СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 18. И 19. ВЕКА У БАЧКОЈ АРХИТЕКТУРА

Transcription

1 Дубравка Ђукановић СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 18. И 19. ВЕКА У БАЧКОЈ АРХИТЕКТУРА Истраживање српског црквеног градитељства насталог у Војводини, па самим тим и Бачкој, током 18. и 19. века не може се сагледавати само са становишта проучавања појавних облика архитектуре већ и са позиције сагледавања ширег друштвеног контекста који је одредио оновремено црквено градитељство. Доласком на територију Аустријске царевине, која је као и каснија Аустро-Угарска монархија била комонвелт различитих етничких и религијских група, Срби су се морали у новој средини изборити за свој културни, економски и друштвени статус. Својеврсни израз овог статуса била је црква, као средиште духовног и друштвеног живота. У фокусу истраживања су црквене грађевине српске православне конфесије грађене у Бачкој у времену од првих великих српских насељавања јужних угарских области, током година просперитета након окончања аустро-турских ратова - економског успона и друштвених промена покренутих у 17. и 18. веку, преко периода значајне привредне и друштвене модернизације и ширења просветитељских идеја од друге половине 18. века, замаху либералног капитализма и буђења националних стилова, слободних уметничких жанрова и најаве модерне на прелазу из 19. у 20. век, па све до замирања сваког напретка у вртлогу Првог светског рата. Током ових, нешто више од две стотине година, на подручју Бачке је изграђено шездесет и пет српских православних цркава, колико их је постојало крајем 19. века, код којих је, без изузетка, јасно изражен отклон од раније градитељске традиције, превасходно историјских модела, функционалне схеме, архитектонског склопа и опште урбане појаве. Сегмент вишегодишњег истраживања сакралних грађевина на подручју Војводине који се односи на проучавање православних храмова објављен је у монографији Српске православне цркве 18. и 19.

2 798 Дубравка Ђукановић века у Бачкој (Ђукановић, 2009) у којој је, у виду топографског прегледа са хронолошки систематизованим подацима, представљено педесет и шест храмова овог периода који су сачувани до данас. Овај детаљни преглед храмова изграђених у делу јужне Угарске, заснован на проучавању самих објеката, сачуваних архивских докумената и обимне публиковане грађе 1, приказује сву сложеност и богатство српског православног градитељства новијег доба. Утврђивањем порекла форме и облика, њиховог усложњавања и комбиновања, праваца распростирања и развоја, као и интензитета утицаја којим су деловали на окружење, овим истраживањем је утврђен основни тип лонгитудиналне једнобродне бескуполне црквене грађевине са својим варијететима, одређеним основним просторним односима, начином градње и обликовања простора, конструктивним склопом, примењеним материјалом, стилом и другим формалним одликама архитектуре. Као резултат овог истраживања наметнула се теза о архитектонско-историјском значају српских православних цркава грађених током 18. и 19. века у Бачкој, односно Војводини. Посматрано у оквирима историје архитектуре Српске православне цркве, прекодунавска нововековна архитектура издваја се као изразита група сродних грађевина, насталих као резултат напуштања старих, традиционалних градитељских навика и уметничких принципа, промене градитељског стила и безусловног прихватања нових уметничких идеја и савремених стилских тенденција у архитектури западне Европе. Са друге стране, у оквирима ширег регионалног градитељског контекста, ове грађевине се издвајају као специфична група 2, која се од храмова других 1 Прикупљена архивска грађа на коју се истраживање ослања обухвата оригиналне пројекте за изградњу цркава, документе везане за добијање дозвола за градњу, прикупљање потребних финансијских средстава, уговарање радова на извођењу или осликавању храмова и др., који се највећим делом чувају у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, Фонд митрополијско-патријаршијски Б, Архиву Војводине, Збирке докумената Илирске дворске канцеларије у Бечу (Illyrische Hofkanzlei Wien), Илирске дворске комисије, Депутације у Бечу (Commissio, Deputatio Aulica in Transsilvanicis, Banaticis et Illyricis Wien), Бачко-бодрошке жупаније ( ) и Земаљске управе за Српско војводство и тамишки Банат ( ) (Landesverwaltung der Serbischen Woiwodschaft und des Temescher Banats) и Историјском архиву Мађарске у Будимпешти (Magyar Országos Levéltár), Збирке мапа и планова од века. Значајан извор података за ово истраживање представљају објављени текстови архивских докумената (Остојић, 1925; Гавриловић, Јакшић, 1981), Шематизми Митрополије карловачке и касније Епархије бачке, а посебно историографска литература, монографије, велики број студија појединачних случајева и комплексне студије које се баве овим или блиском тематиком (Borovsyky, 1903; Косовац, 1910; Петровић, Кашанин, 1927; Коларић, 1966; Васић, 1969; Voit, 1970; Медаковић, 1980; Медаковић, 1981; Јовановић, 1987; Милановић Јовић 1988; Тимотијевић, 1996; Кадијевић, 1997; Wiebenson, Sisa, 1998; Шелмић, 2004; Кулић, 2007; Ђукановић, 2009). 2 У приказу књиге Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој, академик Клајн (Klein, 2010) препознаје у истраживаној групи црквених грађевина, које дефинише

