ДИХОТОМИЈА НАЦИОНАЛНИХ ИНВЕСТИЦИОНИХ ПОЛИТИКА - РЕАЛНОСТ САВРЕМЕНОГ СВЕТА

Transcription

1 Економски погледи, 2/2010, стр. 1-15, Прегледни рад, UDC ( ) ДИХОТОМИЈА НАЦИОНАЛНИХ ИНВЕСТИЦИОНИХ ПОЛИТИКА - РЕАЛНОСТ САВРЕМЕНОГ СВЕТА THE DICHOTOMY NATIONAL INVESTMENT POLICY - REALITY OF MODERN WORLD Соња Вујовић Економски факултет Приштина - Косовска Митровица, Србија Љубиша Милачић Висока пословна шлола струковних студија - Блаце, Србија Сажетак: Пословно окружење и специфичности инвестиционог амбијента су одлучујуће ставке за инвеститоре при доношењу одлука о СДИ. Одлуке о локацијама на којима ће се улагати обично су засноване на темељним анализама и проценама страног инвеститора и полазе од упознавања са регулативним мерама националних политика у сфери страног инвестиционог ангажовања. За садашњи тренутак карактеристична су симултана кретања националних инвестиционих политика. На једној страни евидентна је даља либерализација режима улагања и промоција страних инвестиција, као одговор на појачану и све израженију конкуренцију у области страних директних инвестиција, а на другој, регулација и обуздавање СДИ. Ова дихотомија потпуно је у супротности са јасним трендовима који су карактерисали период од године када су инвестиционе политике националних привреда базиране на регулацији страних инвестиција, али и са трендом с почетка деведесетих година прошлог века до године када је фокус на либерализацији инвестиционе регулативе. Исто тако, на националном нивоу све је већи нагласак на повећању права рецептивне државе, као и на дефинисању ширег спектра обавеза за страног инвеститора. Кључне речи: либерализација, регулација, националне инвестиционе политике; Abstract: Business environment and specific investment environment are crucial items for investors to make decisions on FDI. Decisions about the locations where we will invest typically are based on fundamental analysis and estimates of foreign investors and start from a "getting acquainted" with the regulatory measures of national policy in the sphere of foreign investment involvement. For the present moment are typical simultaneously movement of national investment policies. On the one hand it is evident that further liberalization of investment regimes and the promotion of foreign investment, in response to increased competition and widening the sphere of foreign direct investment, on the other hand, regulation and containment of FDI. This dichotomy is completely contrary to the clear trends that characterized the period from 1950 to 1980th when the investment policy of the national economy is based on the regulation of foreign investment, but also the trend in the early nineties to when the focus is on the liberalization of investment regulations. Also, at the national level, more emphasis is placed on increasing the rights of the receptive state, and to define a broader range of obligations for foreign investors. Keywords: liberalization, regulation, national investment policy; 1

2 УВОД У глобалним условима пословања готово да и не постоје земље које се у инвестиционој политици опредељују за дефинисање рестриктивне регулативе којом се у потпуности онемогућава улазак СДИ. Регулативне мере у оквиру националних инвестиционих политика крећу се у широкм дијапазону и углавном зависе од специфичних циљева развоја националних економија, економске политике сваке земље, индустријске гране за коју су страни инвеститори заинтересовани, земље порекла МНК и стратегије њеног деловања. Поједине регулативне мере су у вези са правом уласка СДИ у земљу и односе се на скенирање и проверу инвестиционих предлога од стране Владе земље домаћина и оспоравање права уласка оних СДИ које су у супротности са националним, економским, а неретко и политичким циљевима рецептивне државе. Исто тако, могућност инвестиционог ангажовања у појединим, нарочито осетљивим секторима привреде може бити елиминисана или пак ниво страног учешћа у власништву предузећа у таквим, стратешки важним привредним секторима и, с тим у вези степен контроле страног инвеститора може бити ограничен на јасно дефинисан процентуални удео. Други сет регулативних мера у оквиру националних инвестиционих политика предвиђа различите врсте ограничења на начин пословања страних инвеститора у виду обавезног нивоа садржаја локалних инпута неопходних у производној активности, запошљавања локалне радне снаге, усмеравања одређеног дела outputа према тржиштима изван националних оквира земље домаћина. Државном регулативом постављају се захтеви у погледу дифузије и трансфера технологије, тако што се рестриктивним мерама ограничавају инвестиције у случају прљавих и застарелих технологија, а када је реч о напредним технологијама стимулативним мерама се подстичу улазни инвестициони ангажмани. Обавеза добијања сагласности за оснивање стране афилијације или обавеза регистровања започете пословне активности, ограничења за стране инвестиције на одређеним локацијама, ниво и методе опорезивања профита страних компанија, захтеви у смислу реинвестирања профита, ограничења репатријације профита, ограничења на увоз капиталних добара неопходних за почетак реализације инвестиционих пројеката само су још неке од регулаторних баријера којима се утиче на улазак СДИ у привреду већине земаља у развоју и земаља у транзицији. 2

