ДЕКАНУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Transcription

1 ДЕКАНУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Декан Правног факултета Универзитета у Београду, на предлог Наставнонаучног већа од 26. октобра године, донео је одлуку о расписивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа на радном месту једног ванредног професора за ужу наставно научну област Правна историја, предмет Римско приватно право на Правном факултету Универзитета у Београду. Конкурс је објављен у огласним новинама Националне службе за запошљавање "Послови" бр. 646 од 4. новембра године и Службеном гласнику РС број 90 од 30. октобра године. Изборно веће Правног факултета Универзитета у Београду на седници од 26. октобра године именовало нас је за чланове Комисије за припрему реферата о пријављеним кандидатима. У том својству подносимо следећи ИЗВЕШТАЈ На расписани конкурс у року се пријавио др Владимир Вулетић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду, као једини кандидат. I Биографски подаци Др Владимир Вулетић је рођен године у Шапцу где је завршио Основну школу Јанко Веселиновић и Шабачку гимназију. Током основне школе и гимназије више пута награђиван. Петоструки је победник Републичке смотре рецитатора (Велика Плана, 1989, Ужице, 1991, 1993, 1995, године). Бавећи се аматерски глумом у Драмском студију Шабачке гимназије, године освојио прву награду за укупно најбоље глумачко остварење на 37. Републичком такмичењу аматерских позоришта Србије у Кули. Правни факултет Универзитета у Београду уписао јуна године и на истом дипломирао јуна године као најбољи студент генерације. Током основних студија на Правном факултету више пута награђиван: добитник је четири годишње награде Правног факултета за постигнут успех у студирању, награда за најбољег студента из фондова Београдске банке, Народне банке Србије, Краљевског дома Карађорђевића и Универзитета у Београду. Био је стипендиста Владе Републике Србије и Краљевске Норвешке амбасаде у Београду за постигнут успех у академском стицању знања. Троструки је победник Такмичења у беседништву на Правном факултету у Београду (1998, 2000, године), двоструки победник Савезног такмичења правних факултета у беседништву (Ниш, 2000, Београд, године) и троструки

2 победник Међународног тамичења у беседништву Sirmium - Lux Verbi (Сремска Митровица, 1998, 2000, године). Октобра године уписао последипломске студије на Правном факултету у Београду на смеру правноисторијских наука. Децембра године одбранио семинарски рад последипломских студија под називом Сабинијанци и прокулеанци. Марта године изабран у звање асистента приправника за ужу научну област Римско право на Правном факултету Универзитета у Београду. Поред матичног предмета, руководио је вежбама и из предмета Национална историја државе и права, Општа правна историја (сада Упоредна правна традиција) и Реторика. Новембра године одбранио магистарску тезу под називом Одговорност продавца за физичке недостатке ствари у класичном римском праву. Јула године одбранио са одликом докторску дисертацију под називом Заштита права купца допринос римског класичног права развоју европског приватног права. Јуна изабран за асистента Правног факултета за ужу научно-наставну област Римско право, а марта године изабран за доцента. Током последипломских студија године користио је стипендију за студијско усавршавање Правног факултета Универзитета Тјулејн из Њу Орлеанса (Tulane University School of Law, New Orleans - USA) у оквиру Летње школе поморског и упоредног права на Родосу (Грчка). Сарадник je на факултетском пројекту Развој правног система Србије и хармонизација са правом ЕУ (правни, економски, политички и социолошки аспекти) античка правна историја и њен значај за модерно право. На конкурсу у организацији Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeiten (GIZ) и Center for South East European Law Schools (SEELS), докторска дисертација му је увршћена у 20 најбољих у региону у области приватног права, чиме му је омогућено учешће и излагање својих научних резултата на Првом Post-Doc. Колоквијуму из приватног права, у Загребу, септембра Секретар Катедре за правну историју Правног факултета Универзитета у Београду био је у два мандата ( ), члан је Forum-а Romanum-а Клуба љубитеља римског права и антике и члан Institutio oratoria-е Центра за беседништво (НВО Београд). У јануару године, на предлог Скупштине Привредне коморе Србије (ПКС), Влада Републике Србије га је именовала за заменика председника Сталног избраног суда унутрашње арбитраже при ПКС и ту функцију је обављао до јануара године. У децембру године, на годишњој Редовној скупштини, изабран је за председника Надзорног одбора Фудбалског клуба Партизан, док је на Ванредној скупштини ФК Партизан, 24. октобра године изабран за потпредседника клуба на мандатни период од пет година. Члан је и Управног одбора Југословенског спортског друштва Партизан, представник ФК Партизан и Фудбалског савеза Србије при Court of Arbitration for Sport (CAS, Lausanne, Switzerland) и при UEFA Headquarters (Nyon, Switzerland).

