РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЛНОГ ТИПА У ПОЛИМЉУ И ПОТАРЈУ: ПЉЕВЉА ОД СРЕДЊОВЕКОВНОГ СРПСКОГ ТРГА ДО ОСМАНСКЕ КАСАБЕ

Transcription

1 ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА, Књ. 5 (2006) стр REVIEVV OF REGIONAL MUSEUM, VOL 5 (2006), pp Доц. gp Ема МИЉКОВИЋ Филозофски факултет Ниш РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЛНОГ ТИПА У ПОЛИМЉУ И ПОТАРЈУ: ПЉЕВЉА ОД СРЕДЊОВЕКОВНОГ СРПСКОГ ТРГА ДО ОСМАНСКЕ КАСАБЕ Развој града оријенталног типа започињао је обично две до три деценије по освајању места, у зависности у првом реду од постигнуте сигурности у одбрани од непријатеља и брзини ширења ислама. Развитак османског града на Балкану, представљао је или наставак урбаног развоја затечених вароши, или формирање, на другим местима, нових градова, зависно од новонасталих привредних, комуникационих, стратегијских и других услова.1 Османска управе је у највећем броју случајева прихватала наслеђену типологија и категоризацију освојених насеља, а до промена је долазила 1Веома је илустративан текет вакуфнаме Кара Мустафа-паше Соколовића, настале године, о оснивању града Рудог, у коме се прецизира: Pošto је na jednoj strani mezre poznate pod imenom Rudo u nahiji Polimlje područnoj kadiluku Foče u Hercegovačkom sandžaku, a koja je blizu plemenitom mjestu njegova rodjenja i njegovoj porodičnoj lozi, rijeka Lim a na đrugoj strani rijeka Krupa, i pošto je to mjesto prolaza i prelaza, te u svaki čas i u svako vrijeme tu prolaze i prelaze putnici i prolaznici, a to je mjesto daleko i od grada. te pošto postoji krajnja potreba da se na tom mjestu izgradi most i da ono postane kasaba, to je srećom i napretkom ovjenčani, moćni i uzvišeni sultan svijeta i vladar zemlje i vremena dođijelio mulk. kao jedan od svijih uzvišenih darova, pomenutu opisanu mezru rečenom mirilivi svijetlog uma i darovana mu je carska mulknama... Pošto je uvakufio kao šerijatski ispravan vakuf i kao jasno i validno zavještanje pomenute razne zgrade i brojna potkrovlja sa svim što im pripada,...on je ostalo zemljište spomenute mezre zavještao stanovnicima kasabe uz odredjeno plaćanje odsjekom. Pomenuto mjesto postalo je kasaba. Prolazna taksa, tržna taksa, nijabet (taksa za prekršaje i zločine), sudska pozivna taksa, taksa za tržni nadzor. djumruk, taksa za vosak, ovčarina i ladjarina koji se pobiru na njenom trgu dati su u mulk ovom iskusnom i dobročiniteljskom mirilivi i on je sultanskom ispravom o davanju u mulk i vladarskom darovnicom ušao u posjed ovog mulka. Nakon toga je uvakufio na ispravan šerijatski način i kao jasno i validno zavještanje pomenuti trg sa svim navedenim pristojbama i sa odredjenim zakupom od parcela koje su raspodijeljene ljudima kasabe za njihovo stanovanje. za podmirenje potreba i nužnih stvari.... Vakufnama Kara M uslafa-paše Sokolovića iz godine o osnivanju grada Rudo, priredio Nedim Filipović, Rudo 1971,

2 ЕМА МИЈБКОВИЋ само код оних места која су била тешко, па чак и потпуно разорена и опустошена током ратних дејстава. У случају настављања изградње касаба на основама средњовековних хришћанских вароши, те вароши су постајале периферни део новог оријенталног града, као хришћанска махала, која се постепеним преласком њених становника на ислам, све више смањивала. Уколико је затечена варош ималајачу економску базу (рудник), утолико је ширење ислама, односно преображај вароши у град османског типа текао спорије. Такви градови се током целог османског периода нису развили у значајне касабе. Османским освајањем у великој мери је измењен положај српских тргова и градова. Ова насеља, као произвођачи материјалних добара, били су укључени у османски тимарски систем. Сем тога, нашавши се на периферији Османског царства, градови и тргови били су изложени сложенијим друштвеним кретањима, разноврсним утицајима, и