ГОДИШЊАК ГЕНЕРАЦИЈЕ 2011/2015 ГИМНАЗИЈА БАЊА ЛУКА

Transcription

1

2 ГОДИШЊАК ГЕНЕРАЦИЈЕ 2011/2015 ГИМНАЗИЈА БАЊА ЛУКА

3 издавач: Гимназија, Бања Лука за издавача: Зоран Пејашиновић, директор уредник: Сњежана Ракић технички уредници: Иван Јевђовић Жељко Грбић лектура и коректура: Сандријела Касагић ликовно рјешење корица: Петар Буловић припрема за штампу: Иван Јевђовић тираж: 260 штампа: Графид, Бања Лука за штампарију: Бранислав Иванковић ISBN: Бања Лука, 2015.

4 ГОДИШЊАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈА БАЊА ЛУКА

5 120 ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ! Драги матуранти, Дана 4. октобра ове, године, навршиће се 120 година од оснивања наше школе. У међувремену, на овом простору промијенило се пет држава, неколико политичких и још више школских система, а Гимназија је уз све слабости и посртања била, а хоћемо да вјерујемо, и остала веома добра школа. Из њених клупа изашло је, по нашој грубој процјени, преко матураната; то је много више него што је Бања Лука имала становника у доба оснивања Реалке. У Гимназији су краће или дуже радиле стотине професора, службеника и других радника. Све је то чинило нашу школу свих 120 година симболом Бање Луке, на који је град чини нам се одувијек био поносан. Надамо се да ће тако и остати... Драги матуранти, и ви, ваша 113. генерација, вас 329 циглица чините бањалучку Гимназију; вас 312 матураната у националном и 17 у ИБ програму, вас 197 дјевојака и 132 младића, сада сте важан дио богате традиције наше школе. Ако и ви мислите тако, додатно ми је драго, а ако планирате да се враћате својој Гимназији, онда сам веома срећан. Јер, гимназијалац увијек остаје гимназијалац! Срећно вам било! У Бањој Луци, јуна Зоран Пејашиновић, директор Гимназије

6 ПИСМО ГЕНЕРАЦИЈЕ Gaudeamus igitur iuvenes dum sumus Даље заиста не знам, добих јединицу из латинског за научена два стиха. Сједимо иза школе, час у природи са професорицом Марином. Својевољно одлучих оставити у сјећању искрене ријечи, можда и дивно погубне. Не желим писати патетично, никакав клише помињати, аксиологија по реалним доменима је мој избор. Да ли је заиста нужно да пишем опраштамо се; корачимо ка другим обалама живота; растајемо се, суза сузу стиже? Нисам ја равнодушан, не. Једноставно дошао је крај једној етапи наших живота, једном путу. Неки нови почетак нас засигурно чека. Сваког од вас јуришно ће загрлити и опчинити новим подухватима и новим дешавањима. Већини је Гимназија трајала четири године, некима коју годину више. Поздрав тим другарима и немојте разбијати главу због тога. Нису то никакви фесати са вашим могућностима, вашим самопоуздањем или критиком ваше интелигенције. Деси се, могло је и мени, па шта, живот иде даље, са више знања и искуства. Кад већ отворено пишем, желим да разбијем неке предрасуде. Гимназија и гимназијалци: нису еквивалентни термини са одвећ популаризованим жаргонским ријечима: бубатори, но-лајфери, уштогљени и ограничени ликови. Гимназија пружа широко знање из опште културе, можда и прешироко, али предност Гимназије што те научи да учиш. Тако барем кажу. Времена су се промијенила, ученици су се смјењивали, али Гимназија ће и даље остати школа са традицијом и дивном историјом. Једино не могу говорити какве ће будуће генерације похађати Гимназију... Они који је не похађају, могу само из прича да схвате колико је Гимназија

7 40 Генерација 2011/2015. опуштена школа и да ми нисмо никакве марионете или вуду лутке. Не мислим ништа негативно, само искрено кажем; ако си иоле интелигентан, није тешко да будеш добар. Никаква иронија, вјерујте ми. Сви ћемо се сјећати ове школице и небројених доживљаја о нашем средњошколском животу. Неки од нас ће пожељети да се врате у гимназијске клупе, али то неће бити могуће. А када дође вријеме да се подсјетите ових дана који су прошли, гледаћете у прошлост са вашим другом из клупе са осмијехом на лицу и сунчаним сузама. Изгледа да је патетика неизбјежна... У овом периоду који је иза нас, сматрам да смо увелико пронашли себе, формирали ставове и карактере, стекли знање и искуство за рад са људима. Данас када је дерт неизбјежан; када си поштован ако си отпадник од друштва; када је већина укалупљена и када се свима сервира ваљано мишљење; када се многима личност гради и огледа у примитивизму, треба да се зауставиш на секунд, промислиш и упиташ се шта ти желиш, шта волиш и, ако треба, да се издвојиш и будеш дивергентан; да имаш своје мишљење и да успијеш у животу. То је оно што је нужно, али људском карактеру неприхватљив подухват. Имајте своје ја и остајте добро. Искрен поздрав генерацији 2011/2015! Драго БАТАР

8 ПИСМО НАЈБОЉЕГ УЧЕНИKA У ГЕНЕРАЦИЈИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ Нађосмо се на крају, или пак, почетку. У једном од оних тренутака када се запитамо гдје смо то стигли, те куда даље? Овај прелаз, својеврстан међупростор, у нама ствара стрепњу од неизвјесне и непредвидљиве будућности. Губимо ону сигурност коју нам је Гимназија пружала, коју смо имали док смо се суочавали са њеним свакодневним захтјевима. Управо ти захтјеви су уљуљкали наша размишљања и скренули их са неких сложенијих питања, сада наметнутих. Једно је сигурно, а то је да ћемо наставити даље. То је у људској природи, жеља за напредовањем, за нечим бољим. Ипак, за то су потребни рад и посвећеност. Потребно је да, као и у мотору неке машине, достигнемо ону идеалну радну температуру. Уколико мотор не загријемо довољно, вјероватно нећемо успјети да стигнемо на наш циљ, или ћемо то да учинимо јако тешко, сплетом околности. Са друге стране, морамо да пазимо да не дође до преоптерећења система. Уколико у својим жељама и настојањима будемо превише упорни, трошећи превише енергије и труда, ван наших могућности, казаљка за температуру достиже максималне вриједности, и систем пуца. Одједном, налазимо се у зауставној траци ауто-пута, у крајње безнадежној ситуацији. Одатле, закључимо, треба пронаћи мјеру. Кључно је да свако од нас спозна своје границе и да у складу са њима и дјелује. Циљ, какав год да био, не смије да буде узрок уништења.

