Instead of an Introduction

Transcription

1

2 Уместо уводника О Првом Стеријином позорју Петнаест априлских дана, од 13. до 28, довели су Нови Сад у средиште југословенских позоришних збивања. Прослава јубилеја Јована Стерије Поповића била је повод да се организује састанак позоришних радника из читаве земље и велик позоришни фестивал. Успех обе ове манифестације пре свега је у томе што су остварене заиста као југословенске. Састанку позоришних радника присуствовали су представници скоро свих југословенских позоришта, међу њима и најистакнутија имена нашег позоришног живота. На фестивалу су учествовали, из Београда: Југословенско драмско, Народно и Београдско драмско позориште, из Загреба: Хрватско народно и Загребачко драмско казалиште, затим Словенско народно гледалишче из Љубљане, Македонски народен театар из Скопља, Народно позориште из Сарајева, Мађарска драма Народног позоришта из Суботице, Народно позориште из Зрењанина и новосадско Српско народно позориште. Изведено је укупно дванаест представа, од тога седам на Стеријине текстове (две представе Родољубаца, три Кир Јање, Покондирена тиква и Скендербег) и пет савремених домаћих драма (Цанкар, Нушић, Крлежа, Ранко Маринковић и Добрица Ћосић). Несумњив је успех и то што је идеја редовних југословенских позоришних игара и, паралелно, састанака позоришних радника, једнодушно поздрављена и прихваћена од позоришних људи и наше јавности, тако да идемо у сусрет новим Стеријиним позорјима као редовним манифестацијама југословенског позоришног живота. Ако су овогодишње игре протекле у знаку одавања заслуженог признања Стерији, идуће су окренуте савремености, овој нашој, домаћој, и по свему судећи претвориће се у велику смотру наших послератних драмско-литерарних и позоришних достигнућа. Као такво, друго Стеријино позорје обележиће се снажним подстицајем за неговање савремене домаће драме и фиксирањем резултата постигнутих на томе послу највишим признањима које смо успоставили у нашем савременом позоришном животу. На тај начин пронађене су срећне, вероватно и најефикасније мере за шире продирање савремених тема на нашу сцену, и с мнoгo добрих разлога можемо очекивати да ће се, у припремама за идуће игре, остварити нов значајан корак на путу свестраног осавремењивања нашег театра. Instead of an Introduction About the first Sterijino Pozorje Festival During those fifteen days of April, from 13 th to 28 th, Novi Sad became the centre of theatre events in Yugoslavia. Celebration of the jubilee of Jovan Sterija Popović was the occasion to organize a great meeting of theatre workers from across the country and a large theatre festival. The great success of both of these events was primarily due to the fact that they were truly realized as Yugoslavian. The meeting of theatrical workers consisted of representatives of almost every Yugoslav theatre, among them, the most prominent names in theatre life of Yugoslavia. The participants of the Festival were, from Belgrade: Yugoslav Drama Theatre, National Drama Theatre and Belgrade Drama Theatre; from Zagreb: The Croatian National Theatre, Zagreb National Theatre; Slovene National Theatre from Ljubljana, Macedonian National Theatre from Skopje, The National Theatre Sarajevo, Hungarian drama troupe of the National Theatre in Subotica, National Theatre in Zrenjanin and The Serbian National Theatre in Novi Sad. In total, twelve plays were performed, seven of which were based on Sterija s texts (two stagings of The Patriots, three of The Miser, The Swank Pumpkin and Skanderbeg) and five modern national plays (Cankar, Nušić, Krleža, Ranko Marinković and Dobrica Ćosić). The indubitable success is the fact that the idea of the annual Yugoslav theatre festival and, at the same time, the meeting of theatre workers, was unanimously welcomed and accepted by people from the theatres and the public, therefore, we are looking forward to the new Sterijino Pozorje Festivals, as well as more frequent events of Yugoslavia s theatre life. If this year's Festival was marked by paying homage to Sterija, the next one will be oriented towards modernity, our own, national, and, by all accounts, it will turn into a great review of our post-war drama, literary and theatrical achievements. As such, the second Sterijino Pozorje Festival will be marked by a strong impetus in fostering contemporary national drama and marking results achieved in this work with the highest recognitions that we have established in our contemporary theatre life. Thereby, probably the most efficient measures are established for the further breakthrough of modern themes to our scene, and we could expect, with many good reasons, that, through the preparation for the next Festival, new major steps will be made on the road to the all-encompassing modernization of our theatre. 2

3 Овогодишње приредбе биле су, у неку руку, широка припрема, генерална проба и мобилизација театарских снага за оно што треба да се одигра у години. Посматрани кроз ту призму, недостаци и проблеми који су се испољили овом приликом, али свакако и остварени резултати, постављају се као драгоцена упозорења и искуства за предстојеће Позорје. Међу овим проблемима најинтересантнији су: пут којим ће позоришта долазити на фестивал, тако да се обезбеди присуство представа које нешто значе у југословенским размерама, при чему број позоришта која чине одбир најбољега не сме бити велик и претворити игре у гломазну и неинтересантну серију представа; систем награда, нарочито за глумачка остварења, где се посебно поставља питање броја оваквих награда и њихово разврстање: да ли одредити само број награда, или их и поделити на оне за главне и епизодне, мушке и женске роле? Затим, којим критеријумом одредити један текст као савремен? И, најзад, како решавати читав низ врло осетљивих питања, која је често тешко и одредити јасно, скопчаних са самим додељивањем награда? И организација ефикасних саветовања позоришних радника намеће многе проблеме. Уместо да буду, временски, увод у позоришне игре, саветовања би могла да постану, и тематски и организационо, њихов саставни део, са врло разноврсним и гипким облицима рада. Сва ова питања, очигледно је, могу бити решена овако и онако, али један моменат намеће се као доминантан: целокупни механизам ових југословенских позоришних манифестација требало би да буде усмерен у правцу афирмације уметничких театарских квалитета и онога што је с тим нераздвојно повезано афирмације, на позоришном плану, савремених вредности нашег живота. Тиме би, истовремено, био одређен и однос према свим колебањима која би, у било ком облику, могла оспоравати или поткопавати овај принцип. Са таквим профилом Стеријина позорја имају све услове да се не само одрже као највећа манифестација југословенског позоришта, него да истовремено буду и увек жива моторна снага разрастања савремених квалитета нашег театра. Душан Поповић (Летопис Матице српске, књ. 377, св. 6, Нови Сад, 1956) This year's events were, in a certain sense, a broad-based preparation, a dress rehearsal and mobilization of theatrical forces for what will take place in From that point of view, the deficiencies and problems that occurred this time, though, certainly also the results that were achieved, will serve as a valuable lesson and experience for the next Pozorje. The most interesting among these problems are: the ways of which the theatres will be invited to the Festival, so as to ensure the presence of the plays that have some significance on the scale of whole Yugoslavia, whereby the number of participating theatres should not be large and thereby turn the whole festival into the huge and uninteresting series of performances; reward system, especially for acting achievements, particularly the question of the number of such awards and their classification: whether one should specify only the number of prizes, or divide them into those for main and walk-on, male and female roles. Furthermore, what criteria define a text as modern? And, finally, how to solve a series of highly sensitive issues, which is often difficult to determine clearly, that are related to the very ceremony of awarding? The organization of effective counseling of theater workers also raises many problems. Instead of being, in a chronological manner, the introduction to the Festival, the counseling could become a part of it, thematically and organizationally, with various and flexible modes of work. All these questions, obviously, could be answered in many ways, however, one single moment turns out to be prevailing: the whole mechanism of these Yugoslav theatrical events should be oriented towards affirmation of the artistic and theatrical qualities and, which is inextricably linked with that affirmation of modern values of our lives, in the area of theatre. This would, at the same time, determine the treatment of all variations which could, in any form, challenge or undermine this principle. With such a profile, Sterijino Pozorje Festival has all the conditions to not only maintain the biggest event of the Yugoslav theater, but also to be the living force of developing the modern qualities of our theatre. Dušan Popović (Letopis Matice srpske, knj. 377, sv. 6, Novi Sad, 1956) 3

4 П Р О Г Р А М P R O G R A M M E ПОНЕДЕЉАК, 25. мај часова / Свечана сала Стеријиног позорја Пролог 60. Стеријиног позорја Пројекција документарног филма о Јовану Стерији Поповићу из године Сценарио: Милан Токин Режија: Миодраг Николић Камера: Владета Лукић Стеријини портрети (видео пројекција) Приредио: Хаџи Зоран Лазин УТОРАК, 26. мај часова / СНП, доњи фоаје Сцене Пера Добриновић Отварање изложбе Позоријански времеплов часова / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Свечано отварање Фестивала Беседа: Предраг Ејдус Селекција националне драме и позоришта ПРОВИДЕНЦА Текст: Стеван Копривица / Антон Павлович Чехов Режија: Егон Савин Центар за културу Тиват (Црна Гора) СРЕДА, 27. мај часова / горњи фоаје Сцене Јован Ђорђевић Сцена, маска, костим, лутка Отварање изложбе, уручење награда Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Провиденца часова / доњи фоаје Сцене Пера Добриновић Свечано откривање бисте Јована Стерије Поповића Аутор: Љубисав М. Срдановић MONDAY, 25 th May 8.00 PM / The Festive Hall at Sterijino pozorje Prologue of the 60 th Sterijino pozorje Viewing of the 1956 documentary on Jovan Sterija Popović Screenplay: Milan Tokin Director: Miodrag Nikolić Cameraman: Vladeta Lukić The portraits of Sterija (video projection) Adapted by: Hadži Zoran Lazin TUESDAY, 26 th May 7.00 PM / SNT, lower foyer of the Pera Dobrinović Stage Opening of the ehxibition The Pozorje Time Machine 8.00 PM / SNT, Jovan Đorđević Stage Festival Opening Ceremony Inauguration Speech: Predrag Ejdus National Drama and Theatre Selection PROVIDENZA Text: Stevan Koprivica / Аnton Pavlovich Chehov Directed by: Egon Savin The Cultural Centre Tivat (Montenegro) WEDNESDAY, 27 th May AM / SNT, upper foyer of the Jovan Đorđević Stage Stage, Mask, Costume, Puppet Exhibition opening, award presentation Organizer: Visual Arts Educational Centre of Children and Youth of Vojvodina AM / National Drama and Theatre Selection Round table: Providenza 6.30 PM / SNT, lower foyer of the Pera Dobrinović Stage Ceremonial unveiling of the Jovan Sterija Popović bust Author: Ljubisav M. Srdanović 5

5 19.00 часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Међународни програм Кругови КРАЉ БЕТАЈНОВЕ Текст: Иван Цанкар Режија: Едуард Милер Словенско народно гледалишче, Драма, Љубљана и Словенско народно гледалишче, Драма, Марибор (Словенија) час / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Селекција националне драме и позоришта ДОК НАС СМРТ НЕ РАЗДВОЈИ Текст: Мира Фурлан Режија: Предраг Мики Манојловић Радионица интеграције Београд ЧЕТВРТАК, 28. мај часова / Међународни програм Кругови Округли сто: Краљ Бетајнове часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Док нас смрт не раздвоји часова / СНП, Камерна сцена Јавно читање радова студената драматургије часова / горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Стеријанци Модератор: Воја Солдатовић часова / Културни центар Новог Сада Отварање Позорја младих Play Shakespeare Академија уметности Београд часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА Текст: Душан Ковачевић Режија: Вељко Мићуновић Црногорско народно позориште Подгорица (Црна Гора) 7.00 PM / SNT, the Pera Dobrinović Stage International Selection Circles THE KING OF BETAJNOVA Text: Ivan Cankar Directed by: Eduard Miler The Slovene National Theatre, Drama, Ljubljana and the Slovene National Theatre Maribor (Slovenia) 9.00 PM / SNT, the Jovan Đorđević Stage National Drama and Theatre Selection TILL DEATH DO US PART Text: Mira Furlan Directed by: Predrag Miki Manojlović The Integration Workshop Belgrade THURSDAY, 28 th May AM / International Selection Circles Round table: The King of Betajnova PM / National Drama and Theatre Selection Round table: Till Death Do Us Part PM / SNT, Chamber Stage Public reading of works by students of dramaturgy 1.00 PM / SNT, upper foyer of the Pera Dobrinović Stage The Sterijans Moderator: Voja Soldatović 4.00 PM / The Cultural Centre of Novi Sad Pozorje of the Young opening ceremony Play Shakespeare The Academy of Arts Belgrade 7.00 PM / SNT, the Pera Dobrinović Stage National Drama and Theatre Selection TRAGEDY BURLESQUE Text: Dušan Kovačević Directed by: Veljko Mićunović The Montenegrin National Theatre Podgorica (Montenegro) 6

6 21.00 час / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Селекција националне драме и позоришта ДОК НАС СМРТ НЕ РАЗДВОЈИ (реприза) Текст: Мира Фурлан Режија: Предраг Мики Манојловић Радионица интеграције Београд час / Пословни центар НИС-ГАЗПРОМ НЕФТ (Народног фронта 12) Међународни програм Кругови КРИСТОФОР КОЛУМБО Текст: Мирослав Крлежа Режија: Рене Медвешек Загребачко казалиште младих (Хрватска) часа / Академија уметности Нови Сад Позорје младих Вилијам Шекспир: Бура Академија уметности Нови Сад класа на српском језику ПЕТАК, 29. мај часова / Међународни програм Кругови Округли сто: Кристофор Колумбо часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Урнебесна трагедија часова / СНП, Камерна сцена Јавно читање радова студената драматургије часова / горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Стеријанци Модератор: Воја Солдатовић часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Жанрови (трагедије и комедије) Академија умјетности Бања Лука (Република Српска, Босна и Херцеговина) часова / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Селекција националне драме и позоришта ИБЗЕНОВ НЕПРИЈАТЕЉ НАРОДА КАО БРЕХТОВ ПОУЧНИ КОМАД 9.00 PM / SNT, the Jovan Đorđević Stage National Drama and Theatre Selection TILL DEATH DO US PART (second showing) Text: Mira Furlan Directed by: Predrag Miki Manojlović The Integration Workshop Belgrade 9.00 PM / NIS-GAZPROM NEFT Business Centre (12 Narodnog fronta Street) International Selection Circles CHRISTOPHER COLUMBUS Text: Miroslav Krleža Directed by: Rene Medvešek The Zagreb Youth Theatre (Croatia) PM / The Academy of Arts Novi Sad Pozorje of the Young William Shakespeare: The Tempest Academy of Arts in Novi Sad Class in Serbian language FRIDAY, 29 th May AM / International Selection Circles Round table: Christopher Columbus PM / National Drama and Theatre Selection Round table: Tragedy Burlesque PM / SNT, Chamber Stage Public reading of works by students of dramaturgy 1.00 PM / SNT, upper foyer of the Pera Dobrinović Stage The Sterijans Moderator: Voja Soldatović 4.00 PM / The Cultural Centre of Novi Sad Pozorje of the Young Genres (tragedy and comedy) Academy of Arts in Banja Luka, Republic of Srpska, B&H 7.00 PM / SNT, the Jovan Đorđević Stage National Drama and Theatre Selection IBSEN S AN ENEMY OF THE PEOPLE AS BRECHT S TEACHING-PLAY 7