3 Говори и пише на енглеском језику, а служи се немачким и латинским. II Објављени радови у часописима категорије М51 (минимум 5). Кандидат, др Владимир Вулетић, је, у периоду од првог избора у звање доцента до поновног избора, објавио више научних и стручних радова које ће Комисија приказати по хронолошком редоследу објављивања: 1. Облигација обавештавања и приговор несаобразности робе уговору: старо и ново у домену заштите потрошача, Право и привреда (Београд, 2011, бр.7-9, стр ), рад објављен у часопису категорије М51. Предмет овог чланка су обавезе продавца и произвођача, односно права купца регулисана новим Законом о заштити потрошача из године. Реч је о облигацији продавца да огласи све потенцијалне недостатке ствари купцу, односно гарантује за уговором наведене особине ствари, будући да је купац слабијe информисана и слабија уговорна страна уопште. Са друге стране, купцу је на располагању тзв. приговор несаобразности робе уговору, којим може да захтева од продавца да недостатак ствари отклони или да му преда другу ствар без недостатака, да захтева снижење цене или раскид уговора. Аутор настоји да укаже на видљив допринос римског класичног права данашњој заштити права потрошача, ослањајући се у првом реду на обавезу продавца у римском праву да гарантује све декларисане особине ствари (dicta et promissa), као и на едилска средства којима купци могу раскинути уговор или сразмерно смањити цену (actio redhibitoria, actio quanti minoris). Посебну пажњу кандидат посвећује покушајима српског законодавца да хармонизује права потрошача са правом ЕУ, па су анализиране најважније директиве које су послужиле као основ хармонизације (у првом реду Директива о извесним аспектима продаје потрошачке робе и повезаних гаранција). Аутор је извршио и критичку анализу Закона о заштити потрошача из године, указујући на предности Закона о облигационим односима из 1978, те подржао решења новог Закона о заштити потрошача, за који је настојао да покаже да се темељи на традицији римског права и ЗОО. 2. Развој одговорности за евикцију, Правни живот (Београд, 2011, бр. 10, том 2, стр ), рад објављен у часопису категорије М51. У овом раду, аутор покушава да истакне околности које су развијале одговорност продавца за правне недостатке ствари и евикцију у римском класичном праву. У том контексту, анализира се продавчева обавеза да на купца пренeсе тзв. мирну државину (vacuam possessionem tradere), чиме се указује да продавац одговара тек уколико би треће лице путем парнице или интердикта одузело ствар купцу и тиме му онемогућило мирну државину. Кандидат се упушта и у историјску и упоредну анализу развоја евикције у античким правним системима који претходе римском, у првом реду истичући домете Хамурабијевог законика и грчког права.

4 Анализирајући Улпијанове и Помпонијеве релевантне текстове из Дигеста, кандидат открива да је продавац одговоран и за продужење купчевог уживања на ствари, чиме потцртава тзв. имплицирану гаранцију за неометано поседовање, а основ налази у чињеници да је римска продаја отпочела у односима између Римљана и перегрина, да су се res nec mancipi преносиле традицијом, коју је перегрински претор сматрао уобичајеним начином преноса својине. Аутор настоји да укаже и на различита правна средства заштите услед евикције, у првом реду представљајући actio empti, а затим и stipulatio duplae, actio ex stipulatu, actio auctoritatis, као и тужбе из уговора засноване на bona fides (ex empto agi pose; in bonae fidei iudicis debent venire). Најзад, посебна пажња је посвећена и обавези купца да обавести продавац о почетку парнице која би могла да резултира евикцијом (litis denuntiatio) и различитим правним исходима у зависности од тока и завршетка парнице. 3. Одговорност произвођача ствари са недостатком: утицај и допринос римског права на савремена решења, Право и привреда (Београд, 2012, бр. 4-6, стр ), рад објављен у часопису категорије М51. Предмет овог чланка је анализа дотадашњих решења у домену одговорности произвођача ствари са недостатком у упоредном и српском праву, уз посебан осврт на решење у Закону о заштити потрошача из године. Истовремено, аутор настоји да покаже значајан допринос римског права развоју овог института у целини, акцентујући домете класичног и Јустинијановог права. Анализирајући Лабеонов фрагмент из Дигеста, кандидат истиче да се види да Лабеон не инсистира на изричитој гаранцији dicta et promissa. Продавац, према њему, не мора да дá гаранцију да је пловило подобно за употребу; напротив, уколико жели да не буде одговоран за неисправност пловила, мора посебно искључити своју новчану обавезу која би била условљена са actio quanti minoris aestimatoria. Следтсвено овоме, аутор закључује да изгледа како је продавац у начелу одговоран за све недостатке, чак и за оне скривене, за које није ни знао да постоје. Једини начин да ограничи своју одговорност је изричит исказ да не одговара за неки потенцијални недостатак. Ово је. верује аутор, јасан показатељ у ком правцу је деловало класично римско право. Тамо где су остала процесна средства показивала недостатке у примени или при доказивању купчевог права заштите, класична римска јуриспруденција реаговала је елегантно: искористила је клаузулу ex fide bona да би проширила дејство actio empti. Наиме, позивајући се на ову клаузулу, купац није морао више да доказује долозност продавца, него је процес био потпуно обрнут: продавац је тај који је у обавези да искључи своју одговорност, тако што ће изричито негирати све недостатке ствари, било да су видљиви или латентни. То, по кандидату, није све. Продавац је сада одговоран чак и за оне недостатке за које ни знао, што његову одговорност објективизира а купца поставља у неупоредиво бољи положај него раније. Ово проширење заштите права купца било је изводљиво управо уз помоћ actio empti и њеног мотора клаузуле ex fide bona.

5 Критички сагледавајући европску Директиву о одговорности произвођача ствари са недостатком 85/374/EЕC (1999/34/EC) и наш одговарајући закон из године, аутор се залаже за приступ опрезног и критичког транспоновања европских прописа у наш правни систем. У том погледу, поздравља одлуку српског законодавца да у Закон о заштити потрошача уврсти решења из Закона о облигационим односима, истовремено баштинећи и тековине римског права. Угледање на ЗОО и раскид са некритичким транспоновањем директива Европске уније најбоље се огледа у решењу предвиђеном за одговорност произвођача. Она је, према слову закона, дефинисана једноставно и прецизно, изгледа, баш као и у ЗОО: Произвођач одговара за штету насталу од производа са недостатком без обзира на то да ли је знао за недостатак. Види се да се законодавац определио за објективно постављену одговорност произвођача, усвајајући решење које је већ постојало у Закону о облигационим односима, а и у римском праву. Најзад аутор закључује да је овако предвиђеним решењима, наш законодавац коначно удовољио оправданим захтевима струке да се дословно и догматски не инплементирају европска решења, пре него што се обрати пажња на квалитетне одредбе постојећих закона, у првом реду Закона о облигационим односима. Можда је поступак законодавца, иако доцкан, добар показатељ како би ваљало даље ићи у реформама и усаглашавању нашег правног система са земљама Европске уније. 4. "Латински нотаријат: темељи и изградња, Правни живот (Београд, 2012, бр. 12, том 4, стр ), рад објављен у часопису категорије М51. Народна скупштина Републике Србије је године донела Закон о јавном бележништву, чиме се Република Србија сврстала у ред држава које примењују тзв. латински типа нотаријата. Имајући у виду особености латинског типа нотаријата који укључује екслузивност службе (јавни бележник не може обављати другу функцију) и извршност (нотарски обрађена исправа, под одређеним условима има снагу извршне исправе) аутор је настојао да утврди корене на којима почива овај тип нотаријата. Предмет овог рада је упоредна, историјска и нормативна анализа настанка и развоја тзв. латинског типа нотаријата и његовог утицаја на модерне правне системе држава Европске уније. Аутор настоји да, нијансирајући најзначајнија достигнућа, укаже на зачетке нотарске службе у државама клинописног права и Грчке. Посебна пажња посвећена је јавном бележништву у Риму, од класичног до Јустинијановог права, а аутор истиче став да је тек у оквиру овог правног система утемељена нотарска служба као јавна функција која, под одређеним условима, саставља акта са снагом извршне исправе. У том контексту анализиран је рад римских табелиона и промена које је Јустинијан увео у њихов рад. Аутор у оквиру рецепције римских решења у први план ставља искуства и достигнућа правне школе у Болоњи, која представља инспирацију даљих средњовековних решења, пре свега у Шпанији, Француској, Немачкој и Италији. Повлачећи вековима дугу линију нотарске службе у европским државама,

