ФЕСТИВАЛСКЕ НОВИНЕ број 7, петак, фестивал глумачких остварења

Transcription

1 ФЕСТИВАЛСКЕ НОВИНЕ број 7, петак, фестивал глумачких остварења под сјајем звезда вечерас на летњој позорници: *свечано затварање и додела награда* пројекције гостујућих филмова:* *панта драшкић - цена части* *стари ниш - мој ниш* *глумац шесте фестивалске вечери и глумац фестивала: филип шубарић*

2 ЈУЧЕ НА ФЕСТИВАЛУ СА ПРЕС-КОНФЕРЕНЦИЈЕ Ово је необичан филм за наше услове. Настајао је пет година, дуготрајним и мукотрпним радом. Завршна секвенца изгледа као да је рађена у светској продукцији. У филму се меша фикција са стварношћу. Прича је депресивна. Филм је сниман дигиталним апаратом и сви су мислили да смо туристи који се снимају. Овај филм није за најширу публику, већ за стрпљивог гледаоца који може да отпрати филм тих сто минута. Биоскопска публика можда није спремна за овакав филм. рекао је Душан Милић. Р едитељ Немања Ћипранић и глумци Даница Максимовић, Милена Живановић, Љубомир Булајић, Драгана Ђукић и Горан Радаковић, представили су филм Аманет, који је публика могла погледати претходне вечери на Летњој позорници. Није било дилеме нити нећкања када су дошли Немања и Соња да ми понуде овај сценарио. Рекли су ми, Дано, ако не можеш ти, овај филм нећемо ни снимати. Рачунали су на мене рекла је Даница Максимовић. Сара је писала овај сценарио као дипломски рад. Проучавала је Клода Шаброла, код кога драмска прича склизне у нешто узбудљиво. На филму се радило годину дана. Филм је, у ствари, крај једног жанра, почетак другог. Заступљене су добре женске улоге, које нису само функција. Човек сам, ништа људско ми није страно. Када глумац почне да се бави таквим стварима, пронађе мрачне ствари у себи. Схватимо колико заправо губимо трагајући за новцем, славом. Вишња је изгубила саму себе. Не смемо заборавити ко смо рекла је млада глумица Милена Живановић. Љубомир Булајић рекао је да ово судар с моћи. Тодор, кога он игра, најбољи је показатељ лабилне личности. Подигла га је самохрана мајка. Недостајао му је отац, и он почиње да личи на оца, почиње да му се допада тај живот и бахатост. Филм је позван на фестивал у Монтреалу и то говори о његовом квалитету, сложили су се глумци. Уфестивалском фестивалском центру представљена је књига,,педесет година водич кроз Филмске сусрете у Нишу. О књизи су говорили уредник Горан Станковић, Верица Новаков, аутори Дејан Дабић, Срђан Савић и фотограф Јован Шурдиловић. Задовољство ми је да смо направили ову књигу и да је Јован Шурдиловић био толико истрајан рекла је Верица Новаков, главни уредник Издаваштва НКЦ-а. У књизи се могу наћи подаци о филмовима, добитницима награда, члановима жирија, интервјуи с глумцима током свих ових педесет година итд. Аутори планирају да реализују и монографију. Светлана Марковић ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ Филм Травелатор који је приказан у биоскопу,,купина, представио је сценариста и редитељ Душан Милић. П оследњи дан у кафићу Hush hush, Драгана Мићаловић угостила је нишког глумца Милоша Цветковића, и deo екипe филма Аманет, Љубомира Булајића и редитеља Немању Ћипранића. И овога поподнева, госте кафића забавио је бенд New flame, а Милош је најавио фестивал академских позоришта Урбан фести, који почиње 1. септембра и траје све до 5. септембра. Слоган фестивала је Цео град је позориште. Светислав Марковић 2