3 На другој страни, директним подстицањем и промоцијом страних директних инвестиција, олакшавањем и скраћивањем процедура одобравања инвестиционих пројеката, отварањем индустријских грана које су иначе биле затворене за улазак страног капитала, увођењем додатних финансијских подстицаја, пореских олакшица и подстицајних мера доприноси се либерализацији режима инвестирања. У процесу либерализације недвосмислено се мора водити рачуна о специфичностима појединих привредних грана и циљевима развоја привреде у целини. Свест да се при креирању отворене и предвидиве инвестиционе климе ослобођене државних баријера не сме занемарити национални интерес ни значај стратешки важних грана привреде у глобалним размерама све више јача. Прихватање чињенице да је форсирана либерализација СДИ највише користила моћним МНК које су као генератори експлоатације радне снаге и природног богатства периферије света јачале своју монополску позицију, довело је до повећања броја мера којима се ограничавају и контролишу улазни инвестициони токови. У раду су приказани динамика и правац промена националних инвестиционих политика током последње две деценије. 1. ПРОМЕНЕ НАЦИОНАЛНИХ ИНВЕСТИЦИОНИХ ПОЛИТИКА Глобални тренд либерализације националних политика у сфери страног инвестиционог ангажовања резултирао је повећањем броја земаља које уводе промене у своје инвестиционе режиме као и повећањем броја промена. Тако је на пример године 35 земаља изменило политику према страним директним инвестицијама, да би године број земаља које уводе промене у инвестициону регулативу порастао на 76. Истовремено је забележено и повећање броја промена са 82 на 151 у посматраном периоду. Од укупно 750 промена, 94,26% значило је либерализацију у области изненађује податак да се све већи број земаља активира на пољу привлачења инвестиција из иностранства и креирања што повољније политике за инвеститоре. Кретање у правцу либерализације инвестиционих режима настављено је до краја ХХ века. Од 140 промена у години 131 либерализује услове за стране инвеститоре. Од укупно 3

4 1.035 промена током последње деценије другог миленијума 94% промена фаворизује инвеститоре. 1 Заинтересованост свих категорија земаља (РЗ, ЗУР, ЗУТ) за либерализацију СДИ не јењава ни на почетку новог миленијума. Између и године у националне СДИ режиме уведена је укупно регулаторна промена од којих је ишла у правцу стварања повољнијег окружења за СДИ. Само током године уведено је 150 регулаторних промена од стране 69 земаља и готово све, чак 98% (147 промена) предвиђало је повољнији третман за стране инвеститоре. 2 Табела 1: Промене у националној инвестиционој регулативи у периоду године Број земаља које су увеле промене у инвестициони режим Број регулаторних промена либералне промене: рестриктивне промене Извор: UNCTAD, World Investment Report 2000: Cross-border Mergers and Acquisitions and Development; стр.-6; World Investment Report 2003: FDI Policies for Development: National and International Perspectives; стр.-21; Нагло опадање обима инвестирања у наредном периоду није ослабило тренд ка либерализацији прописа из области СДИ. Након рекордног броја промена у националном законодавству страних директних инвестиција оствареног у години, године забележен је нови рекорд од 248 промена, од којих је 236 креирало повољније услове за стране инвеститоре. Анализом периода од до године долази се до импозантног податка да се од укупно промене које је 165 земаља увело у своју легислативу, промена, готово 95%, кретало у правцу веће либерализације. 3 1 UNCTAD, World Investment Report 2000, (WIR 2000), Cross-border Mergers and Acquisitions and Development, -стр.6; 2 World Investment Report 2001 (WIR 2001): Promoting Linkages, стр.6; 3 UNCTAD, World Investment Report 2003; стр.- 20; 4

