ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Transcription

1 ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Београд Декан Правног факултета Универзитета у Београду, на предлог Наставно-научног већа од године и године, донео је Одлуку о расписивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа на радном месту једног ванредног професора за Међународноправну и Управноправну ужу научну област предмете Људска права и Право одбране, поновни избор, нa Правном факултету Универзитета у Београду. Конкурс је објављен у Службеном гласнику РС бр. 30. од године и у огласним новинама Националне службе за запошљавање Послови бр од године као и на интернет страницама Правног факултета Универзитета у Београду. На расписани конкурс пријавио се само један кандидат и то др Владан Јончић, садашњи ванредни професор на предметима Људска права и Право одбране. У својству чланова Комисије одређене од стране Изборног већа Правног факултета Универзитета у Београду, част нам је поднети следећи ИЗВЕШТАЈ 1. Биографски подаци Владан Јончић рођен је године у Ћуприји. Основну школу и гимназију завршио је у Ћуприји са одличним успехом. На Правни факултет Универзитета у Београду уписао се школске 1969/70. године и дипломирао 1973.године. У току студирања израдио је више семинарских радова, а за потребе Института за правну историју Правног факултета у Београду радио је на сређивању документације и картотеке података. У току студија био је активан и у раду студентских друштава и клуба Forum Romanum.

2 2 Последипломске студије уписао је на Правном фекултету Универзитета у Београду на Међународноправном смеру школске 1973/74. године. Усмени магистарски испит положио је са одликом маја 1976.године. У току служења војног рока завршио је Школу резервних официра године. У звање асистента-приправника изабран је на предмету Општенародна одбрана и друштвена самозаштита СФРЈ I и II на Правном факултету Универзитета у Београду године. Магистарску тезу под насловом Статус борца у међународном ратном праву и у систему Општенародне одбране СФРЈ одбранио је године на Правном факултету у Београду. У звање предавача за предмет Оштенародна одбрана и друштвена самозаштита I и II изабран је 1987.године. У својству асистента и предавача учествовао је у свим облицима наставе на Правном факултету. У току године провео је месец дана у САД на усавршавању, а године је у циљу усавршавања био у Међународном комитету Црвеног крста у Женеви, у Институту Анри Динан и у Уједињеним нацијама (Оделење за Европу) у Женеви. За предавача на предмету Полемологија изабран је 1997.године. Докторску досертацију под називом Правни статус ратних заробљеника у међународном јавном праву одбранио је јула године. За доцента на предметима Људска права и Полемологија изабран је године. За ванредног професора изабран је године на предметима Људска права и Полемологија (Војно право). Након избора на ове предмете учествовао је у свим облицима наставе на редовним, академским мастер студијама и докторским студијама. На основном студијама изводио је све облике наставе на предметима Људска права, Међународно хуманитарно право и Право одбране. На последипломским студијама предавао је и испитивао следеће предмете - Људска права, Међународно хуманитарно право и Право одбране. За ванредног професора (реизбор) изабран је године на предметима Људска права и Право одбране. У току реизбора предавао је и испитивао на основним студијама поред предмета на којима је изабран и Међународно хуманитарно право, а помагао је у настави и извиђењу испита на предметима Међународни односи и Право европских интеграција. Од реизбора за ванредног професора био је укључен, поред извођења наставе на основним курсевима из предмета за која је биран и на последипломским студијама. Изводио је наставу и испитивао на мастер студијама Људска права и Међународно хуманитарно право. Био је ментор и члан менторских комисија у знатном броју мастер радова (ментор у изради 64 мастер рада). Био је ментор у две докторске дисертације и

3 3 члан неколико комисија за одбрану докторских дисертација на Правном факултету у Београду и на Правном факултету Универзитета у Новом Саду. На Правном факултету Универзитета Слобомир П. у Бјељини Р. Српска био је ментор у 6 магистарских теза и члан неколико комисија за одбрану магистарских теза. Поред учешћа на последипломским студијама на Правном факултету у Бјељини, био је у неколико комисија члан за одбрану магистарских теза и на другим факултетима и то: три на Правном факултету у Београду и две на Правном факултету Универзитета у Новом Саду. У периоду реизбора био је члан више комисија на усменим докторским испитима из предмета Људска права и Међународно хуманитарно право на Правном факултету у Београду. Од реизбора у звање варедног професора држао је предавања и испитивао по позиву на Војној академији Војске Р. Србије (са дозволом Факултета) на предметима Увод у право и Војно право, Право одбране и Међународно хуманитарно право. У току реформе и акредитације Војне академије израдио је наставни план и програм за основне студије и увео нови предмет Право одбране и Међународно хуманитарно право, прилагођено потребама војног образовања и усавршавања. Предавао је и испитивао овај предмет до школске 2011/12.године. Поред предавања на основном курсу изводио је наставу и на вишим курсевима: на Војној академији Војске Р. Србије из предмета Међународно хуманитарно право на свим одсецима КОВ, РВ, ПВО, РМ и на Војнотехничкој академији (на свим смеровима). У периоду од реизбора у ванредног професора водио је курсеве и испитивао и у Школи за резервне официре КОВ, Школи за резервне официре Логистике и Војно медицинској академији из предмета Право одбране и међународно хуманитарно право. На последипломским студијама Војне академије и на Школи командно штабног усавршавања, предавао је и предмет Међународно право оружаних сукоба. У више наврата држао је предавања из области Међународног ратног и хуманитарног права на течајима и курсевима у Школи националне одбране Министарства одбране Р. Србије. Од школске до године предавао је по позиву на мастер студијама Полицијске академије поједине области везане за управноправну и међународноправну научну област. Од године до данас предавао је по позиву на Дипломатској академији Министарства спољних послова област Међународно хуманитарно право. На Правном факултету Универзитета Слобомир. П. у Бјељини у Републици Српској, предавао је и испитивао на последипломским студијама на смеру Општа безбедност,