као последица тога далекосежнијим променама. У новоствореним условима, негде брже, а негде спорије мењала се структура градског насеља, његова физиономија, структура, начин живота становништва, привредне прилике и културни токови.2 Нови градови које су Османлије подизали, на местима ситних тргова и сеоских насеља, разликовали су се по свом бржем развоју и бивали су готово од почетка насељавани монолитним муслиманским становништвом. Завођењем османске власти, био је дакле заустављен даљи развој хришћанских вароши, које постају споредни делови релативно брзо развијених градова османског типа, у којима се хришћанско становништво постепено смањивало, услед прелажења на ислам. Број муслиманског живља у градским средиштима у почетку се повећавао у првом реду досељавањем турског становништва из источних области Румелије, где се више од пола века раније него у српским земљама усталила османска власт и развили градови. Досељеници су превасходно били војно-административни службеници, верски достојанственици или изучене занатлије. Али, тај процес досељавања се завршава у првој половини XVI века, када почиње масовнији прелазак досељеног домаћег становништва на ислам.3 Званична османска администрација делила је сва градска насеља на утврђена и отворена места. Аналогија са типологијом градских насеља, па и насеља у целини, у средњовековној Србији и Босни у периоду који је не- : М. Васић, Градови у Ц рној Гори под османском влашћу, Сабрана дела Милана Васића, књ. III, Бања Лука - Српско Сарајево 2005, А. Handžić, О gradskom stanovništvu и Bosni и XVI vijeku, Prilozi za orijentalnu filologiju , Sarajevo 1980, O уништавању српских средњовековних градова током XV века. детаљније видети: Д. Ковачевић Којић, La destruction des villes serbes au X I1 siecles. Зборник радова Stadtzerstorung und Wiederaufbau, Zerstčrung durch die Stadtherrschaft, innere Unruhen und Kriege, band 2, Bern, Stuttgart, VVien, 2000,

3 РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЛНОГ ТИПА У ПОЈШМЈБУ И ПОТАРЈУ.. посредно претходио османском освајању српских земаља је неминовна и незаобилазна. Наиме, истраживања градских насеља на основу османских извора показују да по успостављању османске власти радикалних промена у организацији живота насељених места није било, већ само да су типови градских насеља прецизније дефинисани и издиференцирани.4 У свом продору на североисток Балканског полуострва Османлије су у периоду године од херцега Стефана и његових синова одузимали земље и градове, које су све ушле у састав једног вилајета, а који је најпре био припојен Босанском санџаку. Почетком године од освојене територије у Херцеговини основан је посебан Херцеговачки санџак, односно вилајет, како се наводи у изворима османске провенијенције.5 Све до године седиште овог санџака налазило се у Фочи, када је премештено у Пљевља, где је остало до године, што указује на велики значај Пљеваља као трговачког и административног центра током дуготрајне владавине Османлија на овом подручју.6 Одмах након освајања, као што је то био случај и са неким другим насељеним местима на српском етничком простору, османске власт преименовалаје Пљевља турским именом Тафса (Каменица), али се у првих неколико деценија османске управе у овом насељу и званично паралелно користе оба 4У европској историографији билоје више покуш ајадасе јасно дефинише садржај појединих појмова као што су castrum, burgus, oppidum, mercatum, итд. У домаћој историографији, најпрецизнију систематизацију градских насеља у средњовсковној босанској држави изнела је Десанка Ковачевић Којић, пратећи називе градова кроз извора и пружајући њихово тумачење. Полазећи од драгоцених резултата до којих је она дошла, може се уочити да је ос- новна разлика била у томе што у појединим деловима српског етничког простора. као што је био