9 42 Генерација 2011/2015. Живимо. Не допустимо да упаднемо у колотечину свакодневице. Настојмо обогатити сваки тренутак, сваки дан, и уживајмо у њима. Будимо свјесни наших могућности, јер ћемо тек тада моћи заиста да уживамо. Нека нам је свима срећно. Славен БАЈИЋ, IV6

10 ПИСМО НАЈБОЉЕГ УЧЕНИKA У ГЕНЕРАЦИЈИ ПРОГРАМ МЕЂУНАРОДНЕ МАТУРЕ Драги матуранти и сви остали средњошколци, Посљедњих дана сусрећем се са изјавама многих младих људи у виду жеље за бар још једном годином средњошколског образовања. И не, то није зарад дивних професора, никад заборављеног нити прежаљеног друштва, па ни због тог знања ком, свјесно или несвјесно, сви тежимо. Те изјаве младих људи јесу манифестација суочавања са свима нама познатим проблемом: са одрастањем. Веома је могуће да су, прије неколико година, са сигурношћу која само адолесценте може одликовати, тврдили како што прије желе да се осамостале, кроче у свијет одраслих и буду свој човјек. И ја сам била једна таква. Али, вјерујте, када је заиста вријеме да се одвојите од сигурне луке, постаје веома компликовано, а ви све мање и мање сигурни да сте довољно зрели за испловљавање у море чија пучина и није тако ведра. Зато желим да ово писмо буде не толико писмо намјењено само матурантима бањалучких школа, већ писмо упућено свим средњошколцима, како би знали цијенити своје дјетињство, те безбрижно спавати у својој луци. А за све нас остале који се морамо носити са синдромом одрастања, желим да постанемо људи који ће сигурно испловити, али, најзад, и упловити у луку у којој ћемо наћи све за чим смо одувијек жудили, али

11 44 Генерација 2011/2015. и нешто о чему никад нисмо сањали. Какав би то досадан живот био без мало буре? А дотад морамо вјеровати у себе, али не онако по клишеу вјеровати да смо способни чинити велике ствари, постати успјешни, познати, срећни, јер нас такво вјеровање у будућност без улагања напора у мале али вриједне животне побједе никуда неће одвести. С тим на уму, запамтите да без вјере у себе у сваком животном тренутку, па макар тај тренутак вама потпуно бесмислен био попут свакодневног одласка у школу (а вјерујте за одлазак у школу потребно је много труда, напора и вјере, а посебно уколико прелазите много километара поприлично трошним и оронулим приградским превозом), нећете имати средство за остварење својих циљева. Када је ријеч о нама, генерацијама ИБ-а, могу слободно рећи да немам никаквих сумњи у вољу, жељу за успјехом и успјех својих сапатника, јер требала је огромна храброст и вјера у себе, дан за даном, да би се могли упустити у тај изазов. А изазов је неизоставно постојао и манифестовао се скоро сваки дан у својој пуној снази, што је, срећом, и користило и користиће за све наше будуће животне препреке. Одрасли смо мало раније, прије манифестовања синдрома одрастања у својој пуној снази, проводећи живот у четири зида бањалучке Гимназије. На крају овога писма, а на почетку нашег зрелог доба, једина порука би била да није вриједно бити у стању грча и бојазни ни због чега. Како су лијепе оне године биле када вам је живот био испланиран за бар још коју годину, када послије сваког распуста долази још једна школска година, којој се нико не радује, а заправо не знају колико су срећни! С тим на уму, долазим до закључка према коме сам и сама критична: да слободу треба с великим опрезом прижељкивати, те покушавати је на најбољи начин искористити, јер она нема неку другу, вреднију сврху. Ја се свим срцем надам да ћемо је сви искористити на начин који ће нас усрећити и одговарати нашим потребама, жељама и изазовима. Николина БАЛТА, ученик ИБ генерације

12 ТО СМО МИ, IV1 Иначе, најбољи професори бирају индекс један јер је то огледно, право, традиционално гимназијалско одјељење. У почетној постави било је 17 вуковаца из основних школа и 13 обичних смртника који су само били одлични и постављени су као резервни састав, можда се провукла и нека четворка, никад се не зна. Зна се само да ниједан вуковац није остао прибран и сабран. То не значи да се наша Дуња није успјела одржати на том магичном броју 5,0 који и није толико магичан колико је магичан 5,1. Да не би неко помислио да сам нас сложио по просјеку па да себе посљедњег споменем, или по висини као на физичком, тј. Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV1

13 46 Генерација 2011/2015. по низини у нашем случају, најбоље би било да споменем првог и јединог, алфу и омегу нашег разреда: Марка Цвијића. А поред Цвије је Биљана, тј. Бланка или Бјанка, а најмање Бианка Јукић, иако јој тако пише у личној карти, што значи да је Цвијић сједио са четири цуре у клупи! Ако је Бианка препознатљива по дредовима који онако живописно описују стање ума, онда с њом рачунамо и наше двије другарице: Маја трула вишња Рујевић, која је, у слободно вријеме на којекаквим снимањима емисија модерно-европске тематике и Ена Тешић, која је шарала косу почевши од љубичасте која лагано позелени. Са њима је увијек Лука, тај малени враг, рече му једном један професор. Увијек нешто запиткује, нешто му није јасно, нервира га незнање; има онај ум радозналог интелектуалца који се не виђа често. Сљедећи је Алекса, лијен и гласан, али вриједан кад зашкрипи, или не баш вриједан колико сналажљив, усидрио се у посљедњој клупи и држи нас на оку с леђа. Поред њега је Пеђа, момчина, људина који је из нас, на екскурзији, тјерао зле духове, демоне и ђавле, све молитвом и постом на води. Са њима је и гитариста наш, Филип Филиповић, ког сам видио за 4 године само како се слика са гитаром, а чуо само једно шест хиљада заједно са дјевојком која свира гитару Саром Сопић. Искрено се надам да ће Саша Бојанић да специјализира за психијатра. А ако не успије, свираће хармонику, и он и Славен. Они су само свирали, а ми смо правили хаос, поготово поставка из друге клупе: Аца, Мица, Каћа и Нина која нас је напустила и отишла у Ај-Би. Тој групи додајемо Соњу и Нину, мирне дјевојке које гледају своја посла, испрва бих рекао ћутљиве... Ту је и Шукало, или кад забија голове Шутало Марко, посебно на ногу Бокија Илића који му је великодушно асистирао. Њих двојица су одликаши, а трећи је Михајловић Александар, селектор наш, којем од надимака силних остаде Соја, због периодично и по потреби наглувог Марка Зељковића који слабо разликује слова а богами често се и луд прави. Њему супротан је брат Игор, који је иначе предсједник нашег колектива, наше жртвено јагње; он је увијек молио професоре, његов шарм и наше жеље су се добро уклопиле. И Саво Дебељак се добро уклопио с њим, Саво успорен снимак. Ту је и Ивана, наш човјек у Савјету ученика, инсајдер, шпијун, касније предсједник савјета, утицајна личност у школи у сваком случају. Да Ивана, а не Ивона, то је друга дјевојчица гарант будућа зубарка, да се испоштује породична традиција, али воле је професори прекрстити. Још двије дјевојке: Кики, коју смо

14 Генерација 2011/ ријетко виђали у посљедње вријеме, професорица биологије рече да се Кристина гарант удала, и Доротеа, или у мом и њеном изговору у најбољој верзији Дохотеа, јер се патимо са тим Р. И да не будем нечовјек па да не прескочим нашу другарицу из Италије, тачније у Италији је провела четврти разред, али нам је Сара послала слику за пано да је окачимо и доћи ће на матурско вече. Ипак, на крају, Милан Мишић дође посљедњи на ред, као да сам нас по просјеку редао. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV1: Магдалена Дошлов, Јована Крагуљ Петровић, Сузана Вуковић, Родољуб Баврлић, Тамара Бијелић Ковачевић, Милош Бојиновић, Драгана Галић, Сузана Галић, Јован Ћубић, Татјана Ћулафић, Тања Данојевић, Јелена Дошлов, Милан Јовановић, Предраг Копрена, Војин Крнета, Вања Курузовић, Милка Мандић, Јасна Марић, Љиљана Марчић, Јасминка Ђуђић Мрђен, Гордана Наградић, Горана Ђудуровић Праштало, Миланка Радукић Ђурић, Мирела Рајић, Весна Садло, Зоран Сараџић, Бранкица Срдић, Бојан Стојковић, Далибор Ступар, Милка Џомбић, Бранка Шпирић, Стојанка Штрбац.