5 Табела 2: Промене у националној инвестиционој регулативи у периоду године Број земаља које су извршиле промене инвестиционе регулативе Број регулаторних промена: у правцу даље либерализације: ка даљим рестрикцијама: Извор: UNCTAD, World Investment Report 2003; стр.- 21; UNCTAD, World Investment Report 2009; Transnational Corporations, Agricultural Production and Development; стр.- 31; World Investment Report 2010; (WIR 2010); Investing in a Low-Carbon Economy; стр.-77; године у многим деловима света интензивирају се дискусије о заслугама либерализације у односу на потребу увођења економског протекционизма. Већина земаља и даље либерализује своје инвестиционе амбијенте, али је све више оних земаља које предузимају одређене кораке како би заштитиле националну привреду од стране конкуренције или повећале државни утицај у појединим гранама индустрије. Заштитне мере су посебно добиле на значају у нафтној и гасној индустрији Латинске Америке, а кулминирале су одлуком Боливије да национализује индустрију нафте и гаса, у мају године. 4 Током године од стране UNCTAD-а идентификовано је 203 промене инвестиционих политика. У погледу регионалне дистрибуције на Африку се односило 53 промена инвестиционе легислативе, а следе Азија и Океанија са 48, развијене земље са 44, југоисточна Европа и земље ЗНД са 39 и Латинска Америка и Кариби са 21 променом. Иако промене које фаворизују стране директне инвестиције и даље доминирају, број промена којима земља домаћин ограничава улазак инвеститора на национално тржиште је у сталном порасту и као што се може видети из презентованих табела, са 5% у години порастао је на 20% у Удео неповољних промена нарочито је висок у Латинској Америци где две трећине укупних промена подразумева мање повољан третман улазних страних директних инвестиција. 5 У Чилеу је, на пример, новим законом наметнут порез 4 UNCTAD, World Investment Report 2006; стр.- 23; 5 Исто стр.25; 5

6 од 5% на остварени профит у сектору рударства за страног инвеститора који произведе више од тона бакра годишње. И поред све евидентнијег пораста протекционистичких мера тренд ка већој отворености према СДИ настављен је и у наредним годинама. UNCTAD-ово годишње истраживање о променама националних закона и прописа који могу да утичу на улазак и пословање МНК сугерише да креатори инвестиционе политике и даље трагају за начинима да инвестициону климу у својим земљама учине што привлачнијом. У години идентификовано је само 98 промена што је најмањи број од године. Природа промена је слична као и у последњих неколико година с тим што се највећи број промена до сада, чак 24,5% кретао у правцу ограничавања улазних инвестиционих токова. Од укупног броја промена 24 је мање повољно за инвестиције и већина се односи на експлоатацију природних ресурса или заштиту националних интереса од повећаног страног власништва. Од преосталих 74 промена највећи део обухватао је пореске уступке и олакшице при опорезивању прихода од капитала (имовине) у виду: прихода од камате, дивиденди, капиталног добитка и закупнине. Смањење корпоративног пореза које је имплементирано у инвестициону регулативу појединих земаља (БЈР Македонија, Бугарска, Колумбија) правдано је потребом конкретних економија да, као локације, остану конкурентне за улазне стране директне инвестиције. Неке земље уводе нове промотивне мере или побољшавају постојеће. У марту године, САД на пример покренуле су иницијативу промовисања америчког тржишта као инвестиционе дестинације Инвестирајте у Америци, прву на савезном нивоу за подстицање СДИ од Од идентификованих промена за развијене земље везано је 36 промена (од којих је само у Европи 26), док је када су у питању земље у развоју и транзицији у Африци забележено 15, у источној, јужној и југоисточној Азији 14, Латинској Америци и Карибима 10, западној Азији 8, земљама ЗНД 8 и у југоисточној Европи 7. Релативно висок проценат мање повољних промена и даље је најизраженији у Латинској Америци и Карибима. 6 Истраживања промена националних закона и прописа у вези са СДИ указују да је године уведено 110 нових мера у укупно 55 земаља света. У односу на претходну годину проценат мање повољних промена остао је непромењен и износи 23%. Анализом регионалног распореда промена евидентно је да простор Јужне, 6 UNCTAD, World Investment Report 2008: Transnational Corporations and the Infrastructure Challengе; стр ; 6

