AGROEKONOMIKA. Broj Novi Sad, 2013.

Transcription

1 UDK: YU ISSN: AGROEKONOMIKA Broj Novi Sad, 2013.

2 AGROEKONOMIKA ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU SELA UNIVERZITET NOVI SAD POLJOPRIVREDNI FAKULTET GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor UREDNIŠTVO: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ Dr NEDELJKO TICA Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ Dr VESNA RODIĆ REDAKCIJA: Dr Zoran Njegovan Dr Svetlana Potkonjak Dr Dušan Milić Dr Danica Bošnjak Dr Živojin Petrović Dr Vladislav Zekić Dr Katarina Đurić Dr Veljko Vukoje Dr Mirjana Lukač Bulatović Dr Todor Marković Dr Dejan Janković Dr Tihomir Zoranović Dr Janko Veselinović SEKRETAR REDAKCIJE: Mr Sanja Đukić Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Mile Peševski (Makedonija) Dr Franczisek Kapusta (Poljska) Dr Knjin J. Pope (Holandija) Dr Jorgos Zervas (Grčka) Dr Drago Cvijanović (Beograd) Dr Natalija Bogdanov (Beograd) Dr Dragić Živković (Beograd) Dr Cosmin Salasan (Rumunija) Dr Aleksandra Despotović (Crna Gora) Dr Srećko Devjak (Slovenija) Dr Vidoje Vujić (Hrvatska) Dr Lovre Božina (Hrvatska) RAČUNARSKI SLOG: Štamparija Feljton UDK: Slađana Beker, Upravnik biblioteke ŠTAMPA: Štamparija Feljton, Stražilovska 17, Novi Sad Tiraž: 140 Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel

3 AGROEKONOMIKA BR /2013. S a d r ž a j Pejanović, R. Makroekonomski pokazatelji (indikatori) u metodologiji ekonomskih istraživanja (I)... 5 Macroeconomic indicators in the methodology of economic research (I) Njegovan, Z. Johan Heinrich Von Tünen Johan Heinrich Von Tünen Tica, N., Zekić, V., Milić, D. Metodi za procenu transfernih cena Methods for the valuation of transfer pricing Zekić, S., Tica, N., Milić, D. Obnovljivi izvori energije u poljoprivredi i formulisanje državne politike Renewable energy in agriculture and public policy formulation Njegovan, Z., Pejanović, R., Draganić, M. Kretanje cena agrarnih proizvoda i implikacije na inflatorna kretanja u republici Srbiji Movement of agricultural products prices and implications on inflationary trends in Republic of Serbia Vukoje, V., Jelić, Dragana, Glišović, Ana, Dobrenov, I. Finansijski rezultati poslovanja poljoprivrednih preduzeća Srbije Financial results of operations of agricultural enterprises in Serbia Veselinović, J, Milošević, Mirjana Razlika između sui generis zaštite i patentnog prava kod biljnih sorti Difference between sui generis protection and patent rights in plant varieties Bošković, Olgica Uticaj turizma na poboljšanje socio ekonomskog položaja stanovnika u ruralnim područjima Srbije The impactof tourism on theimprovement of the socioeconomic status of the population in rural areas of Serbia Simeunović, T., Vojnović, B., Grujić, D. Budžetiranje kapitala poljoprivrednih kompanija u uslovima rizika

4 Capital budgeting of agricultural companies in the event of risk conditions Jović, S. Analiza uticaja druge i treće misije u kojima se angažuje vojska srbije na ishranu njenih pripadnika Effects of the second and third missions that have the army serbian food to its members Glavaš-Trbić, Danica Prikaz knjige: Ogledi iz agarane i ruralne ekonomije autora Pejanović Radovana, Đukić, Sanja Osvrt na knjigu: Poznavanje računovodstvene etike autora Šefers Marka i Pakaluka Majkla,

5 UDC: Pregledni rad Review paper MAKROEKONOMSKI POKAZATELJI (INDIKATORI) U METODOLOGIJI EKONOMSKIH ISTRAŽIVANJA (I) PEJANOVIĆ, R. 1 Rezime Autor u dva dela analizira makroekonomske pokazatelje (indikatore) sa aspekta metodologije ekonomskih istraživanja. U ovom (prvom) delu razmatraju se: opšti pokazatelji (količina, vrednost i cena, indeksi, ankete, stope rasta i druge stope); indikatori privredne aktivnosti; pokazatelji rasta (trendovi i ciklusi). Polazeći od sjajne knjige Richard Stuttely ( Ekonomski pokazatelji ), kao i od autorovog dugogodišnjeg iskustva profesora ekonomije, on razmatra ovu problematiku sa makroekonomskog aspekta. Za razumevanje ekonomije (i agroekonomije) bitno je znati identifikovati, tumačiti i u istraživanju koristiti makroekonomske pokazatelje (indikatore). To zahteva kvantitativni pristup istraživanju, a i uslov je za izvođenje pravilnih kvalitativnih zaključaka, saznanja i teorija. Ključne reči: makroekonomski pokazatelji (indikatori), metodologija, opšti pokazatelji, indikatori privredne aktivnosti, pokazatelji rasta. 1. UVOD Ekonomski pokazatelji su količinski izraz za ekonomske pojave i procese, u kojima se ogledaju uslovi i rezultati ekonomske delatnosti pojedinca, domaćinstva, preduzeća, njihovih udruženja, društvenih zajednica i države. 2 Savremena privreda predstavlja složen mehanizam u kome milioni aktivnog stanovništva jedne zemlje svakodnevno obavljaju brojne i raznovrsne aktivnosti i mnogostruke odnose koji čine ekonomske pojave. Masovnost i raznovrsnost tih pojava i potreba za organizovanjem privrednog života i rešavanja privrednih problema nalažu da se apstraktne formule naučnog tretiranja ekonomskih pojava zamenjuju konkretnim, empirijskim, sintetičkim merama sadržaja, obima, tendencija tih pojava ekonomskim pokazateljima (Pejanović, R., 2000). 1 Dr Radovan Pejanović, red. prof., Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela. 2 Sinonim za pokazatelj u ekonomskoj metodologiji je indikator. Indikator uopšte znači: pokazivač, upućivač, putokaz, pokazatelj. Indikatoran je onaj koji pokazuje, koji naznačuje, koji prikazuje. Indikacija je pokazivanje, označavanje, oznaka, uputstvo (Vujaklija, 1980). 5

6 Značaj i smisao identifikacije i prevođenja ekonomskih pojava u ekonomske pokazatelje je u tome što su oni uslov za njihovo obuhvatanje, analizu i za saznanje o privrednom životu i kriterijumi za utvrđivanje kvantitativnog značaja svih pojava u njemu. Sa takvim sadržajem i smislom ekonomski pokazatelji služe usmeravanju ekonomskog razvoja, usklađivanju raspoloživih proizvodnih snaga, obezbeđivanju potrebnih kapaciteta, utvrđivanju planskih proporcija. Pored toga, služe i kao metodološka sredstva za upoznavanje sa onim što je u prošlosti ekonomskog razvoja postignuto i kakva perspektiva može da se očekuje u budućem razvoju privrede kao celine i ekonomskih jedinica, na raznim nivoima ekonomske aktivnosti. S obzirom na prirodu ekonomskih pokazatelja i potrebu za njima u savremenoj organizaciji privrede, oni se izgrađuju u odnosu na brojne ekonomske manifestacije i unutar svake od njih javljaju se sa različitim sadržajima. Kao najznačajnije ekonomske kategorije za kvantifikaciju u obliku ekonomskih pokazatelja javljaju se: proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja materijalnih dobara i usluga. I to kako na mikro, tako i na makro nivou. Praćenjem i proučavanjem ekonomskih pokazatelja upoznaje se pod kojim se uslovima mogu najpovoljnije ostvariti ekonomski interesi 3. Prate se učinci ekonomskog delovanja, te predviđaju i usmeravaju privredni tokovi. Sistemsko i kontinuirano praćenje ekonomskih pokazatelja temelj je teorijskom zaključivanju i služi svima koji se bave praktičnim ekonomskim problemima i vođenjem ekonomske politike društva (Stutely, R., 2009). Za ekonomske pokazatelje važni su izvori podataka. S tim u vezi značajni su nacionalni i međunarodni izvori. 4 Svaka zemlja, naime, ima svoje vlastite izvore za izradu službene statistike. Međunarodne organizacije objavljuju različite nacionalne i međunarodne podatke, često u standardizovanom ili polustandardizovanom obliku. 5 Značajno pitanje obrade podataka je njihova interpretacija. Pitanja koja treba postaviti odmah kada naiđete na bilo kakve ekonomske pokazatelje su sledeća (R. Stutely): ko je sastavio brojke; hoće li podaci biti revidirani; na koje se razdoblje brojke odnose; jesu li podaci uporedivi; jesu li podaci sezonski usklađeni; koja su polazišta i završne tačke za praćenje promena; šta je sa inflacijom; koji drugi standardi mogu pomoći pri interpretaciji? 3 Postoji onoliko razloga za interpretaciju ekonomskih pokazatelja koliko i objavljenih statistika, smatra Richard Stutley. On ističe neke razloge: meriti društva i njihove proizvode; radi novog investicionog projekta; bolje razumeti na koji način funkcioniše privreda; proceniti vladine ekonomske politike; uporediti nekoliko zemalja; prognozirati ili jednostavno, postići bolje razumevanje ekonomske stvarnosti (Stutely, R., 2009). 4 Svaka zemlja ima nacionalnu statističku službu i centralnu banku (npr. u Srbiji je to Statistički zavod Srbije i Narodna banka Srbije, u Nemačkoj Federalni ured za statistiku i Bundesbank, u SAD Fed State, Federalne rezerve, u EU Eurostat, Evropska centralna banka, itd.). 5 Tako na primer: OECD (mesečno izdanje Main Economic Indicators uključuje output, cene i trgovinu za 30 članica i 12 zemalja nečlanica; periodični Economic Surveys daje podatke i analize vezane za privredni razvoj u svakoj zemlji članici); MMF (mesečno izdanje International Financial Statistic pokriva monetarne podatke i druge pokazatelje kao što su BDP i trgovanje za zemlje članice); UN (Monthly Bulliten of Statistics daje podatke o proizvodnji i trgovini za veliki broj zemalja); Evropska komisija (mesečno izdanje Eurostatistic sadrži uporedne pokazatelje za zemlje članice EU, dok izdanje European Economy, koje izlazi tromesečno, uključuje statistike i izveštaje). 6

7 2. OPŠTI POKAZATELJI 2.1. Količina, vrednost i cena Pokazatelji u ekonomiji mere jedan od tri sledeća svojstva: količinu, kao što su tone čelika ili bareli nafte; vrednost kao što je tržišna vrednost čelika ili nafte proizvedenih u jednom mesecu ili godini; cenu, kao novčani izraz tržišne vrednosti jedne tone čelika ili jednog barela nafte. Odnos između ove tri stavke je jednostavan: količina puta cena jednako je vrednost. Potrebna je, s tim u vezi, sledeća napomena: ako je količina nafte ili čelika proizvedena svake godine vrednovana prema ceni koja je aktuelna (recimo godine) rezultat je pokazatelj outputa cena u godini. Takva je serija prikazana u novčanim jedinicama, ali to je pokazatelj količine, jer daje informaciju o promenama količine, a ne cena. To je poznato i kao output izražen u stalnim cenama, stvarnim cenama ili u stvarnim uslovima. Vrednost proizvodnje nafte ili čelika izmerena prema trenutnim prodajnim cenama poznata je kao tekuća cena ili nominalna cena, ili kao serija izražena u nominali. Dakle, vrednosti, tekuća cena, nominalne cene i nominalni uslovi uključuju učinke inflacije, dok količina, stalne cene, stvarne cene i stvarni uslovi isključuju svaki uticaj inflacije. Pokazatelji cena koji se koriste za konvertovanje tekućih i stalnih cena (deflacija) nazivaju se deflatori cena: serija tekućih cena podeljena sa serijom stalnih cena (puta 100) jednaka je deflatoru cena; serija tekuće cene podeljena sa deflatorom cene (puta 100) jednaka je seriji stalne cene; serija stalne cene pomnožena sa deflatorom cene (podeljena sa 100) jednaka je seriji tekuće cene. 6 Bilo koja serija brojeva može biti konvertovana u indekse Indeksi i ankete Indeks je odnos pojave u posmatranom periodu prema njenom nivou u baznom periodu, pomnožen sa 100. Indeks veći od 100 pokazuje porast pojave, a niži od 100 opadanje. Polazna osnova (baza) može biti stalna (indeks na stalnoj bazi) i promenljiva (indeks na promenljivoj bazi verižni, tj. lančani indeks). Individualnim indeksima se ukazuju relativne promene samo jedne pojave, a grupnim indeksima promene više srodnih pojava. Svi individualni i grupni indeksi mogu se svrstati u tri osnovne grupe: indeksi cena, indeksi fizičkog obima (količina), indeksi vrednosti. Često se dva ili više indeksa kombinuju u jedan složeni indeks. Na primer, indeksi za potrošnju hrane i sve druge stavke mogu biti ukomponovani u jedan indeks za ukupnu potrošnju. Najjasniji način kombinovanja indeksa je izračunavanje ponderisanog proseka, 6 Deflator je zbirni indeks cena koji se naziva i deflatorskim indeksom. Reč je o postupku odstranjivanja uticaja promena cena na vrednosno izražene pojave. Za deflacionirane vrednosti kaže se da su izražene u stalnim cenama. Deflacionirane vrednosti su statističke veličine, koje imaju obeležja procena realnih vrednosti. Potreba za deflacioniranjem posebno je izražena pri inflatornim kretanjima, kada promene cena onemogućavaju uvid u njihov stvarni razvoj. Primer deflatora je indeks troškova života, njime se dele nominalni dohoci, a rezultirajuće veličine su realni dohoci. Deflacionira se, takođe, na makro nivou, bruto nacionalni proizvod (GDP deflator), kojim se svodi nominalni društveni proizvod (GDP) na realni. Razlika između nominalnog i realnog društvenog proizvoda javlja se zbog inflacije. 7

8 uz korišćenje istih pondera celo vreme. Poznat je kao bazno ponderisani indeks, ili kao Laspeyresov (Laspejresov) indeks, nazvan prema nemačkom ekonomisti koji je razvio prvi takav indeks. 7 Problem s ponderisanim prosecima je taj što pondere treba s vremena na vreme revidirati. 8 U indeksu za potrošačke cene menjaju se potrošačke navike zbog varijacija u trošku, kvalitetu, raspoloživosti i tako dalje. Jedan od načina je nastaviti s izračunavanjem novog seta tekućih pondera u pravilnim intervalima i upotrebiti ih za izvlačenje jednog dugoročnog indeksa. 9 Poznat je kao tekući ponderisani indeks, ili kao Pascheov (Pašeov) indeks, nazvan prema svom utemeljivaču. Nije, međutim, savršeno ni bazno ni tekuće ponderisanje. Bazno ponderisanje preterano naglašava promene tokom vremena. Tekuće ponderisanje, pak, potcenjuje dugoročne promene. Matematički rečeno, nema idealne metode za ponderisanje indeksa. Najuobičajeniji indeksi su kombinacija baznih i tekućih pondera. Svakih pet godina može biti uveden novi set pondera, a novi indeks pridružen ili se vezati uz stari indeks. Kada gledamo indekse, dobro je proveriti kada je zadnji put određena baza i pitati se opada li ili se povećava važnost bilo koje komponente. Isti pristup treba primeniti i na serije-stalne cene. Promene koje se u vremenskoj seriji ponavljaju svake godine u isto vreme i po pravilu u istom smeru nazivaju se sezonske varijacije. Za ispitivanje sezonskih kolebanja podaci u vremenskoj seriji treba da budu grupisani po mesecima ili po kvartalima. Zbog sezonskog dejstva neka pojava pokazuje određena odstupanja od mesečnog ili kvartalnog proseka. Drugim rečima, većina ekonomskih brojki sledi sezonski uzorak koji se ponavlja svake godine. Na primer, cene sezonske hrane rastu zimi, prodaja kupaćih kostima raste početkom leta, a industrijska proizvodnja opada u mesecima kada se fabrike zatvaraju zbog godišnjih odmora. Potrebna su, stoga, sezonska usklađivanja podataka. Ako, na primer, prodaja ili output u februaru obično iznosi oko 85% mesečnog proseka, sezonsko usklađivanje znači podeliti sva posmatranja u februaru sa 85%. Sezonsko usklađivanje ima, međutim, svoje nedostatke. U nastavku ćemo se osvrnuti na neke, po nama, važne indekse kao ekonomske pokazatelje. Indeks cena je relativni broj koji govori o promeni nivoa cena proizvoda i usluga u različitim periodima. Može se pratiti cena jednog proizvoda (usluge) ili skupine proizvoda ili usluga. Ako se prati cena jednog proizvoda ili usluge određivaće se individualni indeks 7 Ponderisani grupni indeks ističe relativnu važnost, odnosno značaj pojedinih sastavnih serija u strukturi skupa, čime se povećava reprezentativnost indeksa u prikazivanju dinamike pojava. 8 Indeksacija (indeksiranje) je institucionalni mehanizam fiksiranja očuvanja i zaštite realnih vrednosti ekonomskih veličina od dejstva i promena nominalnih veličina (cena). Predmet indeksacije su nadnice, devizni kurs, kamate, porezi, vrednost obveznica ili javnog duga. To je institucionalni mehanizam jer je vezan za ugovore, tačno određeni rok i precizno pravilo po kome se vrši indeksacija. 9 Sezonski indeksi izražavaju smer i intenzitet sezonskog varijabiliteta u vremenskoj seriji. Mogu biti specifični kada se odnose na sezonske varijacije tokom jedne godine, ili tipični kada izražavaju intenzitet sezonskog varijabiliteta za duži vremenski period (više godina). Koriste se i u slučaju stabilnih sezonskih varijacija koje se ne menjaju sistematski tokom više godina, i u slučaju nestabilnih sezonskih varijacija koje pokazuju sistemske promene u dužem vremenskom periodu. 8

9 cena (koji može imati oblik indeksa na stalnoj bazi (baznog) ili oblik verižnog (lančanog) indeksa. 10 Indeks kupovne moći novca je pokazatelj kupovne moći novca. Vrednost novca svodi se na mogućnost kupovine robe i usluga u određenom vremenu. Kupovna moć novca je proporcionalna sa povećanjem njihovih nabavnih cena. Povećanjem cena, istim se novčanim iznosom može nabaviti manje robe i usluga. Pošto se dinamika cena meri indeksom cena, to se generalno može reći da je indeks kupovne moći jednak recipročnoj vrednosti indeksa cena. Kupovna moć može se povezati sa različitim privrednim područjima (proizvodnjom, potrošnjom, i sl.), a najčešće s ličnom potrošnjom. Promene cena robe i usluga potrošača mere se indeksom potrošačkih cena, koji je uobičajeno indeks troškova života. Indeks kupovne moći novca potrošača izražava se u obliku: I ot =I/P ot (q o ) x100, gde je I ot indeks potrošačke kupovne moći razdoblja t prema baznom razdoblju o, a P ot (q o ) indeks troškova života kome je bazno razdoblje o. Ako je indeks troškova, npr. u prema godini 125, indeks kupovne moći jednak je 0,8, što se tumači ovako: kupovna moć novčane jedinice (dinara, dolara, evra i sl.) u prema smanjila se za 0,2 ili 20%, odnosno jedan dinar ima vrednost 80 para, jedan dolar 80 centi, itd., prema jednom dinaru, dolaru, itd godine. Brojčano izražene promene jedinične vrednosti valute s obzirom na kupovnu moć dobijene na takav način su statističke procene, a ne egzaktne veličine, što proizilazi iz svojstava zbirnih indeksa cena. Indeks kupovne moći je indikator koji se koristi za ocenu tržišnog potencijala određenih lokalnih i regionalnih područja. Za njegovo utvrđivanje najčešće se koriste sledeći elementi: stanovništvo, njegov raspoloživi dohodak i ukupan obim robnog prometa na malo. Sa indeksom kupovne moći koriste se i indeksi maloprodajne koncentracije i maloprodajne aktivnosti. Indeks cena potrošača je pokazatelj promena maloprodajnih cena koji se periodično izračunava kako bi se utvrdila procentna promena cena u nekom periodu. Kombinovan sa indeksom promena dohotka stanovništva pokazuje promene kupovne moći stanovništva ili pojedinih slojeva stanovništva, pa se često upotrebljava kao osnova za donošenje odluka o platama kao i za druge mere ekonomske politike. Indeks troškova života je specifičan indeks cena na malo koji obuhvata cene proizvoda i usluga koje ulaze u tipski budžet i služe podmirenju osnovnih ličnih potreba stanovništva. Ovaj indeks se koristi za svođenje nominalnih na realne zarade. Može se izračunavati kao mesečni, godišnji i višegodišnji. Indeks zarada se dobija stavljanjem u odnos prosečne zarade iz dva perioda. Pokazuje relativnu promenu nastalu u nivou zarada u posmatranoj godini u odnosu na 10 Verižni (lančani) indeks je relativni broj koji pokazuje promenu nivoa pojave u uzastopnim razdobljima ili uzastopnim vremenskim tačkama. Neka su Y 1, Y 2...Y n frekvencije vremenskog niza od n članova, verižni indeksi niza su Vn= x 100. Indeksi u nizu su povezani poput lanca (veriga). Nazivaju se i lančani indeksi. Bazni indeks je indeks sa stalnom bazom koji pokazuje relativne varijacije pojave u posmatranom periodu u odnosu na bazni period. I individualni i grupni indeksi mogu biti sa stalnom bazom. Individualni indeksi sa stalnom bazom se računaju tako što se podatak serije određenog perioda uzme kao baza, a ostali podaci serije se stavljaju u odnos prema njemu, i pomnoženi sa 100 pokazuju procentualne promene pojave u odnosu na bazni period. 9