3 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 799 конфесија, грађених у истом периоду у јужним угарским провинцијама у духу провинцијалног барока или касније класицизма, разликује пре свега архитектонским програмом који одговара захтевима православног богослужбеног ритуала. Специфични литургијски захтеви су одредили карактер и опрему ентеријера ових објеката, које за разлику од цркава других конфесија истог периода, красе црквени мобилијар и богато декорисана, резана иконостасна преграда као изразити православни спецификум. ИСТОРИЈСКИ УСЛОВИ ПОЈАВЕ И РАЗВОЈА СРПСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА У БАЧКОЈ 1) Историјске прилике Територија данашње Бачке је била у саставу разних административно-политичких целина: у средњем веку су делови овог подручја припадали Бачкој, Бодрошкој и Чонградској жупанији, током турске владавине била је део Сегединског санџака, а касније су делови бачке територије били у саставу Подунавске и Потиске војне границе, новоформиране Бачко-бодрошке жупаније и Српске Војводине. 3 Крајем XIV века су, под турским притиском, почеле прве миграције српског народа у јужне угарске области, које су обележиле три наредна века (XVI XVIII). У време турских освајања Угарске у овим је областима знатно опала бројност становништва, али је убрзо након успостављања турске власти, а нарочито након протеривања Турака, дошло до нових насељавања. Овај период обележиле су две велике сеобе Срба из крајева јужно од Саве и Дунава, и године, као и планска колонизација других народа тадашње Хабзбуршке монархије, коју су спроводили Марија Терезија и Јосиф II. Након склапања Карловачког мира (1699) досељеницима су, управним реформама и низом прописа, пружане пореске и друге олакшице, чиме је потпомогнуто системско насељавање опустошених подручја, стимулисано као основа за оживљавање пољопривреде, индустрије и економије рубних подручја. као византијске цркве у барокном духу, посебан синтетички жанр у оквиру западне историје архитектуре. 3 Током средњег века Бачка је била провинцијална територија у саставу Бачке, Бодрошке и Чонгардске жупаније, а након турског освајања ових области године постала је део Сегединског санџака, у чијем је саставу остала до прогона Турака из Угарске (1686), односно потписивања Карловачког мира године. Почетком 18. века поречја Тисе и Дунава су припала новоорганизованој Подунавској и Потиској војној граници (1703), а преостали делови су ушли у састав новофомиране Бачко-бодрошке жупаније (1730). Након мађарске револуције године провинцијална Бачка је ушла у састав Српске Војводине, у чијем је саставу била до њеног укидања године.

4 800 Дубравка Ђукановић 2) Правни положај Срба Правни положај Срба у Монархији регулисан је писменим актима, Привилегијама, које су издаване у периоду од до године. Прву гаранцију грађанских права, аутономије и слободе вероисповести Срби су добили Царском дипломом Леополда I из године, али су ова права сваком наредном Привилегијом сужавана. У циљу регулисања положаја и права српског народа, основана је године, указом Марије Терезије, Илирска дворска комисија, а је донет Деклараторни дескрипт, којим се прецизно прописује организација српске православне цркве у Карловачкој митрополији. 3. Организација православне верске заједнице у Аустрији и Аустро-угарској монархији У некадашњим угарским земљама Српску православну црквену организацију чиниле су Београдско-сремска, Бачка, Славонска, Липовска и Вршачка, а од године и Српска епархија Будимска. Бачко владичанство са седиштем у Сегедину било је у саставу Сегединске митрополије. Из Шематизма Митрополије Карловачке (Руварац, 1900), у чијем је саставу православна верска заједница бачке епископије била од њеног оснивања године, сазнајемо о постојању шездесет и пет православних храмова године, организованих у четири протопрезвитерата на подручју данашње Бачке: новосадском, сомборском, бечејском и жабаљском. Изградњу цркава је почетком 18. века, значајније од економске моћи заједнице, одређивао интерес унијатски настројене власти, односно неблагонаклон став двора о потреби изградње некатоличких храмова. С једне стране се осећала експанзија градитељских активности као последица стабилизације политичких и економских прилика у Aустрији након завршетка аустро-турских ратова ( и ) што је резултовало изградњом бројних профаних и сакралних грађевина. Са друге стране, у зависности од вероисповести, варирао је став државе према градњи молитвених храмова, верских школа и свештеничких станова, што је за некатолике значило изградњу нових или обнову постојећих цркава на рачун саме заједнице. Захваљујући историјским условима, политичким и друштвеним околностима и ставу двора, који је дозволе за градњу некатоличких храмова, у највећем броју случајева, давао само када је завршетак радова био потпуно известан захваљујући већ обезбеђеним средствима, почетак 18. века је обележила спорадична изградња православних цркава. Масовнија изградња српских православних храмова на подручју Бачке почиње у другој четвртини 18. века и везана је за јачање позиције српске заједнице у јужним областима, али и јачање положаја целе бачке области