7 Источне и Југоисточне Азије бележи највеће учешће у укупном броју регулаторних промена (25%), док су земље чије су привреде у транзицији партиципирале са само 2%. Графикон 1: Структура промена националних инвестиционих политика у години 10% 33% 44% 13% Више повољна регулатива за улазак инвестиција Мање повољна регулатива за улазак инвестиција Повољнији третман операција СДИ Мање повољан третман операција СДИ Извор: World Investment Report 2009: Transnational Corporations, Agricultural Production and Development; стр.-30; Од 110 нових мера усвојених током анализиране године 33% односи се на промене којима се олакшава улазак страних инвеститора на простор земље домаћина креирањем стимулативног и атрактивног амбијента, а 44% свих промена побољшава третман инвестиционих операција. Само 13% евидентираних промена националних инвестиционих политика ишао је у правцу пооштравања услова за улазак страних директних инвестиција, док је 10% предвиђених промена значило строжију примену прописа и мање повољан третман инвестиционих подухвата. Истовремено, тренд контроле СДИ у циљу очувања националне беѕбедности и даље је настављен у неколико земаља. Поједине земље Латинске Америке одлучне су у првобитној намери да национализују стратешку индустрију, пре свега екстрактивну. Многе земље, како развијене тако и оне у развоју су, такође усвојиле програме спасавања и пакете подршке оболелих предузећа, нарочито оних у финансијском сектору. Све је више изражена бојазан да ове активности иду у правцу инвестиционог протекционизма фаворизовањем домаћих у односу на стране 7