10 baznu. Mogu se računati indeksi nominalnih zarada i indeksi realnih zarada. Indeks realnih zarada predstavlja indikator kretanja životnog standarda. Indeks starenja je odnos između broja starog (60 i više godina) i broja mladog stanovništva (od 0 do 19 godina). Koristi se kao jedan od pokazatelja demografskog procesa starenja stanovništva. Ako je njegova vrednost manja od 0,4 stanovništvo je još mlado, a ako je iznad te vrednosti onda stanovništvo pokazuje znake starenja. Indeks profitabilnosti predstavlja odnos sadašnje vrednosti neto cash-flow-a projekta i inicijalnog troška projekta. Koristi se pri oceni ekonomske opravdanosti preduzimanja određenog projekta. Indeks rentabilnosti je pokazatelj rentabilnosti investicija. Dobija se kao relativni odnos između sadašnje vrednosti neto novčanog toka i sadašnje vrednosti kapitalnih izdataka. Ako je jednak ili veći od 1 projekat se može prihvatiti jer mu je tada neto sadašnja vrednost jednaka ili veća od nule. Ako je njegova vrednost manja od 1 neto sadašnja vrednost je negativna i projekat treba odbaciti. Indeks industrijske proizvodnje je statistički pokazatelj varijacije obima industrijske proizvodnje. Indeks se izračunava obično mesečno za celu industriju i za pojedine industrijske grane. Indeks bede je zbir stope inflacije i stope nezaposlenosti u pojedinim zemljama: ako je, na primer, inflacija 10%, a stopa nezaposlenosti 25%, tada je indeks bede 35%. Oba pokazatelja, inflacija i nezaposlenost, svaki za sebe, svojim porastom, ukazuju na nezdravo stanje privrede. Smatra se da pravu sliku dobrih ili loših privrednih prilika, kao i na njihove uticaje na pripadnike društva i društveni razvitak, pruža upravo ovaj indeks. Nazivaju ga još indeksom siromaštva ili indeksom neugodnosti. Izuzetno je visok u nerazvijenim i u zemljama u razvoju i u onim sredinama koje su zaostale i žive na granicama egzistencijalnog minimuma. Ovaj indeks raste u vreme krize (recesije), kada opada privredna aktivnost, praćena sve većom nezaposlenošću i inflacijom. Ankete su koristan metod za percepcije i očekivanja vezana za uslove poslovanja, i to obično u proizvodnji. Odgovori su subjektivni, ali rano signalizuju promene u privrednim trendovima (Stutely, R., 2009). Privatni sektor sprovodi ankete u nekim zemljama (na primer, industrijski savezi u Australiji, V. Britaniji, Finskoj, IFO u Nemačkoj). Nekada i vladine agencije obave svoj deo posla (npr. Kanadski ured za statistiku, Japanska banka). Većina anketa sprovodi se tromesečno. Ako se, međutim, sprovodi jednom mesečno, neka pitanja će biti postavljena samo 3-4 puta godišnje (npr. iskorišćenost kapaciteta u Francuskoj i Nemačkoj). 11 U SAD-u su korisni Izveštaji Federalnih rezervi, vezano za regionalne trendove (poznati kao izveštaji sa komentarima o tekućim ekonomskim uslovima) i ankete o uslovima poslovanja i stanju koje sprovodi Conference Board. U V. Britaniji Konferencija britanske industrije (CBI) 12 sprovodi nekoliko anketa. Mesečne i tromesečne ankete koje se sprovode u oko industrijskih društava dobar su vodič za očekivanja proizvođača, i to uglavnom za četiri meseca unapred. Mesečno 11 Većina poslovnih ljudi u svetu veruje u privredne izglede svoje zemlje, navedeno je u anketi koju je sprovela računovodstvena agencija Grant Thomton. Ima više optimista nego pesimista u 26 zemalja od ispitanih 30 zemalja. Najviše ih je tada (2005., 2006.) bilo klasifikovano u Nemačkoj, ali broj je naglo padao u SAD i V. Britaniji. U Japanu su pesimisti bili još uvek u manjini (prema: The Economist, 7. januar 2006). 12 Confederation of British Industry. 10

11 anketiranje 500 distributera, sprovedeno u saradnji sa novinama Finacial Times, osigurava informaciju o sadašnjim i očekivanim uslovima u maloprodajnih i veleprodajnih prodavnica. CBI ankete su prezentovane u procentima i obuhvataju društva koja više izveštavaju o povećanju narudžbina u odnosu na one koje izveštavaju o smanjenju. OECA, ima sličan stil. Interpretacija nije tako jasna kao kod američkih anketa, ali trendovi predstavljaju dobru naznaku za percipirano stanje. Smatra se da CBI-jeva mera za poverenje predstavlja dobar vodič za korporativne zarade za devet meseci unapred. Britanski ekonomisti takođe gledaju mesečne indekse koje objavljuje Ovlašćeni institut za kupovinu i snabdevanje (CIPS) 13 sprovodeći odvojene ankete u proizvodnim i uslužnim društvima. Kao što je slučaj sa PMI (Purchasing Manager Index) u SAD (složeni indeks o stanju i industriji) CIPS indeks iznad 50 ukazuje na širenje proizvodnje, a ispod 50 implicira smanjenje. Pored toga, niz brojki koje ulaze u BDP prikuplja se putem anketa. Na primer, vlada šalje upitnike odabranim društvima (firmama) s pitanjima o njihovoj količini proizvodnje ili o mesečnim prodajama. Te informacije se koriste za donošenje zaključaka na osnovu prikupljenih podataka. Takve procene ne moraju, međutim, biti tačne pošto su najdinamičniji delovi privrede male firme, koje se stalno pojavljuju i gase, što se nikako ne može istražiti putem ankete. Ankete se, takođe, koriste i kod praćenja radne snage (ankete o radnoj snazi), zatim kod ulagačkih namera i tako dalje Stope rasta i druge stope Stopa rasta (growth rate) predstavlja osnovni indikator tempa rasta ekonomskih subjekata. Predstavlja u procentima izraženo godišnje, prosečno godišnje ili kumulativno povećanje neke ekonomske veličine u ukupnom iznosu ili po stanovniku u određenom periodu vremena. Stope rasta izražavaju promene: za 12 meseci ili četiri tromesečja; promene u tekućoj godini; promene iskazane na godišnjem nivou; godišnje promene. 14 Ekonomski stručnjaci se obično usredotočuju na stope iskazane na godišnjoj osnovi. To olakšava upoređivanje mesečnih i tromesečnih promena, ali može uveliko navesti i na krivi put. Veliki broj ekonomskih brojki, naime, skače iz meseca u mesec, a stope iskazane na godišnjoj osnovi naduvavaju vanredne fluktuacije. Promena od samo 0,1% mesečno dodaje 1,2% na iznos sveden na godišnje vrednosti. Razlikuje se diskretna i kontinuirana stopa rasta. Izbor stope rasta zavisi od toga da li se promene dešavaju jednom u posmatranom periodu ili kontinuirano, u svakoj tački posmatranog perioda. Na makro nivou prati se stopa privrednog rasta, 15 kojima se meri tempo privrednog razvoja zemlje. Stope rasta dobijaju se pomoću modela rasta, kojima se kvantificira rast 13 Chartered Institute of Purchase and supply. 14 Svake nedelje u poznatom londonskom časopisu The Economist, u rubrici ekonomski pokazatelji, prikazuju se promene pokazatelja, kao što su oni za industrijsku proizvodnju i maloprodaju, uz promenu postotka tokom 12 meseci. 15 Privredni rast je dinamički proces povećanja društvenog proizvoda ili narodnog dohotka. Povećanje se izražava u procentima, čime se dobijaju stope rasta, kojima se meri tempo privrednog razvoja zemlje. 11

12 privrede meren stopom rasta društvenog proizvoda ili nacionalnog dohotka u zavisnosti od veličine investicija. Celokupna privreda neke zemlje sastoji se od privrednih sektora. 16 Stopa investicija predstavlja relativno (procentualno izraženo) učešće ukupnih investicija (neto investicija, amortizacije i inostranih sredstava) u društvenom proizvodu. Ona je promenljiva veličina i razlikuje se od perioda do perioda i od zemlje do zemlje, jer se tokom vremena vrši smena razvojnih prioriteta od kojih neki direktno doprinose rastu životnog standarda, a drugi tek posredno i s većom vremenskom docnjom. U svetskim razmerama važi pravilo da manje razvijene zemlje više investiraju nego što za to imaju sopstvene akumulacije, dok najrazvijenije zemlje manje investiraju nego što one same akumuliraju. Stopa prinosa (rate of return) se odnosi na prihode od investiranja kapitala. Izraz se primenjuje na veliki broj situacija u ekonomiji. Može da se odnosi na prihode od investicije fizičkog, novčanog ili ljudskog kapitala. Najčešće se primenjuje na prihode od kapitalnih ulaganja kompanija. Definicija se, na žalost, razlikuje među korisnicima. Izraz je definisan kao odnos profita i angažovanog kapitala 17. Druga definicija glasi: odnos profita i kapitala u procentima daje stopu prinosa na angažovani kapital. Ona se poredi sa troškom kapitala firme. Ekonomisti smatraju da ovaj koncept nije od velike koristi prilikom ocenjivanja prihoda od kapitalne investicije. Pristup ne uzima u obzir vremensku komponentu novčanih troškova. Iz ovoga razloga ekonomisti preferiraju koncept poznat kao interna stopa prinosa. Ovaj koncept eksplicitno uzima u obzir vreme gotovinskih tokova projekta. Stopa prinosa predstavlja, dakle, sledeće kategorije: (1) godišnji iznos prihoda od investicije izražen kao procent originalne investicije; (2) kod akcija isplaćena dividenda i kapitalna apresijacija (rast cene) podeljena kupovnom cenom akcije; (3) kod obveznica isplaćena akcija podeljena kupovnom cenom obveznice. Stopa cene i prinosa P/E stopa jedan je od osnovnih pokazatelja iz berzanskih izveštaja. Dobija se kada se tržišna cena akcije podeli prihodima po akciji. Može se tumačiti i kao broj godina za koji će imalac akcije po osnovu nje steći prihod od protivvrednosti njene tržišne cene. Visoke P/E vrednosti imaju akcije rasta za koje je karakteristična kapitalna apresijacija. Niske P/E vrednosti imaju prihodne akcije za koje je karakterističan prinos. Stopa zaposlenosti pokazuje zaposlenost ljudi u jednoj državi. Stavljanjem u odnos ukupnog broja zaposlenog stanovništva (z) sa ukupnim brojem stanovnika u zemlji (P) dobija se opšta stopa zaposlenosti ukupnog stanovništva (Zp): Zp=z/P x100. Stavljanjem u odnos sa radnim kontigentom (Prk) dobija se stopa zaposlenosti radnog kontingenta: Zrk=z/Prk x100, a stavljanjem u odnos sa aktivnim stanovništvom dobija se opšta stopa zaposlenosti aktivnog stanovništva: Za=z/Pa x100. Stopa nezaposlenosti pokazuje broj ljudi bez posla kao postotak ukupne ponude rada. Dobija se stavljanjem u odnos ukupnog broja nezaposlenih lica (Na) sa aktivnim 16 Privredni sektori su skupine srodnih društvenih delatnosti. Poznata su četiri sektora: primarni (poljoprivreda, šumarstvo, lov, ribolov); sekundarni (industrija i transport, skladišta i komunikacije); tercijalni (trgovina i bankarstvo, osiguranje, poslovi nekretninama); kvartarni (delatnost državne uprave, istraživanje, obrazovanje, rekreativne i zabavne usluge i sl.). 17 Profit se definiše na različite načine za ovu svrhu, ali je najrazumnija definicija neto profit nakon oporezivanja i amortizacije. Kapital se definiše kao inicijalni kapitalni trošak na projektu uključujući obrtni kapital, ili kao prosečni kapital angažovan u toku trajanja projekta. 12

13 (Pa) ili zaposlenim stanovništvom (z): na=na/pa ili nz=na/z x100. Po prvom obrascu dobija se stopa nezaposlenosti aktivnog stanovništva, a po drugom odnos nezaposlenog aktivnog stanovništva i zaposlenih radnika. Stopa inflacije predstavlja procentualni porast opšteg nivoa cena u datom vremenskom periodu, obično tokom godinu dana. Stopa inflacije je prosečna mera promene opšteg nivoa cena u određenom periodu. Međutim, pošto je gotovo nemoguće izmeriti promene svih cena dobara i usluga, obično se fokusira promena cena onih dobra koja su od najvećeg značaja i to kroz različite koncepte indeksa cena. Stope u demografiji imaju veliki značaj za kvantitativna izučavanja stanovništva. U pitanju su koeficijenti kao statički pokazatelji, kod kojih se upoređuju dve statističke veličine koje se nalaze u izvesnoj logičkoj povezanosti. Među osnovne stope spadaju: stope nataliteta, mortaliteta, prirodnog priraštaja, migracija, rasta stanovništva, stopa smrtnosti odojčadi i mnoge druge. Mnoge od ovih stopa koriste se samo kao osnovni pokazatelji, a za preciznije merenje demografskih pojava koriste se aposteriorne verovatnoće pojavljivanja izučavanih događaja. Poreska stopa je veličina poreskog tereta izražena u poreskim jedinicama prema određenoj poreskoj osnovici. Obično je to postotkom izražen iznos koji se plaća na određenu poresku osnovicu, ali se može izraziti i fiksnim iznosom. Stope izražene u postotku mogu biti progresivne (povećavaju se sa povećavanjem poreske osnovice), proporcionalne (ostaju nepromenjene sa povećanjem poreske osnovice) ili regresivne (smanjuju se sa povećanjem poreske osnovice). Kamatna stopa je procentualno izražena naknada koju dužnik plaća poveriocu za vreme korišćenja kredita. Pošto je kamata cena korišćenja kredita, to visina kamatne stope rezultira iz odnosa ponude i tražnje kredita na tržištu. Na visinu kamatne stope, međutim, posredno utiču monetarno-fiskalna politika, kretanje deviznog kursa, itd. U teoriji i praksi razlikuje se više kamatnih stopa: aktivna i pasivna, ugovorna i kaznena (zatezna), kratkoročna i dugoročna, nominalna i realna. 3. INDIKATORI PRIVREDNE AKTIVNOSTI Ukupna privredna aktivnost može biti izmerena na tri različita načina. Uobičajeni pristup je dodati vrednost na celokupnu robu i usluge proizvedene u datom vremenskom periodu (kao što je jedna godina). Novčane vrednosti mogu biti umanjene za usluge kao što su zdravstvene usluge, kod kojih nema razmene rada za novac. Budući da output jednog društva (npr. čelik) može biti output drugog društva (npr. automobil) možemo izbeći dvostruko računanje ako kombinujemo samo dodatnu vrednost, a to je za jednu delatnost ukupna vrednost proizvodnje umanjena za troškove inputa, kao što su sirovine i komponente vrednovane negde drugde. Drugi pristup je dodati trošak koji nastaje kad je output rasprodan. Budući da se celokupna potrošnja registruje kao prihod, treća opcija je oceniti prihode proizvođača. Tri glavna indikatora za merenje privredne aktivnosti su: bruto domaći proizvod, bruto nacionalni proizvod i neto nacionalni proizvod (Pejanović, R., 2008). Bruto društveni (domaći) proizvod (BDP) je ukupni zbir celokupne ekonomske aktivnosti u jednoj zemlji, bez obzira ko poseduje proizvodna sredstva. Na primer, nemački BDP uključuje profite strane firme smešte u Nemačkoj, čak i ako je on doznačen matičnom društvu u drugoj zemlji. 13

14 Bruto nacionalni prihod ili bruto nacionalni proizvod (BNP) predstavlja ukupni zbir prihoda koji su zaradili stanovnici neke zemlje bez obzira gde se nalazi imovina. Na primer, nemački BNP uključuje dobit iz društava u nemačkom vlasništvu smeštenih u drugim zemljama. Neto nacionalni prihod (NNP) se dobija kada se od BNPR odbije (oduzme) amortizacija (investiciona potrošnja): (BDP+neto prihod na imovinu u inostranstvu (zakup, kamata, dobit i dividende)=bnpr; BNPR-investiciona potrošnja (amortizacija)=nnp). Neto nacionalni prihod (NNP) je najopširnija mera za privrednu aktivnost, ali ima malu praktičnu vrednost. 18 Bruto koncepti su puno korisniji. Sve velike industrijske zemlje danas koriste BDP kao glavnu meru za merenje privredne (ekonomske) aktivnosti. 19 Neke zemlje (pa i naša) su u prošlosti (i to uglavnom centralizovane planske privrede), koristile neto materijalni proizvod (NMP) za merenje celokupne aktivnosti u privredi. NMP je manje obuhvatan od BDP-a jer nije uključivao neproizvodne usluge kao što su bankarstvo, državna uprava, zdravstvo i obrazovanje, i bio je izražen kao neto investiciona potrošnja (amortizacija). NMP je iznosio, otprilike oko 80-90% BDP-a. Bruto nacionalni proizvod (BNP) je korisniji kada upoređujemo povezane nivoe prihoda po glavi stanovnika u različitim zemljama, ali BDP bolje pokazuje promene u domaćoj proizvodnji, i pored toga bolje je sredstvo za praćenje ekonomske politike. Pošto neto prihod iz inostranstva obično varira, ove dve mere često se kreću u potpuno različitim smerovima od jednog tromesečja do drugog. Međutim, gledajući dugoročno, te dve mere obično na kraju usklade korak. Bruto društveni proizvod (BDP) izostavlja (namerno) sledeće stavke: transfer novca; pokloni; neplaćene i aktivnosti kod kuće; robne transakcije; transakcije iz druge ruke; posredničke transakcije; odmor i razonoda; smanjenje izvora; troškovi zaštite životne sredine; odbitak za neprofitne i nedelotvorne aktivnosti; odbici zbog promene kvaliteta (Stutley, R., 2009, str. 45). Niz brojki koje ulaze u BDP prikuplja se putem anketa. Uz prikupljanje podataka putem uzoraka pojavljuju se i druge informacije, uključujući raznu dokumentaciju, kao što su carinske deklaracije ili procene poreza. Potrebno je dosta vremena za prikupljanje i analizu takvih podataka zbog čega se ekonomske brojke moraju često revidirati. Zbog toga BDP može da ne zabeleži privrednu aktivnost, kako zbog teškoća praćenja novih malih preduzeća ili zbog izbegavanja poreza. Zbog toga su, takođe, objavljene brojke za BDP samo procene. Namerno skrivene transakcije stvaraju crnu, sivu, skrivenu ili ekonomiju u senci. To se najviše događa u zemljama gde su porezi visoki, a birokratija zatrpana papirologijom Problem sa amortizacijom proističe iz činjenice što investicionu potrošnju nije moguće izdiferencirati u nizu transakcija. Ona može biti odbijena (obračunata) samo putem sistema konvencija. 19 SAD, Nemačka i Japan, koje su do početka bile usresređene na BNP, od tada koriste BDP. Razlika između BDP-a i BNPR-a ili BNP-a je obično relativno mala, oko 1% BDP-a, ali postoje ponekad izuzeci: npr BPD Irske bio je 19% veći od BNPR-a zbog dobiti koju su ostvarili strani investitori u zemlji. Kratkoročno gledano promena ukupnog neto prihoda na imovinu ima samo manji uticaj na BDP, dok dugoročno gledano treba to proveriti (Stutley, R., 2009, str. 43). 20 Procena veličine sive ekonomije varira (npr. u SAD, Japanu i Švajcarskoj oko 10%, a u Grčkoj, Srbiji i nekim drugim zemljama oko 30%). 14

15 BDP brojke nalaze se u izveštajima u obliku tekućih i stalnih cena: podaci o proizvodnji obično se prikupljaju u obliku tekućih i stalnih cena; podaci o izdacima se uglavnom prikupljaju u obliku sadašnjih cena i konvertuju se u stalne cene uz korišćenje deflatora. BDP je značajan pokazatelj privredne aktivnosti, na osnovu koga se vrše međunarodne komparacije ekonomske snage: biliona $ EU SAD Kina Rusija Šema 1. Ekonomska snaga najvećih zemalja sveta (BDP u 2011., bil. am. dolara) Scheme 1. The economic power of the world's largest countries (GDP in the 2011 th, bill. am. dollars) EU (Nemačka 3,5; Francuska 2,8; Velika Britanija 2,4; Italija 2,1; Španija 1,4; Grčka 0,3; svi ostali 6,5). Da bismo procenjivali privredu u celini bolje je usredsrediti se na količinu proizvodnje, a ne na nominalnu novčanu vrednost, te razmišljati u kontekstu količine ili stalnih cena usklađenih s inflacijom (Stutely, R., 2009). Nominalni BDP je indikator ukupne privredne aktivnosti izražen u tekućim cenama. Opisuje ukupni nivo proizvodnje. 21 Prezentuje se na tromesečnoj i godišnjoj bazi, ređe mesečno. 22 Da li odabrati BDP ili BNDP (BNP) to zavisi od nacionalnih konvencija. Ako je BNPR (BNP) veći od BDP-a to ukazuje na neto prihod od stranih investicija. Godišnji ukupni BDP ima raspon od 1. milijarde dolara u nekim afričkim zemljama, do više od milijardi dolara u SAD. Za zemlje sa sličnim nivoom razvoja mangituda dosta zavisi i od broja stanovnika (BDP po glavi stanovnika). BDP po glavi stanovnika koristi se kao pokazatelj opšteg privrednog blagostanja. To je output po osobi, BDP podeljen sa brojem stanovnika. Prezentuje se u nominalnom iznosu, godišnje, ponekad tromesečno, na kraju datog perioda. 21 Standard: OECD-ov ukupan zbir je iznosio 50,415 milijarde dolara u godini. 22 Standard: OECD-ov prosek je iznosio dolara po glavi stanovnika u godini. 15

