USTAVNI KONSENSUS U POSTKOMUNIZMU: SLUÈAJ SRBIJA *

Transcription

1 Milan Podunavac, redovni profesor UDK :342 (497.11) Fakultet politièkih nauka/ Institut za filozofiju i društvenu teoriju Beograd podunav@instifdt.bg.ac.yu Pregledni èlanak USTAVNI KONSENSUS U POSTKOMUNIZMU: SLUÈAJ SRBIJA * Apstrakt: U studiji se analizira odnos izmeðu revolucije i ustava i oznacavaju temelji za redefiniciju kolektivnog identiteta (ustavni konsensus) u politièkom društvu Srbije. Kljuène reèi: ustav, konsensus, revolucija. U uvodnom eseju Federalistièkih spisa, A. Hamilton upozoravao je da je za buduænost jedne politièke zajednice i prirodu njezine konstitucije od odluèujuæeg znaèaja da poka`e da li je u stanju da ustanovi dobru vladu slu`eæi se refleksijom i izborom, ili je zavisnost od sluèaja i nasilja trajno svojstvo njezine politièke konstitucije (1). Hamilton je smatrao da novi ustavni okvir koji se raðao predstavlja ne samo prekid sa rðavim uèincima zavisnosti od sluèaja i nasilja, veæ da su u njemu u osnovi pozitivirane najbolje vrednosti amerièkog prosvetiteljstva. I sami Federalistièki spisi su u osnovi jedna forma samorazumevanja i racionalistièke odbrane novoga ustavnog i politièkog okvira. Oni su deo ne samo dramatiène alternative veæ i iznimne inovacije koju je porodila Amerièka revolucija. Ove proroèke analize A. Hamiltona pokazale su svoju veliku vrednost u procesu ustavne i politièke rekonstitucije postkomunistièkih društava. Politièka dinamika postkomunistièkih društava ne samo da je pomerila pitanja konstitucionalizacije revolucija u središte ideološkog diskursa, veæ je i politièkoj teoriji i vrednostima liberalnog konstitucionalizma dala novi `ivot i snagu. Konstitucionalizam postaje sastavni deo * Èlanak je raðen u okviru nauènoistra`ivaèkog projekta Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu Društvenorazvojne moguænosti Srbije\Jugoslavije u evropskim i svetskim procesima, koji finansira Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije (br. 1926). 231

2 MILAN PODUNAVAC vodeæih pojmova savremene politièke teorije (pravda, demokratija, graðanstvo), a opravdani strahovi branilaca negativnog lieberalizma (J. Shklar) koji su još poèetkom devedestih sa tjeskobom upozoravali da principi vladavine prava sve više lièe na pravila nogometne igre izmeðu branilaca i oponenata tr`išne ekonomije u kojoj su sledbenici Diceya i Hayeka sigurni gubitnici (Legalism) danas ni izbliza nije tako dramatièna (2). Naprotiv, u društvima u kojima se konstrukcija zgrade liberalne demokratije, kako je taèno zapazio S. Holmes, zaèinje od najvišeg sprata, ustav se oznaèava kao onaj lokus u kome novouspostavljeni poredak tra`i i ustanovljava svoje sopstvene principe (H. Arendt). Politièko društvo u Srbiji sastavni je deo ove politièke dinamike. U ovoj studiji analiziraju se pretpostavke za rekonstituciju kolektivnog identiteta u Srbiji. Ustav se oznaèava kao glavni okvir normativne integracije novog poretka nakon promene staroga re`ima, a postojanje pretpolitièkog polja saglasnosti (bazièni konsensus) o kolektivnom identitetu politièke zajednice oznaèava se kao prvo javno dobro i kao temeljni uslov uspostave dobro ureðenog i stabilnog poretka. U normativnom smislu moæ da se oblikuje ustav izra`ava kapacitet politièke zajednice da oblikuje politièki poredak ex nihilo, ukljuèujuæi istovremeno ideju legitimne moæi i titulara politièke volje koji je zadnje ishodište novouspostavljenog poretka (U. Preuss) (3). Odnos izmeðu revolucionarne politike i konstitucionalizma osnovni je okvir ove analize, a upozorenja da priroda konstitucionalnog utemeljenja u biti razara normativna svojstva konstitucionalne vladavine (C. Schmitt, H. Arendt) biti æe retematizovana u pojmovima politièke teorije konstitucionalizma (Elster, Richards, Rosenfeld, Preuss, Arato, Dimitrijeviæ) i savremenog iskustva postkomunistièkih društava. C. Schmitt je, da uvedemo u raspravu ovu vrstu argumenta, tvrdio da voljni, nasilni akt utemeljenja èini osnovno svojstvo svakog poretka. Arbitrarna volja osnovni je pokretaè modernih revolucija i tereta ove volje novouspostavljeni poredak nikada se do kraja ne mo`e osloboditi. Mada zadobiva bezbroj formi, arbitrarna volja nastavlja da prati novoustanovljeni realitet ustavnih vladavina. Liberalni konstitucionalizam nikada se ne mo`e osloboditi ovoga prvotnog greha. Svaki politièki poredak, poruka je Schmitta, nosi višak nekontrolirane moæi i potencijalno polje arbitrarnosti (4). Napomene Hannah Arendt o odnosu revolucije i ustava nose podjednako 232