4 4 предмет Међународно хуманитарно право ( г.). Такође је за потребе увођења новог предмета на основним студијама, истог факултета, на Одсеку за општу безбедност, осмислио и израдио наставни план и програм године за нови предмет који нигде до сада није уведен из једне сасвим нове области права - Права безбедности под називом Безбедносно право и за последипломске студије, програм за предмет Међународна безбедност правни аспект. Поред наставне активности, учествовао је у организацији и раду више домаћих и међународних научних скупова у земљи и иностранству, скоро увек са рефератом, а често са рефератом и ауторизованом дискусијом на округлим столовима. У више чланака, књига и монографија је био рецензент. У неколико наврата је организовао заједно са студентима треће и четврте године студија припреме за учешће студената на такмичењима из области међународног хуманитарног права које организује Црвени крст Србије у заједници са амбасадом Швајцарске и Међународним комитетом Црвеног крста. У току своје универзитетске каријере је заједно са проф. др Миодрагом Симићем и вишим предавачем Милојком Стојановићем увео нов предмет - Полемологију на Правни факултет Универзитета у Београду. Од школске 1999/2000. године је у циљу доприноса академском развоју науке устројио и предавао два предмета из нових научних области. На Катедри за јавно право израдио је наставни план и програм за предмет Право одбране, као опциони предмет, а током измена наставног плана и програма на Правном факултету у Београду на Катедри за Међународно право и међународне односе урадио је план и програм за предмет Међународно хуманитарно право за основне и последипломске студије. У току периода реизбора за ванредног професора био је на следећим факултетским дужностима: заменик шефа Катедре за јавно право Правног факултета Универзитета у Београду (од 2012.године до данас) и члан Већа института за друштвене науке Правног факултета Универзитета у Београду. У овом периоду био је биран и на друге дужности. Члан је Уређивачког одбора часописа Војно дело (Опште војни и теоријски часопис, М- 51), Министарства одбране Р. Србије у Београду и то у периоду , , и од године до данас. Учествовао је као члан Уређивачког одбора у уређивању међународног Зборника The Old and the New World Order between European Integration and the Historical Burden: Prospects and Challenges for Europe of 21st Century, Institute of International Politics and Economics, Belgrade, 2014.године и члан Издавачког одбора Међународног научног скупа Релевантна питања примене МКП у националном

5 5 праву, Tara, године. На предлог Владе Р. Србије изабран је за члана Управног одбора Института за међународну политику и привреду. Од године је члан International Law association и Српског огранка Удружења за међународно право, члан Удружења за међународно кривично право Србије и члан Удружења правника Србије (од 2005.г. и даље). Кандидат је навео да се служи енглеским, немачким и руским језиком. 2. Радови до избора у звање доцента Монографије и уџбеници Одбрана и заштита теорија и систем, коаутор, Правни факултет, Београд,1991, (Теорија о рату), стр Одбрана и заштита коаутор са проф. др. Миодрагом Симићем, Правни факултет, Београд, Међународне организације и јавно информисање са основама права одбране, Номос, Београд, 1992.г. Правни статус ратних заробљеника у међународном јавном праву докторска дисертација, Београд, 1997.г.стр.385 Статус борца у међународном праву и у систему општенародне одбране СФР, магистарски рад, Бгд, стр.228. Чланци 1. Комитети за ОНО и ДСЗ по новом закону о ОНО, материјал за наставу, стр Правни аспекти статуса борца по међународном хуманитарном праву и по унутрашњем праву праву СФРЈ, реферат на симпозијуму, Сутоморе, стр.12. Зборник радова. 3. Нешто о комитетима за оно и дсз и цивилној заштити у новом закону о ОНО, Анали ПФ, бр. 6., стр Историјско еволутивни развој међународноправног схватања оружаних снага, Анали, Бгд., , стр Повеља УН и решавање југословенске кризе у «Новом светском поретку», Војно дело,3-4, 1993, стр

6 6 6. Војна потреба и међународно ратно право, Војно дело бр.6. Београд, стр Право и војне науке, кореферат на симпозијуму»симпозијум о војној науци СИМВОН 97. стр Сукцесија и међународно правни статус имовине оружаних снага Југославије, Војно дело, бр стр Злочин против мира и статус ратних заробљеника, Међународнокривичноправна питања и Хашки трибунал, Београд, 1997, стр Утицај сукоба на процес настанка државе у делима Слободана Јовановића, Зборник радова, Српска академија наука, Београд, Уклапање и стандардизација правних норми СР Југославије о превозу опасних терета са међународним правом и правом Европске уније, реферат на XIII научном скупу Пословна безбедност и здравље железничких радника, одржаног у Врњачкој Бањи, новембра 1998.г. 12. Сведочења о ратним заробљеницима војске Краљевине Југославије , приказ књиге, Сведочења о ратним заробљеницима Краљевине Југославије у Другом светском рату , поводом другог издања књиге, 1999.г. стр Обавезност држава чланица НАТО пакта које су учествовале у агресији на СР Југославију на Женевске конвенције и протоколе и њихова примена током агресије НАТО пакта, извештај Савезном министарству за иностране послове СР Југославије, октобар, 1999, страна 15. Прикази - Герила кроз столећа, Џон Елис, приказ, Анали ПФ, Београд, 1980, стр Радови за избор у ванредног професора Монографије - Трећа женевска конвенција примена и утицај на протоколе I и II, Правни факултет и Досије, Београд, 2004, стр.234.

