлежности над пословима: оснивања установа и организација у области основног образовања, културе, примарне здравствене заштите, физичке културе, спорта, дечије и социјалне заштите и туризма од локалног значаја, уређивања и обезбјеђивања јавног информисања од локалног значаја, оснивања робних резерви, подстицања запошљавања локалног становништва, коришћења сопствене имовине и старања о њеном очувању и увећању на тржишту, вршења овлашћења над добрима у општој употреби и природним богатствима на својој територији, јавних сајмова локалног значаја, 69

70 развоја задругарства, питањима заштите и остваривања личних и колективних права националних мањина и етничких група, утврђивања језика и писма који су у службеној употреби у њеним органима, установама и предузећима које оснива, регулисања законом одређених области путем општинских прописа, оснивања инспекцијске службе и вршења инспекцијског надзора над извршавањем прописа и других општих аката из њене надлежности. У складу с тим, изворна надлежност региона могла би да буде везана за: послове и надлежности регионалне полиције, регулисање регионалног саобраћаја, обезбеђење имовине и објеката, помагање у раду општинских инспекција, послове инспекцијског надзора у областима трговине, услуга, пољопривреде, водопривреде и шумарства, послове координације социјалне заштите, послове планирања и усклађивања развоја, посебно просторног развоја, заштиту околине на регионалном нивоу и друге послове за које се испостави да се ефикасније и ефектније могу обављати на конкретном регионалном нивоу. Своје надлежности општински и градски органи би могли преносити на регионе, у складу са усвојеним начелима и у складу са дефинисаним правним оквиром. Јединице локалне самоуправе у регионима би имале право на међусобну сарадњу и повезивање у заједничком обављању послова, само уз претходно одобрење регионалних органа. У супротном, новоформирани, и по природи ствари још крхки региони, би могли бити угрожени међусобним повезивањем општина и стварањем неких међуопштинских савеза или тијела, независно од њих. Јединице локалне самоуправе не би преко својих органа директно учествовале у конституисању регионалних органа. Општине и градови би били изборне јединице за избор представничког тијела региона, који би се вршио с обзиром на број становника односне општине, односно града. Међусобни однос регионалних органа и органа локалне самоуправе имао би елементе хијерархије. 70

71 5.3 Модел регионалне организације Републике Српске Политичке, законске и системске претпоставке регионалног развоја Када се све претходно поменуто има у виду, а без икаквих претензија да су сви екстерни и интерни аргументи у прилог регионализације обухваћени, намеће се утисак да регионализација има сасвим разложне аргументе на својој страни. Наравно, под условом да се регионализација уреди и обави у поступку који не би доминантно обељежио идеолошки и дневно-политички интерес у јавном животу. Неспорно је да стварање региона мора почивати на прагматичним циљевима који у крајњој инстанци морају донијети видљиву корист цјелокупном друштву, али и да они не би требало да буду стварани напречац и без икакве везе са компаративним искуствима. Они који о томе одлучују треба да буду обазриви, да обезбиједе озбиљна истраживања различитих релевантних институција, да томе приступе уз што шири политички и друштвени консензус, водећи рачуна да задовољавање одређених краткорочних политичких, регионалних или мањинских интереса, може довести до дугорочних негативних посљедица. Право на регионално организовање треба да буде једнако, одговарајућа процедура за његову реализацију мора да буде пажљиво прописана и још пажљивије остваривана. Она подразумијева што ширу сагласност кључних политичких фактора при њеном нормативном конципирању и дефинисању, али и релативно довољно дуг временски период њене реализације. При томе се у конципирању децентрализације и процесу регионализације морају максимално отворено исказати сви посебни интереси појединих локалних заједница и њиховог становништва, већ створених урбаних и регионалних (или квази регионалних) центара, националних и етничких мањина, али и објективизовани економски критеријуми: природна богатства, енергетска, саобраћајна и друга инфраструктура, резерве и квалификованост радне снаге, ниво прихода и могућност општег развоја појединих дијелова и земље као цјелине. Потребно је истаћи разлоге и дилеме који предупређују могуће приговоре, као: да ли ће право на регионално организовање у Републици Српској, у најширем грађанском смислу, бити демократски искоришћено? То се поставља због доминантног тока политичке мисли код Срба, који су већински народ у Републици Српској, а који још од времена последњег рата тежи да конституише ''своју'' државу или да се уједини са својим сународницима у Србији, а не да створе неке имагинарне регионе у којима се задовољавају само неке јавне потребе? Да ли би реализација тог права водила слабљењу Републике Српске, охрабривала локализме, погодовала провинцијализму и вјештачким разликама? И шта гарантује да будућа подјела Републике 71