3 pesimistiène tonove. Moderne revolucije, argumentira Hannah Arendt, zadobivaju dva osnovna modaliteta. Prvi èine permanentne revolucije, koje ne uspevaju da generiraju stabilne forme konstitucionalne vladavine, drugi, pak, konzervativne revoolucije koje zatomljuju svoje revolucionarno ishodište i prekrivaju se osobitom formom revolucionarne amnezije. Èak æe i iznimno hvaljena revolucija u Americi na neki naèin odbaciti svoje revolucionarno ishodište s namerom da uspostavi i institucionalizira pouzdane garantije javnih sloboda (5). Mada se savremena politièka teorija konstitucionalizma, koja kao središte analize uzima odnos izmeðu revolucije i ustava u društvima Centralne i Istoène Evrope, oblikuje pod sna`nim uticajem nalaza Schmitta i Arendt, ova teorija naznaèava moguæu soluciju ove temeljne napetosti. Sa`eto, normativni uèinci ovih teorija pokazuju da oèuvanje revolucionarnog temelja ne razara nu`no konstitucionalnu vladavinu (Schmitt). Podjednako, iskustvo postkomunistièkih društava pokazuje takoðer moguæu soluciju nerešive antinomije izmeðu permanentne i konzervativne revolucije (Arendt). Analiza politièke dinamike u Srbiji smeštena je u ovaj teorijski i normativni okvir. Analizira se proces konstitucionalizacije revolucije i pokazuje se zašto je Srbiji nu`na nova percepcija kolektivnog identiteta utemeljena s onu stranu nacije-dr`ave i izvan polja pretpolitèkog jedinstva njezinih èlanova. Naznaèava se na kojim vrednostima i principima je ona izvediva. Ustavni patriotizam zasnovan na liberalnim vrednostima slobode za sve i principima vladavine prava oznaèava se kao središnje jezgro baziènog konsensusa koje otvara moguænost razrešenja inherentne napetosti izmeðu legitimnosti dr`ave i legitimnosti u dr`avi. Kada se politièki potres posle dubokih revolucionarnih promena smiri, ono što ostaje na tlu su odreðeni socijalni, ekonomski i politièki uslovi, koje njemaèki politièki pisac Otto O. Kircheimer oznaèava ogranièavajuæim uslovima izgradnje novoga politièkog poretka, unutar kojih novi sistem mora da donese svoje prve odluke i da tra`i odgovore na postojeæe probleme (6). Ovi ogranièavajuæi uslovi, ukljuèujuæi i samorazumevanje ovih uslova od strane samih aktera promena, u osnovi determinišu polje moguænosti novih politièkih aktera i okvire novog poèetka. Da su ove okolnosti izuzetno slo`ene nakon pada staroga re`ima nije neophodno posebno razlagati. Opomena koju je J. Elster uèinio još prije deset godina pišuæi o paradoksima 233

4 MILAN PODUNAVAC postkomunistièke transformacije i oznaèivši je u kategorijama teoreme nemoguænosti èini se i za analizu politièke dinamike u Srbiji produktivan teorijski predlo`ak. Ona u biti upuæuje na dramu suprotstavljenih imperativa pred kojim se postkomunistièka društva nalaze. Proces postkomunistièke transformacije ka otvorenom društvu, smatra Elster, tra`i mnogo više od racionalne ustavne formulacije alternativa. Za razliku od stabilnih ustavnih demokratija u kojima je u jednom dugom historijskom razvoju pravna dr`ava prethodila slobodi a sloboda demokratiji (Bobbio), postkomunistièka društva nalaze se pred imperativom da paralelno oblikuju procese redefinicije kolektivnog identiteta (baziènog konsensusa), uspostave demokratije, tr`išne ekonomije i socijalne pravde. Ovi imperativi mogu se oznaèiti i normativnim pojmom javnog dobra, implicirajuæi stanovište da ih veæina pripadnika jednog društva smatra vrednim i po`eljnim i da neka vrsta deficita na bilo kojoj od ovih taèaka stvara probleme u funkcionisanju politièkog društva (S. Benhabib) (7). Ambicija je svakog dobro ureðenog društva da zahteve za politièkim legitimitetom, ekonomskim blagostanjem i kolektivnim identitetom dr`i u osobitom stanju ravnote`e. Poteškoæa je u tome što se svi ovi imperativi zahtevaju istovremeno. No, pokazuje se da su oni ne samo razlièiti veæ i meðusobno suprotstavljeni. Politièko društvo u Srbiji nalazi se upravo u jednom takvom stanju. Godinu dana nakon oktobarskih promena, koje oznaèavamo naglašeno pozitivnim normativnim konstruktom liberalne revolucije, ne samo da nije oblikovan novi društveni ugovor (ustav) u kome bi su na temelju širokog socijetalnog konsensusa izrazio kolektivni identitet Srbije kao politièke zajednice i odgovorilo na temeljno pitanje tko smo i zašto smo zajedno, veæ ozbiljne rasprave u javnom polju o ovom pretpolitièkom pitanju nisu ozbiljno ni poèele. Sve ovo ima rðave uèinke u politièkom polju. Otuda su i uèinci razorenog legaliteta i razorenog poretka staroga re`ima mnogo veæi no šti bi im jedno društvo koje je osvojilo konstitucionalnu šansu za redefinciju svoga kolektivnog identiteta smelo dozvoliti. Zakon i poredak i moraju egzistirati zato da bi dali relativno jasne orijentire ponašanju aktera, funkcioniranju ustanova i da bi uoblièili i disciplinirali metode politèke borbe i utakmice. Bez legitimnog poretka, akteri i individualni i kolektivni skloni su da lako pribegnu nasilju, kao formi razrešavanja sukoba, a ova metoda veæ je u polju nepolitike. 234