5 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 801 у којој су Нови Сад (1748), Сомбор (1749) и Суботица (1779) остварили статус слободног краљевског града. Врхунац градитељске делатности је достигнут током седамдесетих и осамдесетих година истог века, када је изграђено или дограђено петнаест православних храмова, односно више од четвртине укупно изграђених цркава током два проучавана века. Интензитет изградње је у том периоду био такав да је скоро сваке године освећена по једна црква. До краја 18. века на подручју Епархије Бачке је било више од 30 храмова. У наредном веку је изградња била знатно уједначенија. У првих седам деценија 19. века изграђено је више од двадесет цркава, које се, захваљујући већ стабилном политичком положају економски ојачалог српског живља издвајају од цркава ранијег периода својом монументалношћу и декоративношћу. ЗАТЕЧЕНО ГРАДИТЕЉСКО НАСЛЕЂЕ И НОВО АРХИТЕКТОНСКО СТВАРАЛАШТВО 1) Православље у јужним угарским областима Иако се током XII, XIII и XIV века помињу православни манастири у јужним угарским областима (манастир Ковин на Чепелском острву у Дунаву код Будимпеште, манастир Моноштор у Батмоноштору, манастир Свете Ане у Славонији), тек се након миграција крајем XIV века на овом подручју осећа присуство православља, чији је главни носилац била Сремска епископија. Населивши крајеве северно од Саве и Дунава Срби су током 15. и 16. века на овим подручјима оснивали манастире, као нове центре свог духовног живота, док су парохијске цркве истог периода грађене од трошног материјала, махом по типу традиционалних цркава брвнара. 4 2) Српске православне цркве у Мађарској У истом периоду је српски живаљ на територији данашње Мађарске имао интензивну градитељску делатност. Прве српске цркве у централним и северним областима Угарске (Грабовац, Стони Београд, Будим, Острогон, Ђур и Коморан) градили су досељени Срби већ у 15. и 16. веку по традиционалним градитељским принципима, које, у борби за друштвени и национални престиж, убрзо напуштају. Српске православне цркве, које у централној Угарској у 18. веку граде немачки и мађарски мајстори, по свом 4 Проучавајући црквене грађевине новијег периода скоро се без изузетка може констатовати да су зидане цркве биле замена за раније трошне објекте. Од данашњих педесет и шест цркава грађених током 18. и 19. века на подручју Епархије Бачке или 41 (Вукосављев, 2013) српских православних цркава истог периода сачуваних на подручју Епархије Будимске скоро све су грађене на месту ранијих грађевина, као друга или трећа црква на истој локацији.

6 802 Дубравка Ђукановић Т1: Српске православне цркве у Бачкој хронолошки приказ изградње

7 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 803 Т2: Српске православне цркве у Бачкој хронолошки приказ изградње

8 804 Дубравка Ђукановић просторном склопу, обликовању, декорацији екстеријера, уз доминантно присуство барокних форми, и принципима уклапања у затечену урбану структуру, скоро ни у чему не разликују се од црквених грађевина других конфесија. Током 19. века, осим што су градитељи црквених објеката овог период следили класицистички мианир поједностављивања архитектонске схеме и доминације сведене плитке орнаменталне пластике, израженија ја промена топографије храма услед задовољења потреа литургије. РАЗВОЈ ЦРКВЕНЕ ФОРМЕ И УТИЦАЈИ НА СТВАРАЛАШТВО У БАЧКОЈ 1) Српска средњовековна градитељска традиција и утицај на стваралаштво у Војводини У основи српске црквене архитектуре грађене од 9. до 17. века је архитектонска концепција куполне грађевине која почива на основи централног плана, која је након насељавања подручја северно од Саве и Дунава у потпуности напуштена у кратком историјском периоду од непуна два века. С обзиром да су скоро све српске православне цркве, грађене на подручју Бачке током 18. и 19. века, грађевине подужног плана, намеће се питање када је и под каквим околностима дошло до размимоилажења са вишевековном архитектонском традицијом. Када се траже разлози слабљења и на крају потпуног губљења утицаја српске средњовековне градитељске традиције на стваралаштво у Војводини у проучаваном периоду, пре свега се треба осврнути на значајан прекид у континуитету изградње у матици током 15. и 16. века, који је учинио да преношење знања и утицаја не буде директно, него у многим случајевима вишеструко посредно, у чему се скоро у потпуности изгубио монументални и стилски карактер узорних објеката. Суштинска веза са српском средњовековном традицијом остварена је само кроз изградњу манастирских цркава које су у 16. и 17. веку грађене у Подрињу и сремском Фрушкогорју, 5 где су архитектонски карактер и преузете одлике рашке и моравске архитектуре препознатљиви и након замашног процеса барокизације цркава коме су подвргнуте почетком 18. века. 5 Споменици монументалне сакралне архитектуре касног средњег века сачувани су интегрално у већем броју на подручју Срема. Триконхалне цркве у манастирима Крушедол ( ), Раковац (пре 1546), Ново Хопово (1576), Петковица (пре 1588) упућују на везу са моравском архитектуром средњовековне Срвије, док цркве крстообразне основе у манастирима Велика Ремета (пре 1562) и Бешеново (пре 1546) указују на утицај рашке архитектуре. Манастирске цркве осталих фрушкогорских манастира замењене су новим грађевинама током 18. века.