6 аутор на крају изводи закључке који се темеље на његовим досадашњим премисама: римско право је темељ на којем је изграђен правни систем модерне Европе и показатељ пута настанка европског приватног права. 5. Ко нема очи за гледање, има очи за плакање: антички заметак обмањујућег пословања у савременој домаћој легислативи, Право и привреда (Београд, 2013, бр. 4-6, стр ), рад објављен у часопису категорије М51. Закон о заштити потрошача Републике Србије из године регулише питање непоштеног пословања, у првом реду обмањујућех и насртљивог пословања, изричито га забрањујући. Пратећи Директиву Европске уније о непоштеним пословним праксама, наш законодавац инсистира на објективној одговорности трговца за свако пословање којим обмањује просечног потрошача, наводећи га, при том, да донесе економску одлуку коју иначе не би донео. Радња обмањујућег пословања према нашем закону може бити активна, када трговац даје нетачне податке о природи производа, или пасивна, уколико ускраћује битне информације о производу које могу бити од значаја за потрошачеву одлуку. Аутор у овом раду настоји да покаже да идеја модерних закона из ове области није нова, већ да се, у доброј мери, темељи на достигнућима античких правних система, а пре свега римског права. У прилог својој тези анализира право античке Грчке и Едикт римског курулског едила из Јустинијанових Дигеста, истичући бројне примере и решења која кореспондирају са савременим правним регулативама. То се најпре односи на римски концепт dicta et promissa у одговорности продавца као и на недостатке робова или стоке оличене у синтагми morbus et vitium. На основу ових резулатата, аутор настоји да истакне и подвуче своју основну идеју да је римско право темељ и извориште модерног европског и српског приватног права. Римска јурсипруденција је зачела идеју одговорности продавца за недостатке природе ствари која умањује или у потпуности поништава њену употребну вредност, као и одговорност за активно довођење у заблуду купца или прикривање информација од значаја за његову економску одлуку. Заједничко правничко мишљење и закључивање на традиционалним универзалним вредностима римског права, пут су и евентуалне хармонизације домаћег и европског права у целини. 6. Што се здраво роди, вријеме потврди: 125 година Богишићеве кодификације у светлу доприноса римског права, Правни живот (Београд, 2013, бр. 10, том 2, стр ), рад објављен у часопису категорије М51. Предмет овог рада је ауторов покушај да се, поводом јубилеја, још једном истакне допринос и значај Општег имовинског законика за Црну Гору из године и непролазна слава његовог редактора Валтазара Богишића. Кандидат настоји да понуди један нови поглед на кодификацију у целини и посебно осветли њене делове који се односе на уговор о продаји. У том настојању,

7 истиче утицај римског права на Богишића, као припадника историјскоправне школе рецепције. Истовремено, анализирајући одређене чланове кодификације, аутор истиче темељне вредности Законика које су уграђене и у савремене токове института заштите права потрошача. У том контексту аутор посебно издваја кореспондирање римског и Богишићевог концепта по питањима консенсуалности уговора о продаји, начела periculum est emptoris, culpa levis in abstracto, mortus redhibetur, питања долозности поступања продавца (по Богишићу "зла лукавства продавчева"), концепта знатног недостатка. Посебна пажња посвећена је римским додатним споразумима уз уговор о продаји (pactum discipletentiae, in diem addictio, pactum de retroemendo, pactum de retrovendendo) који су своје место у готово неизмењеном облику нашли у Богишићевом делу. Баштинећи изворне и универзалне вредности римског права, за аутора је Општи имовински законик за Црну Гору у свету правне науке оно што и Горски вијенац у књижевности и тиме парафразирајући синтагму о ништавости уговора истиче непролазност и величину Богишићевог законика. III Радови са међународног научног скупа објављени у целини категорије М31 или М33 (минимум 1): 1. Европски грађански законик: pro et contra, Зборник радова са међународнопг саветовања правника у Будви (Београд, 2011, стр ), рад са међународног научног скупа објављен у целини, категорије М31/M33. Овим чланком аутор анализира актуелну и горућу тему унутар Европске уније која се односи на потребу уједначавања европског приватног права, доношењем јединственог грађанског законика. Напори за практично остваривање ове идеје, започели су радом професора Оле Ланда, у другој половини прошлог века, који је, дефинишући Принципе европског уговорног права, ударио темеље за озбиљно приступање потенцијалном доношењу законика. Аутор настоји да истакне и допринос UNIDROIT Принципа међународних привредних уговора у пет потенцијалних праваца хармонизације европског приватног права. Иако је питање европског јединственог законодавства у овој области пре свега политичко, правници се споре да ли је Европи уопште неопходан један такав документ. Отварајући критичку полемику, аутор истиче и оштро супротстављене теорије Алана Вотсона (о тзв. правним трансплантима) и канадског професора Пјера Легранда о одсуству било какве потребе за хармонизацијом приватног права у целини. При том, кандидат се не устручава да у овој познатој полемици истакне и свој оригинални став о могућности тзв. наднационалног, неауторитативног, академски утемељеног метода хармонизације, оличеног у доприносима класичне римске јуриспруденције и средњовековних правника.