3 ДАНАС НА ФЕСТИВАЛУ 112:00 Прес-конференција са глумцима (Фестивалски центар) 13:00 Незваничне награде и промоција књиге Нишки филмски лексикон, Бранислава Милтојевића (Фестивалски центар) 00:30 Ретроспектива филмова са досадашњих фестивала (Двориште Универзитета) Филм изненађења: Официр с ружом, Дејана Шорака, који је на ФГОЈИФ у Нишу добио награде Цар Константин - Жарко Лаушевић, Повеља за женску улогу - Ксенија Пајић и Награда за женску епизоду - Драгана Мркић 20:30 Летња позорница: Свечано затварање и додела награда Пројекције гостујућих филмова: Панта Драшкић - Цена части Стари Ниш - Мој Ниш ОФИЦИР С РУЖОМ (1987) (103 ) Режисер: Дејан Шорак Сценаристи: Ранко Мунитић и Душан Перковић Глумци: Жарко Лаушевић, Драгана Мркић, Ксенија Пајић, Вицко Руић, Славко Јурага, Звонимир Торјанац, Лена Политео, Свен Медвешек, Андреа Баковић, Борис Бузанчић, Вида Јерман Послератни Загреб, младе партизанске снаге успостављају цивилну власт у граду. Удовица из високе грађанске класе, лепа Матилда Иванчић, позвана је на суд где јој изрекну пресуду одузимања имовине, али убрзо долази до поништења пресуде с обзиром да су Матилда и њен покојни муж помагали Народноослободилачки покрет. У Матилдин стан се усељава млада надобудна скојевка Љиљана, једноставна девојка са села, одрасла у рату, а ускоро се досељава и Љиљанин дечко, млади поручник Петар Хорват. Иако оптерећен борбом против класног непријатеља, Матилда привуче Петра својом префињеношћу и лепотом. Матилда и Петар остварују везу, али Петров надређени сматра везу неприхватљивом, јер је Матилда буржујског порекла. ПАНТА ДРАШКИЋ: ЦЕНА ЧАСТИ (Трајање: 51 ) Режија: Петар Ристовски Улоге: Ђорђе Марковић, Лазар Ристовски, Иван Томић, Игор Ђорђевић, Марко Јањић, Бојан Жировић, Даница Ристовски, Павле Јеринић, Иван Заблаћански, Теодора Ристовски, Ђорђе Стојковић, Данијел Корша, Владимир Јоцовић Панта Драшкић био је ађутант Александра Првог Карађорђевића и сведок многих значајних тренутака у Првом светском рату. На основу његових мемоара настао је овај документарно-играни филм. СТАРИ НИШ, МОЈ НИШ (Трајање: 90 ) Режија: Мирољуб Недовић Рики Уз много документарног материјала о старом Нишу, кроз који вас воде Ивана и Мирољуб Недовић, у филму говоре и успешне Нишлије: Гале Кербер, Мика Тамбура ( Лутајућа срца ), Оливер Катић, Аца Блатник, Жика Чокалија, Жика Промаја, књижевници Дејан Стојиљковић, Бранислав Јанковић и Вице Петровић... 3

4 Воја Мирић, СВЕДОК ФЕСТИВАЛА Воја Мирић дипломирао је глуму на Позоришној академији године, у класи Томислава Танхофера. На нишким Филмским сусретима године освојио је Гран при Ћеле кула за улогу у филму Дервиш и смрт. За Филмске сусрете у Нишу везан је од самих почетака уз Станка Тасића, који је био директор Славица филма, он је један од оснивача. За све ове године никада није изостао са сусрета долазио је и као глумац, као члан жирија, уметнички директор. О тим временима, господин Мирић каже: Био сам присутан од почетка и једно време имао функције, те могу да кажем да је велика разлика, али не у Фестивалу, већ у друштвеним околностима, у позицији филма онда и данас и позицији глумаца и филмских радника онда и данас. Током првих десетак година Фестивала, овде су све време били присутни сви глумци који су на њему учествовали, а било је и колега који су позивани као гости из целе СФРЈ. Филм је као облик друштвеног интереса био у сасвим другој позицији, филм се тек стварао масовно, било је много увезених филмова. У та времена Ниш је имао десетак биоскопа, а колико има данас и шта они приказују? Друкчије је време. Филм је био једна од основних забава, касније је то преузела телевизија. Једном речју, друштвене прилике су другачије. Глумци никада нису доживљавани као богови, мада је у природи глумачког посла да буду виђени и приказани. У Политици излази фељтон о Филмским сусретима и аутор Б. Милтојевић верно приказује историјат Сусрета. Много година је жири био састављан од више чланова, а онда се број смањио на само троје и у жирију су седели глумци, филмски критичари, организатори, редитељи, професори са академије из целе Југославије. Пројекције