5 Bazièni konsensus koji se uspostavlja kao jedno neupitno polje van politièke borbe (E. Fraenkel) uslov je da se politika u okviru jednog društva mo`e oblikovati kao polje mirnog, miroljubivog i kalkulabilnog razrešavanju konflikata. Samo na ovim pretpostavkama moguæe je uspostaviti jednu koherentnu politièku teoriju poretka (Neumann) koja u ravnote`i i povezanosti vodeæih pojmova, ustanova i principa, omoguæava graðanima jedne politièke zajednice da na dugi rok rutiniziraju svoja individualna ponašanja i aspiracije prema jasno odreðenim orijentirima pravnog i politèkog poretka (8). Politièko društvo u Srbiji ne samo da nema takvu teoriju, veæ neki od vodeæih aktera dr`e da ona i nije potrebna. Vreme posle velikih revolucionarnih potresa je vreme velikih dezorijentacija, ali to je uvijek i vreme pojaèane senzibilnosti. Borba za novo stanje nije samo ekonomska i politièka, ona je uvijek i ideološka. Ovaj rad jedan je jedan pokušaj da se ova va`na pitanja unesu u diskurzivno polje javnih debata. U radu æe se demonstrirati jedna dosta skromna metodièka postavka teorije okolnosti. Ona jednim refleksivnim ( teorija ) odnosom prema okolnostima koje su dovele do promena, nastoji da izbegne dva dosta dominirajuæa pristupa politièkoj dinamici u politièkom društvu Srbije. Prvi je osobita forma modelskog mišljenja koje nam iskustvo drugih zemalja u tranziciji nudi kao set gotovih recepata, drugi, pak, je onaj koji prenaglašava osobenost konteksta kao jedino relevantnog polja moguænosti aktera politièkih promena. Da bismo odgovorili na pitanje zašto odreðeni tip promena ili odreðena strategija dobija prednost u odnosu na druge, nastojaæemo da uslove koji favorizuju odreðeni tip politièke i socijalne dinamike ekspliciramo na opšti naèin ( teorija ). Na pretpostavkama ovakovog metodièkog pristupa, u ovome radu demonstriraæemo dvije normativno motivisane teze. Prva normativno motivisana teza demonstrira ideju o ustavu kao glavnoj formi normativne integracije novog poretka nakon promene staroga re`ima, a druga imperativ oblikovanja kolektivnog identiteta oznaèava središnjim jezgrom ustavnog ugovora. Mada u empirièkom smislu nema takvih stanja koja bi se sasma mogla oznaèiti terminom novog poèetka u normativnom smislu moæ da se utemelji novi ustav uvek je istovremeno i moæ da se uspostavi politièki poredak ex nihilo. U modernim duštvima sve od Francuske revolucije ustav oznaèava aktivno oblikovanje novog poretka, što èini bitni otklon u 235

6 MILAN PODUNAVAC odnosu na historijsko raðanje i evoluciju staroga poretka. Oblikovanje ustava ne oznaèava samo ideju autorizacije novoga poretka veæ i postojanje stvaraoca ustava èija je moæ temeljni osnov poretka. Novi ustav ne samo da oslobaða socijalne i politèke sile koje su bile potisnute od strane staroga re`ima, on istovremeno kreira institucionalne i politièke uslove za raðanje novih socijalnih i politièkih aktera. Ustav je istovremeno i osobita forma samolikvidacije revolucije. U njemu se jedna kretivna, neorganizovana i otvorena moæ revolucije preoblikuje u konstituirajuæu i ogranièenu moæ novoga politièkog re`ima. Normativna poruka jednog ovakvog stanovišta iznimno je va`na. Ona naprosto upuæuje da kada je konstituirajuæa moæ ustanovila ustav, svaka moæ koja ima ambiciju da bude legitimna mora biti podvrgnuta moæi ustava. Time se otklanja bila kakva moguænost za uspostavljanje ili pak perpetuiranje bilo kakve vrste ekstra-konstitucionalne moæi. Ustav jeste uvek i na prvom mestu autobiografija moæi (H. Finer) i odgovor na pitanje tko dobiva, šta, kada i kako. No, mnogo više od toga ustav je usmeren na uzajamne odnose društva i dr`ave. Otuda, prosveæene zajednice ustav uspostavljaju ne samo kao instrument ogranièavanja politièke moæi, veæ i okvir koji æe jednoj takvoj zajednici omoguæiti da se samokoriguje i otvori moguænost da popravi sopstvene rðave izbore. Ustav uvek kroti i svoje legitimacijsko (revolucionarno) ishodište. To ga èini potencijalno sna`nim instrumentom borbe protiv moguænosti obnove bilo kakve arbitrarne vlasti (despotija), ali i instrumentom koji ogranièava i kontroliše potencijalno populistièke uèinke demokratije. I jedan i drugi nalaz je za politièko iskustvo Srbije izninmno va`an. Uvodimo u raspravu dva va`na opšta principa kao metodièki predlo`ak za analizu politièke dinamike u ovome društvu. Prvi se odnosi na onu vrstu izazova koju æe savremeni konstitucionalisti (A. Sajo) oznaèiti terminom strah ustavotvoraca, drugi, pak, oslonjen je na Tocquevilleove analize socijalnih uèinaka demokratskog izbora (9). Hamilton je, analizirajuæi aspiracije amerièkih oèeva osnivaèa, upozoravao da im je prva nakana bila da naèine takvu ustavnu konstrukciju koja bi ih oslobodila moguænosti obnove tiranije. Ova se vrsta straha izra`avala naroèito u nastojanjima da se podjednako izbegnu politièki projekti monarhije i radikalne demokratije. Hannah Arendt (On Revolution) obnavlja ovaj motiv, upozoravajuæi da je glavni uèinak ustava bio ustanovljavanje novoga sistema moæi 236