9 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 805 2) Утицај архитектуре и стила српских православних цркава грађених у Мађарској на стваралаштво у Бачкој Црквени објекти који су од двадесетих година 18. века грађени на подручју Бачке (са изузетком куполних цркава у манастирима Ковиљ и Бођани) разликовали су се од традиционалне српске црквене архитектуре основним просторним концептом лонгитудиналне бескуполне грађевине, примењеним конструктивним склопом и декоративним програмом. Узроке ове појаве треба тражити у чињеницама да су изградњу ових храмова потпомагали држава и западно оријентисани грађани, који су тргујући стицали богатство али и остваривали сталне контакте са западним културним и уметничким узорима, да су ангажовани мајстори странци који су своја знања и умећа стицали градећи објекте за припаднике других вера, али и да је градња ових храмова великог капацитета била једноставна и јефтина. Узори за изградњу цркава махом су тражени у црквеним грађевинама подигнутим у великим центрима монархије, а прихваћени естетски кôд је неретко био владајући, често државно диктиран стил у уметности и архитектури. 3) Декоративни програм и уређење ентеријера У покушају да осветлимо разлоге који су проузроковали нагло напуштање традиционаних градитељских навика и безусловно прихватање нових естетских кодова који су одредили црквену архитектуру 18. и 19. века посебну пажњу треба обратити на уобличавање и опремање унутрашњег простора црквеног објекта. С обзиром на специфичности православног богослужбеног ритуала управо је ентеријер тај који православне храмове издваја као засебан жанр у оквиру црквене архитектуре новијег доба грађене на рубним подручјима оновремене централно-европске монархије. До промена у уобличавању и опремању унутрашњег простора црквеног објекта и усложавања предолтарског простора и увођења хорске галерије дошло је услед модификације литругије и посебно промена у црквеној музици и начину црквеног појања. 4) Улога богослужбеног ритуала и црквене музике у уобличавању црквеног ентеријера Од почетка 18. века традиционална форма (грчког) богослужбеног ритуала и начин црквеног појања - осмогласно српско пјеније је у аустроугарским земљама доживело модификацију. Литургијски ритуал је, захваћен верским реформама насталим посредством западних утицаја, добио барокна обележја и улогу подстицања и оживљавања вере. Црквена музика је, као одраз те тежње и под утицајем кијевског роспјева који су крајем 18. века у богословско училиште у Сремским Карловцима донели украјински учитељи, прерасла у вишегласно хорско сладкопјеније које

10 806 Дубравка Ђукановић је уз велики број појаца и сложено извођење будило снажне емоције верника. Црквени ентеријер је постао сцена развијене барокне литургијске церемоније, која је требало да усхити верне. Као резултат ових промена мењала се и унутрашња структура грађевине и сам ентеријер, па се преко ових одредница јасно може пратити промена топографије храма и доминација појединих делова грађевине у одређеним периодима. Централни простор грађевине је у време доминације барока изразито наглашен повећањем дубине и висине предолтарског травеја, певнички испусти временом, уз улогу бочне предолтарске сцене, добијају заобљену форму и значајно повећање површине, док галерија, на коју се временом измешта хор, добија знатно већу површину, потпуно се отвара ка броду цркве и у појединим случајевима дубоко задире у његов простор. Јењавање барока и ширење утицаја новог схватања литургије, које суштину богослужења и улогу верника ставља испред лепоте и богатства богослужбене церемоније условила је измену симболичне топографије храма растерећењем предолтарског простора. 5) Утицај функционалне организације, конструктивног склопа и стилских одредница на појавне облике црквених грађевина општа типологија Све цркве које су грађене на подручју Бачке у проучаваном периоду припадају истом типу црквене грађевине подужне основе. С обзиром да су разлике међу истраживаним објектима очигледне, дефинисани су фактори који утичу на појаву различитих облика основног архитектонског типа црквене грађевине. Тумачећи у претходном поглављу утицај промена богослужбеног ритуала на унутрашњи просторни склоп и међуодносе појединих делова грађевине, дотакли смо се функционалне организације, као првог значајног фактора који утиче на форму и облик црквене грађевине. Друга битна карактеристика архитектуре која је уско повезана са претходном и која одређује разлике између група сродних грађевина је избор конструктивног склопа и технике градње. Начин формирања свода, распони које сводови премошћују и решење прихватања оптерећења у доњој зони одређују унутрашњи простор као јединствен или рашчлањен, а посредно и односе маса у ентеријеру и екстеријеру. Избор начина ослањања звоника и његове везе са масом грађевине директно се одражавају на форму и облик западног прочеља, а често и целог западног дела храма. Као резултат суочавања проблема функције и конструкције, обликовања и димензионалних односа хоризонталног и вертикалног габарита и акцентовања појединих делова настаје просторна архитектонска композиција која, у оквиру основног типа грађевине, одређује појаву подтипова и њихових варијетета.

11 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 807 Како смо констатовали да су конструктивни елементи уједно и елементи обликовања простора код проучаваних грађевина, избор типа конструкције и начина преноса оптерећења у великој мери одређује и декорацију унутрашњих и спољашњих зидних површина. Декоративни пластични украс је најчешће концентрисан на улазној западној фасади, око отвора и на конструктивним елементима, који тако, поред своје примарне носиве и секундарне просторно-обликовне улоге, добијају и естетску компоненту. Коначном класификацијом проучаваних једнобродних лонгитудиналних грађевина према начину обликовања простора, примењеном конструктивном склопу и стилским и другим формалним одликама архитектуре, издвојено је шест различитих подгрупа сродних грађевина: Куполна грађевина са призиданим звоником, као једина подгрупа чији мали број објеката карактерише присуство куполе над укрсницом. Сл.1 2. Тип I: Нови Сад, СПЦ Светог оца Николаја Николајевска, / обновљена Извор: цртеж аутора, фотографија ПЗЗЗСК Сл Тип II: Нови Сад, СПЦ Светог Георгија, / обновљена и Извор: цртеж аутора, фотографија архива аутора