7 7 - Ратни заробљеници међународноправни статус, Правна библиотека, Војноиздавачки завод, Београд, 2002/03 Чланци: 1. Заточеници замршених норми, Информатор, бр. 2. НИЦ, Београд, мај јуни, стр Маскирање ратних злочина, Информатор, бр. 1. НИЦ, Београд, 2001.стр Повреде правила међународног права оружаних сукоба (међународног ратног права) и међународног хуманитарног права у агресији НАТО пакта на СР Југославију, рад у оквиру пројекта Међународноправни аспект оружаног напада НАТО пакта на СР Југославију, Документа, СМО, 2000/01. стр Повреде правила хуманитарног права и људских права у агресији НАТО-а на Савезну Републику Југославију, Војно дело, бр.2. ВИЗ, Београд, стр Командна одговорност у праву Југославије и у Римском споразуму, округли сто Удружења правника Србије и Југославије, мај ст Еволуција хуманитарног права и неких људских права у средњем веку, Зборник радова, Правни факултет, стр Имплементација (обезбеђење) људских права у нови Устав Републике СЗарбије са освртом на економска и социјална права, Зборник радова, Уставне промене, Правни факултет, Београд, 2003, стр Међународно право и Стратегија одбране Србије и Црне Горе, Информатор, 5-6, новембар-децембар, НИЦ, Београд, 2003.стр Приговор савести на обавезно служење војног рока помак у унапређењу људских права, Војно дело ВИЗ, стр Стандарди људских права и Статут међународног кривичног суда, Зборник радова, Удружење за Међународно кривично право, Тара, 2004, стр Радови за избор у звање ванредног професора (реизбор, 2010.г) Радови мографског карактера - Војно право, део 2., Београд, 2006, стр. 172.

8 8 Чланци: 1. Људска права и Устав Републике Србије у књизи Устав Републике Србије из 2006 неки елементи новог политичког система, група аутора, Институт за политичке студије, Београд, 2007, стр Преглед развоја основних теоријских схватања о рату од старог века до савременог доба, Прилози пројекту Развој правног система и хармонизација са правом ЕУ, електронско издање (CD), Правни факултет, Београд, 2005, стр Обавеза спровођења међународног хуманитарног права у унутрашње право и њено поштовање, Зборник радова, Примена међународног кривичног права од стране међународних и домаћих судова, Тара, мај, 2006, стр Правни основ обавезног поступања по међународном хуманитарном праву, Архив за правне и друштвене науке, јубиларни број, 3-4, Београд, 2005/06. стр Сувереноста на државите и обврските за постапување според мегународното хуманитарно право, Скопје, Македонска ревија за казнено право и криминологија бр стр Oбавезe држава према међународном хуманитарном праву, Зборник радова у оквиру пројекта Правног факултета у Београду, Развој правог система и хармонизација са правом ЕУ, Центар за публикације. Правни факултет, Београд, 2007, стр Хумана димензија људских права и право на информисање, Златибор, 2007, стр Поштовање међународног права у оружаним сукобима на простору СФРЈ, Институт за стратегијска истраживања Војне академије Војске Републике Србије, Београд, јуни, страна. 9 Заштита на раду у праву Р. Србије и људска права, реферрат на саветовању Удружења за унапређење заштите на раду у саобраћају Србије под покровитељством Привредне коморе Србије под називом Процена ризика у радној средини, Београд, 2007, страна Одговорност за повреде међународног хуманитарног права и људских права, Зборник радова са међународног скупа Међународно кривично право и људске слободе, Тара, стр Постапка пред мегународниот казнен суд и човекови права, Македонската ревија за казнено право и криминологија, бр. 2-3, Скопје, 2008, стр Правни основи учешћа ЈНА у ратовима на простору СФРЈ, Војно дело, ВИНЦ, бр стр

9 9 13. Хармонизација правних норми Републике Србије о заштити здравља на радном месту са правом Европске уније и људска права, Зборник пројекта Правног Факултета Универзитета у Београду, стр Београд, Радови од реизбора у звање за ванредног професора др Владана Јончића Уџбеници: Међународно хуманитарно право, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2010, страна 361. (ISBN ). Уџбеник Међународно хуманитарно право садржи 361 страну, од тога 9 страна са списком бибилиографских јединица (38 докумената и 181 бибилиографских јединица). Књига садржи Увод, 7 одсека, списак литературе и садржај. Аутор је у Уводу је дао опредељење на назив предмета, основне појмове, разлоге за писање овог уџбеника и напомене о намени уџбеника. Део I под насловом Појам међународног хуманитарног права садржи основне теоријске расправе о појму и разлоге зашто се аутор определио за назив Међународно хуманитарно право, а не неки други који је био до сада у употреби Међународно ратно и хуманитарно право или Међународно ратно право. Полазећи од закључка да у теорији међународног права не постоји јединствен став када је у питању назив ове гране права аутор се определио за назив Међународно хуманитарно право у ширем смислу и то објашњава исцрпно. Након објашњења аутор је указао и на нови назив Међународно право оружаних сукоба за које сматра да је најисправнији. На крају даје дефиницију да је Међународно хуманитарно право скуп правила која, с једне стране, представљају оптимално регулисање захтева ратног циља и начела, и с друге стране, начела и принципа хуманости. Део II под насловом Еволуција хуманитарног права обрађен је еволутиван пут развоја правила која регулишу статус лица која учествују у рату и поступке понашања у рату, дозвољена средства ратовања, као и заштићене објекте у рату. Овај део подељен је на основу историјскоправног метода на главу 1. Ратна правила од праисторије до грађанских револуција, 2. Средњи век и 3. Развој међународног хуманитарног права после грађанских револуција. Ратна правила од праисторије до грађанских револуција садржи следећа поглаве: Праисторијско доба, Стари век и Успостављање неких хуманитарних правила у старом веку, где аутор налази у тако далекој прошлости заметке првих ратних

