Вук Драшковић РУСКИ КОНЗУЛ РОМАН Београд

Transcription

1 1

2 Вук Драшковић РУСКИ КОНЗУЛ РОМАН Београд 2

3 Сенима Ивана Стјепановича Јастребова, вицеконзула и конзула Русије у Призрену и Скадру од до Био је полиглота, географ, етнолог, писац, историчар, али и хајдук кад у одбрани Истине дипломатија и перо нису могли да помогну. О његовој борби са турским и арнаутским безакоњем Срби су исплели многе легенде. Опомени се, Господе, што нас задеси; погледај и види срамоту нашу. Нашљедство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима. Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо. На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора. Младиће узимају под жрвње, и дјеца падају под дрвима. Стараца више нема на вратима, ни младића на пјевању. Неста радости у срцу нашему, игра наша претвори се у жалост. Паде вијенац с главе наше; тешко нама, што згријешисмо! Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; поноћи дане наше како бијаху прије. (Плач Јеремијин, глава пета, 1, 2, 4, 5, 12 14, 15, 16. и 21. стих) 3

4 ПРЕД БОГОМ ЈЕ ЦИО СВИЈЕТ НИШТА. ПРЕД БОГОМ ЈЕ ИШТА СТВАР ВЕЛИКА Бијаше облачно и маглобито поподне, а други дан православног Божића године, када на грчком гробљу у Солуну на конопима спустише у раку ковчег од ораховине и у њему изненада преминулог генералног конзула царске Русије у томе граду, Ивана Стјепановича Јастребова. Солунски Паша, рођењем Арнаутин из Ђаковице, који је стајао десетак корака од отвореног гроба, готово да и није могао прикрити колико је задовољан. Не због тога што је умро Јастребов, мада му се на вијест о смрти није нарочито ни ражалило, већ зато што је видио је извршена његоћа тајна наредба да турска власт спријечи хиљаде Срба из Солуна и околине да продру у гробље и присуствују сахрани. Далеко од тога да се паша плашио каквих нереда или побуне тога рајетинског свијета: напросто, стало му је било до личног задовољства да се Срби, само они, не опросте од Јастребова. У питању је била пакост и паша је за њу имао јаке разлоге. Из Јањине, Призрена,, Скадра и Солуна, одсвукуд гдје је тај брадати и крупни Рус службовао, у Стамбол су пристизале јадиковке и притужбе. Са јатаганом у руци, заустављао је Турке и Арнауте пред српским кућама и црквама, растјеривао мухамеданске сватоће и отимао отете Српкиње, хапсио убице и присиљавао кадије да суде по закону, скривао у руском конзулату одметнике и четнике, па их потом, кришом, пребацивао у Србију! Стигао је и до Херцеговине и тамо,»у име цара рускога«, у битке водио устанике! Девет херцеговачких ага на Курану се заклело да је то истина, молећи султана да»разбојника убије«. На несрећу, других доказа о таквом учешћу Јастребова у буни није било, а султан, и поред све добре воље, није могао, јер није смио, турску заклетву признати за смртну пресуду руском конзулу. Султан је, додуше, у неколико наврата, протестовао, чак и веома енергично, код рускога императора због»недипломатског и криминалног понашања«конзула Јастребова, нарочито на Косову. Из Петрограда су, међутим, стизали одговори да Његово Величанство, цар Русије, не налази да се»заштита православних цркава и православног народа од дивљаштва и безакоња«може подвести под»криминално понашање«. Због једног скорашњег догађаја, и паша је, лично, у веома ружној успомени задржао Јастребова. Без најаве и мимо сваког дипломатског протокола, упао је тај снажни Рус у пашину резиденцију и прекинуо га у разговору са конзулом Аустрије. Паша је реаговао учтиво, али не без ироније.»у овој кући је и незваном госту мјесто поред домаћина!«понудио је Јастребову столицу од махагонија.»ако ћемо, пашо, поштено и строго по протоколу, обојица смо гости и обојица непозвани«на турском је одговорио Јастребоћ.»Ја сам непозван у овој кући, а ви сте непозвани у овом народу!«наклони се аустријском колеги и сву ту дрскост понови и на њемачком. Аустријанац се диже и рече да одлази. Процијенио је да је то најпаметније. Паша је знао да је тај бечки господин на његовој страни, али да тајно пријатељство Беча са Стамболом он, пред Генералним конзулом Русије, не жели да показује. И само што Аустријанац оде, Јастребов потегну нож и принесе га паши под грло! Другом руком, из џепа извуче оловку и парче чистог папира са службеним заглављем руског конзулата у Солуну. Прошапута:»Скратићу те за главу, ако не напишеш и не потпишеш, од ријечи до ријечи, све што ти будем говорио!«затечен, у шоку, паша је муцао:»ек... ексе... Господине Јастре... шта да напишем, екселенцијо?«рус му повуче главу уназад, као да ће да га закоље. Упита:»Гдје је Милица? Гдје кријеш кћерку српског трговца Душана Смиљанића?«Паша промуца:»у харему, у мом ха... ха... одмах ћу је пустити, екселенцијо!«јастребов му пружи папир и оловку. Издиктира:»Ја, Паша Солунски, својевољно и након што сам се покајао и схватио какво сам срамно недјело починио, у Конзулату Русије у Солуну, а у присуству Генералног конзула И. С. Јастребова, свечано се обавезујем да ћу из свог харема ослободити и њеним родитељима вратити дјевојку, односно дјевојчицу Милицу Смиљанић, стару 12 година, коју сам, на своју срамоту и срамоту турског цара, јуче отео. Обавезујем се, истовремено, да ћу родитељима дјевојчице, на кољенима, изјавити своје кајање и платити им, у злату, онолико колико они и његова екселенција руски конзул И. С. Јастребов процијене да је праведно...«и, кад се све оконча, Јастребов нареди паши да га испрати до капије, и још стотињак корака изван капије.»дате ли, пашо, ма какав миг вашим војницима, само да знате да је мој самокрес запет и да ће вас прво да нестане«запријети му конзул. На улици, кад су се растајали, љубазно се паши наклони... Као човјек који је школован у Лондону и који је усвојио многе манире енлеског владања, паша је ожалошћена лица посматрао како хор свештеника пјева вјечнују памјат а гробари лопатама згрћу жућкасту земљу и бусење преко пустахије који је, све до прије два дана, наносио увреде и зла и њему и његовој уморној царевини. Уморној, јер није имала снаге да се ослободи, да протјера, ни мртвог Јастребова. Паша је, наиме, телеграфисао у Стамбол и питао: Зашто»леш разбојника«не возе у Русију? Зато јавили су што 4