8 инвеститоре или увођењем препрека излазним инвестицијама како би капитал остао код куће. Ово још не значи општи тренд ка рестриктивној политици према СДИ, као одговор на актуелну кризу. Међутим, уочавају се одређене протекционистичке тенденције. Неке земље почињу да дискриминишу стране инвеститоре и/или производе на скривени начин користећи рупе у међународним прописима фаворизовањем производа са високим домаћим садржајем. Гледајући у будућност кључно питање је коју ће политику страних директних инвестиција земље домаћини примењивати када глобална економија почне да се опоравља. 7 У години од укупно 102 идентификоване промене националних политика у области инвестирања нешто мање од 70% уведених мера подржава либерализацију и промоцију страних улагања док је нешто више од 30% промена усмерено у правцу регулације и увођења рестриктивних мера, што је највиши проценат посматрано од 1992 године. Мере либерализације између осталог подразумевају отварање раније затворених сектора индустрије, либерализацију откупа земљишта и приватизацију државних предузећа. Исто тако, бројне земље предузимају кораке ка даљој промоцији и олакшавању страних инвестиција кроз фискалне и финансијске подстицаје за стимулисање страних улагања у посебне индустрије и регионе, укључујући и посебне економске зоне. Мере које олакшавају улазак СДИ тичу се поједностављења процедура одобравања или скраћивање рокова издавања дозвола за отпочињање и реализацију инвестиционих пројеката. Да би побољшале пословну климу и креирале повољан инвестициони амбијент бројне развијене земље и економије у развоју у Африци и Азији прибегавају смањењу стопе пореза на добит, а уочава се и тренд увођења нижих корпоративних пореских стопа. Изузетни напори ка либерализацији и промоцији инвестиционих токова идентификовани су и на нивоу појединих регионалних групација. Најновији пример свакако је случај Форума за Азијско-Пацифичку економску сарадњу (Asia- Pacific Economic Cooperation), тзв. APEC 8. Према истраживању UNCTAD-а којим је обухваћено 13 APEC економија дошло се до резултата који потврђују да је петнаест година након усвајања Богор 7 World Investment Report 2009: Transnational Corporations, Agricultural Production and Development; стр.- 31; 8 Установљен давне године у Канбери, APEC данас окупља 21 земљу чланицу. Поред иницијалних оснивача: Аустралија, Брунеји, Индонезија, Јапан, Канада, Кореја, Малезија, Нови Зеланд, САД, Сингапур, Тајланд и Филипини, земље чланице су и: Вијетнам, Мексико, НР Кина, Папуа Нова Гвинеја, Перу, Руска Федерација, Тајван (Chinese Taipei), Хонг Конг и Чиле. 8

9 Декларације 9 ова групација постигла значајан напредак у реформи својих инвестиционих режима. Мада све привреде, у различитој мери, још увек одржавају секторски ограничена улагања, либерализацијом правила инвестирања, активним укључивањем у промоцију страних улагања и увођењем одређених олакшица и подстицаја, створена је отворена, стабилна и предвидива инвестициона клима у региону. Подаци из спроведене студије показују да су се приливи СДИ посматраних тринаест економија од готово учетворостручили и да су до године у укупном APEC приливу СДИ увећани за скоро три четвртине, а у глобалном приливу страних инвестиција за 32%. Истовремено, излазни инвестициони токови ових економија доминирали су у структури одлива СДИ из APEC региона са укупно 85% у години. 10 У појединим земљама промене инвестиционих режима предвиђале су и мере којима се промовишу и излазне СДИ, пре свега кроз поједностављење процеса издавања неопходних одобрења и скраћивање административних процедура или давањем преференцијалног пореског третмана. На другој страни, све већи број земаља прихвата и/или појачава регулаторни механизам провере СДИ било кроз нове мере у вези са уласком и пословањем страних инвеститора, строжије примене постојећих правила и прописа или мерама експропријације и национализације предузећа у целини или појединих његових делова. Чињеница је да већина земаља наставља да либерализује и олакшава улазак СДИ али и да све више расте број мера којима се штити национални интерес све већег броја земаља. Ово само потврђује да је глобална економска и финансијска криза до сада резултирала повећаним инвестиционим протекционизмом. На плану либерализације инвестиционих националних политика најактивније су земље Азије и Африке док је у развијеним земљама евидентан релативно мали број мера либерализације. Ово би могло да значи да су развијене земље света или већ веома отворене за стране инвеститоре или да се пак у инвестиционој политици све више опредељују за економски патриотизам. Пример пооштравања 9 Основе функционисања Форума детерминисане су године на састанку у Богору (Индонезија) када је промовисањем слободне трговине и отвореног тржишта приоритетом проглашено формирање зоне слободне трговине и потпуног укидања свих препрека за трговину и инвестиције до године за индустријализоване, високо развијене економије, а за привреде у развоју до године. 10 Тринаест APEС -чланица обухваћених студијом су: Аустралија, Канада, Чиле, Хонг Конг (Кина), Јапан, Република Кореја, Малезија, Мексико, Нови Зеланд, Перу, Сингапур, Тајван-провинција Кине и САД. 9