12 808 Дубравка Ђукановић Црква јединственог унутрашњег простора формираног употребом полуобличастог свода са призиданим звоником на западној страни. Сл Тип II: Бачко Градиште, СПЦ Светог Преображења, / обновљена Извор: цртеж аутора, фотографија ПЗЗЗСК Црквена грађевина са рашчлањеним унутрашњим простором, чијим западним делом доминира звоник, призидан уз западно прочеље или узидан у масу западног дела храма. Сл Тип III: Нови Сад, СПЦ Успења Богородице, Извор: цртеж аутора, фотографија ОЗЗСК НС Сл Тип III: Нови Сад, СПЦ Света Три Јерарха Алмашка, Извор: цртеж аутора, фотографија архива аутора

13 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 809 Црквена грађевина чији је унутрашње и простор рашчлањен на неједнаке травеје. Наглашавањем предолтарског травеја доби јена је сложена форма источне стране читљива и у ентеријеру и у екстеријеру. Сл Тип IV: Сомбор, СПЦ Светог Георгија, / звоник / обнова Извор: цртеж аутора, фотографија ПЗЗЗСК Црква са рашчлањеним унутрашњим простором и триконхално решеним источним делом. Сл Тип V: Србобран, СПЦ Светог Богојављења, / обнова И Извор: цртеж аутора, фотографија ПЗЗЗСК Црквена грађевина са рашчлањеним унутрашњим простором и монументално решеним западним прочељем са улазним портиком и два ии три звоничка торња. Сл Тип VI: Сивац, СПЦ Светог Николе, Извор: цртеж аутора, фотографија архива аутора

14 810 Дубравка Ђукановић Сл Тип VI: Чуруг, СПЦ Вазнесења Господњег, Извор: цртеж аутора, фотографија ПЗЗЗСК ПРЕГЛЕД ХРОНОЛОШКОГ И СТИЛСКОГ РАЗВОЈА СРПСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА У БАЧКОЈ Резултати истраживања: карактеристике архитектуре и стилска припадност подтипова развој, опадање, узори и међуусловљеност варијантних решења. Систематизацијом проучаваних објеката, превасходно на основу примењеног просторног концепта, издвајају се четири хронолошке целине у којима су се, захваљујући спреми и образовању градитеља, владајућим естетским схватањима и прилагођавањем архитектуре новим литургијским захтевима, издвојиле карактеристичне групе сродних сакралних православних грађевина насталих током 18. и 19. века у Бачкој: Прве три деценије 18. века карактерише стилска недоследност. Градитељи се једнако окрећу традиционалним узорима као и долазећем барокном концепту. Код манастирских цркава Ковиља и Бођана, чији је просторни склоп другачији у односу на све касније грађевине, очигледно је ослањање на српску средњовековну традицију, али се свежина утицаја којима су се градитељи ових храмова окренули већ одавно угасила. Код најранијих парохијских цркава с почетка 18. века (помињу се зидани храмови у Сивцу, Футогу, Николајевска и Саборна у Новом Саду, Темерину и Бегечу) градитељи следе устаљену просторну концепцију једнобродног храма засведеног полуобличастим сводом. Певнице су наглашене у плану, али не и горњој зони грађевине, чиме се губи назнака попречног брода и реминисценција крстообразности. Тек се код грађевина подигнутих крајем четврте и пете деценије 18. века јасно уочавају певнице и над западним травејем хорска галерија, што представља просторни концепт који је са мањим и већим

15 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 811 модификацијама примењиван при изградњи православних храмова на овом подручју у наредна два века. У овом периоду су нове барокне тенденције очигледне, али нису доследно спроведене или још увек немају снагу да се наметну као доминантан узор, иако у свим решењима провејава тежња за светлим ентеријером и акцентованим средишњим простором, а барокни звоник на западној страни постаје неизоставни део композиције који доминира и грађевином и околином. Сл СПЦ Светог арханђела Михаила и Гаврила у манастиру Ковиљ, СПЦ Ваведења Богородице у манастиру Бођани, СПЦ Светог оца Николаја Николајевска у Новом Саду, СПЦ Светог Георгија Саборна у Новом Саду. Извор: сл.19: ПЗЗЗСК, сл.20 22: архива аутора Средином XVIII века процес барокизације захватио је целокупну српску средину. Велики број објеката подигнут од четврте па чак до осме деценије 18. века недвосмислено следи барокну просторну концепцију, која се најизразитије очитује у архитектури цркава Светог Ђорђа у Сомбору (1761) и Успенске у Новом Саду (1776), које су биле узор за каснију изградњу и које су директно утицале на брзо прихватање нове естетике. Парохијске цркве у Стапару, Раткову, Товаришеву, Светог Јована у Сомбору и Бачком Брестовцу следе у основним цртама тип барокне грађевине дефинисан изградњом сомборског Светог Ђорђа. Слично просторно решење је примењено и код цркава подигнутих у Сенти, Старој Кањижи, Деспотову и Силбашу. Решење нешто млађег новосадског Успенског храма, код којег се већ очитује мања покренутост линија и маса и смиривање богатог, пластичног барокног декоративног програма, следили су градитељи цркава у Турији, Врбасу, Бачком Градишту, Кисачу и Руменци. Код свих објеката овог периода препознатљиво је карактеристично обликовање унутрашњости храма, где су сви елементи ентеријера у функцији недвосмисленог наглашавања средишњег дела простора што се очитује и на спољашњости грађевине у обликовању кровних маса неједнаких висина, као и доследна примена система пропорцијских односа чиме је у приближном односу 1:2 до 1:2,5 одређена дужина, ширина