5 је, прије седам година, Јастребов на вечери са српским патријархом рекао да њега тамо гдје умре или погине српски пријатељи и сахране! И, ево, пријатељи су ту да му жељу испуне! ликовао је паша што се, како се њему чинило, ниједан Србин није провукао на опроштај са Јастребовом. Удовица са троје дјеце, службеници руског конзулата, нешто Грка и Цинцара, десетак дипломата и толико пашиних шпијуна: то су сви пријатељи који дођоше на сахрану. Конзул Енглеске, који све вријеме стајаше уз пашу, погледа у сат и Турчин то разумједе. Пођоше према удовици, да јој се, прије него што оду, с изразом туге наклоне. Она, међутим, не примијети, или не хтједе да примијети, ни пјегавог Британца ни солунског заповиједника. Клекну поред гроба, да руком поравна наслагану земљу, али тако као да је клекла крај живог мужа и као да га милује. Прашћај, голубићу мој, мили, мили... дјечаче мој, Вања, Вањушка... није плакала, већ тепала. Реци, мили, шта да ти, на прољеће, изнад главе засадим? Брезу, хоћеш брезу, из твоје Громушке, да ти прави хлад и да ти буде као у Родини? Или тополу, српску тополу, из Призрена? А може бити... шта велиш, голубчик, да засадим обоје: косовску тополу и брезу из тамбовске губерније? Шта она говори? Разумијете ли руски, екселенцијо? дискретно, иа енглеском, притапну паша британском конзулу. Патетика! одшапну Британац. Типични руски примитивизам додаде још тише и дискретније. Вања мој, почивај спокојно! и даље је тепала гробу, али више не мазно већ озбиљније, свечано. Да, всјо будјет, голубчик мој. И оно што Фјодор наш написа за Константинопољ и Ају Софију. И оно што си желио и молио се Христу, док смо, сјећаш се, са Коритника и Шар планине посматрали Метохију и Косово. И оно... кањечно, кањечно, све ће да се испуни... Госпођо Нина, смирите се, молим вас приђе неко од присутних Руса, помажући јој да устане. Нина, Њиночка... воља Богу... слава Богу прекрсти се он. Њиночка, немојте због дјеце и због... због.. Њиночка, молим вас, хајдемо! Досвиданија! цјелива она дрвену крстачу и полако устаде. Изненада се поврати, као да је нешто заборавила. А школа, српска школа у Солуну... кањечно, кањечно, биће под кровом кад си ти пожелио... часна ријеч, прије јесени... И болница за Србе у Скадру... будјет, будјет и школа у Призрену... А књиге твоје, рукописе... досвиданија... прашћај, Вања! узеше је под руку двојица Руса и поведоше стазицом поред паше и енглеског конзула. Један од пашиних људи, који је говорио руски, управо је преводио њен опроштај са мужем, јер се и Турчину и Енглезу учинило сумњивим зашто удовица Јастребова спомиње Константинопољ, Призрен, Скадар, Аја Софију. Паша је намрштено слушао и, кад она прође поред њега, заборави да јој се наклони. Примитивно и скандалозно! рече Енглез полазећи ка излазу. Драги господине... честити пашо, то је провокација! Екселенцијо! застаде паша. Да ли је, по вашем мишљењу, Јастребов радио на своју руку, самовољно, или по налогу званичне Русије? По налогу, честити пашо, руског сна који траје још од Петра Великог. Сибирски медвјед хоће да се купа у топлом мору, па му је најкраћи пут преко Србије. Срби су нам кост у грлу и ми... они траже сву Турску до Солуна и још... није никаква тајна да се Срби спремају за нови рат, екселенцијо! Србима треба пустити крв! одговори Енглез. То је, коначно, гроф Солзбери још прије двадесет година савјетовао. Пустити Србима крв! Да, да... Дивно и пријатељски казано, екселенцијо. Само... кад би Енглеска спријечила Русију да се умијеша и кад би... опширно ћемо осмјехну се паша о томе разговарати вечерас, у мојој резиденцији. Разговор тај, на несрећу, никада није обављен. Паша Солунски је испустио душу, чим се вратио са сахране! Јастребов! Ва... ва... вампир! издахнуо је паша, галамећи на посилног. 5

6 * * * * * * Осам деценија послије овог догађаја, у ноћи између 17. и 18. априла године, био сам дежурни љекар у болници, у Призрену. Не бијаше хитних случајева, нико ме задуго не узнемири ни телефонским позивом. Ноћ мирна и као поручена за спавање. Сан поспјеши и киша, која сатима није престајала. Докторе, имамо рањеника! пробуди ме иза поноћи болничарка Мирјана. Рањеник... ко је рањен? лијено сам зијевао. Довели другови рањеника! промијенила је боју гласа, па је и кашљуцнула, али ја не разумјех ту њену поруку опреза. Саобраћајни удес... шта је? кренух ка ћошку да се умијем. Пољитички удес, шок доктор! чух мушки глас за леђима. Дочека ме, кад се окретох, у осмијех развучено лице младића у милиционерској униформи. Принесе руку челу, лежерно поздрави. Опасњи... то Црногор, шок доктор, гољеми шовињиста и против нашег социјаљизма разбојњик! Рањеник је лежао у ходнику, на храпавом бетону, одмах крај болничког улаза. Још двије униформе стражариле су поред њега. Бијаше блатњав, испрскан крвљу, без сакоа, без мантила, поцијепане кошуље. Баздио је на устајали зној и алкохол. Од убоја и велике отеклине, десно око не могаше да отвори. Мирјана му обриса скорјелу крв и блато са лица. Наредих портиру да пробуди два болничара и да довезу покретна носила. Шок доктор, то не може рече онај милиционер који ме је у соби посјетио. То не дозвољавам! А шта то ви не дозвољавате? Ви, друг доктор, да му удариш један ињекција, да га метнеш у свест и да видиш да није слућајно... мисљим да сљућајно није без око и да ми радимо свој посао. Који посао? Да призна... он терориста, да га сасљушамо! Дисао је дубоко, али искидано. Скидох свој мантил, да га покријем. Клекнух поред њега. Већ га је хватала грозница, срце је ударало убрзано. Држећи га за руку, док сам мјерио пулс, загледах се у то натекло и модричастим подливима ишарано лице: учини ми се да, однекуд, болесника познајем. Ко је он? обратих се униформама. Један Црногор... гољеми банда и шовињиста на браство и јединство. Он терориста и љажни... Име... има ли он име и презиме? Остало му љићни карта код мој шеф на безбедност... оћеш да је доњесе? Да тељефонирам? Није требало. Препознавши ко ми је пред ногама, једва сам стишавао у себи потребу да загаламим: Диж се, кучкин сине, да се похрвемо! Милиционери, Мирјана, портир, болничари крај колица сви су примијетили да се нешто необично са мном дешава и можда су сјај зла, које ме је обузимало, препознали у мом погледу. Бленуо сам у њега непомичног и беспомоћног, а у мислима био у једној другој ноћи, у једном другом граду и времену... Фебруар, 23. фебруар па ни то да је била субота и рођендан Љуба Божовића, рођендан разметљивог Љуба Никшићанина, нијесам заборавио. Те је ноћи, у Сарајеву, у студентском дому, на Бјелавама, Љубо плесао са Милицом, са мојом Милицом... стезао је десном руком око струка, шаптао јој нешто и пјевушио на уво... онда је насрнуо на мене, чикао да се похрвемо и побијемо! Понизио ме пред свима, омађијао Милицу, облагао је некако и нечим... побјегох од срамоте, Милица оста с њим и поста његова. Који дан касније, одоше из Сарајева. Ни њу ни њега више никада нијесам видио... Која је то размишљао сам срећа удесила да га, послије толиких година, сретнем у болничком ходнику, једва живог и унакаженог? Шта је скривио? упитах милиционера чији ме је накарадни говор помало и увесељавао. Много опасно ћовек, шок доктор. Оће да у наша држава доведе неки јастреб... оће руски јастреб, шок доктор! Шта хоће? Оће та опасна тица... онај јастреб што љови пиљићи... тај Црногор оће руски јастреба! Глупости. Причате глупости... Кад је ухапшен? 6