на Фестивалу су биле пуне. Сада се све променило и та технолошка иновација мења однос према филму. Фестивал је био јачи јер је интерес за филм био већи, а о томе говори и податак да је Ниш, који је био мањи град, имао десетак биоскопа и да су они били пуни. Тада је Фестивал био велика радост за глумце. Толико нас је долазило из целе земље, дружили смо се, и то су дани за памћење. Интерес за Фестивал је био већи и код глумаца и код гледалаца. Некада су на Фестивалу на позорници били само глумци које је Јанез Врховец, па после и Душан Тадић, представљао сваког понаособ. Тај ко је дошао на Фестивал, дошао је првог дана, и није било као данас, да се дође на једно вече и да се иде. Али нису криви ни глумци ни организатори, једноставно такво је време. Првих година се није ишло право у Ниш. Ишли смо у Смедеревску паланку, Параћин, Алексинац, Ресавске манастире. Кад се дође у Ниш, обавезно се ишло, и то колективно, на Медијану, у Ћеле-кулу, ишли смо у ЕИ, у Дуванску индустрију, у Нишку бању. Било је ту програма који су трајали све време фестивала. Да ли Фестивал треба да задржи ову форму? Ја лично мислим да би га требало прошири на некадашњи југословенски простор, уз озбиљну селекцију, да не долази сваки филм, већ само они у којима су остварене значајне глумачке креације. Мислим да наша струка, која није политички и националистички острашћена са обе стране, мислим да ми нешто треба да урадимо. Ово може да буде Фестивал глумаца региона или истог језика битно је да не буде титлова. Када кажем глумачке креације, заиста мислим да је то важно и зато смо ми и основали, на иницијативу Бате Живојиновића, Удружење самосталних филмских глумаца Југославије, те смо учестовали у избору филмова, водили рачуна да буду филмови из свих шест република, да буде разнолика тематика и да се задовољи укус публике. Одакле идеја за наше Удружење? Године на једном састанку Удружења филмских радника било је присутно нас неколико, и након састанка, у разговору, Бата ми каже како глумце нису ни поменули, и да је време да ми оснујемо своје Удружење. Те тако од године постоји Удружење филмских глумаца, и ту треба поменути Радоша Новаковића, једног од стубова Авала филма, који је дошао на нашу оснивачку скупштину и који је касније основао Атеље 212. Треба рећи да се око прва два фестивала нишка општина није ангажовала, тек од трећег стају иза Сусрета. Али је Фестивал подржао Вечерњи лист из Загреба, док су београдске Вечерње новости прве две године јако лоше писале о Фестивалу, да би касније, од 1968, додељивали овде награду за глумачки пар године Она и Он. Први наши помагачи и подршка били су Радио и Телевизија Београд. Они су дневно извештавали о Филмским сусретима. За крај, господин Мирић каже да се не може историја Фестивала препричати у пар редова. Зато свима препоручује сјајан фељтон Бранислава Милтојевића који излази ових дана у Политици и у име своје и колега који су стварали овај фестивал, захваљује и аутору и новинама. Антологија глуме, Филмски сусрети Ниш! Жељко Жеља 4

5 ЗВАНИЧНЕ НАГРАДЕ ФЕСТИВАЛА Grand Prix Naisa за најбоље глумачко остварење динара Царица Теодора за најбољу главну женску улогу динара Цар Константин за најбољу главну мушку улогу динара Повеља за изузетну женску улогу динара Повеља за изузетну мушку улогу динара Награда за женску епизодну улогу динара Награда за мушку епизодну улогу динара Награда за дебитантску улогу динара НЕЗВАНИЧНЕ НАГРАДЕ ФЕСТИВАЛА Специјална признања међународног Вива фестивала (религија,екологија,туризам) Сарајево БИХ г. На 50. Фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма Филмски сусрети, Ниш 2015, додељују се равноправно филмовима, режисерима, сценаристима и глумцима следећа признања: 1. Златно дрво