7 (ureðenog poretka) kojim se društvo oslobaða egzistencijalnog straha od prirodnog stanja. Nije glavni problem oèeva osnivaèa bio, utvrðuje H. Arendt, samo u tome da se garantuju javne slobode i uspostavi sistem ogranièene vladavine, veæ potreba da se ustanovi takav tip poretka koji æe onemoguæiti da se novouspostavljeno stanje nezavisnih dr`ava ponovo uruši u stanje anarhije, neslobode i neporetka (10).Osnovni zakon Njemaèke koji je pravljen nakon Drugog svetskog rata osobita je vrsta odgovora na negativne uèinke nacistièkog totalitarizma, ali i na paralizirajuæa svojstva ustava Vajmarske republike. Za normativnu redefiniciju kolektivnog identiteta u Srbiji od iznimne je va`nosti refleksija da se nova ustavna i politièka graðevina uspostavlja posle pada politièke despotije. Ustavne i politièke borbe upuæuju da ustavi koji se prave nakon pada despotija imaju sasma drugu boju i tra`e drugu vrstu alokacije politièke moæi u odnosu na ustave koji nastaju kao deo ustavnih paraliza i blokada. Negativno iskustvo politièke despotije iz koga je politièko društvo u Srbiji izašlo oktobarskom revolucijom obnavlja vrednosti javnih sloboda i mehanizme konstitucionalnih ogranièenja moæi kao neku vrstu prvoga javnog dobra koje ima predustavnu vrednost. Garantije javnih sloboda i vrednosti ogranièene vladavine u kontekstu koji ima sna`nu tradiciju antilegalizma normativno uspostavljaju liberalni konstitucionalizam kao nu`nu osnovu redefinicije i obnove kolektivnog identiteta u Srbiji. Tocquevilleova, pak, razmatranja o socijalnim uèincima demokratskog izbora, neopravdano zapostavljena u savremenoj politièkoj teoriji, dodatan su argument u prilog normativno postuliranoj rezi o vladavini prava kao moralno i politièki superiornoj vrednosti ( višem pravu ). Tocqueville, da uvedemo njegovu argumentaciju, analizira razlièita obilje`ja demokratskog ustava u Americi (opšte pravo glasa, izborni sistem, sudovanje itd.). No, Tocqueville istovremeno pokazuje kakovi su socijalni uèinci ovih vladajuæih principa i institucija na fundamentalne socijalne i politièke vrednosti kao što su prosperitet, sreæa, religijske i politièke slobode itd. Ambicija je Tocquevillea da vrednuje domašaj demokratskog izbora u odnosu na druge tipove poredaka (despotija, monarhija, aristokratija). Osnovna je poruka Tocquevillea, koju bi valjalo obnoviti danas, da demokratija dinamizira i razigrava politièki `ivot, ali da su njezini konstitucionalni uèinci ogranièeni i nedovoljni. Demokratija proizvodi preveliko polje neizvesnosti i osobitu formu straha, jer narod, koji je 237