8 2. Seller liability for legal defects of things (Country report for Serbia), Civil Law Forum for South East Europe - Collection of studies and analyses Second Regional Conference (ur. Thomas Meyer, Christa Jessel-Holst и други, Skopje, 2012/1, str ), рад са међународног научног скупа објављен у целини, категорије М31/M33. Ово је рад, на енглеском језику, који је публикован у оквиру Друге сесије Грађанскоправног форума за Југоисточну Европу, која је одржана у Скопљу године. Аутор је, као један од референата за Србију, настојао да представи релевантне одредбе Закона о облигационим односима из године које се тичу правних недостатака ствари код уговора о продаји. Истовремено је указана веза са одговарајућим решењима која су историјски утицала на редакторе ЗОО и посебно је истакнута улога римске класичне јуриспруденције. У раду је значајна пажња посвећена и одговарајућој судској пракси, те су у првом реду исцрпно анализиране пресуде Окружног суда у Ваљеву од 20. септембра године и врховног суда Србије од 28. јуна године. 3. Место новог Грађанског законика Србије у европској правној традицији, Зборник радова са међународног саветовања правника у Будви (Београд, 2012, стр ), рад са међународног научног скупа објављен у целини, категорије М31/M33. Историјском упоредноправном и догматском анализом, аутор у овом раду настоји да укаже на органске везе између најважнијих грађанских законика у 19. веку у Европи, посебну пажњу посвећујући настанку, доприносу и резултатима Српског грађанског законика из године. Имајући у виду одлуку Владе Републике Србије да оформи Комисију за израду новог Грађанског законика Србије из године, аутор покушава да истакне правце и стратешка идејна решења која би била од користи редакторима при изради нацрта Законика. У том погледу, кандидат се дотиче неколицине европских грађанских законика: француског Code Civil из године, аустријског Allgemeines Bürgerliches Gesetzbuch из године, холандског Burgerlijk Wetboek из године, италијанског Codice Civile из године и немачког Bürgerliches Gesetzbuch из године и Швјацарског законика о облигацијама из Узимајући за пример правила о ништавости правних послова у грађанским законицима, аутор открива да она имају извориште у конституцији императора Теодосија Lex non dubium, који је увео забрану свих транскација contra bones mores већ раније усвојену од стране римских правника и императора. Међутим, пажљивијом анализом грађанских модерних законика, могуће је, тврди кандидат, утврдити неке од "варијација на тему". Тако се Швајцарски законик о облигацијама односи на "уговоре са противправним садржајем", а Немачки грађански законик на "правне акте који крше законску забрану". Француски и Италијански грађански законици повезују ништавост противправних и неморалних уговора са својим чувеним концептом каузе, која потиче из средњовековне правне науке, иако се

9 настанак везује за два фрагмента из Дигеста. Немачки, Аустријски и Швајцарски грађански законик садрже посебне одредбе које се баве зеленашким трансакцијама, а АГЗ и даље предвиђа римски институт laesio enormis, такође изведен из једне од императорских конституција Теодосија. С друге стране Наполеонов кодекс не предвиђа само трансакције забрањене законом и супротне начелу савесности и поштења, него и оне супротне јавном поретку. Холандски грађански законик садржи сличну одредбу. Већина законика наводи да су такви уговори ништави. Међутим, немачко право показује нешто већи степен флексибилности када су овакви уговори у питању. Такви уговори су ништави, осим ако се законом не утврди другачије. Слично правило важи и у холандском праву. Овај флексибилан приступ, закључује аутор, у потпуности кореспондира са правилом римског права пре него што је Теодосије донео Lex Non dubium. На основу неколицине анализираних примера, аутор јасно изводи органску везу и истиче место новог Грађанског законика Србије у европској правној традицији као достојног настављача Хаџићевих и доцније Константиновићевих идеја. 4. Настанак и развој римске продаје - тријумф начела консенсуалности, HARMONIUS - Journal of Legal and Social Studies in South East Europe (Београд, год.1, бр.1, 2012, стр ), рад са међународног научног скупа објављен у целини, категорије М31/M33 У овом раду аутор настоји да укаже на настанак, правну природу и развој римског уговора о продаји. Анализирајући у првом реду продају преткласичног права, аутор повлачи линију развоја од реалне манципацијске до класичне консенсуалне, при том супротстављајући опречне ставове у литератури посвећене овом питању. Ослањајући се на контроверзе у мишљењима класичних римских правника, оличених у правним школама сабинијанаца и прокулеанаца, анализирајући изворе из Дигеста, аутор настоји да развеје уврежену доктрину о тзв. превеликом римском формализму. Уговор о продаји прави је пример тријумфа начела консенсуализма, у којем аутор налази основ за тврдњу да је у класичном периоду римско право више лишено формализма него ли модерно право. Постављеном анализом, указује се, коначно, на темељне вредности римске продаје и допринос римског класичног права савременим тенденцијама у регулисању међусобних престација уговорних страна. Тако аутор износи закључак да је развој уговора о продаји у великој мери последица интервенције државе и њених органа у случајевима очигледне злоупотребе или неправде, која интервенише у односе између продавца и купца. С обзиром на особине битних елемената уговора о продаји (поготову цене) и врло честих ситуација у којима су продавци, у већој или мањој мери, покушавали преварним радњама да присвоје већу корист, као и чињенице да су се у овој улози најчешће јављали перегрини а са друге стране римски грађани, условило је реакцију државе. Магистрати су имали један нови изазов: у оквиру постојећег правног поретка изнаћи нова решења која га формално неће мењати али која ће га,