Смедеревски санцак на пример, у првом веку османске владавине, није било насељених места која су носила ознаку трга као категорије насеља (у латинским изворима mercatum), већ се термин трг (тур. pazar) користио само као одредница места у оквиру насеља на коме се трговало. Сигурно је да су тргови доприносили већој економској снази насеља у којима су постојали. Турска реч pazar која се у проучаваним изворима користила за трг. је термин идентичан сатермином трг који сеја в љ а у средњовековним дубровачким, латинским, и ћирилским изворима. У оним изворима који се односе на средњовековну Босну, на пример, под тргом се подразумевало најпре место на коме се повремено тргује, затим сталан трг и најзад насеље које се око сталног трга формирало. У османским пописним књигама, под одредницом трг се најпре подразумевало место у оквиру села где се трговало, али такође и тип насеља. Међутим, у херцеговачком санцаку коришћена је одредница трг (пазар) као ознака типа насеља. Управо Пљевља су у попису из године тако уписана, иако се нису битно разликовала од околних села нахије Кукањ. И становници Пљеваља су се бавили земљорадњом и сточарством као примарним делатностима, а само изузетно занатством и тргови- ном. Детаљније о градским насељима у средњовековној Босни: Д. Ковачевић Којић, Градска uacejba средњовјековне оосанске држ аве, Сарајево 1978, Н. Šabanović, Bosanskipašaluk, Sarajevo 1982, Исто,

4 ЕМА МИЉКОВИЋ његова имена - и старо, српско и новодобијено, турско. Међутим, од друге деценије XVI века, како потврђују наводи пописа Херцеговачког санџака из године, у званичној администрцији користи се само име Ташлуџа. Међутим, народ ново име никада није прихватио, те је стари назив на тај начин сачуван од заборава.7 Нахија Кукањ чији су центар била Пљевља, основана је непосредно по паду тог дела старе Херцеговине под османску власт.8 Први херцеговачки санџак-бег, Хамза-бег, притежавао је хас, који је у целини доносио приход од акчи. Од насеља нахије Кукањ, у оквиру овог хаса налазила су се насеља Пљевља, Г. Шумани, Грево, Суптратина, Избршне, Корогул, Седлари, Белошевина, Радојин Дол, Добри Дол, Црнча и Бжиње. Приход Хамзабега од ове нахије износио је акчи.9 Највећи приход доносио му је сам трг Пљевља ( , акчи), који је 1469 имао 72 куће и 23 неожењена мушкарца, а већ кућу и 12 самаца. По подацима из овог пописа, у Пљевљима седамдесетих година XV века није било становништва муслиманске вероисповести. Пљевља се развијају као отворено градско насеље, у коме није било војног утврђења.10 Развој Пљеваља као насеља отвореног типа условио је и његов развој као насеља разбијеног типа. Непостојање градских зидина, које би ограничиле простор за развој насеља омогућило је да се куће граде на великом растојању једна од друге, те су између њих биле смештене баште, ливаде, виногради, њиве, па чак и махалска гробља. 1 Османска управа планирала је да на месту овог трга подигне шехер (муслиманско градско насеље највишег ранга), па су од војника Радослава и Радивоја одузете 23 парцеле земље, за које су у замену добили 25 парцела у атару села Супратна и беглука Брезир.12 Нису познати разлози због којих се у првом тренутку одустало од ове намере, али се и у документима из прве половине XVI века Пљевља наводе као трг. Међутим, становништво Пљеваља је континурано расло током чи- 7Тако су подгоричкој тврђави Турци наденули име D epedogen, које се среће у османским документима с почетка успостављања њихове власти у овом месту, д а би се изгубило почетком XVI века, па се од тада тврђава као и варош јавља само под именом Подгорица. Турци су на свој језик превели и назив града Бијелог Поља, па је ово место у свим званичним актима османске администрације бележи као Akova. Детаљније видети: М. Васић, нав. дело, Опширније о нахији Кукањ видети: Е. Миљковић Бојанић, П љевља и нахија Кукањ у другој половини X V века, Гласник Завичајног музеја, књ. 1, Пљевља 1999, А. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilaieta Hercegovina, Sarajevo Исто, M. Васић, нав. дело, Исто,