8 MILAN PODUNAVAC u svakoj generaciji novi politièki narod, konstantno menja naèin da najbr`im putem stigne do sreæe, pa se ljudi boje sami sebe (11). Strah od despotije, koji Tocqueville deli sa vodeæim konzervativnim liberalima tadašnjeg vremena (Montesquieu, Constant), uèvrstiæe ga u uverenju da je princip legaliteta, što je samo drugo ime za konstituirajuæa svojstva prava naspram politike (evropski narodi vole slobode, no još se više boje samovoljne vlasti), središnji formativni princip moderne evropske dr`ave. Temelji ove tradicije, kako pokazuje J. Shklar, i nisu tako novi. Suprotstavljenost principa evropske vladavine i principa politièke despotije ( turskog despotizma ) stara je koliko i evropska politièka teorija (12). Mada su se povremeno forme prosveæenog despotizma nudile Evropljanima kao paradigma racionalne vladavine, glavno jezgro ovih komparacija i odbrana evropskog eksperimenta (Bibo) sard`ana je u upozorenju Evropljanima kakvim se sve mizerijama i opasnostima izla`u ukoliko prihvate formulu istoènjaèkog apsolutizma. Mada ova konfrontacija nije ni izbliza više tako jednostavna, njezino normativno jezgro još uvek je znaèajno za društva Centralne i Istoène Evrope. Iskustvo politièke despotije u Srbiji u zadnjoj dekadi prošloga stoljeæa to potvrðuje. Ono je pokazalo i još uvijek pokazuje da ovaj prostor obiluje ideologijama èije je glavno svojstvo iskonsko neprijateljstvo naspram legalizma. Obrasci ovih ideologija su raznovrsni, od onih koje glorifikuju spontano nasilje kao zamenu za moralitet prava, do razlièitih formi nihilizama u kojima se revolucije vide kao osobite forme autentiène samoekspresije naroda, potpuno neovisne od ciljeva kojima bi trebale slu`iti, pa sve do razlièitih formi anarhizma i komunitarizma, koje u ime zajednièkih formi `ivota odbacuju etiku prava. Politièka dinamika u Srbiji, upravo zbog osobitog stanja ustavnog interregnuma, ne pokazuje dovoljne i neophodne uèinke konstitucionalizacije politèke moæi novih aktera, što u osnovi procesu konstitucionalizacije liberalne revulucije daje naglašeno neliberalne uèinke. Odsustvo moguænosti novih politièkih aktera da se u ovom interregnumu izlo`e neizvesnostima politièkih procesa organizovanih u ustavu drugo je lice ove neliberalne dinamike. Odnos izmeðu revulucije i ustava je, kako smo naznaèili, veoma slo`en i iznimno ambivalentan, a ovaj rad nastoji da naznaèi samo neka te`išna mesta koja otvaraju moguænost za ono što bismo, slu`eæi se politièkom formulom Franza Neumanna ( da li Njemaèka ima 238

9 politièku teoriju ), oznaèili politièkom teorijom politièkog poretka u Srbiji nakon oktobarske revolucije. Ovo pitanje smo veæ u uvodnim delovima studije oznaèili u terminima razlilèitih strategija konstitucionalizacije revolucije. Naime, jedno od bitnih obilje`ja modernih revolucija je osobita podela na politièke aktere koji su, podr`avajuæi formu permanentne revolucije, kreativnu moæ revolucije transponovali u institucionalno sredstvo koje je garantovalo permanentnu ulogu revolucionarnih elita, i one koji su konstituirajuæu moæ revolucije ugradili u temelje novoga i ogranièenog poretka. U napetosti izmeðu radikalno demokratske i institucionalne (liberalne) strategije otkrivaju se ne samo razlièite koncepcije izmeðu konstitucionalne i normalne politike, veæ u osnovi artikulišu dvije sasma razlièite koncepcije ustava. Sa`eto, dok revolucionarno demokratska ideja ustava ima aspiraciju da saèuva revolucionarni duh naroda i u ustavu pozitivira vrline svojih graðana, implicirajuæi osobito jedinstvo izmeðu revolucionarne i normalne politike, institucionalna strategija usmerena je na konstitucionalizaciju revolucionarne moæi i graðanskog duha u formu normalne politike. Supstantivna svojstva graðanskih vrlina i revolucionarane moæi uvek su potencijalno usmerene i narušavaju politièki kapacitet politièkih ustanova. A politièke ustanove su i nastale, kako upuæuje Alexander Hamilton, zarad toga da bi se ogranièili i kontrolisali rðavi porivi koji su stalan pratilac graðanskog društva i ljudske prirode. Do kraja dovedena ova razlièita normativna polazišta nude u osnovi dvije razlièite koncepcije ustava. Za prvu, radikalno demokratsku, ustav je solucija problema. Za drugu, liberalnu, ustav je samo jedan od instrumenata za rešavanje problema. Osnovna poruka je da se narod razumevan kao politièki subjektivizirano telo (ukupnost graðana) podvrgava pravilima, za koja zna da unapred ne determinišu politièki rezultat, ali koji u svojim krajnjim uèincima obezbeðuju da on bude u skladu sa oèekivanjima koja su izra`ena u revoluciji. Ako je revolucija kolektivni èin preureðenja baziènih aspekata prošlosti, onda je ustav u biti okvir koji omoguæava novim akterima da definišu one pravne i politièke principe pomoæu kojih se novi poèetak razlikuje od starog re`ima i usidruje u nazorima i uverenjima graðana. Uspešna liberalna revolucija (a to je oznaka politièke dinamike u Srbiji) trebalo bi da se dovrši u demokratski donetom ustavu. U ustavu se u formi društvenog ugovora iznova definišu temeljni principi i vrednosti zajednièkog `ivota. Novi se poredak u biti legitimira 239