16 812 Дубравка Ђукановић и висина храма и звоника. Пространи, криволинијски обликовани хор доминира западним делом брода, захватајући први и често други травеј, а високи барокни звоник, који је призидан уз западно прочеље или израста из масе западног дела храма, нераскидиви је део архитектонске целине. Сл СПЦ Успења Богородице Успенска у Новом Саду и СПЦ Светог Георгија у Сомбору: изглед и детаљ. Извор: сл. 23: ПЗЗЗСК, сл : архива аутора Код православних храмова грађених у последњем деценијама 18. и на самом почетку 19. века очигледно је присуство барокних форми, али је упадљиво и кретање у правцу поједностављивања просторне схеме и смиривања декоративног програма као одговора на савремене естетске захтеве надолазећег класицизма. Начин формирања и акцентовања простора је код типичних, изразито издужених, монументалних цркава прелазног периода, Алмашке у Новом Саду и цркава у Бачкој Паланци и Србобрану и даље барокни, али декоративни програм ових објеката поприма изразито класицистички карактер. Спољне и унутрашње зидне површине су рашчлањене удвојеним пиластрима и украшене богатим орнаментом. Над прозорима се смењује тролисна и сегментна декорација у виду фронтона, док су портали уоквирени стубовима са троугаоним или криволинијским забатима у виду класицистичких портика. Сличан концепт мешања стилова следили су градитељи цркава у Бачком Петровом Селу, Обровцу и Станишићу. Код парохијских храмова у Руменци, Кисачу и Великом Градишту долази до смиривања архитектонског концепта, што је касније примењено и код цркава у Доњем и Горњем Ковиљу, али и код класицистичких цркава Шајкашке области. Још једну најаву типичних решења друге половне 19. века применом изразитог акцентовања западног прочеља, видимо у концепту западног прочеља цркве у Србобрану, где је први пут примењено решење са два звоничка торња.

17 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 813 Сл СПЦ Рођења светог Јована Крститеља у Бачкој Паланци, СПЦ Света три Јерарха Алмашка у Новом Саду и СПЦ Светог Богојављења у Србобрану. Извор: сл : ПЗЗЗСК, сл. 28: архива аутора Доминација класицистичких једноставних просторних решења и декорација ненаметљивом, плитком, угластом орнаментиком обележила је цео 19. век, али се ипак у оквиру овог концепта током деценија може јасно пратити тежња ка усложњавању форме и облика. Изразито смирена просторна решења, скромна пластична декорација и плитки ризалит, наглашен угаоним пиластрима и троугаоним тимпаноном као једини акценат западне фасаде иза које се помаља звонички торањ, карактеришу архитектуру објеката из прве половине 19. века коју срећемо на црквама у Ђурђеву, Вилову, Тителу, Надаљу, Шајкашу, Локу, Госпођинцима, Горњем и Доњем Ковиљу, Жабљу, Каћу, Молу, Кулпину, Равном Селу и Бегечу. Покренутост маса бочних фасадних зидова, који су оживљени нишама, формираним у правилном растеру унутрашње поделе на травеје, временом је све наглашенија. Овај специфични тип грађевина типичан је за црквене грађевине некатоличких конфесија на подручју Јужног Алфелда (Бибо, 1967; Вукосављев: 2011, 2013), а настао је ван територије данашње Мађарске. Најстарији споменици су подигнути у Великом Вардину у Румунији (Бибо: 2011) и у Раткову у Бачкој (Ђукановић, 2009). Усложњавањем архитектонског концепта, како у начину архитектонског обликовања тако и у примени декоративног програма, насталог комбинацијом познобарокних и класицистичких решења, издвајају се цркве са одређеним специфичностима, које су подигнуте у Кули, Бајши, Александрову, Парагама и Лалићу, а посебно четири грађевине с краја 19. века код којих је сложени програм западног дела храма изнедрио доминантан просторни и обликовни акценат кога чине импозантни улазни портик на западном

18 814 Дубравка Ђукановић Сл СПЦ Светог Димитрија у Шајкашу, СПЦ Светог апостола Томе у Доњем Ковиљу, СПЦ Светог Ђорђа у Бечеју и СПЦ Светог Николе у Сивцу Извор: сл : ПЗЗЗСК прочељу надвишеном са два, као код цркава у Дероњама и Сивцу, или три звоничка торња, као у Бечеју и Чуругу. Крај хронолошког прегледа изградње српских православних цркава у Бачкој у проучаваном периоду припада грађевинама насталим на самом крају 19. и почетком 20. века, које су обухваћене истраживањем иако по карактеристикама архитектуре и типолошким и стилским одредницама нису сродне проучаваној групи. Разлог њиховог повезивања са православном сакралном архитектуром 18. и 19. века лежи у чињеници да изградња ових објеката представља крај једног континуираног градитељског замаха, чији се почетак формално може везати за потписивање Карловачког мира, а крај за почетак Првог светског рата. У деценијама пред рат у српској архитектури се осећа прихватање савремених европских тенденција које подстичу окретање традиционалним вредностима. У време када градитељи сакралних објеката других конфесија посежу махом за готичким узорима, и контрафорима додељују више декоративну него конструктивну улогу, ради истицања стремљења својих неоготичких грађевина у висину, српска сакрална архитектура се уз примену савремене технологије ослања на слободну интерпретацију форме и облика преузетих из средњовековне традиционалне архитектуре. Сл. 33. СПЦ Вазнесења Христовог у Ади, Извор: wordpress.com/graditelji/ david-popovic 2/#jp-carousel 741 Свеобухватни израз ових тежњи за тражењем новог националног стила је црква у Ади ( ) архитекте Даке Поповића чији је недвосмислени средњовековни преложак црква манастира Грачанице.