7 Већерас, тако ми Бога. Гдје? У кафана... Апсиљо са руски цар и... гољеми банда, псоваљо наша репубљика и маршаљ Тито... попиљо банда љитар ракије. Ухапсили сте га у Призрену? Он живи у Ђаковиц. Је ли ожењен? заигра ми срчано било под грлом. Има, прића се, много љеп жена... нема тако љеп жена у Ђаковиц. Ко га је овако претукао? упитах након краће ћутње и једва угушујући жељу да га и сам, бар једном, ударим. Нико, тако ми Бога! Нас три биљи само у одбрана, а он... кад је ово Црногор, шок доктор, поћело да љупа себе по гљава, да цепа мантиљ... биљо то много љеп мангиљ... ево, овде ме за тај мантиљ сад забољи! Иди, припреми рендген рекох Мирјани. На колица са њим, али пажљиво наредих болничарима. Само да ја нисам жив, шок доктор! То вељика банда мора у затвор... можда иде сутра и у Приштин. Ти њему само око да не буде ван оћи и један ињекција за свест... ако буде око ван оћи и гљава, ми га теби вратимо! Његов живот је у опасности, тешко је повријеђен! Тако ми Бога, само фољира ухвати колица и прспријечи се пред болничарима. Три дана да га бијеш, он на ћетврти дан скоћи на ноге... само ти око њему да не буде ван оћи, да се не прића и не љепи нама шовињизам! Измаглица времена обавила је много тога, помијешале се и изгубиле ондашњу свјежину раштркане слике у сјећању. Мени се чини да сам гурнуо болесничка колица и да је, тада, један од оне двојице ћутљивих милиционера мене опсовао. Већ сам толико разумијевао шиптарски да псовку нијесам оћутао. Штааа? Ко је српска свиња? испустио сам колица и пошао према њему. Он слегну раменима. Не зна, рече, о чему ја то говорим. Он није псовао. Нико није псовао. Чуо сам... чули су и... Ништа ниси чуо, шок доктор! прекину ме, у пола мисли, милиционер са накарадним изговором. Овај љедени ветар и много касно... да спаваш, то је најбоље. Реџепи! Зећири! обратих се болничарима. Поновите шта је, на вашем језику, овај човјек опсовао. Ништа! одговори Реџепи без премишљања. Ни рећ није рекао! потврди Зећири. Већ годину дана радио сам са њима двојицом, сретали се скоро свакодневно. Гледали су ме право у очи и свједочили да је милиционер ћутао и да оно што сам чуо чути нијесам могао. Зашто би лагали? Моје знање шиптарског је почетничко, можда сам псовку погрешно разумио. За то што псујеш шиптарска мајка... има да пљатиш за то... и за то што претиш да ће Срби све нас метљом па у Аљбанија! Немадох времена ни да се зачудим, да размислим, да се приберем. Милиционер чијем сам се говору смијао, ухвати ме под руку и потапша по рамену. Без секирација, шок доктор! Ти овај банда Црногор да вратиш у свест и око да му буде у гљава... то да ућиниш и да нам даш разбојњик, а ми ћутимо о томе што ти псовао на ћовека и што га тераш у Аљбанија! Нијесам примијетио кад се вратила Мирјана. Нијесам ни чуо како ме звала на измишљени телефонски разговор. Причала ми је, касније, да сам дрхтао. И да сам, ухвативши се објема рукама за главу, дрекнуо на двојицу болничара:»људи, чујете ли шта они говоре?!«не сјећам се ни тога. Али памтим да су и Реџепи и Зећири потврдили да сам псовао! Оно послије, покрива тама заборава. Не памтим ни да ли ми је Мирјана помогла да колица са болесником одгурам према рендгену... Ваљда заокупљен прегледом болесника, у рендген-сали сам се мало смирио. Снимци су показали напрсла три ребра, а маснице од милицијских убоја, свуда по леђима, упућивале на бојазан да су Божовићу страдали и бубрези. Смјестио сам га у шок-собу, одредио најнужније лијекове и отишао на спавање. Замолио сам Мирјану да сваких петнаестак минута обилази рањеника и да ме, дође ли до погоршања, одмах пробуди. Сем за бубреге, плашио сам се и за судбину десног ока: било је сасвим закрвављено, а те ноћи у болници не бијаше ниједног очног специјалисте нити ја могох да, мимо оног што сам учинио, Љубу Божовићу ишта још помогнем. Сан је бјежао од мене, а са њим и напор да се од мучног сусрета са милиционерима удаљим. У неко доба, приогрнем болнички мантил, изађем напоље. Требало је да мине неколико минута, па да се очи привикну на 7