16 On je dobar vodič za životni standard. 23 Implicitno omogućuje prikaz kvalitativnih činilaca kao što su pismenost ili zdravlje, iako nisu direktno pokriveni. Realni (stvarni) BDP meri privrednu aktivnost izraženu u stalnim cenama. Smatra se najkorisnijim za praćenje razvoja tokom određenog vremenskog perioda. 24 Prezentuje se ukupno tromesečno i godišnje. Realni (stalne cene) BDP ili brojke za BDP otkrivaju promene u privrednom outputu nakon usklađivanja sa informacijom. Promena stvarnog BDP-a plus promena pokazatelja deflacije otprilike je jednaka promeni nominalnog BDP-a. Na primer, ako stvarna proizvodnja raste za 3%, a inflacija je 5%, nominalna zarada je narasla za oko 8%. Neki ekonomisti tvrde da ukupna tražnja određuje nominalni BDP i da postoji srazmera između stvarne proizvodnje i inflacije: svaki može rasti za bilo koji iznos sve dok je ukupan zbir jednak promeni nominalne zarade. Veća inflacija stoga znači manji rast outputa. Zemlje u razvoju imaju kapacitet za brži rast BDP-a nego industrijski razvijene ekonomije. 25 Mera za proizvodnju u BDP naziva se output, koji se dobija kombinovanjem dodatne vrednosti (vrednost proizvodnje minus troškovi inputa) na svim područjima poslovanja: poljoprivreda, rudarstvo, proizvodnja i usluge. Podaci o outputu obično su prezentovani u obliku indeksa (odnosno, baznom godinom kao što je 2000 = 100). 26 BDP: output je indikator BDP-a po sektoru (poljoprivreda, rudarstvo, proizvodnja i usluge). Prikazuje detaljnu analizu ukupnog outputa. Prezentuje se tromesečno i godišnje. BDP prema kategoriji potrošnje (potrošnja, ulaganja i neto izvoz) daje detaljnu analizu ukupne potrošnje, prezentuje se tromesečno i godišnje. Output za jedinicu radne snage ili kapitala je produktivnost. To je pokazatelj efikasnosti i potencijalan ukupan output u privredi. Prezentuje se u indeksima. Produktivnost meri iznos količine outputa sa zadatim inputom (uglavnom zemljište, radna snaga i kapital). Zemljište je obično dugotrajna imovina, a kapital je vrlo teško izmeriti, tako da se pažnja obično usmerava na produktivnost radne snage. Produktivnost radne snage odražava kapitalno ulaganje i može poslužiti kao vodič za produktivnost kapitala. Brojke za produktivnost mogu biti prikazane u novčanom obliku, ali su obično izvedene u obliku indeksa. Tu se postavlja pitanje osnovice na osnovu koje su ti indeksi izračunati. Uprkos tome, bitni su trendovi. U prikazivanju navedenih indikatora (pokazatelja) važan je kvalitet ekonomskih informacija. Industrijski razvijene zemlje, po pravilu, objavljuju detaljnije (i ažurnije) statistike nego manje razvijene zemlje. Pored toga, ekonomska informacija mora biti 23 Godine godišnja zarada po glavi stanovnika bila je ispod 200 dolara u nekim afričkim zemljama i samo 97 dolara u Mianmaru, dok je prosek u svetu iznosio oko dolara. Zarada po glavi stanovnika u bogatim industrijski razvijenim zemljama bila je najmanje tri puta veća od proseka u svetu (iznosila je dolara). 24 Standard: OECD-ov prosek je rastao 2,9% godišnje tokom perioda godine. 25 Tako na primer, nove industrijske sile Pacifika postigle su puno više stope rasta i godine. Pre azijske krize uspele su čak i udvostručiti rast. 26 Generalno, zemlje imaju veće poljoprivredne sektore u ranim fazama privrednog razvoja. Udeo prerađivačkog sektora u proizvodnji povećava se sa razvojem privrede, a usluge imaju najveći udeo u zrelim ekonomijama. 16

17 kategorizovana 27 i standardizovana. 28 Podaci o prihodu se prikupljaju iz brojki koje se temelje na principima nacionalnog računovodstva. I pored toga u praksi postoji nesklad zbog neizbežnih nedostataka prilikom prikupljanja podataka, razlika u objavljenom vremenskom rasporedu transakcija i sive ekonomije. Nesklad se kreće od 1 2% BDP-a. Može biti i mnogo veći, kao što je to bio slučaj sredinom 70-ih godina prošlog veka, kada je prikupljanje podataka bilo složeno zbog naglih povećanja cene nafte i rastuće inflacije. BDP brojke koje ulaze u izveštaje prikazuju se u obliku tekućih i stalnih cena. Pri tom: podaci o proizvodnji obično se prikupljaju u obliku tekućih i stalnih cena; 29 podaci o izdacima uglavnom se prikupljaju u tekućim cenama; 30 podaci o prihodima prikupljaju se u obliku sadašnjih cena i konvertuju se u stalne cene uz korišćenje deflatora iz mera za izdatke. 31 Usklađivanje sa inflacijom odvija se deflatorom cena. To usklađivanje je manje pouzdano u periodima kada se cene rapidno menjaju. Zbog svega toga bitno je napomenuti (i podsetiti) da su objavljene brojke za BDP, prosečne zarade, cene 32 i tako dalje, samo procene, za koje se uvek postavlja pitanje pouzdanosti podataka (Stutely, R., 2009). 4. POKAZATELJI RASTA: TRENDOVI I CIKLUSI Značajni indikatori privrednog razvoja su trendovi i ciklusi. Trend je u statistici osnovna, dugoročna komponenta podataka vremenskih serija koja se često izračunava da bi pokazala dugoročni pravac kretanja promenljive. Postoje, s tim u vezi, linerani trend, eksponencijalni trend, logistički trend, itd. 33 Trend u ekonomiji je razvojna tendencija pojave na dugi rok. To je dugoročna stopa ekspanzije u privredi. Trend je osnovni smer kretanja nekog ekonomskog procesa ili pojave u određenom 27 Pri tom, naime, tačna klasifikacija nije uvek sama po sebi tačna. Na primer, trebaju li ručno rađene niti od petroleja biti prikazane kao tekstil (kao što su nekad bile) ili kao hemikalija? 28 Industrijska proizvodnja, maloprodaja, uvoz i izvoz klasifikovani su prema standardnim temama. Dosta zemalja danas sledi UN-ove međunarodne standarde za industrijsku klasifikaciju (ISIC), dok evropske zemlje naginju više korišćenju sličnog standarda EU (NACE). Oni su prilično detaljni i s vremena na vreme se revidiraju. 29 Brojke za stalne cene za svaku industriju dobijaju se procentom tekuće proizvodnje u cenama koje se primenjuju u zadnjoj baznoj godini, recimo ili godine. 30 Konvertuju se u stalne cene korišćenjem istog procesa usklađivanja koji se koristi i kod podataka o proizvodnji ili deflacijom svake komponente za procenjeni pokazatelj cene. 31 Mera za izdatak u BDP-u dobija se dodavanjem celokupne potrošnje (potrošnja na stavke kao što su hrana i odeća, potrošnja na kuće, fabrike itd., kao i potrošnja stranaca tj. izvozi robe i usluga). 32 Posebno su, s tim u vezi, osetljivi indeksi maloprodajnih cena. Mogu uključivati samo odabranu subvencionisanu robu i usluge i izostaviti onu čija se cena ubrzano povećava. 33 Linerani trend najbolje reprezentuje vremensku seriju koja pokazuje približno pravolinijsku tendenciju. Funkcija eksponencijalnog trenda pokazuje u sukcesivnim vremenskim intervalima približno isti tempo rasta ili opadanja pojave. Povećanje po eksponentu je varljivo jer naglo doseže određenu granicu koju postavlja fizičko okruženje. Dugo se u ekonomskim analizama zanemarivala činjenica da rast može postati razvojna barijera. Naime, kao zabrinjavajuća posledica eksponencijalnog privrednog rasta javlja se iscrpljivanje neobnovljivih prirodnih izvora. Odnosno, iz stanja obilja mineralnih resursa veoma brzo se dospeva u stanje njihove velike oskudice. 17

18 periodu. Kada, npr. proizvodnja u dugogodišnjem razdoblju raste, kažemo da je trend proizvodnje povoljan, i obrnuto (trend je nepovoljan). Kada proizvodnja stalno zadržava isti nivo, kažemo da trend proizvodnje stagnira. Industrijski razvijene zemlje su desetlećima ili čak stolećima uživale u trendu rasta. Od Drugog svetskog rata količina proizvedene robe i usluga je rasla za 3-4% godišnje (to potvrđuje, npr. trend rasta američke privrede od do godine). Ciklus u ekonomiji je sled ekonomskih pojava i privrednih procesa koji se smenjuju po izvesnom redu, tako da u određenom vremenskom periodu prave zatvoreni krug. Reč je o privrednim fluktuacijama koje znače periodično kolebanje i menjanje privrednih pojava, odnosa i procesa. U svakoj privredi susreće se mnogo takvih ciklusa u proizvodnji, raspodeli i potrošnji. Najveće značenje ima ciklus proizvodnje koji predstavlja vreme u kojem se odvija i obnavlja čitav proizvodni proces. Veliku važnost ima i obrtni ciklus, tj. vreme u kojem se u procesu proizvodnje i procesu prometa jednom obrnu angažovana sredstva. Za ukupnu privredu važna su njegova ciklična kolebanja, među kojima se posebno ističu ona koja su povezana sa privrednim kretanjima. Obnavljanje ciklusa daje određenim zbivanjima ciklična kretanja. Kakav je odnos ciklusa i trenda? Ciklus odražava kratkoročne fluktuacije oko trenda. Nekoliko meseci ili godina rast može biti ispred trenda, a nakon toga sledi razdoblje kada opada privredna aktivnost ili raste ispod trenda. U ekonomskoj teoriji ističu se tri vrste privrednih ciklusa, koji imaju različitu dužinu: kratki ciklusi, koji traju 2-6 godina; srednji ciklusi, koji traju 7-13 godina; i dugi ciklusi, koji traju godina. Ističu se i fluktuacije stoleća (stoletni trendovi) 34. Privredni ciklusi se javljaju istovremeno i međusobno se prepliću. Savremena ekonomska teorija najviše pažnje posvećuje srednjim i kratkim ciklusima. Ta su istraživanja tesno povezana sa modernom anticikličnom politikom države (Pejanović, R., 2000). Veliki doprinos teoriji privrednih ciklusa dao je ruski ekonomist N. D. Kondratjev 35 (teorija dugih ciklusa). Teoriju kratkoročnih ciklusa postavio je amerikanac Džozef Kičin (temeljivši je na kolebanju cene zlata). Teoriju srednjoročnih ciklusa postavili su francuski ekonomist Klemen Žigler i amerikanac Sajmon Smit. Prema teoriji Kondratjeva kapitalistička ekonomija ima osobinu dugotrajnih ciklusa uspona i padova (period od 40 do 60 godina) koji se mogu predstaviti kao sinusoidni talasi Stoletni trendovi bili su evidentni za Evropu: 15. vek je karakterisala stagnacija, u 16. veku došlo je do poleta, da bi do stagnacije došlo ponovo u 17. veku, pa do poleta opet u 18. veku. Pri tom je stagnacija praćena nizom nepovoljnih okolnosti: ratovi, bolesti, suše. Poletna stoleća su bila praćena: tehnološke promene, nova geografska otkrića. U konjukturnim vekovima dolazilo je do povećanja cena, dok su u vremenu stagnacije cene padale, a širili se siromaštvo, bolesti i glad (Videti: Pjer Vilari, Zlato i novac u povijesti, Nolit ; Beograd, 1990). 35 Nikolaj D. Kondratjev ( ) bio je profesor ekonomije moskovske poljoprivredne akademije Timirjazev. Smatra se teorijskim tvorcem čuvenog NEP-a (nove ekonomske politike). Iako je njegova teorija ciklusa osporavana nju je na Zapadu popularisao čuveni ekonomist J. Šumpeter. 36 Dokazujući svoju teoriju, Kondratjev je u obzir uzimao indekse kamatnih stopa i velikoprodajnih cena u Engleskoj, Francuskoj i SAD, zatim periode proizvodnje gvožđa i uglja u Engleskoj, potrošnju mineralnih goriva u Francuskoj, inovativne trendove, državne dugove (zajmovne obveznice), prosečne visine plata i nivo zaposlenosti, indekse cena, spoljnotrgovinske bilanse, iskop zlata, olova, itd. 18

19 Slika 1. Sinusoida Kondratjevljevih ciklusa Figure 1. Sinusoid of Kondratjev's cycles Po Kondratjevu, ciklusi traju 50 do 60 godina i dele se u četiri faze: faza inflatornog rasta (proleće), faza stagflacije (leto), plato-period (jesen) i faza depresije (zima). Svaku od ovih faza karakterišu određene društvene reakcije. U fazi inflatornog rasta (prvi ciklus) počinje i ekonomski rast, koji je praćen ubrzanim povećanjem proizvodne opreme, zaposlenosti, zarada, životnog standarda, bogaćenja, štednje, ali i rasta cena. Takođe, Kondratjev je uočio da su periodi rasta praćeni značajnim tehnološkim izumima, da se menjaju oblici novčanih tokova i da se pojavljuju zemlje koje ekonomski jačaju i dobijaju novu ulogu na svetskom tržištu. U fazi stagflacije (drugi ciklus) ovakve tendencije dosežu svoj maksimum, rast se zaustavlja, pre svega zbog nedostatka resursa. Po Kondratjevu, drugi ciklus je karakterističan po mogućnosti izbijanja ratova za resurse. Takođe, to je period kada se najčešće dešavaju revolucije i državni prevrati. Rastu nezaposlenost i inflacija, a produktivnost rada opada. U plato-fazi (treći ciklus) rastu dugovi, cene skaču, a ekonomski rast se nalazi u stanju stagnacije. Faza depresije (četvrti ciklus) podrazumeva nekontrolisani rast cena. Kondratjev opisuje pojavu sekundarne depresije, koja ima dve faze: trogodišnji kolaps i petnaestogodišnji deflatorni pad, kojim se doseže donja tačka Kondratjevljeve sinusoide. U toj fazi inflacija je niska, a recesija se zaustavlja. Oporavak, tj. početak nove faze rasta, mogu obezbediti inovacije u privredi, kao i dostupnost (pojeftinjenje) tehnološke opreme iz prve faze širim slojevima. To je period u kom se menjaju stare političke garniture, a javljaju nove, koje su sposobne da ostvare novi period rasta. Takođe, to je faza u kojoj se mogu pojaviti nove ekonomske doktrine. 19

20 Kondratjevljevi ciklusi do danas nisu dobili jednodušno priznanje u svetskoj ekonomskoj nauci. 37 Teorija Kondratjeva nalazila se od svog nastanka pod udarom kritike, jer se neki empirijski primeri nisu poklapali sa teorijskim tvrdnjama. Treba imati u vidu da je Kondratjev istraživao na osnovu podataka iz XIX veka, kada je finansijski sektor igrao daleko manju ulogu nego danas. Na primer, udeo finansijskog sektora u BDPu Sjedinjenih Američkih Država pred početak krize godine bio je dvostruko veći nego u vreme Velike depresije. 38 Takođe, u obzir se mora uzeti da je u pitanju ipak stohastička teorija, zasnovana na statističkim podacima, i da se realni ekonomski tokovi nikada apsolutno ne poklapaju sa teorijama. Krizni ciklus se može definisati kao skup faza i oblika u kojem se kreće realni, stvarni proces reprodukcije društvenog kapitala. Ovaj se realni proces sastoji iz više faza, oblika, koji u celini predstavljaju jedan privredni ciklus, koji opet predstavlja jedan vremenski period razvoja kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema. Krizni ciklus se može grafički predstaviti kao spiralna linija sa ukupnim progresivnim dugoročnim trendom porasta i pada stope nezaposlenosti i depresije s jedne strane, i porastom i padom proizvodnje i lične potrošnje s druge strane, na koje opet deluje niz tehnoloških i ekonomskih zakona i društvenih odnosa u datom vremenu (Pejanović, R., 2000). Grafikon 1. Faze privrednih ciklusa (kroz godišnji društveni proizvod-dp) Chart 1. Phases of business cycles (the annual gross domestic product-dp) Pojedine tačke na krivi obeležavaju nivoe do kojih je u nekom vremenu dospela ukupna društvena proizvodnja, a pojedini segmenti između faza depresije i prosperiteta izražavaju različite faze u kojoj se nalazi ciklus reprodukcije (Samuelson, P., et al., 2000). Jedan krizni ciklus se sastoji iz četiri faze: kriza, oživljavanje, polet (ekspanzija, prosperitet, bum), depresija. Ove faze se sukcesivno smenjuju. Na taj način kapitalistička privreda se razvija ciklično, u vidu linije cik-cak, stvarajući određene cikluse. Ciklus je vremenski period koji počinje sa krizom i sa njom se završava (Pejanović, R., 2000). 37 Neki naučnici tvore proračune i modele na ovoj osnovi, ali veliki broj priznatih ekonomista sumnjaju u ovu teoriju ili je potpuno odbacuju. 38 Philippon, T. (2008) The Evolution of the US Financial Industry from : Theory and Evidence, New York University, NBER, CEPR. 20

21 Krizna faza ili kriza je nesumnjivo najznačajnija faza. Ona izražava momenat reprodukcije kada se prekida veza između proizvodnje i potrošnje. Istovremeno se prekida mogućnost realizacije prometne vrednosti i viška vrednosti. Na površini, kriza se ispoljava kao vremenski period u kojem mnogobrojne robe mogu da nađu svoju efektivnu tražnju, te se proces reprodukcije ispoljava kao kriza hiperprodukcije (viška roba). Ovako nastala disproporcija između proizvodnje i potrošnje ima za posledicu brzi pad cena tražnje i potom cena ponude, što odmah dalje izaziva sužavanje obima dotadašnje proizvodnje, dalje opadanje cena proizvodnih sredstava, pad najamnina, i najveću stopu i masu nezaposlenosti. Uporedo sa sve većom nezaposlenošću radnika dolazi i do masovnog bankrotstva pojedinačnih kapitalista, jer naglim i drastičnim padom cena tražnje oni više ne mogu da realizuju ne samo prosečni profit već ne mogu da pokriju ni svoje cene koštanja. Uz bankrotstvo većeg broja kapitalista uporedo dolazi i do masovnog obezvređivanja glavnice njihovog kapitala (fiksnog), što je pogodan momenat za sada brži proces centralizacije kapitala u ruke onih koji su prema krizi najotporniji (krupni kapital, kombinovana monopolska preduzeća i grane itd.). Simptomi krize se prvo ispoljavaju u kreditno-monetarnoj oblasti gde u jednom momentu dolazi do naglog sužavanja kredita i novčane mase, usled nemogućnosti da se izvrše dospela plaćanja za ogromno naraslu masu robnog kapitala koji se na tržištu realizuje. Ovo je, opet, pored pada tražnje i cena, signal za naglo sužavanje proizvodnje, što opet izaziva nezaposlenost i pad svih cena. Konačno se ovi efekti šire na sve vrste privredne aktivnosti i života i nastaju krize. 39 Depresija (lat. depressio-pritiskivanje), je faza kapitalističkog privrednog ciklusa koja sledi neposredno posle krize. Obeležena je daljim niskim nivoom proizvodnje, niskim cenama, nedovoljnom tražnjom, nezaposlenošću i uopšte niskim nivoom ekonomske aktivnosti. Ova faza predstavlja produbljivanje krize u svim njenim segmentima. U ovoj fazi stvaraju se uslovi za naredni period-period privrednog oživljavanja i poleta. Zalihe neprodate robe delimično se uništavaju i delimično rasprodaju po sniženim cenama. Pad robnih cena prisiljava kapitaliste da snižavaju troškove proizvodnje i povećavaju produktivnost i intenzivnost rada. Preduzeća koja su preživela krizu mogu povećati nisku rentabilnost svoga poslovanja, izazvanu padom cena, samo na taj način što će smanjiti troškove proizvodnje, na čije kretanje odlučujući uticaj vrše oruđa za rad. Dakle, ekonomski uslovi koje stvara kriza dovode do potrebe zamene starih elemenata fiksnog kapitala novim elementima i pre njihove dotrajalosti. Ovo daje impuls mašinogradnji i drugim granama prvog odeljka društvene reprodukcije za oživljavanje proizvodnje. Povećava se masa zaposlenih radnika, a time raste tražnja životnih sredstava. Na taj način aktiviraju se i sve druge grane privrede. Nacionalna privreda postepeno izlazi iz faze depresije i ulazi u fazu oživljavanja ekonomske aktivnosti. Oživljavanje privrede nastaje tako što niske cene sredstava za proizvodnju i radne snage, kao i niska kamatna stopa, podstiču nova ulaganja, jer profitna stopa počinje da 39 Čitav mehanizam kapitalističke privrede otkazuje pod pritiskom proizvodnih snaga koje je sam stvorio. On više ne može pretvoriti u kapital svu masu sredstava za proizvodnju: ona leže neiskorišćena i zato mora ostati neiskorišćena i industrijska rezervna armija. Sredstva za proizvodnju, sredstva za život, raspoloživi radnici, svi elementi proizvodnje i opšteg bogatstva postoje u izobilju. Ali, izobilje postaje izvor bede i oskudice, jer baš ono sprečava da se sredstva za proizvodnju i za život pretvore u kapital (Marks-Engels, Izabrana dela, tom II, str. 142). 21