5 РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЛНОГ ТИПА У ПОЛИМЈЂУ И ПОТАРЈУ.. тавог XVI века, паје тако године у овом месту било 150 домаћинстава, од чега 20 муслиманских, и то је први изворни помен стално насељеног муслиманског становништва у овом месту. У Пљевљима је године живело 195 породица, и тада је први пут уписано као касаба. Неколико година касније, како је већ напоменуто, у Пљевља је пресељено и седиште херцеговачког санџак-бега, што речито сведочи о развоју овог српског средњовековног насеља у насеље оријенталног типа. Истовремено, сви становници Пљеваља, хришћани и муслимани бивају награђени фискалним олакшицама, захваљујући ангажовању Хусеин-паше Бољанића код султана Селима II ( ). У дефтеру из године убележено је да сви они који станују у тој касаби, након што они између њих који се баве земљорадном плате посједнику земље ушур на земљу коју сију и жању - ослобођени су и опроштени свих обавеза, диванских намета, пореза и џерахорлука Тадаје донета и одлука да се становништво Пљеваља ослобађа плаћања редовних и ванредних намета (муафијет), повластица предвиђена за становништво касаба на територији читавог Османског царства. Управо то је утицало да становништво из околних села, али и удаљенијих места, започне процес интензивнијег насељавања Пљеваља. У овом периоду повећао се и број муслиманског становништва у читавом пљеваљском крају, што представља потврду мишљења које најпре износи Н. Филиповић, а затим је прихвата и М. Васић да су градови исламско-оријенталног типа, поред тимарског система главни носиоци исламизације на читавом простору југоистичне Европе.14 Истовремено, испословањем повластица за становништво Пљеваља, Хусеин-паша Бољанић15добио је од султана ферман о одржавању недељног 13 Исшорија Црне Горе, књ. III. том 1, Титоград 1975, Исто Хусеин-паша Бољанић био је син Бајрам-агин, млађи брат Синан-паше Бољанића. Васпитаван је под окриљем Мехмед-паше Соколовића. Био је на више значајних функција у оквирима османске администрације, па се тако средином XVI века помиње као субаша Попова. Од марта до марта године био је херцеговачки, азатим босански санцак-бег. Неколико година касније, шдине, добија титулу везира и место намесника Египта, на ком положају је остао две године, да би се затим вратио у Цариград. Управљао је разним покрајинама до године, када је поново постављен на место санцак-бега Херцеговине. Године 1585 спомиње се као беглербег Багдада, да би султановим ферманом године постављен за беглербега Босанског беглербеглука, основаног године. Е. Пелидија и Б. Златар сматрају да разлог за ово наименовање треба тражити у чињеници u i t o се Царство у ово вријеме налазило у рату са хабсбуршком државом. Због тога је било потребно да се на челу Босанског ејалета налази способна и искусна личност која још од раније познаје стање у овој покрајини". О његовима активностима као беглербега Босне сачувани су и подаци у дубровачком архиву. Наиме, године, Хусеин-паша је из Бања Луке, којаје првобитно била центар 33

6 ЕМЛ МИЉКОВИЋ пазара у овом насељу, као и дозволу за подизање задужбина, те је изградио џамију, каравансарај, имарет и неке друге објекте. За издржавање својих задужбина и њихових службеника основао је вакуф, коме је завештао нека од својих добара како у Пљевљима и околини, тако и у удаљеним местима.16 Шездесетих и седамдесетих година XVI века Пљевља су припремана за седиште херцеговачког санџак-бега, те је разумљиво да је обим предузетих грађевинских радова био знатан. Том приликом изграђен је и санџак-бегов сарај са двадесет соба, салом за састанке и многим другим просторијама. Подигнуте су и зграде