Propisi o izvršenju krivičnih sankcija Srbije iz ugla rodne ravnopravnosti: potencijalna diskriminacija osuđenica. Opšte napomene

Transcription

1 Prof. dr Slobodanka Konstantinović Vilić Prof. dr Snežana Soković Propisi o izvršenju krivičnih sankcija Srbije iz ugla rodne ravnopravnosti: potencijalna diskriminacija osuđenica Opšte napomene U Srbiji, kao i u većini zemalja u svetu, žene čine manjinu opšte zatvorske populacije: obično između 2%, 8% i 10% ukupne populacije zavorenika. Zbog toga su sistemi izvršenja krivičnih sankcija i režimi u zatvorskim ustanovama skoro su u potpunosti dizajnirani za većinsku mušku populaciju počev od arhitekture zatvora, režima, uslova života, procedura o bezbednosti i upotrebe mera prinude objekata za zdravstvenu zaštitu, kontakata sa porodicom, rada i ostalih oblika tretmana. Tako izgleda da su u većini zemalja ženski zatvori ustvari adaptacija zatvora za muškarce. U pogledu normativnog regulisanja postupka izvršenja krivičnih sankcija, prava i obaveza lica prema kojima se izvršavaju krivične sankcije, organizacije života i rada osuđenika u kazneno popravnim zavodima ne postoje rodno osetljivi propisi, već se u okviru postojećih propisa koji važe za oba pola, izdvaja nekoliko odredbi koje se odnose samo na osuđenice i namenjene su pojačanoj zaštiti položaja žena kada su u zatvoru, odnosno pritvoru. Posledica ovakvog regulisanja je neadekvatno i nedovoljno sagledavanje specifičnih potreba zatvorenica i manji nivo zaštite ženskih ljudskih prava, zaštite od diskriminacije, mučenja ili ponižavajućih postupaka i kažnjavanja u zatvorskim uslovima života. Osnivanje posebnog zatvora za žene, koje datira iz davne prošlosti, predstavlja veoma značajnu prekretnicu u istoriji zatvaranja i kažnjavanja žena. Prvi zatvor koji je otvoren godine samo za žene u Amsterdamu ( Spinhuis ) imao je status ustanove u koju su zatvarane žene skitnice, prosjakinje i prostitutke, u kojoj je vladala urednost i red, a zatvorenice su radile za holandsku tekstilnu industriju i interne potrebe. 1 Ipak, u to vreme žene su uglavnom zatvarane zajedno sa muškim osuđenicima u iste institucije, a tek sporadično je bilo posebnih institucija za žene u evropskim zemljama. Tek u prvoj polovini XIX veka u Evropi i SAD počelo je osnivanje odvojenih zavoda za žene i muškarce, pre svega zbog sprečavanja iznuđenih ili dobrovoljnih kontakata, onemogućavanja međusobnih loših uticaja i uvođenje novih programa postupanja. 1 Konstantinović Vilić, S., Kostić, M.: Penologija, SVEN, Niš, 2006; Konstantinović Vilić, S., Petrušić, N.: Žene, zakoni i društvena stvarnost, Knjiga druga, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju Niš, SVEN, 2010., s. 427.

2 Nastankom posebnih zavoda za žene postavilo se pitanje kako urediti izvršenje kazne lišenja slobode za osuđenice: da li po istim principima i istom sistemu kao za osuđenike ili primereno posebnim karakteristikama osuđenica i vrsti ženskog kriminaliteta. Osim toga, postavilo se pitanje kako promeniti sivu, formalnu i bezličnu zatvorsku atmosferu i izgled zatvora kao ustanove u celini u skladu sa ženskim osobinama, shvatanjima, vrednostima i emocijama. Znači, kako zatvor što više približiti proširenom porodičnom domu. U poslednjoj četvrtini XIX u SAD je došlo do značajnih promena u ženskim zatvorima. Inicijativa za reformom došla je od tzv. socijalnih feministkinja, koje su tražile osnivanje posebnih popravnih zavoda za žene, sličnih kao zavodi za maloletnike. Idealan popravni zavod za žene zamišljen je kao porodični dom, gde se osuđenice pod mentorstvom vaspitačice ( uzorne i saosećajne majke ), uče različitim veštinama i ženskim vrlinama. 2 Počev od XX veka pa nadalje, postepeno slabi uverenje da se resocijalizacija osuđenica može postići njihovim boravkom u kaznenim zavodima, posebno ne onim zatvorenog i poluotvorenog tipa, već da je neophodno pribegavati alternativnim sankcijama, kao što su uslovna osuda, novčana kazna, naknada štete, rad u korist zajednice, opomena i dr.i osnivanje posebnih ustanova za osuđenice koje su zavisne od psihoaktivnih supstanci ili su duševno obolele. Ovo tim pre što se u okviru proučavanja kriminaliteta žena došlo do zaključka da je izvršiteljka krivičnih dela manje opasna za društvo nego što je društvo opasno po nju: društvo joj, naime, nije osiguralo odgovarajuće mehanizme da se sama odbrani od nasilja, odnosno nije joj omogućilo korišćenje krivičnopravne zaštite od nasilnika, a krivičnopravnom sankcijom vraća je na isto ili gore mesto u društvu Međunarodni standardi ljudskih prava primenjeni na zatvorenice Na međunarodnom planu retko se ukazuje na specifičnost položaja žena osuđenih na kaznu lišenja slobode - svi postavljeni standardi o položaju osuđenika uglavnom važe za oba pola. Čak i dokumenti koji regulišu samo ženska ljudska prava, na primer Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (Convention on the Elimination of All forms of Discrimination against Women - CEDAW) 4 i Pekinška deklaracija i platforma delovanja (Being Declatation and Platform for Action) 5 ne sadrže odredbe koje se odnose na žene u zatvorima. S obzirom na to da nema posebnih dokumenata, za žene zatvorenice važe kao i za mušku zatvorsku populaciju Univerzalna deklaracija OUN o ljudskim pravima (Universal Declaration of Human Rights), Međunarodni ugovor o građanskim i političkim pravima (International Covenant on Civil and 2 Žene i kazna zatvora, uredile Grozdanić, V., Šelih, A., Pravni fakultet Sveučilišta u Rijeci, 2001., s Nikolić Ristanović: Družbeno nadzorstvo in kriminaliteta žensk, Revija za kriminalistiko in kriminologijo, 1991, št. 1, str Konvencija je usvojena godine, a stupila na snagu kao međunarodni ugovor godine. 5 Doneta godine. 2