у категорији религије, филму Исцељење Ивана Јовића, за изузетан поетски филмски есеј о помирењу и исцељењу људских душа (филм ће отворити Вива фест г.) 2. Златни лептир у категорији екологије, филму Без степеника Марка Новаковића, за тихо емотивно филмско казивање о екологији душа трију генерација и психодинамици породичног живота (филм ће затворити Вива фест 2016). Жири: Борислав Анђелић, Дејан Дабић, Александар Ердељановић, Ђорђе Каћански, Ратко Орозовић (председник). У Нишу, ФЕСТИВАЛСКА АТМОСФЕРА Награде Жирија критике FIPRESCI Србија Жири критике FIPRESCI Србија, који је на 50. Фестивалу глумачких остварења домаћег филма у Нишу радио у саставу Борислав Анђелић, председник, Владимир Џудовић и Милан Никодијевић, једногласно је одлучио да награде ове године добију: за најбољу женску улогу Наташа Нинковић за улогу у филму Без степеника Марка Новаковића, за драмски упечатљиво и емотивно осмишљено тумачење лика унутар динамичних међуљудских породичних односа ; за најбољу мушку улогу Никола Ракочевић за улоге у филмовима Бранио сам Младу Босну Срђана Кољевића и Травелатор Душана Милића, за провокативну и уверљиву интерпретацију два потпуно различита лика смештена у временски и жанровски супротном котексту ; специјално признање за најбољег дебитанта Денис Мурић за улоге у филмовима Ничије дете Вука Ршумовића и Енклава Горана Радовановића, за узбуљиву свежину израза којим тумачи изузетно захтевне улоге својих вршњака. У Нишу,

6 In memoriam Никола Симић ( ) Буба већа од живота! Када сам чуо вест да је отишао Никола Симић, узео сам лап- топ и пустио цртаће. Желео сам још једном да се вратим у детињство, и видим све те сјајне ликове омиљених цртаних филмова којима је Он позајмио глас, креирајући непоновљиве карактере и успомене генерацијама које су одрастале осамдесетих и деведесетих година XX века. Никола Симић био је велики драмски глумац. И зато је био савршен комичар. Рођени Београђанин, завршио је Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи професора Јосипа Кулунџића. Одмах након дипломирања, постаје члан Југословенског драмског позоришта, у коме игра и након пензионисања, мада је гостовао и на другим београдским и српским сценама, на којима је остварио стотинак улога у комедијама, али и у драмском репертоару. Његова Буба у уху коју је играо од јуна до јануара године, феномен је ретко виђен у свету и никада виђен код нас. Играо је маестрално две улоге Виктор- Емануела Шандебиза и Поша. У скоро 2000 одиграних представа, Никола никада није изостао, јер та буба то је био он. Представу сам у последњих десетак година гледао некoлико пута најпре године када је имала само тридесетак година иза себе, па још једном након тога, а 7. јуна године ишао сам на прославу 40 годишњице Бубе у уху. Увео ме Јован Ћирилов, јер карата, наравно, није било, а ја сам желео да видим тај спектакл још једном. Јер заиста аплаузи на тој представи били су као на неком рок концерту, а Никола је стајао сам на сцени док се завеса спуштала и подизала. Присетио се свих колега који из премијерне поделе нису више са њима и пожелео да је играју до златног јубилеја. Погледао сам и претпоследњу представу децембра године. Успео сам да видим још једном Николу на сцени. Кажу, увелико је био болестан, али се у његовој врцавој глуми, игри и поигравању то није примећивало. Летео је преко сцене, трчао, био трагично озбиљан, док се публика тресла од смеха. Уживали смо у његовим геговима, у гласу Душка Дугоушка и питању Хеј шефе, који ти је враг? И како је волео у веома ретким интервјуима да каже представу сада гледају унуци оних који су били на премијери! У Нишу му је године уручена награда Павле Вуисић за изузетан допринос уметности глуме на филму. Те године је обележавао