неопходне за ефикасан рад администрације и смештај нових службеника и њихових породица.17 У извођењу ових грађевинских радова поред домаћих, на санџак-бегов позив упућен Дубровнику године, учествовали су и дубровачки мајстори, који су изводили оне радове који су захтевали већу вештину, финију обраду и прецизност.18 Овим обимним грађевинским радовима измењен је изглед Пљеваља, која су од српског средњовековног трга почела да прерастају у град оријенталног карактера. Јавиле су се и промене у етничкој структури становништва, у касабу се досељавало све више странаца, који су заузимали положаје у администрацији, судству, трговини или занатским еснафима. Подстицана је и исламизација домаћег становништва, које, како је већ истакнуто, до 30-их година XVI века готово да уопште није било. Овим таласом нису била захваћена само Пљевља, већ и насељау околини. У попису из године, уз имена неких од конвертита убележене су и имена њихових очева хришћана, као на пример: Первана син Милоша, Хасан син Милашина, Илијас син Бојића, Хурем син Вуксанов, Скендер син Влатка, итд. Уз имена већег броја муслимана убележена је напомена да су синови Абдулаха, тј. нови муслимани.19 Године становништво Пљеваља чинило је 119 кућа муслимана према 56 кућа хришћана. Извесно је да је број муслиманског становништва Босанског пашалука упутио писмо дубровачкој влади. тражећи новац за куповину извесног броја топова. Није познато ни да ли је тај новац добио, ни зашто је те исте године смењен са положаја босанског беглербега. Последњи конкретан податак о Хусеин-паши је да из Бања Луке одлази у Будим код Мехмед-паше, сина М ехмед-паше Соколовића. До сада нису тачно утврђене године нити његовог рођења нити смрти. У Пљевљима је подигао велелепну цамију, као и бројне друге задужбине које су битно измениле изглед овог насеља. Детаљније видети: Е. Pelidija, В. Zlatar. Pljevlja i okolina u prvim stoljećim a osm am ko-turske vlasti, Pljevlja 1988, M. Васић, нав. дело, Исто, 103.,8Т. Поповић, Турска и Д убровникуx V Iвеку, Београд 1973, VM. Васић, нав. дело,

7 РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЛНОГ 'ГИПА У ПОЛИМЈБУ И ПОТАРЈУ. био и већи, јер у попису нису убележени запослени у санџак-беговој палати, кадија, као и још неки османски функционери.20 У дефтеру из године у Пљевљима су уписане три муслиманске махале: Махала Хусеин-паше, миримирана вилајета Дијарбекира, Махала Мустафе, метевели бега и Махала базарбаше Муслихудина, док су хришћани имали своју посебну махалу, са кнезом Кара Петром на челу.21 Неоспоран доказ о напретку Пљеваља као трговачког и административног центра крајем XVI века је и присуство Јевреја у овом насељу. Тако је у једном решењу судија - арбитара у спору између две дубровачке пословне куће, као један од дужника поменут Hebreo di Plievuglie. Како о њему није убележен никакав додатни податак, чини се исправним закључак Б. Храбака да је он био не само једини Јеврејин у Пљевљима, већ и да му је значај био такав, да се и на основу овог сасвим уопштеног помињања могло поуздано знати на кога се поменути запис односи. Није познато ни да ли је поменути пљеваљски Јеврејин живео у оквирима неке од постојећих махала, или је његова кућа, иако усамљена представљала посебну целину резиденцијалног дела насеља, као што је то био случај са неким другим јеврејским насеобинама у Османском царству.22 Процесом исламизације, као и исељавање дела хришћанског становништва током XVII века, у великој мери измењена је верска структура становништва овог краја и одређен даљи развој Пљеваља као оријенталне касабе и седишта Херцеговачког санџака. На жалост, недостатак резултата фундаменталних истраживања онемогућава нам да прецизно реконструишемо изглед градске куће у Пљевљима током периода османске владавине. Новонастали друштвено-економски услови (прерастање српског