10 10 правила. Вредан је труд аутора да је навео доста примера и историјских података за настанак појединих института у настанку првих правила. У глави 2. Под насловом Средњи век, аутор је обрадио прва хуманитарна правила која је истраживањем добио. Пошао је од општих карактеристика средњег века које су имале утицаја на развој првих махом обичајних правила. Зачетке првих хуманитарних правила аутор је поделио на два периода, на период раног средњег века и период касног феудализма. Неопходно је напоменути да је аутор у свим поглављима доследно пратио поједине институте у њиховом развоју или нестанку. Доследно је у сваком периоду пратио, на основу докумената, поједине установе, као на пример, ропство, откуп, однос према мртвима, поступак и третман према ратним заробљеницима, рањеницима, статус цивила и њихову заштиту, примена средстава у рату и њихове забране, масакри и недавање милости и др. Трећа глава обрађује развој међународног хуманитарног права после грађанских револуција. Аутор је постепен развој првих писаних правила поставио у два периода. Први период обухвата развој правила од Француске грађанске ревилуције до Хашких конференција 1899.године и други период од Хашких конференција до Женевских конвенција из 1949.године. Аутор тек у овом периоду говори о правом јуристичком развоју правних правила. Поделу тог периода врши на основу важнијих кодификација ове материје. Део III под насловом Извори међународног хуманитарног права обрађени су основни правни извори. Аутор се определио на широко прихваћеном ставу у међународном праву да су извори међународни уговори, међународни обичаји, општа правна начела призната од просвећених цивилизованих народа, судске одлуке и доктрина најпозванијих стручњака јавног права разних народа. У редоследу представљања извора међународног хуманитарног права аутор се определио и дао предност обичају, јер како је изнео, сматра да је обичај старији и обимнији извор хуманитарног права. У овом делу аутор је обрадио и однос обичајног права, женевских конвенција и правила ius cogens и у посебној глави однос између војне потребе и међународног хуманитарног права. Основ појаве међународног хуманитарног права и његов значај огледају се управо на односу војне потребе и начела хуманости. Из тог односа настало је међународно хуманитарно право као резултанта сукоба ратног циља и принципа човечности. Део IV уџбеника носи наслов Правила која регулишу средства и начине вођења оружане борбе. У глави 1. овог Дела обрађени су правни принципи и правила који су се

11 11 искристалисали током развоја хуманитарног права. Аутор је овде поделио сва правила на правила која регулишу средства ратовања и правила која регулишу начине ратовања. Правила која регулишу средства ратовања обрадио је у два наслова; као забрану употребе оружја која изазивају непотребне патње и забрану оружја за масовно уништење. Под насловом Забрана употребе оружја за масовно уништење детаљно је представио хемијско оружје, бактериолошко (биолошко) и нуклеарно, односно термонуклеарно оружје. У оквиру теме нуклеарно и термонуклеарно оружје размотрени су правни аспекти дозволе употребе овог оружја. Обрађен је став међународног суда правде у вези са правно дозвољеном употребом овог оружја, односно аутор је изнео аргументе, да иако међународни суд није нашао правни основ да се директно забрањује ово оружје, нема основа да се може да користи, јер постоје други принципи и општа правила која забрањују ово оружје с обзиром на његова својстава. Правила која регулишу начине ратовања обрађена су кроз питања о институтима перфидије, ратног, лукавства, ускраћивања милости, ратног плена и регулисања начина ратовања с обзиром на лица и својства објекта. Врло широка област која обухвата заштиту посебних категорија лица и објеката и односи се на заштиту лица која су напустила ваздухоплов, лица која су онеспособљена за борбу и ограничења примене силе према објектима који имају посебна својства. У ову категорију аутор је сврстао и обрадио институте реторзију и репресалије. У Делу V обрађена је заштита лица у оружаним сукобима. Уводна глава се бави општим карактеристикама заштите лица у оружаним сукобима. У циљу обезбеђења поштовања система заштите аутор је у посебном поглављу изнео систем контроле и заштите Женевских конвенција из 1949.године, најзначајнијих међународних конвенција донетих после Другог светског рата. Повреде конвенција нису новост у међународном праву. Очито је аутор, имајући у виду у пракси честа кршења међународних правила, био подстакнут да обради повреде у разним случајевима, али и институте заштите у виду Силе заштитнице и кроз активности Међународног комитета Црвеног крста. У обради заштите лица аутор је пошао са методологијом коју су применили редактори Женевских конвенција из 1949.године. Прво је у глави 3. представио заштиту рањеника, болесника и бродоломника. Методолошки је прво утврдио појам рањеника, болесника и бродоломника онако како су нормативно утврдиле Конвенције, а потом заштиту болница, санитетских транспорта, материјала и санитетских зона и места. С обзиром на ангажовање разних лица у помоћи рањеницима, болесницима и бродоломницима, подељено је ово питање на две области: Заштита санитетског особља и Заштита цивилног

12 12 становништва и друштава за помоћ ангажованих у нези и збрињавању рањеника, болесника и бродоломника. Четврта глава је посвећена ратним заробљеницима. Аутор је код обраде овог института прво објаснио услове за стицање статуса ратног заробљеника, а потом утврдио појам ратног заробљеника. Иако Трећа женевска конвенција не дефинише статус бораца који, на основу међународних правила, имају право на статус ратног заробљеника, аутор је кроз обраду питања услова за стицање статуса и кроз дефинисање појма утврдио на кога се све односи Трећа конвенција. Након што су методолошки утврђена правила на кога се односи Конвенција, аутор је прешао на представљање заштите уобичајеном методологијом о одређивању права и обавеза ратних заробљеника. Завршетак заробљеништва обрађено је под посебним насловом, где је исцрпно представљен институт престанак статуса ратног заробљеништва. Заштита цивилног становништва је обрађена у глави 5. Аутор је по својој уобичајеној методологији прво обрадио појам цивилног становништва, а потом општу заштиту цивила. Врло рано се у међународним уговорним правилима појавило регулисање окупације и статус лица на окупираној територији. Отуда су редактори Четврте женевске конвенције посебну пажњу посветили заштити цивила на окупираној територији, што је нашло своје место и у овој књизи. Аутор је у посебним поглављима обрадио интернирање, заштиту интернираних лица, заштиту посебних категорија цивила, као и специфичности заштите других категорија лица у оружаним сукобима (новинари, жене, деца, свештеници, странци на територији једне стране у сукобу и положај и заштита лица која не уживају заштиту међународног хуманитарног права). Део VI обрађује заштиту објеката и простора у оружаним сукобима. Иако је уобичајено да се у стручној литератури заштита објеката и одређене територије везују за регулисање начина (метода ратовања), а не као посебан предмет заштите, аутор је изабрао други пут. Потврдио је да међународно право изузима поједине објекте и просторе из ратних дејстава, али ширењем области заштите, утврђених међународним конвенцијама и обичајним правом, установио је да постоји посебан облик заштите за посебне објекте на које се не сме дејстовати, као и територија (простор) на којој нису дозвољена ратна дејства. Заштиту свих објеката и простора које штити међународно право, аутор је као предмете те заштите поделио на објекте неопходних за опстанак цивилног становништва, објекте и инсталације који садрже опасне силе, објекте који су културна добра, места и зоне под специјалном заштитом, демилитаризоване зоне, неутрализоване зоне, забрањена