10 суштински, имајући у виду обим и радикалност нових решења, прилагодити новим потребама друштва. Мешовити карактер actio auctoritatis, као и чињеница да својина на купца неће прећи простом традицијом, ако он или не плати цену или не остави реално или персонално обезбеђење да ће то учинити само су неки од показатеља живе интервенције магистрата у остваривању и заштити права и обавеза обеју уговорних страна. 5. Caveat Venditor: Roman Wind In The Sails Of Modern Protection Of Buyers In Serbian Law, New Perspectives Of South East European Private Law (ur. Thomas Meyer, Christa Jessel-Holst и други, Skopje, 2012, стр ), рад са међународног научног скупа објављен у целини категорије М31/M33. Рад, публикован на енглеском језику, у оквиру Другог Post. Doc. Колоквијума одржаног у Загребу године, у први план истиче оригиналну ауторову идеју o домашајима класичне римске јуриспруденције у вези са физичким латентним недостацима ствари код уговора о продаји. Кандидат у овом раду износи три важне хипотезе којима настоји да укаже на другачији приступ досадашњем поимању одговорности продавца за фактичке мане ствари. Оне се односе на питање правичности цене и института invicem se circumscribere, улоге курулског едила у формирању имплициране објективизиране одговорности продавца комбинацијом са клаузулом quidquid dare facere oportet ex fide bona (што је неретко приписивано тек Јустинијановом времену) и утицаја римске јуриспруденције и њених решења на потоње модерне грађанске законике, у првом реду истичући решења из Закона о облигационим односима и Закона о заштити потрошача. У настојању да објасни значај римске јуриспруденције, аутор потрцтава делатност старих правника (veteres) чије су идеје утицале да у интенцији формуле судија сада бива упућен да суди тако да процени све оно што тужени дугује на основу добре вере. Проширење интенције формуле клаузулом ex fide bona омогућава судији да, приликом одређивања пресуде, води рачуна о свим приговорима купца као туженог, који могу битно утицати на исход суђења. Он је сада слободан да самостално размотри тужбени захтев и да процени, у складу са добром вером, да ли је и у коликој мери само потраживање засновано. У овом смислу officium судије је проширен од пуког примењивања чињеница из формуле на процену оправданости тих чињеница ex fide bona. Истичући дејство едилске редхибиторне тужбе, аутор закључује да је одговорност продавца објективна, јер се полази од необориве претпоставке (praesumptio iuris et de iure) да сваки продавац познаје особине ствари коју продаје. На тај начин, кандидат жели да акцентује нови приступ који се разликује од традиционалног да је купац тај који "треба да се пази" (caveat emptor) јер се то пре може и мора очекивати од продавца (caveat venditor). Дејство actio redhibitoria се у класичном праву, изгледа, приближава дејству повратка у пређашње стање (restitutio in integrum).

11 Најзад, утицај римског концепта имплициране одговорности продавца, аутору је послужио за извођење паралеле са савременим решењима одговорности произвођача ствари са недостатком и решењима утканим у релевантне законске оквире. 6. "Јустинијанова кодификација лична карта правног идентитета Европе, HARMONIUS - Journal of Legal and Social Studies in South East Europe (Београд, год.2, бр.1, 2013, стр ), рад са међународног научног скупа објављен у целини категорије М31/M33. Предмет овог рада је покушај да се укаже на место, величину и значај Јустинијановог Corpus Iuris Civilis-a, не само у оквирима римског царства, него превасходно у средњовековној рецепцији римског права у Европи. У раду је осветљена личност овог римског владара, друштвене и политичке прилике у царству које су претходиле доношењу зборника, његов однос према Трибонијану и кодификаторском раду. У том контексту истичу се мотиви за рад на кодификацији, системска анализа рада комисије задужене за њену израду и посебно начин на који је изузетно обиман посао окончан за релативно кратко време. Аутор се посебно бави питањем на који је начин Јустинијанова кодификација допрла до територија широм Европе и толико утицала на развој правне мисли, па, речима Питера Стејна "и средњовековно и модерно европско право плове под Јустинијановом заставом", пре свега имајући у виду хронолошке околности момента пада Западног римског царства. У том контексту осветљена је улога школа које су се бавиле рецепцијом римског права. Аутор настоји да своје основно опредељење базира на раду школе у Павији и посебно школа глосатора и коментаторa. Међутим, према мишљењу аутора, правна школа у Болоњи има најистакнутије место у препознавању, уобличавању и ширењу изванредних решења римских правника оличених превасходно у Дигестама. У прилог овим тврдњама, аутор настоји да укаже на универзалне вредности и тековине рада римских класичних правника и њихових правних решења, која поново истичу своју непролазну актуелност и применљивост, што, сматра он, може бити један од праваца којим се може поћи путем унификације модерног европског приватног права. IV Радови са научног скупа од националног значаја објављени у целини категорије М61 или М63 (минимум 1): 1. Из грмена великога лафу изаћ трудно није: римски темељи заштите потрошача у погледу неправичних уговорних одредби и забрана насртљивог пословања, Право и привреда (Београд, 2014, стр ), рад са научног скупа од националног значаја објављен у целини категорије М61/M63.