15 ТО СМО МИ, IV2 Дошао је дан када IV2 исписује последње странице свог тефтера. Неке странице су испуњене сјећањима на један период наших живота у којима смо се заједно радовали нашим успјесима. Ту су посебно мјесто заузела сјећања на екскурзију и заједничке излете, али и на распјеване ученике на малом одмору. Наравно, неке странице су исписане са сузама у очима, али смо се увијек трудили да заједно превазиђемо све невоље које су нас затекле. Наравно, нисмо били идеално одјељење у којем су цвјетале руже мада се можемо похвалити да никада нисмо имали неке озбиљније свађе. Најсложнији смо били у припремама Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV2

16 56 Генерација 2011/2015. пред неки контролни рад (када смо заједно смишљали најбоља мјеста за пушкице) и у току контролног рада када смо сви вољели једни друге. А шта су наши професори мислили о нама? Е, па, ни они нису били сложни. Неки професори су нас обожавали и говорили да је право задовољство радити са нама, и да им нашим шалама уљепшавамо дане, а други су говорили да се у наше одјељење може ући само са два пиштоља као каубој. Без обзира на све, они су вјеровали у нас и наш успјех иако нам је професор Богдан Зец говорио да не бисмо ни соли у Тузли нашли. А сада мало о нама... Прва у нашем тефтеру је Наташа Ајкић и баш због тог броја један увијек се жалила када би професори почели редом да испитују. Она је наша мала фолклорашица, увијек разиграна, весела и умиљата. Након ње је наш гласноговорник, наша Јелена Банђур. Она је наш вођа чопора и било шта да треба организовати, она је ту. Спремна увијек свима да помогне, понекад и на своју штету. Ту је и Филип Бијељац, наш будући доктор. Одувијек је први добровољац за одговарање, већ на првом часу у полугодишту он пита кад може да одговара. Међу добровољцима је и Миле Бошковић, момак којем није потребан калкулатор (кумовска справа), рачунање му иде од руке. Ништа га не може изненадити, чак и када се чини да не прати лекцију и, иако никада ништа не записује, он је спреман да добије петицу. Након њега је Драгана Вукојевић, дјевојка која не говори много, али када проговори, свака јој је Његошева. Увијек мирна и повучена, али врло интелигентна и способна дјевојка. Ту је и њен друг из клупе, Михајло Вучинић, наш филозоф. Велики је обожаватељ класичне музике, као и професора Богдана Зеца. Под бројем седам је и Тања Громилић, дјевојка која је ту увијек за све нас. Њене свеске су најтраженија роба у разреду. Увијек позитивна и расположена за разговор. Након ње је Милица Дакић, дјевојка са заразним осмијехом. Друштво јој прави Тања Добровољски, наша плавуша. У нашем разреду она је задужена за народне пословице, а позната је по изрекама Ко зна зашто је то добро и Све је оно што није. Ту је и Вук Ињац, наш гугл. Не постоји информација коју он не зна, зна чак и колико становника има Либија. Са њим је и његова земљакиња Ивана Јанковић, дјевојка којој читање није јача страна. Када је шопинг у питању, ту нема конкуренцију. Увијек весела и позитивна, на њене коментаре нико не остаје равнодушан. Након ње у тефтеру је Александар Јовановић. Он се професионално

17 Генерација 2011/ бави преписивањем, а у слободно вријеме воли да свира гитару. На наредној страни тефтера је Кристина Кајкут, велики стручњак за математику, мада јој ни остали предмети нису страни. До ње је Бојана Кецман, такође добар математичар али и умјетник. Ту је и Славојка Клинцов, наша пјесникиња и сликарка. Обожава Матију Бећковића. Њој се нико не супротставља јер тренира карате. Након ње је Ања Крајновић, наша другарица из позадине. Увијек је мирна и повучена и никада ником није учинила ништа лоше. Наш тефтер краси и Филип Лалић, најнесташнији момак у разреду. Он се не записује када није на настави. Ту је и Андреј Лучић, наш гитариста и највећи џентлмен у разреду. Софија Миркоњ је најбоља плесачица у нашем разреду, на часовима физичког васпитања сви уживамо док гледамо како спретно прави звијезду без руку и остале фигуре. Друштво јој прави Павле Марић, глас разума у нашем разреду. Цртање и писање му иде од руке, права умјетничка душа. А ту је и Марко Миљуш, момак који има одговор на све. Он је обавјештен о свему што се догађа у другим одјељењима и јако воли да се слика. Након њега је Горан Понорац, највреднији и најдуховитији момак у разреду. Он одржава атмосферу у нашем разреду својим пјесмама. А заједно са њим за атмосферу је задужен и Андреј Радошевић, највећи фрајер у нашем разреду. Познат је и као ДЈ Арсоло, а биће и познати тенисер. Након њега у тефтеру је Милица Саламић, дјевојка којој шминкање иде од руке. Језици јој нису страни, али јој зато математика понекад проблеме прави. Такође, јако је добра плесачица. Још једна изванредна латино плесачица је Јована Скендерија. Она је спремна да увијек свима пружи пријатељски савјет и загрљај. Након ње је наша миљеница, најмлађа у разреду, Сунчица Сукур. Без својих слушалица никуд не иде. Момак са којим никад није досадно је Новак Ћубић, наш Нони, увијек расположен за причу, а учење није баш његов фазон. У тефтер је записан и Стефан Шврака, момак који је испричао највише полуанегдота на часовима српског језика. Док су сви киснули, он је у полицијском aутомобилу разгледао Болоњу. И последња у нашем тефтеру, али не мање важна, јесте Наташа Шева, дјевојка са филмским осмијехом. Када она додаје, нико други не може доћи до ријечи. И полако смо дошли до краја. Наш тефтер је исписан и остаје да нас подсјећа на најљепши период у нашим животима. Сада је вријеме да кренемо даље, свако на своју страну, да исписујемо странице неког новог тефтера, да кренемо у живот.

18 58 Генерација 2011/2015. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV2: Милош Бојиновић, Сузана Вуковић, Бранка Шпирић, Предраг Копрена, Сузана Галић, Весна Садло, Сања Ђукић Поповић, Саша Травар, Богдан Зец, Ивана Савковић, Диана Бркић, Љиљана Марчић, Миланка Радукић Ђурић, Душан Змијањац, Анђелко Глушац, Мирела Рајић, Александра Бобар, Зоран Сараџић, Ивана Љубојевић, Стојанка Штрбац, Гордана Наградић, Јасминка Ђуђић Мрђен, Милка Џомбић, Жељко Грбић, Бранкица Срдић, Вања Курузовић, Јелена Дошлов, Драган Радовић, Горана Ђудуровић Праштало, Војин Крнета, Далибор Ступар, Јасна Марић, Милка Мандић, Тамара Бијелић Ковачевић, Татјана Ћулафић.