трга у муслиманску касабу као што је то био случај са Пљевљима) утицали су на изглед града, па тиме и на развој типа куће за становање како код хришћанског, тако и код муслиманског становништва Исто, Исто, Б. Храбак, Проишост П љева/bci по дубровачком документима до почетка XVII столећа, Историски записи, година VIII, књ. XI, 37. Тако су на пример, јеврејску заједницу у Руднику. чувеном руднику сребра и пазарном месту у Смедеревском санџаку године чинила само два Јевреја. али су они пописани одвојено, изван оквира српских махала. Не може се са сигурношћу тврдити да то значи да су заиста и живели одвојено. или је то била последица методологије настајања пописа, с обзиром да су били изузети од плаћања испенџе. 23 Г. Милошевић, Становање у Граду и на селу, /У :/ Приватни живот у српском земљама у освит модерног доба, Београд 2005,

8 ЕМА МИЉКОВИЋ Сва развијена градска насеља на овом простору, без обзира на локалне специфичности, имапа су заједничка обележја, која их сврставају у категорију названу општим именом балкански градови.24 Сва градска насеља која се могу сврстати у ову категорију одликују се чаршијом, тргом са хамамом и махалама, повезаним уским, кривудавим и неправилним улицама. Градски живот одвијао се у кућама одвојеним од улице, окруженим мноштвом зеленила; јединствени тип градске куће повезивао је сва градска насеља у пространом Царгству.25 Утицај архитектуре оријенталног типа очигледан је у развоју градске куће на балканским просторима; свакако, ни Пљевља26 нису представљала изузетак. Чини се да управо овај град, у коме, и поред значајних материјалних остатака, још нису спроведена детаљнија археолошка истраживања, представља идеални истраживачко-методолошки образац за стварање прецизније слике како о начину живота и становања, тако и о моделима свакодневног и приватног живота. Новостворене друштвене околности наметнуле су и одређене оквире понашања како хришћанске, тако и муслиманске заједнице, које су биле важеће за читаву територију Царства. Пљевља у том смислу нису могла представљати изузетак. Доминација муслиманско-османског елемента није се одражавала само у архитектонском уређењу касабе, већ и у обрасцима свакодневног понашања и живота. Српско православно становништво Пљеваља свакако је морало поштовати шеријатска правила важећа за све хришћане - поданике султанове. Иако је хришћанско становништво у читавом Царство имало право на личну, имовинску и слободу вероисповести, постојао је и читав низ дискриминирајућих одредби које су регулисале њихово понашање и устројство живота и рада. Шеријатске норме биле су веома рестриктивне: обавеза предавања шеријатских пореза за хришћане, поштовање муслимана уз уклањање с пута и уступање места, гошћење муслиманских путника до три дана, забрана изградње нових цркава и манастира, гласног јавног богосложења и истицања верских обележја, забрана сахрањивања у близини муслимана. Хришћанско становништво у Царству такође је морало да поштује правила одевања прописана за њихову заједницу, да поштује забрану јахања и ношења оружја, као и забрану подизања кућа виших од муслиманских, као ^И сто Исто Порел муслиманских верских објеката, о којима ће нешто више бити речи у каснијем тексту, у Пљевљимаје постојао хамам и имарет (јавна кухиња). коју је такође основао Хусеин-паша Бољанић. 36