12 Закон о заштити потрошача из године посебну пажњу посвећује механизмима заштите потрошача у случају насртљивог пословања и остваривању права из уговора који садрже неправичне одредбе. У том контексту, инсистира се на ништавости свих неправичних уговорних одреби, у првом реду оних које за последицу имају значајну несразмеру у обавезама уговорних страна на штету потрошача, околност да се извршење уговора значајно разликује од онога што је потрошач основано очекивао, или извршење уговорне обавезе оптерећује потрошача без оправданог разлога. Са друге стране, Закон потрошача штити и од тзв. насртљивог пословања, односно сваке ситуације у којој трговац узнемиравањем и принудом, укључујући физичку принуду или недозвољени утицај, нарушава или прети да наруши слободу избора просечног потрошача. Аутор настоји да у овом раду, анализирајући актуелна законска решења, укаже на њихов темељ у дометима римског класичног права. У том погледу, истичу се домашаји римске класичне јуриспруденције у погледу испуњења уговора о продаји у вези са предметом и ценом, као битним елемнтима овог уговора. Истовремено, аутор указује на јасну везу између римског класичног и Јустинијановог права у погледу регулисања заштите услед принуде, са модерним институтом насртљивог пословања и аналогних права потрошача. Закључује се, при том, да нашем законодавцу није било превише тешко да ова питања квалитетно уреди, имајући у виду класични узор, па тако, цитирајући Његоша, из грмена великога лафу изаћ трудно није. 2. Сто седамдесет година Законика за Књажевство Србско и његова улога у европској правној традицији, Правни живот (Београд, 2014, стр ),.), рад са научног скупа од националног значаја објављен у целини категорије М61/M63. У години у којој се обележавало 170 година од доношења Грађанског законика за Књажевство Србију, наша држава се суочавала са поразном чињеницом да је, премда четврта држава Европе која је изнедрила свој грађански законик, данас једна од ретких која га нема. Аутор настоји да у овом раду истакне допринос српске грађанске кодификације из године у европској правној традицији, оличеној на идејама и домашајима класичне римске јуриспруденције, средњовековног ius commune, и заједничког правничког мишљења (communis opinio doctorum) којем је припадао и главни редактор овог законика Јован Хаџић. У том контексту уочљиви су напори кандидата да укаже на неколико најважнијих примера у СГЗ који недвосмислено подвлаче непрекинуту нит јединствене правничке логике од Јустинијана до савремених настојања, оличених у раду Комисије за доношење новог Грађанског законика Србије. Аутор посебно наглашава утицај СГЗ у европској правној традицији у целини, наглашавајући да је он послужио као инспирација новом таласу настајања грађанских законика на тлу Европе. Доношење Немачког грађанског законика подстакло је нову ревизију Аустријског грађанског законика, која је извршена у три фазе током Првог светског

13 рата, што је инспирисало и Грке за кодификацијом свог грађанског права. Тако се и Грчки грађански законик донет (ступио на снагу године) сматра делом немачке правне породице. Истој правној породици припада и Швајцарски грађански законик из године, премда се мора признати да је део који се односи на облигационе односе из године, у многим аспектима оригинална творевина. Швајцарска искуства утицала су на Италијане приликом састављања новог грађанског законика из године а да нису начинили радикалан раскид са француском правном традицијом. Томе ваља, сматра аутор, додати и утицај швајцарског права на Турски грађански законик, оличеног у његовом главном редактору, као швајцарског ученика. Кандидат овим у први план истиче непролазне вредности Хаџићеве кодификације, Његошевим цитатом: Вјечна зубља вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи. 3. Зашто Српски грађански законик није правни трансплант уговор о продаји и куповини, Српски грађански законик 170 година (ур. М. Полојац, З. Мирковић, М. Ђурђевић, стр ) У овом раду, наменски писаном за потребе обележавања 170 година од доношења Грађанског законика за Књажевство Србију, који је Правни факултет обележио пригодним зборником, аутор је одлучио да се супротстави владајућим ставовима о неоригиналности СГЗ-а, ставовима да је реч о скраћеном преводу АГЗа, и, посебно, полемишући са теоријом правних транспланата проф. Алана Вотсона, која се неретко примењивала на ову грађанску кодификацију из године. Најпре описујући карактер, образовање, интелектулани склоп и начин закључивања главног редактора Јована Хаџића, инсистирајућио на његовом одличном познавању римског права и латинског језика, аутор дозвољава питање није ли могуће да Хаџић, при изради законика, пред собом, поред других књига, стручне литературе и текста АГЗ-а, није пред собом могао имати и Јустинијанова Дигеста, или бар стручни литературу из области римског права, класичног или пандектног. Развијајући даље своју тезу, аутор се бави уговором о продаји као сликовитим и упечатљивим примером који доказује утицај француског права на решења у Српском грађанском законику. Ово се, најпре, односи на правне недостатке ствари, питање капаре као одустанице, и интересантног правног института тзв. изазивачке парнице, као превентивног деловања купца услед потенцијалне евикције. Кроз анализу ових примера, аутор закључује да у СГЗ има значајан проценат решења која потпуно одударају од оних у АГЗ, који се, према већини ставова, узима као једини изворник. Међутим, кандидат се у раду пита откуда у једном "правном транспланту" аустријске кодификације примеса из француске? Да ли је, можда, Хаџић користио и рад који је учинила Захаријадесова комисија? Није ли, у том случају, вероватно да је користио и Јустинијанова Дигеста? Његов закључак у први план истиче утицај заједничког правничког мишљења темељеног на римском праву које је, несумњиво, оставило снажан утисак и на потоње законодавце.