13 13 места, Санитетске зоне и места, Санитетске зоне и места и места безбедности и Заштита природне околине. Седми Део је последњи део уџбеника. По уобичајеној методологији аутор је у овом делу обрадио поштовање међународног хуманитарног права и одговорност за повреде. У првој глави обрадио је еволуцију поштовања међународног права оружаних сукоба, одговорност и санкције за те повреде. У другој и трећој глави анализиране су обавезе поштовања и примене хуманитарног права. Да би приступио темељној обради овог питања аутор се окренуо темељу на коме се заснива обавеза поштовања, а то су основна људска права. Такав методолошки приступ захтева да се прво разјасни однос између људских права и међународног хуманитарног права. Аутор је представио тренутна теоријска схватања о овом односу. Од три схватања интеграционистичког, сепаратистичког и комплементаристичког, аутор се определио за преовлађујуће комплементаристичко схватање и на основу њега поставио основне поставке одговорности за повреде хуманитарног права. Повреде су у савременом међународном праву санкционисане и третирају се као међународна кривична дела. Појам и врсте међународних кривичних дела обрађени су у глави 4. где су обрађене основне врсте кривичних дела геноцид, злочин против мира, ратни злочини и злочин против човечности. Тешке повреде захтевају одговорност и она је посебно представљена у главама 5. и 6. где је одговорност представљена као одговорност државе и одговорност појединца. У последњој глави 6. кратко је представљен кривични суд и то више у форми дескрипције Статута суда, органе Суда, надлежности и делатности Суда. Само поглавље може се рећи представља више методолошки завршетак ове гране праве и везу са међународним кривичним правом, а мање садржај међународног права оружаних сукоба. Вредно је истаћи да је аутор избегао уобичајен закључак јер се првенствено ради о уџбенику. Уместо закључка, аутор је дао кратак осврт на значај, дугу еволуцију развоја ове гране права и перспективе даљег развоја међународног хуманитарног права као дела међународног права оружаних сукоба. Међународно хуманитарно право, измењено и допуњено издање, Правни факултет Универзитета у Београду и Досије, Београд, 2015, страна 329. (ISBN ,PF, ISBN DS). Друго издање уџбеника Међународно хуманитарно право је са изменама, допунама и мањим бројем исправака. Аутор је задржао комплексност уџбеника као и у прво издању у

14 14 погледу намене да се користи за основне и последипломске студије. Освежен је са једним бројем примера у делу за последипломске студије. Допуњена су поглавља Заштићена лица по међународном праву оружаних сукоба, Проблеми разликовања цивила од учесника оружаних сукоба у савременим оружаним сукобима и Забрана употребе оружја која проузрокују непотребне патње. Монографија: Међународноправни статус учесника оружаних сукоба, Универзитет у Београду, Правни факултет, Београд, 2012, страна 199. (ISBN, ). Монографија Међународноправни статус учесника оружаних сукоба је истраживачки рад у коме је аутор истражио и представио важно питање у међународном праву, посебно у међународном праву оружаних сукоба која се све лица могу наћи у оружаним сукобима и који стаутус могу имати по важећем међународном праву. Пошао је од основних критеријума правних норми који регулишу ову област права. На основу овог критријума извршио је поделу учесника оружаних сукоба на легалне и нелегалне борце. Рад је методолошки изложен у три дела. Први део је посвећен еволуцији статуса учесника оружаних сукоба и то од старог века (прва глава), преко средњевековног схватања статуса ратника (друга глава) до почетка првог међународног схватања ратника (глава 3). У овој глави изложен је почетак еволутивног развоја јуристичког схватања учесника оружаних сукоба. У прве две главе аутор, уз напомене, пише о развоју непотпуно дефинисаног статута ратника, отуда их и назива ратницима, а не борцима (што је назив за легалне учеснике оружаних сукоба по међународном праву данас). У трећој глави аутор је уз коришћење првенствено историјскоправног метода истражио постепене промене у схватању и правном уобличавању статуса припадника оружаних сукоба избегавајући да их назива борцима. Под појмом припадници оружаних сукоба, аутор подразумева све учеснике оружаног сукоба без обзира да ли су легални или нелегални, да ли је то класичан рат или мањи оружани сукоба, да ли је унутрашњи или спољни (међународни по данашњем схватању) јер тиме не доводи у питање њихову легитимност и не улази у разматрање, што ће учинити касније, њиховог правног статуса. Еволуцију развоја правног статуса аутор почиње са грађанским револуцијам и посебно обраћа пажњу на француску грађанску револуцију. На основу анализе општих карактеристика сукоба у време револуција аутор истражује утицај друштвених прилика на