8 густи мрак који је, као неким огромним калуђерским плаштом, обавијао Призрен и Метохију. Шетао сам пустим болничким кругом и пушио. Киша је престала, али је изнад Паштрика, Шаре и Коритника још сијевало и грмјело. Ослушкивао сам хуку прољећних бујица које су силазиле са тих планина, као и кркљање још небројених поточића свуда около. Не вјерујем да игдје, као у Призрену, постоји толико извора. У рано прољеће и с почетка јесени, шикне вода готово испод сваке стијене, из хиљада камених пукотина око Призрена. Само на једном мјесту, прозваном Крк-бунар, четрдесет је таквих извора... Чудно можда, али је мене, који волим планинске брзаке и који сам крај њих и брчкајући се у њима и одрастао, те ноћи жубор вода посебно раздраживао. Као да сам ослушкивао своје дјетињство и као да су те бујице носиле са собом и Милицу, њезин корак, њен смијех, њезин ружни сарајевски говор, дивна њена кољена. Могуће и гласно, признадох тада себи да Милицу, као ни своје дјетињство, не могу да преболим и заборавим. Не могу, а живот ме упутио да одгурнем и заборавим обоје. Одлучих да, чим сване, кренем у Ђаковицу. Да јој јавим да је њен муж претучен и да је код мене на лијечењу. Рећи јој само то, са пристојном уздржаношћу, службено. Ништа друго, мимо љекарске бриге за болесника, она наслутити не смије. Али шта ако дође до унутрашњег крварења и Љубо до јутра подлегне повредама?! Не знам да ли сам се уплашио од те помисли или сам јој се обрадовао. Брзо угасих цигарету и вратих се у болницу, да га обиђем. Спавао је. Принесох столицу и сједох крај узглавља. Упркос нагрђеном и отеклом лицу, упркос завојима преко ребара, скорјелој крви и балама око усана, причини ми се да пуца од воловске снаге и да је само питање трена кад ће да се пробуди и, као оне далеке сарајевске ноћи, јурне на мене! Нијесам га посматрао очима љекара, већ очима освете, зависти и превреле љубоморе. А онда се, у мени, пробудила и једна болест коју памтим откако памтим за себе, коју никада и никоме нијесам повјерио и које бих се, кад мине, редовно стидио. Та болест ме је први пут спопала још прије него што сам пошао у школу. Посматрао сам, сјећам се, неког богаља: четвороношке је пузао од куће до куће и просио. Ја сам умишљао да богаљ размишља: Могу да се усправим, само нећу, лежи ми се, што бих се усправљао! Небројемо пута касније, па и кад сам одрастао, хватао сам себе у тој ружној навици да натурам своје изопачене мисли другим људима, најчешће болесним и унесрећеним. Дешавало се, тако, да мајци изјавим саучешће због смрти дјетета и да њезин јецај, однекуд, преточим у њену мисао: Морам да плачем, а не плаче ми се, него се претварам, претварам! А једном ми се причинило да и мртвац, чије сам откривено лице посматрао, размишља: Нијесам умро, ја сам жив, жив, све чујем и видим око себе! Надао сам се да ћу на студијама, у некој од књига, пронаћи име и узрок овој настраности. Ништа слично нијесам прочитао, а да потражим објашњење од својих професора нијесам се од стида усуђивао. Живим са том маном, свјестан ње и без снаге да је побиједим. Та болест, јер је несумњиво болест у питању, није узмакла пред мојим изучавањем медицине, нити јењава са годинама. Ваљда само који дан прије него што су милиционери довезли у болницу Љуба Божовића, пут ме нанио крај једног српског гробља, сат и нешто хода од Призрена. Затекох, памтим, гомилу свијета. Уз тужбалице стараца и у црно забрађених жена, скупљали су кости покојника из раскопаних гробова, трпали их у џакове и товарили на кљусад с другу страну гробљанске ограде. Упитах:»Шта то радите«? Један од мушкараца прекорачи преко зида и, са лопатом у руци, пође према мени:»ко си, те се распитујеш«? У страху пред његовим погледом, не знадох шта да одговорим.»окле си, друшкане?«раскорачи се он испред мене. Рекох:»Радим овдје, у призренској болници, а родом сам из Херцеговине«. Његово лице одједном се промијени. Из очију сијевну мука неописивог људског понижења и очаја. Зовну неког по имену, затражи флашу ракије. Куцнусмо се и он наздрави.»ни за мртве више нема останка у Метохији и на Косову!«Причао је још нешто и још дуго, али као да је зборио камену. Уопште не бијах потрешен тим призором. Чинило ми се да нико од тих људи није несрећан и да се сви претварају. А кад они свршише посао, кад натоварише своје мртваце, кад се опростише са мном и кад, уз кукњаву и лелекање, спровод крспу низ брдо, замислих да кости покојника. ударајући о пречаге самара и једна о другу, радосно подвикују: Ми путујемо, путујемо, путујемо! Иста срамота, јер ту своју болест и као срамоту доживљавам, овлада мојом подсвијешћу, а можда и свијешћу, док сам, у болничкој шок-соби, сједио крај Божовићевог узглавља. У мојим помраченим мислима одзвањала је његова мисао: Дивоте ове што ме испребијаше, бар ћу да се наспавам, наспавам! Нека скаредне мисли, које се тичу Милице, стид ме и да споменем... Болесник је бленуо у болесника, чак је и знао да размишља болесно, али није успијевао да тај суманути ток својих мисли заустави. Из бунила, јер је то свакако и неки облик бунила, тргнула ме је болничарка Мирјана. Рече да су болничари Реџепи и Зећири самовољно напустили дежурство и да су, прије тога, некоме телефонирали. Чини јој се да је, 8

9 томе коме је телефонирао, Зећири рекао:»ако пас умре или остане без ока, ми ћемо сведочити да милиција није долазила у болницу и да не знамо ко је ту свињу српску довео!«све то да кажеш и директору Мурићију. Та ће ђубрад да ме запамте! говорим јој шапатом, док болеснику мјерим пулс и притисак. Понудих је цигаретом. Забога, ово је шок-соба, докторе не пропусти она да ме шеретски опомене. Хтједох да је загрлим, али рукавом закачих њену укосницу и она испаде. Тражили смо је заједно и нашли је, сјећам се, у жлијебу расушеног паркета под болесниковим креветом. Ноћас си посебно лијепа рекох јој перући са руку прашину. По њеном осмијеху и благом руменилу, закључих да се тим ријечима обрадовала и да је сличан излив моје њежности ишчекивала. Можда би она нешто одговорила и можда се ни ја не бих задржао само на том овлаш загрљају, али се болесник пробуди. Примијетисмо, заправо, тек тада да је будан и да нас посматра оним здравим оком, широм отвореним. За чудо, не бијаше збуњености у његовом погледу. Без сумње, пробудио се који тренутак раније, прибрао се и схватио гдје се налази. Љубо! повиках. Да ли ме познајеш? С напором подиже руку, обриса жвале око усана. Проциједи: Ја сам Иван. Замијенили сте ме са неким, докторе! Замијенио сам те, Љубо, са једним Божовићем, са једним Никшићанином, који је са мном студирао у Сарајеву. Ја сам Иван, докторе. Бијах више збуњен него поколебан. Мислио сам: препознао и он мене, па се због нечег претвара. Дрекнух: Ооо Милутинеее! Болесник издржа и ову провјеру. Још се и трже, као да се уплашио. Ја сам Иван, а не Милутин, господине! Шта вам би, докторе? Зачуди се Мирјана. Љубо, Иван, Милутин... са којим сте од њих тројице студирали? Пожурих да јој објасним, али већ начет сумњом да преда мном није Љубо Божовић већ неко други који му је сличан, па сам то објашњење упућивао и њему. Имао сам, рекох, на студијама друга, који би сваке ноћи, у поноћ, ни минут прије ни минут послије, запомагао:»ооо Милутинеее!«Штрецао нас у загрљају са дјевојкама, будио из сна, прекидао у учењу. Испрва смо га псовали, а послије прихватили као неизбјежни колорит нашег живота, најпослије и једва ишчекивали његов поноћни зов, да узвратимо неким другим зовом и да се мало опустимо. Личите, невјероватно је како личите томе моме другу окретох се болеснику. Мислио сам... опростите, ја и даље мислим да сте ви Љубо Божовић. Мислите ви што вам је год воља, али... али... одмахну руком, као да га је мрзило да настави. Знате ли упитах да сте ноћас били ухапшени? Обраћајући му се са ви, као да сам признавао себи да је он, заиста, неки Иван и да га ја не познајем. Да ли сам ја, баћушка, овде због саслушања или због лечења? упита он с иронијом. И да ли сте ви лекар или Сигурими*? још више ме поколеба својим екавским изговором. Ако су и болнице постале... ако су и болнице... ућута и загледа се, са страхом, преко мога рамена. Онај исти милиционер, чији ме је говор силио на смијех, стајао је у отвореним вратима. Помислих: дошао да води болесника Ивана! Посавјетовао се са газдама, донио решење о хапшењу. И запитах се, у себи: могу ли и смијем ли да се супротставим? Шок доктор, ти пушиш а ћовек умире! завртје он главом. У твоја соба само тељефон... звоњи, звоњи... тебе нема на сљужба кад звоњи. Ти седиш и пушиш, а много бољесно ћовек... мољим, другарски мољим да помогнеш! Гдје... који човјек? Нашла га наша патроља на пут... шок доктор, све поломљено! Пожурих за њим, а Мирјани рекох да припреми операциону салу и да нађе кућне бројеве телефона анастезиолога и неког од хирурга. * Сигурими албанска тајна полиција 9