педесет година на сцени, и успео сам, на моју велику срећу, да урадим интервју са њим. Рекао је како је све необично брзо прошло и да му се чини да је јубилеј дошао као да је на једна врата ушао а на друга изашао. Причајући о Буби која је тада имала већ тридесет пет година са сетом је помињао колеге којих више нема и причао о радости са којом је играју, говорећи да Буба њих четворо (Рада Ђуричин, Бранка Петрић, Власта Велисављевић) сећа на дане младости. На моје питање о позоришту и глуми и шта то двоје за њега представљају рекао је: Позориште и глума немају праву дефиницију. Није то физика која трпи дефиниције. Моје мишљење је да је то радост и ода животу. Сваке вечери се играју други ликови, и то је оно што је чар овог посла. И да се поново родим, највероватније бих поново био глумац. Као млад глумац веровао је да је предодређен за класични и драмски репертоар, а ипак је у антологију југословенске и српске драмске уметности ушао као врстан комичар. О томе је рекао: Ја сам случајно отишао у комедију и није ми жао. Комедија је најтежи жанр, и она тражи пун ангажман. Не кажем да то не треба за драму, али мислим да ју је лакше играти. Играо је у антологијској представи Дундо Мароје и године су отишли са њом у Дубровник. Критика је писала да нико никада бољи Помет није био! Имао је храбрости да са седамдесет седам година први пут заигра у мјузиклу у Позоришту на Теразијама, у бродвејском мјузиклу Продуценти одиграо је луцкастог редитеља Роџера де Бриса и показао шта значи таленат, смелост, храброст, кондиција, јер по сопственом признању био је јако уплашен да ли ће моћи све то. На једној од представа публика је стојећим овација поздравила Николу и показала му да је врсни глумац мјузикла! Они који нису имали среће да га виде на сцени, памтиће га као непоновљивог млађег референта из серијала Тесна кожа, али и филмова и серија Ћао, инспекторе, Нема проблема, Вампири су међу нама, Свемирцу су криви за све, Срећни људи, Породично благо, Стижу долари, Агенција за СИС, Љубав, навика, паника. За улогу у ситкому Љубав, навика, паника добио је са Секом Саблић признање за глумачки пар године. Добитник је Стеријине награде и три годишње награде ЈДП-а. Добитник је Сребрне арене у Пули, те награде Гран при Ћелекула на Филмским сусретима у Нишу за филм Хитлер из нашег сокака. Његове колеге остале су му дужне награду за животно дело у позоришту Добричин прстен. Ако ни због чека другог оно због Бубе у уху и његових Поша и Виктора Шандебиза које је играо преко четрдесет година. Није дочекао златни јубилеј Бубе који је толико желео, a представа је након његовог одласка скинута са репертоара! Вечно сећање и френетичан аплауз упућује Ти, као онда када си примао Павла Вуисића, нишка публика коју си до суза онолико пута насмејао! Павле Минчић ( ) Недољиви шармер! Павле Минчић рођен је у Београду године. Глуму завршава на Позоришној академији, у класи Раше Плаовића. У београдском Народном позоришту играо је четрдесет година. Био је и редитељ, композитор, пијаниста, писац. У време када је активно играо говорило се да његово позориште има велику и малу сцени и Пају Минчића. Као гост играо је и на филму и телевизији, а упечатљива је његова улога у серији Љубав на сеоски начин у којој је тумачио врцавог Живорада. Иза њега је тада био озбиљан позоришни рад и зреле године, али је успео да сеоског кицоша који је видео Париз, одигра на бриљантан начин дајући му сав шарм. У играрији коју је показао заједно са Бранком Митић ( ) он као Живорад, а она као удовица Николија, видела се лакоћа са којом је то радио и зато су га гледаоци толико волели. Публика га памти и као комплетног аутора представа Оловка пише срцем и Пишем, пишем, штихове, али и првих политичко-сатиричних