3 Political Rights), Konvencija UN protiv mučenja i drugih oblika okrutnog, nehumanog i degradirajućeg tretmana ili kazne i njen opcioni protokol (Convention against Torture and Other Cruel, Inhuman or Degrading Treatment or Punishment and its Optional Protocol), Evropska Konvencija o sprečavanju mučenja i nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (European Convention for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment and its Optional Protocol), Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropska zatvorska pravila (European Prison Rules) i Standardna mimimalna pravila za postupanje za osuđenicima (Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners). Iz ovih dokumenata proizilazi da posebenu pažnju treba posvetiti zaštiti ugleda i časti zatvorenica, kao i zaštiti od svih postupaka koji bi predstavljali mučenje, ponižavanje ili dodatno kažnjavanje. Na osnovu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, (1966. godine), Odbor za prava čoveka je preporučio da čuvari ženskih zatvora, posebno oni koji dolaze u neposredan kontakt sa osuđenicama ili vrše nadzor u toku noći, moraju biti žene, a da muški čuvari zatvora ne bi smeli učestvovati u onim merama koje uključuju telesni dodir (pretres i sl. ). Preporučeno je da i medicinsko osoblje za zatvorenice bude ženskog pola i da u kaznenim ustanovama (ili izvan njih) zatvorenicama obavezno bude imaju osigurana lekarska nega ginekologa. Zatvorenicama se takođe mora omogućiti obavljanje lične higijene i snabdevanje potrebnim sanitetskim materijalom. Nekoliko posebnih odredbi o ženskim licima zatvorenim u zavode postoje u Standardnim mimimalim pravilima, Rezoluciji kongresa UN (Karakas, 1980) i Rezoluciji o tretmanu prema ženama u krivičnom pravosuđu (Milano, 1985.) U Standardnim minimalnim pravilima UN o postupanju sa zatvorenicima, koja su usvojena na Prvom kongresu Ujedinjenih Nacija za prevenciju kriminala i tretman prekršilaca godine i odobrena od strane Veća za ekonomiju i društvo UN (Economic and Social Council) godine, postoji nekoliko odredbi koje se odnose na ženska lica zatvorena u zavode. U odredbama Standardnih minimalnih pravila sadržane su ključne reference za evaluiranje uslova u zatvorima. U čl. 8 predviđeno je da muška i ženska lica treba da budu zatvorena u različite zavode, a u zavodima gde su smeštena muška i ženska lica zajedno, prostorije određene za smeštaj ženskih lica treba da budu odvojene. U čl. 23 predviđeno je da u zavodima za žene moraju postojati posebni uređaji potrebni za lečenje bremenitih žena, žena koje se oporavljaju od porođaja ili bolesti. Ako je dete rođeno u zatvoru, važno je da se to ne pominje u ispravi kojom se potvrđuje rođenje. Kada je majkama, koje su u zatvoru, dozvoljeno da zadrže svoje novorođenče, treba preduzeti sve mere da se organizuju dečje jasle sa kvalifikovanim osobljem, gde bi novorođena deca bila smeštena. Iako su Standardna minimalna pravila Ujedinjenih Nacija o postupanju sa zatvorenicima još uvek relevantna i važna, ona su samo jedan deo okvira međunarodnih standarda ljudskih prava koji se 3