19 ТО СМО МИ, IV3 Ево, дванаести је мај, претпоследњи дан школе. Сједимо у Милу нас три, чекамо остале да дођу. Сад треба да смислимо нешто досљедно, да представимо наше четири гимназијске године... Загушљиво је, прозор нек се отвара, рече Раја већ првога дана. Ћевапе је потом испекла Среда, али их Дамјану, да једе, не да. Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV3

20 68 Генерација 2011/2015. Ћевапе мирише и Каћа Бањац, али је Либеро подсјети да је вегетаријанац. Из Новог Града дође и Џеј Кеј, Јанко је угледа, па рече: Ђес ти, еј? Јована и Милица из клупе не излазе, па сви морају да им прилазе. Личина и Дарија на први не долазе час, бус је каснио, то им је спас. Перава се отелила, пресрећан је Раде, па свима по кифлу из Дан и ноћ даде. Драгана прича о момку своме, Делетићка не жели да слуша о томе. Венеа цијелог превјежбао је Фипа, Ђуку би од тога сахватала грипа. На Штелиној гитари пукла је жица, до побједе Игокеу доводи Предина трица. Секула сваки дан рано рани, Петко редовно паштетом из H&M свој трбух храни. Васа стално кроз прозор гледа, да изађе из опозиције Стеви се не да. Размишљајући дуго, Љиља је спазила да дуго није у Опиум излазила. Због тога су љуте Јелена и Вања, па ситуацију спасава Дајана.

21 Генерација 2011/ Док правимо пано, Птица крила, да прережемо ригипс, потребна је пила. Fashion BL нову колекцију има, а Нина са два н рекламу за Орландо снима. Напустили су нас Милош, Никола и Марко, али њихове провале фале нам јако. (Птољомеј, Шљус, Нојтрум) Марија и Исидора у ИБ одоше, Клара Лајцман назад у Њемачку побјеже. Заборавих Роксану, Милановић Јовану, поздрав за њу и њен град, Бијељину. Опасан и Доберман, то су пјесме наше, Икона и Мећава у срце нас погађаше. Учионицу нашу красе жута, зелена, црвена и плава, на боје се жали професорица Радослава. На пањину нас професор Зец ставља, криве Дрине у нашем васпитању он би да исправља. Печено прасе на екскурзију спаковао је Сале, Италијани нам продавали само пиве мале. Пили смо и жесту зашто да кријемо, професорицу Бранку у појам да убијемо. Разредници је свега довде, након матурске пијанке рећи ћемо: Дај воде! Како бих реко, не знам ни сам, меншчини да је нашем гимназијском школовању дошао крај.

22 70 Генерација 2011/2015. Наравоученије ваше увијек ћемо памтити, драги професори, немојте шта замјерити. Срећни смо што је судбина спојила баш овакву екипу и што смо имали прилику да заједно прођемо кроз успоне и падове и да скупа пребродимо оне тужне, али и да се заједно веселимо оним радосним тренуцима. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV3: Милош Бојиновић, Бранка Шпирић, Бранка Кукић, Радослава Зорић, Весна Садло, Жана Хамешевић, Искра Шестић, Ромина Гуидо Пајић, Сања Ђукић Поповић, Катарина Кубурић, Татјана Ћулафић, Гордана Наградић, Јасминка Ђуђић Мрђен, Стојанка Штрбац, Љиљана Марчић, Миланка Радукић Ђурић, Ивана Љубојевић, Богдан Зец, Ивана Савковић, Растко Вуковић, Милка Џомбић, Жељко Грбић, Јасна Марић, Милка Мандић, Вања Курузовић, Горана Ђудуровић Праштало, Војин Крнета, Далибор Ступар, Драган Радовић, Тамара Бијелић Ковачевић, Бранкица Срдић.

23 ТО СМО МИ, IV4 Речено нам је да напишемо писмо разреда, да пишемо о нама и ове четири године које смо провели. Зар је могуће на обичан лист папира ставити оно што је у нашим срцима? Кад се будемo присјећали наших средњошколских дана, ми нећемо листати наше старе свеске, ми ћемо пребирати по нашем сјећању и сјећаћемо се само лијепих тренутака јер они су ти који чине живот. Прича о нашем разреду почиње у септембру године када се, стицајем околности, 31 особа нашла у истој учионици. Четворо њих нас је напустило и направило велику грешку, али још двоје дошло Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV4

24 78 Генерација 2011/2015. сигурно у своју одлуку. Тих 29 људи је сваки дан било на истом мјесту окарактерисано бројем 4 као одјељењем. Никада нисмо били потпуно сложни, али у битним ситуацијама, попут одгађања контролних, били смо изузетно сложни. Наравно, било је свађа, али увијек смо се вољели и помагали једни другима. Били смо неорганизовани, млади, луди и вољели смо смијех били смо баш онакви какви би тинејџери требало да буду. Другима ће наш разред остати у успомени као разред са највише изостанака. Можда нас нису сви вољели, али битно је да смо се ми вољели међусобно да смо били једна чврста заједница која се увијек одржавала. Као и увијек, овај посао је дат једној особи мени. И сада желим да поручим, да и ако се више никад не сретнемо, заувијек ћемо остати једни другима у срцима. И док се будемо сјећали ових дана са сјетом у учима, гарантујем вам да ће се, поред осмијеха, и суза слити низ наше лице. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV4: Весна Садло, Стојанка Штрбац, Гордана Наградић, Живка Кукрић, Јасна Марић, Јасна Тадић, Оливера Тодоровић, Драгана Галић, Јелена Дошлов, Тамара Бијелић Ковачевић, Јована Крагуљ, Ромина Гуидо Пајић, Тања Данојевић, Магдалена Дошлов, Вања Курузовић, Дуња Илић, Биљана Симић, Војин Крнета, Далибор Ступар, Бранкица Срдић, Горана Ђудуровић Праштало, Жељко Грбић, Љиљана Марчић, Миланка Радукић Ђурић, Ивана Љубојевић, Милка Мандић.