9 РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЛНОГ ТИПА У ПОЛИМЉУ И ПОТАРЈУ... и још читав низ одредби у том смислу.27 Иако је чињеница да ове одредбе нису увек и у свим деловима Царства доследно поштоване, несумњив је ипак подређен положај хришћана у односу на муслимане. Најугледнији и економски најснажнији Срби у Пљевљима свакако су били кнезови, иако се њихов углед и богатство не могу мерити са угледом и материјалним стањем високих османских функционера који су живели и радили у овој касаби.28 Најпознатији српски кнез био је већ поменути старешина српске махале Кара Петар, који се као кнез Петар Раосавић помиње и у дубровачким документима.29 Пореклом из наследне кнежевске породице, он је био веома богата и угледна личност. Од земљишних добара поседовао је млинове на рекама Ћехотини и Врхбрезници, једну баштину у Пљевљима и једну у селу Горња Петница код Пљеваља, где је вероватно имао баштину и његов брат, поп Степан.30 На основу тестамена из године, састављеног у Дубровнику, види се да се кнез Петар бавио и трговачком делатношћу, да је трговао у Дубровнику, где је и умро. На основу поменутог тестамента, стиче се увид у значајне количине робе које је оставио својим наследницима.31 Кнез Петар, иако најзначајнији, није био једини пљеваљски кнез који се бавио трговином са Дубровником. Слични подаци су сачувани и за Вука Божидаревића, као и за коџабашу Гаврила.32 Поред поменутих кнезова, у Пљевљима је године уписан и један примићур, извесни Ђуро, који је имао баштину у овом месту.33 Градско становништво, и то такође веома угледно чинили су и свештеници, који се помињу у Пљевљима, као и у другим градовима попут Новог, Будимља, Никољ-Пазара, Никшића, Бара, али ни у једном од ових градова нису уписани као посебна скупина.34 То се може објаснити логиком османских пописних књига, где су као посебне групе уписиване само оне категорије које су били ослобођене плаћања пореза, или су њихова давања била другачија у односу на осталу рају, услед вршења неке посебне службе. Како 2 А. Фотић, Између закона u њејове примене, /У:/ Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 2005, М. Васић, нав. дело, Историја Црне Горе 111-1, На читавом српском етничком простору, веомаје чест случај д а је бар један припадник кнезовске породице свештеник, што не треба да чуди с обзиром да су се кнезови бирали из најугледнијих и најбогатијих породица, а готово одмах за кнезом, велики углед у народу уживао је свештеник. 31 Историја Црне Горе III-1. Б. Храбак, нав. дело, Историја Црне Горе III-1, Исто, "Исто,

10 ЕМА МИЉКОВИЋ су свештеници, у оквирима османском пореском система, плаћали исте дажбине као и њихова паства, за османског пописивача није било од посебног значаја, да их издвоје у посебну групу. Одредница поп уз име онога који је вршио свештеничку службу наглашавала је његов, ипак нешто другачији, тј. угледнији, положај у оквирима своје заједнице. Градска насеља као што су Пљевља (Ташлуџа) деловала су и као културно-просветни центри; и на овом пољу очигледнаје супремација исламске културе над православном. Развојем српског средњовековног трга у муслиманску касабу, као и мењањем верске структуре становништва, у Пљевљима су се створили услови за снажење оријентално-муслиманске културе, што су подстицали како централна власт, тако и муслиманска верска заједница са свим својим институцијама, па и многи угледни и моћни појединци. Утицај ове културе осећао се у свим сегментима градског живота, архитектури, ношњи, свакодневном животу људи, језику, речју готово на свим пољима духовног и материјалног живота.35 Пораст броја муслиманског становништва у Пљевљима неизбежно је налагао изградњу објеката попут џамија, месџида, медреса, текија (постојале су две), мектеба (постојала су три, од којихје први радио још године) и сл., неопходних за неометано одвијање њиховог верског и културног живота. У Пљевљима је током вишевековне османске власти саграђено више џамија; прва је морала бити изграђена двадесетих година XVI века, са формирањем прве муслиманске махале од двадесетак кућа, док је свакако најпознатија Хусеин-пашина џамија, изграђена седамдесетих година XVI века, а којује чувени путописац Евлија Челебија упоређивао са царским џамијама.36 35Детаљније: М. Васић, нав. дело, Evlija Čelebija, Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama, Preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović, Sarajevo 