4 moraju primenjivati na žene u zatvorima. Razumevanje problema kao što je rod, nasilje prema ženama i prava dece, povećalo se u velikoj meri od kada su ova Pravila usvojena. Osoba ne gubi svoja ljudska prava ako je u zatvoru. Kao što se navodi u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava iz godine (Universal Declaration of Human Rights), država može samo ograničiti prava i slobode osobe uključujući i prava i slobode osobe koja je zatvorenik - zbog obezbeđivanja priznavanja i poštovanja prava i sloboda drugih i zbog zadovoljavanja zahteva moralnosti, javnog reda i ošteg blagostanja u demokratskom društvu.20 Primena ovog principa u vezi sa zatvaranjem izložena je u Osnovnim principima za tretman zatvorenika (Basic Principles for the Treatment of Prisoners) koja predviđaju da će svi zatvorenici zadržati ljudska prava i slobode onako kako je izloženo u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava i drugim dokumentima o ljudskim pravima koja država priznaje, osim onih ograničenja koja su dokazivo neophodna samom činjenicom da je neko u zatvoru. Komitet Ujedinjenih Nacija za ljudska prava (UN Human Rights Committee) je objasnio šta ovo znači u vezi sa Međunarodnim Ugovorom o građanskim i političkim pravima (International Covenant on Civil and Political Rights). Osobe u zatvoru ne smeju biti podvrgnute nikakvoj vrsti teškoća ili ograničenja osim onih koje su rezultat lišavanja slobode. 6 Kada se ispituje tretman zatvorenica, mora se uvek postaviti pitanje da li ograničenja njihovih prava proizilaze iz činjenice što su lišene slobode ili se radi o dodatnim ograničenjima koja su neizbežna u zatvorskoj sredini i nisu u vezi sa lišavanjem slobode. Rezolucija doneta u Karakasu više se odnosi na tretman prema osuđenicama i predviđa da sa ženama u toku suđenja, pritvora i izdržavanja kazne treba postupati pravedno uz poštovanje načela ravnopravnosti, a posebnu pažnju treba posvetiti ženama koje su trudne i deci koju one rode. Rezolucija o tretmanu prema ženama u krivičnom pravosuđu, doneta na Kongresu UN u Milanu godine sadrži nekoliko preporuka koje se odnose na postupanje prema zatvorenicama: u zatvorima treba da postoje posebne službe koje će voditi brigu o posebnim potrebama punoletnih i maloletnih žena prestupnica; u svakom slučaju treba ispitati alternative zatvaranja u svakoj fazi postupka da bi se osiguralo pravedno i ravnopravno odmeravanje i izricanje kazni primerenih prestupu; razraditi strategiju za osiguranje korektnog postupanja prema ženama prestupnicama i podstaći saradnja sa socijalnim i medicinskim službama. Na jednom broju međunarodnih foruma naglašena je potreba da se preispitaju zatvorski sistemi, norme i standardi zatvora, imajući u vidu potrebe žena. Šesti Kongres o prevenciji kriminala i tretmanu prekršilaca (The Sixth UN Congress on the Prevention of Crime and the 6 Human Rights Committee, Forty-fourth session, 1992: General Comment 21 on the rights of persons deprived of their liberty, para 3, U.N. Doc. HRI/GEN/1/Rev.7 at 153 (2004). 4

5 Treatment of Offenders, 1980) usvojio je rezoluciju o Posebnim potrebama zatvorenica (Specific needs of women prisoners) ističući, između ostalog, da, zbog malog broja žena zatvorenica, one često nemaju istu pažnju i brigu kao muški zatvorenici; ova nepažnja često rezultira time da žene imaju ograničeni pristup potrebnim programima i uslugama, a smeštaj u objektima za pritvor je daleko od njihovih porodica i zajednica; takođe, žene veći deo vremena imaju veliku odgovornost za decu. 7 Kongres je preporučio državama da priznaju specifične probleme žena zatvorenica i potrebu da se obezbede sredstva za rešavanje njihovih problema. 8 Dvadeset godina kasnije godine u Bečkoj Deklaraciji o kriminalitetu i pravdi: izazovi XXI veka (Vienna Declaration on Crime and Justice: Meeting the Challenges of the Twenty-first Century, 2000), države su se obavezale da, u okviru nacionalne prevencije kriminaliteta i strategija krivične pravde, kao i u okviru programa prevencije kriminaliteta i krivične pravde UN (the UN Crime Prevention and Criminal Justice Programme), razmotre svaki oblik različitih efekata programa i politika na žene i muškarce i da razviju delotvorne preporuke koje se baziraju na posebnim potrebama žena zatvorenica. 9 Planovi akcije Generalne Skupštine Ujedinjenih Nacija (The UN General Assembly s Plans of action) za implementaciju ove Bečke Deklaracije (Vienna Declaration), godine, preporučuju državama potpisnicama da podrže sledeće akcije: (a) preispitivanje, evaluiranje, i, ako je potrebno, modifikovanje zakonodavstva, politike, procedure i prakse u vezi sa krivičnopravnim pitanjima, na način koji je konzistentan sa njihovim pravnim sistemima, da bi se obezbedilo da se žene tretiraju pravedno od strane krivičnog pravnog sistema; (b) razvijanje prevencije kriminaliteta na nacionalnom i međunarodnom nivou, kao i strategija krivične pravde, uzimajući u obzir posebne potrebe žena kao što su zatvorenice i prekršiteljke zakona. 10 Briga o zatvorenicama se proširila i na njihovu decu. Rezolucija Generalne Skupštine iz godine o ljudskim pravima u sprovođenju pravde (Human rights in the administration of justice) pozvala je vlade, relevantna međunarodna i reogionalna tela, nacionalne institucije za ljudska prava i nevladine organizacije da posvete više pažnje problemima žena u zatvoru, posebno 7 Women in Prison: A Comentary on the UN Standard Minimum Rules for the Treatment of prisoners, by Megan Bastick and Laurel Townhead, Quaker United Nations Office, Geneva, Comentary SMR s English.pdf 8 Report of the Sixth UN Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders, 1980, A/CONF.87/14/Rev.1, Resolution 9, Specific needs of women prisoners, str Adopted by the Tenth UN Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders, 2000; and endorsed by General Assembly, Resolution 55/59 of 4 December General Assembly resolution 56/261 of 31st January 2002, Annex. 5