14 V Радови објављени у часописима категорије М24: 1. Ius commune Europaeum: нови термин за старо решење, Анали Правног факултета у Београду (Београд, 2011, бр. 2, стр ), рад објављен у часопису категорије М24. У овом тексту аутор настоји да укаже на допринос римског права развоју средњовековног ius commune, који уједно може представљати модел за остваривање идеје јединственог европског приватног права. При том аутор указује на проблеме с којима се Европска унија у протекле две деценије суочава у покушају хармонизације приватног права, углавном централистичким методима (директивама, обавезујућим међународним уговорима, пресудама Европског суда правде и Европског суда за људска права). Најпре се анализира настанак и развој средњовековног ius commune, општег правног система на тлу читаве Европе. При том, аутор одбацује све покушаје ограничења овог појма, инсистирајући на томе да није реч о самодовољном, заокруженом правном систему, већ о концепту који представља размену идеја, искустава, аргумената и правних решења темељених на истом извору - римском праву. У том погледу, аутор истиче значај Јустинијанове кодификације и њеног тумачења, првенствено од стране глосатора и коментатора. кандидат исправно истиче да идеалистички делује посматрање средњовековног ius commune као потпуно заокруженог правног система, јасно дефинисане структуре и опште прихваћености. Пре би се могло рећи да оно представља заједнички дух права, јединствену правну културу која је полазила од античких римских и грчких принципа, који су и били common core тадашњег времена. У суштини, примећује аутор, све до времена usus modernus pandectarum у XVII и XVIII веку, читава образована Европа је чинила јединствену културну заједницу. Право је било неодвојиви део те европске културе. Правници који су се образовали у једној држави могли су имати важне функције у другим државама. Не би се стога могло говорити, како аутор поентира, о правом заједничком правном систему у Европи, већ је реч, чини се, о заједничком правном мишљењу, својеврсном communis opinio doctorum, које својим ауторитетом развија опште право у европским земљама. Тај специфичан заједнички правни дух, прожимајући развијене државе Европе, чини да професори слободно предају на катедрама разних земаља, да студенти слободно студирају широм Европе, да мешање традиција, правних система и вредности, створи један заједнички оквир у којем се допуњују заједничке особине права националних држава. Значајна улога правне школе у Болоњи анализиран је у овом раду кроз призму тзв. италијанског начина мишљења (mos docendi italicus) оличеног, првенствено, у системском тумачењу оригиналних и глосираних текстова под именом "брокард". Улога школе у Болоњи додатно је наглашена слободним кретањем и разменом професора и студената широм Европе, што је подстицало утицај римског права, чак и у земљама common law-a, о чему су дуже време владале бројне предрасуде.

15 Аутор настоји да понуди нове аргументе у корист основне тезе да је римско право у великој мери утицало и на те земље, као и да је концепт средњовековног ius commune можда решење за модерне проблеме хармонизације европског права, популарно названог ius commune Europaeum. 2. "Дух римске правне науке као темељ европских интеграција Србије, Српска политичка мисао бр. 48, 2/2015, стр , рад објављен у часопису категорије М24. У савременом процесу европских интеграција и хармонизације националних законодавстава са правом Европске уније неретко се истичу идеје по којима Србија у тај процес треба да уђе водећи рачуна о свом националном идентитету и дигнитету. У том погледу, реформа правосудног система, често аргументовано критикована од стране научне и стручне јавности, налази се у кључним поглављима на путу преговора које Србију очекују у блиској будућности. Аутор је става да наш законодавац у значајној мери некритички и догматски интегрише одређене препоруке Европске комисије, директиве у области приватног права, заборављајући, при том, шири друштвени контекст, традиционалне правне вредности и изворе на којима почива више векова развијани домаћи правни систем. Кандидат у овом чланку настоји настоји да понуди одговор на питање како правничка струка у осетљивом и турбулентном политичком и социјалном моменту може да одговори задатку тренутка: да изврши неопходну реформу чувајући традиционалне вредности утемељене на домашајима и решењима римског класичног права, римске јуриспруденције и потоњих законика. Анализирајући бројне универзалне и свевременске поруке из прошлости, аутор у римском праву и развоју правничке независности и дигнитета класичног периода види ненадмашни узор, лучоношу која задржава неопходну еквидистанцу између политике и струке, методологије и тумачења, не занемарујући својеврсну друштвену мисију и одговорност коју савремени правнички позив у Србији треба да баштини. 3. Претор не штити кукавице: о двоструком карактеру принуде у римском и савременом домаћем праву, Теме, бр. 39/2, 2015, стр , рад објављен у часопису категорије М24. О принуди, која је, у нашем правном систему, институт приватног и јавног права, дефинисана Законом о облигационим односима и Кривичним закоником Републике Србије, у домаћим оквирима није се довољно писало. У раду аутор настоји да се правноисторијски, упоредноправно и социјалнополитички, али и нормативно, ослањајући се на филолошку анализу текстова, осветли и анализира овај прилично контроверзан правни институт. При том, основна намера кандидата је двојака. Прво, тежи се детаљном представљању настанка и развоја ове правне установе у римском праву, уз неопходно истицање друштвено-политичких

16 околности које су до тога довеле. Аутор потом истиче питање консензуса, као темељног елемента за настанак уговора и односа унутрашње и изјављене воље, критикујући доминантан став у романистици да је у класичном римском праву преовлађивало начело coactus voluit tamen voluit. Истовремено, посебну пажњу посвећује условима под којима оштећена страна може користити инструменте заштите. При том инсистира на објективизираној улози страха као једног од најважнијих услова постојања принуде и нуди аргументе у прилог тези да је већ римско право успоставило начело оправданог страха, које је савремено право доследно усвојило. Аутор настоји и да укаже на међусобни однос механизама заштите од принуде у римском праву, истичући тезу да реституције и тужба нису функционисале одвојено, већ да је тужба имала реститутивну улогу. Друго, у нормативној анализи института принуде у савременом домаћем праву, аутор покушава да повуче линију утицаја између решења римске јуриспруденције и домаћег законодавства, истичући бројне и видљиве примере ове рецепције. Посебно се истиче двоструки карактер принуде, у римском праву као мане воље и приватног преторског деликта, а у домаћем као јавноправног и приватноправног института. Рад представља још један прилог ауторовој тежњи да се римско право посматра као жив, динамичан и актуелан систем, који, у савременим настојањима хармонизације правног система Европске уније, може још увек бити од користи. VI Научна монографија из области за коју се кандидат бира: Монографија Римска класична јуриспруденција дилеме и правне контроверзе у Гајевом делу, Београд Ово дело монографског карактера се бави темом која је до сада, на овим просторима, била неоправдано запостављена. У свом досадашњем научном опусу аутор је настојао да успостави везу између римског и савремених права у погледу доктринарног утицаја. Овај приступ примењује како у ранијим радовима тако и у овој монографији. Први пут у региону је објављено једно свеобухватно, синтетичко дело које се искључиво бави правним контроверзама које су решавале сабинијанска и прокулеанска школа. При том је у питању веома захтевна и сложена тема коју је аутор свестрано обрадио и изнео своје уверљиве закључке. Монографија обухвата укупно 215 страница. Подељена је на 19 глава након којих следи обиман закључак и списак извора и литературе. У уводним главама монографије аутор разматра општа питања о карактеру и природи римске јуриспруденције стављајући је у контекст достигнућа римске античке цивилизације. Даје преглед њеног развоја, почевши од старих правника из периода републике - veteres, ослањајући се највише на чувени текст Помпонија о историји римског права (Pomponius libro singulari enchiridii) уврштен у прву књигу Јустинијанових Дигеста. Затим се осврће на период настанка двеју школа у раном принципату, представља биографије римских јуриспрудената, најважнијих