25 ТО СМО МИ, IV5 У животу неке ствари иду својим устаљеним током, мање или више очекивано. Није чудно да се послије основне школе упише средња, али доспјети у Гимназију и баш у IV5, велики је случај. Још осјећам мирис неизвјесности и хладноћу првог јутра док сам се приближавао Змај Јовиној 13. Неразбуђене очи, прије четири године, угледале су црвену грађевину и чинила ми се тако савршена. Злобници би рекли да је било магловито јутро. Јесте било магле, али она је крива што нисам у том тренутку рекао била је чаробна. Годинама прије него што закорачих у њу, неистините приче правили су од ње црвеног демона чинећи мој први корак несигурним. Довољан Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV5

26 86 Генерација 2011/2015. је био други да се те приче разбију и нестану заувијек. Не знам, кад сад запловим у тај почетак, како смо се и на које све начине упознавали. Брзо је показала своје вјештине у разговору са нама и да за сваког од нас има спремне посебне и не тако једноставне задатке. Озбиљности јој није недостајало. Али, мислим да смо је ипак збунили и да ће свом богатом искуству, ипак, нешто додати. Нећу наводити шта све није могла замислити. Било би против духа разреда који се брзо обликовао, а и давно смо напустили основну школу кад се учитељици причало и оно што се у кући дешавало. Разлике у нашем одрастању брисале су се и више није било битно ко коју музику слуша, гдје излази... И професорима који су улазили у наш разред није та атмосфера била ускраћена. Наша срећа је да смо у току боравка у школи мијењали само учионице, што је устаљено, а професори нас нису напуштали. Вјероватно су осјетили љепоту и наш шарм. Ко је највише одговоран за ту атмосферу? Да ли је у питању 5 у броју одјељења? Омиљена оцјена и ученицима и професорима. Да ли непрестани рад разреднице која је у очи гледала проблем, а нас сумњичаво мјеркала? Много тога остаје тајновито иза нас, а и испред нас. Испред нас чека и одважније је, али нећемо га неспремно дочекати. Извјежбала нас је ова школа и надахнула спремношћу на нове почетке. Праштајући несташлуке, а сјећајући на смијех, попут чичка је који се тешко одваја. Сигуран сам да ће нас срећа броја одјељења, наша петица, даље пратити и да ћемо храбро корачати у магловитим јутрима, вјерујући у мисао једном гимназијалац, увијек гимназијалац! ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV5 Дуња Илић, Весна Садло, Ранка Спасојевић, Ромина Гуидо Пајић, Искра Шестић, Дубравка Миловановић, Катарина Кубурић, Гордана Наградић, Живка Кукрић, Вања Курузовић, Јована Крагуљ, Драган Радовић, Бранкица Срдић, Ивана Љубојевић, Стојанка Штрбац, Марина Маринковић, Оливера Тодоровић, Милорад Мучаловић, Љиљана Марчић, Миланка Радукић Ђурић, Милка Џомбић, Жељко Грбић, Милка Мандић, Срђан Косић, Војислав Крнета, Далибор Ступар, Тамара Бијелић Ковачевић.

27 ТО СМО МИ, IV6 Сваки крај је заправо један нови почетак... За нас, ово је крај једног великог, али најљепшег дијела живота. За ове четири године промијенили смо се у многим погледима, сазрели смо, одрасли, научили да живот није бајка као што се чинио прије уласка у зграду бањалучке Гимназије. За сваки почетак потребно је храбрости, воље и среће. На почетку смо имали све то, зато смо и успјели доћи до краја. У овом нашем путовању сам крај и почетак нису толико битни колико је битно само путовање. Као свако путовање ни ово није било лако, било је и успона Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV6

28 96 Генерација 2011/2015. и падова и добрих и лоших тренутака. Започели смо га као странци, а завршавамо као доживотни пријатељи. Када смо први пут сјели у школске клупе, нисмо ни слутили шта нам оно доноси. На самом почетку само смо били свјесни да нисмо погријешили са одабиром путовања. Први разред смо провели упознајући се и на маштовит начин рјешавали све препреке на које смо наилазили. Прије него што смо схватили гдје смо и шта треба да радимо на овом путовању, прошла је већ прва година. Затим је дошла и друга. Ту годину ћемо запамтити по наглом побољшању оцјена из математике и највећем броју изостанака са хемије. На крају нам се чинило да је ова година још брже прошла и већ смо прешли прву половину нашег дугог путовања. Знали смо да је најтежи период иза нас и да ће остатак бити још занимљивији и узбудљивији, али исто тако да ће још брже проћи. Трећи разред је почео веома узбудљиво. Као шлаг на крају била је екскурзија. У трећем разреду смо постали нераздвојни, стално смо негдје заједно ишли, дружили се... Убрзо је дошла и посљедња четвртина путовања. Та четвртина нам је била најдража, најљепша, али и најтужнија, јер смо знали да се на крају морамо растати. Четврти разред је прошао у смијеху, радости, шалама, као најљепши период нашег великог путовања. Прије него што смо схватили да се ближи крај, већ је дошао, а ми нисмо били спремни за њега. Тада смо схватили и праву љепоту овог путовања: остају нам у сјећању само најљепши тренуци. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV6: Гордана Амиџић, Родољуб Баврлић, Тамара Бијелић Ковачевић, Анђелко Глушац, Жељко Грбић, Ромина Гуидо Пајић, Тања Данојевић, Магдалена Дошлов, Мариса Дујловић, Нада Ђујић, Душан Змијањац, Дуња Илић, Срђан Косић, Душко Кошчица, Јована Крагуљ Петровић, Катарина Кубурић, Живка Кукрић, Вања Курузовић, Ивана Љубојевић, Милка Мандић, Марина Маринковић, Љиљана Марчић, Милорад Мучаловић, Гордана Наградић, Драган Радовић, Миланка Радукић Ђурић, Мирела Рајић, Весна Садло, Ранка Спасојевић, Бранкица Срдић, Оливера Тодоровић, Саша Травар, Душко Џелебџић, Бранимир Штрбац, Стојанка Штрбац.

29 ТО СМО МИ, IV7 Узевши у обзир чињеницу да смо најбољи и најпаметнији cастав у целој генерацији који се одувек истицао на све могуће начине, oдлучили смо да, уместо писма разреда, укратко представимо сваког од нас: Никола Бабић Бићба јесте особа уз коју вам никад неће бити досадно. Посједује изванредне говорне вјештине и мајстор је импровизације. Током ове четири године бавио се пливањем и теретаном. Такође је власник стим профила високе вриједности и будући инжењер електротехнике. Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV7

30 106 Генерација 2011/2015. Сандра Буздалек једна од пет дјевојака у нашем разреду. Воли да помаже другима и да дијели савјете. Своје школовање је провела у првој клупи и препирању (шала) са Иваном. Сандра је будућа васпитачица. Милош Василић Сова активно се бави фудбалом. Његови хобији јесу клађење и теретана. Са својим школским ривалом Мирославом свакодневно води спортске дебате. Он је будући економиста. Стефан Вуковић Вука био је капитен кошаркашке екипе Гимназије, плејмејкер; будући правник. Бојана Вулић дошла је у Гимназију у другом разреду што је није спријечило да оствари јака пријатељства. Воли да се дружи и бави се каратеом. Увијек каже: најбитније је бити добар човјек. Она је будући еколог. Игор Гајић Гаја навија за Борац; будући бизнисмен. Давид Гатарић Гатара трећи разред је провео на размјени ученика у Америци. Некада је био одличан диџеј. Жели да студира Академију умјетности и једног дана постане монтажер. Стефан Гламочић Кекс одличан друг који својим форама свакоме разведри дан; одличан имитатор, љубитељ играња и креирања видеоигара и будући електротехничар. Николина Граховац врло емотивна особа и јако добра другарица; једна од ријетких која истраје у дијетама; будућа инжењерка електротехнике. Владимир Доњак Довла већину пара је потрошио на алкохол, цигарете и Миленијум. За остатак каже да је бацио ни у шта. Освојио је значајније мјесто на такмичењу из историје; будући инжењер електротехнике. Иван Драгишић Олива неко након чијих шала ћете се наћи на поду, укључујући и професоре. Увијек је насмијан. Омиљена земља му је Швајцарска. Једина особа која нема ниједан изостанак у току ове четири године школовања што свједочи о његовој љубави према овој школи. Мирослав Драгољевић Роми воли спорт и кладионицу, препознатљив је по спортском стилу облачења; будући правник. Ана Ђурић дивна особа која је увијек спремна помоћи и удијелити користан савјет; будућа математичарка. Стефан Ђурић Кода становник Лауша којем свако може позавидјети на грађи иако прескаче лег деј. Одличан друг са још бољим смислом за хумор, поготово када је ријеч о форама на њемачком језику.