10 У приземљу, крај пријавнице, затекох и ону двојицу милиционера. Без бијелих мантила, у својим одијелима, са њима бијаху и болничари Реџепи и Зећири. Гдје је болесник? питам задихано. Мољим? испријечи се униформа испред мене. Два метра у ћовек, а ти га не видиш... јауће од бољест а ти нећеш да му помогнеш! Па гдје је... гдје је? почех да галамим. Нема да вићеш, друг доктор. Мољим помоћ, човек умире! Трљам очи и поново разгледам све около. Никог, сем тројице милиционера и Реџепија и Зећирија. Боже, шта се то са мном дешава?! Кољица... мољим кољица! излуђује ме униформа. Ево, крв дајем на ћовека... нико од наспет не жаљи крв, само да ћовек не умре! Који човјек, побогу?! Ја... ја тај ћовек! рече једна униформа. Мене прегазио воз у моја ављија... мољим да помогнеш! Напоље! Зачудо, изговорих то веома смирено. Мољим? Српски говорим. А бољесно ћовек? И он напoље? И он, сви напоље. На-по-ље! Како ви кажеш, друг доктор. Мољим, мољим глумио је скрушеност. Да смо Срби и да је овај бољесник Србин, ви нас не бисте отераљи рече болничар Зећири. Хајдемо, има у Призрену и наших доктора! повуче једну униформу за руку и, кад сви изађоше, тресну вратима. Псујући и пушећи, дуго сам шетао пустим ходником крај болничког улаза: тамо-амо, изван себе, помаман. Портира нема, некуд нестао. Телефонирам Мирјани. Све је у реду, кажем јој, не мора припремати операциону салу ни будити иког од хирурга. Свалим се на столицу и покушам да ћутке, са собом самим, поразговарам. Шта се ово дешава? Шта да учиним? Појави се однекуд портир, и ја, онако бијесан, залетим се на њега. Гдје си био? Знаш ли да ћеш ујутру отказ да добијеш! Друг доктор,ја поштен ћовек... девет деца поче да се оправдава. Вељики сиротиња... девет деца... опрости, друг доктор, аљи ја морао... ја био у кљозет опрезно ми се примицао. Зашто си им откључао? Мољим вас, друг доктор, ти си вљас у бољница, а миљиција вљас преко вљас... ја сам за тебе, аљи ја ништа ћуо и ништа видео. Ти мене само зовњеш и ја ти ћистим, ја ти перем... и ципеље, и по кући... девет деца, а маљи пљата... ја поштен ћовек... Још је нешто мрсио, настојао да се оправда и да ми се додвори. На свој начин, изражавао ми је наклоност, али и стављао до знања да ће свједочити онако како мора и како то од њега буде затражено. Пристајао је за мном све док не сретосмо Мирјану и личио ми на кера увјежбаног да режи и да маше репом, истовремено. У ходнику, испред шок-собе, затекох болесника Ивана. Једном руком придржаваше завој око ребара, а другом се ослањаше на зид: усправи се кад ме угледа и само грч на његовом лицу показа да га је тај нагли покрет јако заболио. Помогох му да се врати до кревета и рекох, мрзовољно, да мора да мирује. Чим сване, Његово Царско величанство мора бити обавештено о свему овоме! повика он и задржа ме да не изађем из собе. Ово је, баћушка, напад на суверенитет и достојанство Русије! Шта то причате? Ви бунцате! пређох дланом преко његовог чела и образа. Мирјана, донеси топломјер. Не треба, докторе. Знам ко сам, где сам, шта и коме говорим. Љубо Божовићу... Иване... Сатано! подигох глас, савладала ме зловоља. Доста, забога! Мени се. пзгледа, ове ноћи све причињава. Ово је ноћ утвара! Како се узме, докторе узврати смирено. Нијесам Љубо Божовић, али јесам неко ко је њега добро познавао. Нешто вам се утвара, али нешто сте и потрефили... Да, у праву сте, личим на њега! А гдје је... гдје је он? Он је, докторе, одавно међу покојним! Као да ме нечим тупим млатну у главу. Сједајући, придржах се руком за кревет, да не паднем. Шта вам је, докторе? Жао вам или сте се обрадовали? 10

11 А дјеца, жена... је ли био ожењен? Пострадали су заједно! Све што је било његово... задрхта му глас, прекиде. Пуши ми се, могу ли да запалим? Ћутали смо и пушили. Милица, Љубо, неки Миралем, неки Саша Невесињац, грамофон у ћошку собе, мелодија нека из оног времена, шаховски клуб на Бјелавама, требевићка жичара, Пашина раја, једна ноћна туча у Хамам-бару у Сарајеву... све се то ројило испод оклопа моје лобање. Рађале се приказе умрлог и прохујалог времена, као у измаглици и неповезано. Ви сте му брат... можда брат близанац? прекиде тишину Мирјана. Брат. Не, нисмо браћа, мада смо се тако ословљавали.»спаси, брате Иване!«говорио је увек, кад би дошао да се на злочине и зулуме њихове пожали. Чији злочине? жмирка Мирјана. Молим вас, докторе, донесите ми папир и оловку. Чим сване, Москви и Петрограду мора бити јављено... запамтиће фукара арнаутска да не може како јој је ћеф са руским, царским, конзулом! Тек сад ништа не разумијем! Ко сте ви, забога? Иван Стјепанович Јастребов! Надам се да сте чули за мене. Нијесам, на жалост. Чућете, има времена. Мада... мада је, верујте, за човека вашег образовања срамота да не зна ко овде заступа баћушку цара. Опростите сажалих се на њега. То се више неће поновити, господине конзуле сажаљење према умоболнику преточи се, истога трена, у људску страст да се подсмјехне туђој невољи. Ко вас је, реците, ноћас тако удесио? Ко вас је, знате ли, био ухапсио? Баба Кристина! спремно одговори. Све ми је ово показа на око и на завоје од бабе Кристине, докторе! Опасна нека баба... гром од бабе нашали се Мирјана. Ви, вјероватно, из одређених разлога, не волите Његоша, господине докторе. Рекао бих, ипак, један његов стих, са вашом дозволом. Само изволите, господине конзуле. На једном месту... ваљда у Шћепану Малом, каже владика: У Бога је тренућ што и вијек, У Бога је вијек што и тренућ, Пред њиме је цио свијет ништа, Пред њиме је ишта ствар велика. Издекламовао је то у заносу, озарен. Типично, помислио сам, за схизофреничара: потпуно се поистовијетио са пјесником, дозвао га у себе и само су очи, односно сјај у оном једном оку, и нагло мијењање смјера мисли и теме разговора одавали да је болест у питању. Пред Богом је ишта ствар велика... који Ајнштајн, која теорија релативитета... све је то Његош рекао и лепше и пре од њега настави он усхићено. Пред Богом, баћушка, цео свет као да и не постоји. Он нас и не примећује поче да објашњава, сумњајући ваљда да оне стихове нијесам најбоље разумио. Пред тим истим Богом, међутим, и најмања ситница у стању ја да поприми космичко значење. Пред њим је ишта... ишта... пред њим је и чај бабе Кристине ствар велика! Чај бабе Кристине! не могох а да се не насмијем. Ви, баћушка, свакако знате да је извесна госпођа Хитлер, која је остала без мужа и без порода, у позним годинама усвојила неког копиљана. Тај је дерепан порастао, оженио се, добио сина. И том сину је дао име Адолф... него да скратим, можда вас замарам. Таман посла, екселенцијо! Негде у трећој години живота, то слинавче се тешко разболи од дизентерије. Касно га одведу докторима и они дигну руке од њега. Родитељи очајни, виде нема спаса, мртвачки сандук припреме. Неко тада спомене бабу Кристину и њене чајеве. Спасила је, каже, комшијско дете, а оно је, као и Адолф, патило од срдобоље. Потраже бабу и она почне да баје малом Адолфу и да му спрема чајеве. Петог дана дете прогледа, а убрзо и сасвим оздрави... Ето, надам се да сте сад разумели Његоша, господине докторе! Значи, екселенцијо, да је Његош познавао бабу Кристину? 11