7 Текст и режија: Златко Паковић Центар за културну деконтаминацију Београд Ibsen Scholarships, Skien, Норвешка час / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта ЗМАЈЕУБИЦЕ Текст: Милена Марковић Режија: Ива Милошевић Југословенско драмско позориште Београд часа / Позориште младих, велика сцена Позорје младих Лик економија емоција Факултет драмских уметности Београд СУБОТА, 30. мај часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Змајеубице часова / Академија уметности Нови Сад Регионална асоцијација за психодраму и интегративну примену психотерапије Увод у психодраму и теорија улога Радионица часова / горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Промоција Часописа за позориште и визуелне комуникације Агон часова / СНП, Камерна сцена Позориште Промена Трибина часова / Новосадско позориште / Újvidéki Színház Позорје младих Јовица Кукурузов (по мотивима Витеза Јована и песмама Шандора Петефија) Академија уметности Нови Сад класа глуме на мађарском језику Text and directed by: Zlatko Paković The Centre for Cultural Decontamination, Belgrade Ibsen Scholarships, Skien, Norway 9.00 PM / SNT, the Pera Dobrinović Stage National Drama and Theatre Selection THE DRAGONSLAYERS Text: Milena Marković Directed by: Iva Milošević The Yugoslav Drama Theatre Belgrade PM / The Youth Theatre Pozorje of the Young The character emotion economy Faculty of Dramatic Arts in Belgrade SATURDAY, 30 th May AM / National Drama and Theatre Selection Round table: Ibsen s An Enemy of the People as Brecht s Teaching-Play PM / National Drama and Theatre Selection Round table: The Dragonslayers PM / The Academy of Arts Novi Sad Regional association for psychodrama and application of integrative psychotherapy Introduction to psychodrama and the theory of roles Workshop 1.30 PM / upper foyer of the Pera Dobrinović Stage Promotion of the Agon Magazine for audio-visual arts 4.00 PM / SNT, Chamber Stage The Theatre Company Change Tribune 4.00 PM / Novi Sad Theatre / Újvidéki Színház Pozorje of the Young Jovica Kukuruzov (after the motifs of John the Knight and poems by Sándor Petőfi) Academy of Arts in Novi Sad Class in Hungarian language 8

8 17.45 часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Play Стерија Академија лепих уметности Тодорис Београд часова / Позориште младих Посебни гости фестивала ХОТЕЛ КОСОВО Текст и режија: Ненад Тодоровић Народно позориште Приштина, Српска драма са седиштем у Грачаници час / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта МИСТЕР ДОЛАР Текст: Бранислав Нушић Режија: Снежана Тришић Народно позориште Народно казалиште Népszínház Суботица НЕДЕЉА, 31. мај часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Мистер Долар часова / Посебни гости Фестивала Округли сто: Хотел Косово часова / Академија уметности Нови Сад Регионална асоцијација за психодраму и интегративну примену психотерапије Увод у психодраму и теорија улога Радионица часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Колаж више текстова ГИТИС Москва (Руска Федерација) часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Дани књиге Промоција позоришних издања 5.45 PM / The Cultural Centre of Novi Sad Pozorje of the Young Play Sterija Academy of Fine Arts Todoris Belgrade 7.00 PM / The Youth Theatre Special guests of the festival HOTEL KOSOVO Written and directed by: Nenad Todorović The National Theatre, Priština, the Serbian Drama based in Gračanica 9.00 PM / SNT, the Pera Dobrinović Stage National Drama and Theatre Selection MISTER DOLLAR Text: Branislav Nušić Directed by: Snežana Trišić The National Theatre Subotica Népszínház Subotica SUNDAY, 31 st May AM / National Drama and Theatre Selection Round table: Mister Dollar PM / Special guests of the festival Round table: Hotel Kosovo PM / The Academy of Arts Novi Sad Regional association for psychodrama and application of integrative psychotherapy Introduction to psychodrama and the theory of roles Workshop 4.00 PM / The Cultural Centre of Novi Sad Pozorje of the Young Collage of several texts GITIS Moscow (Russian Federation) 6.00 PM / SNT, upper foyer of the Pera Dobrinović Stage The Days of the Book Promotion of theatre publications 9

9 19.00 часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта ЖИВОТ СТОЈИ, ЖИВОТ ИДЕ ДАЉЕ Текст: Филип Вујошевић Режија: Јелена Богавац Битеф театар Београд час / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Селекција националне драме и позоришта КАЗИМИР И КАРОЛИНА Текст: Еден фон Хорват Режија: Снежана Тришић Позориште Атеље 212 Београд часа / Академија уметности Нови Сад Позорје младих Најџел Вилијамс: Класни непријатељ Факултет уметности Универзитета у Приштини, Звечан-Косовска Митровица ПОНЕДЕЉАК, 1. јун часова / СНП, доњи фоаје Сцене Јован Ђорђевић Свечано откривање бисте Петра Коњовића Аутор: др Владимир Т. Јокановић часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Живот стоји, живот иде даље часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Казимир и Каролина часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Едвард Олби: Ко се боји Вирџиније Вулф? Тена Штивичић: Двије НОВА академија уметности Београд часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Промоција Лудуса (штампано и електронско издање) 7.00 PM / SNT, the Pera Dobrinović Stage National Drama and Theatre Selection LIFE STANDS STILL, LIFE GOES ON Text: Filip Vujošević Directed by: Jelena Bogavac The Bitef Theatre Belgrade 9.00 PM / SNT, the Jovan Đorđević Stage National Drama and Theatre Selection KASIMIR AND KAROLINE Text: Ödön von Horváth Directed by: Snežana Trišić The Atelier 212 Theatre Belgrade PM / The Academy of Arts Novi Sad Pozorje of the Young Nigel Williams: Class Enemy Faculty of Arts of the University of Priština, Kosovska Mitrovica Zvečan MONDAY, 1 st June AM / SNT, lower foyer of the Jovan Đorđević Stage Ceremonial unveiling of the Petar Konjović bust Author: dr Vladimir T. Jokanović AM / National Drama and Theatre Selection Round table: Life Stands Still, Life Goes On PM / National Drama and Theatre Selection Round table: Kasimir and Karoline 4.00 PM / The Cultural Centre of Novi Sad Pozorje of the Young Edward Albee: Who s Afraid of Virginia Woolf? Tena Štivičić: The Two The NEW Academy of Arts Belgrade 5.00 PM / SNT, upper foyer of the Pera Dobrinović Stage Promotion of the theatre magazine Ludus (printed and electronic editions) 10

10 18.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Дани књиге Промоција позоришних издања часова / СНП, Камерна сцена Програм Како нас други виде ПРСТ ОБАРАЧ МЕТАК ПИШТОЉ Текст: Ненад Прокић Режија: Џејмс Јаркер Stan s Cafe, Бирмингем (Велика Британија) час / Позориште младих Програм Како нас други виде БАЛКАНСКИ ШПИЈУН Текст: Душан Ковачевић Режија: Цујоши Сугијама Позоришна трупа A La Place, Токио (Јапан) часа / Позориште младих, мала сцена Позорје младих Владимир Ђурђевић: НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ Лик Хибнер: CREEPS Факултет драмских умјетности Цетиње (Црна Гора) УТОРАК, 2. јун часова / Програм Како нас други виде Округли сто: Балкански шпијун часова / Програм Како нас други виде Округли сто: Прст обарач метак пиштољ часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Дани књиге Промоција позоришних издања часова / СНП, Камерна сцена Програм Како нас други виде ПРСТ ОБАРАЧ МЕТАК ПИШТОЉ (реприза) Текст: Ненад Прокић Режија: Џејмс Јаркер Stan s Cafe, Бирмингем (Велика Британија) 6.00 PM / SNT, upper foyer of the Pera Dobrinović Stage The Days of the Book Promotion of theatre publications 7.00 PM / SNT, Chamber Stage The How others see us Programme FINGER TRIGGER BULLET GUN Text: Nenad Prokić Directed by: James Yarker The Stan s Cafe, Birmingham (Great Britain) 9.00 PM / The Youth Theatre The How others see us Programme THE BALKAN SPY Text: Dušan Kovačević Directed by: Tsuyoshi Sugiyama The Theater Company A La Place, Tokyo (Japan) PM / The Youth Theatre, Small Stage Pozorje of the Young Vladimir Đurđević: DON T BET ON THE ENGLISH Lutz Hübner: CREEPS Faculty of Dramatic Arts in Cetinje (Montenegro) TUESDAY, 2 nd June AM / The How others see us Programme Round table: The Balkan Spy AM / The How others see us Programme Round table: Finger Trigger Bullet Gun 6.00 PM / SNT, upper foyer of the Pera Dobrinović Stage The Days of the Book Promotion of theatre publications 6.00 PM / SNT, Chamber Stage The How others see us Programme FINGER TRIGGER BULLET GUN (second showing) Text: Nenad Prokić Directed by: James Yarker The Stan s Cafe, Birmingham (Great Britain) 11

11 19.00 часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта ДОКТОР НУШИЋ Текст: Бранислав Нушић Адаптација и режија: Кокан Младеновић Крушевачко позориште и Народно позориште Сомбор час / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Међународни програм Кругови ВУЧЈАК Текст: Мирослав Крлежа Режија: Ивица Буљан Хрватско народно казалиште Загреб (Хрватска) часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Доктор Нушић СРЕДА, 3. јун часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Проглашење и уручење Стеријиних награда Представа у част награђених ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ Текст: Џозеф Стајн Музика: Џери Бок Режија: Атила Береш Српско народно позориште и Новосадско позориште Újvidéki Színház Нови Сад 7.00 PM / SNT, the Pera Dobrinović Stage National Drama and Theatre Selection DOCTOR NUŠIĆ Text: Branislav Nušić Adapted and directed by: Kokan Mladenović The Kruševac Theatre and the National Theatre Sombor 9.00 PM / the Jovan Đorđević Stage International Selection Circles A WOLFHOUND Text: Miroslav Krleža Directed by: Ivica Buljan The Croatian National Theatre Zagreb (Croatia) PM / National Drama and Theatre Selection Round table: Doctor Nušić WEDNESDAY, 3 rd June 8.00 PM / SNT, the Pera Dobrinović Stage Sterija Award Ceremony Performance in Honour of the Award Winners FIDDLER ON THE ROOF Text: Joseph Stein Directed by: Attila Béres Music: Jerry Bock The Serbian National Theatre and the Novi Sad Theatre Újvidéki Színház Округли сто одржава се у горњем фоајеу Сцене Пера Добриновић Round table is held in the upper foyer of the Pera Dobrinović Stage Организатор задржава право измене програма The organizer maintains the right to change the programme. 12

12

13 СУДБИНА ДРАМСКОГ ПИСЦА У СРБИЈИ Општа слика позоришног живота у Србији Од септембра до 16. марта гледала сам укупно 95 представа: 27 праизведби домаћег драмског текста, 25 већ извођених домаћих драмских текстова, 26 представа рађених по иностраним ауторима, 8 изведених по домаћем тексту у иностранству, 9 за Селекцију Кругови. Шта то говори о нашем позоришту и нашем драмском писцу? Оставимо ли по страни домаће текстове изведене у иностранству и представе које сам гледала за Селекцију Кругови, долазимо до закључка да су наша позоришта (и продуцентске организације) према Годишњаку Стеријиног позорја има их 48 пријавила укупно 77 представа за такмичарску селекцију 60. Стеријиног позорја. Прво што примећујем је да су позоришта из великих центара за селекцију најчешће пријављивала комплетну продукцију, а да доста мањих позоришта ван Београда и Новог Сада нису пријавила ниједну представу. Ова чињеница непосредно се одразила и на селекцију. Ако на основу виђених представа покушамо да направимо генералну слику позоришног живота у Србији од половине марта до половине марта ове године, охрабрује чињеница да готово трећину укупне продукције чине праизведбе домаћих драмских текстова. Ако се томе додају и раније изведене представе по домаћем тексту, долазимо до закључка да више од половине укупне продукције припада представама насталим на основу дела наших аутора. То је, наравно, веома добро за домаћег драмског писца, нарочито ако се има у виду да предњаче праизведбе. Наши драматичари у новим текстовима бавили су се биографијама славних српских писаца и уметника пре свега Стерије и Нушића, а затим судбинама Иве Андрића и Димитрија Митриновића. Доста текстова поставило је питање на који начин почетком XXI века осећамо последице великих историјских збивања у XX веку пре свега Првог, затим Другог светског рата и војно-политичких сукоба из деведесетих година. Трећи велики тематски круг обрађује несналажење појединих друштвених група у доба транзиције пре свега уметника, затим младих, као и негативне последице транзиције на породицу и појединца. У овом сегменту известан број прилично успешних сценских остварења настао је на искуству вербатима те би се, имајући у виду и претходне сезоне, могла поставити хипотеза да је вербатим савремени позоришни облик у коме успешно сарађују драматурзи тј. драмски писци и редитељи. Драматурзи су посебан допринос дали обрадом дела чувених прозних писаца Данила Киша, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића. Да би се употпунила слика о судбини драмског писца у Србији, треба додати кратак осврт на онај део селекције који се односи на представе рађене на основу домаћег драмског текста који се не изводи први пут. Апсолутни примат има Бранислав Нушић. Делимичан разлог за ову појаву треба тражити у Нушићевом јубилеју који је про- THE DESTINY OF THE DRAMATIC WRITER IN SERBIA A General Picture of the Theatre Life in Serbia From September 2014 to 16 th March 2015, I saw 95 plays in total: 27 world premieres of the domestic dramatic texts, 25 previously performed domestic dramatic texts, 26 plays made after foreign authors, 8 performed after domestic texts abroad, 9 for the Circles Selection. What does it say about our theatre and our playwright? If we put aside the domestic texts staged abroad and the plays I saw for the Circles Selection, we come to the conclusion that our theatres (and production organisations) according to the Sterijino pozorje Yearbook, there are 48 of them applied with a total of 77 productions for the competitive selection of the 60 th Sterijino pozorje festival. The first thing that I notice is the fact that theatres from big centres typically applied with their entire production for the selection, while a number of smaller theatres outside Belgrade and Novi Sad applied with none. This fact is indirectly reflected on the selection. If we try to get a general picture of the theatre life in Serbia from the middle of March 2014 to the middle of March of this year based on the plays seen, what encourages is the fact that almost one third of the entire production consists of world premiers of domestic dramatic texts. If we add to this the previously performed plays after domestic texts, we can conclude that more than half of the entire production belongs to the plays based on the works of our authors. This is, surely, very good for the domestic dramatic writer, especially if we bear in mind that world premiers are in the majority. In their new texts, our playwrights treat biographies of famous Serbian writers and artists in the first place those of Sterija and Nušić, followed by the destinies of Ivo Andrić and Dimitrije Mitrinović. Many texts pose the question of how we, at the beginning of the 21st century, feel the consequences of the great historical events of the 20th century in the first place of the First and the Second World War and militarypolitical conflict of the 1990s. The third thematic cycle treats the inability of certain social groups to cope with the reality of transition primarily artists and the young, as well as negative consequences of the transition on the family and the individual. In this segment, a certain number of rather successful stage accomplishments were made on the experience of verbatim, which, bearing in mind previous seasons, makes room for a hypothesis that verbatim is a contemporary theatrical form where dramaturges i.e. playwrights successfully cooperate with directors. Dramaturges have given a special contribution by adaptations of the works by famous prose writers Danilo Kiš, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić. In order to make the picture of the dramatic writer s destiny in Serbia complete, we must add a short review of the part of the selection referring to the plays based on the domestic dramatic texts not performed for the first time. The absolute majority belongs to Branislav Nušić. Partially, the reason for this is to be looked for in Nušić anniversary which was celebrated last year, but also in the 14