15 15 сам рат и на успостављање првих савремених правила, прво као обичајних, а касније и у виду писаних правилника, упутстава и међународних уговора. Еволутивни пут развоја статуса прати све од грађанских револуција до Хашких и Женевских конвенција. Последње поглавље посвећено је ставу Нирнбершких пресуда о статусу учесника оружаних сукоба у Другом светском рату и поштовању правила о њима. Други део монографије посвећен је истраживању и успостављању међународноправног схватања о томе ко су легални учесници оружаних сукоба. У првој глави обрађена су правила која регулишу статус учесника оружаних сукоба и питање војне потребе које је незаобилазан чинилац када се разматра однос ратних циљева и напора, са једне стране и са друге, начело хуманости. Посебно поглавље посвећено је нормативној уређености статуса бораца по женевскиј конвенцији. У четвртој глави представљени су легални учесници оружанихсукоба на основу постојећих међународних правила. Аутор је у легалне учеснике ставио припаднике оружаних снага државе и све борце којима се признаје тај статус по међународном праву. Посебно поглавље посвећено је учесницима оружаних сукоба са специфичним статусом, као што су командоси, парламентари, преговарачи и страни држављани у саставу једне стране у сукобу. Насупрот борцима аутор је обрадио и учеснике оружаних сукоба који су се раније називали неборци и имали су међународноправно заштићени статус. У трећем делу под називом Незаконити (нелегални) учесници оружаних сукоба истражене су и представљене све категорије лица које се могу наћи у пракси као учесници оружаних сукоба. Аутор је у ову категорију сврстао сва лица којима позитивно међународно право оружаних сукоба не признаје статус легалних ратника. Свака од ових категорија обрађена је са социолошког и правног аспекта. Посебно су обрађени шпијуни, плаћеници, припадници приватних војних компанија, пирати и гусари. Док су шпијуни и пирати одувек били третирани као незаконити ратници, плаћеници, припадници приватних војних компанија и гусари су у почетку свог настанка и дуго кроз историју сматрани за легалне и легитимне борце. Аутор истражује ове категорије и њихов правни основ легитимности и налази да су по позитивном међународном праву ова лица стављена ван закона. Питање припадника приватних војних компанија је нешто сложеније. Аутор је покушао да им одреди легалност на основу постојећих норми међународног права. Упоређујући ове припаднике са плаћеницима утврдио је да има разлике и да се припадници приватних војних компанија (корпоративни агенти) не могу поистоветити са плаћеницима и да нема јасних међународних норми којима би се утврдио

16 16 статус ових лица. Аутор се ипак определио и то аргументовано да се ова лица пре треба да сврстају у нелегалне него легалне учеснике оружаних сукоба. На крају рада аутор је у виду закључних разматрања сажето и прегледно изнео основне резултате до којих је дошао у свом истраживању. Тако је на сажет начин изнео садржину истраживања овог питања. Чланци: - Допринос ратних правила Кнежевине Србије цивилизацијским интеграцијама у Европи, Српска политичка мисао, No. 2/2014, Институт за политичке студије, Београд, 2014, Vol. 44, стр , (ISSN , UDK 32). У овом чланку аутор анализира Ратна правила по међународном праву из године Кнежевине Србије као један од првих правила донетих на просторима Европе у 19.веку, као и њихов допринос првим цивилизацијским помацима на плану међународног права и међусобном повезивању држава Европе. У чланку се полази од фактора који су утицали на развој међународног ратног и хуманитарног права и на почетак савремених цивилизацијских интеграција у Европи. Аутор констатује да се Србија доношењем Ратних правила по међународном праву сврстала у ред напредних држава по овом питању. Аутор упоредном анализом текста Правилника са другим тада донетим правилницима и са постојећим обичајним и уговорним међународноправним нормама указује да су редактори Правилника норме Ратних правила ускладили са напредним решењима из других међународних докумената, уградили та напредна решења и развили их у подјединостима. Закључује да је Правилник својом темељитошћу и потпуношћу, за оно време, поставио критеријуме за писање таквих правила. Аутор напомиње да је тешко проценити у којој мери је Правилник Кнежевине Србије имао утицај на међународно право, али сматра да је оставио одређен траг на доношење других сличних правила као и на доктрину међународног права у то време. Посебно истиче да су Ратна правила, без обзира што су донета у једној малој држави као што је била тадашња Кнежевина Србија, показао пут имплементације и исказао напредна решења у правцу интеграције правних система у области међународног ратног и хуманитарног права. Аутор, по методолошкој сређености, Правилник сврстава раме уз раме са Либеровим упутствима из 1863.године и закључује да су то два најпотпунија правилника у то време.

17 17 - Правни смисао оружаних сукоба у процесу европских интеграција, Српска политичка мисао, Институт за политичке студије, No. 1/2015, Vol. 47, Београд, 2015, стр , (ISSN , UDK 32). Аутор на почетку рада подсећа да је традиционално прихваћена подела оружаних сукоба на међународне и немеђународне. Данас, међутим, постоји тенденција постепеног преклапања и губљења оштре границе између њих. Аутор у овом чланку полази од опште прихваћеног става у доктрини да се норме међународног права искључиво примењују у међународним сукобима, али да се постепено проширује њихово дејство и на унутрашње сукобе у пракси сукоба крајем 20. и почетком 21. века. У раду даље износи правне аспекте и последице поделе оружаних сукоба, као и практичан и теоријски значај ове поделе. Анализирајући сукобе после Другог светског рата до почетка 21. века аутор износи специфичности и практичан значај у смислу поделе на међународне и немеђународне сукобе. Посебно указује на непостојање органа који би дао јасну оцену о ком се сукобу ради у одређеном случају, на основу којих критеријума. У другом делу рада аутор се бави разматрањем евентуалног значаја поделе оружаних сукоба на процесе европских интеграција. Међутим, брижљивом анализом открива да се кризна жаришта на тлу Европе нису потпуно угасила и да ова подела има значај. Посебно разматра кризно жариште на Балкану после распада СФР Југославије. Последње активирање кризе у Украјини, по аутору, отвара нова питања и враћа на сцену старо питање, а то је практичан значај ове поделе. Аутор сматра да подела има значај јер од критеријума утврђивања да ли се ради о унутрашњем или међународном сукобу утврђује се примена правила применљивих у међународним или унутрашњим сукобима. Нејасноће око утврђивања статуса неког сукоба омогућава прикривено страно мешања у тај сукоб и прикривену агресију. Аутор закључује да поред ових опасности једино решење је да се приступи вишесмерним процесима интеграција и сарадње. - Општи проблеми у заштити цивила у оружаним сукобима и искуства Србије, Српска политичка мисао, Институт за политичке студије, vol., 36, No. 4/2012, Београд, 2012, стр , (ISSBN ). Аутор је у чланку прво пошао од општих проблема заштите становништва у другој половини 20. и на почетку 21.века. Износи се кратак приказ релевантних међународноправних извора који регулишу ову област међународног права. У овом делу чланка даје кратке приказе и анализе постојећих правних института везаних за питање заштите цивила у оружаним сукобима. У другом делу рада аутор се посебно фокусирао на