31 Генерација 2011/ Дејан Ђуричић Ђука врхунски шахиста, одличан математичар и искусни програмер. Добар је пријатељ и увијек му се можете обратити за помоћ. Срђан Јовић Сркс искусни програмер познат по фризури за коју тврди да ујутро потроши свега пет минута времена и мало спреја за косу. Одличан ученик, љубитељ кошарке и гејминга и будући инжењер електротехнике. Павле Кнежевић Паки навија за Борац. Слободно вријеме проводи са Игором Гајићем у кладионици и на фудбалским утакмицама; будући правник. Давид Лужија Чода професионални судија на фудбалским утакмицама; љубитељ спорта и кладионице. Алекса Мајкић Лекса одличан ученик. У слободно вријеме бави се анинимацијама и тренирањем. Увијек је спреман помоћи око математике. Такође искусни програмер и будући инжењер електротехнике. Маја Маринковић Јома за разлику од устаљеног мишљења, није стидљива и повучена особа; драга и добра дјевојка која се увијек труди другима поправити дан. Игор Пејаковић Пеки најбољи информатичар у нашем разреду; одличан пријатељ, неко на кога увијек можете рачунати; искусни гејмер; будући инжењер електротехнике. Никола Поповић Поп врсни познаватељ филмске умјетности и музике; одличан ученик, препознатљив по бради од првог разреда; будући инжењер електротехнике. Борислав Релић Бобо вјешт говорник, познавалац политике, историје и мање-више свега. Горан Топаловић Гоца дијете из Борика, одличан ученик, ватрени навијач Челсија и добар друг; будући инжењер електротехнике. Немања Трубајић Труба увијек има одличну фризуру и одлично свира гитару, једном ријечју: Бог. Милош Шолаја Шоле кандидат за ученика генерације, добар пријатељ и будући естетски хирург. Чедомир Шушњар Чедо љубитељ кладионице и игара на срећу. Има одличан шут: трица. Као и Мирослав, велики навијач Партизана; одличан ученик и веома добар пријатељ; будући инжењер електротехнике. То смо ми.

32 108 Генерација 2011/2015. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV7: Тамара Бијелић Ковачевић, Poдољуб Баврлић, Диана Бркић, Ромина Гуидо Пајић, Јелена Дошлов, Нада Ђујић, Сања Ђукић Поповић, Радослава Зорић, Душан Змијањац, Дуња Илић, Милена Јујић, Татјана Јурић, Данило Ковач, Срђан Косић, Душко Кошчица, Вања Курузовић, Ивана Љубојевић, Милка Мандић, Љиљана Марчић, Душко Милинчић, Вукосава Миловац, Жана Миљевић, Еугенија Михал, Мирослав Михаљишин, Драган Радовић, Мирела Рајић, Зоран Сараџић, Ранка Спасојевић, Љубица Јелић, Оливера Тодоровић, Небојша Улетиловић, Душко Џелебџић, Игор Шево, Драгица Шпирић.

33 ТО СМО МИ, IV8 Када смо први пут ушли у Гимназију, крај се чинио тако далеко као што се и сада чини тренутак у којем ћемо читати ово писмо и нећемо се моћи сјетити када се догодило нешто од написаног нити зашто се уопште нашло на папиру. Четири године су иза нас. Године у којима су неки умирали од смијеха, други од досаде. Безброј пута смо чули питање о значењу скраћенице СССР, навијали за најперспективнијег спортисту, бирали увијек истог предсједника (опозиција се састојала од једне особе, зна се које), имали непресушни извор надимака за свакога, мистериозно задржавали екавицу, сакривали се испод Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV8

34 116 Генерација 2011/2015. стола да избјегнемо испитивање, сликали се 24/7, рецитовали Santa Maria della Salute (посебно у Италији), понављали логику у свакој прилици, хранили се најбољим гламочким кромпиром, мијешали допунску са додатном, вјеровали да је неко од нас у роду са Дејвидом Гетом, имали дјевојку за примјер, увијек се изнова питали шта ћемо јести на одмору, пропуштали лектире због окупираности другим књигама, били у Француској/причали о њој, пловили на мистичном бродићу, држали руку цијели час српског језика и књижевности, анализирали Шантићево Вече на шкољу, снимали филмове, дозивали се по 10 минута, озбиљно схватали реферате, највећи допринос дали обради Бакоње фра Брне, политички коректно дијелили жваке, константно јели пудинг и одлазили у атеље са сваког часа. Све се већ десило по посљедњи пут и већ сада је ово низ успомена са којима ћемо се некад лакше, некад теже изборити. Заборавићемо много тога, избрисаћемо и неке лијепе и неке тешке моменте, бићемо неки други људи са неким новим мислима и ставовима. Међутим, исти догађаји су нас обликовали, исте ће нас ситнице насмијати, исти људи поново обрадовати; зато смо заувијек повезани, нераскидиво и снажно. Када се поново окупимо, можда се нећемо препознати. Онда ћемо се почети присјећати. А једног ћемо се највише сјећати. Сјећаћемо се осјећаја који смо имали док смо постојали као Ми. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV8: Радослава Зорић, Милена Јујић, Магдалена Дошлов, Тања Данојевић, Божо Марић, Вукосава Миловац, Драгица Шпирић, Јасминка Ђуђић Мрђен, Жана Миљевић, Катарина Кубурић, Диана Бркић, Јасна Тадић, Оливера Тодоровић, Александра Бобар, Еугенија Михал, Душан Змијанац, Нина Лујић Бардак, Љиљана Марчић, Јасна Марић, Вања Курузовић, Александра Арсенијевић Пухало, Бојан Стојковић, Душко Милинчић, Мирослав Михаљишин, Драган Радовић, Јована Крагуљ Петровић, Милка Мандић, Горана Ђудуровић Праштало, Душко Џелебџић.