6 ženama koje imaju decu i sa njima su u zatvoru, sa ciljem da se identifikuju njihovi ključni problemi i utvrde načini na koje će biti rešavani. 11 U Rezoluciji o ljudskim pravima prilikom sprovođenja pravde posebno pravde prema maloletnicima (Human rights in the administration of justice, in particular juvenile justice), koju je donela Komisija za ljudska prava godine (Commission on Human Rights) 12 naglašeno je da je potrebna posebna obazrivost prilikom sprovođenja pravde prema ženama, deci i maloletnicima imajući u vidu njihovu ranjivost prema različitim oblicima nasilja, zlostavljanja, nepravde i poniženja 13 Kancelarija Ujedinjenih Nacija za drogu i kriminal (The UN Office on Drugs and Crime, UNODC) sačinila je juna godine Priručnik o ženama u zatvoru. 14 Priručnik govori o posebnim potrebama zatvorenica, menadžmentu ženskih zatvora i predlaže mere za smanjenje populacije zatvorenica. Naglašava se da je neophodno utvrditi koliki je procenat osuđenih žena sa decom u zatvorima, da li zatvorenice imaju isti pristup svim aktivnostima u zatvoru kao osuđenici, kakav je kontakt osuđenica sa porodicom i koliko se službe angažuju u održavanju tog kontakta koji je od izuzetne važnosti za osuđenice. Pored međunarodnih standarda koji važe globalno, država mora takođe biti obavezana relevantnim regionalnim standardima. Ovi standardi sadržani su u Evropskim zatvorskim pravilima, usvojenim od strane Saveta ministara Evrope godine, revidirana godine Preporukom No.R(87)3 i Preporukom Rec/2006/2 Komiteta ministara državama članicama, koja je doneta godine. U navedenom dokumentu 15 osuđenice se pominju u nekoliko odredbi. Najpre se naglašava obaveznost odvajanja muškaraca i žena u zatvorskim ustanovama (18.8); napominje da je u pogledu higijene potrebno obezbediti posebne uslove za higijenske potrebe žena (19.7); određuje obaveza zatvorske uprave da obrati pažnju na fizičke, stručne, društvene i psiholške potrebe žena kada donosi bilo koju odluku koja se tiče bilo kog aspekta njihovog boravka u zatvoru (34.1). Takođe je navedeno da se posebni napori preduzimaju da bi se osuđenicama omogućio pristup specijalnim službama ukoliko su bile žrtve fizičkog, psihičkog ili seksualnog zlostavljanja (34.2). Posebna pažnja je posvećena osuđenicama koje treba da se porode: one mogu da se porode van zatvora, ali kada se dete rađa u zatvoru, zatvorska uprava je dužna da obezbedi sve što je neophodno (34.3). Što se tiče deteta koje osuđenica rodi, ono može da ostane u zatvoru samo ako je to u najboljem interesu deteta (36.1), ali se deca ne tretiraju kao zatvorenici. Ukoliko dete ostane u zatvoru sa roditeljem, mora se obezbediti posebna prostorija za čuvanje deteta u kojoj radi obučeno 11 A/RES/58/183, adopted 22 December 2003, para The Commission on Human Rights was replaced by the Human Rights Council in June E/CN.4/2004/L UN Office on Drugs and Crime (2008) Handbook on Women in Prison 15 pdf, pristup

7 osoblje i gde dete boravi dok roditelj učestvuje u aktivnsotima kojima dete ne može da prisustvuje (36.2). Radi dobrobiti ove dece u zatvoru za njih će se obezbediti poseban smeštaj (36.3). 3. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija Srbije iz ugla rodne ravnopravnosti Na nacionalnom planu većina zemalja je usvojila Standardna minimalna pravila i u svoje zakone unela, pored ostalog, odredbe koje se tiču osuđenih žena. Takvih odredbi je veoma malo iako statistički podaci pokazuju da je ženska zatvorska populacija poslednjih deset godina značajno porasla u odnosu na raniji period i da je stopa rasta osuđenica veća od stope rasta osuđenika. Poras broja osuđenica rezultat je, kako istraživanja pokazuju, ne toliko zbog povećanja kriminaliteta žena već zbog toga što se kazna lišenja slobode ženama češće izriče. S druge strane, veći broj žena u zatvoru objašnjava se i činjenicom da su žene siromašnije i da nemaju da plate novčanu kaznu zbog čega im se ona zamenjuje kaznom zatvora. Istraživanja ženske zatvorske populacije pokazala su: - da su žene osuđenice uglavnom iz siromašnijih slojeva, - da su nezaposlene, sa nižim stepenom obrazovanja, - da imaju decu koju izdržavaju, - da je većina žena zatvorenica bila izložena nekom obliku nasilja i zlostavljanja pre dolaska na izdržavanje kazne, - da su žene koje su bile u zatvoru mnogo više stigmatizirane i osuđivane od strane porodice i zajednice od muškaraca, - da su potrebe žena u zatvoru drugačije od potreba muškaraca, s obzirom na to da jedino one brinu o deci i imaju druge obaveze u okviru porodice, - da su zdravstvene potrebe žena u zatvorima drugačije od zdravstvenih potreba muškaraca i imaju veze sa seksualnim i reproduktivnim zdravljem žena, - da su posebno osetljive na zlostavljanje u zatvorima, - u nekim zemljama visoka je stopa mentalnih bolesti među ženama osuđenicama, upotreba narkotika i sklonost ka samoubistvima, - posebne potrebe imaju maloletne osuđenice, žene sa invaliditetom, žene strane nacionalnosti, žene koje pripadaju raziličitim manjinama. S obzirom na to navedena obeležja ženske zatvorske populacije, neophodno je drugačije sagledavanje žena u okviru propisa o izvršenju krivičnih sankcija, pre svega o izvršenju kazne zatvora. 7