18 18 проблеме поштовања правила о заштити цивила и цивилних објеката у вези са Р. Србијом и ратовима и побунама на њеној територији крајем 20. века. У овом делу посебно разматра питање примене међународних правила у унутрашњем сукобу, каква је била оружана побуна на Космету деведесетих година 20. века. Примену међународних правила у Србији упоређује са другим сличним примерима поштовања заштите цивила у свету чиме отвара више питања везаних за доношење одлуке о примени међународних правила у унутрашњим сукобима. Тако, на пример, упоређује случај Рачак са догађајима у Дарфуру у Судану, у Еритреји, Либији и др. На крају закључује да постоји општа угроженост цивила и знатно непоштовање међународних правила која регулишу ово питање. - Промене у међународним односима и у политици примене силе и њихов утицај на карактер оружаних сукоба и међународно право оружаних сукоба, Правни живот, Удружење правника Србије, бр. 12.Tом IV, Београд, 2014, стр (issn ). Аутор у овом чланку полемише са схватањем које се појавило у последње време да је под утицајем промена у међународним односима дошло до појавe нових врста ратова који су уско повезани са процесом глобализације. Аутор скреће пажњу да се губи из вида да је појава нових врста ратова и њихова веза са процесом глобализације само неки од низа фактора на које су утицале корените промене у међународним односима и промене у примени разних облика примене силе. Промене у међународним односима основни су узрок и кумулативно су утицале (по принципу повратне спреге) на појаву нових облика примене силе. По аутору су се под утицајем тих промена и појава појавили нови облици оружаних сукоба. Оружани сукоби, који су присутни у последњих двадесет и пет година на светској сцени, тешко могу да се јасно разврстају, на основу досадашњих међународноправних критеријума. Даље, подсећа да је дуго времена у теорији међународних односа и међународног права била уобичајена подела ратова на унутрашње, међународне и мешовите оружане сукобе. Практични разлози ове поделе, наводи даље аутор, стручњацима су јасни; од ове поделе зависи у којој мери и које међународноправне норме ће се примењивати у таквим оружаним сукобима. Даље, скреће пажњу да је од посебног значаја питање која зараћена страна је започела оружани сукоб. Ово питање је од значаја, тврди аутор, када су у питању међународни сукоби, јер је то један од битних елемената за утврђивање статуса агресора, са једне стране и са друге, хуманизација рата уз истовремено решавање конфикта.

19 19 - Поштовање међународних правила о рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима у току Првог светског рата на Балканском ратишту, Зборник радова са међународне конференције, Сто година од почетка првог светског рата, Институ за упоредно право, Београд Андрићград, 2014, стр , (ISBN (IB), COBIS.CR-ID ). Аутор на почетку у кратком уводу даје приказ међународне ситуације пред Први светски рат и приступа анализи степена развоја норми међународног права које регулишу питања ратног права пред почетак Првог светског рата. Након ових разматрања, аутор прелази на повреде правила ратног права на Балканском ратишту. На основу изворне грађе, аутор разматра појединачне повреде ратних правила на Балканском ратишту од почетка рата до краја и то како аусторугарске, немачке и бугарске војске, тако и оптужбе које су износиле ове државе према српској војсци. Уз обиље података о појединачним кршењима тада важећих ратних првила, како појединих војника, тако и читавих борбених јединица, аутор ставља ове повреде под норме које су тада биле важеће са констатацијом да су повреде које су истицали органи аустроугаске и бугарске војске често били непотпуни, непрецизни и доста лажирани. Насупрот, оваквих извештаја, извештаји српске војске, износи аутор, били су уредни, прецизни са детаљним описима места, лица и начина повреде. Нарочиту пажњу аутор је посветио повредама правила према цивилном становништву као и присилне депортације цивила у којима је долазило до грубих кршења ратних правила. На крају аутор своје закључке оправдава извештајима независних међународних комисија и појединаца експерата који су у независним извештајима потврдили тешка кршења ратних правила на Балканском ратишту и то у највећем броју случајева од стране аустроугарске, немачке и бугарске војске. - Значај Берлинске резолуције о примени међународног хуманитарног права у оружаним сукобима у којима учествују недржавни ентитети, Правни живот, Удружење правника Србије, Београд, 2013, бр. 12, књ. 566, стр (ISSN, , UDK , 05). Предмет истраживања аутора у овом чланку јесте Берлинска резолуција о примени међународног хуманитарног права у оружаним сукобима у којима учествују недржавни ентитети из године је. Аутор тумачи текст резолуције која се бави питањем правног статуса оружаних сукоба у којима узимају учешће недржавни ентитети. Даље се анализира до које мере рад комисије, која је формирана од стране Института за