14 слављан прошле године, али и доказаној сценичности његових драмских дела и чињеници да је за сваког глумца и редитеља велики моменат у каријери сусрет са Нушићевим делом. Дело Бранислава Нушића је ове позоришне сезоне имало занимљиву позоришну судбину. Његове чувене комедије неретко су доживљавале озбиљну драматуршку и редитељску деконструкцију са циљем да се ставе у савремени друштвени контекст и да се повуче јака паралела између периода када су ова дела настала (углавном између два светска рата) и савременог доба. Драматурзи, редитељи и глумци су на тај начин хтели да покажу једног новог, мрачног и убојитог Нушића чији је смех постао горак и отрежњујући. Много мање, али ипак континуирано, изводе се и дела других наших класика Јована Стерије Поповића, Аце Поповића, Љубомира Симовића... Њихова дела чине већину текстова који се изводе више пута. Из тог закључујем да велики број изведених српских драмских дела не успева да надживи своју праизведбу, те да се судбина домаћег драмског аутора одлучује на праизведби. Томе у прилог говори и податак да се у иностранству претежно изводе дела наших аутора која су имала успешну поставку у позориштима у земљи најчешће су то драме Душана Ковачевића, Биљане Србљановић и Бранислава Нушића. Имајући у виду да сваке године са наших позоришних академија излази по десетак нових драматурга и да се њихова судбина као драмских писаца одлучује на праизведби ако се догоди, предложила бих Стеријином позорју да се у оквиру Позорја младих ове године уврсте и радови студената драматургије и да се током фестивала одржи скуп позоришних стручњака на коме ће се разматрати питање савременог драмског писања у Србији. Пре шездесет година Стеријино позорје кренуло је у мисију да подржавањем домаћег драмског писца јача и хомогенизује позоришни живот у земљи. Државе и друштвени системи су се мењали, али Стеријино позорје истрајава у својој мисији и на ту чињеницу сви можемо бити поносни. Пре девет година Стеријино позорје постало је не само фестивал домаћег драмског текста већ и домаћег позоришта. У корпусу представа насталих по делима иностраних аутора видела сам укупно 26 остварења. Наша позоришта углавном су се одлучивала за дела Молијера, Клајста и Ибзена и дела савремене класике, Едена фон Хорвата и Бертолта Брехта. Присуство Брехта и инспирација брехтовским театром како код нас тако и у иностранству једна је од карактеристика овог селекционог циклуса. Разлог за то треба тражити у појачаним економским и социјалним тензијама, те актуализацији левичарских идеја. Управо из разматрања Брехтове естетике и њене везе са нашим савременим тренутком настала су нека од најзанимљивијих и најхрабријих позоришних остварења која ћемо гледати на овогодишњем фестивалу. Када говоримо о страним текстовима, у нашем театру приметно је помањкање представа по савременом иностраном предлошку. Зашто је тако не знам, али надам се да наше позориште неће губити контакт са светском драматургијом и да ће томе допринети сценска читања савремених proven stage quality of his dramatic works and the fact that the encounter with Nušić work is a great moment in the career of any actor and director. The work of Branislav Nušić has had a very interesting theatre destiny this theatre season. His famous comedies have been subject to a serious dramaturgical and directorial deconstructions aimed at putting them into the contemporary social context and draw a firm parallel between the periods when these works were written (mainly between the two world wars) and the contemporary time. Dramaturges, directors and actors thus wanted to show a new, darker and deadly Nušić whose laughter has become grim and sobering. Much less often, but continual nevertheless, is staging of the works by other national classics Jovan Sterija Popović, Aca Popović, Ljubomir Simović... Their works make up a third of the texts performed repeatedly. This brings me to the conclusion that a large number of performed Serbian dramatic pieces fail to outlive their world premieres, and that the destiny of a domestic dramatic author is determined at the world premiere. This is supported by the fact that the works of our authors performed abroad are mostly those that have had a successful staging in the theatres in the country these are usually dramas by Dušan Kovačević, Biljana Srbljanović and Branislav Nušić. Bearing in mind that our theatre academies produce about ten new dramatists a year and that their destiny as dramatic writers is decided in the world premiere if it ever happens, I would suggest to Sterijino pozorje to include in this year s Pozorje of the Young the works of the students of dramaturgy and to organise a symposium of experts on the theatre during the Festival, where the issue of the contemporary dramatic writing in Serbia will be discussed. Sixty years ago, Sterijino pozorje set out on their mission to strengthen and homogenise theatrical life in the country by providing support to the domestic dramatic writer. The states and social systems have been changing, but Sterijino pozorije perseveres in its mission and this is a fact that we can all be proud of. Nine years ago, Sterijino pozorje became not only a festival of the domestic dramatic text, but the domestic theatre as well. Within the corpus of plays made after the works of foreign authors, I saw a total of 26 productions. Our theatres mainly chose the works of Molière, Kleist and Ibsen and the works of contemporary classics, Ödön von Horváth and Bertold Brecht. The presence of Brecht and inspiration by the Breachtian theatre both in our country and abroad is one of the features of this selection cycle. The reasons for this are to be sought in the stronger economic and social tensions, as well as the increasing relevance of leftist ideas. It is the reflection on the Brechtian aesthetics and its connection with our contemporary moment that yielded some of the most interesting and daring theatrical productions that we are to see at this year s festival. In regard to foreign texts, what can be noticed is a lack of plays after contemporary foreign texts in our theatre. I do not know why this is the case, but I hope that our theatre will not lose touch with the world dramaturgy and that this will be contributed to by stage readings of contemporary international texts recently organised in Belgrade and Novi Sad. 15

15 иностраних текстова која се ових дана и месеци организују у Београду и Новом Саду. Када говоримо о Селекцији Кругови, а с обзиром на јубилеј Нушића и интерпретацију коју он доживљава у савременом театру, мислим да би било корисно и инспиративно да видимо какву позоришну судбину имају инострани класици у матичним земљама. Имајући у виду да славимо 60 година фестивала који се првих 36 година (више од половине укупног трајања) одвијао под називом Југословенске позоришне игре, те да је нашој публици блиска класика из Словеније и Хрватске, а готово непозната драмска класика из Бугарске, Мађарске и Румуније, одлучила сам да у Круговима видимо савремене интерпретације дела најзначајнијих класика из Хрватске и Словеније. Када будемо видели како Словенци данас третирају Цанкара, а Хрвати Крлежу, можда ће нам и позиција Нушића у савременом српском театру бити јаснија. Променом концепције Позорја дошла је и идеја или, ако хоћете, препорука селекторима да путем уврштавања у селекцију иностраних представа на основу домаћег драмског предлошка подрже промоцију наше драме у иностранству. Сматрам да извођење наших комада у иностранству и њихово довођење на Позорје није важно само због промоције наше драме, него и стога што интерпретација наших текстова у контексту друге културе омогућава да разумемо како нас други виде. Ова нетакмичарска селекција имаће само две представе из културолошки различитих земаља. Представе ће бити пропраћене разговорима и радионицама посвећеним њиховој позоришној култури. Припремајући такмичарску селекцију фестивала, дошла сам до закључка да је српски театар у време економске кризе нашао ново стационарно стање у коме, и поред очигледне немаштине, позориште настоји и успева да пружи одговор на изазове света око себе. Када би постојала ревија инспиративних, консеквентних и квалитетних српских представа, она би се могла реализовати и два пута годишње. Стеријино позорје одвија се само једном годишње и по пропозицијама има максимално девет места у такмичарском делу. У селекцију стога нису могли да се уврсте сви драмски текстови и представе који то заслужују. Позоришној публици и критици препоручила бих представе Српског народног позоришта Оставите поруку Виде Огњеновић и Небески одред (копродукција са Савезом драмских уметника Војводине) и Балерине Форума за нови плес Балета СНП (копродукција са СКЦ Нови Сад), Електрин комплекс Новосадског позоришта, Носорог НП Кикинда, Магареће године Позоришта Бошко Буха Београд, Разбијени крчаг ЈДП-а, Пут у Дамаск Народног позоришта Београд, Кад су цветале тикве Београдског драмског позоришта, Мрешћење шарана Народног позоришта Републике Српске, Димитрије Митриновић Јуриш сутрашњице, хагиографија КПГТ-а, Виктор, Викторија Позоришта на Теразијама, Херој нације НП Пирот, Догвил (интеракција) Миксер хауса и групе продуцената... Искрено се надам да ћемо у новим сценским чи- In regard to the Circles Selection, and bearing in mind Nušić anniversary and the interpretation he has been given in the contemporary theatre, I think it would be both useful and inspiring to have a look at the theatrical destiny of foreign classics in their home countries. Bearing in mind that we are celebrating the 60 th anniversary of the Festival that took place for the first 36 years (more than half of its existence) under the title of the Yugoslav Theatre Festival, and that our audiences are familiar with the Slovenian and Croatian classics, while dramatic classics from Bulgaria, Hungary and Romania are almost completely unknown, I have decided to present within the Circles contemporary interpretations of the major classics from Croatia and Slovenia. When we see how the Slovenes are treating Cankar and the Croats Krleža today, perhaps Nušić position in the contemporary Serbian theatre becomes clearer. The change in Pozorje s concept invited the idea or, if you will, recommendation to selectors to support the promotion of our drama abroad by including foreign plays based on the domestic dramatic texts. I believe that staging our plays abroad and their bringing to Pozorje is not important only for the promotion of our drama, but also because interpretations of our texts in the context of other cultures enables us to understand how others see us. This selection outside competition will have only two plays from culturally different countries. The plays will be followed by discussions and workshops dedicated to their theatrical tradition. Preparing the competition festival selection, I came to the conclusion that the Serbian theatre in the time of economic crisis found a new stationary condition in which, regardless of the obvious indigence, the theatre strives and manages to answer the challenges of the surrounding world. If there was a review of inspiring, consequential and quality Serbian plays, it could be held twice a year even. Sterijino pozorje takes place only once a year and the number of plays allowed in the competition is limited to a maximum of nine. This is the reason why all the deserving plays and texts could not have been included in the selection. I would like to recommend the following plays to the theatre audiences and critics: the Serbian National Theatre s productions Leave a Message by Vida Ognjanović and Sky Squad (coproduced with the Association of Dramatic Artists of Vojvodina) and Ballerinas of the SNT Ballet s Forum for New Dance (coproduced with the SCC Novi Sad), Electra Complex of the Novi Sad Theatre, Rhinoceros of the NT Kikinda, The Tough Teens of the Boško Buha Theatre Belgrade, The Broken Jug of the YDT, The Road to Damascus of the National Theatre in Belgrade, When Pumpkins Blossomed of the Belgrade Drama Theatre, Spawning of Carps of the National Theatre of Republika Srpska, Dimitrije Mitrinović The Surge of Tomorrow, hagiography of the KPGT, Victor Victoria of the Terazije Theatre, The National Hero of the NT Pirot, Dogville (interaction) of the Mixer House and a group of producers... I hope wholeheartedly that stage readings will soon provide an opportunity for us to see dramatic texts of Hotel Europe by Siniša Kovačević and The Animals by Uglješa Šajtinac. What makes me especially happy is the fact that we have seen 16

16 тањима ускоро имати прилике да видимо драмске текстове Хотел Европа Синише Ковачевића и Енималс Угљеше Шајтинца. Посебно се радујем што смо ове године видели две праизведбе перспективне списатељице Данице Николић Николић и надам се да ће српска позоришта и редитељи наставити да подржавају и њен као и рад других младих драматичара. У Селекцију националне драме и позоришта одабрала сам девет представа: Провиденца Стевана Копривице, режија Егон Савин, Центар за културу Тиват (Црна Гора) Стеван Копривица и Егон Савин направили су успешан спој мотива и ликова из Чеховљеве драме Ујка Вања и медитеранске меланхолије. Одавно нисмо имали прилике да гледамо представу која слика имплозију људских осећања. Јунаци Провиденце међусобно се исцрпљују у љубавним многоугловима, несвесни авиона који надлеће и који наговештава ново, суровије време. Реч је о правој позоришној студији осећања љубави која показује да је љубав комплексно осећање које има своје светле, али и тамне валере. У позоришном смислу Провиденца је рађена у најбољем издању драмског театра психолошки утемељени ликови и суптилно вођена радња. Змајеубице Милене Марковић, режија Ива Милошевић, Југословенско драмско позориште Београд Драма Милене Марковић поетично говори о заносу и страдању младости у бруталном капиталистичком свету. Док гледамо Змајеубице постаје нам савим јасно како глад за животом, признањем и знањем, удружени са понижењем сиромаштва доводе до тога да млад човек посегне за револвером. Змајеубице нам помажу да повучемо паралелу између Сарајева какво је било пре 101 годину и нас овде и данас и да се запитамо да ли свет који се темељи на ултимативном богаћењу богатих и све већем сиромашењу сиромашних не спрема себи новог Гаврила Принципа. Да ли ће нове генерације, када увиде да им друштво не даје реалну шансу за раст и развој, одлучити да тај свет дигну у ваздух? Живот стоји, живот иде даље Филипа Вујошевића, режија Јелена Богавац, Битеф театар Београд Представа говори о судбини глумаца у условима примене тржишне економије у домену културе. Шта се дешава када позоришна представа постане пројекат, а добијање новца за пројекат и оправдавање пројекта постану важнији од саме уметности? Представа је рађена у духу вербатим позоришта са жељом да публику подстакне на размишљање да ли је употреба документарне грађе довољан доказ о истинитости и ангажованости или и документарна грађа може да буде предмет манипулације и злоупотребе. two world premiers of the up-and-coming writer Danica Nikolić and I hope that the theatres and directors of Serbia will continue to support hers as well as the work of other young dramatists. I have chosen nine plays for the National Drama and Theatre Selection: Providenza by Stevan Koprivica, directed by Egon Savin, the Cultural Centre Tivat (Montenegro) Stevan Koprivica and Egon Savin made a winning combination of motifs and characters from Chekhov s drama Uncle Vanya and Mediterranean melancholy. It has been a while since we had a chance to see a play which depicts an implosion of human emotions. The heroes of Providenza are getting mutually exhausted in love polygons, unaware of the plane flying over them heralding a new, crueler time. It is a genuine theatrical study of the feeling of love which shows that love is a complex feeling with its light as well as its dark hues. In the theatrical sense Providenza is made in the best tradition of dramatic theatre with psychologically grounded characters and subtly guided plot. The Dragonslayers by Milena Marković, directed by Iva Milošević, the Yugoslav Drama Theatre Belgrade The drama by Milena Marković poetically speaks of the enthusiasm and calvary of the young in the brutal capitalist world. While we are watching The Dragonslayers it becomes increasingly clearer how the hunger for life, acknowledgement and knowledge, coupled with the humiliation of poverty lead a young man to reach for a pistol. The Dragonslayers help us draw a parallel between the Sarajevo that was 101 years and us here today and ask ourselves if the world based on the rich getting ultimately richer and the poor getting poorer isn t grooming a new Gavrilo Princip for itself. Will the new generations, once they see that their community isn t giving them a realistic chance to grow and develop, decide to blow this world into pieces? Life Stands Still, Life Goes On by Filip Vujošević, directed by Jelena Bogavac, the Bitef Theatre Belgrade The play speaks of the destinies of actors in the conditions of market economy applied to the field of culture. What happens when a theatre play becomes a project, and getting the funds for the project and justification of the project becomes more important than art itself? The play is made in the spirit of verbatim theatre with a desire to encourage the audience to think if the use of documentary material is sufficient evidence of the truth and engagement or the documentary material, too, can be subject to manipulation and abuse. Doctor Nušić, after Nušić comedy Dr., adapted and directed by Kokan Mladenović, the Kruševac Theatre and the National Theatre Sombor 17