8 Zakon o izvršenju krivičnih sankcija SR Srbije 16 sadrži nekoliko odredbi koje se odnose na osuđenice. U pogledu termina za označavanje osuđenih lica, zakon koristi termin osuđeni i osuđeno lice za osuđena lica oba pola. U čl. 13 st. 1 tač. 2 (vrste zavoda) navedeno je da u upravi postoji kao vrsta zavoda kazneno popravni zavod za žene za izvršenje kazne zatvora i maloletničkog zatvora izrečene ženama. U pogledu stepena obezbeđenja, kazneno popravni zavod za žene je poluotvorenog tipa (čl.15 st.1). Izvršenje krivičnih sankcija je tako uređeno da osuđeni izdržavaju kaznu po pravilu zajedno, a da osuđena muška i ženska lica izdržavaju kaznu odvojeno (čl.34). Rapoređivanje osuđenih se vrši na taj način što se osuđena žena raspoređuje u kazneno popravni zavod za žene (čl. 38 st.3). Posebnom odredbom Zakona regulisano je raspoređivanje trudnica, porodilja i majki koje neguju decu na taj način što se smeštaju odvojeno od ostalih osuđenih žena (čl.64). U okviru odredbi koje se odnose na odlaganje izvršenja kazne zatvora na molbu osuđenog, jedan od razloga za odlaganje izvršenja kazne zatvora (čl.48 st.1 tač.2) postoji u slučaju kada je osuđena žena navršila šesti mesec trudnoće ili ima dete mlađe od jedne godine i to njaduže do navršene treće godine života deteta. Opoziv i obustava odlaganja izvršenja kazne zatvora moguća je uoliko je odobreno odlaganje izvršenja kazne trudnici, a dete se rodi mrtvo. U tom slučaju, odlaganje se obustavlja kada istekne šest meseci od porođaja, a ako je dete umrlo posle porođaja odlaganje se obustavlja kad istekne šest meseci od smrti deteta. Ako je odlaganje izvršenja kazne odobreno majci deteta mlađeg od jedne godine a dete umre, odlaganje se obustavlja kad istekne šest meseci od smrti deteta (čl.56 st.1 i 2). Odredbe Zakona koje se odnose na ishranu osuđenika (čl.70 st.2) predviđaju da trudnica i porodilja imaju pravo na ishranu koju im odredi lekar. Odredbe o radu i pravima na osnovu rada sadrže pravo osuđene žene na odsustvo sa rada zbog trudnoće, porođaja i materinstva, saglasno opštim propisima (čl.98). Pod posebnim naslovom prava osuđene žene koja ima dete sadržane su odredbe koje se odnose samo na osuđenice. Predviđeno je da osuđena žena koja ima dete može zadržati dete do navršene prve godine života, posle čega roditelji deteta sporazumno odlučuju da li će dete poveriti na čuvanje ocu, ostalim srodnicima ili drugim licima (čl.106). Osuđena žena takođe ima pravo na pomoć stručnog lica ukoliko je dete ostalo sa njom u zavodu. Ukoliko nedostaje neposredna majčina briga, detetu se omogućava smeštaj u posebnu prostoriju zavoda i stučna nega u skladu sa standardima dečijih jasli. U cilju zaštite interesa deteta, predviđeno je da podatak da je dete rođeno u zavodu ne sme biti naveden u izvodu iz matične knjige rođenih i drugim javnim ispravama 16 Službeni glasnik RS br.85/2005 i 72 od

9 (čl.107). Poslednja odredba u okviru prava osuđene žene koja ima dete glasi da su porođaj osuđene žene, njena nega i smeštaj i nega deteta u zavodu besplatni. Ukoliko žena izvrši prekršaj i bude kažnjena kaznom zatvora, izvršenje kazne se vrši na osnovu odredbi Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Samo jedna odredba se odnosi posebno na žene, to je odredba čl.221 (trajanje odlaganja izvršenja kazne) koja predviđa da se kažnjenoj ženi u šestom mesecu trudnoće i kažnjenoj majci koja ima dete mlađe od jedne godine izvršenje kazne odlaže dok dete ne navrši jednu godinu. Primena mere pritvora (čl ) na isti način je regulisana Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija i za muškarce i za žene. Nema posebnih odredbi za žene, čak ni u pogledu odvojenog smeštaja, pregleda i primene mera prinude. U podzakonskim aktima (uredbe i pravilnici) donetim na osnovu zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kojima se bliže uređuju način života i rada osuđenih, tretma, program postupanja, razvrstavanje, disciplinska odgovornost i druga pitanja u vezi sa izdržavanjem kazne, ne pominju se osuđenice kao posebno izdvojena kategorija niti se posebno regulišu pojedina pitanja vezana za njihove posebne potrebe. Samo se u Pravilniku o kućnom redu kazneno popravnih zavoda i okružnih zatvora 17 u čl.14 st. 2 (Prava osuđenog) navodi da pored prava koja se odnose na sve osuđenike (pravo na čovečno postupane, smeštaj, slobodno vreme, ishranu, odeću, rublje i obuću, upućivanje podnesaka, dopisivanje, telefonski razgovor, pravnu pomoć, posete, boravak u posebnoj prostoriji, prijem paketa, prijem novčanih pošiljki, rad i prava na osnovu rada, zdravstvenu zaštitu, obaveštavanje, obrazovanje, ostvarivanje verskih prava, podnesak, pritužbu, žalbu i sudsku zaštitu) osuđena žena koja ima dete ima i druga prava u skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (čl.1o6, 107 ZIKS-a). Navedene odredbe Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i podzakonskih akata svakako nisu dovoljne da ukažu na posebne potrebe zatvorenica i doprinesu ostvarenju cilja kažnjavanja. Stoga je neophodno ukazati na promene do kojih bi trebalo da dođe u zakonskim dokumentima kako bi se smanjila diskriminacija žena u zatvorima u odnosu na mušku zatvorsku populaciju. 1. SMEŠTAJ U KAZNENO POPRAVNE ZAVODE OTVORENOG TIPA I VEĆI BROJ ZAVODA ZA SMEŠTAJ OSUĐENICA Kažnjavanje žena kaznom zatvora i upućivanje osuđenica u kazneno popravne zavode poluotvorenog tipa nije primereno kriminalitetu žena i profilu njene ličnosti. Prema ženama bi trebalo primenjivati uglavnom alternativne sankcije ili, ukoliko bude izrečena kazna zatvora, trebalo 17 Službeni glasnik RS br.72/