10 MILAN PODUNAVAC kroz jedno novo razumevanje polo`aja èoveka, odnos graðana i vlasti, a osobito kroz jedno novo znaèenje samog pojma politike. Naznaèavajuæi da ustav i nije ništa drugo do jedan široki društveni ugovor o identitetu politièke zajednice, Hegel je uoèavao da ustav mora sadr`avati oseæanja ljudi za njhova prava i njihove interese. Ustav je izraz samosvesti pripadnika jedne politièke zajednice koji upravo njoj odgovora, inaèe imamo posla sa jednim izvanjskim ustavom koji je bez vrednosti i znaèenja. Cena ovoga osnovnog konstitucionalnog ugovora i nije tako visoka kao što izgleda na prvi pogled (A. Arato). Da bi jedan ustav bio delotvoran, od njega se oèekuje da ustanovi koherentan i stabilan okvir (procedure, pravila odluèivanja) za nesmetanu reprodukciju politièke moæi. Da bi, pak, ustav zadovoljio kriterij legitimnosti sa stanovišta liberalnih i demokratskih naèela, od njega se oèekuje da u sebe inkorporira skup civilnih i politièkih prava, kao i mehanizme koji treba da obezbede demokratski i javni karakter politièkih procesa. Liberalni ustav uvek je usidren u vrednostima konstitucionalizma, èime se pozitivira polaziše o politici u granicama prava i konstitucionalnim granicama politièke vlasti (13). Bez sna`nih liberalnih ustanova naša sloboda je uvek u opasnosti da bude pokradena (Mosca), a konstitucionalne ustanove su, kako je to sjajno pisao Tocqueville, ledena voda koja hladi i okiva vlast. Otuda je nametanje konstitucionalnog projekta u središte javnog diskursa i uspostavljenje ustava kao središnjeg simbola politièkih dostignuæa od iznimne va`nosti za buduæu rekonstituciju politièkog poretka u Srbiji. Dva su va`na uèinka ovakoga usmerenja javnih debata. Prvi se izra`ava u osvajanju moguænosti da se u traganju za obnovom i redefinicijom kolektivnog identiteta zajednice ovaj identitet gradi na vrednostima ustavnog patriotizma i obnavljanju lojalnosti graðana prema politièkoj zajednici kroz vrednost ustavne demokratije. Drugi va`an uèinak ovako usmerenog javnog diskursa valjalo bi prepoznati u širenju konstitucionalne politièke kulture. Promocija konstitucionalizma usmerava raspravu u liberalnom smeru i otvara prostor za široku raspravu o kljuènim pitanjima liberalne rekonstitucije društva. Prednost je liberalizma u odnosu na ostale konkurirajuæe teorije u tome što je njegova konstitucionalna teorija mnogo razvijenija i mnogo prijemèivija za aktivne grupe i pojedince. Otuda i jeste va`no da upravo ove grupe vide ustav u svojoj refleksiji kao izraz i simbol dostignuæa politièkih promena u Srbiji. 240

11 U prethodnim razmatranjima nastojao sam da poka`em zašto je u prelazu ka demokratskoj normalnosti odnos izmeðu revolucije i ustava središnje jezgro politièke dinamike u Srbiji. Osvajanje konstitucionalne šanse za obnovu i redefiniciju kolektivnog identiteta oznaèio sam kao najva`nije postignuæe oktobarske (liberalne) revolucije. U ovome delu pokušaæu da poka`em iz kojih pretpostavki je nu`no oblikovati osnove kolektivnog identiteta. Temelje ovoga identiteta oznaèiæu u kategorijama ustavnog patriotizma. To sa`eto znaèi da plediram za takvu ravnote`u moralnih i politièkih principa koje Srbiju kao dr`avu i politièku zajednicu utemeljuju samo na univerzalistièkim principima. Ustavni patriotizam oznaèavam kao formulu koja razrešava temeljnu napetost izmeðu legitimnosti dr`ave i legitimnosti u dr`avi. Ovu formulu smatram jezgrom proliberalne rekonstitucije poretka u Srbiji. Temeljem novog poèetka oznaèiæu osnivaèka svojstva oktobarske revolucije. No, da temeljitije razlo`im osnovnu argumentaciju. Prva vrsta argumenata tièe se analize dinamike i modaliteta politièkih promena u Srbiji. Modalitet promena je od velike va`nosti za redefiniciju identiteta zajednice (Kis) (14). Sa`eto, politièki prevrat u Srbiji se, s obzirom na modalitet promena (strategija kontinuiteta), prirodu normativnih zahteva (prava kao bazièna dobra, vladavina prava, demokratija kao legitimacijsko naèelo), samorefleksiju politièkih aktera (izbor, a ne sluèaj), odnos spram staroga re`ima (korektivna pravda), mo`e oznaèiti normativnim konstruktom liberalne revolucije. Njegov je glavni uèinak relegitimizacija normativnog ideala otvorenog i liberalnog društva. Akteri politièkih promena u Srbiji stekli su prozor moguænosti za takvu moguænost rekonstitucije Srbije kao dr`ave i politièke zajednice, koja politièkom društvu u Srbiji pru`a šansu za liberalnu politièku transformaciju. Stanje u kome se Srbija još uvek nalazi oznaèavamo pojmom konstitucionalne politike. Pojam konstitucionalne politike izvodimo na temeljima neofederalistièke teorije (B. Ackerman) i oznaèavamo je kao osobitu vrstu politike pro`ete masovnom mobilizacijom i graðanskim vrlinama koja dominira samo u iznimnim periodima jednoga društva (15). Ovakvi momenti odluèujuæi su za `ivot jedne politièke zajednice i naèin na koji ona ureðuje i definiše svoje fundamentalne vrednosti. To su momenti koji pripadnicima jedne zajednice daju šansu za obnovu i redefiniciju zajednièkog politièkog identiteta. Politièko društvo u Srbiji i njegovi kljuèni akteri prolaze 241