17 Доктор Нушић по Нушићевој комедији ДР, адаптација и режија Кокан Младеновић, Крушевачко позориште и Народно позориште Сомбор Представа Доктор Нушић доследно пребацује Нушићево дело у савремени друштвени контекст користећи принципе брехтовског позоришта. Гледајући Нушићево дело кроз нов, много тамнији оквир, добијамо увид у дубоку везу између нашег и Нушићевог времена. Иако уноси велике измене у сам текст, Кокан Младеновић остаје веран главној вредности Нушићевог дела сатири и сликању нарави. Ова представа је значајна и стога што показује да копродукцијски рад у позоришту може дати релевантне уметничке резултате, те да глумци које смо до сада гледали пре свега у драмским улогама могу успешно да играју читав низ позоришних жанрова. Мистер Долар Бранислава Нушића, режија Снежана Тришић, Народно позориште Народно казалиште Népszínház Суботица Навикли смо да на Нушића гледамо као на веселог и благонаклоног критичара паланачког менталитета. Међутим, ове сезоне српски театар показао нам је много мрачније и убојитије Нушићево лице у коме можемо да сагледамо тамну страну наше садашњости. Репрезентативни пример новог тумачења Нушићевог дела управо је представа Мистер Долар. Редитељка Снежана Тришић је Нушићево дело ставила у савремени контекст и поставила питање где се и око чега окупља данашња самозвана друштвена елита и ко су њени чланови те како су они дошли на позиције на којима их проналазимо у Нушићевом комаду. Реч је о узбудљивој, динамичној и разоткривајућој комедији којој посебан шарм и снагу дају брехтовски сонгови. Урнебесна трагедија Душана Ковачевића, режија Вељко Мићуновић, Црногорско народно позориште Подгорица (Црна Гора) Комад говори о сукобима у породици коју чине бивши комунисти и припадници грађанске опције. Колатерална жртва породичних сукоба је дванаестогодишњи син Невен који крај комада дочекује са дубоком кризом идентитета. Од тренутка када је написан комад до данас протекло је двадесет и више година и много тога се и у нама и око нас променило. Свађе тзв. комуниста и тзв. грађана с краја осамдесетих сада су само сећање на пут сазревања нашег друштва и зато је Невен у овој представи дечак који се присећа детињства и ставља тачку на некадашње сукобе. Редитељ Вељко Мићуновић је комад деликатно померио ка црногорском менталитету не угрожавајући структуру дела и лепоту језика. Ова представа је значајна зато што Урнебесну трагедију враћа у позоришни живот кроз ново и свеже читање. Казимир и Каролина Едена фон Хорвата, режија Снежана Тришић, Атеље 212 Београд Поставка комада Казимир и Каролина је одличан репертоарски потез Атељеа 212. Ово дело Едена фон Хорвата обједињује читав низ питања која тиште савремено друштво: Шта се догоди са обичним човеком када остане без Doctor Nušić consistently transfers Nušić play into contemporary social context using the principles of the Brechtian theatre. Taking a look at Nušić play through a new, much darker frame, we get an insight into the deep link between ours and Nušić era. Although Kokan Mladenović introduces significant changes into the text, he remains true to the main value of Nušić work satire and depicting characters. Another reason for the significance of the play is the fact that it shows that co-production work in the theatre yields relevant artistic results, and that the actors that we have watched primarily in dramatic roles can successfully play a series of theatrical genres. Mister Dollar by Branislav Nušić, directed by Snežana Trišić, the National Theatre Subotica We are used to see Nušić as a cheerful and benevolent critic of small-town mentality. However, this season, the Serbian theatre shows us a much more macabre and deadly face of Nušić in which we can see the dark side of our present time. A representative example of such new interpretation of Nušić work is the play Mister Dollar. Director Snezana Trišić put Nušić play into a contemporary context and posed the question of where and around what today s self-styled social elite gathers and who are its members and how they came to the positions we find them on in Nušić play. It is an exciting, dynamic and revealing comedy reinforced by Brechtian songs that render to it a particular charming quality. Tragedy Burlesque by Dušan Kovačević, directed by Veljko Mićunović, the Montengrin National Theatre Podgorica (Montenegro) The play speaks about the conflicts in the family consisting of former Communists and members of the civil option. The collateral victim of the family conflicts is a twelve-year-old son Neven, who ends up with a deep identity crisis at the end of the play. There has been over twenty days since the time when the play was written, and many things have changed in us and around us. Quarrels between the so-called communists and the so-called civilians of the late eighties are now just memories of the period when our society was undergoing a process of maturation and that is why Neven in this play is a boy who recalls his childhood and puts an end to the former conflicts. Director Veljko Mićunović has shifted the play delicately towards the Montenegrin mentality without compromising the structure of the work and the beauty of the language. This production is significant because it puts back Tragedy Burlesque to the theatre scene through a new and fresh reading. Kasimir and Karoline by Ödön von Horváth, directed by Snežana Trišić, the Atelier 212 Theatre Belgrade The setting of the play Kasimir and Karoline was an excellent reportorial move of the Atelier 212 Theatre. This work by Ödön von Horváth integrates a whole range of issues that concern contemporary society: What happens when ordi- 18

18 посла? Може ли љубав да преживи без новца? Шта се догађа са друштвом у коме су појединци сабијени у обесправљену масу? У поставци Снежане Тришић реплике Едена фон Хорвата о вези социјалне и моралне беде ударају као маљем у свест публике. Том ефекту у великој мери доприноси изврсна игра глумаца, функционална сценографија и музика која представи даје посебну снагу чинећи је истовремено забавном, узбудљивом и узнемирујућом. Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад, аутор и режија Златко Паковић, Центар за културну деконтаминацију, Београд Златко Паковић је Ибзенов комад Непријатељ народа анализирао кроз идеолошко-естетску призму Брехтових поучних комада желећи да повуче паралелу између Брехтовог и Ибзеновог активизма и да их доведе у контекст савременог српског друштва. У овом позоришном експерименту фокус је на завршници Ибзеновог комада, односно на последицама које сноси јунак (и његова породица) када одлучи да се супротстави личним интересима моћника и јавном мњењу капиталистичког друштва. Начин на који је вођена представа потврђује да Паковић веома добро познаје и идејни концепт Ибзена као најзначајнијег представника критички настројеног грађанског театра и идејни концепт Брехта као критичара грађанског театра. Представа подстиче публику да размишља о свом друштву и колико је и сама у свакодневном животу део неолибералне већине. Анализа Ибзеновог дела завршава питањем шта се догодило са побуњеником и његовом породицом, те како они могу да преживе лишени средстава за живот. Ту долазимо до паралеле са животом неснађених у српском транзицијском друштву. Међутим, представа се не завршава у мрачним тоновима већ упућује на закључак да излаз из невоља постоји и да смо ми ти које смо чекали да реше наше проблеме. Стеријино позорје одувек је имало разумевања за успешно реализоване позоришне експерименте. Ово предавање-перформанс, позоришни облик који је све заступљенији у европском театру, наставља позитивну традицију фестивала. Док нас смрт не раздвоји Мире Фурлан, режија Предраг Мики Манојловић, Радионица интеграције Београд Представа говори о спором, тегобном и понижавајућем умирању Бланке (Анита Манчић) која своје последње дане проводи прикована за кревет уз своју помајку Љубић (Јасна Ђуричић) која је исто тако тешко болесна и везана за кревет. Јасна и Анита играју фантастично и реалистично ове две бекетовске појаве. Њихова патња је реална, оне умеју да дочарају грозоту болести и слабости, физичку бол која унижава човека и изједа међуљудске односе и да након дуге и исцрпљујуће болести љубав не умире али се све више гуши. Представа је дивна психолошка студија различитих односа: породичних и брачних, одраслих према младима, здравих према болеснима, болесних према болести и болеснима, живота према позоришту. Представа је, стицајем околности, а ничијом посебном кривицом, пропуштена у пре- nary man loses his job? Can love survive without money? What happens to a society in which individuals are compressed into disenfranchised masses? In the staging of Snežane Trišić, Ödön von Horváth s lines relating to social and moral poverty hit like a sledgehammer onto the audience s awareness. This effect is largely contributed to by an excellent acting, functional set design and music that gives the play a special power while making it fun, exciting and disturbing. Ibsen s An Enemy of the People as Brecht s Teaching-play, text and direction by Zlatko Paković, the Centre for Cultural Decontamination, Belgrade Zlatko Paković analysed Ibsen s play An Enemy of the People through a prism of Brecht s didactic plays in a desire to make a parallel between Brecht s and Ibsen s activism and to put them in the context of the contemporary Serbian society. In this theatrical experiment, the focus is on the finale of Ibsen s play, that is, on the consequences to be borne by the hero (and his family) when he decides to confront the personal interests of the potentates and the public opinion of capitalist society. The way he conducts the play confirms that Paković knows well both the concept of Ibsen, as the most important representative of the critical civic theatre, and the concept of Brecht, as a critic of the civic theatre. The show encourages the audience to think about their society and how much they personally belong to the neoliberal majority in their everyday lives. The analysis of Ibsen s work ends with the question of what has happened to the rebel and his family, and how they can survive deprived of livelihood. Here we come to a parallel with the lives of those who find it hard to cope with the challenges of the Serbian transitional society. However, the show does not end in dark tones but suggests that there is a way out of trouble and that we are the ones we have been waiting for to solve our problems. Sterijino pozorje has always had an ear for successfully realised theatrical experiments. This lecture-performance, a theatre form that is more and more present in the European theatre, continues the positive tradition of the Festival. Till Death Do Us Part by Mira Furlan, directed by Predrag Miki Manojlović, the Integration Workshop Belgrade The play speaks of a slow, arduous and degrading dying of Blanka (Anita Mančić), who spends her last days bedridden with her stepmother Ljubić (Jasna Đuričić), who is also very ill and bedridden. Jasna and Anita give a fantastic and realistic performance of these two Beckettian characters. Their suffering is realistic, they know how to recreate the horror of disease and weakness, physical pain that degrades a human being and abrasion of interpersonal relationships and that after a long and exhausting illness love does not die but gets increasingly stifled. The show is a wonderful psychological study of different relationships: family and marriage, of adults to the young, of the healthy to the sick, of the sick to illness and the sick, of life to the theatre. The play was, due to circumstances, and no- 19

19 тходном селекционом кругу, али публика је свакако мора видети на овогодишњем фестивалу. Селекција Кругови Краљ Бетајнове Ивана Цанкара, режија Едуард Милер, Словенско народно гледалишче, Драма, Љубљана и Словенско народно гледалишче Марибор (Словенија) Ова представа доказује да је Краљ Бетајнове, једна од кључних драма словеначке модерне драмске књижевности, поново актуелна. Брутална акумулација капитала руководи се истим принципима и у Цанкарево време и данас. Реч је о интересној спрези политике, капитала, цркве и судства који мељу сваки покушај индивидуалне побуне. Редитељ Едуард Милер је скрупулозно штриховао текст (избацио је мање важне ликове) и додао брехтовске сонгове. Сценски простор је црно-бели, сведен, истовремено је и црква и кафана. Глумачки стил је особен и убедљив. Вучјак Мирослава Крлеже, режија Ивица Буљан, Хрватско народно казалиште Загреб (Хрватска) Ивица Буљан је Крлежином делу приступио скрупулозно и целовито. Заједно са сценографом Александром Денићем учинио је да на сцени истовремено трају и лето и дубока зима, и ентеријер и екстеријер, и Крлежино и наше време... као да је читав XX век обележен атмосфером Вучјака. Овом снажном осећању доприноси и глума првакиња хрватског глумишта Нине Виолић (Ева) и Алме Прица (Марија). Ова монументална и узбудљива представа је остварење уметничких и продукционих тежњи ХНК када је у питању национална драма и као таква је обавезан део репертоара Стеријиног позорја које као фестивал има велики регионални значај. Кристофор Колумбо Мирослава Крлеже, режија Рене Медвешек, Загребачко казалиште младих Загреб (Хрватска) Рене Медвешек је Кристофора Колумба режирао минималистички, са ослонцем на глумачкој игри која сама собом ствара комплетан позоришни утисак. Игра се на празној позорници, ту и тамо се убаци понека реквизита, глумци ударају у канте и тако праве ритам секцију... Представа убедљиво сведочи о лепоти овог текста, његовом сценском потенцијалу и извлачи на видело његову везу са савременим тренутком потребу људи да ново преобразе у старо, да у нове идеје уплету свој сан о личном богаћењу. Нетакмичарски програм Како нас други виде Балкански шпијун Душана Ковачевића, режија Цујоши Сугијама (Tsuyoshi Sugiyama), Theater Company A La Place, Токио (Јапан) body s fault, missed in the previous selection, but the audience must definitely see it at this year s Festival. The Circles Selection The King of Betajnova by Ivan Cankar, directed by Eduard Miler, the Slovene National Theatre, Drama, Ljubljana and the Slovene National Theatre Maribor (Slovenia) This show proves that the King of Betajnova, one of the key plays of the contemporary Slovene drama, is relevant for the present moment again. Brutal accumulation of capital is guided by the same principles in Cankar s time and today. Common interests of politics, capital, church and judiciary work together to crush any attempt at individual rebellion. Director Eduard Miler has scrupulously cut the text (leaving out less important characters) and added Brechtian songs. Stage space is black and white, reduced; it is the church and the pub at the same time. Acting style is distinctive and compelling. A Wolfhound by Miroslav Krleža, directed by Ivica Buljan, the Croatian National Theatre Zagreb (Croatia) Ivica Buljan has approached Krleža s work scrupulously and comprehensively. Together with set designer Aleksandar Denić he has created a stage where summer and winter last simultaneously, as well as interior and exterior, both Krleža s and our time as if the entire twentieth century is marked with the atmosphere of A Wolfhound. This strong feeling is contributed to by acting of the Croatian Theatre s champions Nine Violić (Eva) and Alma Prica (Marija). This monumental and exciting play is the result of the artistic and production aspirations of the Croatian National Theatre in regard to national drama and as such is a mandatory part of the repertoire of Sterijino pozorje as a festival that has a great regional importance. Christopher Columbus by Miroslav Krleža, directed by Rene Medvešek, the Zagreb Youth Theatre (Croatia) Rene Medvišek directed Christopher Columbus minimalistically, relying on acting which creates a complete theatrical impression. It is played on an empty stage, here and there some props are used; actors drum on buckets thus creating a rhythm section... The play offers convincing evidence of the beauty of the text and its stage potential, and brings out into the open its relationship with the contemporary moment the need for people to transform new into old and weave their dreams about becoming personally richer into new ideas. Non-competition programme How Others See Us The Balkan Spy by Dušan Kovačević, directed by Tsuyoshi Sugiyama, the Theater Company A La Place, Tokyo (Japan) 20

20 До сада смо на Стеријином позорју имали прилике да видимо више различитих извођења драмских дела Душана Ковачевића. Балкански шпијун јапанског позоришта A La Place за нас је јединствена представа јер показује културне разлике између Србије и Јапана али и могуће тачке сусрета и сарадње две географски веома удаљене културе. Прст обарач метак пиштољ (Finger Trigger Bullet Gun) Ненада Прокића, режија Џејмс Јаркер (James Yarker), Stan s Cafe, Бирмингем (Велика Британија) Реч је о праизведби новог комада цењеног драматурга и драмског писца Ненада Прокића. С обзиром на специфичности британског позоришног живота (представе се неко време континуирано играју а затим скидају с репертоара) и да представа није снимљена, нисам била у прилици да је видим. Због тога нисам могла да је позовем у такмичарски програм али, након што сам се о њој обавестила на основу критика и самог Прокићевог текста, закључила сам да би за нашу публику било инспиративно да je види, те да би позив оваквој представи био показатељ у којој мери Стеријино позорје заиста прати рад наших уметника у Европи. Finger Trigger Bullet Gun бави се темом Првог светског рата биће то прилика да, након представа Мали ми је овај гроб Биљане Србљановић и Змајеубица Милене Марковић видимо и Прокићево виђење почетка Првог светског рата. Посебни гости фестивала Хотел Косово, текст и режија Ненад Тодоровић, Народно позориште Приштина, Српска драма са седиштем у Грачаници Српско позориште из Приштине је после петнаест година добило своју сцену у Грачаници. Нова сцена отворена је мјузиклом Хотел Косово. Представа говори о лутању и страдању повратника на Косово, о томе како снови малог човека нестају у механизму бирократије, политике и новца. Остварење плени искреном и пожртвованом игром младих уметника и значајно је као пример успешног деловања позоришта у локалној заједници. Представу треба уврстити у пратећи програм Позорја као вид подршке уметницима да истрају у својој мисији. Представа у част награђених Виолиниста на крову Џозефа Стајна, режија Атила Береш, Српско народно позориште и Новосадско позориште Újvidéki Színház Нови Сад. We have had an opportunity to see several different productions of dramatic works by Dušan Kovačević at Sterijino pozorje. The Balkan Spy produced by the Japanese theatre A La Place is a unique performance for us because it shows the cultural differences between Serbia and Japan, as well as possible points of meeting and cooperation between the two geographically distant cultures. Finger Trigger Bullet Gun by Nenad Prokić, directed by James Yarker, the Stan s Cafe, Birmingham (Great Britain) It is the first world production of a new piece by the acclaimed playwright and dramatist Nenad Prokić. Given the specificity of the British theatrical life (productions play continuously for a while and then they are removed from the repertoire) and that there is no video of the play, I was unable to see it. That is the reason why I could not invite it to take part in the competitive programme but, after I got informed about it on the basis of reviews and Prokić text, I concluded that it would be inspiring for our audience to see it, and that inviting this kind of play would be an indication of how much Sterijino pozorje actually follows the work of our artists in Europe. Trigger Finger Bullet Gun deals with the topic of World War I it will be an opportunity to see, after the shows This Grave is Too Small for Me by Biljana Srbljanović and The Dragonslayers by Milena Marković, Prokić view of the beginning of World War I. Special guests of the festival Hotel Kosovo, written and directed by Nenad Todorović, the National Theatre, Priština, the Serbian Drama based in Gračanica The Serbian Theatre in Priština has received its stage in Gračanica after fifteen years. The new stage was opened by the performance of the musical Hotel Kosovo. The play speaks of wandering and suffering of returnees to Kosovo, of how the dreams of a little man disappear in the mechanism of bureaucracy, politics and money. The production captivates by sincere and dedicated acting of the young artists and is significant as an example of successful work of a theatre in the local community. The play is to be included in the side programme of Pozorje as a form of support to artists to persevere in their mission. The performance in honour of the award winners Fiddler on the Roof by Joseph Stein, directed by Attila Béres, the Serbian National Theatre and the Novi Sad Theatre Újvidéki Színház Novi Sad. Marina Milivojević Mađarev Марина Миливојевић Мађарев 21