12 Његош је познавао божанска чудеса и законе! Пред Богом је ишта ствар велика... то је могао рећи само полубог, само највећи геније! Али, господине конзуле, какве везе имају баба Кристина и њене траве са батинама које сте добили и са вашим ноћашњим хапшењем? Пред Богом је ишта ствар велика опет он понови. Да није било бабе Кристине и њезина бајања, оно слинавче не би преживело. Не би дорасло за вођу Рајха, не би се залетело на цели свет, не би четрдесет и прве раскомадало Југославију... не би било ни наших ослободилаца, хероја... не би... а још би, докторе, само да не беше чаја бабе Кристине, мој рођак Вукота на магарету терао дрва на пазар и никад не би постао пуковник! Смјешкам се, тужно, и размишљам: медицина је лаж, никад она неће успјети да завири у лудило, у мождани и душевни хаос оваквих несрећника. Уморни сте, господине конзуле. Спавајте, а ја ћу о свему јавити у Петроград хтједох да га поштедим даљег разговора. Баба Кристина је забрза он Вукоту произвела у пуковника, а од неког врљавог чобанина Ђуке избајала је оним чајем амбасадора! Што ме тако гледате, докторе? Луд, запишите да сам луд, нећете бити ни први ни потоњи... Захваљујући баби Кристини, толики ковачи, шегрти, бравари, лоши ђаци и пропали студенти... они су постали једина памет, једини закон, истина, историја, будућност, све и всја. Баба Кристина је, баћушка, Косово и Метохију предала Албанији! Баба Кристина је угасила српско огњиште и учинила оно што не могаше Турци и Арнаути за пет стотина година! Баба Кристина је... она је ноћас ухапсила руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова, тукла га као животињу и... она ми је ноћас, да би ме направила пијаним, на силу у грло сасула литар ракије! А баба Кристина је удесила и то да ме њени синови изруче вама у руке... опростите, за то је крив неко други, један Југовић! Југовић! одскочих од столице, кад изговори моје презиме. Он, господине докторе. Богданов син, Бошко Југовић... Развезе о Косовском боју, издалека и натенане, као да ни Мирјана ни ја ништа нијесмо знали о том догађају. Вагао је ријечи и настојао да им, због нечег, удахне заједљиви смисао. При томе, није скидао поглед са мога лица, силећи ме да слушам и да с муком савладавам дријемеж у који сам потањао... Рече, у неко доба, да је он, читајући неке старе турске хроничаре и свог сународника Александра Фјодоровича Гиљфердинга, сазнао једну ситницу коју превиђају сви историчари, а која је на судбину Балкана, а можда и Европе, утицала ништа мање од бабе Кристине и њеног бајања. Мирјана се, памтим, тада гласно насмијала. Тај женски кикот као да наљути конзула Јастребова. Рекох му: Пожурите са причом, сад ће зора, господине конзуле. Жури вам се, досадно вам нешто и због нечега слушати о боју на Косову! неочекивано, ражести се он и разгалами. Жига вас, ама не међу ребрима и оку, као мене, већ тамо где нема лека и где не помажу лекови! Више није било ни трунке сумње: тај глас, та мржња мени намијењена, то изазивање и чикање, нијесу могли бит ничији друго сем Љуба Божовића! Ако сам, до тог трена, а понајвише због његовог течног екавског говора, и помишљао да је случај удесио толику сличност мога болесника са мојим некадашњим, најприје пријатељем а потом душманином, тада је отпала свака недоумица и ја сам, погођен његовом мржњом и дарнут у незараслу рану коју ми је давно нанио, био спреман и на лудост, на нечасни поступак да искористим премоћ своје снаге и свога здравља над њим тако премлаћеним и готово непокретним. Мржња је помрачила и ону последњу кочницу, да сам љекар а он болесник, која је морала да ме уразуми и заустави. На срећу, задржа ме Мирјана, иако није ни слутила шта се све у мом суженом уму одиграва. Пришла је Божовићу, усула му капи у око и обрисала зној са чела и образа. Он покуша да се усправи у кревету, да заузме полусједећи положај. Учини то неопрезно и јекну од болова. Полако, без наглих покрета рече Мирјана. Чај бабе Кристине... баш сте ме ноћас, поред све муке, разонодили. Није ми то, девојко, била намера. А шта сте оно, малочас, били започели? Мило ће бити и доктору да чује... не морате журити, он се то само шалио. Пожурићу, ама неће бити добро што ћу да пожурим. И Бошко Југовић је био пожурио, па... па је... замуца, као да заборави мисао. Дакле, неки стари турски хроничари, очевици Косовског боја, и мој уважени и драги сународник Александар Фјодорович Гиљфердинг, сведоче да је, пошто је Милош убио Мурата и Бајазит преузео команду, Бошко Југовић пожурио да и новог султана са животом растави. Три су коња Турци оборили под њим, али он је грабио према Бајазитовом шатору. И пробио се, кажу, на сами копљомет од цара... на несрећу, даље није могао уздахну и опет се забечи у мене. Ето, господине 12