10 прописа за стране инвеститоре у 2009/2010. години свакако је Канада у којој се, изменама и допунама Закона о инвестицијама Влади даје овлашћење да преиспита улазне инвестиције које утичу или прете да угрозе националну безбедност. Аналогно томе, Немачка је изменила своје законодавство како би изричито забранила улагања од стране инвеститора изван Европске уније и ЕФТА групације које прете да угрозе јавну безбедност државе, док је Индија, на пример, забранила стране директне инвестиције у производњи цигара, цигарилоса и цигарета, као и у производњи дувана и супститута дувана. 11 Блаже мере заштите националних економија које утичу на пословање страних инвеститора односе се на постојање различитих ограничења у вези са начином пословања компанија из иностранства увођењем обавезног садржаја локалних инпута, обавезе запошљавања локалне радне снаге или усмеравања одређеног дела финалних производа стране афилијације ка тржиштима изван националних оквира земље домаћина. Тако на пример, у Казахстану модификовани закон предвиђа као услов за давање концесија на употребу природних ресурса обавезу страног инвеститора да запосли не мање од 95% локалних радника, држављана Казахстана. Нигерија је, такође усвојила акт којим се развој нафтне и гасне индустрије земље обезбеђује управо обавезним садржајем локалних инпута у производњи страних инвеститора. 12 Поред тога, многе државе широм света опредељују се за интервенције у привреди повећавајући свој удео у власништву компанија од националног интереса, као и ниво контроле у стратешким гранама привреде које због изузетне важности желе да задрже у властитим рукама, што, као у случају Боливије доводи до национализације компанија за производњу електричне енергије РЕГУЛИСАЊЕ ИНВЕСТИЦИОНИХ ТОКОВА НА БИЛАТЕРАЛНОМ НИВОУ Паралелно са либерализацијом на националном нивоу све већи број земаља приступа потписивању међународних инвестиционих уговора (International investment agreement-iia) који су у целини или у појединим деловима посвећени инвестиционој проблематици. Питања националног третмана компаније инвеститора, репатријације профита, пореског статуса, али и остала питања везана за креирање повољног инвестиционог амбијента, 11 World Investment Report 2010: Investing in a Low-Carbon Economy; стр-80; 12 World Investment Report 2010: Investing in a Low-Carbon Economy; Box III.5, стр- 80;

11 владе многих земаља регулишу потписивањем, на билатералном нивоу, са владама земаља инвеститора двостраних споразума о заштити и унапређењу инвестиција, такозваних билатералних инвестиционих уговора (Bilateral Investment Treaties-BIT). Од године, када је између Немачке и Пакистана закључен први БИТ број потписаних двостраних уговора о заштити инвестиција је у сталном порасту: са 385 уговора године на уговор у , и у години 14, да би на крају укупан број уговора порастао на Током године закључено је 59 нових билатералних инвестиционих уговора у којима је учествовало 46 земаља у развоју и 38 развијених земаља. Kада су у питању билатерални инвестициони уговори не може а да се не констатује специфичност у погледу промена карактера ових уговора током деведесетих година ХХ века. Како се осамдесетих година прошлог века као обавезан партнер у уговорима оваквог карактера појављивала развијена земља, у последње две деценије све више расте учешће земаља у развоју и земаља централне и источне Европе које међусобно потписују билатералне инвестиционе уговоре. Од 59 нових билатералних инвестиционих уговора закључених током потписнице 13 уговора биле су земље у развоју. Овај податак указује на наставак сарадње на релацији југ-југ по питањима улагања капитала. У овом тренутку 26% свих билатералних инвестиционих уговора односи се на сарадњу земаља у развоју. Највећи број БИТ споразума који као чланицу не укључују развијену земљу у категорији земаља у развоју потписала је Кина. Само у 2007., Кина је закључила четири нова уговора са другим земљама у развоју. Око 60% кинеских БИТ уговора закључено је у периоду од до са другим земљама у развоју, углавном из Африке. 16 Привреде у транзицији југоисточне Европе и ЗНД потписале су 19 билатералних инвестиционих уговора од чега 11 са развијеним земљама, искључиво европским партнерима. Земље у транзицији су данас странке у 613 БИТ споразума, што чини 23% свих билатералних инвестиционих уговора. 13 World Investment Report 2003; FDI Policies for Development: National and International Perspectives; стр.- 89; 14 World Investment Report 2008; Transnational Corporations and the Infrastructure Challenge; стр.-14; 15 World Investment Report 2009; Transnational Corporations, Agricultural Production and Development; стр.- 32; 16 World Investment Report 2008; Transnational Corporations and the Infrastructure Challenge; стр.-15; 11