21 Марина Миливојевић Мађарев Доценткиња на Катедри за драматургију Академије уметности у Новом Саду и докторка театролошких наука. Дипломирала је на Катедри за драматургију Факултета драмских уметности у Београду Професионални ангажман започела је као позоришна критичарка на Првом програму Радио Београда и Радију 202. На Телевизији Београд низ година била је сценаристкиња, уредница, водитељка и критичарка у Редакцији за културу, Редакцији забавног програма и Редакцији дечјег програма. Као уредница и театролошкиња радила је емисије о позоришту Колективне сенке и Хронике Битефа. Од до у Југословенском драмском позоришту била је једна од уредница позоришних публикација и драматургиња. У том својству сарађивала је са редитељима Дејаном Мијачем, Слободаном Унковским, Душаном Јовановићем, Егоном Савином, Паолом Мађелијем и Радославом Миленковићем. Књига Бити у позоришту настала је на основу њене докторске дисертације (Дејан Мијач, Слободан Унковски и Душан Јовановић редитељски стилови у Југословенском драмском позоришту). Са часописом Сцена сарађује још од студентских дана, када јој је објављен део дипломског рада драма за децу Иванине играчке. Чланица уредништва Сцене од Уређивала је тематске блокове о Стеријином позорју и позоришту и образовању. Бави се истраживањем Шта се штампа, а шта изводи од савремених, домаћих драмских текстова, настојећи да утврди судбину савременог драмског писца у Србији у претходних 25 година. Од почетка своје каријере бави се развојним позориштем, драмском педагогијом и промовисањем идеје о интерсекторској сарадњи позоришта и образовања. Од до сарађивала је на драмским пројектима Центра за културу Стари Град. Ауторка је пет сценарија за пројекат Школа без насиља који су објављени у оквиру приручника за наставнике Школско форум позориште за школу без насиља. Уредница је и једна од ауторки Водича кроз креативни драмски процес и уредница Приручника за интеркултурално учење кроз драму који је објавила уметничка организација БАЗААРТ. У оквиру ове уметничке организације сарађивала је на пројектима ИДЕАЛ и ОСТРВА национални пројекти у области драме, образовања и интеркултуралног учења које финансира Европска унија и суфинансира Република Србија Министарство културе, Министарство омладине и спорта и Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом. У сарадњи са овом последњом организацијом развила је и објавила више теоријских радова и драмских текстова у оквиру пројекта Мит као судбина интердисциплинарно истраживање митског наслеђа Западног Балкана. Већ више од две деценије континуирано се бави театролошким радом. Магистрирала је темом Фантастика у драмама Владимира-Велмара Јанковића. Докторирала је темом Редитељски стилови у ЈДП-у: Дејан Мијач, Слободна Унковски и Душан Јовановић. Објављује театролошке радове у позоришним часописима у земљи и иностранству. Театролошке радове презентује на бројним научним скуповима у земљи и региону. Марина Миливојевић Мађарев је и драмска списатељица. Изведено је и штампано десетак њених драмских дела и више од двадесет радио драма. Marina Milivojević Mađarev Holding a PhD in Theatre Science, Marina Milivojević-Mađarev is an Assistant Professor at the Department of Dramaturgy of the Academy of Arts in Novi Sad. Graduating from the Department of Dramaturgy of the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade in 1992, her professional engagement began on the Radio Belgrade s First Programme and Radio 202, where she worked as a theatre critic. For Television Belgrade, she performed a series of roles: a screenwriter, an editor, a host and a critic within the Sections of Culture, Entertainment and Children s Programme. As an editor and theatre scientist, she worked on the production of programmes on theatre Collective Shadows and The Bitef Chronicles. From 1999 to 2011 she was one of the editors of theatrical publications and a dramaturge for the Yugoslav Drama Theatre. In this role, she collaborated with theatre directors Dejan Mijač, Slobodan Unkovski, Dušan Jovanović, Egon Savin, Paolo Magelli and Radoslav Milenković. The book To Be in the Theatre was based on her PhD thesis (Dejan Mijač, Slobodan Unkovski and Dušan Jovanović Directorship Styles in the Yugoslav Drama Theatre). She has been contributing to the magazine Scena since her university days, when part of her graduation paper was published children s drama Ivana s Toys. As a member of the Scena s editorial team since 2013, she has edited thematic sections about Sterijino pozorje, theatre and education. She is involved in the research Contemporary domestic dramatic texts: what is published and what is staged, aimed at revealing the destiny of the contemporary dramatist in Serbia in the last 25 years. Since the beginning of her career, she has been involved in the developmental theatre, dramatic pedagogy and promotion of the idea of intersectoral cooperation between the theatre and educational system. From 1992 to 1996, she contributed to the dramatic projects of the Centre for Culture Stari Grad. She authors five screenplays for the project School without Violence which were published in the teachers manual The School Forum Theatre for School without Violence. She was the editor and one of the authors of the Guide to Creative Dramatic Process and the editor of the Handbook for Intercultural Teaching through Drama published by the artistic organisation BAZAART. Within this artistic organisation she has collaborated on the projects IDEAL and ISLANDS national projects in the field of drama, education and intercultural teaching financed by the European Union and co-financed by the Republic of Serbia Ministry of Culture, Ministry of Youth and Sports and the Office for Cooperation with Civil Society. In cooperation with the latter she has developed and published several theoretic articles and dramatic texts within the project Myth as a Destiny An Interdisciplinary Study of the Mythic Heritage of the Western Balkans. Marina Milivojević-Mađarev has been active in the field of theatre science for more than two decades. Having earned her Master Degree in 1997 with the thesis Fantasy in the Dramas of Vladimir-Velmar Janković, and PhD in 2008 with the thesis Directorship Styles in YDT: Dejan Mijač, Slobodan Unkovski and Dušan Jovanović, she has been publishing articles from the field of theatre science in theatre magazines in our country and abroad, presenting them in numerous scientific congresses in our country and the region. Marina Milivojević-Mađarev is also a dramatic author. About ten of her dramas have been staged and published, as well as more than twenty radio dramas. 22

22 26. мај Стеван Копривица / А. П. Чехов ПРОВИДЕНЦА Центар за културу Тиват (Црна Гора) Stevan Koprivica / A. P. Chekhov PROVIDENZA Cultural Centre Tivat (Montenegro)

23 Режија, сценографија и избор музике: ЕГОН САВИН Костимографија: ЈЕЛЕНА СТОКУЋА Лектор: НЕВЕН СТАНИЧИЋ Дизајн светла: РАДОМИР СТАМЕНКОВИЋ Directed, set design and music selection by: EGON SAVIN Costume designer: JELENA STOKUĆA Lector: NEVEN STANIČIĆ Light designer: RADOMIR STAMENKOVIĆ Улоге Дондо Војин: НЕБОЈША ИЛИЋ ЦИЛЕ Доктор Астић: ВОЈИН ЋЕТКОВИЋ Јелена, професорова жена: АНА ВУЧКОВИЋ Професор Алекса: МЛАДЕН НЕЛЕВИЋ Соња, професорова кћерка: ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ Мајда, служавка: ДУБРАВКА ДРАКИЋ Томажо: ДЕЈАН ЂОНОВИЋ Cast Dondo Vojin: NEBOJŠA ILIĆ CILE Doctor Astić: VOJIN ĆETKOVIĆ Jelena, professor s wife: ANA VUČKOVIĆ Professor Aleksa: MLADEN NELEVIĆ Sonja, professor s daughter: JELENA PETROVIĆ Majda, maid: DUBRAVKA DRAKIĆ Tomazo: DEJAN ĐONOVIĆ

24 Писац Author ШТО ЈЕ ПРОВИДЕНЦА УЈКА ВАЊИ И ОБРАТНО Што нам је то Чехов урадио да бисмо му отели комад и од његовог Ујка Вање направили Провиденцу? Антон Павлович понудио нам је савршену драмску матрицу да на њој испричамо причу која се одмакла од апатије руских мајура и наслонила на наше, приморске и медитеранске туге и меланхолије. Само смо, ето, одузели примат болне руске душе Чехову и направили оглед који доказује да су чежње и неостварени снови, сан о лијепом, а недостижном, свевременске и свепросторне категорије. Бока Которска сапета брдима клаустрофобије супростављена мору отвореном и широком, што је само по себи феноменолошки агон, имала је или има људе склоне хроничној фјаци, депресији, инертности и енергијској самодеструкцији. Баш онакви људи који корачају Чеховљевим комадима, али менталтитески другачији. Провиденцу, суштински, од Ујка Вање разликује менталитет, самим тим и карактери главних јунака. Сходно менталитетској специфичној разлици актери Провиденце, привиђења, слутње божанског знака, на тренутак повјерују да у њима постоји нека форца која ће их потаћи да се отргну летаргији и осјећању да су промашили све што се промашити може. Наравно, у заблуди су, хроничној и неизљечивој, да ће љубав промијенити свијет и њихове страћене животе осмислити и оплеменити. Љубав је провиденца, а кад провиденца паса остају са хамартијом кривих избора. Исходи Провиденце, иако смо поштовали Чехова, нису као у Ујка Вањи, у елиптичној путањи понављања дурања и таворења. Неко ће нешто ипак урадити. У Провиденци постоји субверзивни знак непристајања и ту се она, дефинитивно и богохулно, одваја од Ујка Вање. Стеван Копривица Драмски писац, драматург, сценариста. Рођен у Котору, одрастао и школовао се у Херцег Новом. Завршио је драматургију на ФДУ Београд у класи Ратка Ђуровића. Предаје драматургију на ФДУ Београд и Факултету драмских умјетности на Цетињу. Један од оснивача Фестивала позоришта за дјецу у Котору. Био је дугогодишњи управник Малог позоришта Душко Радовић, а сада је председник Управног одбора позоришта Бошко Буха. Његове драме праизведене су у Београдс- WHAT IS THE PROVIDENCE TO UNCLE VANYA AND VICE VERSA What did Chekhov do that triggered us to hijack his piece and create Providence out of his Uncle Vanya? Anton Pavlovichoffered a perfect dramatic matrix enabling us totell a story far beyond the Russian majors, which dwells in our, coastal and Mediterranean sorrow andmelancholy. We have only taken out from Chekhov the main factor of a sore Russian soul and created a piece which proves that unfulfilled dreams and longings forsomething beautiful but unreachable are, without doubt, categories which can be easily set in any time and place. The bay of Boka Kotorska with its claustrophobic hills surrounding the whole area in the opposition to the open and wide sea, which is a phenomena even only by itself, has been and still is inhabited by the people with a strong tendency to be depressive, inert and energetically self-destructive. These are the features which possess the characters in Chekhov s stories, but with a different mentality. In essence, Providence is different from Uncle Vanya in the mentality described, and hence by the characteristics of the main protagonists, as well. Due to their mentality, the specific characters in the Providence, a premonition, a suspicion, a Divine sign, convince themselves, for a moment, that there is a force in them which encourages them to break away from the lethargy and the overwhelming feeling that they have already wasted everything that can be waste. Of course, they are in a chronic and incurable delusion, thinking that love will change the world and enrich their own lives. Love is a providence, and when it passes by they are left with their own mistakes in making the wrong choices. The outcome of Providence, even though we honored Chekhov, is not reflecting the elliptic path of repetition, existence and burden, as it does in Uncle Vanya. Something, however, will be done. In Providence there is a subversive omen of refusal and that is the point where it definitely and blasphemously becomes detached from Uncle Vanya. Stevan Koprivica He is a playwright, dramaturg and screenwriter, born 1959 in Kotor, though he was raised and went to school in Herceg Novi. He received a B.A. in dramaturgy at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade in class of Ratko Đurović. He teaches tramaturgy at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade and the Faculty of Dramatic Arts in Cetinje. He is one of the founders of Kotor Festival of Theatre for Children. He was a longtime director of Little Theatre Duško Radović and currently he is the Chairman of the Board at Boško Buha Theatre. His plays have premiered at 25

25 ком драмском позоришту, Атељеу 212, Звездари театру, Позоришту Душко Радовић, ЦНП-у и Градском позоришту у Подгорици, Центру за културу Тиват, Краљевском позоришту Зетски дом Цетиње, Херцегновском позоришту. Повремено режира сопствена дела. Живи и ради у Београду и Херцег Новом. Позоришни комади (избор): Дуго путовање у Јевропу, Оружје збогом, М(ј)ешовити брак, Тре сореле, Талични Том и Далтони, Ми чекамо бебу, Бајковизија, Мали Радојица и Краљевић Марко, Три мускетара, Новела од љубави, Заувијек твој, Бокешки Д-мол, Иноминато, Бетула у малу валу, Бока Хотел, Провиденца, Чаробњак, Ноћ четири мјесеца. ТВ серије: Контраш, М(ј)ешовити брак, Премијер, То топло љето, Будва на пјену од мора. Филмски сценарији и ТВ драме: Зелена Чоја Монтенегра, Балканска браћа, Нека чудна земља, Биће боље, Рат уживо, Кројачи џинса, Промени ме, Чарлстон за Огњенку Награде: Стеријина награда за драматизацију Башта сљезове боје; Стеријина награда за драмски текст Бокешки Д-мол; Награда за најбољу комедију Ми чекамо бебу на Фестивалу Дани комедије у Јагодини; Награда Фестивала позоришта за децу у Котору за комад Новела од љубави; Награда Змајевих дечјих игара за представу Мој први разред; Награда Удружења драмских писаца Србије за драму Добро јутро адмирале; Награда за текст Бокешки Д-мол на Фестивалу медитеранског театра Пургаторије ; Награда за најбољу представу Провиденца на Фестивалу медитеранског театра Пургаторије (2014). Редитељ the Belgrade Drama Theatre, Atelje 212 Theatre, Zvezdara Theatre, Duško Radović Theatre, Montenegrin National Theatre and City Theatre in Podgorica, Cultural Centre Tivat, Royal Theatre Zetski Dom in Cetinje, Herceg Novi Theatre. He occasionally directs his own play. He lives and works in Belgrade and Herceg Novi Plays (selected): A long journey to Europe, Goodbye Guns, Mixed Marriage, Tre Sorelle, Lucky Luke and the Daltons, We are awaiting for the baby, The FairyTale- Vision, Little Radojica and Kraljević Marko, The Three Musketeers, A Tale of Love, Forever Yours, The Boka D Minor, Innominato, Betula in the Small Wave, The Hotel Boka, Providenza, The Wizard, Night of Four Moons. TV serials: The Contrarian, The Mixed Marriage, The Prime Minister, That Hot Summer, Budva on the Foam of the Sea, Screenplays and TV Dramas: The Green Cloth of Montenegro, A Kind of Strange Country, It Will Be Better, Paris Balkans, Change Me, War Live, The Jeans Tailors, Charleston for Ognjenka. Awards: Sterija Award for dramatization of The Garden of Common Mallow Colour; Sterija Award for a dramatic text The Boka D Minor; Awarded for best comedy We are awaiting the baby at the Comedy Festival in Jagodina; Awarded for the play A Tale of Love at the Children s Theatre Festival Kotor; Zmajeve dečje igre Award for My First Grade; Association of Serbian playwrights Award for Good Morning, Admiral; First prize for the dramatic text Boka D Minor at the Festival of Mediterranean Theatre Purgatory; First prize for the best play Providenza at the Festival of Mediterranean Theatre Purgatory (2014). Реч редитеља Зар ће за вечна времена остати тајна шта су узроци човекове потребе да свакодневно понижава, употребљава, поткрада своје ближње? Шта је тек способност паметних и осећајних људи да трпе, праштају, надахњују своје тиране? Зашто је истина неприхватљива, а побуна толико ретка и слаба? Зар је љубав душевни поремећај? Егон Савин Рeжиjу je диплoмирao гoдинe нa ФДУ у Бeoгрaду у клaси прoфeсoрa Дejaнa Mиjaчa. Вeћ свojим првим рeжиjaмa прeдстaвиo сe кao jeдaн oд нajзнaчajниjих српских и jугoслoвeнских рeдитeљa. Рaди кao рeдoвни прoфeсoр нa Кaтeдри зa пoзoришну рeжиjу на Факултету драмских уметности у Београду и на ФДУ Цетиње. 26