и поетских кабареа. Био је први глумац у Београду који је извео монодраму био је то Гогољев комад Дневник једног лудака. Иако се повукао са сцене, током бомбардовања Србије, игра свој Антирантни кабаре по целој земљи. Генерацијама деце остао је препозназљив из култне ТВ емисије На слово на слово. Вишеструко је награђиван за свој рад у земљи у региону. На питање како би једног дана волео да га испрате, рекао је стих свог пријатеља: Свратио је у живот и отрчао даље. На сву срећу није само свратио. Оставио је неизбрисив траг у глумачкој професији. Жељко Жеља 6

7 Back to the Future А Л И Ј А Ми идемо заједно до гроба, па, свако на своју страну, заклиње се Мото у оној чудесној причи Пријатељство, занат најстарији. Пре него што ће заувек кренути, руку под руку с овом реченицом у сусрет последњем уздаху већ у 51. години, Слободан Алигрудић ишао је маршрутом. Бифе Бриони у Светогорској улици. На десет корака друга тачка била је Бока, а у истој линији, на непарној страни с оне стране улице, ни стотинак метара даље Српска кафана. Иако је највише седео у Брионима, (данас, нови власник шаљивџија, Брионе је енглески прекрстио Бри & Они, неко је у Српској кафани заувек оставио једну његову ципелу, шими, леву, извајану од бронзе, и једну столицу на којој је поред њега седео Зоран Радмиловић, а са којим је једино Алија издржао раме уз раме са најмудријим харлекином модерног позоришта. Рођен у Битољу, дошао је када је за то било време да упише Позоришну академију и то у класи Јозе Лауренчића, великог театарског мага. Прва искуства стекао је у Народном позоришту у Сомбору, а онда после једне препирке с руководиоцима куће, вратио се у Београд. Вечити епизодиста, добио је прилику тек у филмовима Душана Макавејева Љубавни случај и Жике Павловића Кад будем мртав и бео као и у једној од најбољих и најгледанијих драма Ото и Мото Александра Поповића. И разумљиво, искористио је. Репликом из Ацине серије, започео сам причу о Слободану Алији Алигрудићу. У позоришту је почео, у позоришту је завршио свој пут. Још се памти по улогама у комадима Јаје Фелисијена Марсоа, Ружа ветрова Душана Матића, Комедији Семјуела Бекета, Кафаници, судници, лудници Бране Црнчевића, али и по легендарној бурлесци Краљ Иби, у којој је његова игра била у равни са игром Зорана Радмиловића. Обојица су, пише мајстор од пера Буца Мирковић, били два Пјероа који су се ругали смрти и загонетно, посвећено, хитали ка њој. Последња позоришна представа у којој је Алија играо, била је у тадашњем Титоградском позоришту и звала се Одбрана и последњи дани. Играјући у тој представи, осетио је сигнале свог одавно већ оболелог срца, али је достојанствено и професионално сачекао да се спусти завеса. Алија никада није правио разлике између епизода и главних улога. Увек је заступао неку своју, личну правду у одмеравању крајности, односно сујете такве врсте. Било да је глумио босанске весељаке, српске мангупе или црногорске надобуднике, приградске шмекере или велеградске сиротане, инспекторе или свештенике, полицајце или злочинце, очеве или љубавнике, Алигрудић је увек изнова доказивао да је његов глумачки нерв, посебно када је о филмској игри реч, од оног најфинијег ткања што зрачи посебном врстом племените енергије. Играо је у филмовима редитеља својих вршњака, али и у делима младих аутора, данас већ поодавно стасале генерације. Успео је да дâ изузетан допринос Павловићу, Маку, Кустурици, филмовима Отац на службеном путу, поменутом Љубавном случају или трагедији службенице ПТТ, Сјећаш ли се Доли Бел, Кад будем мртав и бео, Заседа. Карактеристично за једног епизодисту ; био је изузетан тамо где је било најважније. Душан Макавејев, који му је први дао праву шансу, за Алију је рекао: Алија је оборио теорију