22 raste. Tražnja raste. Kapital može ponovo da se oplođava. Cela privreda počinje da oživljava, da ide u novi prosperitet. Kapital kao da juri da nadoknadi ono što je izgubio za vreme potresa. Radna snaga se uvlači u sve većem opsegu u polje angažovanja, koje se ponovo širi. Kamatna stopa za novčane kredite počinje da raste, ali su zato sve jeftiniji robni krediti. Period oživljavanja, dakle, dovodi do nove ekspanzije proizvodnje na osnovi nove tehnološko-ekonomske osnove koju pružaju zamenjeni delovi proizvodnog, pre svega fiksnog kapitala. Ponuda se bitno povećava po cenama koje su na novom, višem nivou, što istovremeno dovodi do porasta akumulacije kapitala, i sa njom, zaposlenosti i porasta najamnina. Zbog toga ponovo raste kupovna moć stanovništva, a sa njome i efektivna tražnja. Pri tome trgovinski kapital sve brže izražava svoje prometne funkcije i skraćuje vreme prometa robnog kapitala. Period prosperiteta (buma) sledi za fazom oživljavanja. U njemu se ispoljavaju svi pozitivni momenti kapitalističkog razvoja na novoj tehnološkoj osnovi. Period intenzivne investicione delatnosti (akumulacije), otpočeo još u fazi oživljavanja, donosi sada pune plodove. Ostvaruje se proizvodnja po obimu daleko veća i po strukturi raznolikija nego u prošlom kriznom ciklusu. Sa značajnim proširenjem kapaciteta raste dodajna tražnja i potrošnja (lična i investiciona), koje opet, sa svoje strane, izazivaju porast cena, porast rentabilnosti i konjukture. Raste zaposlenost. Sve to pozitivno deluje na porast profitne mase i stope. Prosperitet i nova investiciona aktivnost su praćene i sa porastom fiktivnog i akcijskog kapitala. U jednom momentu, proces doživljava svoju kulminaciju (konjukturni bum) da bi, najčešće vremenski naglo, došlo do prelaska u kriznu fazu, nastalu iz prethodno opisanih uzročnika. 40 U ekonomskoj literaturi, naročito novijeg datuma, pojavio se čitav niz teorija o krizama, koje su povezane sa širim razmatranjima problema privrednih ciklusa. Teorija kriza ima za zadatak da objasni sve zakonitosti privrede koje dovode do odstupanja i poremećaja u odnosu na delovanje opštih zakona reprodukcije. Otuda su teorija kriza i teorija reprodukcije dva neodvojiva dela jedinstvene teorije privrednog razvoja. Bez poznavanja zakona prve, ne bi mogli shvatiti zakonitosti druge. Posebno teorija kriza ukazuje da se razvitak kapitalizma ne vrši u stvarnosti onako kako bi bilo, kada bi delovali samo opšti zakoni proste i proširene reprodukcije. Recesija (engl. recession opadanje) je izraz kojim se u novije doba, naročito u SAD, u privrednoj praksi i ekonomskoj publicistici naziva opadanje ekonomske aktivnosti. U suštini znači isto što i ekonomska kriza i stvarno obeležava njen početak. Kada opada tražnja za ulaganjima, proizvođači kapitalne robe počinju prvo smanjivati broj radne snage. Veća nezaposlenost smanjuje tražnju potrošača. U SAD recesija se tehnički definiše kao dva uzastopna tromesečja tokom kojih je BDP u padu. Ako BDP padne u prvom i trećem tromesečju, ali lagano raste u drugom i četvrtom tromesečju, onda je privreda službeno uspela izbeći recesiju. 40 Industrijski razvijene zemlje 60-ih godina prošlog veka doživele su rapidnu ekspanziju (zahvaljujući, pre svega, tehnološkom napretku). Godine i rast cene nafte uzrokovao je privremene udarce. Rast je ponovo postao rapidan krajem 80-ih godina. Pad cene nafte podržavao je taj rast, ali većina zemalja nije uspela usmeriti ukupan output prema trendu. Zemlje u razvoju su različito prolazile. Proizvođači nafte doživele su rapidan rast 70-ih i najjače udare 80-ih godina. Slično su prošle i zemlje Latinske Amerike i neke afričke zemlje, koje su ušle 80-ih godina u fazu usporavanja zbog rasta zaduženosti. Zemlje istočne Evrope su zabeležene (80- ih) neuverljiv rast (zbog, pre svega, njihove glomazne socijalističke administrativne privrede). 22

23 U posleratnom razdoblju krize se nisu ispoljavale u međunarodnim razmerama, te ni u pojedinim nacionalnim privredama nisu bile opšteg karaktera, već su nejednako pogađale pojedine grane proizvodnje. Štaviše, u nekim je slučajevima dolazilo čak do toga da su upravo u doba recesije neke grane proizvodnje prosperirale. U tome se ogledaju specifičnosti posleratnih cikličnih kretanja kapitalističke privrede, što je znatnim delom posledica snažne i rasprostranjene intervencije savremene države. Ta je intervencija znatno pridonela otklanjanju većih potresa i poremećaja u kapitalističkoj privredi. Time nije uspela eliminisati ciklična kretanja, već je samo ublažila oštrinu kriza i pridonela tome da se njihove manifestacije u relativno kratkom roku uklone. Kroz poremećaje takve vrste prošla je najviše posle Drugog svetskog rata privreda SAD, što se može pripisati visokom nivou razvoja njene privrede i najvećoj slobodi privatne inicijative. Stagnacija je zastoj u ekonomskom razvoju neke zemlje. Ogleda se u prostoj ili nedovoljnoj proširenoj reprodukciji, odnosno u slabljenju interesa za daljnja ulaganja u proizvodnju određenih proizvoda. Ako stagnira neka od osnovnih grana proizvodnje, onda se to stanje brzo proširuje i na ostale delove nacionalne privrede. Sporiji je taj uticaj kad se radi o grani koja proizvodi sredstva za potrošnju, ali nakon dužeg vremena i on neminovno dolazi do izražaja. Stagnacija može, ali ne mora, označavati početak nazadovanja. Ako zahvata celu nacionalnu privredu, onda svakako nije normalna pojava. Radi se o ozbiljnim i krupnim poremećajima društvenog privređivanja i u tokovima ekonomskog procesa. Budući da se savremene zajednice mogu održati i razvijati jedino na osnovu proširene reprodukcije, to svaka opšta stagnacija postaje veoma opasna i opravdano izaziva zabrinutost. Američki ekonomist A. Hansen uoči Drugog svetskog rata razvija posebnu teoriju sekularne stagnacije. Kapitalizam je, prvenstveno u SAD, dostigao stanje zrele ekonomije u kojem ima sve manje mogućnosti za privatne investicije pa su stoga potrebni sve veći izdaci države. Stagnaciju prouzrokuju tri osnovne pojave što ih izaziva visok nivo razvitka kapitalističke privrede: (1) pad stope porasta stanovništva; (2) ograničene mogućnosti geografske ekspanzije i naseljavanja novih područja; (3) opadanje stope akumulacije kapitala prema potrebama koje zahteva progresivni razvitak moderne tehnike. Dakle, u zreloj privredi opada snaga triju glavnih dinamičkih elemenata u investicijama povećanje stanovništva, naseljavanje novih područja i brzi tehnički izumi pa je nužno zameniti, odnosno dopuniti moć i uticaj države, da bi se održao i dalje razvijao kapitalistički ekonomski potencijal. Stagflacija je privredno stanje u kome istovremeno vlada stagnacija i inflacija. To je pojava novijeg vremena i jasan pokazatelj bitno promenjenih prilika u kojima klasični mehanizmi privređivanja i regulisanja ekonomskih procesa nisu više dovoljni za osiguranje normalne društvene reprodukcije. Zasad su se pokazali neefikasnim svi uobičajeni instrumenti ekonomske politike, pa se još uvek traže pouzdanija sredstva za prevladavanje ovog stanja i poremećaja. Kriza (grč. crisis prepreka, teško stanje) je veći privredni poremećaj koji se ispoljava ili kao kriza nedovoljne proizvodnje (oskudice) ili kao kriza prekomerne proizvodnje (hiperprodukcije). Prvi oblik kriza bio je karakterističan za pretkapitalistička društva (usled elementarnih nepogoda, prirodnih katastrofa, ratova itd.), ali i za savremena do nedavno postojeća tzv. real-socijalistička društva, kao i za nerazvijene zemlje. Drugi oblik kriza (krize hiperprodukcije) karakterističan je za kapitalizam (Pejanović, R., 2000). 23

24 Krizu karakterišu poremećaji u procesu reprodukcije društvenog kapitala: drastična nesrazmera između ponude i tražnje, nemogućnost realizacije, pad cena i vrednosti kapitala, sužavanje kredita i investicija, masovna nezaposlenost radnika, veliko smanjenje proizvodnje, propadanje čitavog niza preduzeća i banaka itd. Takvi poremećaji nastaju svakih sedam do deset godina i zahvataju čitavu privredu (periodičnost kriza). Obično se najoštrije ispoljavaju u jednoj privrednoj oblasti, pa se-imajući to u viduobično govori o industrijskoj, agrarnoj krizi, trgovačkoj krizi ili monetarnoj krizi. U istoriji ekonomskih kriza izdvajaju se: kriza hiperprodukcije, velika ekonomska kriza i savremena globalna ekonomsko-finansijska kriza. Krize hiperprodukcije, sa svim pomenutim fazama kriznog ciklusa, počele su da se ispoljavaju u punoj oštrini pri kraju industrijske revolucije, odnosno početkom 19. veka. Ekspanzija i hiperakumulacija kapitala dovodile su do sve veće proizvodnje, ali do nedovoljnog ulaganja u potrošnju. Ovu krizu sjajno je opisao Karl Marks u Kapital -u. Velika ekonomska kriza godine pretvorila se u opštu krizu kapitalističkog sistema. Ova kriza nije mogla biti prevladana na uobičajeni (klasičan) način, odnosno na bazi novih privatnih ulaganja, tehnoloških promena i slobodne inicijative, pa se pretvorila u dugu depresiju, a već godine razvila u novu krizu, čime je ekonomska ravnoteža bila trajno poremećena. Praćena je masovnom nezaposlenošću i siromaštvom. Izlazak iz tzv. velike depresije označio je novu fazu u evoluciji kapitalizma - začetak državnog kapitalizma i ujedno novi pristup državne ekonomske politike na privredne krize. Teoretičar ove krize je čuveni britanski ekonomist Džon Majnard Kejns ( Teorija zaposlenosti, kamate i novca ). Krize naftnih šokova su se javile od 70-ih godina prošlog veka i od tada povremeno potresaju svetsku ekonomiju. Tako na primer, prvi naftni šok zbio se godine u vreme arapsko-izraelskog rata. 41 Tada je lansirana tzv. svetska cena nafte koja je predstavljala šok (rast sa manje od 3 dolara na više od 11 dolara po barelu, za godinu dana). Drugi naftni šok dogodio se godine kada je rat između Iraka i Irana naglo oborio svetsku ponudu nafte. 42 Treći naftni šok je bio na pomolu kada je došlo na području Zaliva do invazije iračkih snaga na Kuvajt. 43 Došlo je do značajne nervoze na svetskom tržištu nafte zbog smanjenja proizvodnje i isporuka izazvanih vojnom intervencijom. Naftni udari su izvršili veliki negativan uticaj na svetsku ekonomiju (obaranje industrijske proizvodnje i porast inflacije troškova, redukcija saobraćaja i trgovine, porast nezaposlenosti). Naftna kriza je, stoga, dovela do novog pristupa ekonomiji. Dotadašnji razvoj odvijao se, naime, na jeftinoj energiji. Od sedamdesetih godina prošlog veka izbila je na površinu kriza energije, koja je od tada prateća pojava svetske privrede. Kriza energije se pokazala kao kriza razvoja baziranog na dotadašnjem tempu i načinu korišćenja energije. Propagiraju se, stoga, mere štednje nafte (energetska efikasnost), posebno briga o neobnovljivim resursima i počeo se menjati odnos prema životnoj sredini 41 Grupa arapskih zemalja uvučenih u ovaj sukob (koje inače raspolažu velikim rezervama i izvorima nafte) nezadovoljne ponašanjem zapadnih zemalja, obustavila je izvoz nafte u SAD i druge zemlje (saveznice Izraela). Ove zemlje su tada formirale Organizaciju zemalja izvoznica nafte (OPEC), koja je uspostavila monopol nad najvećim delom međunarodnog prometa nafte. 42 OPEC je čitavu situaciju iskoristila za podizanje cene sa oko 13 u na preko 30 dolara po barelu u godini. 43 Kriza je rešena vojnom intervencijom (operacijom Pustinjska oluja ). 24

25 i prirodi uopšte. Afirmiše se prelazak na korišćenje alternativnih izvora energije i drugačiji model razvoja. Paralelno sa konsolidacijom naftne krize, sa stabilizacijom cene nafte javio se novi krizni fenomen dužnička kriza. Ova kriza nije bila problem samo zemalja dužnika, već i čitavog lanca, pretežno zapadnih komercijalnih banaka i drugih poverilaca, pa i čitavog svetskog finansijskog sistema (Krugman, P., 2010). Do godine neke azijske zemlje (posebno Japan) imale su najviše stope rasta u svetu. Međutim, te godine dolazi do pada na berzama, pada vrednosti valuta i sve većeg broja bankrotstava. Javila se, naime, azijska finansijska kriza. Kriza u ovom regionu rezultirala je devalvacijom valuta, rastom spoljnog duga i propadanjem finansijskog sistema. 44 Globalna ekonomsko-finansijska kriza otpočela je godine, prvo u SAD (u finansijskom sektoru), a potom se prelila u Evropu i na ostale kontinente i delove sveta, tako da još uvek predstavlja ozbiljan problem razvoju savremenog društva. Praćena je masovnom nezaposlenošću, dužničkom krizom, padom životnog standarda i još uvek trese svetsku ekonomiju (Stiglic, Dž., 2013). 5. UMESTO ZAKLJUČKA: PORUKA Za naučnog istraživača iz oblasti ekonomije (i agroekonomije) važno je shvatiti i znati primenjivati ekonomske indikatore (pokazatelje), pre svega iz makroekonomije. Oni su metodološki instrumenti koji služe za upoznavanje sa onim što je postignuto u ekonomskom razvoju i koji nam govore kakva perspektiva može da se očekuje u budućem razvoju privrede kao celine i njenih ekonomskih jedinica, na svim nivoima ekonomske aktivnosti. U metodologiji ekonomskih istraživanja veoma je bitno upoznati mehanizam funkcionisanja ekonomije društva. Uslov za to je sposobnost ovladavanja ekonomskim pokazateljima (indikatorima), njihovim praćenjem, analizom, predstavljanjem i tumačenjem. Pored toga, oni su važni i za dobru i pravilnu ekonomsku dijagnostiku. 6. LITERATURA 1. BABIĆ, M.: Makroekonomija, Mate, Zagreb, HORVAT, B.: Privredni ciklusi u Jugoslaviji, ekonomske studije, br. 2, Institut ekonomskih nauka, Beograd, KEJNS, DŽ. M.: Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novaca, Kultura, Beograd, KONDRATJEV, N.: Problemi ekonomičeskoj dinamiki, Ekonomika, Moskva, KRUGMAN, P.: Povratak ekonomije depresije i svetska kriza, 2008, Heliks, Beograd, LABUS, M.: Osnovi ekonomije, Jugoslovenska knjiga, Beograd, LANGE, O.: Politička ekonomija, CKD, Zagreb, Pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) Japana u godini iznosio je čak -2,8%, što je bio ubedljiv dokaz recesije ove privrede (Stutely, R., 2009). 25

26 8. MANKIW, G. N.: Macroekonomics, New York, Wort Publishers, MANKIW, G. N.: Osnove ekonomije, Mate, Zagreb, MARKS, K.: Kapital I, II, III, Kultura, Beograd, MARSHALL, A.: Načela ekonomike, CKD, Zagreb, MLADENOVIĆ, Z., NOJKOVIĆ, A.: Analiza vremenskih serija: primeri iz srpske privrede, Ekonomski fakultet, Beograd, MLADENOVIĆ, Z., PETROVIĆ, P.: Uvod u ekonometriju, Ekonomski fakultet, Beograd, III izdanje, MODIGLIANI, F.: Rasprava o stabilizacijskoj politici, Zagreb, NAISBITT, J.: Megatrendovi, Globus, Zagreb, NJEGOVAN, Z., BOŠKOVIĆ, O.: Prilog utvrđivanju efekata cikličkog kretanja srpske privrede, Kopaonik biznis forum, Savez ekonomista Srbije, Kopaonik, 2007, str PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija II (Uvod u makroekonomiju), Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija, Dnevnik, Novi Sad, PEJANOVIĆ, R.: Principi ekonomije, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, PEJANOVIĆ, R.: Uvod u metodologiju ekonomskih nauka, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, PEJANOVIĆ, R.: Uvod u mikroekonomiju, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, PRAŠČEVIĆ, A.: Poslovni ciklusi u makroekonomskoj teoriji i politici, CID, Ekonomski fakultet, Beograd, SAMUELSON, P., NORDHOUS, W. P.: Ekonomija, Mate, Zagreb, SMIT, A.: Istraživanje prirode i uzoraka bogatstva naroda, Kultura, Beograd, STIGLIC, DŽ.: Ekonomija javnog sektora, Ekonomski fakultet, Beograd, STIGLIC, DŽ.: Slobodan pad, Akademska knjiga, Novi sad, STUTELY, R.: Ekonomski pokazatelji, smisao ekonomije i ekonomskih indikatora, Poslovni dnevnik, Masmedia, Zagreb, ŠTAJNER, R.: Kriza I, II, III, Globus, Zagreb, ŠUMPETER, J.: Povijest ekonomske analize, Informator, Zagreb, ŠUMPETER, J.: Teorija privrednog razvoja, Službeni glasnik, Beograd,

27 MACROECONOMIC INDICATORS IN THE METHODOLOGY OF ECONOMIC RESEARCH (I) PEJANOVIĆ, R. 45 Summary The author analysis macroeconomic indicators in terms of the methodology of economic research, divided into two parts. In this (first) section the analysis is concentrated on: general indicators (quantity, value and price indexes, surveys, growth rates and other rates) indicators of economic activity; growth indicators (trends and cycles). Starting from the great book by Richard Stuttely ("Economic Indicators"), as well as years of experience as a professor of economics, the author examines this issue from a macroeconomic point of view. To understand the economy (and agricultural economy), it is important to know to identify, interpret and use macroeconomic indicators. This requires a quantitative approach to research, and a possibility to perform regular qualitative conclusions. Keywords: macroeconomic indicators (indicators), methodology, general indicators, indicators of economic activity, growth indicators. Primljen: Prihvaćen: Radovan Pejanović, PhD, full prof., Univesity of Novi Sad, Agricultural Faculty, Department for agricultural economics and rural sociology. 27

28 UDC: Pregledni rad Review paper JOHAN HEINRICH VON TÜNEN NJEGOVAN, Z. 1 Rezime Rad je napisan povodom 230 godina od rođenja nemačkog agrarnog ekonomiste Johan Heinrich von Tünen-a, jednog od najznačajnijih autora vezano za ranu agroekonomsku misao. Njegov rad se odnosi na drugu polovinu XIX veka a najznačajnija knjiga je svakako "Der isolierte Staat". Kao vrstan matematičar, Tünen je bio preteča marginalne analize. On je razvio model koji opisuje način na koji tržište određuje sistem gazdovanja na farmama, ali se bavio još i teorijom nadnice i kamate, teorijom vrednosti, rente, agrarnim računovodstvom, problemima menadžmenta ruralnog poseda, itd. Otuda je cilj ovg rada, da se podsetimo velikog dela i doprinosa koji je on dao ne samo agrarnoj, već i ekonomiji uopšte. Ključne reči: Johan Heinrich von Tünen, marginalna analiza, teorija vrednosti, teorija rente, agrarno računovodstvo, menadžment, posed-farma. 1. UVOD Johan Heinrich von Tünen, od oca Edo Christian-a, rođen je 24. juna godine na imanju stare feudalne porodice Kanarienhausen, velikog vojvodstva od Olemberga. Otac mu je umro nakon dve godine a majka se preudala za bogatog trgovca von Buttel-a, preselivši se sa decom u Hooksiel, mali grad na reci Jahde gde je Tünen pohađao osnovnu školu. Kad je napunio 13 godina, poslali su ga u Jever u srednju školu obzirom da je od rane mladosti pokazivao izuzetno interesovanje za matematiku. Njegova rešenja matematičkih problema su već tada ukazivala na izvanredan talenat. Od godine on studira u Gerrietshausen-u, u blizini Hookseid-a kada se suočio sa praktičnim problemima na farmi. Nakon toga, odlazi na poljoprivredni koledž Gross-Flottbeck u blizini Hamburga koji je vodio Lukas Andreas Staudinger. Ovaj, u to vreme, cenjeni autoritet u oblasti agroekonomije mu je ostao dobar prijatelj tokom celog života. Na ovom koledžu on godine dobija ideju da napiše "Der Isolierte Staat" 2. U raspravi koju je napisao pod naslovom: Opis poljoprivrede u selu Gross-Flottenbeck-a, istakao je činjenicu da ne postoji idealan model poljoprivrede za sve moguće uslove, kao i da udaljenost farme od 1 Zoran Njegovan, red. Prof., Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 2 "Der Isolierte Staat in Beciehung auf Landwirtschaft und Nationalekönomie" ili izolovana država u odnosu na poljoprivredu i narodnu privredu. 28

29 tržišta, cena proizvoda, plodnost zemljišta i drugi faktori imaju opredeljujući uticaj na izbor sistema gazdovanja na farmi, sa ciljem da se ostvari najveći mogući neto proizvod. U istoj godini, Tünen je pohađao časove predavanja čuvenog Thaer-a, u Celle-u, i to je imalo veliki uticaj na njega. Nakon toga, otišao je na Univerzitet u Göttingen-u, ali ga je napustio nakon dva semestra. U godini se verio sa sestrom svog kolege, nakon čega je posavetovan od strane očuha da proda nasleđeno imanje u Jever-u. Oženio se godine i zakupio posed Rubkow blizu Anclam-a. Tako je započeo njegov život briga jer je bilo ratno vreme pa su se ostvarivale oskudne žetve. Stoga, on godine napušta imanje i sa porodicom odlazi kod svog polubrata gde je potražio novu farmu. U godini je nakon bližeg proučavanja uslova na 13 farmi, kupio imanje Tellow u Mecklenburg-u. Tu je na miru mogao da na svom imanju uspostavi osnove za istraživački rad. Nakon 10 godina, stiču se uslovi da napiše prvi deo knjige poznate kao "Der Isolierte Staat" (Izolovana država), za šta mu je trebalo šest godina. Prvobitna ideja mu je bila da u naslovu umesto izraza isolierte (izolovana), koristi izraz ideal (idealna). Međutim, po savetu svog brata, ipak je koristio izraz isolierte. Prvo izdanje je ugledalo svetlo dana u aprilu godine. On je nakon toga nastavio da istražuje relaciju između kamate, zemljišne rente i nadnica i godine je publikovano drugo izdanje. Ono je sadržalo određene dodatke i unapređenja, čiji je rezultat bila i njegova čuvena Prirodna nadnica Arbeitslohn - Natural Wage. Moglo bi se reći da je svet tek tada počeo da otkriva značaj dometa koje je on ostvario. Godine 1850, Tünen doživljava apopleksični udar i biva dostojno ispraćen od strane svoje rodbine i prijatelja. Na njegovoj grobnici stoji uklesana formula za prirodnu nadnicu w= ap 3. Njegov učenik i veliki prijatelj H. Schumacher je godine publikovao drugi deo, drugog izdanja, u kome je sadržana bogata zaostavština Tünen-ovih istraživanja na odnosu između proizvoda radne snage, kao i numeričkih istraživanja koje je utkao u svoju knjigu "Der Isolierte Staat". Treće izdanje, Schumacher publikuje godine. Johan Heinrich von Tünen predstavlja autora koji ne samo da je ostvario značajan doprinos agraru, već je njegov doprinos nemerljiv i u ekonomskoj doktrini. Svrstava se u grupu najznačajnijih autora u oblasti rane agroekonomske misli, zajedno sa Quesnay-om, Young-om, i Thaer-om. U Nemačkoj, za pripadnike njegove škole se svakako mogu smatrati autori Aereboe i Brinkman. Značajna imena povezano sa njim su još Laur, Чаянов, Serpieri i Waterstradt. Tünen se svrstava i među klasičare teorije ekonomskog liberalizma kao što su Adam Smith, Thomas Robert Malthus, David Ricardo. On je uvažavao Smith-a kao učitelja ali ga je i kritikovao, posebno njegovu teoriju vrednosti. S druge strane, on je prihvatio Ricardovu teoriju zemljišne rente (ekonomske rente) do koje je kako se čini, došao nezavisno još u prvom izdanju svoje knjige. Tünen-ova teorija vezano za izbor sistema gazdovanja pod uticajem cena i udaljenosti od tržišta (teorija koncentričnih krugova), faktički je anticipirala osnovne ideje koje su ležale iza teorije granične korisnosti (posebno teorije granične produktivnosti). Kao ekonomista preduzetnik praktičar, on je zaslužan i u tretmanu pitanja cenovnih prilagođavanja. On je demonstrirao kako se može primeniti granični princip u procesu determinisanja opitimalnog intenziteta obrade, ali i optimalne kombinacije delatnosti na farmi (organizacije na farmi). Zahvaljujući njemu, eksterni uslovi (tržište) je dobilo na značaju u procesu izbora sistema gazdovanja na farmi i adaptaciji farme. Karakteristično 3 U formuli w obeležava prirodnu nadnici; a obeležava godišnji nivo potrošnje nadnica; i p obeležava vrednost nacionalnog neto proizvoda. 29