26 Изa сeбe имa више од осaмдeсeт рeжиja рaзнoврснoг дрaмскoг рeпeртoaрa, oд сaврeмeних дoмaћих aутoрa кoje je рeжирao у нeфoрмaлним трупaмa дo свeтских клaсикa у нajвeћим нaциoнaлним тeaтримa. Специјалиста за дела Јована Стерије Поповића и Александра Поповића. Адаптирао је за сцену прозна дела Достојевског, Гончарова, Селимовића, као и велике драме Молијера, Островског, Крлеже, Стерије, Шекспира. Представе Егона Савина су дуговечне неколико примера са београдског репертоара у Народном позоришту Стеријин Кир Јања игра се 23 године, Дервиш и смрт по роману Меше Селимовића седам, Нушићев Покојник шест година; у Југословенском драмском позоришту играју Шекспировог Млетачког трговца једанаест година, Нушићеву драму Тако је морало бити осам, а Молијеровог Тартифа седам година; у Београдском драмском позоришту осам година је на репертоару Ћеиф Мирзе Фехимовића; у Атељеу 212 пету годину играју Пазарни дан, а десету Смртоносну мотористику А. Поповића. Режирао je у позориштима ширoм бившe Jугoслaвиje и у иностранству: Горица, Бeoгрaд, Зaгрeб, Нoви Сaд, Скoпљe, Сaрajeвo, Пoдгoрицa, Риjeкa, Сoмбoр, Крушeвaц, Зрeњaнин. Прeдстaвe Eгoнa Сaвинa су нa гoстoвaњимa игрaнe у Њуjoрку, Чикaгу, Moнтрeaлу, Toрoнту, Пaризу, Бeчу, Нaнсиjу, Mилхajму, Визбaдeну, Цириху, Teл Aвиву, Вaршaви, Прaгу, Будимпeшти, Tрсту... Добитник је више од 40 најпрестижнијих награда и признања за режију: 9 Стеријиних награда, од којих и оне највише, за животно дело, Златног ловоровог венца, Награде Бојан Ступица, Ардалиона... Медитеранско привиђење Критика Егон Савин је Провиденцом отворио нову страницу у својој и иначе комплексној редитељској каријери. По мајци Дубровчанин, Савин је, после свог тршћанског Обломова, успешно поставио медитерански свет у оквире Чеховљевог Ујка Вање, са имплозивним страстима, које прете да прогутају не само драмског јунака него и свет око њега. Стеван Копривица се већином, и са неуједначеним успехом, држао Чеховљевог плота, мењајући и менталитет ликова, уводећи у њихову психологију медитеранску фјаку, бокељску депресију. Смештајући радњу комада у тридесете године двадесетог века, Савин је, у свом опробаном маниру усмерио клаустрофобичну патологију ка декаденцији, која ће, на крају, историјски кулминирати фашизмом. У драми Провиденца (Провиђење), свим актерима је живот проћердан и узалудан. Сви пропадају због љубави, која је инвалидна, прецењена, води човека право у пропаст! И зато се Јелена и доктор Астић ипак растају, а Дондо Војин A few words by the Director Director Will it remain an eternal secret in discovering what are the causes for the man s every day need to humiliate, use, steal from his beloved ones? What is the ability of intelligent and sensitive people to suffer, forgive, inspire their oppressors? Why is the truth unacceptable, and rebellion so rare and weak? Is love a mental disorder? Egon Savin Egon Savin graduated in Direction in 1979 from the FDA in Belgrade in class of Prof. Dejan Mijač. His first productions announced him as one of the most important Serbian and Yugoslav directors. He works as a full professor in the Department of the Theatre Direction of the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade and the FDA in Cetinje. He has directed over eighty productions of diverse dramatic repertoire, ranging from contemporary domestic authors directed with informal troupes to the world classics in the major national theatres. He specializes in works by Jovan Sterija Popović and Aleksandar Popović. He has adapted for stage prose pieces by Dostoyevsky, Goncharov, Selimović, as well as the great dramas by Moliere, Ostrovsky, Krleža, Sterija, Shakespeare. The productions of Egon Savin are longlived several examples from the Belgrade repertoire in the National Theatre Sterija s Kir Janja has been playing for 23 years, Death and the Dervish after the novel by Meša Selimović for seven, Nušić The Deceased for six years; in the Yugoslav Drama Theatre Shakespeare s The Merchant of Venice has been playing for eleven years, Nušić drama It Had to Be So eight, and Moliere s Tartuffe seven years; in the Belgrade Drama Theatre Ćeif by Mirza Fehimović has been on the repertoire for eight years; in the Atelier 212 Theatre, A. Popović The Market Day has been playing for five years, and Deadly Motorists for ten. He has directed in theatres throughout former Yugoslavia and abroad: Gorica, Belgrade, Zagreb, Novi Sad, Skopje, Sarajevo, Podgorica, Rijeka, Sombor, Kruševac, Zrenjanin. His productions have been on tours in New York, Chicago, Montreal, Toronto, Paris, Vienna, Nancy, Mulheim, Wiesbaden, Zurich, Tel Aviv, Warsaw, Prague, Budapest, Trieste He has received more than 40 most prestigious directing awards and recognitions: 9 Sterija Awards, including the highest ones, for life work, The Gold Laurel Wreath, 27

27 пуца, четири пута, а никога не погађа. И ништа се не догоди. Сви наставе своје животе тамо где су их прекинули. Небојша Илић, као Дондо Војин (Ујка Вања) био је на ивици нервног слома тачно онолико колико је неопходно да се нихилиста преобрази у револуционара. Али, његова револуција је имплозивна, она експлодира унутар њега самога. Сцена у којој Дондо Војин затиче доктора како се љуби са његовом обожаваном Јеленом је ретко виђена у дугом низу љубавних катастрофа за које историја позоришта зна. Дондо Војин успева да све, па и туђе грехе, стави себи на душу. Кад пукне, сва његова страст за променом ишчили. Све остаје исто, живот се наставља... Војин Ћетковић је својим ликовима додао убитачност. Његов доктор Астић је узалудан човек, који најбоље оперише пијан, највећи је патриота кад је дезертер, а убија га провинцијски живот, мада му је свет досадан. Млада Јелена Петровић је тачно и истинито показала како емоција може да буде погубна. Егон Савин је вешто на фон Чехова поставио медитерански комад, у спором ритму, где време ради против ликова, и они су болно свесни тога, али им није дато да било шта промене. Ако смо сви пацијенти, а Чехов нам је лекар, ова занимљива представа није била нимало лековита, она је само допринела нашој бризи да лека људској погрешности нема. Ни у Русији, ни на Медитерану. Нигде. Драгана Бошковић (Вечерње новости, ) Bojan Stupica Award, Ardalion Critique A Mediterranean Mirage With Providenza, Egon Savin has started a new chapter in his complex directing career. Originating from Dubrovnik from his mother s side, Savin, after his Trieste Oblomov, has successfully set the Mediterranean world into the framework of Chekhov s Uncle Vanya, with implosive passions, which threaten to engulf not only the dramatic hero, but the world around him as well. Stevan Koprivica, for the most part and with mixed success, stayed with Chekhov s plot, changing the mentality of the characters, introducing into their psychology the Mediterranean fiacca, Boka-like depression. By setting the play into the 1930s, Savin, in his well-proven way, directed a claustrophobic pathology towards decadence, which would, eventually, historically culminate with fascism. All the characters in the drama Providenza Providence have wasted their lives. They are all deteriorating because of love, which is invalid, overrated, and leads man to ruin! And this is why Jelena and Doctor Astić separate after all, and Dondo Vojin shoots four times and hits noone. And nothing happens. They all continue to live their lives where they stopped. Nebojša Ilić, as Dondo Vojin (Uncle Vanya) was on the edge of a nervous breakdown for as long as it was necessary to turn from a nihilist into a revolutionary. But his revolution is implosive it explodes within his own self. The scene in which Dondo Vojin finds the doctor kissing his beloved Jelena is a sight rarely seen in a long line of love disasters known to the theatrical history. Dondo Vojin manages to take all the sins, other people s sins included, on his own conscience. When he breaks, all his passion for change disappears. Everything remains the same, life goes on Vojin Ćetković has given to his characters a streak of deadliness. His Doctor Astić is a pointless man, who operates best when he is drunk, who is the greatest patriot when he is a deserter, while provincial life is killing him although he finds the world boring. Young Jelena Petrović has accurately and truthfully showed that emotions can be destructive. Egon Savin has skillfully staged Chekhov in a slow-paced Mediterranean play, where time works against the characters, and they are painfully aware of that, but they are unable to change anything. If we are all patients, and Chekhov is our doctor, this interesting play is far from being medicinal, it has just contributed to our worry that there is no cure for human wrongness. Neither in Russia, nor in the Mediterranean. Nowhere. Dragana Bošković (Večernje novosti, 23 rd July 2014) 28

28 Смешне тугованке У драмолету Провиденца, Стеван Копривица и Егон Савин открили су скриване чеховљевске меандре преживљавања карактера у ситуацијама у које су упали сами и под притиском друштвених околности. Радња се дешава, не у далекој руској провинцији, на селу, међу непрегледним шумама и степама, него у Боки Которској и то између два светска рата баш док се у Италији рађа Мусолинијев фашизам и наслућује се светска катастрофа. Дијалози су прилично вешто прилагођени новим условима легендарна приморска фјака узрок је нерада и недостатка мотивације, неверице и безидејности. Притисак околних брда над уским појасом земље пред дебелим морем, које је у Боки и само некако уско и ограничено, ставља и карактере ове приче у неки туробни, али ипак смешни, безизлаз. Често се са сцене чује реч провинција или недођија и ту се тражи разлог за тугу и несрећу. Али то су само оквирне и, заправо, лажне околности збивања у суштини ствари је неки усуд устројства породице, друштва... склоп обзира, обавеза, припадања, неверице, заноса, ирационалности... што све ствара једну неразрешиву мрежу, из које се лица никако не могу ишчупати. (...) Најважнија интервенција у ткиво Чеховљевог заплета и трајања Ујка Вање, јесте откривање скриваних мотива. Ликови од прве сцене износе своје мотиве. (...) Тај вртоглави и отворени след догађаја, у коме нема ни морала ни обзира преноси се на све ликове и све радње доказују дубоку моралну кризу у друштву наравно, најлакше је то приказати у време налета фашизма, али асоцијације су јасне има ли разлике у наше време? Зато је централна сцена целог комада, заправо, говор професора Алексе где он, без устручавања, предлаже да се кућа и имање продају и да се све паре дају њему, да купи летњиковац у Швајцарској а садашњи становници велике куће остају на улици! Та вулгарна самољубивост и отимачка логика, толико су јасно приказани и дубоко осуђени баш у тој сцени, која осветљава јарком светлошћу све остале односе. У улози професора Алексе, бриљирао је Младен Нелевић он је студиозношћу, глумачким умећем, комичним даром за драмски преокрет, самоиронијом и самопоуздањем са завидном лакоћом одиграо скоро ренесансног старца хипохондра, који грамзи за незаслуженим богатством, жртвујући том мотиву и незаслужену љубав. Одлично! У улози Соње, одлично се снашла Јелена Петровић, која је умела да разреши све мотиве лика од несрећне, заљубљене шипарице, до стуба куће и главне и чврсте личности, која све доводи у ред... заправо, губећи, ипак сваку наду. Трагично-иронични склоп њених акција, додатно је одредио жанр представе. У лику Доктора Астића појавио се врло добро припремљени Војин Ћетковић. Умео је да се жали на тугу паланачке отуђености, али и да отме свој предмет пожуде и дрско га граби, без стида и срама, без образа и обзира, као што хладнокрвно сурово одбије искрену љубав несрећне девојчице Соње. Ле- Funny laments In the minidrama Providenza, Stevan Koprivica and Egon Savin have revealed the hidden Chekhov s meanders of characters survival in situations they got themselves into and under the pressure of social circumstances. The story is set not in the faraway Russian province, in the country surrounded by endless forests and steppes, but in the Bay of Boka Kotorska between the two world wars as Mussolini s fascism is emerging in Italy and the approach of a world disaster is in the air. The dialogues are quite skilfully adapted to the new circumstances the legendary coastal fiacca is a cause of idleness and a lack of motivation, belief and ideas. The pressure of the surrounding mountains shadowing over a narrow strip of land facing the high seas, which is itself somehow narrow and limited in the Bay of Boka Kotorska, puts the characters into a kind of a bleak, yet funny impasse. The words province or phrase the middle of nowhere are repeatedly heard from the stage, and this is where the reason for sorrow and misery is sought. But these are just general and actually false circumstances in the core of the things is a certain fate inherent in the structure of the family, society... a complex of considerations, obligations, belongings, disbelieves, enthusiasms, irrationalities... creating a unsolvable cobweb the characters cannot escape. (...) The major intervention into the tissue of Chekhov s plot and duration of Uncle Vanya is the unveiling the hidden motives. The characters reveal their motives from the first act. (...) This whirling and open sequence of events, where there is neither morals nor considerations infects all the characters and all the actions disclose a deep crisis of morality in the society surely, the easiest way to depict this is in the time of the onset of fascism, but associations are clear is there any difference in our time? This is why the central scene of the entire play is actually the speech of Professor Aleksa, where he suggests, without hesitation, to have the 29

29 потица Јелена Ана Вучковић, отворено се нуди млађим мушкарцима, јер јој је преко главе да удовољава старачким жељама немоћног и досадног мужа. Испунила је задатке једноставно и прецизно, а да се није удубљивала у неке заумне наде и болове који овај лик треба да носи. Више је то била данашња спретно удата женица за невољеног старијег мушкарца можда би се могла назвати и спонзоруша. Можда то и јесте дубље осветљење за овај лик и њене проблеме. Дондо Војин у лику Небојше Илића, био је гротескна фигура, без правог циља и без правог мотива. И кад седи у пиџами и кад се обуче у луксузни костим... и кад пати и кад се подсмева Небојша Илић се поиграва са својим карактером, што ионако комичну ситуацију чини превише лаком и површно рационалном. Ствара се утисак да глумац донекле верује свом лику, а однекле га посматра са дистанце забављачког театра летње позорнице. Штета! Зато је Дејан Ђоновић био одличан комшија и добротвор, коментатор и помоћник, уверен да ће Дуче спасити свет од разврата и беде. Чврстину је показала и Дубравка Дракић као служавка Мајда. Умела је и да подвикне и да се повуче и да помогне кад год је требало. Сценографију потписује редитељ Егон Савин једноставна, сликовита, богата светлом и тамом, соба са улице, са огромним прозорима које кад треба заклањају бели, полупропали, дрвени шалони. Монументалност грађевине у којој се радња дешава постигнута је елегантно, вишеструко функционално и јасно. Костими Јелене Стокуће опет су били неодвојив и важан део радње сваки костим и свако пресвлачење, имали су јасан драмски и сценски знак и задатак. Богатство детаља и генерална гама, костимски контрасти ликовног и значењског склопа, коментарисали су и подвлачили збивање и атмосферу на сцени. Горан Цветковић (Радио Београд 2, ) house and the property sold and all the money given to him, to buy a summer house in Switzerland while the present occupants of the big house are thrown into the street! This vulgar self-love and usurper s logic are depicted so clearly and deeply disapproved of in this very scene, which sheds bright light on the other relationships. Mladen Nelević was brilliant in the role of Professor Aleksa he has played the almost renaissance old hypochondriac, greedy for undeserved treasure, sacrificing even the undeserved love to this motive studiously, with acting virtuosity, a comical gift for the dramatic twist, self-irony and self-confidence and great ease. Superb! Jelena Petrović handled the role of Sonja excellently, knowing how to solve all the motives of the characters from an unhappy lassie in love, to the pillar of the household and the leading and tough personality, sorting everyone out... but actually, losing any hope. The tragic-ironic set of her actions additionally determined the genre of the play. Very well prepared Vojin Ćetković appeared in the role of Doctor Astić. He knew how to complain about the sorrow of the provincial alienation, as well as to cheekily snatch the object of his desire without any shame or consideration, and coldly and cruelly reject the true love of the unfortunate girl Sonja. Gorgeous Jelena Ana Vučković, openly flings herself at the younger men, because she is fed up with satisfying the desires of her old, impotent and boring husband. She fulfilled her task simply and precisely, without getting deeper into some illusory hopes and pains that this character should carry. It was more a today s wife in a loveless calculated marriage to an older man perhaps she could even be called a gold digger. Perhaps this indeed sheds the light deeper into this character and her problems. Dondo Vojin played by Nebojša Ilić was a grotesque figure, without a true aim and a true motive. Both when he is sitting in his pyjamas and when he dresses up in his lavish costume... both when he suffers, and when he mocks Nebojša Ilić plays with his character, which makes the already comical situation too easy and superficially rational. An impression is made that the actor believes his character to a certain extent, and to a certain extent observes him from a distance of the entertaining theatre of a summer stage. What a pity! But Dejan Đonović was excellent as the neighbour and benefactor, commentator and assistant convinced that Duce will save the world from debauchery and misery. Dubravka Dakić as maid Majda also showed toughness. She knew when to raise her voice and when to step aside and assist whenever it was needed. Stage designer was Egon Savin simple, picturesque, rich with both light and dark, a street room, with huge windows covered by white, worn out wooden shades when needed. Monumentality of the house where the play is set is achieved elegantly, multi-functionally and clearly. The costumes by Jelena Stokuća are once again an inseparable and integral part of the plot each costume and each change of it has a clear dramatic and stage sign and purpose. The richness of details and general gamut, the contrasts of visual and signifying concepts of costumes serve the purpose of commenting and emphasising the actions and atmosphere on the stage. Goran Cvetković (Radio Belgrade, 2, 21 st October 2014) 30