12 MILAN PODUNAVAC kroz jedno takvo stanje konstitucionalne politike. Temeljno (pretpolitièko) pitanje pred kojim se Srbija danas nalazi jeste pitanje o osnovama oblikovanja kolektivnog politièkog identieta (baziènog konsensusa). Ovim svojstvom se Srbija kao politièko društvo bitno ne razlikuje od politièke dinamike drugih postkomunistièkih društava, osobito onih koja pripadaju prostoru bivše Jugoslavije. Sva ova društva pokazuju osobitu asimetriju (nadmoæ) imperativa oblikovanja kolektivnog identiteta u odnosu na imperative (javna dobra) legitimnosti i ekonomskog blagostanja. Prvo, dakako, proizvodi odreðene deficite, podjednako u polju legitimnosti i polju ekonomskog racionaliteta, no, tu æu vrstu analize, mada va`nu, ostaviti po strani. Oblikovanje javnog poretka u svim je politièkim društvima najva- `nije javno dobro i stoga bi postojanje deficita u drugim poljima bilo opravdivo. Ovo je za Srbiju tim va`nije jer se dosta uvre`ilo stanovište o osobitom identitetu javnih slu`bi (dr`avnih aparata) i javnog poretka što je u normativnom smislu teško branjivo. No, ideja o nadmoæi imperativa kolektivnog identiteta u politièkom društvu Srbije tra`i jednu va`nu redefiniciju. Politièkom društvu u Srbiji neophodna je jedna kvalitativno nova percepcija kolektivnog identiteta. Ono što karakteriše i razlikuje proces rekonstitucije Srbije kao dr`ave i politièke zajednice u odnosu na ostala postkomunistièka društva, a delimièno èini otklon i u odnosu na proces uspostave moderne evropske dr`ave, jeste da se u Srbiji ne mo`e naæi kompromisan odgovor na temeljeno pitanje o tome šta utemljuje dr`avu pretpolitièko jedinstvo njezinih pripadnika ili konsensus o univerzalnim moralnim i politièkim principima. Pitanje, dakle, o tome šta je to što èini predustavni izvor (konstituirajuæu moæ) ustava u politièkom društvu Srbije nije ni izbliza jednostavno. Za razliku od modernih evropskih dr`ava, koje su u sebi uspevale da harmonizuju ovu dualnu strukturu moæi (pretpolitièko jedinstvo utemeljeno u tradicijskom polju partikularnih društava, konstrukcijska (ugovorna) ideja zajednice utemeljena na univerzalnim principima), politièko društvo u Srbiji ne mo`e da iskoristi i pozitivira u formi baziènog ustavnog konsensusa osobite emancipacijske uèinke podele rada izmeðu nacionalizma i liberalizma u kojima je nacionalizam u biti oblikovao oseæaj kolektivnog identiteta i solidarnosti, a liberalizam oblikovao i gradio institucionalne osnove slobodnog razvoja i samoaktualizacije pojedinca. Sve ovo upuæuje da se politièko društvo 242

13 Srbije u procesu redefinicije svoga kolektivnog identiteta mora odreæi i one simbolièke reference na naciju koja je tipièna za zapadne demokratske zajednice ravnopravnih graðana. Pored najopštijih razloga koje smo analizirali (izlazak iz polja politièke despotije) još su dva zasebita razloga ovakvom nalazu. Prvi je opštiji i tièe se prirode nacionalizma u društvima Centralne i Istoène Evrope, drugi pak upuæuje na osobitost politièke dinamike u Srbiji. Opšte je mesto da modernizacijski procesi oblikovanja nacija i dr`ava u zemljama Centralne i Istoène Evrope pokazuju razlièitu dinamiku. Kako to ka`e F. Meineke, sa`imajuæi ove procese, dok je na zapadu postojeæa dr`ava bila nacionalizirana, u društvima Istoène i Centralne Evrope nacije su veæ bile formirane i u jednom neravnomernom procesu etatizirane. No, ovaj tip procesa ima sasma drugu dinamiku u odnosu na proces oblikovanja moderne evropske dr`ave. On ne pokazuje niti onu vrstu postupnosti, niti spontaniteta, a ne osobito svojstvo republikanizacije politike koja je ovaj proces karakterisala. Sve je ovo sna`no oblikovalo i uticalo na prirodu politièkih procesa i kvalitet nacionalizma u ovom delu sveta, èineæi ga nekontrolisanim, divljim, šizofrenim, poput svake sile in statu nascendi. Nekoliko je va`nih razloga koji u procesu rekonstitucije politièkog društva u Srbiji delegitimiraju naciju kao supstrat demokratske politièke zajednice Prvi se odnosi na naèin na koji je nacija instrumentalizirana u neposrednoj prošlosti. Nakon svega što je uèinjeno u ime nacije u poslednjoj deceniji prošlog veka, nije moguæe kreirati civilizovani zajednicu iz pretpostavki pretpolitièkog jedinstva njezinih èlanova (16). Naprotiv, moguænost novoga poèetka u Srbiji u velikoj meri ovisi upravo o tomu koliko æe nova elita, politièka i intelektualna, biti pripravna na pravno potiskivanje prošlosti starog re`ima (Dreier). Drugi razlog je normativne prirode. Srbija je nacionalno heterogena zajednica. Uèinci normativno po`eljnog zahteva o multikulturalnosti su veoma sna`ni, a odnos izmeðu liberalnih, demokratskih i multikulturalnih imperativa nije ni izbliza jednoznaèan. O tome u javnom polju nema ni dovoljno refleksije niti temeljitih rasprava. U slo`enim zajednicima premre`enim nacionalnim i etnièkim identitetima nije moguæe istovremeno braniti moralno prvenstvo prava i ideju o etièkom preimuæstvu zasebite (veæinske) koncepcije dobra (17). Treæi razlog se odnosi na sna`ne deficite i rastakanje sa kojima je sama srpska nacija bila suoèena u procesu nasilne homoge- 243