о споредним улогама! Слободан Алигрудић, никада се није скрасио ни у једном позоришту. Немирног духа, непредвидљив и незадовољан оним што је урадио, он се, као да је журио симболу глумчеве смрти, свим својим бићем и даром предао Црногорском народном позоришту, где је остварио величанствену улогу у Одбрана и последњи дани Борислава Пекића. Била је то последња завеса која је означила крај једне невероватне каријере и личности. Ми идемо заједно до гроба, па, свако на своју страну. P.S. Био је Цар. Цар Константин године. Back to the Future plus Б Е Л И М ислио сам да јер сам савременик сам најстарији Чарлија Чаплина. на Филмским Нисам. сусретима, За петнаест минута, старији од мене је Милан Бели Босиљчић, јер, судећи према његовој филмографији, почео је да се бави филмом у време браће Лимијер. Можете га лако препознати: не разликује се много од савремених младића. Стасит је, лепо грађен, малчице га штреца у крстима, па делује као да се сваком поклања, носи дугу косу која му пада на рамена. Његова коса је бела баш као што је и његово уметничко име. Највреднији је гост Јубиларног фестивала. Не пропушта ниједну пројекцију, ниједну пратећу манифестацију. Активно је учествовао у Округлом столу у вези са прошлошћу и будућношћу Филмских сусрета. Када проговори, говори лагано и разложно. А говори ни мање ни више, немачки, италијански, француски и руски. Као свршени студент Факултета за физичку културу и спорт у Београду, одлази у Италију и тамо завршава чувену школу Centro Esperimentale studija Cinecita у Риму. На филм долази у другој половини XX века, 1958: Бурлаци са Волге. Следе филмови Олуја Алберта Латуаде, Дубровски В. Дитерлеа, поново са Латуадом, Степа, Дуги бродови Џека Кардифа, антолгијски филм који је у целини снимљен у Југославији, а делом у Београду (Чукаричани су играли викинге и сви из краја били су плаво офарбани оксиженом да их ни мајка није могла да препозна). На филму је радио све: био је клапер, вођа статиста, асистент редитеља, играо је мање и веће улоге да би на позив НКЦ-а дошао и увеличао велики јубилеј. Много је дао филму, мало је добио од филма. Али, не жали се: То је мој живот, филм и кћер која ми се сваког дана јавља да провери како је тата. Ако га сретнете како одлучно корача од хотела ДуоД у Југовићевој улици према хотелу My Place, поклоните се овој историји филма, као што, ево, и ја кроз неколико редова покушавам. Белом, с љубављу. Милан Д. Шпичек 7

8 50. ФЕСТИВАЛ ГЛУМАЧКИХ ОСТВАРЕЊА ДОМАЋЕГ ИГРАНОГ ФИЛМА ФИЛМСКИ СУСРЕТИ Летња позорница, од 22. до године * Оснивачи: Град Ниш и Удружење филмских глумаца Србије * Организатори: Нишки културни центар и Удружење филмских глумаца Србије * Покровитељи: Град Ниш и Министарство културе Републике Србије Директорка Фестивала Бојана Симовић * Уметнички директор Фестивала Драган Вујић Вујке * Савет Фестивала: Ивана Динић, председница, Владан Живковић, заменик, Бојана Симовић, директорка Фестивала, Драган Вујић Вујке, члан, Никола Којо, члан, Игор Первић, члан, Милица Штрбо, члан, Иван Вуковић, члан, Урош Парлић, члан * Дирекција Фестивала: Бојана Симовић, директорка, Драган Вујић Вујке, уметнички директор, Небојша Стевановић, члан, Огњен Ракчевић, члан, Дејан Дабић, члан, Саша Ристић Швеки, члан, Вукашин Марковић, члан, Слађана Недељковић, члан, Марко Митровски, члан, Драгана Ђорђевић, члан * Редакција Филмских новина: Милена Мишић, уредник и лектор, Зоран Пешић Сигма, уредник и технички уредник, Жељко Жеља Анђелковић, Милан Д. Шпичек, Светлана Марковић, Светислав Марковић, Коста Димитријевић, фотографије, * Штампа: Пергамент Принт, Ниш * Тираж: 200 примерака * Фестивалски центар: Хотел Мy Place, Кеј 29. децембра бб, Телефон: 018/ * * Ова публикација је за интерну употребу.