30 je i to, da on nije pridavao veliki značaj agrarnom računovodstvu kada je u pitanju proizvodnja pojedinih proizvoda, već je koristio jednostavno računovodstvo na farmi sa diferencijalnim kalkulacijama (kalkulisanje bruto profita) za svako, kako on kaže preduzeće, odnosno, granu proizvodnje. 2. EKSTERNI USLOVI I SISTEM GAZDOVANJA U svom najznačajnijem delu: "Der isolierte Staat", on je razvio model koji opisuje način na koji tržište kao eksterni faktor (cene i udaljenost od tržišta), određuje sistem gazdovanja na farmama. Model je razvio u vreme koje je prethodilo industrijalizaciji velikog obima. Osnovne pretpostavke njegovog modela su: 1) da je grad koji predstavlja jedino tržište agrarnih proizvoda lociran u centru tzv. izolovanog poseda Isolierte Staat, i da je samodovoljan tj. da nije pod eksternim uticajem; 2) da su svi farmeri tržišno orijentisani nema proizvodnje za sopstvene potrebe; 3) da je fizičko okruženje uniformno nema reka i planina; 4) da sve tačke jednake udaljenosti od tržiša, imaju jednake uslove pristupa tržištu; 5) da su svi farmeri orijentisani da maksimizuju profit; i 6) da su prehrambene preferencije potrošača agrarnih proizvoda one koje imaju nemački građani. Osnovni koncept je svakako zemljišna renta koja se smanjuje sa udaljenošću od centralnog tržišta. Najveća renta se ostvaruje na lokacijama najbližim centralnom tržištu, pa će na taj način, agrarni proizvodi koji zahtevaju intenzivno korišćenje zemljišta, koji imaju relativno visoke transportne troškove, i za kojima je velika tražnja, biti locirani bliže centralnom tržištu. Koncept modela je vezan za zahteve u vezi sa udaljenošću od tržiša, za očuvanjem hrane koja je osetljivija na transport i kvarljiva, kao i veličinom poseda. Tako bi proizvodnja mleka, gajenje voća i povrća bilo locirano bliže tržištu; dalje, drvo, ogrevni materijal i materijal za izgradnju bi bio u drugoj zoni; mešovito gazdovanje, komercijalna proizvodnja žita i voćnjaka u trećoj zoni; a u četvrtoj, ekstenzivno stočarenje rančeri, obzirom da stoka može da se dogna do tržišta. Ovakva orijentacija je posledica činjenice da su neki proizvodi osetljiviji, zahtevaju mnogo senzitivnije vidove transporta i imaju veće cene na tržištu, pa mogu podneti više rente za zakupljeno zemljište. Tünen-ov model je sačinjen u vreme kada nije bilo fabrika, autoputeva i železnice, ali se bez obzira na to, smatra značajnim geografskim modelom. On predstavlja zaista dobru ilustraciju kojom se pokazuje izbalansiranost između cene zemljišta i transportnih troškova. Farmeri u njegovom modelu uspostavljaju relaciju između transportnih troškova, cene zemljišta, profita i proizvodnje proizvoda, tako što biraju sistem gazdovanja na farmi sa troškovima proizvodnje koji su najpovoljniji sa aspekta udaljenosti od tržišta. Njegov model je usled činjenice da je varirao samo jednu varijablu, nailazio i na izvesni kriticizam (npr. Скворцов, 1914). Međutim, iako na izvestan način uprošćen, on je bio postavljen tako da se mogao adaptirati, i primeniti u sliženijim ispitivanjima. 3. MARGINALNA ANALIZA U RADU VON TÜNEN-A Pre svega, treba istaći da su Tünenovoj teoriji koja se odnosila na izbor sistema gazdovanja pod uticajem eksternih faktora cena i udaljenosti od tržišta, davana različita imena. To je povezano sa značajem koji su pojedini autori u ovoj teoriji videli. Tako je 30

31 Wilchelm Roscher ( ) ovu teoriju nazivao Tünenov zakon. Ovaj ugledni politekonomista je od godine publikovao esej pod originalnim naslovom Ideen zur Politik und Statistik der Ackerbausysteme, u kome je postojalo poglavlje nazvano v. Tünensches Gesetz - Tünen-ov zakon. Na ovaj način je želeo da oda počast Tünen-u za ono što je uradio formulišući teoriju zoniranja die Kreislehre, odnosno teoriju prethodnih uslova za intenzivno gazdovanje. Roscher je interpretirao njegovu teoriju o izboru tipa gazdovanja kao teoriju intenziteta intensity theory, ali on lično nije zaslužan za ovaj naziv. Pre njega, izraz teorija intenzita, koristio je agrarni ekonomista Krzymovski. Autor Rodbertus je godine koristio izraz, relativna prednost - relative advantage. U svom pismu Roscher-u je koristio i termin relativna pravičnost relative rightnees. Dalje, Levinski je godine koristio jednostavan izraz, Tünen-ova doktrina relativiteta the Tünens doctrine of relativity. Korišćen je i izraz, teorija komparativne superiornosti the theory of comparative superiority ili čak, teorija komparativnih prednosti the theory of comparative advantage, iako je ovaj izraz vezan za David Ricard-a. Lako je uočiti da se Ricardova teorija komparativnih prednosti odnosi na države koje međusobno trguju, a da se Tünenova teorija relativnih prednosti odnosi na komparativne prednosti različitih sistema gazdovanja. Na kraju, treba reći da su uloženi značajni napori na pronalaženju pogodnog izraza za Tünenovu teoriju ali i to da su neki od korišćenih izraza bili dosta kritikovani. Stoga je Westermarck godine ukazao na suštinu, podsećajući pre svega na značaj samog otkrića kao alternativnog principa, bez obzira koji se termin koristio (Tünenov zakon ili zakon o relativnoj prednosti sistema gazdovanja, ili teorija intenziteta ili teorija lokalizacije). Označavanje Tünen-ove teorije izbora sistema gazdovanja po principu oportuniteta je po sebi značajno, međutim, mnogo je značajnija njena kategorizacija kao marginalističke doktrine, mnogo više ukazuje na suštinu same doktrine. Otuda se sa aspekta polazišta koje on koristi, Tünen može smatrati prethodnikom škole marginalne analize, odnosno, teorije granične korisnosti, posebno njene pod-teorije teorije granične produktivnosti. On svoja gledišta saopštava nekoliko decenija pre rođenja škole marginalne analize čiji su poznati predstavnici Jevons, Marshall, Menger, Valras, i drugi. Tünen je u prvom delu svoje najznačajnije knjige implicite a u drugom delu explicite, razvio teoriju proizvodnje primenjujući marginalni princip, sa pretpostavkom da je proizvodna funkcija u agraru zasnovana na opadajućim prinosima. Za tako nešto daje odgovarajuće primere npr. u proizvodnji krompira (Tünen, 1850). Na pitanje, kako upravljati kapitalom, ističe da odgovor određuje marginalni princip na sledeći način: tačka maksimizacije profita se dostiže kada su dodatni prihod i dodatni troškovi izbalansirani jedan u odnosu na drugi. Tünen-ov metod predstavlja izolovanu apstrakciju u formi eksperimenta o kome se razmišlja (thought experiment), u kome se posmatra uticaj variranja samo jednog faktora u vremenu koje se posmatra, uz primenu ostalih faktora u količini i na način kako je to prethodno rađeno. Dakle, radi se o idealnim-tipičnim apstrakcijama u slučaju kada bi se farmer ponašao kao homo economicus dakle u ekonomski racionalnom maniru. On je u tom smislu identifikovao dva osnovna uslova: 1) u procesu promišljanja je neophodno razdvajanje elemenata koji su međusobno zavisni; i 2) nije uvek moguće objasniti sve uslove koji prethode i leže iza naših odluka. Pošto je striktno primenjivao izolovani i tipično idealnu apstrakciju u razvijanju svoje teorije intenziteta, bilo je dosta diskusije oko metodološkog objašnjenja da li su njegove teorije deduktivne ili induktivne. Ipak, većina priznaje da je njegova teorija dualističkog karaktera, tj. da se dva metoda primenjuju paralelno što je u saglasnosti i sa njegovom 31

32 ličnosti koju karakteriše spekulativno razmišljanje, ali i pragmatični pristup trgovca farmera. Tako na primer, kada je u pitanju zakon opadajućih prinosa, on izvodi proizvodnu funkciju i funkciju troškova iz empirijskih podataka. Nakon toga, on dedukcijom ispituje efekat varijacije u cenama i udaljenosti od tržišta, posmatrano respektivno. U svom istraživanju, on koristi matematske metode pa se posle Quesnay-a smatra pionirom u primeni matematike u agrarnoj ekonomiji. Sam je isticao da je najznačajniji problem agrarne ekonomije maksimizacija, i da stoga rešenja za mnoge situacije leže u primeni matematičkih metoda. Kada se tiče teorije ekonomske rente, Tünen je sistematski istraživao i objašnjavao diferencijalnu rentu, ali u formi položajne rente. On u tome nije bio pionir jer je problem uočio još David Ricardo. No, Tünen je isticao da je odvojeno od njega objasnio ekonomsku rentu i da nije bio upoznat sa Ricardo-vim radom iz godine. Takođe je isticao da smatra Ricardo-vo mišljnje ispravnim. Pritom je Ricardo objasnio pojavu ekonomske rente na osnovu razlike u plodnosti zemljišta (ekonomska renta kvaliteta), dok je Tünen pokazao da se ekonomska (zemljišna) renta pojavljuje u slučaju različite udaljenosti od tržišta (položajna ekonomska renta) 4. Kao što se može videti, on se bavi položajnom i kvalitativnom rentom, tragajući za ekonomskom racionalnošću agrarne produkcije. Njegova preokupacija nije bila renta u vezi sa vlasništvom nad posedom koju su koristili Adam Smith, Arthur Young i Albrecht Daniel Thaer. Osim toga, neophodno je istaći distinkciju koju on pravi između zemljišne rente (ekonomske rente), kamate, nadnica i poslovnog profita. 4. PROBLEMI MENADŽMENTA RURALNIM POSEDOM 4.1. Problemi procene vrednosti imovine Tünen je u ovom slučaju pokazao kako se sistematska obrada računovodstvenih podataka može koristiti u proceni agrarnih proizvodnih i imovinskih - rentalnih vrednosti zemljišnih poseda. U tom smislu je godine napravio predlog vrednosti zajma za imanja u Mecklenburg-u. On je započeo od klasifikacije zemljišta u odnosu na stari sistem oporezivanja u Mecklenburg-u, ali je sugerisao novu skalu vrednovanja za stare klase zemljišta, posmatrano prema njihovom kvalitetu. Umesto da vrednuje klase zemljišta prema vrednostima prihoda, kakav je bio raniji slučaj, on je kalkulisao neto vrednost proizvodnje (rentu poseda), sugerišući faktor na osnovu koga je kalkulisana vrednost zajma. Tako je iskazao mišljenje da su očekivanja farmera u vezi sa budućom profitabilnošću u agrobiznisu, od velikog značaja kao pokazatelj za formiranje cena zemljišnih poseda. Ali, treba reći i to, da ovaj model nije imao mnogo zajedničkog sa onim što je kasnije u svome radu zastupao Problem veličine agrarnih poseda Problem veličine agrarnih poseda je uglavnom svodio na značaj faktora udaljenosti od tržišta. Ovim problemom se bavi u prvom delu Der isolierte Staat-a kada diskutuje 4 Ovo su posebno isticali Aereboe, 1933 godine; Marstrand, 1934 godine; Ritter, 1955; i Skovgard, 1956 godine. 32

33 uticaj udaljenosti na operativne troškove. Smatra da su troškovi dopremanja stajnjaka i donošenja proizvoda (žita i dr.) u direktnoj vezi sa udaljenošću polja od farme (objekata), kao uostalom i transportovanja radne i vučne radne snage. Uticaj udaljenosti je ispitao veoma sistematski, koncentrišući se na dva aspekta: 1) klasifikaciju različitih poslova u odnosu na njihovu zavisnost od udaljenosti polja i promene troškova rada, i 2) formulisanjem metoda merenja prosečne udaljenosti polja. Osim toga, za Tünen-a je problem veličine poseda, istovremeno i problem veličine biznisa. Zato je podrazumevao da biznis velikog obima treba da ima različite sisteme korišćenja zemljišta: jedan (intenzivniji) u centralnom delu i drugi (više ekstenzivan) na spoljnim marginama poseda Ostali problemi ekonomije ruranim posedima Pored procene, veličine poseda i njegove kosolidacije, Tünen se bavio i ostalim ekonomskim problemima iako ih nije prikazivao na isti sistematični način. Kao izuzetak treba pomenuti probleme šumarstva. Njega pominje kada diskutuje pitanje komparativne snage gazdovanja u poljoprivredi i šumarstvu, ali i kada pokušava da lokalizuje ekonomske probleme šumarstva unutar izolovanog poseda. U odnosu na to, on je formulisao opšti zakon lokalizacije (Tünen, 1842). To detaljnije razrađuje u trećem delu svoje najznačajnije knjige. 5. USPEŠNOST FARME I RAČUNOVODSTVO Ovo pitanje je, bar prema većini autora koji su pokušavali da interpretiraju Tünenov rad, vezano za upotrebu računovodstvenih podataka kako bi se putem statistike razmatrali različiti problemi u gazdovanju i ukupnom poslovanju farmi. Na početku svog rada, Tünen se bavio detaljnijim izučavanjem računovodstva kako bi obezbedio podatke za obračun rezultata sa varijabilnim prinosima i proizvodnim cenama (cena žita). Na osnovu podataka za radnu snagu i nadnice, za različite vrste poslova ali i vučne snage životinja (konji, volovi), on je prvo izračunavao sezonske razlike u troškovnim grupama, posmatrano po danu. Tako je postojala diferencijacija u odnosu na letnje, jesenje i zimske periode. Tünen je nakon toga računao rezultat u uslovima smanjenja - promene rezultata žetve, sukcesivno za 10%. On nije pravio odgovarajuće kalkulacije za pojedinačne proizvodnje, već je računao bruto vrednost farme u celini. Ove računice su važile za njegov posed Tellow i sistem gazdovanja kakav je on primenjivao na njemu (rotacija sedam godina u kombinaciji poljsko pašnjačkog sistema ili tzv. field-grass system). Kada je u pitanju računovodstvo, on je zastupao neophodnost primene dvostrukog računovodstva, za šta je svojevremeno napisao esej. Međutim, za svoj posed Tellow je izabrao jednostavno računovodstvo sa obilnom i preciznim kvantitativnim zapisima. Kao metod je preporučivao obračunavanje bruto rezultata, a ne kalkulacije troškova proizvodnje za pojedinačne grane. Zalagao za primenu poslovnog računovodstva i kalkulisanje bruto rezultata i vrednosti prerade. Uzimao je petogodišnje prosečne vrednosti ( ) za prihode, varijabilne troškove i bruto vrednost u odnosu na pojedinačne grane proizvodnje i ukupnu rentu za biznis u celini. Za to je koristio brojne kalkulacije. 33

34 Interesantno je još pomenuti njegov odnos prema izboru sistema gazdovanja. Kao agronom i agrarni ekonomista, on je ovaj problem tretirao sa aspekta organizacije na farmi i intenziteta. Kao polit-ekonomista, njegovo interesovanje je išlo u pravcu rešavanja problema formiranja cena. Njegova poslovno-ekonomska teorija je parcijalna, obzirom da je samo delimično bio u stanju da ukaže na sredstva od značaja za postizanje rešenja. Međutim, prilikom ocenjivanja značaja njegove doktrine, treba imati u vidu dve stvari: 1) ako se koristi termin teorija lokalizacije localization theory, onda treba reći da se u slučaju agrara, u poređenju sa industrijskom lokalizacijom, ne pledira za odlučivanjem o izboru najpogodnije poslovne lokacije (mesta proizvodnje) obzirom da se u agraru za to ne postavlja pitanje, već se misli na najpogodniju kombinaciju proizvodnji, dakle, sistema gazdovanja; i 2) problem lokalizacije u smislu izbora sistema gazdovanja on rešava u dva različita nivoa. Prvo, u izboru sistema gazdovanja prevashodno skoncentrisanog na proizvodnju žita, i zatim, računa rentu za alternativne tipove gazdovanja. Maksimalna ekonomska renta u tom slučaju indikuje optimalni sistem gazdovanja i optimalan intenzitet proizvodnje žita. Ekonomsku rentu računa na osnovu proizvodnje žita. Ako je poznata tražnja za korespondirajućim proizvodom, cena na bazi troškova marginalnog proizvođača indikuje tržišnu cenu i lokalizacioni limit. Treba napomenuti da su u Nemačkoj u to vreme, žita predstavljala glavne kuture pa su se javljale neke rezerve u pogledu dominanih sistema gazdovanja tropoljnog i sistema poljsko pašnjačkog koji su bili saobraženi proizvodnji žita. Očekivanja su uglavnom bila vezana za tranziciju u pravcu intenzivnijih sistema kakvi su viđeni u Engleskoj. Nastavljajući da pruža rešenja za lokalizaciju tipova gazdovanja, on je dao značajan doprinos pokušavajući da u svome der isolierte Staat, sagleda i locira šumarstvo. Tako je, posmatrajući ga i pokušavajući da stvori opšti mehanizam za određivanje lokacije različitih proizvodnji, stvorio matematičko-statistički instrumentarijum za tako nešto. Ovaj mehanizam je pružio u formi sumarne komparacije u kojoj tri statističke formule predstavljaju proizvodne i transportne troškove, i ekonomsku rentu (alternativni trošak) kao funkciju udaljenosti od tržišta (po proizvodnoj jedinici mernoj jedinici za ogrevno drvo). Tünen je uočio da je proizvodnja ogrevnog drveta mnogo povoljnija kada je smeštena bliže tržištu, čak i u uslovima kada je opterećena ekonomskom rentom kakva je u poljsko pašnjačkom sistemu gazdovanja, koja opada sa smanjivanjem udaljenosti od tržišta. Ovo je zbog toga, što se mnogo više uštedi na transportnim troškovima nego što se izgubi na teret veće ekonomske rente i eventualno nešto većih proizvodnih troškova. Nakon što je sumarnu formulu isprobao na različitim hipotetičkim primerima, on je postavio dva zakona vezano za lokalizaciju određivanje lokacije: 1) ako su za dve proizvodnje proizvodni troškovi jednaki, proizvodnja koja je opterećena većom ekonomskom rentom, odnosno, proizvodnja sa manjim autputom posmatrano po površini, onda bi trebalo da je ona lokacijski udaljenija od tržišta; i 2) ako su proizvodnje jednako opterećene sa ekonomskom rentom, odnosno, sa proizvodnjama koje imaju jednake autpute, onda proizvodnju sa većim troškovima treba locirati na veću udaljenost od tržišta. U vezi sa navedenim, Tünen je primenio princip koji je poznat kao alternativni troškovni princip. On je uspostavio zone tržišnih cena, obrazujući proizvodne zone na osnovama tržišnih potreba. Sopstveni troškovi marginalnog proizvođača (paritetne cene - parity prices) su ti koje određuju tržišne cene. Stoga, ako tržišna cena ostane stabilna, moguće je napraviti komparativne računice za ekonomske rente. 34