19 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура Т3: Табла хронолошког приказа урађена на основу раније објављене грађе (Ђукановић, 2009: 74 77) 815

20 816 Дубравка Ђукановић Место српског црквеног градитељства у свеукупном конфесионалном архитектонском стваралаштву 18. и 19. века у непосредном и ширем окружењу Тумачећи место српског црквеног гра дитељства у свеукупном стваралаштву 18. и 19. века морамо се осврнути на сакралну архитектуру овог периода насталу у ширем окружењу, под чиме подразумевамо подручје целе Аустријске царевине, а прецизније историјске Мађарске. Историја мађарских цркава 17. и 18. века се махом своди на историју развоја католичких храмова јер су у истом периоду још увек на снази биле дискриминаторске рестриктивне одредбе усмерене на градњу некатоличких, пре свега протестантских евангелистичких и реформатских цркава, које су користиле изразите облике модерног стила. Српске и грчке православне цркве су делиле сличну судбину, али је њихова архитектура више била у складу са локалним владајућим барокним стилом и незнатно се, само у почетку, ослањала на традиционалну касновизантијску крстообразну форму куполне грађевине. Декретом о толеранцији Јосифа II, донетим године, укинуте су одредбе о ограничењу градње цркава, мада су се и након тога некатолички храмови могли срести смо ван тргова и улица резервисаних за католичке процесије, што их је чинило неупадљивим и скромним. Просторни концепт сакралних објеката с почетка 18. века у Мађарској је директно еволуирао из плана једнобродне цркве дворанског типа типичног за последњи квартал 17. века са издуженим бродом повезаним са олтарским делом у јединствни простор ad aula unica или фланкираним низом бочних ниша или капела. Средина 18. века доноси израженије присуство барокног карактера, а црквена архитектура доживљава видне промене постаје софистициранија, просторни концепт тежи јединственом унутрашњем простору са неретком применом овалног плана. Црквени ентеријери су замишљени као динамични простори окупани светлом, а бочни олтари су уместо у бочним капелама смештани у таласасте зидне нише. Разлика у обликовању цркава различитих конфесија све је мања. Промене су видне и у обликовању фасада призидани звоници који су фланкирали портал сада су утопљени у масу западног дела храма, а решења са једним звоничким торњем су прилично ретка. Црква је постала дефинишући урбани мотив, чија је фасада красила градски трг. Почетком 19. века се, као одговор на захтеве ослобођене краљевским декретом о религиозној толеранцији, развило класицистичко крило касног барока које је донело једноставнији локални стил у градњи сакралних објеката. Велики број некатоличких црквених грађевина, које су се међусобно такмичиле у лепоти и величајности, израстао је из узорне католичке архитектуре претходног периода. Далеко

21 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 817 изнад просечних домета парохијских црквених грађевина јесу велика градитељска настојања и монументалне реализације архитектонске мисли које су обележиле мађарску архитектуру 19. века естетиком класицизма и историцизма. Цркве различитих религија су користиле исти предложак и класицизам је у 19. веку постао опште прихваћени стил који је гарантовао задивљујућу појаву црквене грађевине, да чак и један од типова синагога 19. века представља интерпретацију античког храма. Српска провинцијална сакрална архитектура је, посматрано у односу на свеукупно архитектонско стваралаштво проучаваног периода, несумњиво следила основне стилске и естетске токове. Утицаји су долазили директно из великих монархистичких градова где су градитељи формирали укус и где су могли да ангажују мајсторе и извођаче, али и посредно преко узора за изградњу, који су тражени у српским црквама грађеним у јаким православним центрима у Мађарској. Изразити карактер и жанровска одређеност проучаваних објеката произилази из архитектонског програма и специфичних литургијских захтева који су постављани пред градитеље ових објеката, нарочито у смислу организације и опремања ентеријера. Иако је очигледно да су облици успостављени у циљу обликовања православног храма 18. и 19. века синтетизовали захтеве традиционалног православног богослужбеног ритуала са функционалним и естетским захтевима савременог сакралног градитељства може се закључити да је настајање варијетета основног типа једнобродне грађевине више одјек ширих европских дешавања и спонтаног подражавања владајућим трендовима у архитектури, него програмски чин преобликовања простора ради одговора потребама литургијског церемонијала. БИБЛИОГРАФИЈА Архивска грађа о нашој земљи у архивама Н. Р. Мађарскe, VI (1976) Архив Војводине, Сремски Карловци Bibó, István (1967) Az Alföld késő barokk és klasszicista épitészetének néhány kérdése. In: Építés- és Közlekedéstudományi Közlemények szám: , Budapest Bibó, István (2011) Egy sajátos késő barokk építészeti emlékcsoport az Alföldön és a Partiumban. In: Stílusok, művek, mesterek. Erdély művészete között. Tanulmányok B. Nagy Margit emlékére [ed. János Orbán], , Maros Megyei Múzeum Erdélyi Múzeum-egylet, Marosvásárhely Kolozsvár. Voit, Pal (1970) Der Barock in Ungarn, Budapest Војводина I (1939) уредник Д. Ј. Поповић, Нови Сад Васић, Павле (1967) Класицизам код Срба. Каталог црквеног сликарства и при мењене уметности [приредио: Кусовац, Н. / фотографије Лукић, Б], Просвета, Београд