72 Српске на регионе не би довела до њеног општег слабљења и стварања сепаратистичких покрета који би се легитимисали стварањем посебних регионалних идентитета? С друге стране, чини се да су неизбјежни приговори да Република Српска нема пожељан и довољан материјални и демографски потенцијал за вишестепено организовање јавних функција и послова, да нема развијену правну културу, те да би регионализација, са неизбјежном сложеном управљачком структуром, водила лошијем задовољавњу јавних потреба, повећању јавних фондова и трошкова јавне администрације, повећању корупције и слично. Уствари, садржина овог приговора је да би усложњавање нивоа јавне власти у нас довело управо до оних друштвено непожељних појава које се регионализацијом желе одстранити или бар умањити. Искуства говоре да свака нагла и брза регионализација, успостављена без јасних и усаглашених циљева, ствара проблеме усклађивања надлежности јавних органа на републичком, регионалном и локалном нивоу и води сукобу њихових надлежности. Она би повећала јавне трошкове одмах, док би већи квалитет јавног одлучивања и управљања, као и остали пожељни резултати, могли да се остваре и осјете у дужем року. Сви корисници јавних услуга и субјекти државних одлука имали би већи подстицај да примјењују коруптивне механизме ради њиховог што лакшег и бржег добијања, односно непримјењивања одређених прописа на њих. О свему томе постоје релевантна истраживања и она не иду у прилог олаког прихватања децентрализације јавних послова и стварања више нивоа јавних власти и јавних субјеката, ван централних и најнижих локалних. Врло генерализована и начелна оцјена је да богатије и државе са стабилнијим демократским поретком, теже већој децентрализацији (фискалној, већем броју субнационалних нивоа одлучивања, федералној структури, субнационалној и локалној полицији). И поред свих наведених мана, регионализација је процес који је, како због политичких тако, а посебно економски рационалних аргумената, све присутнији у многим земљама, нарочито оним у транзицији, и није га могуће зауставити. Разноликост мотива увођења регионалног модела организације просторарезултирао је и појавом мноштва типова региона, односно територијалних јединица административног или политичко-административног карактера, које се позиционирају између централне власти и локалних органа власти. Због тога је од одлучујуће важности нормативно регулисање овог питања. Постоје различити путеви регионализације: прилагођавање постојећих институција циљевима регионализације; 72

73 регионална децентрализација (конститисање региона као посебне врсте локалне самоуправе функционалног карактера чија се овлашћења своде на обављање послова везаних за просторно планирање, образовање, културу, економски развој); институционална регионализација (увођење региона у структуру власти као политичких ентитета који у себи садрже и својства децентрализованих органа власти, али превасходно својства политичке аутономије). На који начин приступити регионализацији Републике Српске? Да ли већ самим уставом утврдити број региона, њихове границе, сједишта, овлашћења и надлежности или поћи од права грађана да се сами организују? Да ли извршити регионализацију одозго или одоздо? Оба приступа имају и добрих страна али и лоших. Унапријед одредити границе региона значи избјећи мукотрпни процес самоорганизовања, удруживања, али уз ризик да се стално поставља питање и правичности и рационалности. Препустити организовање региона ''одоздо'' отвара низ проблема и неизвјесности - неизвјесности у погледу исхода, неизвјесности у погледу трајања. Да ли одредити уставом различите типове региона, утврдити виши и нижи ниво регионалне аутономије? Да ли унапријед одредити тип региона за поједине територије или, уставом утврдити положај региона као таквог остваљајући да се носиоци права на регионално саоморганизовање сами опредјељују за одређени обим ии врсту овлашћења и надлежности? Све ово говори да прије регионализације треба створити повољне политичке, законске и системске претпоставке регионалног развоја РС Модалитет(и) регионализације Републике Српске Устав БиХ је регулисао положај и надлежности ентитета, из кога произилази да је и регионално организовање у надлежности РС. Устав Републике Српске омогућава да се ово питање може уредити законом, што би за почетак, можда, и било довољно. Уколико пракса покаже да нека питања залазе у уставну проблематику, била би разријешена приликом наредних промјена Устава Републике Српске. Слиједећи стандарде Савјета Европе и Европске Уније о регионима, уз ослонац на анализиране услове и компаративна рјешења, законима треба да се регулишу сљедећа питања: ко су носиоци права на регионално самоорганизовање, поступак остваривања права, надлежност и овлашћења региона, које правне акте могу да доносе органи регионалне аутономије, 73