20 20 међународно право, представља задирање у унутрашње ствари држава и тако крњи њихов суверенитет. На основу ставова изнетих у раду Комисије, аутор је закључио да Резолуција нема формално правно утемељење, али да је донета од стране угледног тела и да је у њеном доношењу учествовао знатан број стручњака из ове области. Предлози који су дати представљају један поглед и тумачење примене правила у оружним сукобима које се мора имати у виду када се разматра примена правила међународног права у унутрашњим оружаним сукобима. Аутор оправдано истиче да је овом Резолуцијом учињен покушај да се прихвати пракса која је навођена у одлукама Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију где се начела и правила међународног права оружаних сукоба, која су се раније примењивала искључиво у међународним сукобима, сада примењују и у унутрашњим сукобима. - Геостратешки чинилац као детерминанта спољне политике, места и улоге Републике Србије у међународним односима, Стратешки правци развоја и утврђивања положаја Србије у савременим међународним односима, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2013, стр (ISBN ). Предмет овог рада су геостратешки чиниоци који одређују спољну политику, једне државе са освртом на Р. Србију. Аутор полази од става прихваћеног у доктрини међународних односа да су политички, економски, демографски, географски и војни чиниоци основни фактори који више, или мање, директно утичу на међународни положај и улогу једне државе и који одређују правце њене спољне политике, или могућност избора спољне политике. Полазећи од поменутих чинилаца који знатно утичу на спољну и безбедносну политику Р. Србије, аутор даље разматра објективне смернице за спољнополитичку орјентацију и правце даље спољне политике Р. Србије. У чланку аутор разматра сваки од постављених чинилаца у којој мери и како утиче, или може да утиче, на орјентацију Р. Србије, као и избор праваца деловања на спољнополитичком плану. На основу конкретних података и статистике, аутор поткрепљује своје ставове и закључује да наизглед неповољан географски (геополитички) положај Србије може да буде и предност уколико се користе искуства из прошлости и комбинују са вештим дипломатским подухватима.

21 21 - Правна природа Војно техничког споразума из Куманова, Зборник Правног факултета у Београду, Развој правног система Србије и хармонизација са правом ЕУ, Београд, стр , (ISBN ). У овом чланку аутор је обрадио питање правне природе војно-техничког споразума из Куманова којим је завршена војна интервенција држава чланица НАТО пакта на СР. Југославију. Аутор у раду поставља основно питање; шта је, по својој правној природи, овај Споразум и које су његове правне последице? Аутор налази да је то, са аспекта међународног права, војна конвенција, али да има и неке специфичности. У даљем раду аутор разматра став доктрине међународног права да су војни споразуми (војни картели) једна врста посебних конвенција које закључују војни команданти зараћених страна за време трајања непријатељстава. Основни предмет таквих споразума често су прекид ватре, договор у вези с примирјем, односно обустава ватре (мада обустава ватре и примирје нису исто), нека друга кокретна питања између зараћених страна око неког војног питања (делимичан прекид ватре, размена заробљеника, склањање рањеника, локална примирја ради асанације терена, сахрана мртвих и др.) и ступају на снагу одмах, без укључивања државних органа зараћених страна. Норме из Војно-техничког споразума из Куманова превазишле су своју намену и по аутору су својим решењима постале de facto уговор којим се покрајина Косово ставља под протекторат ОУН. Према аутору овај споразум се мора тумачити заједно са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН-а. - Нека питања о имовини оружаних снага СФРЈ и сукцесије после двадесет година од распада СФР Југославије, Регулисање отворених питања између држава сикцесора СФРЈ, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2013, стр , (ISBN ). У чланку аутор разматра питање имовине оружаних снага СФРЈ и сукцесије после двадесет година од распада СФР Југославије. У оквиру начелних разматрања отвара питања везана за могућност завршетка сукцесије имовине Југославије будуће да овај процес није још окончан. Као једно од првих питања које је аутор обрадио јесте питање имовинске масе СФРЈ и то да ли у њу улази и сва имовина ТО или не. Аутор долази до закључка да је успостављен прећутан споразум између бивших република да се подела имовине оружаних снага не односи на имовину ТО из разлога што су јединице и установе ТО биле формиране и њихова изградња финансирана од стране самих република као нека врста територијалне војске. Аутор даље разматра и питање шта је са наоружањем које је

22 22 пребацивано из стокова федералне војске у магацине ТО и на тај начин се наоружавала територијална војска, као и питање евиденције тог материјала и извора финансирања. На крају долази до закључка да се начелно може приступити сукцесији војне имовине по принципу како се решавају и остала питања сукцесије, а да се преговорима решавају друга питања која намеће специфичност карактера војне имовине. Уз ове предлоге скреће пажњу на неколико чињеница о којима се мора да води рачуна. Прво, имовина оружаних снага СФРЈ није имала за титулара саму армију, већ је титулар било друштво. Друго, досадашња пракса указује на чињеницу да се државе максимално залажу за добијање већег удела у сукцесивној маси. Треће, неопходно је да и поред постојања обичаја, међународних уговора и закљученог Уговора о питањима сукцесије у Бечу између бивших република СФРЈ питање сукцесије и имовинско правни односи бивших држава, чланице федерације неопходно решава и на основама правичне поделе. - Доношењење конвенције о антиперсоналним минама, Правни живот, Удружење правника Србије, Београд, 2012, бр. 12, Tом IV, стр (ISSN, ). У овом чланку аутор разматра проблем антиперсоналних мина, као и историјат њиховог коришћења. Антиперсоналне мине су посебно сложене сер се тешко откривају и веома тешко разоружавају. У чланку се даље анализирају врсте антиперсоналних мина, искуства у појединим бившим ратним подручјима, као и основни аргументи да се оне искључе из употребе. Посебно поглавље је посвећено међународноправној забрани антиперсоналних мина и њиховом поштовању у пракси. Аутор се потрудио да се осврне на питање најбитнијих елемената Конвенције које њу чине специфичним правним инструментом. У тексту се даље разматра практична примена Конвенције као и разлози за резерве у њеном прихватању. Аутор отвара питање сврсисходности уништавања антиперсоналних мина са аспекта одбране малих земаља. Без намере да негира напредак у хуманој акцији коју спроводи Конвенција, аутор упозорава да стављање овог оружја ван закона можда има други крајњи циљ, а не хуманост. Скреће пажњу на перфидне намере. Ради се о можда вешто прикривеној намери великих сила да се елиминише то оружје из арсенала малих и војно слабих држава. Аутор закључује да се увидом у листу потписница конвенције налази да су је углавном прихватиле мање државе. Поседовање антиперсоналних мина је, по аутору, потенцијална војничка предност која малим државама пружа могућност да се супротставе (мине се сеју на његовој територији)