30 27. мај Мира Фурлан ДОК НАС СМРТ НЕ РАЗДВОЈИ Радионица интеграције Београд Mira Furlan TILL DEATH DO US PART Integration Workshop Belgrade

31 Режија: ПРЕДРАГ МИКИ МАНОЈЛОВИЋ Сценографија: ДАРКО НЕДЕЉКОВИЋ Костимографија: ЈЕЛИСАВЕТА ТАТИЋ Језик и сценски говор: БОГДАН ДИКЛИЋ Дизајн звука: ЗОРАН ЈЕРКОВИЋ Director: PREDRAG MIKI MANOJLOVIĆ Set designer: DARKO NEDELJKOVIĆ Costume designer: JELISAVETA TATIĆ Language and stage movement: BOGDAN DIKLIĆ Sound designer: ZORAN JERKOVIĆ Улоге Бланка: АНИТА МАНЧИЋ Љубић: ЈАСНА ЂУРИЧИЋ Мартин: ПРЕДРАГ МИКИ МАНОЈЛОВИЋ Мина: ЈОВАНА ГАВРИЛОВИЋ Болничари: БОРА ЂОРЂЕВИЋ, ДУШАН ПАВЛОВИЋ Cast Blanka: ANITA MANČIĆ Ljubić: JASNA ĐURIČIĆ Martin: PREDRAG MIKI MANOJLOVIĆ Mina: JOVANA GAVRILOVIĆ Paramedics: BORA ĐORĐEVIĆ, DUŠAN PAVLOVIĆ

32 Писац Author Ово време није за људе као ја Осећам да не припадам овом времену. Комад сам написала пре доста година. Стајао је тако, у некој димензији изван реалности. Мики га је прочитао када смо заједно снимали филм са Данисом Тановићем. И сада сам заиста дирнута чињеницом да се овде изводи, поносна и почаствована. Три женска и један мушки лик а чини се да су заправо најбитнији односи између њих? Комад је инспирисан мојом породицом, тиче се мог одрастања. Имала сам потребу да забележим нешто што ме је направило у особу каква јесам. Сви ми носимо неки печат своје породице. Човек се на неки начин увек враћа ономе што је породица утиснула у њега, што му је дала. Од тога не можемо побећи. Комад је аутобиографски? Не, али јесте инспирисан и неким аутентичним фактима и ликовима. Веома важну улогу у комаду имају емоције а оне данас, што би се рекло, нису у моди, не цене се као ни морал, емпатија... То је заправо старомодан комад, можда и старомодан однос према животу. Старомодан је врло ружна реч. Али, осећам да не припадам овом времену у ком живимо. Ово није моје време. Зашто? Какво је ово време? Време које не признаје емпатију, које сматра да је емпатија слабост. Заправо готово цела наша цивилизација а поготово земља у којој живим, Америка мада, сада је у том смислу Америка свугде, јер је успела да извезе свој начин живота обележена је страшним одсуством емпатије. Презир према емоцији, презир према мекоти, презир према слабости која, хтели не хтели, јесте део нашег живота. Деца расту без здравих репера и параметара. То ми се чини страховито опасним. Друга страна те медаље, ако хоћете резултат, јесу масакри, терористички напади који се свакодневно дешавају. Јесте ли пожелели да играте неки од ликова? Постојала је и таква идеја али мислим да је ово чистије. Татјана Њежић (Разговор објављен у Блицу, ) This is not a time for people like me I feel like I don t belong in this time. I wrote Till Death Do Us Part long time ago. It just stood there, in a dimension beyond reality. Miki read it when we were filming together with Danis Tanović. And now I am truly touched by the fact that it s being performed here, I am proud and honoured. Three female and one male character, though it seems that the most important thing are really the relationships between them? The play was inspired by my family and it relates to my growing up. I had the need to note something that has made me the person I am. We all bear some kind of seal of our own family. Man always returns to the imprints that his family has left on him We cannot escape it. So the play is autobiographical? No, although it is inspired by some genuine facts and characters. A very important role in the play have the emotions, though today they are out-of-style, so to say, they aren t that appreciated, and neither are morals, empathy In fact, it is a very old-fashioned play, maybe even an old-fashioned attitude towards life. Oldfashioned is a very ugly word. Nevertheless, I feel like I don t belong in the time we live in. This is not my time. Why? What kind of time is this? A time that doesn t recognize empathy and considers it a weakness. In fact, our entire civilization, especially the country I live in, America although, in a certain sense, America is everywhere, since it has achieved to export its way of life is marked with a horrible lack of empathy. Contempt for emotion, contempt for softness, contempt for weakness that are, whether we liked it or not, a part of our lives. Children are growing up without any healthy orientations. To me, that seems terribly dangerous. The other side of the coin represent, if you want to see the results, those massacres, terrorist attacks that happen every day. Have you ever wanted to play one of the characters? I had it in mind, although I think this is more pure. Tatjana Nježić (Blic, 24 th April 2013) 33

33 Мира Фурлан Рођена у Загребу, Мира Фурлан осамдесетих година постаје једна од најистакнутијих глумица како у Хрватској тако и у читавој Југославији. У позоришту је одиграла многе значајне улоге (Казалиште ИТД: Алфа Бета Вајтхеда; Романца о три љубави Шољана; Хрватско народно казалиште: Петруњела у Држићевом Дунду Мароју, Селимена у Молијеровом Мизантропу, Анабела у Фордовом Штета што је курва, Јудит у Ђаволовом ученику Б. Шоа, Наталија Петровна у Мјесец дана на селу Тургењева; Југословенско драмско позориште: Леа у Дибуку Анског, Изабела у Позоришним илузијама Корнеја; Дубровачке летње игре: Глорија у Глорији Р. Маринковића, Офелија у Хамлету Шекспира). Популарност је стекла улогама у многим ТВ филмовима И ТВ серијама: Вело мисто Миљенка Смоје, Непокорени град, Путовање у Вучјак, Бољи живот. На филму је одиграла главне улоге у четрдесетак филмова: Отац на службеном путу Емира Кустурице, Киклоп Антуна Врдољака, Лепота порока Живка Николића, У раљама живота и За срећу је потребно троје Рајка Грлића, За сада без доброг наслова Срђана Карановића, те Видео јела зелен бор Горана Гајића. Била је награђивана за свој рад на филму и у позоришту (Златне арене за филмове Киклоп и Лепота порока, награда Дубравко Дујшин за Мјесец дана на селу). Почетком деведесетих, због политичких разлога одлази у Америку. Тамо игра у позоришту (Јерма у Јерми Ф. Г. Лорке, Тања у Ждраловима Д. Липкина у Њу Груп у Њујорку, Антигона у адаптацији Софоклове Антигоне у Лос Анђелесу награда Dramalogue за најбољу позоришну улогу у Лос Анђелесу), а популарност стиче улогом интергалактичке амбасадорке Делен у култној научно-фантастичној серији Бабилон 5 (Sci Fi Universe награда за најбољу женску улогу у жанру научне фантастике), као и улогом Даниеле Русо у хитсерији Лост. Снимила је независни филм Surviving Me Леје Јанантон и гостовала у неколико америчких ТВ-серија. После десет година, се враћа у Хрватску улогом Медеје у Еурипидовој Медеји у Казалишту Улисис, а потом снима неколико филмова на подручју бивше Југославије (Циркус Колумбија Даниса Тановића, Турнеја Горана Марковића, Диши дубоко Драгана Маринковића, Остављени Адиса Бакрача, Са мамом Фарука Лончаревића). Гостовала у ТВ-серијама Вратиће се роде и Најбоље године. Снимила је и неколико филмова у Турској. Мира Фурлан је певала на неколико албума ( Мира Фурлан и Оркестар Давора Сламнига, Songs From Movies That Have Never Been Made, Be Five Trying to Forget ). Њена књига колумни писаних за Ферал Трибјун изашла је у Београду ( Тотална распродаја, Самиздат). Mira Furlan Mira Furlan was born in Zagreb. During the eighties, she has become one of the most prominent actresses in Croatia and the whole former Yugoslavia. She has played many roles in the theatre (ITD Theatre: Alpha Beta by Whitehead; A Romance of Three Loves by Šoljan; The Croatian National Theatre: Petrunjela in Uncle Maroje by Držić, Célimène in The Misanthrope by Molière, Annabella in Tis Pity She s a Whore by Ford, Judith in The Devil s Disciple by Shaw, Natalya Petrovna in A Month in the Country by Turgenev; Yugoslav Drama Theatre: Leah in The Dybbuk by Ansky, Isabella in L Illusion comique by Corneille; The Dubrovnik Summer Festival: Gloria in Gloria by R. Marinković, Ophelia in Hamlet by Shakespeare). She gained popularity through roles in many TV movies and TV series: Velo misto by Miljenko Smoje, Unconquered City, A Journey to Vučjak, A Better Life. She played around forty leading roles in films: When Father Was Away on Business by Kusturica, Cyclops by Antun Vrdoljak, The Beauty of Vice by Živko Nikolić, In the Jaws of Life and Three for Happiness by Rajko Grlić, A Film with No Name by Srđan Karanović, Video meals, green pine by Goran Gajić. She has been awarded for her work in film and theatre (Golden Arenas for films Cyclops and The Beauty of Vice, Dubravko Dujšin Award for A Month in The Country). In the early nineties, due to political reasons she went to America. There, she played in theatres (Yerma in Yerma by F. G. Lorca, Tanya in Cranes by D. Lipkin in The New Group in New York, Antigone in the adaptation of Sophocles Antigone in Los Angeles Dramalogue award for best performance in Los Angeles), and gained her popularity in the role of the intergalactic Ambassador Dellen in the cult science fiction TV series Babylon 5 (Sci Fi Universe Best Supporting Actress Award in the science fiction genre), as well as the role of Danielle Rousseau in the ABC hit series Lost. She has also played in an independent film called Surviving Me by Leah Yananton and had guest performances in many American TV series. Ten years later, in 2000, she came back to Croatia with the role of Medea in Euripides Medea in Ulysses Theatre, and then played in some films in the countries of former Yugoslavia (Circus Columbia by Danis Tanović, The Tour by Goran Marković, Take a Deep Breath by Dragan Marinković, The Abandoned by Adis Bakrač, With Mom by Faruk Lončarević). She made guest appearances in the TV series The Storks Will Return and The Best Years. She also appeared in several films in Turkey. Mira Furlan sang on several albums (Mira Furlan and Davor Slamnig s Orchestra, Songs From Movies That Have Never Been Made, Be Five Trying To Forget). A collection of her columns written for Feral Tribune was published in Belgrade (The Closing Sale, Samizdat). 34

34 Редитељ Позоришни комад Мире Фурлан Док нас смрт не раздвоји је породична драма чији су садржај и форма на висини најбољих драмских писаца двадесетог века и почетка новог миленијума. Четири лица нашег писца: Бланка, Љубић, Мина и Мартин су створени списатељским талентом ослобођеним од свега познатог у драмској литератури. Четири лица су једини могући учесници у Мириној драми. У њој не може имати своје место још неко осим њих четворо. У савременој, великој драми је увек тако, ни лице више ни лице мање. Космичка мистерија о највећој тајни узрока Света љубави и нестајању достојно памети и таленту свих нас истраживана је током процеса проба. Није пригодна, формална моја захвалност изузетним глумицама Јасни, Анити и малој-великој Јовани, са којима сам имао част да љубав и нестајање освајам кроз узбудљив процес стварања ове представе од дана када сам Мирин комад прочитао. Захвалност је искрена, а срећа велика. Позориште као наша представа не може бити чаробно без чаробњака које сам током овог процеса упознао. Предраг Мики Манојловић Рођен у Београду у породици глумаца Зоре и Ивана Манојловића. Дипломира глуму на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Миленка Маричића. До данас је остварио 37 главних улога у позоришту, од класичног репертоара до савремених дела и експерименталних процеса. На филму је одиграо 67 улога. На телевизији је остварио креације у неколико незаборавних серија. Вишеструки је носилац највиших професионалних и друштвених признања бивше Југославије и данашње Србије за домете у позоришту, филму и више међународних признања. Двоструки је добитник Награде града Београда за позоришну уметност, двоструки је добитник Златне арене за остварења на филму, добитник две награде за животно дело на филму и у позоришту. Играо је на бројним позоришним сценама у Европи. Владање француским, енглеским и италијанским језиком помогло му је у снимању филмова на бугарском, шпанском, македонском и ромском језику, на свим континентима осим Аустралије. Као водећи глумац носио је филмове који су освојили десетине награда за најбољи филм, као и две Златне палме у Кану, и 1995, номинацију Америчке филмске академије за награду Оскар и номинацију за награду Златни глобус, Европска филмска академија номиновала The play by Mira Furlan Till Death Do Us Part is a family drama, whose content and form are comparable with some of the best playwrights of the twentieth century and the beginning of the new millennium. Four characters of our writer: Blanka, Ljubić, Mina and Martin are created with a writing talent that s freed of all those already familiar things in dramatic literature. In it, there is no place for anyone else, except those four. In great contemporary drama it has always been so, no more and no less characters. The cosmic mystery of the greatest secret of the cause of the World love and fading worthy of intelligence and talent of all of us, was explored during the rehearsals. My formal gratitude is inappropriate to the exceptional actresses Jasna, Anita and the little grown up Jovana, with whom I ve had the honour to conquer love and fading through an exciting process of creating this play, since the day I ve read the text by Mira. My gratitude is sincere, and my happiness is great. The theatre, as well as our play, cannot be magical without the magicians whom I ve met during this process. Predrag Miki Manojlović Director Manojlović was born in Belgrade, in a family of actors Zora and Ivan Manojlović. He received a B.A. in acting from the Academy of Theatre, Film, Radio and Television, in class of the professor Miljenko Maričić. Up to now, he has played 37major roles in theatre, from the classical repertoire to contemporary works and exper- 35