74 какви су односи региона са централном влашћу, какви су односи региона према органима локалне самоуправе и како се финансирају региони. Одговори на ова питања даће цјеловити модел регионалног организовања РС Носиоци права на регионално организовање Носиоци права на регионално самоорганизовање треба да буду оне сусједне општине односно грађани тих општина, који због међусобне повезаности, условљене географским, историјским, културним, традиционалним и економским везама, сматрају да одређене послове могу да обављају ефикасније заједно, а не одвојено или преко централних органа власти. Држава ће својим мјерама подстицати општине на удруживање у регионе. Законом се утврђује минималан као и максималан број општина и/или број становника општина који могу да формирају један регион. Законом се предвиђају и услови и поступак промјене граница региона Поступак остваривања права на регионално организовање Поступак покрећу скупштине сусједних општина које постављају питање регионалног повезивања на референдуму или на сједници скупштине. Да би референдум успио, уколико се одлучује на тај начин, потребно је да у свакој општини најмање 50%+1 од укупног броја грађана који имају право гласа изађе на референдум, а да 50%+1 од изашлих одговори позитивно. Општине чији грађани на референдуму одбију да користе право на регионално повезивање не могу бити принуђене да учествују у даљем поступку формирање региона. Уколико се одлука доноси на сједници скупштине потребно је да се позитивно изјасни 50%+1 одборник, или нека друга квалификована већина утврђена Законом. По испуњењу претходног услова (сагласност грађана или одборника суседних општина да приступе формирању региона) формира се статутарна комисија од стране представника свих скупштина општина и она сачињава приједлог статута региона. Приједлог статута треба да буде усвојен од стране апсолутне већине одборника у свакој општини. 74

75 Уколико се цио поступак не оконча у року од 24 месеци од дана покретања иницијативе, право на покретање нове иницијативе стиче се по протеку рока од двије године. Уколико нека од скупштина општина одбије да прихвати статут остале општине се не лишавају права остваривања регионалне самоуправе. Статут регионалне заједнице потврђује Скупштина РС са натполовичном већином гласова посланика у року од 6 мјесеци од дана подношења. Скупштина може да одбије да потврди статут уколико се њиме крше одредбе о регионалном уређењу садржане у Уставу РС или уставне одредбе којима се утврђују основна начела и принципи организације власти. Скупштина може у предвиђеном року да се обрати Уставном суду ради давања претходне оцјене уставности статута. У случају да Скупштина одбије да потврди статут, враћа статут заједници општина наводећи разлоге одбијања. Уколико скупштине општина остану при свом приједлогу статута региона, а Уставни суд у претходном поступку на приједлог скупштине о томе није одлучивао, скупштине општина имају право да покрену спор пред Уставним судом РС, који је дужан да у року од 6 мјесеци донесе одлуку. Одлука Уставног суда о уставности статута региона је коначна Надлежности Уставом Републике Српске утврђује се надлежност централне власти, као и надлежност општина. Друга подручја надлежности, обим надлежности као и врсте овлашћења у могућој су компетенцији региона. Регионалне надлежности могу бити мјешовите са надлежностима централних државних органа, односно органа локалних заједница. Имајући у виду различити степен развијености појединих делова РС, као и различите разлоге за остваривање регионалног самоорганизовања будућим регионима треба бити остављено да из понуђеног каталога преузимају надлежности које им одговарају, што региони, сваки појединачно, утврђују својим статутима. Преузимање нових надлежности са списка могућих сматра се као доношење новог статута и цијела процедура проширивања надлежности одвија се на начин на који се усваја статут. Уставом Републике Српске, кад он буде мијењан, треба одредити до ког степена у самоорганизовању могу да иду региони. Избор обима надлежности и врсте овлашћења треба препустити самим регионима. Оваквим рјешењем питање регионализације се рјешава кроз један процес, значи ''одоздо'' а не као наметнуто правило. Поједини дијелови РС, у складу са својим потребама и могућностима, постепено достижу статус региона са максималним, уставом или законом утврђеним, овлашћењима. На овај начин постиже се флексибилност у 75