35 6. ZAKLJUČAK Jasno je da ono što je Tünen pružio, danas predstavlja opšte znanje i da bi sa današnjeg aspekta problematike to moglo biti svrstano u istoriju naše nauke. Međutim, čak i tada se može reći da je Tünen veliki teoretičar iz prošlih vremena, i da je njegov rad od velikog značaja za sve koji izučavaju ekonomsku teoriju. Samo mali broj naučnika je u stanju da sa aspekta današnjih istraživanja prizna kako je Tünen još u svoje doba, vrlo jasno uočio probleme i da su oni sadržani u njegovim knjigama, kao uostalom i podaci za njihovo efikasno rešavanje. Da bi to uočio, pojedinac mora dobro da prouči prvi deo drugog izdanja njegove knjige "Der isolierte Staat". Tünen-ov najznačajniji rad "Der isolierte Staat" je nakon njegove smrti bio zaboravljen od strane agroekonomista za gotovo pola veka, a ocene su da oni u to doba nisu bili u stanju da interpretiraju njegov rad i dostignuća, jer su se bavili poslovnom ekonomijom a njega su smatrali polit ekonomistom čiji rad nije vezan za agrarnu ekonomiju (podv. Brinkmann, 1919). Međutim, ni polit ekonomisti često nisu imali razumevanja za njegov rad. Tek godine počinju ponovo da oživljavaju interesovanja, prvo za agrarnu ekonomiju a zatim i za Tünen-ov rad. Mnogi od ekonomista koji ga nisu ranije razumeli, počeli su da ga uvažavaju. Tako su u nemačkom govornom području to bili Johan Jossph Fühling ( ), Hermann (Heinrich) Settegast ( ), Jan (Johan) Baptist Lambl ( ), i August Albrecht Adolf Krämer ( ). U Rusiji je to Aleksej Petrović Ljundogovski ( ). Svi oni se mogu okarakterisati i kao prethodnici Aereboe-a i Brinkmann-a. Ocenjujući, mnogi autori navode da su Tünen-ove teorije intenziteta i lokacije, parcijalne, jer on operiše samo sa jednim faktorom (cenom ili tržištem) i njegovim uticajem na intenzitet i sistem proizvodnje, i to u relativno limitiranim uslovima. No, treba reći da je on uočio potrebu za kompletnom teorijom, ali je smatrao nemogućim da sistematski ispita i uticaje ostalih faktora lokacije. To su nešto kasnije pokušali da urade Aereboe i Brinkmann, ali ostaje ocena da je uticaj ostalih lokacionih faktora, do danas manje ispitan nego što je bio ispitan faktor tržište u Tünen-ovo vreme. Tünen je imao mnoge sledbenike, poštovaoce i kritičare koji su želeli da unaprede njegove teorije. Neposredni njegovi savremenici su svakako Hermann-a, Rau, Rodbertus i Roscher. Nakon publikovanja drugog izdanja Der Isolierte Staat, godine, pažnja socijalnih ekonomista (politekonomista) je bila usmerena prvenstveno na njegovu teoriju nadnice i kamate. Na analizi ovog doprinosa su u svojim doktorskim tezama posebno radila dva nemačka autora, Knapp (1865) i Brentano (1867). Dalje, njegov rad vezan za ekonomsku rentu su posbno analizirali Berens (1868) i Davidson (1880). Kada se radi o njegovim naporima da obrazloži koncept preduzetničkog profita, oni su ostali zabeleženi od strane Mangoldt-a (1855). Konačno, poseban aspekt predstavlja sfera marginalne analize i njegov doprinos teoriji vrednosti. Značajno je pomenuti doktorsku tezu jednog američkog ekonomiste Veditz-a (1896). Među pravim predstavnicima teorije marginalne korisnosti svakako treba navesti britanskog ekonomistu Alfred Marshall-a (1916), švedskog ekonomistu Wicksell-a (1901), i američkog ekonomistu J. B. Clark-a (1902 i 1925). Međutim, treba istaći da je veliki doprinos na prepoznavanju ukupnog Tünen-ovog rada i njegovog doprinosa ekonomskoj analizi dao Josef Schumpeter (1914 i 1954). Tünen je za mnoge agrarne ekonomiste u XIX veku ostao nerazumljiv i neprihvatljiv, pa je njegova teorija našla prostor za socioekonomsku analizu tek kod Weber-a (1909 i 1911) Predöhl-a (1925, 1927, 1949), Engländer-a (1927), Palander-a (1935), Lösch-a (1940), 35

36 Hoover-a (1948), Isard-a (1956). Promociju njegovih agroekonomskih stavova su kroz svoje radove vršili još Hermann Settegast ( ), Jan (Johann) Baptist Lambl ( ) i August Adolf Albrecht Krämer ( ), zatim, Alexandar Ivanovič Skvortsov ( ) i čuveni poljski agrarni ekonomista Juliusz Au ( ). Na kraju, ne treba zaboraviti da je Tünen, uvođenjem faktora cene i udaljenosti od tržišta u svoju analizu, bio na izvestan način preteča za pojavu agro marketinga, koji je kao nezavisna disciplina, relativno novijeg datuma i vezuje se za razvoj agrarne ekonomije u USA u XX veku. 7. LITERATURA 1. ALONSO, W. (1964), Location and Land Use. Cambridge, Mass: Harvard University Press. 2. BECKMANN, M. (1972), Von Thünen Revisited: A Neo-Classical Land Use Model, Swedish Journal of Economics, 74, Century: A von Thunen Interpretation, Economic Geography 45, pp CHAMPION, A. G. (1979), Antecedents of von Thünen, Area 11, p CHISHOLM, M. (1967), The Relevance of von Thuenen, Annals (AAG) 59(2), June, p CHISHOLM, M. (1979), Von Thünen anticipated, Area 11, pp CLARK, C. (1967), Von Thunen's Isolated State, Oxford Economic Papers 19, DEMPSEY, B W. ( ), The Frontier wage; the economic organization of free agents. With the text of the second part of The isolated state, by Johann Heinrich von Thünen Chicago, Loyola University Press, GROTEWOLD, A. (1959) Von Thünen in Retrospect, Economic Geography, 35, HITE, J. (1999), The Thunen model as a paradigm for rural development Online, (Clemson University). 11. HORVATH, R. J. (1967), Von Thuenen and Urban sprawl, Annals (AAG), 57, pp KELLERMAN, A. (1989), Agricultural Location Theory 1: Basic Models. Environment and Planning A vol.21, 1989, pp ; "Agricultural Location Theory 2: Relaxation of Assumptions and Applications," pp MACLENNAN, D. (1979), Steuart, Smith and von Thünen, Area 11(4). 14. O KELLY, M., BRYAN, D., (1996), Agricultural location theory: Von Thünen's contribution to economic geography, Prog Hum Geog 20 (4): Dec. 15. OKABE A., KUME Y. (1983), A dynamic von Thunen model with a demand function, J. of Urban econ 14 (3): PEET, J. R. (1967), The Present Pertinence of Von Thuenen Theory, Annals (AAG), 57, pp SAMUELSON, A. P. (1983), Thünen at Two Hundred, Journ. of Econ. Lit. 21(4), Dec., (further discussed by Dorfman and Samuelson in JEL Dec. 18. SCHNEIDER, E. (1934), Johan Heinrich von Tünen, Econometrica, Vol. 2, No. 1, pp 1-12, The Econometric Society. 19. THÜNEN, VON J. H. (1826), Der Isolierte Staat in Beziehung auf Landschaft und Nationalökonomie. Trans. By C.M. Wartenberg (1966) Von Thünen s Isolated State. Oxford: Pergamon Press. 36

37 20. THÜNEN, VON J. H. (1910), Der isolierte Staat in Beziehung auf Landwirtschaft und Nationaloekonomie, Jena : G Fischer, University of Washington: T424i (Allen Temporary Storage). 21. VISSER, S. (1980), Technological-Change and the Spatial Structure of Agriculture, Econ. Geogr., 56 (4), pp VREEKER, R., H. L. F. DE GROOT & E.T. VERHOEF (2004), Urban Multifunctional Land Use: Theoretical and Empirical Insights on Economies of Scale, Scope and Diversity, Built Environment, 30 (4), pp JOHAN HEINRICH VON TÜNEN NJEGOVAN, Z. 5 Summary The paper is written in honour of German agricultural economist Johan Heinrich von Tünen and also to remind us on 1783 when he was born. He belongs to the authors who did remarkable work and were early founders of agricultural economics doctrine. He worked in the second part of 19th Century and his best book is "Der isolierte Staat". As an outstanding matemathician, Tünen has introduced mechanism of marginal analysis. Also he has developed the model that is describing the relation between the market and agricultural systems on the farm. He showes the interest for the theory of wages, value theory, theory of rent, agricultural accounting, management, organization on the farm, etc. The main purpose of the paper is to present Tünen's work and to stress it's significance. Key words: Johan Heinrich von Tünen, value theory, theory of rent, agricultural accounting, management and organization, estate - farm. Primljen: Prihvaćen: Zoran Njegovan, PhD, Full Professorr, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad njegovan@polj.uns.ac.rs. 37

38 UDC: Pregledni rad Review paper METODI ZA PROCENU TRANSFERNIH CENA TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D. 1 Rezime Transferne cene su cene koje se obračunavaju u odnosima između povezanih lica. Značaj transfernih cena posebno je povećan usled činjenice da raste broj povezanih preduzeća koji učestvuju u prometu dobara i usluga pri čemu se ubrzano povećavaju transakcije /transferi/ između njih. Važnost transfernih cena zahteva detaljnu analizu mogućih metoda za njihovu procenu da li i u kojoj meri odstupaju u odnosu na cene transakcija između nepovezanih lica. U svetskoj praksi postoje dve grupe metoda za proveru /procenu/ transfernih cena: tradicionalni /standardni/ transakcioni metodi i metodi transakcione dobiti. Najveći praktičan značaj ima metod uporedive cene na tržištu dok se ostali metodi koriste u situacijama kada nije moguće utvrditi uporedivu tržišnu cenu. Ključne reči: transferne cene, povezana lica, metodi procene. 1. UVOD U novije vreme veliki broj transakcija obavlja se između povezanih lica. Ove transakcije nazivaju se transferi a cene po kojima se one obračunavaju nazivaju se transferne cene. Značaj transfernih cena posebno je povećan usled činjenice da raste broj povezanih preduzeća koji učestvuju u prometu dobara i usluga pri čemu se ubrzano povećavaju transakcije /transferi/ između njih. Usled ovoga pojava transfernih cena u teoriji zaokupljuje pažnju velikog broja naših i stranih autora (Wrappe i sar, 2000; Felgran i Yamada, 2001; Gajić Ljubica 2003; Perić, 2006; Radičić i Raičević, 2008; Drtina i Remars, 2009; Denčić-Mihajlov, Ksenija i Trajčevski, Marija, 2011; Curtis, 2012,). S druge strana raste računovodstveni značaj transfernih cena jer one postaju predmet međunarodnih računovodstvenih standarda. Prema Međunarodnom računovodstvenom standardu /MRS/ 24 obelodanjivanje povezanih strana, finansijski 1 Dr Nedeljko Tica, redovni profesor; dr Vladislav Zekić, vanredni profesor, mr Dragan Milić, asistent; Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad; tica@polj.uns.ac.rs. Istraživanje je izvršeno u okviru projekata: Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostataka kao izvora energije koji je finansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj APV 38

39 izveštaji entiteta treba da sadrže obelodanjivanja koja su neophodna da bi se skrenula pažnja na mogućnost da je na finansijsku poziciju i dobitak ili gubitak možda uticalo postojanje povezanih strana kao i transakcije i neizmerena salda sa njima. Ovaj standard se, pored ostalog, primenjuje prilikom identifikovanja odnosa i transakcija između povezanih strana kao i identifikovanja neizmirenih salda između njih. U okviru ovog standarda povezanost se definiše kroz direktan odnosno indirektan uticaj na osnovu učešća u kapitalu odnosno članstva u ključnom rukovodećem osobljem kao i bliskim porodičnim odnosima sa pojedincima koji ostvaruju napred navedeni uticaj. Ništa manje nisu važne transferne cene u pogledu oporezivanja kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Usled ovoga članice OECD u toku godine usvojile su smernice za primenu pravila o transfernim cenama za multinacionalna preduzeća i poreske uprave u okviru se uređuju osnovni principi i metodi za proveru transfernih cena. Predmet posmatranja transakcija kod povezanih lica su njihovi komercijalni i finansijski odnosi s ciljem provere da li s održavaju tržišne odnose jer se smatra da su transakcije između njih, zbog međusobne povezanosti, kontrolisane. Zato se ove transakcije upoređuju sa transakcijama kod nepovezanih lica gde se očekuje da će se sve transakcije odvijati u okviru tržišnih odnosa. Ovakva analiza zasniva se na načelu van dohvata ruke. Načelo van dohvata ruke predstavlja prema navedenim smernicama OECDa međunarodni standard koji države članice koriste u oporezivanju transfernih cena. Ovo načelo je precizno definisano prema članu 9. Model-konvencije OECD U slučaju kada su uslovi koji su uspostavljeni ili nametnuti između dva preduzeća u njihovim komercijalnim ili finansijskim odnosima različiti od onih koji bi postojali između nezavisnih preduzeća, sva ona dobit koja bi, u odsustvu pomenutih uslova, bila ostvarena od strane jednog preduzeća, ali zbog tih uslova nije ostvarena, može biti uključena u dobit tog preduzeća i shodno oporezovana. Primena označenog načela otvara pitanje da li su sve transferne cene između povezanih lica takve da se unapred, bez posebne provere, mogu proglasiti cenama koje nisu van dohvata ruke odnosno za koje bi se moglo slobodno reći da su cene na dohvatu ruke. U teoriji i praksi postoji potpuna saglasnost da je pre ocene o karakteru transfernih cena potrebno izvršiti njihovo upoređivanje sa cenama koje su ostvarene u uporedivoj tržišnoj transakciji i pod uporedivim uslovima odnosno u okviru transakcija između nepovezanih lica. 2. METOD RADA I IZVORI PODATAKA Važnost transfernih cena zahteva detaljnu analizu mogućih metoda za njihovu proveru odnosno ocenu da li i u kojoj meri odstupaju u odnosu na cene transakcija između nepovezanih lica. U svetskoj praksi postoje dve grupe metoda za proveru /procenu/ transfernih cena: tradicionalni /standardni/ transakcioni metodi i metodi transakcione dobiti. U svakoj od ovih grupa postoje posebni metodi. Tako, na primer, u okviru grupe tradicionalnih /standardnih/ transakcionih metoda postoji: 1. Metod uporedive cene na tržištu, 2. Metod preprodajne cene i 3. Metod cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu. Grupa metoda koji se zasnivaju na dobiti /metodi transakcione dobiti/ obuhvata sledeće metode: 1. Metod transakcione neto marže i 2. Metod podele transakcione dobiti. 39

40 3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM Osnovni cilj upotrebe metoda za proveru transfernih cena je da se ustanovi da li postoji razlika između transfernih i uporedivih cena. Ukoliko razlika postoji ona je najčešće predmet oporezivanja a sa druge strane može značajno uticati na promenu vrednosti imovine, obaveza, prihoda i rashoda između povezanih lica što je važna informacija za vlasnike /npr. akcionare/ ali i za ostala lica /potencijalne ulagače/. Prilikom primene metoda uporedive cene na tržištu upoređuju se transferna cena odnosno cena koja je ostvarena u transakcijama između povezanih lica sa uporedivom transakcijom između nepovezanih lica odnosno sa uporedivom transakcijom na tržištu. Smatra se, polazeći od načela van dohvata ruke odnosno uporedive tržišne transakcije, da ovaj metod ima prednost u odnosu na ostale metode. U okviru ovog metoda mogu se upoređivati transferne cene sa tržišnim tako što će se primeniti unutrašnje ili spoljašnje upoređivanje transfernih i tržišnih cena. Unutrašnje upoređivanje se javlja ako povezana lica imaju transakcije pri čemu postoje za istu robu odnosno uslugu transakcije povezanih i sa nepovezanim licima. Za ovu situaciju navodimo sledeći primer: 1. Zavisno lice, kao prodavac, je prodalo matičnom licu, kao kupcu 100 tona pšenice po ceni od ,00 dinara po toni odnosno u ukupnom iznosu od ,00 dinara. Isto lice kao prodavac je prodalo trećem, nepovezanom, licu 100 tona pšenice po ceni od ,00 dinara po toni tj. u ukupnom iznosu od ,00 dinara. Razlika između transferne cene i tržišne cene iznosi ukupno ,00 dinara (100 tona x (20.000,00 dinara ,00 dinara)). Kod spoljašnjeg upoređivanja transferne cene se upoređuju sa cenama koje se ostvaruju na tržištu /produktne berze, zvanični cenovnici drugih lica i slično/. U vezi ovoga navodimo sledeći primer: 2. Matično lice, kao prodavac, je prodalo zavisnom licu, kao kupcu 100 tona merkantilnog kukuruza po ceni od ,00 dinara po toni odnosno u ukupnom iznosu od ,00 dinara. Prema podacima na produktnoj berzi u vreme ove transakcije cena merkantilnog kukuruza je iznosila ,00 dinara po toni. Razlika između transferne cene i tržišne cene iznosi ukupno ,00 dinara (100 tona x (22.000,00 dinara ,00 dinara)). Metod preprodajne cene se koristi ako nije poznata uporediva tržišna cena robe odnosno usluge. U praktičnoj primeni analizira se transferna cenu prilikom nabavke od povezanog lica pri čemu se nabavljena roba odnosno usluga prodaje nezavisnom licu. Trasferna cena nabavke od povezanog lica koja je predmet provere može sadržavati neuobičajeno veću cenu koja u sebi obuhvata i deo trgovačke marže drugog zavisnog lica. Da bi se utvrdilo da li postoji razlika između nabavne transferne cene i nabavne cene po redovnom toku stvari /nabavka od nepovezanog pravnog lica/ utvrđuje se nabavna vrednost prodate robe odnosno usluge po metodi preprodajne cene tako što se prodajna cena zavisnog preduzeća umanji za uobičajenu maržu /tzv marža preprodajne cene /. Na taj način se dobija nabavna cena van dohvata ruke i upoređuje sa nabavnom transfernom cenom od povezanog lica. Ilustraciju ovog metoda procene transfernih cena dajemo na sledećem primeru: 3. Zavisno lice, kao kupac, uvezlo je od matičnog lica, kao prodavca 100 tona mineralnog đubriva po toni po ceni od 400 evra po toni odnosno u ukupnom iznosu od ,00 evra. Ova cena obuhvata sve troškove izuzev poreza na dodatu vrednost koji ne uključujemo u obračun radi lakšeg prikaza ovog metoda. Zavisno lice, kao kupac, je 40

41 prodalo kupljeno mineralno đubrivo na tržištu po ceni od 405 evra po toni bez poreza na dodatu vrednost. Uobičajena prodajna marža u prometu mineralnog đubriva iznosi 10% u odnosu na prodajnu cenu. Nabavna cena prodate robe po metodi preprodajne cene nakon umanjenja za uobičajenu maržu /tzv marža preprodajne cene / iznosi 364,5 evra po toni mineralnog đubriva (405 evra evra x 10%). Nabavna transferna cena iznosi 405 evra po toni mineralnog đubriva a ukupna razlika između nabavne transferne cene i nabavne vrednosti po metodu preprodajne cene iznosi 3.550,00 evra (100 tona mineralnog đubriva x (400,00 evra po toni 364,50 evra po toni). Metod cene koštanja uvećanu za uobičajenu zaradu koristi se u slučajevima kada nije poznata cena proizvoda odnosno usluge koji se nalaze u prometu između povezanih lica. Transferna cena kao ostvarena cena između povezanih lica poredi se sa cenom koja se formira tako što se cena koštanja uveća za uobičajenu zaradu. U vezi ovog metoda dajemo sledeći primer: 4. Matično lice, kao prodavac, prodaje zavisnom licu, kao kupcu pšeničnu slamu u količini od 100 tona po ceni od ,00 dinara po toni odnosno u ukupnom iznosu od ,00 dinara. Transferna cena u ukupnom iznosu od ,00 dinara poredi se sa cenom koštanja koja je uvećana za uobičajenu zaradu /dobit/. Prema raspoloživim podacima, cena koštanja slame kod matičnog lica-prodavca iznosi 5.000,00 dinara po toni. Uobičajena zarada /dobit/ u odnosu na cenu koštanja iznosi 10%. Cena koštanja slame kod matičnog lica-prodavca uvećana za uobičajenu zaradu /dobit/ iznosi 5.500,00 dinara po toni. Ukupna razlika između transferne cene i cene koštanja uvećanu za uobičajenu zaradu iznosi ,00 dinara (100 tona x (10.000,00 dinara po toni ,00 dinara po toni)). U okviru grupe metoda koji se zasnivaju na dobiti /metodi transakcione dobiti/ istražuje se dobit koja je nastala kao rezultat transfera odnosno transakcija između povezanih lica. Može se primenjivati, kao što je već rečeno, metod transakcione neto marže i metod podele transakcione dobiti. Prilikom primene metoda transakcione neto marže stavlja se u odnos neto dobit sa drugim rezultatima koje je ostvarilo povezano lice. Na taj način, primenom ovog metoda, dobijaju se sledeći mogući merni odnosi: 1. Neto dobit u odnosu na prihod od prodaje, 2. Neto dobit u odnosu na troškove, 3. Neto dobit u odnosu na imovinu, 4. Neto dobit u odnosu na kapital, 5. Neto dobit u odnosu na operativne troškove / tzv Berry pokazatelj /. Dobijeni pokazatelj u odnosima sa povezanim licima upoređuje se sa istim mernim odnosom koji je ostvaren između nepovezanih lica odnosno koji je uobičajen. Prikaz ovog metoda dajemo na sledećem primeru: 5. Zavisno lice koje 60% prihoda ostvaruje od povezanog lica ostvarilo je neto dobit u iznosu od ,00 dinara pri čemu prinos na kapital /ROE/ iznosi 45%. Uobičajeni prinos na kapital kod drugih nepovezanih lica iznosi 12 %. Kada se primeni uobičajeni prinos na kapital zavisnog lica dobija se ,00 dinara neto dobiti. Ukupna razlika između transferne i uobičajene neto dobit primenom mernog odnosa prinos na kapital iznosi ,00 dinara ( ,00 dinara ,00 dinara). Metod podele transakcione dobiti zasniva se na razgraničenju ostvarene dobiti na dobit koja je ostvarena između povezanih lica u odnosu na preostalu dobit. Nakon ovoga, ova dobit /tzv kombinovana dobit / se deli na dobit koja bi se ostvarila po principu van dohvata ruke. Ostatak predstavlja iznos dobiti koji je ostvaren u dogovorenom aranžmanu između povezanih lica. Ilustraciju ovog metoda dajemo na sledećem primeru. 41