14 nizacije. Talleyrand je svojevremeno govorio kako je Francuzima nakon pada bonapartizma trebalo gotovo pedeset godina da povrate poverenje u republikanske ustanove i javne slobode. Politièko društvo u Srbiji nalazi se nakon pada srpskog cezarizma pred istom vrstom iskušenja. Sve ove analize upuæuju da se u procesu politièke rekonstitucije Srbija na neki naèin mora odreæi integracijskih kapaciteta same politièke zajednice. Sve to dakako ima i sasma nepovoljne uèinke u procesu rekonstitucije dr`ave, no to su one vrste dozvoljivih šteta koje bi unapred valjalo uraèunati (I. Berlin). Dovodeæi ovu analizu do kraja i odgovarajuæi na temeljno pitanje koje smo u ovoj studiji postavili, a to je pitanjima o osnovama kolektivnog identiteta (baziènog konsensusa) u Srbiji, izveli bismo sledeæi fundamentalni politièki aksiom: ustavni patriotizam je ona vrsta politièke formule koja politièkom društvu u Srbiji omoguæava rekonstituciju politièkog poretka s onu stranu nacije-dr`ave i omoguæava da se trajniji identiteti i lojalnosti prema politièkoj zajednici i dr`avi oblikuju u polju politièkih principa i vrednosti koje proizvodi sam ustav. Sadr`inu ustavnog patriotizma èinili bi oni principi i one vrednosti koje za sve graðane imaju neogranièeno i nepristrasno va`enje, podjednako u odnosu na partikularna svojstva pretpolitèkog jedinstva zajednice (partikularne dr`avne i nacionalne tradicije), ali u u odnosu na republikansko polje demokratskih institucija i procesa. Ovaj poredak vrednosti oznaèavamo liberalnim principima jednake slobode i vladavine prava, a demokratiènost politike jednoga poretka merimo vernošæu upravo onim (liberalnim) vrednostima koje stoje izvan demokratskog procesa. Reference MILAN PODUNAVAC 1. The Federalist, ed C. Rossiter (N. York, 1961), no 1.33 (A.Hamilton). 2. J.N.Shklar, Political Theory and the Rule of Law, in The Rule of Law. Ideal and Ideology, ed A.C. Harchinsson and P. Monnhan (Toronto, Carswell, 1987), p U. Preuss, Constitutional Powermaking for the New Polity, in Constitutionalism, Identity, Difference and Legitimacy, ed, M. Rosenfeld (Durham, NY, Duke, 1994), pp C. Schmitt, Die Verfassunglehre (Munich, Duncher&Humbolt, 1928). 5. H.Arendt, On revolution (N. York, 1963), pp

15 6. O. Kirchheimer, Restrictive Bedinugen und revolutionare Durchbricht, Politicshe Herchaft. Funf Beitrege zur Pehre von Staat (Frankfurt/Main,1981), str S. Benhabib, Deliberative Rationality and Models of Democratic Legitimacy, Constellation, Vol.1, No 1,1994, pp F. Neumann, The Democratic and the Authoritarian State (London, Free Press of Glencoe, 1958), pp Razvijenije, u: Behemoth. Structure and Practice of National Socialism (N. York, 1944), pp A. Sajo, Limiting Government. An Introduction to Constitutionalism (Budapest, CEU Press, 1999), pp H. Arendt, On Revolution, p A. Tocqueville, Democracy in America (N. York, Vintage, 1995), pp J.Shklar, Legalism (Cambridge, Harvard Univ. Press, 1994), pp A. Arato, Constitution and Continuity in the Transitions, Constellation, Vol.1, No.1, 1994, pp J. Kiss, Between Reform and Revolution, East European Politics and Societies, Vol.12, No 2,1992, pp B. Ackerman, The Future of Liberal Revolution (Yale University, New haven and London, 1992), pp N. Dimitrijeviæ, Sluèaj Jugoslavija (Beograd, SamizdatB92, 2001), str N. Dimitrijeviæ, Constitutionalism and Privatised State (manuscript). Milan Podunavac CONSTITUTIONAL CONSENSUS IN POSTCOMMUNISM: THE CASE OF SERBIA Summary In the light of the dramatic events in political society in Serbia the author examines the most basic question of political theory of constitutionalism, i.e. how is it posible for a revolution to culminate in a viable form of constitutional government. Key words: constitution, consensus, revolution. 245