13 докторе, шта може да значи један ситан и, рекло би се, посве неважан детаљ у историји. Да је Бошко превалио још десетак корака, још само десетак корака... не би тада Турци стигли ни да понесу у Азију на Бошково копље набоденог Бајазита... не би, њих би исекли српски оклопници. И не би, више никада, полумесец и нож тог пис милета привирили у наше крајеве. Не би Мухамедова бедевија видела ни Беча ни Будима, не би Арнаути никада поплавили Косово, не би... а и ви бисте, господине докторе... а и ти би данас носио друго име и друго презиме, докторе Алија Османовићу! Само који минут раније, не бих му отрпио. Мржња је, и тада, сунула из мене, и он је то осјетио. Али је, у исти мах, плануло и нешто друго што је бијес разблажавало, ако не и потирало. Зачудих се, наиме, кад чух да сам за њега још Алија Османовић, онај и онакав као кад смо се Љубо Божовић и ја растали у Сарајеву. И разумјех: он је мене препознао, чим се освијестио и прогледао. Вјешто је играо улогу умоболног, омамљивао ме чајем бабе Кристине и конзулским положајем: он се са мном играо! Ријеших да му вратим истом мјером, тако што ћемо наставити игру коју је он започео и наметнуо. Преимућство је прешло на моју страну: није знао да су два човјека у мени и да је он само једног од њих двовице познавао. Екселенцијо, наспавајте се стегох му руку одлазећи из собе. СКЕНДЕР-БЕГ И РАЈКО УЖИЧАНИН Призренска ноћ утвара прогегну се и на јутро 18. априла, кад је грануло сунце и кад су љекари и болнички службеници дошли на посао. Пожурих да директора болнице, примаријуса Шефћета Мурићија, обавијестим о понашању патроле милиције и двојице болничара. Директор ме прими више него љубазно. Само што сам притворио врата за собом, он се диже иза стола, крену ми у сусрет и поздрави као неког чија га је посјета много обрадовала. Баш лепо што сте свратили, колега Југовићу развуче лице у осмијех. Изволите показа руком на фотељу и, тек што сједох, он принесе двије чаше и боцу ракије. То ме збунило. Као да спласну наквасала срџба у мени и као да, за моменат, заборавих због чега сам до њега и дошао. Прихватих пиће, да не повриједим његову доброту и предусретљивост. Па, јесте ли се привикли на Косово? потапша ме по рамену, али не сачека мој одговор. Тешко је одмах настави преко ноћи искоренити неписменост, болест, сиромаштво, неке предрасуде. Али, овде живе добри и вредни људи... верујте, Албанци су вредан и поштен свет, колега Југовићу. Наравно, наравно да су поштени и да... и да... језик је био спреман на похвале, али га не подржа мисао. Него, друже директоре, ја морам да вас обавијестим о нечему што сам доживио ноћас, као дежурни љекар и што се, чини ми се, није десило случајно. Могуће је и да претјерујем, јер сам лично погођен и лично понижен, али мислим да... заправо... према... спетљах се и застидјех не од своје збуњености већ од страха да оно, што сам био наумио и због чега сам и дошао директору Мурићију, превалим преко усана. Моје памћење, а оно досеже до четврте а можда и треће године живота, везано је за приче да сва зла, сав поганлук и мржње потичу од»влашког пис-милета«, од Срба. Одрастао сам уз клетве помајке Рабије и нене Хикмете да»алах искотари и потоњу клицу тог пасјег и катилског сјемена.«касније, у школи и на студијама, то исто су говорили и моји учитељи и професори, само што је њихов наук казиван нешто углађенијим и биранијим ријечима. Свима нама, цијелог послијератној гснерацији ђака, утјериван је страх у кости од српског шовиншзма и великосрпске хегемоније. Као дјетету, те страшне ријечи утварале ми се као седмоглаве аждаје и вукодлаци из нениних бајки, трзале ме из сна, нагониле у врисак и бунцање. Нестајало је, наравно, тих и таквих мора, како сам одрастао и залазио у зреле године. Авет великосрпске хегемоније и даље је, међутим, вребала иза сваког ћошка и из сваке поре живота. Неухватљива и невидљива, а свугдје присутна, стално и неуморно тучена и побјеђивана, а никад дотучена и побијеђена, личила ми је на неку огромну и тамну сјенку која измиче свим пријетњама и потјерама. Чудило ме је зашто у хајкама и галами на тог баука посебно предњаче професори, ратници, судије, официри или новинари са српским именом. Пред тим хорским и заценутим признањима неизбројних гријехова својих очева, дједова и прадједова, топила се и последња моја сумња у могућност да је, ипак, у приказу зла, бар нешто, преувеличавано... Завршавао сам гимназију кад је јужноафричка полиција поубијала црначке ђаке и дјецу, у Шарпвилу. На протестном збору, у школи, чак и тим поводом, јечало је од повика против великосрпске хегемоније. Испричао нам, сјећам се, професор историје како је, ваљда почетком овог вијека, у ондашњој»буржоаској и ненародној Србији«неки официр скупљао добровољце који би ишли у Јужну Африку, да помогну Буре у њиховом рату са Енглезима. И ми смо, чопоративно, дрекнули:»смрт великосрпској хегемонији!«понијели нас, вјероватно, условни рефлекси и увјежбани нагони... 13

14 Но, чему сва ова прича и коме је она намијењена? Биће да је она потребна само мојој савјести, као изговор и покушај оправдања за сметеност и страх који ме је шчепао за врат пред директором Мурићијем. Тјешим себе тиме да ме није кочио кукавичлук, већ дресура и стечене предрасуде. Дошао сам, друже директоре, да вам се пожалим на понашање милиционера... заправо, на понашање двојице болничара и... претукли су једног човјека... нијесу га, хоћу да кажем, претукли болничари већ милиционери једва саставих ту јадну и збркану мисао. Примаријус Мурићи ми, ћутке, али прељубазно осмјехнут, досу чашу ракије. То ме повриједи. Као да ми је рекао:»прибери се малко, човјече, и научи да говориш!«милиционери су вршљали болницом, а болничари су... болничари су... опет ми се заузла језик. Ви сте очни специјалиста, друже директоре, па би најбоље било да прегледате болесника и да, послије тога, наставимо разговор. Где сте завршили студије? упита неочекивано. У Сарајеву. Не ословљавајте ме, молим вас, тако званично и одбојно. Ја сам ваш колега, а то што сам директор је неважно и пролазно. Ту склоност ка непосредности и некој врсти фамилијарног опхођења, ја сам, видите, из Београда понео. Говорите српски, као да вам је матерњи узвратих непромишљено и одмах се покајах и уплаших да у тој спонтаној похвали не потражи нешто што би могло да га повриједи. Он одмахну руком и рече да му, нажалост, српски и јесте матерњи. Албански веома лоше говори. На српском је завршио и основну школу, и гимназију, и студије. Тако су, каже, у оно доба, хтјели његови родитељи. Медицинског факултета, тада, и није било у Приштини. Готово сва поратна шиптарска интелегенција стасала је и одгојена на туђем језику, махом у Београду. Сад је рече друкчије. За друге, за млађе, а не за њега је друкчије. Он је, ето, странац у својој кући и у свом народу. Оженио се из Босне, из Добоја. Дјеца уче у школи шиптарски, али са оцем, а поготову са мајком, морају да се споразумијевају на језику народа који њиховом народу никада није био пријатељски наклоњен. Он је, каже, јањичар, и то»најнижа сорта јањичара«! Није баш тако пожурих да га утјешим и одобровољим. И у кући Вука Караџића говорило се само њемачки, а племићи руски служе се матерњим језиком само кад би издавали наредбе слугама и кад су били пијани. Рекох то у најбољој намјери, али Мурићи разумједе по своме. На путу до његових можданих режњева, процијеђене кроз многе филтере подсвјесне несигурности и подозрења, моје ријечи попримише подругљиви смисао. Шиптарски и јесте језик слугу... да, да, нашли сте право поређење! Да шегају дрва, да буду најамници и да мету прашину и ђубре са градских калдрма, само су за то способни Шиптари и само су... ми смо бурлаци и слуге, аргати, полусвет, теглећа марва... знате добро шта се о нама мисли и говори! Ви уображавате, ви... и одмах ућутах, јер ми се учини да би све друго, сем да ћутим, било непошгено. Заћута и он. У погледу му назријех страх да је својом исповијешћу прешао границу поноса и да се понизио. А тај страх, можда, и није изронио из његовог јадања, већ из мојих очију, у којима је нешто налик сажаљењу препознао. То га је зауставило и постидјело. Он, срећом, испод мојих обрва и на мом лицу ипак није могао докучити поријекло тог сажаљења ни куд ме је, слушајући га, била однијела мисао... У гимназији, у Гацку, упознао сам прве Шиптаре. Била су их двојица, дошли су у варош средином јесени, натоварени великим тестерама, мршави, поцијепаних и прљавих одијела, ћутљиви и од свачег заплашени. Становали су преко пута школе, у неком подруму. Шегали су дрва, истоварали ћумур, разносили џакове брашна по кућама. Нико их, по обављеном послу, није позивао у кућу, за софру или на кафенисање. Исплаћивани су напољу, а и тада на одстојању, као да су губави. А кад би свратили у продавницу, да купе хљеба и по коју главицу лука, продавци су и паре из њихових руку узимали издаље, опрезно. Нико их није питао ни одакле су, ни за име, ни за презиме. За чаршију су они били Арнаути, Шифтари, Арбанаси, Шиптари и то је било све, то је било довољно. Једнога дана, групица нас, гимназијалаца, свратимо до њиховог подрума. Затекнемо их на слами како спавају. Ми загаламимо, пренемо их из сна и, видјевши како су преплашени, понудимо их цигаретама, покушамо да заметнемо разговор. Узалуд. Сјети се неко од нас да им плаћамо за сваку ријеч по пет ондашњих пара, за пет ријечи килограм хлеба, за десет биоскопску улазницу. Пристадоше. Због смијешног њиховог изговора и бркања падежа, то нас је, испрва, забављало. Ускоро нам досади и одлучисмо да идемо. Један од њих крену да нас испрати и тада му, кроз раскопчани шлиц, исклизну... мени се причини дебела шаргарепа, а да није мрква схватих кад је он хитро прекри својим грубим и прљавим шакама. Повратисмо се, нећемо да изађемо.»покажи, покажи«, галамимо на њега, а он 14