17 представника школа сабинијанаца и прокулеанаца, као и оних који нису припадали нити једној од двеју школа. Централни део монографије почиње излагањем о појединим контроверзама. Аутор се ограничио да продубљено анализира петанаест правних контроверзи које је изнео Гај у својим Институцијама уз аргументацију да је то довољно репрезентативан узорак узет из извора који припада класичном римском праву, дакле времену у којем су ти правни спорови међу правницима и настали. Овај аргумент аутора се може уважити пре свега ако се узме у обзир чињеница да је број контроверзи велик и да у нашој литератури претходно није било оваквог покушаја. Осим тога, изабране контроверзе покривају широк спектар института из различитих грана римског приватног права. Спорови које је аутор узео у разматрање су у вези са следећим институтима: actio noxalis, noxae deditio, утврђивање понолетства, res mancipi, specificatio, derelictio, actio Publiciana, servus communis, datio in solutum, novatio, stipulatio in favorem tertii, nomen transscripticium, emptio-venditio у оквиру које се анализирају две познате контроверзе и то да ли цена мора бити у новцу (pecunia numerata), као и да ли мора бити одређена (pretium certum). Следи расправа везана за mandatum а последња анализирана контроверза тиче се condicio impossibilis. Аутор је учинио значајан напор да о петнаест различитих института грађанског права које су своје место нашле у Гајевом уџбенику научно проговори користећи знатну класичну и савремену библиографску грађу. При том се не ограничава на општа дела већ настоји да рад обогати монографским јединицама које се посебно баве сваким од анализираних института. Аутор у начелу примењује следећу шему приликом излагања сваке од контроверзи: најпре даје опште информације о институту у оквиру којег је спор настао, затим формулише спорно питање, осврће се на интерпретације у романистичкој литератури уз критички осврт. Затим апстрактно формулисано спорно питање конкретизује кроз могући пример у пракси, уз претпоставку да се заинтересовани грађанин, актер у спорном правном односу, обратио правницима једне и/или друге правне школе тражећи миљење односно правни савет. Овај реконструисани правни савет изнет је као логички силогизам који показује начин правног резоновања представника дотичне правне школе. Горепоменута шема по којој аутор излаже поједине изабране контроверзе, предстаља посебан квалитет овог рада, а већина овако насталих малих расправа је озбиљан допринос разумевању начина правничког резоновања у класичном римском праву. Монографија завршава обимним закључком у којем се аутор критички осврће на покушаје романиста да сведу особености супротстављених школа на један заједнички именилац, тражећи фундаменталне и суштинске разлике међу њима и доследност у њиховим правним ставовима. Аутор је уложио хвале вредан напор да на продубљен начин и ефектно представи рад класичних римских правника и њихову вештину спајања теорије и праксе. Оправдано истичући да су контроверзе проистицале из правне праксе, из стварних правних спорова и у вези с питањима клијената, он показује како се, у вези с конкретним правним питањем, примењивала топичка аругументација, логичка дедукција и како су се употребљавала правила реторике у правним споровима. Овиме је, на један нов, занимљив и илустративан начин приближио

18 поступак резоновања римских правника, један од најважнијих разога због кога римско право не губи своју актуелност ни након два миленијума. Од утицаја је и чињеница да аутор овом монографијом настоји да римско право оживи и укаже на његов актуелни значај у сагледавању статуса Римског права у савременим наставним плановима правних факултета. У том је настојању у највећој мери успео. Комисија је мишљења да је наша романистичка литература овим обогаћена једним новим, свежим и оригиналним погледом на правничко разоновање у класичном римском праву. Осим тога ова монографија оправдава свсрисходност изучавања и указује на утицај римског права на актуелна питања савременог законодавства Републике Србије и Европске уније у целини. VII Домаћи и међународни научни скупови 1. Копаоничка школа природног права, Копаоник, Будвански правнички дани, Будва, Саветовање правника у привреди, Врњачка Бања, година Миланског едикта, Ниш, HARMONIUS-ова школа права (под покровитељством и у кооперацији са Deutsche Stiftung für Internationale Rechtliche Zusamenarbeit (IRZ)), Златибор, II регионална конференција Грађанскоправног форума југоисточне Европе (под покровитељством и у организацији Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeiten (GIZ), Скопље, Post. Doc. колоквијум из приватног права (под покровитељством и у организацији Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeiten (GIZ) и Center for South East European Law Schools (SEELS)), Загреб, Октобарски правнички дани, Бања Лука, VIII Оригинално стручно остварење или руковођење или учешће у пројекту: Кандидат, др Владимир Вулетић, је дугогодишњи сарадник на факултетском пројекту Развој правног система Србије и хармонизација са правом ЕУ (правни, економски, политички и социолошки аспекти) античка правна историја и њен значај за модерно право. Заједно са групом наставника Правног факултета, у сарадњи са Студентским парламентом Правног факултета, оснивач је Златиборске правне школе, јединственог студентског научног скупа у региону. Ова школа која већ две године ради под основном темом Преговарачка поглавља 23 и 24 у процесу европских итеграција Републике Србије, окупља студентске радове у пет научних модула који су добили имена по заслужним професорима нашег факултета: грађанскоправни модул Михаило Константиновић, кривичноправни модул Тома Живановић, јавноправни модул Слободан Јовановић, међународноправни модул Милан Бартош и правноисторијски модул Мирослав Милошевић.