76 процесу регионализације који одговара стварним потребама, а да при томе промјене у регионалном статусу нису отежане уставним ревизијама. Региони би имали надлежност у сљедећим областима: уређивање регионалних органа и служби; утврђивање извора прихода; управљање регионалном имовином; пољопривреда, сточарство, шумарство, лов и риболов; регионална инфраструктура (путеви, речни токови; мелиорација, гасовод.); регионално планирање и уређивање простора; јавни радови регионалног значаја; здравствена и социјална заштита регионалног значаја; заштита животне средине; просвета и култура регионалног значаја. Минималне надлежности региона, са списка понуђених надлежности региона, су оне надлежности које се обављају и на локалном нивоу, а које су од заједничког интереса за цио регион Овлашћења и правни акти Региони би, уколико се успоставе као као политички ентитети, располагали законодавним овлашћењима, поред извршних и управних овлашћења. Ова овлашћења, према опште прихваћеним стандардима, представљају суштину и највиши облик регионалне аутономије. Законски акти које доносе региони подлијежу уставној контроли од стране Уставног суда РС. У домену у коме региони доносе законе у циљу извршавања државних закона (ситуација када им централна власт делегира овлашћења регулисања појединог питања или када им путем оквирних закона додјељује право ближег регулисања неке материје) такви акти региона подлијежу и контроли законитости коју врши Уставни суд РС. У домену у коме се врши делегација извршних и управних овлашћења, право централне контроле задржавају централни органи. Појединачни акти које доносе органи региона подлијежу управно-судској контроли пред надлежним судом Органи региона Органи региона су скупштина, влада и органи управе. Региони могу оснивати и друге органе, тијела и комисије који су им потребни у вршењу њихових надлежности. 76

77 Скупштину региона бирају грађани са правом гласа на територији региона. Поступак избора утврђује се статутом региона. Избор владе, органа управе, других органа и тела, као и њихова надлежност утврђују се Статутом региона. Региони су дужни да се држе основних начела и принципа избора власти утврђених Уставом РС. Правосудну функцију обављају државни органи у оквиру јединственог правосудног система за цијелу РС. Јачање капацитета и институција за регионални развој је предуслов њиховог опстанка и развоја. Алтернативно: Органи региона су савјет региона и органи управе. Региони могу оснивати и друге органе, тијела и комисије који су им потребни у вршењу њихових надлежности. Избор савјета, органа управе, других органа и тела, као и њихова надлежност утврђују се статутом региона. Правосудну функцију обављају државни органи у оквиру јединственог правосудног система за цијелу РС. Јачање капацитета и институција за регионални развој је предуслов њиховог опстанка и развоја Односи са централном влашћу Односи између региона и централне власти огледају се кроз : учешће региона у раду државних органа, принцип јединства државе и принцип солидарности. 1. Региони преко Народне скупштине РС обезбјеђују своје учешће у централним органима власти. У Скупштини би били представљени сви грађани и региони у складу са начелом један човек један глас и она би имала општу надлежност, па према томе одлучивала би и о оним питањима која се тичу статуса и овлашћења региона. Скупштина првенствено одлучује о прихватању мјера неопходних да регион испуни своје обавезе које му намеће устав и закон, или то захтијева општи интерес, процјењује да ли има основа да се донесе пропис о хармонизацији у циљу усклађивања нормативних аката региона и у материји којa je у искључивој надлежности региона; учествује у одлучивању о 77