10 bi ih smeštati u domove otvorenog tipa. Ne postoje validni razlozi sa dodatni stepen obezbeđenja, s obzirom na to da žene vrlo retko beže iz zatvora, ako to čine onda je osnovni motiv da vide decu, što bi im u zavodu otvorenog tipa bilo u širokom obimu omogućeno. Režim života u otvorenim ustanovama je takav da umanjuje razlike između života u zatvoru i života na slobodi, što svakako doprinosi boljoj resocijalizaciji i adaptaciji na zatvorske uslove života. Ukoliko se i dalje zadrži sadašnja politika kaznjavanja žena kaznom zatvora, neophodno je povećati broj ustanova za smeštaj osuđenica. Postojanje samo jednog zavoda za žene (Požarevac) u odnosu na broj zavoda u kojima se smeštaju muška osuđena lice takođe može biti izvor diskriminacije. Udaljenost zavoda u kome žena izdržava kaznu zatvora od njenog prebivališta u kome se nalazi porodica i, pre svega, deca, može značajno umanjiti uspešnost resocijalizacije i mogućnost korišćenja prava, posebnih prava, odnosno pogodnosti. S obzirom na to da nema zavoda otvorenog tipa za osuđenice, osuđenice nemaju mogućnost da budu nagrađene za dobro vladanje boravkom u otvorenoj ustanovi. Zbog toga, ukoliko postoji samo jedan zavod za žene iz različitih mesta u Srbiji, treba predvideti mogućnost izdržavanja kazne u celosti ili jednog dela kazne u okružnim zatvorima otvorenog tipa, koji će biti bliže ranijem prebivalištu osuđenica. Na taj način bi osuđenice mogle da koriste pravo na posete i pravo na boravak u posebnoj prostoriji, kao i posebna prava koja se sastoje u pravu na slobodan izlazak u grad, posetu porodici i srodnicima u vreme vikenda i praznicima, pravo na nagradno odsustvo iz zavoda, pravo na korišćenje godišnjeg odmora izvan zavoda (čl.78.82,115 ZIKS-a). 2. SPECIJALNA ZATVORSKA BOLNICA ZA OSUĐENICE Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, saglasno čl.192 st. 2 ZIKS-a izvršava se u Specijalnoj zatvorskoj bolnici i prema ženama i prema muškarcima. S obzirom na različitu etiologiju kriminaliteta žena i psihičkih poremećaja i bolesti kod žena, svakako bi trebalo predvideti postojanje posebnih ustanova za žene u kojima bi se izvršavala ova mera bezbednosti i sprovodio postupak lečenja. Postojanje specijalne zatvorske bolnice namenjene isključivo ženama kojima je izrečena ova mera bezbednosti, doprinelo bi potpunijem i svestranijem sagledavanju psihičkih problema osuđenih žena i primenu mera lečenja koje odgovaraju njihovom zdravstvenom stanju. 3. POSTUPANJE SA OSUĐENICAMA KOJE SU PREŽIVELE NASILJE 10