42 6. U okviru povezanih lica ostvarena je ukupna neto dobit u iznosu od ,00 dinara. Od ovog iznosa između povezanih lica ostvarena je dobit u iznosu od ,00 dinara. Detaljnom analizom svih transakcija ustanovljena je dobit van dohvata ruka / koja bi se mogla ostvariti u nezavisnim transakcijama/ u iznosu od ,00 dinara. Preostali iznos neto dobiti odnosno rezidualni ostatak, predstavlja iznos transakcione neto dobiti koji je ostvaren u kontrolisanim uslovima odnosno koji nema tržišno niti ekonomsko opravdanje. 4. ZAKLJUČAK Transferne cene su cene koje se obračunavaju u odnosima između povezanih lica. Značaj transfernih cena posebno je povećan usled činjenice da raste broj povezanih preduzeća koji učestvuju u prometu dobara i usluga pri čemu se ubrzano povećavaju transakcije /transferi/ između njih. Posebno se naglašava računovodstveno i poresko obuhvatanje transfernih cena. Važnost transfernih cena zahteva detaljnu analizu mogućih metoda za njihovu proveru odnosno ocenu da li i u kojoj meri odstupaju u odnosu na cene transakcija između nepovezanih lica. U svetskoj praksi postoje dve grupe metoda za proveru /procenu/ transfernih cena: tradicionalni /strandardni/ transakcioni metodi i metodi transakcione dobiti. Najveći praktičan značaj ima metod uporedive cene na tržištu dok se ostali metodi koriste u situacijama kada nije moguće utvrditi uporedivu tržišnu cenu. 5. LITERATURA 1. DENČIĆ-MIHAJLOV, KSENIJA, TRAJCEVSKI, MARIJA (2011): Transferne cene u teoriji i praksi poslovanja multinacionalnih kompanija, Economic Themes, Vol 49, DRTINA, R., REIMERS, L. (2009): Global Transfer Pricing: A Practical Guide for Managers, Advanced Management Journal, Vol FELGREN, D., YAMADA, M. (2001): Transfer pricing: A Truly Global Concern, Financial Executive, Vol GAJIĆ, LJUBICA (2003): Transferne cene i segmentni obračun u poljoprivrednom preduzeću, Traktori i pogonske mašine, JUMTO, Novi Sad. 5. PERIĆ, Đ. (2006): Transferne cene-međunarodni poreski problem, Ekonomski horizonti, RADIČIĆ, M, RAIČEVIĆ, B. (2011): Javne finansije teorija i praksa, Ekonomski fakultet, Subotica. 7. Smernice OECD za primenu pravila o transfernim cenama za multinacionalna preduzeća i poreske uprave, Srpsko fiskalno društvo, WRAPPE, C., DOUGHERTY, A., HILL, A. (2000): Corporate Business Taxation, Vol 1. 42

43 METHODS FOR THE VALUATION OF TRANSFER PRICING TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D. 2 Summary Transfer prices are the prices that are calculated between related entities. The significance of transfer pricing is increasing, due to the fact that the number of related companies that participate in the turnover of goods and services is rapidly growing, as well as the transactions/transfers among them. The importance of transfer prices requires a detailed analysis of the possible methods used to evaluate to which extent they deviate from the prices of transactions among unrelated entities. Among the commonly used methods it is possible to set aside two groups of methods for the evaluation of transfer prices: traditional/standard transaction methods and profitability based methods. The most significant in terms of practice is the method of comparable price, while other methods are used when it is not possible to determine a comparable price on the market. Key words: transfer prices, related entities, valuation methods. Primljen: Prihvaćen: PhD Nedeljko Tica, Full Professor, PhD Vladislav Zekić, Associate Professor, mr Dragan Milić, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, tica@polj.uns.ac.rs. The research was carried out within the project: "The economic justification of the use of crop residues as a source of energy", which is funded by the Provincial Secretariat for Science and Technological Development. 43

44 UDC: Pregledni rad Review paper OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE U POLJOPRIVREDI I FORMULISANJE DRŽAVNE POLITIKE ZEKIĆ, S., TICA, N., MILIĆ, D. 1 Rezime Proizvodnja energije u poljoprivredi skopčana je sa čitavim nizom ekonomskih i ekoloških posledica u zavisnosti od pristupa ovakvoj proizvodnji, tj. da li je proizvodnja energije osnovna delatnost poljoprivrede ili je rezultat racionalisanja proizvodnje u smislu iskorišćenja sporednih proizvoda i otpadaka. Ekološke, ekonomske, ali socijalne implikacija su osnovni parametar pri formulisanju adekvatne državne politike u ovom sektoru. Proizvodnja energije iz poljoprivrede može da doprinese poboljšanju dohotka poljoprivrednih gazdinstava, kao i povećanju efikasnosti korišćenja resursa, ali i da ima negativne efekte, kako na životnu sredinu, tako i na prehrambenu sigurnost na globalnom nivou. U skladu s tim, trebalo bi formulisati i politiku države prema poljoprivredi kao resursnoj osnovi u energetici zemlje. U tom kontekstu, mora se voditi računa o interesima farmera, ali i razvoju ruralnih područja, kojima će povećana tražnja za poljoprivrednim proizvodima, pa konsekventno i njihovim cenama, doneti dobitke. Ovo je značaju u svetlu ekonomskog zaostajanja ruralnih sredina, kao i trenda smanjenja proizvodno vezane podrške poljoprivredi. S druge strane, državna politika ne bi trebala promovisati ekološki neprihvatljiv razvoj poljoprivrede, kao i tendenciju povećavanja cena osnovnih prehrambenih proizvoda, pre svega žitarica, a samim tim i proizvoda animalnog porekla. Ključne reči: Poljoprivreda, obnovljivi izvori energije, biomasa, politika. 1. PRISTUPNE NAPOMENE Značaj razvoja i većeg korišćenja obnovljivih izvora energije danas predstavlja opšte mesto u energetskoj politici najrazvijenijih zemalja sveta. U prilog tome govori odluka 1 Dr Stanislav Zekić, docent, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica; dr Nedeljko Tica, redovni profesor; mr Dragan Milić, asistent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet Novi Sad; zekics@ef.uns.ac.rs. Rad predstavlja deo istraživanja na projektu Sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj AP Vojvodine, pod nazivom: Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostatka kao izvora energije. 44

45 zemalja OECD-a iz juna godine, o prihvatanju ovlaštenja za razvoj Strategije zelenog razvoja (Green Growth Strategy), 2 u okviru koje bi trebalo zajedničkim okvirom koordinirati različite razvojne aspekte. Ovakav pristup znači neophodnost harmonizacije ekonomskih, društvenih i ciljeva zaštite životne sredine u budućim razvojnim strategijama, čiji je osnovni cilj promocija obnovljivih izvora energije. U ovom kontekstu poljoprivredna proizvodnja postaje sve interesantnija, usled njenog potencijala za produkovanje ovakvog oblika energije. Ipak, pri aktualnom tendencijama u potrošnje energije, kao i hrane, treba imati u vidu da se budući energetski sistem ne može u većoj meri zasnivati na proizvodnji obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede POLJOPRIVREDA I PROIZVODNJA OBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE Poznato je da se proizvedena organska masa u poljoprivredi koristi za tzv. četiri F: Food hrana, Feed hrana za životinje, Fiber vlakna i Fuel gorivo. Ovo je, naravno, uprošćen prikaz proizvodnog spektra poljoprivrede, ali jasno ukazuje na ulogu poljoprivrede u proizvodnji energije. Inače, energija dobijena od biomase predstavlja svaki izvoz energije proizveden od goriva koja nisu fosilnog porekla, kao i biološkog materijala. Bioenergija iz poljoprivrede može da potiče od osnovnog proizvodnje, na primer proizvodnja ratarskih kultura koja najčešće služi za dobijanje tečnih goriva i agrošumarstvo, gde se dobijaju čvrsta goriva. Takođe, izvori ove energije mogu da predstavljaju i ostaci u biljnoj i stočarskoj proizvodnji. Međutim, činjenica je da se danas veliki deo poljoprivrednih proizvoda, koji se mogu koristiti kao hrana za ljude ili za životinje, koristi za proizvodnju bio-goriva. To su pre svega žitarice (kukuruz u najvećoj meri), ali i industrijsko bilje uljana repica, šećerna repa, šećerna trska i drugo. To su energetski najvredniji proizvodi i jasno je izražen rastući trend njihove upotrebe u neprehrambene svrhe. Ovde je važno istaći etički i ekonomski aspekt zauzimanja zemljišta sa kulturama koje služe za proizvodnju energije. Kao prvo, pitanje etičnosti korišćenja hrane za proizvodnju raznih vrsta goriva proizilazi iz činjenice da veliki deo svetske populacije gladuje, a ovakav vid korišćenja agrarnih proizvoda direktno ugrožava osiguranje dovoljnih količina hrane na globalnom nivou. 4 Drugo, 1 Ukratko, zeleni razvoj (Green growth) podrazumeva transformaciju trenutnog ekonomskog razvoja u održivi ekonomski razvoj, odnosno promociju rasta i razvoja uz redukciju zagađenja i emisije gasova koji uzrokuju efekat staklene bašte, povećanje efikasnosti korišćenja prirodnih resursa, očuvanje biodiverziteta i jačanje energetske sigurnosti. Takođe, ovakav rast bi trebao da doprinesu smanjenju siromaštva, kroz stvaranje perspektiva za rast zaposlenosti, ali i boljem kvalitetu života kroz poboljšavanje zdravstvene situacije (OECD, 2009). 3 Usled očekivanog rasta populacije, kao i tempa privrednog razvoja, u budućnosti se može očekivati, s jedne strane, rast potražnje za energijom, a s druge strane, rast potražnje za poljoprivrednim proizvodima u prehrambene svrhe, pogotovo za proizvodima stočarstva. Sve ovo ukazuje na to da proizvodnja energije iz poljoprivredne proizvodnje može samo u ograničenoj meri doprineti ostvarivanju energetske sigurnosti, pogotovo ako se imaju i vidu i ekološke posledice ovakvog načina proizvodnje energije (Field, B. C., Campbell, J. E., Lobell, B. D., 2008, pp ). 4 Procenjuje se da trenutno u svetu oko 870 miliona ljudi u većoj ili manjoj meri gladuje, što čini populaciju veću od stanovništva EU i SAD zajedno. Najviše ih je locirano u Aziji i Sub-saharskoj 45

46 ovakve tendencije dovode do rasta cena poljoprivrednih proizvoda, 5 što se negativno odražava na ekonomsku dostupnost hrane. Jasno je da su ovakvim trendom ugrožena populacija najsiromašnijih zemalja, ali i niže socijalne kategorije stanovništva relativno razvijenijih zemalja. Poseban problem ekspanzije poljoprivredne proizvodnje za proizvodnju energije predstavljaju negativne posledice po životnu sredinu. One nastaju usled intenziviranja biljne proizvodnje kroz povećanu upotrebu hemijskih inputa sredstava za zaštitu bilja i mineralnih đubriva. Pored toga, pojava monokulture je veoma česta, kao i uvođenja tzv. marginalnog zemljišta u proizvodnju, čime se dodatno pojačava pritisak na agrookruženje. Ovo poslednje, ogleda se kroz pretvaranje pašnjaka u obradivo zemljište, te krčenje šuma, što bi u krajnjem slučaju dovelo do smanjivanja raspoloživih površina za alternativnu, ekološki prihvatljivu, upotrebu. Takođe, povećana upotreba biomase zahtevala bi veći obim transporta, što bi usled emisije štetnih gasova, dodatno doprinelo zagađenju vazduha. Proizvodnja energije iz neprehrambenih proizvoda agrara, kao i ostataka poljoprivredne proizvodnje (žetveni ostaci i nus-proizvodi stočarske proizvodnje) predstavlja manje kontroverzan način stvaranje energije. 6 Međutim, efikasnost proizvodnje goriva je svakako manja, pošto su potrebni složeniji i skuplji proizvodni kapaciteti za pretvaranje ovakvih materija u bio-gorivo. Ipak, i neprehrambene poljoprivredne kulture bi mogle konkurisale za zemljište sa usevima koji se koriste za ishranu ljudi i stoke. U krajnjoj instanci, ovakav vid proizvodnje energije mogao bi imati sličan ili čak isti efekat kao i u prethodno opisanom slučaju. 7 Sa pozicije ruralnog razvoja, proizvodnja energije iz poljoprivrede može imate pozitivne posledice u smislu povećanja mogućnosti zaposlenja, kao i rasta poljoprivrednih dohodaka. Rast dohotka bi bio posledica povećanje tražnje, samim tim i cena poljoprivrednih proizvoda. S druge strane, perspektiva stvaranja novih radnih mesta zavisila bi od lokacije prerađivačkih kapaciteta, koja može biti i u urbanim centrima, tj. bliže tržištu i edukovanijoj radnoj snazi. Takođe, proizvodnja i upotreba bio-goriva može da poveća nivo kvaliteta života u ruralnim područjima i kroz unapređenje odnosu unutar samog ruralnog društva, povezujući proizvođače, prerađivače i potrošače na lokalnom nivou (Parris, K., 2004, pp ). Africi, gde živi preko 90% od ukupnog broja gladnih, a od navedenog broja čak 98% čine žitelji zemalja u razvoju ( 5 Rast cena hrane direktna je posledica rasta tražnje za poljoprivrednim proizvodima koji se koriste za proizvodnju bio-goriva. Na primer, u poslednjoj deceniji cena kukuruza u SAD-u je više nego utrostručena, što je direktna posledica korišćenja ove žitarice za proizvodnju bio-goriva ( 6 Korišćenje ekstremenata domaćih životinja kao materijala za proizvodnju bio-goriva može da ima pozitivne efekte na životnu sredinu, posebno u područjima sa intenzivnom stočarskom proizvodnjom, tj. velikim brojem uslovnih grla po ha poljoprivredne površine. Pozitivni efekti na agro-okruženje izostaju kod korišćenja žetvenih ostataka, pošto, usled vraćanja dela hranjivih materija u zemljište, zaoravanje istih predstavlja prihvatljiviji agro-ekološki postupak. Međutim, ako se žetveni ostaci spaljuju na njivi, onda korišćenje istih u proizvodnji energije ima i agroekološko opravdanje. 7 Smanjenje proizvodnje i/ili površina pod prehrambenim usevima, uz relativno neelastičnu tražnju za njima (što je slučaj za većinu žitarica), neminovno dovodi do rasta cena istih. 46

47 3. DRŽAVNA POLITIKA U PROIZVODNJI OBNOVLJIVIH IZVOZA ENERGIJE IZ POLJOPRIVREDE Državna politika prema proizvodnji energije iz poljoprivrede obuhvata čitav set politika, počev od agrarne politike, politike zaštite životne sredine, energetske politike i na kraju industrijske politike. Iz ovog se vidi kompleksnost formulacije politike prema proizvodnji obnovljivih izvora energije, pošto su za navedene politike u nadležni različiti resori državne administracije. Koordinacija svih relevantnih resora u cilju postizanja komplementarnosti među pojedinim politikama od ključnog je značaja za formulisanje koherentne politike koja treba da determiniše ovaj sektor. Relativni značaj ove politike zavisiće od značaja koji proizvodnja energije u poljoprivredi ima u nekoj zemlji. Tendencije u agrarnim politika većine razvijenih zemalja, kao i aktualni procesi trgovinske liberalizacije, rezultiraju redukovanjem proizvodno vezane podrške poljoprivrednim proizvođačima. 8 U tom kontekstu, glavno pitanje za državnu politiku je da li je ekonomski racionalno korišćenje biomase moguće bez državnih subvencija, odnosno u kojoj meri je ovako proizvedena energija tržišno konkurentna energiji dobijenoj od fosilnih goriva. Stoga je i ekonomičnost proizvodnje bio-goriva u tesnoj zavisnosti od cena fosilnih goriva, tj. odnosa cena bio-goriva i fosilnih goriva. Kako su cene bio-goriva veće, a potrošači uglavnom nisu spremni da plate skuplje gorivo, komercijalna konkurentnost bio-goriva može se obezbediti putem različitih oblika državnih subvencija od proizvodnih subvencije do poreskih olakšica i slično. Razvijenije zemlje, 9 danas, subvencioniraju proizvodnju obnovljivih izvora energije u poljoprivredi u celom proizvodnom toku i to kroz: promociju istraživanja, razvoja i širenja adekvatnih tehnologija, regresiranjem inputa za ovakvu proizvodnju, olakšavanjem pristupa izvorima finansiranja, poreskim olakšicama proizvođačima, kao i cenovnom podrškom, subvencioniranjem skladištenja i distribucije, i na kraju uticajem na širenje tržišta za ovakvim izvorima energije izgradnja potrošačke svesti, potrošačke subvencije i drugo (Burrell, A., 2011, pp. 6-7). Osim subvencioniranjem, rast konkurentnosti na tržištu goriva može se povećati i kroz razvoj tehnologije proizvodnje bio-goriva, kao i podsticanja vertikalnih i horizontalnih integracija u proizvodnom lancu, a u cilju povećanja ekonomije obima. Kod subvencioniranja proizvodnje obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede, vodeći se ekonomskim i ekološkim implikacijama, pažnja mora biti usmerena na pitanje koje oblike ovakve proizvodnje treba podsticati. Problem je što u dovoljnoj meri nisu 8 Ovakve tendencije su posebno izražene kod zemalja EU, gde je tokom poslednjih 20-tak godina značajno transformisana Zajednička agrarna politika (Common Agricultural Policy - CAP) u pravcu smanjenja proizvodno-vezanih oblika podrške poljoprivredi (coupling), tj. cenovne podrške. S druge strane, reforma CAP-a vodi ka jačanju podrške nezavisne od obima proizvodnje (decoupling) i to u najvećoj meri kroz sheme jedinstvenih plaćanja (Single Payment Scheme SPS). 9 Zemlje EU nemaju jedinstvenu politiku prema proizvodnju i korišćenju biomase u cilju dobijanja obnovljivih izvora energije, već svaka država članica razvija sopstvenu politiku u zavisnosti od istorijskih, ekonomskih i drugih specifičnosti. U junu godine zemlje članice EU podnele su njihove nacionalne planove za proizvodnju biomase (National Biomass Plans), što je u skladu sa Direktivom o obnovljivim izvorima energije (Renewable Energy Directive) iz godine. Razlike u pojedinim nacionalnim planovima posledica su različitih komparativnih prednosti i političkih preferencija. Federalna politika obnovljivih izvora energije SAD-a, u najvećoj meri se koncentriše ka proizvodnji bio-goriva, dok je manje interesovanje usmereno ka korišćenju biomase. 47

48 proučeni svi efekti ovakvog načina dobijanja energije. Svakako da se može očekivati da namenska proizvodnja biljnih kultura namenjenih proizvodnji bio-goriva ima pozitivne efekte na dohodak farmera, ali i moguće negativne efekte na životnu sredinu, kao i prethodno opisane negativne efekte na prehrambenu sigurnost. S druge strane, korišćenje nus-proizvoda poljoprivredne proizvodnje može pozitivno uticati kako na životnu sredinu, tako i na dohodak poljoprivrednog gazdinstva. U skladu sa napred navedenim, državna podrška proizvodnji bio-goriva trebala bi prevashodno biti usmerena na promociju ekološko održivih metoda korišćenja biljnih i životinjskih ostataka u proizvodnom procesu. Cilj bi bio poboljšanje ekonomskog položaja poljoprivrednog gazdinstva i to kroz povećanje racionalizacije proizvodnje, tj. puno iskorišćenost resursa, kao i veću energetsku nezavisnost samog gazdinstva. Naravno, ne treba zaboraviti i pozitivne efekte na agro-okruženje. Davanje proizvodnih subvencija može biti skuplji i neefikasniji vid podsticanja proizvodnje obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede za razliku od, na primer, podrške kapitalnim investicijama i istraživačko-razvojnim projektima usmerenim ka stvaranju boljih i efikasnijih tehnologija. Podsticanje i finansiranje istraživanja novih tehnologija, u kojima država ima neospornu ulogu, predstavlja jedan od osnovnih poluga za kreiranje održivog tržišta obnovljivih izvora energije. Naravno, država bi najviše trebalo da podstiče bazična istraživanja za koja privatni sektor nije zainteresovan. U protivnom, postoji rizik da državno podsticana istraživanja istisnu istraživanja koja bi bila preduzeta od strane privatnog sektora, kao i da se javi pristrasnost prema postojećim tehnologijama, koje će težiti da zadrže konkurentske prednosti u odnosu na nove tehnologije. Pored toga, uloga države je krucijalna u difuziji znanja prema ka poljoprivrednicima i proizvođačima energije. 10 Naravno, važno je omogućiti i adekvatne finansijske izvore za ulaganje u tehničke kapacitete neophodne za proizvodnju bio-goriva. Jasno je da je proizvodnja bio-goriva efikasnija u većim i centralizovanijim prerađivačkim kapacitetima. U tom smislu, državna politika mora biti usmerena u pravcu promocije stvaranja horizontalnih i vertikalnih integracija, što bi manjim farmerima olakšalo uključivanje u ovakav vid proizvodnje i u krajnjoj instanci povećalo cenovnu konkurentnost obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede. Pored potrošnje ovakve energije na samoj farmi, trebalo bi podsticati njenu proizvodnju i u komercijalne svrhe, gde je jedno od najvažnijih pitanja kako ovakve vidove energije distribuirati u komercijalne mreže. Ovakve intervencije su poželjne u cilju ispravljanja tržišnih barijera, čije postojanje je čest slučaj kod obnovljivih izvora energije. 11 Iako mnoge od ovih barijera nisu posledica tržišnih slabosti ili nedostataka, njihovo tolerisanje može postati uzrokom tržišnih slabosti (primer bi bio inertnost tržišta ka usvajanju novih tehnologija i slično). Ovde je važno praviti razliku između stalnih i povremenih tržišnih nedostataka. U drugom slučaju, korektivne mere bi trebale biti ograničenog trajanja i ako je moguće praćene i drugim merama u pravcu željene regulacije tržišta. Posebno je zanimljivo funkcionisanje 10 Ovde do izražaja dolazi značaj efikasno organizovane savetodavne službe, koje je od presudne važnosti kada je u pitanju prenos znanja ka, naročito, manjim poljoprivrednim gazdinstvima, čiji vlasnici uglavnom nemaju mnogo iskustva u ovakvim aktivnostima. 11 U kontekstu tržišnih nedostataka, obnovljivi izvori energije se mogu posmatrati slično kao javna dobra ili eksternalije, pa u tom pravcu treba razmišljati i kod formulisanja državne politike u cilju redukcije ovih nedostataka. 48