1979, Узрока за градњу овако уметнички вредие цамије у Пл»евљима има више. Најпре се морају поменути политички разлози, односно чињеница да су управо у време изградње цамије вршене најобимније припреме за премештање седишта санџака из Фоче у Пљевља. Друго. то је раздобље дугог везировања Мехмед-паше Соколовића ( ), као и деловања његових сродника и сународника на високим положајимау румелијском ејалету, који су настојали да на нашем тлу оставе што већи број значајних задужбина. Нимало није занемарљива ии чињеница да је ово период деловања чувеног османског уметника, архитекте, мимара Синана, који се између и године старао о градитељству у Царству, када османска архитектура и занати достижу свој врхунац. Такви утицаји морали су се осетити и у провинцији, те се у XVI веку, нарочито у другој половини напушта пракса претварања цркава у џамије, већ се тежи чистоти стила. Неимари и други мајстори. формирани под утицајем престонице, преносили су своје умеће и етилске новине на широком простору Царства од Бања Луке и Будима до персијске границе. Детаљније о 38

11 РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЈ1НОГ ТИГ1А У ПОЛИМЈБУ И ПОТАРЈУ.. Међутим, упркос чињеници да је у граду развијена значајна оријентална инфраструктура, те да је измењен и његов етнички састав, у Пљевљима и пљеваљском крају се поред веома значајних споменика поменуте оријентално-муслиманске културе, очувао па чак и изградио током XVI и XVII века значајан број споменика који припадају српско-православном цивилизацијском кругу. Манастир Св. Тројице, на пример, као духовно средиште читавог Потарја, дао је огроман допринос у том смислу.37 Улога православних цркава и манастира у очувању српске народне баштине превазилазила је границе пљеваљског краја, ширећи свој културни утицај готово до крајњих граница српског етничког простора. Ema Miljković ТНЕ DEVELOPMENT OF ORIENTAL TYPE OF TOWN IN POLIMLJE AND POTARJE: PLJEVLJA FROM MEDIEVAL SERBIAN MARKETTO OTTOMAN CASABA Summary Extensive activities in buildingduringthe sixties and the seventies ofthe XVI century changed the sight of Pljevlja from Serbian inedieval market to the town of oriental t>'pe. The changes also appeared in the ethnic structure of population due to more foreign immigrants to casaba vvho took place in administration, 011 the court, in trade and in craftsman groups. Local population was incited tovvards islamization, vvhich vvas very rare in general up to the thirties of the XVI century. This tendency comprised not only Pljevlja, but also neighboring settlements. The islamization process, as well as emigration of Christian population during XVII century greatly changed religious structure of population in this region and determined further development of Pljevlja as oriental casaba and site of the Sandjak of Herzegovina. Despite the fact that the town had developed considerable oriental infrastructure, which changed ethnic structure also, in Pljevlja and in Pljevlja region besides veiy important monuments of oriental culture, the considerable number исламској уметности на нашем тлу, видети: Андреј Андрејевић, Исламска монументална уметност XVI в е к а у ЈуЈославнјч. Београд 1984, Манастир св. Тројице и његов значај за одржања идентитета српског народа током османске власти предстааља предмет посебног рада, који ће ускоро бити објављен у Зборнику радова са међународног научног скупа Цркве и манастири западног дијела старе Рашке - пљеваљски крај, одржаног августа у манастиру Св. Тројице и манастиру Милешева. 39

12 ЕМА МИЉКОВИЋ of monuments was preserved and built in the XVI and in the XVII centuries, belonging to Serbian orthodox civilization circle, and the influence of local peopie vvas perceptible in economic life, especially intrade. 40