11 U čl.65 ZIKS-a formulisano je pravo na čovečno postupanje koje pripada i osuđenicama. Ipak, kada se radi o osuđenicama, potrebno je, saglasno Evropskim zatvorskim pravilima, predvideti da osoblje koje radi sa osuđenim ženama koje su preživele neki oblik nasilja, bude obučeno da prepozna ovu okolnost i da modifikuje režim postupanja u skladu sa pravilima koja zabranjuju mučenje i torturu, kao i ugrožavanje telesnog i duševnog zdravlja osuđenica. Ovo tim pre što je istraživanjima u psihologiji i kriminologiji utvrđeno da je prag tolerancije na primenu nasilja u zatvorskim uslovima ako se radi o osobi koja je bila žrtva nasilja na slobodi, mnogo niži kod žena nego kod muškaraca. Zatvorsko osoblje, koje radi u ženskim zatvorima, treba da bude posebno obučeno za rad se ženama žrtvama nasilja, kako bi se izbegla sekundarna viktimizacija žena. Osim toga, u sklopu postupanja sa osuđenicama koje su pretrpele nasilje i zlostavljanje, treba predvideti primenu određenih programa podrške i jačanja njihovog fizičkog i mentalnog zdravlja. 4.LIČNI PRETRES OSUĐENICA Prilikom prijema osuđenog, službena lica obavljaju lični pretres i pregled njegovog tela, što, saglasno odredbi čl.4 Pravilnika o kućnom redu kazneno popravnih zavoda i okružnih zatvora, treba da bude obavljeno na način kojim se poštuje ličnost i dostojanstvo osuđenog i čuvaju njegove lične stvari. Ovakva opšta odredba koja važi za lica oba pola, može da proizvede diskriminirajuće dejstvo kada se radi o osuđenicama. Naime, žene doživljavaju lično pretresanje kao surovo postupanje, naročito one žene koje su bile žrtve nasilja, i zbog toga je potrebna posebna obazrivost kada se donosi odluka o pretresu. Pretres treba predvideti za osuđenice samo izuzetno, kada je to razumno i opravdano (ako postoji sumnja da žena krijumčari robu koja se može samo pretresom konfiskovati) i to za svaki pojedinačni slučaj. Pri tome, pretres se nikada ne sme koristiti kao kazna, muški članovi zatvorskog osoblja ne treba da vrše pretres osuđenica niti bi trebalo da budu prisutni. Osnov za predviđanje ovakve odredbe je u Standardima Evropskog komiteta za prevenciju mučenja i nehumanog i degradirajućeg tretmana ili kazne (European Committee for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment (CPT) Standards), koji predviđaju da osobe koje su lišene svoje slobode ne treba da pretresa osoblje istog roda i svaki pretres koji zahteva da se zatvorenica svuče treba da se sprovede bez prisustva osoblja suprotnog pola. 18 Evropska zatvorska pravila (54.6) takođe predviđaju da pretres osobe može obavljati samo osoblje istog pola. Postoje podaci o tome da pretres može da ima za ženu izuzetno traumatične efekte i da žena koja je pre posete bila pretresena, odbija da primi posetu najbiližih, čak i dece. 18 The CPT Standards, CPT/Inf/E (2002) 1 - Rev. 2003, VII. Women deprived of their liberty, para 23 11

12 Zbog toga što interni pretresi degradiraju sve zatvorenike i posebno traumatično deluju na osuđenice koje su bile zlostavljane, Principi i najbolje prakse za zaštitu osoba koje su lišene slobode u Americi (The Principles and Best Practices on the Protection of Persons Deprived of Liberty in the Americas) zahtevaju od država da donesu zakon o zabrani interne vaginalne ili analne pretrage, Principi obavezuju države da koriste alternativna sredstva, uključujući tehnološku opremu da bi se smanjila potreba za pretresom tela. Od države se zahteva da razvije humanije i manje diskriminatorne načine od ličnog pretresa za otkrivanje droga i druge krijumčarene robe ISHRANA, HIGIJENSKI PAKET, PRIJEM PAKETA Za osuđenice bi trebalo predvideti dodatke ishrani, koji su neophodni zbog generativnih faza i ciklusa (menstrualni ciklus, trudnoća, porođaj, klimakterijum) kroz koje žena prolazi i u kojima je, radi očuvanja zdravlja, neophodno korišćenje vitamina (C, E, D) i minerala (gvožđe, magnezijum, kalcijum). Ukoliko vitamini i minerali ne mogu da se obezbede u okviru zavoda, potrebno je predvideti ih kao dozvoljen sadržaj paketa koje osuđenice mogu da primaju. U čl.69 st. 2 ZIKS-a (higijena u zavodu) treba predvideti da je zavod dužan da osuđenicama obezbedi posebne higijenske pakete koji sadrže higijenske uloške, dnevne uloške, papirnate maramice i ubruse. Ovo je u skladu sa Evropskim zatvorskim pravilima, koja predviđaju da je uprava zatvora dužna da osuđenike snabdeva priborom i sredstvima za održavanje higijene. Za žene sa decom treba predvideti tzv. paket plus, odnosno veći broj paketa koje mogu da prime ili češći prijem paketa ( prema čl.84 ZIKS-a osuđenici imaju pravo na prijem paketa dvaput mesečno u zavodu ili odeljenjeu poluotvorenog tipa). Zbog povećanih potreba žena, posebno žena sa decom i trudnica, treba predvideti zakonom mogućnost prijema većeg broja pakete. 6.KORIŠĆENJE SLOBODNOG VREMENA, OBRAZOVANJE I STRUČNO OSPOSOBLJAVANJE U Zakonu treba predvideti da se slobodne aktivnosti u zavodu organizuju na taj način što se uvažavaju specijalni zahtevi i potrebe žena s obzirom na starosno doba, održavanje kondicije, trudnoću i sl. Takođe bi trebalo da se predvidi osnivanje grupa za samopomoć, koje bi jačale i pružale pomoć i podršku ženama koje su bile žrtve nasilja. 19 Inter-American Commission on Human Rights, Resolution 1/08: Principles and Best Practices on the Protections of Persons Deprived of Liberty in the Americas, adopted on 31 March