12 Посебну категорију БИТ уговора представљају билатерални порески уговори који се потписују у циљу координације пореза на приход од страних инвестиција у земљи домаћину и земљи инвеститору, спречавања евазије пореза од стране моћних МНК, избегавања двоструког опорезивања у односу на порезе на доходак и на имовину и равноправније расподеле пореских прихода између земље примаоца страних директних инвестиција и земље инвеститора. Раст броја уговора о двоструком опорезивању (Double taxation treaties- DTT) наставља се из године у годину што најсликовитије потврђује податак да је у години закључено 75 нових уговора чиме је укупан број DTT уговора у свету достигао Карактеристично је да се као странке у 63 нова уговора појављују развијене земље, од чега је 18 уговора потписано само између развијених земаља. Земље у развоју су учествовале у 36 нових DTT уговора, а у највећем броју укључене су, чак по четири пута Катар и Вијетнам. Током посматране године пет уговора о двоструком опорезивању је као обе стране у уговору укључивало земље у развоју, тако да уговори између развијених и земаља у развоју и даље чине највећи удео (38%) свих DTT уговора. 17 Током економскe и финансијске кризе, земље су наставиле да преговарају и као део њихових напора да привуку и користе СДИ, у години закључено је 211 нових међународних инвестиционих уговора (82 билатерална инвестициона уговора, 109 уговора о избегавању двоструког опорезивања и 20 осталих IIA-International investment treaties), или у просеку око четири нова споразума недељно. Као резултат тога, укупан број међународних инвестиционих уговора до краја састојао се од укупно споразума, укључујући БИТ уговора, ДТТ уговора и 295 других међународних инвестиционих споразума. Тренд доношења споразума у области инвестирања настављен је у За првих пет месеци закључено је 46 нових међународних инвестиционих уговора (шест БИТ уговора, 33 ДТТ и седам других IIA). Деветнаест од 82 БИТ уговора потписаних у су уговори међу земљама у развоју, што указује на наставак јачања сарадње на релацији југ-југ када је у питању регулисање инвестиционих токова. 18 Занимљиво је да се паралелно са растом броја закључених међународних инвестиционих уговора константно повећава број арбитража покренутих пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова 17 World Investment Report 2009; Transnational Corporations, Agricultural Production and Development; стр.- 33; 18 World Investment Report 2010; Investing in a Low-Carbon Economy; стр ; 12

13 (International Centre for Settlement of Investment Disputes-ICSID) са седиштем у Вашингтону који је основан Конвенцијом о решавању инвестиционих спорова између држава и држављана других држава из године. Првобитно је у билатералним инвестиционим уговорима акценат стављан на питања заштите и третмана инвестиција, али и на решавања евентуалних спорова између уговорних страна. Уговор, у принципу предвиђа обавезу државе у погледу пружања правичног и поштеног третмана инвеститора из друге државе уговорнице обезбеђивањем и поштовањем начела националног третмана, третмана најповлашћеније нације, уздржавања и заштите од незаконите експропријације и давања надокнаде у случају законите експропријације... Временом долази до проширивања листе области које су обухваћене овим уговорима, тако да данас савремени уговори овог типа све већу пажњу поклањају питањима од јавног интереса, пре свега заштити здравља, сигурности и очувања животне средине и необновљивих природних ресурса. Обавезе из међународних инвестиционих уговора све више постају софистициране, како са аспекта инвеститора, тако и за земљу домаћина. Новина је, дакле у уравнотеженом приступу правима и обавезама па се све више инсистира, не само на правима страних инвеститора већ и на њиховим обавезама према државама потенцијалним примаоцима капитала. Прецизним дефинисањем јасних правила при потписивању међународних инвестиционих уговора, не само да се захтева баланс између заштите инвеститора и економије земље домаћина од евентуалних негативних ефеката страних инвестиција, већ се све гласније изражава настојање да се обезбеди конзистентност са националним интересом рецептивне привреде. 13