78 додјели средстава за уједначен развој региона, те учествује у доношењу општег плана регионалног развоја РС. 2. Политичка децентрализација, којаом се региони успстављају као дио територијалне организације државне власти, као своју природну посљедицу има децентрализацију правних извора. Са једне стране, то су норме-прописи које доноси централна власт, а, са друге стране, то су норме-прописи које доносе региони. Међутим, право на регионално самоорганизовање колективитета и грађана није изнад принципа јединства РС. Овај принцип је од примарног значаја и испред права на регионално самоорганизовање. То значи да у случају сукоба ова два уставна принципа начело јединства РС има предност. Ово се потврђује сљедећим рјешењима: Статут региона потврђује Народна скупштина РС, а контролу уставности врши Уставни суд РС; Закони који су у искључивој надлежности региона морају бити у сагласности са Уставом РС и подлежу контроли од стране Уставног суда РС; У случају сукоба између прописа централне власти и прописа регионалне власти предност има пропис централне власти, изузев у случају вршења искључиве надлежности региона; Правни положај грађана мора бити јединствено регулисан за територију цијеле РС и ни један регион не може донијети пропис, нити његов орган спровести мере у вршењу својих надлежности, којима би се ограничавале слободе и права грађана утврђене Уставом РС, а посебно оне слободе које се односе на слободу кретања, настањивања, запослења и имовинска права; Утврђује се поступак хармонизације правних прописа региона путем доношења закона којима ће се утврдити неопходна начела за усклађивање прописа региона у материји из његове надлежности. Неопходност примјене поступка хармонизације утврђује Народна скупштина РС; Федерализација региона ни у ком случају није дозвољена, а сви споразуми о сарадњи између региона (изузев оних који се односе на управљање и рад сопствених служби) подлијежу потврди од стране Народној скупштини РС на исти начин као и поступак хармонизације; Ни једно своје право регион не може вршити на штету другог региона; Централна власт располаже правом непосредне интервенције у циљу очувања јединства РС и јединства правног поретка, заштите права других региона и ради заштите општег интереса. Одлуку о постојању такве потребе доноси Народна скупштина РС апсолутном већином гласова. 78

79 3. Принцип солидарности је уставни принцип који произлази из принципа јединства државе и принципа једнакости и правичности. Неопходност увођења принципа солидарности наметнута је чињеницом неједнаког нивоа развијености дијелова РС. Регионална аутономија мора бити праћена мјерама за остваривање солидарности између региона у циљу остваривања уравнотеженог развоја. На овај начин се спречава формирање региона на основама регионалног егоизма. Ради остварења овог принципа обезбјеђују се средства за уједначен развој региона. Средства за уједначен развој региона формирала би се из прихода централне власти, а критеријуми расаподјеле и начин расподјеле (кредитирање или неки други облик) утврђивали би се законом донијетим апсолутном већином у Скупштини Односи са локалним заједницама Европска Повеља о локалној самоуправи и предијлог Повеље о регионалној аутономији заснивају се на принципу супсидијерности. Органи локалне заједнице (општине) имају предност у односу на органе региона. Право на локалну самоуправу изражено у институционалној форми кроз постојање органа локалне самоуправе је право гарантовано уставом, међународним правом и спада у једно од основних права грађана. Увођење регионалне структуре власти ниуком случају не смије да угрози ово право. Односи између региона и општина треба да слиједе исте принципе и начела као и односи између централне власти и региона, што значи: у односима са локалним заједницама регије примењују принцип супсидијарности; региони могу, у оквиру закона, да пренесу неке своје надлежности на органе локалне заједнице при чему се материјална и финансијска средства морају јасно предвидјети самим актом преношења надлежности; општине имају своје сопствене надлежности, изабране органе, уставом и законом гарантоване сопствене приходе, а неке надлежности могу пренијети на регионални ниво, уз обезбјеђење финансирања Финансирање региона - извори прихода За финансирање региона мора се осигурати предвидљив извор прихода у размјери њихових надлежности, а који ће им омогућити вођење сопствене политике. Региони морају имати довољне изворе прихода. То би били они извори које им дјелимично или потпуно препусти централна власт, сопствени извори прихода, као и средства за уједначен развој. У 79