22 818 Дубравка Ђукановић Вукосављев, Зоран (2013) Архиткетура српских православних цркава у Мађарској / Vukoszávlyev, Zoran (2013) Szerb Ortodox Templomépítészet Magyarországon, TERC Српски интитут / Szerb Intézet, Будимпешта / Budapest Гавриловић, Славко и Јакшић, Иван (1980) Грађа о православним црквама Карловачке митрополије XVIII века, Споменик САН, CXXIII, Београд Давидов, Динко (1990) Споменици будимске епархије, Београд Давидов, Динко (2011) Сентандреја: српске повеснице, Нови Сад Ђукановић, Дубравка (2009) Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој Типологија архитектонских облика / Serbian Orthodox Churches of the 18th and the 19th Centuries in Bačka Typology of Architectural Shapes, Нови Сад Јовановић, Миодраг (1987) Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд Крагујевац Кадијевић, Александар (1997) Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX - средина XX века), Београд Klein, Rudolf (2010) Építészeti Tipológia Architectural Typology, Magyar Építömüvészet Hungarian Architecture, 2010/2, Budapest, HU, 57 Коларић, Миодраг (1966) Класицизам код Срба, I, Београд Косовац, Мата (1910) Српска православна Митрополија карловачка по подацима од године, Сремски Карловци Кулић, Бранка (2007) Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку, Нови Сад Макуљевић, Н. (2007) Црквена уметност у Краљевини Србији Београд Marosi, Ernő (2003) Ecclesiastical Architecture in Hungary, Churches in Hungary, Budapest Матић, Војислав (1984) Архитектура фрушкогорских манастира, Нови Сад Медаковић, Дејан (1980) Српска уметност у XVIII веку, Београд Медаковић, Дејан (1981) Српска уметност у XIX веку, Београд Милановић-Јовић, Оливера (1988) Уметност у Бачкој у XVIII и првој половини XIX века - архитектура, Нови Сад Ненадовић, Слободан М (1980) Архитектура у Југославији од IX XVIII века и главни споменици народа Југославије изван њених граница, Београд Петровић, Вељко Кашанин, Милан (1927) Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења, Нови Сад Поповић, Дака (1995) Војвођанска црквена архитектура, текст изабрао и приредио Митровић, Владимир, ДАНС, 5, Нови Сад Руварац, Димитрије (1900) Шематизам источно-православне српске митрополије карловачке за годину 1900, Сремски Карловци Samu, Borovsyky (1903) Bacs-Bodgor vermegey egzetemes monografiaja I II, Budapest Тимотијевић, Мирослав (1994) Улога музике у уобличавању црквеног ентеријера у XVIII и у првој половини XIX века, Зборник Матице Српске за сценске уметности и музику, XV, Нови Сад Тимотијевић, Мирослав (1996) Сроско барокно сликарство, Нови Сад Шелмић, Лепосава (2004) Српско зидно сликарство XVIII века, Нови Сад Wiebenson, Dora & Sisa, Jоzsef (1998) The architecture od Historic Hungary, USA, Massachusetts Institute of Tehnology

23 Српске православне цркве 18. и 19. века у Бачкој архитектура 819 Дубравка Ђукановић СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 18. И 19. ВЕКА У БАЧКОЈ У раду су представљени резултати дела вишегодишњег истраживања сакралних грађевина на подручју Војводине, који се односи на проучавање сачуваних педесет и шест православних храмова изграђених у Бачкој током 18. и 19. века. Ово истраживање, рађено са циљем да се утврди порекло форме и облика црквених грађевина, њиховог усложњавања и комбиновања, праваца распрострирања и развоја, као и интензитета утицаја којим су деловали на окружење, показало је сву сложеност и богатство српског православног градитељства новијег доба и истакло архитектонско-историјски значај српске прекодунавске нововековне архитктуре. Посматрано у оквирима историје архитектуре Српске православне цркве, говоримо о изразитој групи сродних грађевина, које су настале као резултат напуштања старих, традиционалних градитељских навика и уметничких принципа, промене градитељског стила и безусловног прихватања нових уметничких идеја и савремених стилских тенденција у архитектури Западне Европе. У оквирима ширег регионалног градитељског контекста, ове грађевине се издвајају као специфична група, која се од храмова других конфесија, грађених у истом периоду у јужним аустроугарским провинцијама, разликује пре свега архитектонским програмом који одговара специфичним литургијским захтевима, који су одредили карактер и опрему ентеријера ових објеката, које краси црквени мобилијар са богато декорисаном, резаном иконостасном преградом као изразитим православним спецификумом. Разлози за напуштање вишевековне традиционалне концепције куполне грађевине, која почива на основи централног плана, у кратком периоду након насељавања препознати су, поред слабих утицаја из поробљене матичне земље, у доминантном утицају репрезентативних српских православних цркава, грађених у духу барока и класицизма, у данашњој Мађарској и у тежњи напредних прекодунавских Срба да прихвате нове уметничке тенденције и да се, спонтано подражавајући владајуће трендове у архитектури, својим црквама, као својеврсним духовним и културолошким изразом, изборе у новој етнички хетерогеној средини за свој статус.

24