14 ЗАКЉУЧАК Криза кредитних и хипотекарних тржишта која је првобитно погодила и узбуркала Сједињене Државе као центар капиталистичког система а касније се прелила и на читав свет резултирала је државним интервенционизмом. Економски национализам и инвестициони протекционизам изнедрени су управо у доба неолибералног капитализма који се деценијама супротстављао идеји државног интервенционизма сматрајући га кугом која прети да затрује тржиште утемељено на laissez-faire (eng. немешање) доктрини чија се суштина огледа у ставу да економски системи најбоље функционишу у условима минимизирања и потпуног елиминисања утицаја и интервенција државе. Да је талас интервенционизма несумњиво захватио и сферу инвестиционог ангажовања потврђује дефинисање све већег броја промена у којима је акценат на увођењу мера заштите и јачању регулативних баријера на глобалном нивоу. Само током године нешто више од 30% промена инвестиционих режима, што је највише од предвиђало је различите варијетете ограничења за улазак СДИ. Разлози јачања државне интервенције у привреди свакако су заштита домаће привреде, националног тржишта и стратешких грана индустрије од интереса за националну безбедност, забринутост због истискивања домаћих предузећа од стране моћних МНК, али и перцепција да стране директне инвестиције нису успеле да генеришу довољно јаке низводне (forward linkages) и узводне (backward linkages) везе са локалним предузећима и домаћим економијама у целини и жеља да се оствари праведнија прерасподела богатства. Самим тим, на националном и билатералном нивоу може се говорити о све већим правима али и обавезама страних инвеститора којима се све мање даје право да се оглушују о националне интересе рецептивних привреда. У датим условима поставља се и много дубље питање везано за одрживост концепта неолиберализма насталог на идејама нобеловца Милтона Фридмана који инсистира на минимизирању улоге државе због глорификовања значаја слободног тржишта. Светском економском кризом отворене су бројне дискусије на тему да ли је дошло време за супституцију постојећег неолибералног модела глобализације и тржишног фундаментализма, као и да ли су националне државе и њене непопуларне мере још увек најбољи механизам за суочавање са изазовима савременог доба. 14

15 ЛИТЕРАТУРА 1. Максимовић, Љ., (2006), Дефинисање политике према улазним токовима страних директних инвестиција (СДИ), Економске теме, XLIV, бр. 1-2, Економски факултет, Ниш, стр ; 2. Поповчић-Аврић, С., и М. Видас-Бубања, (2009), Међународна економија, Факултет за економију, финансије и администрацију, Београд, 3. UNCTAD, World Investment Report 2000, (WIR 2000): Crossborder Mergers and Acquisitions and Development; 4. UNCTAD, World Investment Report 2001, (WIR 2001): Promoting Linkages; 5. UNCTAD, World Investment Report 2003, (WIR 2003): FDI Policies for Development: National and International Perspectives; 6. UNCTAD, World Investment Report (WIR 2006): FDI from Developing and Transition Economies: Implications for Development; 7. UNCTAD, World Investment Report 2008, (WIR 2008): Transnational Corporations and the Infrastructure Challengе; 8. UNCTAD, World Investment Report (WIR 2009): Transnational Corporations, Agricultural Production and Development; 9. UNCTAD, World Investment Report 2010, (WIR 2010): Investing in a Low-Carbon Economy; APEC 15