35 ТО СМО МИ, IV9 Сада кад смо испјевали посљедњи Гаудеамус, и када нам не преостаје ништа друго него да се осврнемо и, као у успореном филму, сагледамо све што смо створили и постигли, запитајте се: шта ме чини гимназијалцем? Безброј пресједених часова, стрепњи, уписаних оцјена или има и нешто више од тога? Можете претпоставити да је ово искуство на сваког појединца оставило другачији печат и да смо сви на овај пут пошли као путници Рембоовог Пијаног брода не знајући шта нас очекује. За само неколико дана постали смо једна разнолика гомила која је Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV9

36 124 Генерација 2011/2015. годинама откривала своје стране, лице и наличја. Колико смо у тешким тренуцима били сложни, толико смо се знали и препирати. Тешко је стати иза својих ријечи, мишљења и дјела, али то смо у Гимназији (на) учили. Упркос различитостима, свако ће са собом понијети један дјелић откинут од истог сјећања. Већ су наша средњошколска сунца и кише на измаку, и не треба се бојати заборава јер ћемо памтити, а ковитлац прохујалог времена чиниће се тако небитан у поређењу са успоменама и доживљајима. Храбри ме још увијек, а и улива наду, наша младост. Винемо се тако лако у звјездане висине, а онда узимамо предах и са трешњиног цвијета као презрео пупољак, лебдимо ка тлу, да би нас неки нови вјетар однио до нове авантуре. Ми чујемо, у даљини чујемо звоно, и знам да нас зову да у свечаној ношњи крочимо насмијано, браћа и сестре по биткама са књигама и позлаћеним, и поцијепаним, и смежураним, и просањаним у бесаним ноћима. Идемо на посљедњи пир за сјећања на ватру која ће увијек тињати у нашим срцима за наше светилиште, склониште и бојно поље за Гимназију. И упамтите, свуда око нас су знакови, на нама ће увијек бити како ћемо их разумјети и разабрати у ковитлацу сумњи и пораза. Али ми не одустајемо, ми смо за читав живот оно што смо били те четири године и то нас одређује, хтјели ми то признати или не. Поносни смо, можда и одвећ, али имамо право, ишли смо даље гдје су други стали, није било другог начина, отварали смо врата замишљеним кључићима, сопственим рукама ширили хоризонте, учећи се вјерности, искрености, поштењу, хуманости и племенитости, носећи сјећање на безброј љубави што су их скрили они ходници, питајући се може ли ико вољети занесеније од нас... Сада када нас чека нова стаза, у огледалу видимо: оне цигле урасле у месо, очи звијезде, ноге у замотаним километрима, косу од облака, руке у дрворедима, и срећу, видим срећу, бескрајну наду да током година нећемо заборавити изгубљене другове и у сусрету добити само поглед са друге стране улице, него загрљај чврст и осмијех искрен. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV9: Радослава Зорић, Милена Јујић, Оливера Тодоровић, Катарина Кубурић, Сања Ђукић Поповић, Ромина Гуидо Пајић, Драгица Шпирић, Жана

37 Генерација 2011/ Миљевић, Божо Марић, Душан Змијањац, Ивана Љубојевић, Нина Лујић Бардак, Душко Кошчица, Милка Мандић, Јасна Марић, Душко Џелебџић, Вукосава Миловац, Јасна Тадић, Александра Бобар, Љиљана Марчић, Душко Милинчић, Вања Курузовић, Александра Арсенијевић Пухало, Бранкица Срдић, Јасминка Ђуђић Мрђен, Диана Бркић, Бојан Стојковић, Јована Крагуљ Петровић, Горана Ђудуровић Праштало, Марина Маринковић, Драган Радовић, Тамара Бијелић Ковачевић.

38 ТО СМО МИ, IV10 Али-али-али-али-алиби... Пјевуши одјељење химну екскурзије. Ускоро се завршава једна ера: бјежања са часова, кафа, дружења, учења, смијеха, суза... Све смо то заједно дијелили и носили посљедње 4 године. Сједимо сада у кафићу са блиским људима и гледамо познату грађевину обложену црвеним циглама и свјесни смо да нам је она била други дом. Ових дана сви смо помало носталгични, присјећамо се првих дана када нам је све било страно, како смо се упознавали, представљали... Били смо престрашени. Гимназија је најтежа, најригорознија, најстрашнија школа од свих. Бар смо тако мислили, али Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV10

39 134 Генерација 2011/2015. вријеме је показало своје. Полако смо градили међусобно повјерење и у том процесу се и завољели. Морам да се похвалим да смо у првом разреду имали више оправданих чак и од четвртих. Разредница, којој смо ми били прва генерација, нашла се у чуду. Није требало да брине, одрасли смо ми временом. У другом разреду је отишла Ања, али смо добили Страхињу. Упао је у наш разред, потпуно другачији, глумац. Снашао се он брзо са нама, али га је мучила разлика предмета. Још се није опоравио. Тада смо и пронашли своја мјеста у клупама. У прву клупу су сјеле фрћке разреда и ћутљива Сања. Оне су све марљиво записивале и пажљиво слушале. Било је и расправа и са професорима а и међусобних, међутим, све је то био дио нашег упознавања. Андреа се истакла као највећи борац наших права, увијек прва на линији. Бојкот контролног из хемије је први чин нашег заједништва. Много смо пута наговарали професоре да нас не питају тај час, као онда када смо се сви обукли у црно и дошли на час математике. Трећи разред је прошао у одбројавању дана до екскурзије. Анђела и Ирис су отишле на ИБ, а ми смо планирали осамнаесте рођендане и ишчекивали 24. мај. Пице и шпагете по Италији, пиво и вино на плажама и журке у хотелским собама обиљежили су наших седам дана. Бојан се цјењкао са црнцима за шешире, Мара се само бринуо о својим сунчанцама, копале су се рупе у пијеску, а неки се и не сјећају тих вечери. Сара, Јурке, Ивана, Страхиња, Ања, Ана и Тамара висили су у Малој пивници, а затим у BL City-у, док су Лана, Љиља, Нина, Анђела, Дивна, Сара, Андреа своје слободне часове проводиле у славном Миленијуму. Слаки је наставио са својим запричавањем ћошка и увијек тражио нове идеје за своју Здравосферу, Нина је све то слушала, али мислила на тенис, Вук је јео плазму и банане да добије масу, Вања је вјежбала покрете за своју нову хип-хоп кореографију, те је стално имала трему пред одговарање, чак и када је знала све, а Алекса је постајао други Толкин. У четврти разред смо ушли природно, као што удишемо ваздух, и нисмо били свјесни, чак нисмо ни сада, да је наше доба на заласку.

40 Генерација 2011/ Ове године се играо реми и кад треба и кад не треба, први пут смо побјегли са часа колективно. Марија и Дајана, стално заједно, као и увијек, у својим чизмицама су најављивале касни долазак на час. Четири године протекле су попут сна и тако се и завршиле. Али ово није крај нашег одјељења, приче тек треба да се пишу, јер ступамо у нову еру пуну нових изазова и догађаја. ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV10: Радослава Зорић, Сузана Вуковић, Живко Малешевић, Нивес Јаковљевић, Милена Јујић, Ромина Гуидо Пајић, Сања Поповић Ђукић, Биљана Симић, Катарина Кубурић, Диана Бркић, Божо Марић, Вукосава Миловац, Жана Миљевић, Драгица Шпирић, Јасминка Ђуђић Мрђен, Нина Лујић, Љиљана Марић, Зоран Сараџић, Душко Кошчица, Душко Милинчић, Мирослав Михаљишин, Јасна Марић, Милка Мандић, Бранислав Ђаковић, Вања Курузовић, Александра Арсенијевић Пухало, Бранкица Срдић, Јована Крагуљ, Драган Радовић, Горана Праштало, Тамара Бијелић Ковачевић, Душко Џелебџић.