80 регулисању овог питања неопходно је водити рачуна да региони сопствене изворе прихода не утврђују новим опорезивањем грађана, јер би онда цијену политичке аутономности платили грађани. Ради финансирања својих инвестиционих трошкова и зајмова региони морају имати приступ тржишту капитала у границама закона, под условом да могу да докажу на основу својих прихода, своје могућности гарантовања исплате дуга. Финансирање региона у РС требало би да буде засновано на неколико кључних начела, од који су најважња следећа; да се обезбиједе довољна средства за финансирање пренијетих надлежности, да се обезбиједи знатна финансијска самосталност региона, да је Република носилац фискалног суверенитета, да се не нарушавају економска ефикасност и макроекономска стабилност, да се обезбиједи потребан ниво интерперсоналне и интеррегионалне солидарности, да се приходи региона постепено повећавају у складу са процесом преношења функција на регионе, и да се за финансирање користе постојећи јавни фондови, а не само буџет. Примјена ових начела требало би да обезбиједи самосталност и довољне приходе региона, уз очување рационалности газдовања фискалним средствима и нужну повезаност са државом РС и другим регионима. Да би било могуће дефинисати систем прихода регионалних власти, потребно је, свакако, узети у обзир расходну страну, односно функције које би региони обављали и износ средстава који је за те функције потребан. Питање је да ли би региони могли да уводе било какав свој порез или да учествују у приходима централног пореза. Са становишта самосталности вођења фискалне политике било би боље да региони добију право да користе посебан, додатни порез али то би довело до превеликих разлика у техничким рјешењима и стопе би биле превише различите, што би резултирало негативним посљедицама (сива економија, шверц итд), па је можда боље да се опредијели на учешће у приходима централног пореза. Неки сопствени извори приходи региона могле би бити накнаде и таксе (на пример на имовину), приходи од сопствене имовине и слично. Посебан извор прихода региона била би средства РС намења уједначавању финансијског положаја региона, а на основу солидарности богатијих са сиромашнијим регионима и потребе да сви грађани РС, без обзира на то гдје живе, уживају приближан ниво јавних добара. 80

81 Задуживање региона има смисла и рационалног оправдања. Прво, инвестиције, посебно оне инфраструктурне су скупе и није их разумно или могуће финансирати из текућих прихода, већ је зајам добра опција. Слично томе, понекад је природно да се свака власт, па и регионална, краткорочно задужи како би премостила евентуално краткорочно подбацивање прихода. Региони би се у финансирању придржавали законске обавезе, буџетских правила и стандардизованог система рачуноводства. 5.4 Регионално структурирање територије Републике Српске Регионално структуирање територије, односно број и састав региона, је једно од најважнијих питања регионализације. Регион чине сусједне општине, а фактори који утичу на број и величину региона су већ обрађени. У нашим условима треба поћи од рјешења из нацрта Просторног плана Републике Српске, јер су резултат дугогодишњег рад стручњака из различитих области. Ово не значи да се њихова рјешења безрезервно усвајају већ се просто саопштава чињеница да она постоје, да ће бити у примјени и да се о њима мора водити рачуна у сваком будућем доношењу одлука о могућој регионализацији. Ово је посебно важно због тога што у РС не постоје изражени историјски и традиционални разлози који би поједине дијелове земље ''природно'' сврставали у посебне регионе. Према просторном плану, Република Српску је подијељена на шест региона са доста великим распоном у површини, укупном броју становника и густини насељености. Али, с обзиром да нема поузданих података о основним демографским и економским параметрима, јер се, углавном, оперише са подацима из пописа из године и врло глобалним процјенама за данашње стање, није могуће дати неке прецизније о интеррегионалним релативним односима. Као што се из табеле 12. види, величина региона би била у распону од 2,174 до 6,713 км 2 ( 1: 3.1), а имали би између осамдесет петстохиљада становника ((1:6.1) па су и по једном и по другом елементу доста неуједначени. По површини највећи регион био би три пута већи од најмањег, а по броју становника шест пута. Неуједначеност у величини региона је резултат географске конфигурације простора и неравномјерне насељености. Уколико би нека од општина имала интерес за удруживање у неки други регион, а не у предложени, требало би јој то и омогућити, наравно, уколико постоји физичка повезаност. 81

82 Република Српска: Региони према Просторном плану (Варијанта 1.) Табела 12. Површина Становништво (процјена 2004.) Рeгион (км 2 по ) % Укупно % км2 % Приједорски 2, , Бањалучки 6, , Добојски 3, , Бијељински 3, , Источносарајевски 5, , Требињски 3, , РС укупно 24, ,472, Извор: Републички завод за статистику РС, Бања Лука 82