15 само блене постиђено.»има да пљатиш«, рече онај други и поче да се откопчава.»дај иљада и да покажемо!«сакупимо некако паре, истресемо џепове.»и да узмеш у руке, само пљати«говорио је један од њих, али ми више нијесо имали ни динара. Наредних дана, крадомице смо из својих кућа узимали кувана јаја, маслац, парадаиз, мед, односили то у подрум и плаћали приредбе њиховог онанисања... Отишли су из вароши уочи првог снијега, без поздрава, без испраћаја, у тишини и загрљени са тестерама... Примаријус Мурићи се огледнуо у мом сажаљивом погледу, вјероватно, у тренутку када су та двојица убогих аргата оживјела у сјећању. То, заправо, и не бијаше пуко сјећање, већ и опомена, притуљено признање да нијесам био излијечен од зазора према Шиптарима и да је Мурићи говорио истину. Када би помислио сам тада болница набавила неку справу која би откривала оно што је код људи најскривеније, ја бих морао бјежати од те провјере. Иначе би се показало да, негдје у подсвијести, дијелим и љекаре, и болничаре, и болеснике, на»нас«и»њих«, на цивилизоване и Шиптаре, Показало би се да сумњам у»њихове«школе и дипломе и да их, збиља, прихватам само као чобане, носаче, копаче, ситне шверцере, уличне продавце сјеменки и сладоледа. А показало би се, помислих, и посрамих од те мисли, да бих сасвим друкчије примио простаклуке двојице болничара и тројице милиционера, само да ми се то десило у Крагујевцу или Београду. Мој бијес је распаљивало сазнање да сам понижаван од оних којима, по неком природном току ствари, следује једино то да буду понижавани! И умало све на признадох Мурићију. Али он се диже иза стола, отвори плакар и донесе једну, већ пожутјелу, фотографију. Ево, погледајте, какав сам био као бруцош у Београду. Сликали се Скендер и ја пред мензом, у Студентском Граду... опростите, не знам што вам све ово причам и показујем. Били сте рекох много мршави. А овог делију, овог вашег друга као да познајем. Немогуће узе фотографију из мојих руку. Скендер је давно пребегао у Албанију. Поче да ми прича о њему. Не вјерује рече са призвуком поноса да је од Скендера било снажнијег младића у читавој Србији. Могао је да кола, натоварена сијеном, одигне на својим леђима. Кад би он повукао уназад, два јака бика нијесу била кадра ни да помјере саони. Као да су од гуме, зубима је, с лакоћом, савијао виљушке, метални новац, ексере. Скупа су уписали медицину: у октобру године. И, ускоро, крену прича да у Студентском граду нема снажнијег момка од»једног Шиптара«. Скендер се, мора се признати, својски трудио да то и докаже. Сваког јутра би, праћен својим сународницима са Косова, одлазио до мензе, испијао по два литра млијека, радио гимнастику, шакама ломио цигле, растезао федере, зубима савијао метал, и то увијек го до појаса, напољу, међу студентским павиљонима. Могуће рече Мурићи да је Скендер тиме и чикао, изазивао. Али он је био питоме нарави и меке душе, сушта супротност од оног што је показивало његово огромно и мишићаво тијело. Љутио се на своју пратњу, на шиптарске студенте, који учесташе са изгредима: готово свакодневно, премлаћивали су некога, отимали новац, напаствовали дјевојке, вазда у чопору и заштићени Скендеровим именом. Потраја то мјесецима. Студентски Град доби, поспрдни, надимак: Тирана. А Скендера, опет ми показа фотографију, прозваше Скендер-бегом. На игранци, на горњем спрату мензе, оркестар је свирао само оно што је Скендер-бег наређивао. Окружен пратњом, састављеном махом од ласкаваца, и сам се промијенио. Знао би, тако, да бане у мензу, у вријеме ручка, и да, гласом силника коме нико ништа не смије, загалами:»на ноге, рајо, кад вам бег улази!«и слушали су, устајали. Али, негдје у мају 1959, била је недјеља, деси се нешто неочекивано: један младић одби да устане иза ручка и да се Скендеру поклони! Мирним покретима, захватао је пасуљ из тањира и претварао се да никога од њих, ни мншићавог џина ни његову свиту, он не примјећује. Приђе Скендер младићевом столу, понови наредбу да момак устане. А он му, про залогаја, одговори:»или ми се помери са светла, или ћу ја да те померим!«мурићи рече да, у први мах, Скендер у толику дрскост није могао да повјерује. Обилазио је око стола, загледао момка и само се смијао. Очито, био је збуњен и ненавикнут на то да му се неко супростави. А, поготову, није очекивао да ће то учинити младић који се није истицао ни стасом, ни снагом, и који бијаше некако дјевојачког лица и састав. Под тим утиском, да је снажнији од десеторице таквих, Скендер заборави на своје мишиће и ријеши да се, малко, нашали. Узе, са сусједног стола, тањир увршен пасуљем и сручи га младићу на главу. Закикота се:»а сад, лепо, кући на купање!«младић устаде, али без журбе, столњаком обриса кошуљу и лице... и ту Мурићи, одједном, ућута и забечи се у фотографију испред себе. Или, збиља, због нечег није желио да настави причу или је, вјешто, дражио моју радозналост. Телефонира секретарици, поручи кафу и сокове. Онда погледну у сат, као да је некуд журио. Кажите, колега Југовићу, шта вам се то ноћас десило. Изненади ме и затече неспремног. Очекивао сам наставак приче о Скендеру и замишљао исход туче која је, несумњиво, услиједила. Да сазнам шта је даље било, то ми је, у том моменту, било најважније. Зашто је упитах Скендер пребјегао у Албанију? Није, ваљда, оног младића убио?! 15