13 Pravo na osnovno i srednje obrazovanje pripada svim osuđenicima i ostvaruje se u zavodu. S obzirom na to da je čl.110 st.2 predviđeno da zavod organizuje i druge vidove obrazovanja osuđenih, trebalo bi za osuđenice predvideti konkretnije koji su to vidovi obrazovanja koji se mogu ponuditi osuđenicama u okviru zavoda. U današnjim uslovima u pogledu profesionalnog osposobljavanja osuđenica, najčešće se razvijaju tzv. ženska zanimanja, pre svega krojački zanat. Na taj način mnoga druga zanimanja ostaju nedostupna za osuđenice. Zbog toga bi trebalo predvideti obavezu zavoda da osuđenicama ponudi i druga zanimanja i da organizuje odgovarajuće obuke za na primer rad na računaru i sl. Ukoliko objektivno u zavodu nema mogućnosti da se organizuje obrazovanje za osuđenice, treba predvideti korišćenje drugih mogućnosti za obrazovanje koje se organizuju na lokalnom nivou ili uključivanje u programe za prekvalifikaciju u druga zanimanja, koje primenjuje Nacionalna služba za zapošljavanje. Takođe, treba predvideti mogućnost da Centar za socijalni rad ima uvid u potrebe osuđenica za prekvalifikacijom i uključivanjem u programe za zapošljavanje. 7. ZDRAVSTVENA ZAŠTITA, PRAVA OSUĐENE ŽENE KOJA IMA DETE U odredbe o zdravstvenoj zaštiti treba uneti i obaveznu preventivnu zdravstvenu zaštitu žena osuđenica zbog ranog dijagnostikovanja pojedinih najtežih bolesti. Isto tako, neophodno je predvideti mogućnost testiranja na HIV virus. Takođe bi trebalo predvideti da u medicinsku službu budu uključeni lekari pedijatri, kako osuđenice sa decom ne bi bile diskriminisane u pogledu korišćenja prava na lekarsku pomoć u slučaju bolesti dece. Diskriminacija osuđenica može proizilaziti iz ograničenja mogućnosti zadržavanja deteta u zavodu. Time što je Zakon predvideo mogućnost zadržavanja deteta u zavodu do godinu dana posle porođaja, uskratio je osuđenicama majkama duži zajednički život sa detetom kada mu je majčinska briga najpotrebnija. Osim toga, ženama koje doje decu uskraćena je mogućnost dužeg dojenja dece. Stoga bi trebalo u zavodu stvoriti mogućnosti da deca posle rođenja duže borave sa majkama osuđenicama (posebne prostorije za veću decu snabdevene igračkama i edukativnim materijalom). Najbolje je predvideti da dete ostane sa majkom onoliko vremena koliko je to neophodno u interesu deteta, ali ne manje od dve godine. Ovo tim pre, što je u praksi potvrđeno, da odvajanje deteta sa navršenom jednom godinom teško doživljavaju i majka i dete. 8. POSEBNE POSETE DECE U okviru prava na posete za žene osuđenice treba predvideti mogućnost posebne posete dece i mogućnost većeg broja poseta dece, ukoliko su česti kontakti i povećan broj poseta dece u interesu 13

14 deteta i uspešnog odvijanje procesa resocijalizacije osuđenica. U slučaju predviđanja posebne posete dece i većeg broja poseta, mora se predvideti i obaveza Centra za socijlani rad da proceni kada je u interesu deteta da češće posećuje majku u zatvoru. Vreme, trajanje i način posete i izgled prostorija za posetu dece treba posebno urediti aktom o kućnom redu, tako da se obezbede adekvatni uslovi za puno ostvarivanje kontakta majka-dete i u zavodskim uslovima. U vezi sa posebnom posetom dece osuđenicama treba obezbediti i odgovarajuću stručnu i savetodavnu psihološku pomoć i podršku, kako bi ove posete bile i u funkciji tretmana osuđenice i u funkciji pravilnog razvoja deteta. 9. PRIMENA MERA PRINUDE I POSEBNIH MERA U čl. 128 ZIKS-a navedeni su uslovi za primenu mera prinude. Među tim uslovima nije navedeno da li će se i kako će se primenjivati mere prinude prema osuđenicama trudnicama, porodiljama, majkama koje doje decu. Stoga je neophodno predvideti zabranu primene mere prinude izdvajanja u samicu osuđenica tokom trudnoće (od početka trudnoće), menstrualnog ciklusa, klimakterijuma. Zabrana se odnosi na primenu mera prinude, kao što su, vezivanje, upotreba gumene palice, upotreba hemijskih sredstava prema trudnicama, porodiljama i majkama sa decom. Posebna mera usamljenja takođe ne bi trebalo da bude primenjena kada se radi o ovoj kategoriji žena. 10. EDUKACIJA ZATVORSKOG OSOBLJA U Zakonu je potrebno predvideti da se obuka zatvorskog osoblja odvija po posebnim programima za rad sa ženama i da osoblje ima posebno prethodno obrazovanje. Obuka zatvorskog osoblja treba da bude rodno senzibilna i da obuhvati savremene oblike tretmana i interaktivan pristup tretmanu. S obzirom na to da Evropska zatvorska pravila predviđaju da osoblje koje radi sa posebnim grupama zatvorenika, među kojima su i žene, treba da dobije specifičnu obuku za njihov poseban rad (81.3), važno je da Zakon predvidi obaveznu edukaciju zatvorskog osoblja za rad sa ženama u zatvoru, posebno sa onim ženama koje su bile žrtve bilo kog oblika nasilja. 14