49 složenog lanca snabdevanja tržišta, gde su intervencije moguće u mnogim njegovim tačkama. U tom kontekstu, neophodno je dobro poznavanje funkcionisanja lanca snabdevanja, kako bi se identifikovale one tačke, gde podsticaji moraju biti pojačani u cilju prevazilaženja određenih ograničenja. 4. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Ostvarivanje održivog ekonomskog razvoja, odnosno rešavanje problema iscrpljivanja raspoloživih fosilnih goriva, ali i narastajućih ekoloških problema, utiče da pitanje obnovljivih izvora energije postaje sve aktuelnije. Poljoprivreda predstavlja relativno značajan potencijalni izvor ovakve energije, koja može da se produkuje kao osnovni proizvod ili da nastane usled korišćenja nus-proizvoda biljne i stočarske proizvodnje. Formulisanje adekvatne državne politike prema proizvodnji obnovljivih izvora energije u poljoprivredi podrazumeva sagledavanje ekonomskih, ekoloških i socijalnih konsekvenci iste. S jedne strane, može se očekivati rast prihoda farmera, kao i pozitivno dejstvo na razvijenost ruralnih područja, dok se s druge strane, korišćenje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za proizvodnju energije može imati niz negativnih posledica. U tom kontekstu, državna politika bi u najvećoj meri trebala biti usmerena na podršku istraživanju i razvoju tehnologija u korišćenju biljnih i stočarskih ostataka, kao i difuziji znanja. Ovim putem najefikasnije bi se delovalo na rast tržišne konkurentnosti ovako proizvedene energije uz najmanje ekološke rizike. 5. LITERATURA 1. ADELAJA, A., HAILU, Y. (2008): Renewable Energy Development and Implications to Agricultural Viability, American Agricultural Economics Association Annual Meeting, Orlando, FL, July ( edu/bitstream/6132/2/ pdf). 2. BARROS, G., ALVES, L., OSAKI, M. (2010): Bio-fuels, food security and compensatory subsidies, China Agricultural Economic Review, Vol. 2, Issue 4, pp BURRELL, A. (2011): Renewable energy from the rural sector: the policy challenges, OECD, Paris. ( / pdf). 4. FIELD, C., CAMPBELL, E., LOBELL, D. (2008): Biomass energy: the scale of the potential resource, Trends in Ecology and Evolution, Vol. 23, Issue 2, pp OECD (2009): OECD and Green Growth: Statement on OECD s Green Growth Strategy, OECD, Paris. ( 6. PARRIS, K. (2004): Agriculture, Biomass, Sustainability and policies: an Overview, in: Biomass and agriculture: Sustainability, markets and policies, OECD, pp

50 RENEWABLE ENERGY IN AGRICULTURE AND PUBLIC POLICY FORMULATION ZEKIĆ, S., TICA, N., MILIĆ, D. 12 Summary Energy production in agriculture is linked to a whole range of economic and environmental consequences, depending on the approach to such production. In the other words, the energy production can be main activity of agriculture or the result of rationalization of production in terms of utilization of byproducts and waste. Environmental, economic and social implications are the basic parameter in the formulation of appropriate national policies in this sector. Energy production from agriculture can improve farm income, as well as increasing the efficiency of resource use, but also have negative effects, both on the environment and on food security at the global level. Accordingly, formulating the policy towards agriculture should be as the resources basis of the country s energetic. In this context, the interests of farmers and the development of rural areas must be taken into account, since it will increase demand for agricultural products and their prices, and consequently, make gains. This is important in context of the economic backwardness of rural areas, as well as the downward trend in productionrelated support in agriculture. On the other hand, government policy should not promote environmentally unacceptable agricultural development, as well as a tendency to increase in prices of basic food products, especially cereals, and thus the product of animal origin. Key words: Agriculture, Renewable energy, Biomass, Policy. Primljen: Prihvaćen: PhD Stanislav Zekić, Docent, University of Novi Sad, Faculty of Economics, Subotica, zekics@ef.uns.ac.rs; PhD Nedeljko Tica, Full Professor, mr Dragan Milić, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture. The research was carried out within the project: "The economic justification of the use of crop residues as a source of energy", which is funded by the Provincial Secretariat for Science and Technological Development. 50

51 UDC: 338: Pregledni rad Review paper КРЕТАЊЕ ЦЕНА АГРАРНИХ ПРОИЗВОДА И ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ИНФЛАТОРНА КРЕТАЊА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ ЊЕГОВАН, З., ПЕЈАНОВИЋ, Р., ДРАГАНИЋ, М. 1 Резиме Аграрни производи у Републици Србији су директно изложени тржишним кретањима па с обзиром на значајнију либерализацију спољнотрговинских токова последњих деценија долази до преливања цена са међународног на домаће тржиште. Из тог разлога, аутори посматрају кретање цена аграрних производа на међународном тржишту и траже разлоге који доводе до значајних ценовних флуктуација. Аутори сматрају да цене аграрних производа морају бити фактор стабилизације инфлације. Отуда је циљ рада да укаже на значајан утицај цена аграрних производа на инфлаторна кретања у Републици Србији, као и на начин на који треба неутралисати и/или ублажити овај утицај. Такође, поставља се питање, и тражи одговор, какав микс монетарне политике у комбинацији са фискалном и структурном политиком, треба практиковати да би се одржала стабилност привредног система Кључне речи: Цене аграрних производа, међународно тржиште, инфлација, монетарна политика, структурна политика. 1. УВОД Проблематика инфлације, и утицаја појединих фактора на нестабилност привреде, значајно је условљена кретањем цена аграрних производа, и то уколико више уколико је поједина земља неразвијенија. Ова тематика је значајна и актуелна и за развијене и за неразвијене земље, и то у континуитету. Притом, у непосредној прошлости, актуелност ове теме у Републици Србији се могла уочити посебно током 2005, 2007, и године. Наиме, због неповољних природних услова, не само на подручју Балкана, већ и на глобалном нивоу, дошло је знатног смањења 1 Др Зоран Његован, ред. проф., Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет, Нови Сад, njegovan@polj.uns.ac.rs, Др Радован Пејановић, ред. проф., Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет, Нови Сад pejanovic@polj.uns.ac.rs, MSc Миљан Драганић, miljan_drg@yahoo.com. 51

52 приноса најважнијих пољопривредних култура. У вези са тим, мала понуда примарних аграрних производа се одразила на њихове цене и на светким берзама. На простору Републике Србије, и у окружењу, пољопривредна производња је једна од важнијих делатности која је тај епитет стекла не због чињенице да је овај привредни систем посебно уређен, већ због тога што је она у условима неразвијености укупног привредног система, доминантна делатност и под значајним утицајем природних фактора. Из тог разлога, у случају неповољних климатских услова, долази до смањења приноса примарних пољопривредних производа који се даље одражава на нестабилност цена. Наравно да то даље има консеквенце на кретање инфлације. Процес транзиције држава као што је Република Србија, и паралелно са тим, њихова конвергенција ка пуноправном чланству у Европској унији, праћени су с једне стране, потребом за макроекономском стабилизацијом, а са друге стране, за спровођењем структурних реформи. Притом, макроекономска стабилизација подразумева успостављање унутрашње и спољашње равнотеже, при чему посебно треба нагласити да се унутрашња равнотежа огледа, између осталог, и у ниској и стабилној стопи инфлације 2. Република Србија је као суверена држава, са својом валутом, перманентно у позицији да монетарним мерама регулише стање на тржишту обзиром да структурне мере већ деценијама изостају у обиму који би био сигнификантнији. Отуда на важност ове теме за Републику Србију, посебно у претходне три деценије када се инфлација у Републици Србији није спустила испод четири одсто, а сa краја XX века, када је достизала астрономске износe. Тај период бележи висину инфлације другу по интензитету а прву по трајању, период тзв. хиперинфлације. Данас, инфлација у Републици Србији има вишедимензионални карактер. Преплићe се инфлација тражње са инфлацијом трошкова, структурном и увезеном инфлацијом. Притом је, инфлација у Републици Србији одраз неуређености привредног система. У таквим условима, Република Србија перманентно примењује монетарне мере и инструменте којима регулише тржиште. Поучени разорним дејством инфлације у скорој прошлости, креатори економске политике покушавају да одрже инфлаторну стопу у планираном интервалу. 2. РЕЗУЛТАТИ РАДА СА ДИСКУСИЈОМ 2.1. Кретање цена аграрних производа на међународном тржишту Економске тенденције иду у правцу остваривања заједничког тржишта у коме државе егзистирају, али и у коме робе, услуге и новац неометано протичу. Уз савремени модел државног уређења, неизоставан је концепт отворене привреде. Отвореност привреде почива на постулатима (нео)класичне теорије. Уколико се 2 У овим државама, монетарна политика поред инфлаторне стопе мора да води рачун и о другим факторима који могу проузроковати нестабилност. Кретање (не)запослености, економски раст, кретање цена финансијске и реалне активе, степен задужености привредних субјеката и банака тзв. leverage, а присуство нетранспарентних и сложених финансијских деривата, само су неки од могућих фактора који су у стању да угрозе стабилност држава у транзицији. 52

53 једна држава сматра отвореном, онда она није имуна на кретања на међународном тржишту. Понекад, овај утицај може бити пресудан за привредна кретања у држави. Да ли ће и колико утицати, зависи од могућности и способности државе да интервенише на тржишту и тако смањи флуктуацију. У аграрном сектору је могуће извршити утицај, али се на међународној сцени он мора осетити. Аграрни производи, који су основ у производњи хране, по својим особинама заузимају значајно место. Разлог томе није само употребна вредност, већ и сигурност, а посматрано са макро нивоа, потребна је прехрамбена независност да би се могло утицати на неке светске токове. Према проценама економских експерата прошло је време јефтине хране. У последњих десет година, цене ратарских култура повећане су у свету чак четири пута (Пејановић и Његован, 2009). Национално тржиште аграрних производа је под утицајем међународног тржишта, с тим да обезбеђивање прехрамбене сигурности која изискује оптималну аграрну политику, решава две битне ставке. Прво, скок цена аграрних производа на међународном тржишту, утицаће на националне цене и самим тим на инфлацију. Разлика између појединих држава јесте само у ком ће се интензитету ове промене осетити. У години, многе економије су осетиле утицај промене цена аграрних производа на међународном тржишту. Највећи негативни ефекат је био углавном за мање развијене државе. Због већег учешћа у потрошачкој корпи базна инфлација ових држава је угрожена. Ти директни ефекти називају се првим кругом утицаја. Други круг утицаја је садржан у очекивању будућег кретања цене хране. Уколико се очекује наставак раста цена аграрних производа, почиње да расте притисак на повећање надница, што доводи до пораста базне инфлације. Промена цена на међународном тржишту аграрних производа у првом таласу захвата мање развијене државе, а разлог томе лежи у чињеници да становништво тих држава одваја већи део породичног буџета на куповину аграрних производа тј. хране. Пораст цена аграрних производа у овим државама има утицаја на инфлаторна кретања. Примери држава где је цена аграрних производа била главни инфлаторни фактор (за годину) јесу Шри Ланка (34%), Костарика (21%), Египат (13,5%) и др. У бројним државама и регијама, инфлација цена хране је виша од агрегатне инфлације, и стога придоноси инфлаторном притиску. На пример, у Европи и Средњој Азији, укупна инфлација је године износила у просеку 10%, инфлација цена хране 15%, а инфлација цена хлеба и жита 23% (Alam и Vybornaia, 2008). Такође, истраживање које је рађено у осам држава света 3 показује како промена цена аграрних производа утиче на животни стандард (сиромаштво) и инфлацију. Они у обзир узимају директне учинке промена робних цена и учинке кроз промене у висини надница неквалификоване радне снаге. Резултати показују да је, у шест од осам посматраних држава, пораст цена прехрамбених производа, повезан са значајним порастом сиромаштва. Просечни показатељи за тих осам земаља показују да је пораст цена хране између и године узроковао пораст сиромаштва за 3%. Такође, анализа која је користила алтернативни ценовни индекс пондерисаном према узорку потрошача у Латинској Америци, упућује на то да је, у већини држава ефективна стопа инфлације са којом се сиромашни суочавају, виша од службене стопе од 3%. 3 Бразил, Аргентина, Чиле, Колумбија, Куба Египат, Либија и Мароко. 53

54 Актуелна економска криза 4 узрокује флуктуације на тржишту аграрних производа. Ова криза је довела у питање концептуалне основе глобализације и економске политике на којима је почивао рекордно високи економски раст током последњих деценија (Вујовић, 2011). Најупућенији аутори (на пример Claessens, Reinhart) говоре да финансијски систем, тржиште некретнина и акција (капитала) никада до сада нису били у истом временском периоду у кризи. Тржиште хране није остало имуно на кретања на осталим тржиштима. Велике осцилације поклапају се са временским периодом настанка финансијске кризе. Данашња ситуација је донекле стабилнија, али и даље неизвесна. На светском тржишту хране, мерена индексом цена хране (Food Price Index), цене хране стагнирају или доживљавају пад. Међутим, кретања цена хране је тешко предвидети јер су поново могућа значајна осциловања. Посматрано на дневном нивоу, цене доживљавају велике осцилације. Разлог томе је пораст цена инпута у примарној пољопривредној производњи, који су под утицај цена нафтних деривата. Просечна цена нафте за годину износила је 90 долара за барел. Цена нафте утицала је на кретање акција на најзначајнијим светским берзама. Овај обрачунски период поклапа се са периодом настанка економске кризе која је најпре захватила САД 5. Цена године вртоглаво пада због економске (не)активности. Овакве ценовне шокове осетиле су све гране привреде па су и њихове цене у значајној мери се дефинисале на основу кретања цена нафте. Цене аграрних производа нису биле изузетак. Графикон 1. Индекс светских цена хране Chart 1. Index of global prices of food Извор: Аутори (према подацима 4 Садашња економска ситуација се не може сматрати и оправдати појавом економских циклуса како је представљу неки аутори. Актуелна економска криза је криза привредног система и економске мисли. 5 Аналитичари "Goldman Sachs"-а истакли су да је пораст цена нафте условљен чињеницом да су САД ушле у рецесију, валутним махинацијама као и због геополитичке напетости. 54

55 Економска политика треба да уреди односе између привредних субјеката, а резултат тога јесте постизање тржишне стабилности. У очувању стабилности учествује и аграрни сектор за који је од фундаменталног значаја стратегија производње у будућем периоду. Табела бр. 1 доноси базне промене у односу на годину, верижне индексе у периоду Године, као и вредости FPI (food prices index). Из претходних графичких представљања може се закључити да је у години достигнута највиша просечна вредност FPI (просечна вредност 164.4) што кореспондира и високим стопама инфлације (увећање инфлаторне стопе је присутно у свим анализираним државама). Међутим, раст цена хране у години није био праћен коњунктуром у светској привреди, већ је више био последица утицаја других фактора а понајвише повећања цена нафте (Његован и сар., 2012). Вредност FPI за фебруар године, номинално је износио 215 поена (графикон 1) и виши је за отприлике 2.4 поена (или 1%) у односу на јануар месец 2013 године. Резултат повећања изазван је вишим ценама шећера, уља и жита, док је цена млечних производа незнатно пала. Вредност овог индекса у фебруару године је износио 238 поена и то је била максимална вредност за ту годину. Ако се изврши компаративна анализа о просечног кретању цена хране (FPI) и података о стопи инфлације (табела 1), долази се до спознаје да су цене аграрних производа могле имати одређен утицај јер се раст цена аграрних производа одразио на раст потрошачких цена. Табела 1. Просечне годишње стопе инфлације (HICP - inflation rate) и промене индекса цена хране (Food Price Index-a) Table 1. Average annual inflation rates (HICP - inflation rate) and changes in the price index of food (Food Price Index) ЕУ (27) В. Британија САД Јапан Food price индекс Верижна промена FPI Базна (2000) промена FPI Извор: Аутори. Треба имати у виду да енергенти и храна представљају факторе који директно дефинишу стопу инфлације 6. Последице искакања инфлације и планираних интервала не треба посебно елаборирати јер она проузрокује генералну нестабилност привредног система. Поставља се питање колики је маневарски простор Централних банака у испуњењу циља таргетиране инфлације? Јер је у 6 Цене енергената и хране постижу највећи степен осциловања. Разлог томе лежи у специфичности самих производа (Више види: НБС, 2012) 55

56 условима неразвијеног тржишног механизма, недисциплине у фискалном и финансијском делу, непостојања јасно издиференциране структурне политике у реалном сектору (ове одлике има привреда Републике Србије), нереално очекивати да се само монетарним мерама постигне стабилност цена на дуги рок. Светска банка прогнозира наставак колебања цена хране у наредном периоду, због бројних како глобалних, тако и интерних фактора. У вези са тим, Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација (ФАО) наводи податак да су државе света у години потрошиле милијарди долара на увоз прехрамбених производа, што је 21% више него године. Процене ФАО-а су да ће до године тражња за храном порасти између % у односу на годину. Истовремено, процењује се да ће раст пољопривредне производње износити просечно 1,7% годишње до године, што је смањење у односу на 2,6% у претходној декади. Стога су очекивања да ће ово удвостручити цене основних животних (прехрамбених) производа у наредне две деценије. Због оваквих тенденција, храна ће у наредном периоду све више бити стратешки производ који у значајној мери може оптерећивати односе између неких земаља света Фактори нивелације цена аграрних производа на међународном тржишту Фактори који су утицали на кретање цена аграрних производа на међународном тржишту временом су се смењивали. Некада су они објективни, али постоје и ситуације да је промена цена аграрних производа на међународном тржишту била изазвана разним спекулативним радњама. У агроекономским круговима се води дебата око груписања фактора који утичу на цену по степену важности. Главни узроци су идентификовани као 8 : пораст тражње за аграрним производима у државама у развоју; већа цена горива (раст трошкова транспорта) и основних средстава неопходних за пољопривредну производњу; специфичност пољопривредне производње која се огледа у утицају природних фактора (сиромашна жетве у неким великим државама извозницима аграрних производа); диверзија прехрамбених усева за производњу биогорива; политика ограничавања извоза хране од стране неких земаља итд. У последњој деценији, пораст производње енергије из обновљивих извора је један од најзначајнијих фактора који је утицао на драстичну промену цена аграрних производа на међународном тржишту. Количине примарних пољопривредних производа који се користе у производњи биодизела и биоетанола се константно 7 Заседањем министара пољопривреде осам најзначајнијих држава (Копенхаген 2008) децидно је послата порука о неопходности увећања производње хране. Прогнозе су дате за период до године до када би требало удвостручити производњу 8 Такође, присутне су и спекулативне радње које су у највећој мери диктиране од стране економски развијених држава. Хелберинг, Т., Мерсен-Блекмен, В., Ченг, В. и др. сматрају да раст цена аграрних производа на светској берзи не одсликава право стање понуде и тражње, већ да велике економске силе спекулативним радњама подижу цену оних производа који су тренутно у њиховом поседу. 56

57 повећавају па тако, од целокупне производње кукуруза у свету 15% производње кукуруза је отишло у производњу биоетанола. Експанзија производње биогорива има за последицу притисак на цену пољопривредних производа. Главни економисти Америчког одељка за пољопривреду у појављивању пред Заједничким економским комитетом (део Конгреса) тврде да повећавање цена кукуруза и соје на међународном тржишту изазвала производња биогорива (Glauber, 2008). Међународни монетарни фонд је проценио да повећана тражња за кукурузом који се користи у производњи етанола чини 70 одсто раста цене кукуруза и 40 одсто раста сoje. Из тих разлога, у последњој деценији долази до измене сетвене структуре. Само су САД у години повећале површине са кукурузом 23 одсто. Ове промене довеле су до пада учешћа соје за 16 одсто (Mitchell, 2008). Код соја наредне године (2008) долази до пада производње који се одражава на пораст цена соје на међународном тржишту за невероватних 75 одсто. Надаље, присутни су и научници који тврде да је важан фактор експанзивна монетарна политика у кључним индустријским државама. То је довело до ниских каматних стопа и оштрог пада вредности америчког долара (Видети: Frankel, 2006 и Krichene, 2008). Пад вредности долара 9 условио је пораст цена хране на међународном тржишту. У периоду до почетка кризе, у периоду јануар до јуна године амерички долар у односу на евро слаби 35 одсто. Нека истраживања (Gilbert, 1989; Baffes, 1997 и др.) су показала да депресијација долара утиче на повећање доларске цене која се може одразити на еластичност тражње у интервалу 0,5 до 1. Такође, долар је ослабио и према азијским валутама (посебно према јуану), али не у толикој мери. Процене су да је долар у односу на азијске валуте ослабио 26% (USDA, 2008). Теоретски посматрано еластичност би требала да буде мања од 1, али због различитог вођења девизне политике то није у потпуности веродостојно (Mathew и Liefert, 2007). Поређење стварног пондерисаног реалног курса и индекса цена хране показује јаз између депресијације валуте (у овом случају долара) и повећања цена хране. Ако се еластичност узима да је у распону 0,5 до 1, раст цена хране због пада вредности долара био би око 20 процената у посматраном периоду. Све присутнији фактор јесте тенденција преласка на исхрану која садржи више калорија, а то су намирнице које садрже висок садржај протеина- месо, млеко и млечни производи, риба и морски плодови и сл. Пораст економског благостања доводи до повећане тражње за храном са више калорија а стопа раста производње расте споро или у неким годинама опада. Ова ставка врши и притисак на коришћење земљишта. У развијеним државама где становништво релативно мали део породичног буџета одваја за храну имамо тенденцију здраве исхране. Овај систем исхране заснива се на медицинском домену који подразумева да је здравије се хранити самим сировим прехрамбеним производима. Ова тенденција иде у правцу смањења утицаја на примарну пољопривредну производњу. 9 Ниска вредност америчког долара и висина каматних стопа у САД, као и страх од растуће инфлације у наредном периоду, могу такође имати утицај на аграрне цене. Међутим, утицај ових фактора је сигурно јачи од злата и метала, а најслабија за нетрајне прехрамбене производе. 57

58 2.3. Утицај цена аграрних производа на инфлаторна кретања у Републици Србији Укупна инфлација, која представља индекс потрошачких цена, у Републици Србији обухвата: базну инфлацију 10, небазну инфлацију без нафтних деривата, и раст цена нафтних деривата. Графикон 2. Кретање укупне базне инфлације и утицај промене цене хране Chart 2. Trends in total base inflation and the impact of changes in food prices Извор: Ђукић и сар., Према прорачуну утицај базне инфлације на индекс потрошачких цена је 66,5%, небазне инфлације без деривата нафте 29% а цена нафтних деривата 4.5%. На графикону 5. се види како нестабилност цена хране која је праћена нестабилношћу производње у аграрном сектору утиче на базну инфлацију. Аграр може (и утиче) и индиректно да утиче на инфлацију. Када се говори о постављању циља кретања у аграру у великој мери одлучује инфлаторно кретање у тој години јер је храна у индексу потрошачких цена прилично заступљена. Такође, аграрни сектор утиче у значајној мери приликом рачунања трошковног притиска на цене индустријско-прехрамбених производа. Прорачун учешћа хране у базној инфлацији RMCP t =logp t prim_agr - log P t proc_food 10 Кретање базне инфлације везано је за многе факторе а најзначајнији су курс стране валуте према динару као и кретање цена примарних пољопривредних производа. 58