41 ТО СМО МИ, IV11 Било је сувише напорно и рано за устајање тог тмурног јутра па, обукавши оно што ти се чинило најподобнијим, запутио си се према капији која води у непознато. Још се ниси ни снашао, а већ си сједио у школској клупи мањи од маковог зрна. Нека лица су ти се чинила позната, нечији смијех ти је био препознатљив, а опет ниси знао да ли би радије да се упустиш с неким у причу или да побјегнеш из своје коже. Дан за даном је пролазио и полако си стварао нити које ће се испреплитати наредне четири године. Иако је твоја првобитна замисао била да добро загризеш и да се ухватиш књиге (јер то је забога Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење IV11

42 144 Генерација 2011/2015. Гимназија), полако си схватао да је свима око тебе свеједно да ли ће схватити таутологију или не. Није прошло дуго времена, а латински је већ учинио своје. Послије кобног диктата када смо уз благу аритмију чекали да професорица подијели једва склепане радове (јер девет грешака је и даље позитивна), отворена је прва сезона плача, хистерије и тјешења. Покушавајући да се навикнеш, ниси видио како вријеме пролази и како се прва година већ ближи крају. Помислио си како у тој школи и није толико лоше, ма да и даље ниси знао ко си, и гдје тачно треба да се пронађеш. Друга година је већ била лакша... дјелимично. Већ си схватио како си имао срећу да упаднеш у једини разред који није било брига ни за оцјене ни за неоправдане. Убрзо си био и ти етикетиран као онај из једанаеске и од тада ти више није било помоћи. Дубоко си заглибио и тешко да ћеш се поправљати. Дао си све од себе макар да се приближиш уџбенику, мада си знао од самог почетка да не постоји сила која би те могла натјерати да читаш о ваздушном притиску или клисурама и којекаквим увалама са других континената. То је обично година када се спушта просјек оцјена свима, и наравно, ни ти ниси био изузетак. Трећа година је започела узбуђењем и размишљањем о екскурзији, плакањем око цијене тог истог путовања, као и чињенице да ти једноставно не може бити лоше. Пун аутобус, пјесме које можда и нису дио твог свакодневног репертоара и сећија која је по повратку изгорила (фигуративно, жаргонски речено, било је весело). Враћајући се са једине средњошколске екскурзије, полако ти већ долази у главу да имаш још једну годину да проведеш са тим људима и одједном ти је све пребрзо, чини се да је све пролетјело испред тебе, а ти си на то затварао очи. Онда помислиш да има времена и да година дана није мало, али те привидни оптимизам изда негдје око априла, а ти си јадан само трепнуо једном или двапут. Ускоро почињу припреме око матурске вечери и обавезе које са тим долазе. И тог шеснаестог маја славићеш, не знајући да ли да урлаш од среће или туге. Можда си постао превелик за онај мали простор циглане учионице. Можда никад нећеш пронаћи толики број различитих људи који су за ове четири године баш теби поклонили искрени дјелић своје личности, не тражећи ништа у замјену. Можда је једноставно вријеме да одрасташ даље, али да никад не заборавиш одакле си почео.

43 Генерација 2011/ ОДЈЕЉЕЊСКО ВИЈЕЋЕ, IV11: Искра Шестић, Жана Миљевић, Божо Марић, Вукосава Миловац, Јасна Марић, Милка Мандић, Александра Вујмиловић, Зоран Ивић, Радослава Зорић, Сузана Вуковић, Живко Малешевић, Драшко Пераћ, Живко Малешевић, Драшко Пераћ, Душко Кошчица, Мирослав Михаљишин, Тамара Бијелић Ковачевић, Јована Крагуљ Петровић, Драган Радовић, Нивес Јаковљевић, Милена Јујић, Вања Курузовић, Александра Арсенијевић Пухало, Бранкица Васић, Диана Бркић, Ранка Спасојевић, Душко Милинчић, Нина Лујић Бардак, Александра Бобар, Зоран Сараџић, Катарина Кубурић, Татјана Јурић, Данило Ковач, Ромина Гуидо Пајић.

44 ТО СМО МИ, ИБ2 Драга генерацијо, ИБ ћемо памтити по сталном притиску и морању, роковима, разредним кукањима о жељи да се рокови одгоде и слању мејлова у посљедњи час, вапећи за одгађањем. Не брините, наши мејлови су увијек бивали одбијени. Памтићемо почетнички ентузијазам који је спласнуо након 2 КАС активности, кад смо схватили да то и није толико забавно колико нас је на почетку помамило (уз то иде и наше чувено пропало скијање као КАС активност за коју се договарамо 2 године, Оп, оп, оп Матурско вече, 16. мај 2015 одјељење ИБ2

45 154 Генерација 2011/2015. инцидент, као и реченица Јел' може и ово за КАС? за активности као што су дисање). Памтићемо и забавне часове, предивне професоре, гледање Ted talks-а, мољакања да гледамо филм, негодовања кад се одлучи који филм да се гледа. Памтићемо учионицу која је била као друга кућа, са све кључевима које је свако од нас добио и већина изгубила. Учионица са Синишиним јастуком и огромним црним платном које служи као дека, са кувалом, шољама, чајевима, сликама по ормарићима, кремама за руке, детерџентима и спужвицама. Једино око чега смо се икад успјели договорити била је куповина тог чувеног кувала. У кући пуној бетера нико не кува ништа осим чаја, па смо бескрајно дуге дане преживјели захваљујући Pizza house-у, Pasta way-у, Лесковачком и Healthy-у. Као једна велика кућа, природно смо имали и кућног љубимца корњачу Коју. Којо је највећи игнорант ИБ-а и вјероватно највећи нерадник нашег разреда (што му је било изузетно тешко постићи). ИБ је највеће одушевљење измамио прве седмице кад смо сазнали од професора да можемо јести (код већине) и пити (код свих) на часу. Већ сљедећи дан сви смо имали нагон да поставимо славске столове испред себе и предамо се том фамозном допуштењу. Након мјесец дана схватили смо да ће нас разредница сваки пут поздрављати са Хеy гууууyс, те је то симпатично постала њена реченица. Научили смо гомилу ствари, примјенљивих и мање примјенљивих, али увијек забавних. Само смо тражили повода да организујемо нешто гдје ћемо моћи добро да се наједемо, те смо тако организовали дан палачинака, Ноћ вјештица, Дан Светог Патрика, итд. Први и посљедњи смо стајали у борби са енормним количинама хране припремљене за те дане. Са професорима смо имали пријатељски однос и слободу да питамо све што нас занима, те да се бунимо ако се не слажемо с нечим што каже књига (чест случај Саре Спасојевић на психологији). Разредна пјесма нам је Јој мене нана роди у бујади јој чувајући козе и јаради (што сте, нажалост, имали прилику да видите на матури) јер ју је Стефани једном извела на хемији све са кореографијом, а Теодора прихватила, научила и вјечно пјевала. Двије године не знамо ко нам је предсједник разреда, код нас је владала анархија, тек смо током писања овог писма закључили да је то Исидора. Суштински, нико се није покајао што је постао дио овога, упркос сталним револуционарним испадима као што су Е овај интерни стварно нећу предати на вријеме!. Свакако смо се као разред највише