35 га је за најбољег глумца Европе Гласањем публике и професионалаца 19. марта на ИМДБ-у, најпрестижнијем светском филмском професионалном интернет сајту, изабран је за најбољег филмског глумца бивше Југославије. Члан је Европске филмске академије од Почасни је доктор Универзитета аудиовизуелних уметности Париз-Скопље-Њујорк. Добротворним радом и кроз београдску Радионицу интеграције упорно указује на значај свести о друштвеној одговорности и рада на интегрисању маргинализованих група и појединаца у земљи и тиме доприноси инклузивним процесима и повезивању наше земље са регионом и Европом. После поставке на сцену драме Мире Фурлан Док нас смрт не раздвоји, Ромео и Јулија је његова друга позоришна режија. Критика Кроника политичких и приватних издаја Двије феноменалне српске глумице Јасна Ђуричић (бака Љубић) и Анита Манчић (Бланка) као и нешто мање увјерљива те најмлађа Јована Гавриловић (као млада глумица Мина), тијеком два сата изведбе дочаравају на сцени голему, филмски прецизно нијансирану и немјерљиво брижну њежност поглавито женских обитељи, у којима је нормално завући се баки у кревет и прошверцати јој цигарету; нормално је мами испричати све детаље imental processes. He has achieved 67 roles in film. On television he acted in some of the memorable TV series. He has been awarded many times with the highest professional and social recognitions of the former Yugoslavia and present-day Serbia for his achievements in theatre, film and many international awards. He has won City of Belgrade Award for theatre art twice, he has also received the Golden Arena award twice for his achievements in film and has won two Lifetime Achievement awards in film and theatre. He has played in many theatrical scenes through Europe. His knowledge of French, English and Italian has helped him in films in Bulgarian, Spanish, Macedonian and Romani, on all the continents except Australia. He has played leading roles in films that have won dozens of awards for the best film, as well as two Palme d Or awards in Cannes, in 1985 and 1995, Academy Award nomination for Oscar in 1996 and nomination for the Golden Globe Award in The European Film Academy nominated him for the Europe s best actor in With the votes from the audiences and professionals, he was voted the best film actor of the former Yugoslavia, on March 19 th 2012 on IMDB, the world s most prestigious film website. He has been a member of European Film Academy since He has been given an honorary doctorate by the University of Audiovisual Arts, European Film Academy, ESRA Paris-Skopje-New York. Through charity work and Integration Workshop in Belgrade, he keeps raising the awareness of the importance of social responsibility and working on integration of the marginalized groups and individuals in the country, thus contributing to the inclusive processes and connecting our country with the region and the whole Europe. After staging of the play by Mira Furlan Till Death Do Us Part, his second theatre directing project is Romeo and Juliet. Critique 36 A Chronicle of Political and Personal Betrayals Two extraordinary Serbian actresses Jasna Đuričić (Grandma Ljubić) and Anita Mančić (Blanka) as well as somewhat less convincing and the youngest Jovana Gavrilović (the young actress Mina), during the two hours of performance have evoked a huge, filmlike precisely, nuanced and immeasurably caring tenderness of mainly female families on the stage, where it is normal to crawl into Grandma s bed and smuggle a cigarette; it is normal to tell the mom all the details of an argument with the boyfriend, just as the mutual declarations of love that happen every fifteen minutes are the inevitable part of daily rituals. This accurately recorded world of female and, moreover, family solidarity is a

36 свађе с дечком, баш као што је међусобно изјављивање љубави сваких петнаест минута неизоставан дио свакодневних ритуала. Овај прецизно забиљежен свијет женске и још к томе обитељске солидарности драмски је преседан на нашим просторима. Наше драматичарке и драматичари, наиме, међугенерацијске женске односе обично приказују у изразито горком, трауматском, а не савезничком кључу. И док се глумица Анита Манчић у лику непокретне Бланке бори с готово стално навирућим сузама, не губећи при том мирноћу гласа и велики осмијех на лицу, њезино је посљедње самосуочење резервирано за питање можемо ли збиља бити криви и одговорни због неправди које су нас тијеком живота погодиле. Манчић игра необично јаку жену која се у стању залити не само сузама, него и доручком који више не може прогутати, као и посљедњом снагом грлити и млатити свог невјерног супруга, али онда се ипак запитати је ли њезин карцином напросто посљедица превелике количине животних пораза. Подједнако непокретна, али одлучна и емоционално веома прибрана Јасна Ђуричић као бака Љубић врло се озбиљно настоји присјетити четврте латинске коњугације и одбити помисао да ће морати надживјети своју кћер, такођер прибрано бришући сузе и гордо храбрећи све око себе. Односи баке, мајке и унуке богати су и крајњим напетостима и максималним оданостима, али њихово је трансгенерацијско савезништво неупитно. Лик Мартина, човјека који се одмара од болесне жене писањем књига и прешутним боравком у стану љубавнице, Мики Манојловић игра глумачки беспоштедно. Поставља га понајприје као човјека који је смлављен и политичким прогонима и женином болешћу, дословце скутрен попут дјечачића на рубу кревета (свјестан свих својих обитељских, а не само јавних издаја), а затим и као особу која би најрадије од свега побјегла, премда и даље стоички мијења катетере и доноси јухице. Чињеница да се мушки лик активно брине за болесна тијела двију жена носи са собом и одређену политичку тежину, појачану бијесом Бланке око чињенице да мора пристати на захвалност особи која ју је емоционално повриједила и напустила. Оно што посебно уземирава и истовремено лијечи у овој представи јест комплексна партитура и женских и мушких плакања, суза које не престају тећи тијеком два сата изведбе, уза сво испреплетање са смијехом и самоиронијом, због тога држећи публику у стању све јаче емоционалне рањености и отворености болним искуствима. Јасна Ђуричић и Анита Манчић играју не само мајку и кћер, него двије жене између којих стално посредује летећи ћилим најближих повјеравања, што је само по себи толико ријетко да на неки начин дјелује потресно. Микија Манојловића ваља похвалити и због ненаметљиве, а опет веома промишљене режије, као и због начина на који сценски трпи (и не ублажава) дискретну оптужницу на рачун мушког рода. Још једном се показује да феминизам не треба бити еклатантан и маtheatrical precedent in our region. Our male and female playwrights have usually depicted the intergenerational female relationships in a very bitter and traumatic, not an allied manner. And while the actress Anita Mančić, who plays the immobile Blanka, is fighting almost constantly with tears in her eyes, though not losing the tranquility of her voice and a great smile on her face, her last self-confrontation is reserved for the question whether we can actually be responsible for all the injustice that has been done to us through our lives. Mančić plays an extraordinarily strong woman, who is capable of splashing herself, not only with tears, but also with her breakfast, which she is not able to swallow anymore, as well as hugging and beating her unfaithful husband with her last ounce of strength, but still asking herself if her cancer is simply a consequence of too many defeats in her life. Equally immobile, though determined and emotionally very stable, Jasna Đuričić, as Grandma Ljubić, very seriously tries to remember the fourth conjugation of Latin verbs and rejects the idea that she is going to outlive her daughter, also calmly wiping her tears while encouraging all around her. The relations between the grandmother, mother and grandchild are rich with both extreme tension and maximum loyalty, although their transgenerational alliance is undisputed. Martin, a man who rests from his ill wife by writing books and tacit visits of his lover s apartment, is played ruthlessly by Miki Manojlović. He is portrayed primarily as a man who is destroyed by the political persecution and his wife s illness, literally cringed like a little boy on the edge of his bed (aware, not only of his political, but also his family betrayals), then as a person who would rather escape from everything, although he still stoically changes catheters and makes soups. A fact that the male character is actively taking care of the ill bodies belonging 37

37 нифестан; довољно је дозволити женској истини да нађе пут до јавности и подржати женски глас у напору да изусти све оно што је иначе проглашено табуом. Наташа Говедић (Нови лист, ) Изван институционалних позоришта сигурно се издваја и представа Док нас смрт не раздвоји у продукцији Радионице интеграција, која је досада радила представе с особама с посебним потребама. Овај пут реч је о потпуно професионалном пројекту рађеном према драмском првенцу велике југословенске глумице Мире Фурлан и у режији другог великог глумца, Предрага Микија Манојловића. Његова режија своди се на врло темељну сарадњу с његовим колегама у колективном глумачком обликовању реалистичке приче (и Манојловић игра у представи): те колеге су такође врсне глумице Јасна Ђуричић и Анита Манчић, те, како се испоставило, веома даровита студенткиња глуме на ФДУ, Јована Гавриловић. Они су, у традиционалном реалистичком кључу, узбудљиво и снажно развили и одбранили ову породичну сагу и тако неутралисали њене очите драматуршке слабости (препричавање догађаја који су ликовима познати, рецимо). Овом причом о жени која умире од рака, њеној непокретној мајци, ћерци која се тражи у свету глуме и мужу који присуство у кући своди на служење болесницама, глумачки тим снова постигао је истинску емотивну катарзу у публици, све са сузама којима ни најчвршћи гледалац не одолева. Посебно искуство, готово трансцендентно, донела је чулно снажна и упечатљива сцена вишеминутног умирања (Анита Манчић), што би и у мање интимном сценском простору од овог био огромни глумачки изазов. Иван Меденица (Политика) to two women carries a certain political weight, amplified by the Blanka s anger over the fact that she must agree to appreciate the person who emotionally hurt and abandoned her. What is particularly disturbing, though at the same time curing, in this play is a complex score of both female and male weeping, tears that never stop flowing during the two-hour performance, with all the interweaving with laughter and self-irony, therefore keeping the audience in a state of growing emotional woundedness and openness to painful experiences. Jasna Đuričić and Anita Mančić play not only mother and daughter, but also two women constantly mediated by the flying carpet of the closest entrusting, which is itself so rare, that in some way seems upsetting. Miki Manojlović should also be lauded for his discrete, but still very thoughtful directing, as well as the way that he undergoes (and doesn t alleviate) the discrete charges against men. Once again, it is shown that feminism shouldn t be blatant and obvious; it is enough to allow the female truth to find its way to the public and support the female voice in its effort to utter what has otherwise been declared taboo. Nataša Govedić (Novi list, 11 th November 2013) Outside the institutional theaters, another play that certainly stands out is Till Death Do Us Part, produced by the Integration Workshop, which has so far done plays with people with special needs. This time, it is a fully professional project, adapted from the playwright debut by the great Yugoslav actress Mira Furlan, directed by another great actor, Predrag Miki Manojlović. His directing is based on a very thorough collaboration with his colleagues in the collective acting shaping of the realistic story (Miki Manojlović is also one of the actors): these colleagues are accomplished actors as well Jasna Đuričić and Anita Mančić, and, as it turned out, a very gifted acting student from the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, Jovana Gavrilović. In the traditional realistic manner, they developed and defended this family saga excitingly and strongly, and thus neutralized its obvious dramaturgical weaknesses (for example, recounting of the events that are known characters). With this story about a woman who is dying of cancer, her immobile mother, daughter who is trying to find herself in the world of acting and husband who finds his presence in the house reduced to serving patients, the acting dream team has achieved a truly emotional catharsis in the audience, with tears which cannot be resisted even by the hardest viewer. Special and almost transcending experience was brought by the strong and striking scene of dying that lasts several minutes (Anita Mančić), which would have been a huge challenge even in a less intimate stage space than this one. Ivan Medenica (Politika) 38

38 28. мај Душан Ковачевић УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА Црногорско народно позориште Подгорица (Црна Гора) Dušan Kovačević TRAGEDY BURLESQUE Montenegrin National Theatre Podgorica (Montenegro)

39 Режија и избор музике: ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ Драматург: СЛОБОДАН ОБРАДОВИЋ Сценограф и костимограф: МИОДРАГ ТАБАЧКИ Directed by and music selection: VELJKO MIĆUNOVIĆ Dramaturge: SLOBODAN OBRADOVIĆ Set and costume designer: MIODRAG TABAČKI Улоге Ружа: АНА ВУЈОШЕВИЋ Милан: МЛАДЕН НЕЛЕВИЋ Невен: ВУЛЕ МАРКОВИЋ Јулка: НАДА ВУКЧЕВИЋ Коста: БРАНИМИР ПОПОВИЋ Рајна: БРАНКА СТАНИЋ Василије: МЕТО ЈОВАНОВСКИ Доктор: МИШО ОБРАДОВИЋ Милиционер: МОМО ПИЋУРИЋ Cast Ruža: ANA VUJOŠEVIĆ Milan: MLADEN NELEVIĆ Neven: VULE MARKOVIĆ Julka: Nada VUKČEVIĆ Kosta: BRANIMIR POPOVIĆ Rajna: BRANKA STANIĆ Vasilije: METO JOVANOVSKI Doctor: MIŠO OBRADOVIĆ Policeman: MOMO PIĆURIĆ Фото: Душко Миљанић Photo: Duško Miljanić

40 Писац Author Коментар писца Мени је право чудo да један тако млад човек тако озбиљно уради представу да толико озбиљно промишља поражавајућу причу о распаду једне породице. То је до те мере озбиљно урађено, као да има сто година. Ово је у свим сегментима сјајна представа: у суштинским, у размишљајућим, у самој поруци... И глумци су фантастични. Дакле: сјајна је сценографија, музика, игра глумаца, та страшна енергија која тутњи од самог почетка, начин на који је проблем постављен истиче саговорник Портала Аналитика и додаје како је истовремено направљен и отклон од почетка деведесетих, времена када је текст настао. Урнебесна трагедија сада живи свој живот, који ће бити јако дуг и леп, па и ван матичне сцене сасвим сигурно јер је универзална. Она је препознатљива било где да се догађа, а то што се догађа у Црној Гори и што је мало прилагођена језику и менталитету, то јој само даје још једну занимљивост закључује Ковачевић. (portalanalitika.me, ) Душан Ковачевић Рођен Завршио драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију Београд, Члан Удружења књижевника Србије од Био драматург Драмског програм ТВ Београд од до У периоду ради као доцент на Факултету драмских уметности у Београду. Од је директор Звездара театра за који пише и режира властите комаде. Октобра изабран је за дописног члана САНУ а и за редовног члана. Био је амбасадор Србије и Црне Горе, односно Србије у Португалу, и године. Драме: Маратонци трче почасни круг (1973), Радован Трећи (1973), Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1976), Пролеће у јануару (1977), Свемирски змај (дело за децу у стиху) (1977), Лимунација на селу (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1986), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон трагедија једне младости (1996), Контејнер са пет звездица (1999), Доктор шустер (2001), Динар по динар (2005), Генерална проба самоубиства (2008), Живот у тесним ципелама (2011), Кумови (2012). The writer s comment It is a true miracle for me to see that so young a man has done the play so seriously that he has so seriously thought out the devastating story of a family break-up. It is done so seriously as if he was a hundred years old. This is a great show in all segments: in the essential ones, in the cognitive ones, in the message as such The actors are great, too. So: a brilliant set design, music, acting, a powerful energy thundering from the very start, the way in which the issue is set emphasizes the writer in the interview for the Portal Analitika, adding that a distance was made from the early 1990s, when the text was written. Tragedy Burlesque now has a life of its own, which will be very long and nice, even outside its native scene surely because it is universal. It is recognizable anywhere it takes place, and the fact that it takes place in Montenegro and that is has been a little bit adapted in regard to the language and mentality lends it yet another peculiarity concludes Kovačević. (portalanalitika.me, 27 th December 2014) Dušan Kovačević Kovačević was born in He studied at the Theatre, Film, Radio and Television Academy in Belgrade, graduating from the Department of Dramatic Writing in Since 1973, he has been a member of Association of Writers of Serbia and he has been a dramaturge at TV Beograd from 1973 to From 1986 to 1988, he has worked as assistant professor at Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. Since 1998, he has been the Artistic Director of Zvezdara Theatre, for which he has been writing and directing his own plays. In October 2000, he was elected as corresponding member of The Serbian Academy of Sciences and Arts and 2010 as a regular member. He served as the ambassador of Serbia (then Serbia and Montenegro) in Lisbon, Portugal in years 2005 and Plays: Marathoners are Running the Victory Lap (1973), Radovan III (1973), What is There in the Human Being that Makes Him Drink (1976), Spring in January (1977), Space Dragon, children s play in verse (1977), Lemonation in the Countryside (1978), The Gathering Centre (1982), The Balkan Spy (1983), St. George Killing the Dragon (1986), A Claustrophobic Comedy (1987), The Professional (1990), The Hilarious Tragedy (1991), Larry Thomson Tragedy of a Youth (1996), The Five-Star Trash Container (1999), Dr. Schuster (2001), Dinar Upon Dinar (2005), General Rehearsal for Suicide (2008), Life in Tight Shoes (2011), Godfathers (2012). Screenplays for Film: Beasts (1976, directed by Živko Nikolić), Special Treatment (1978, directed by Goran Paskaljević), Who is Singing Out There (1980, directed 41

41 Филмски сценарији: Бештије (1976, р. Ж. Николић), Посебан третман (1978, р. Г. Паскаљевић), Ко то тамо пева (1980, р. С. Шијан, проглашен је за најбољи филм југословенске кинематографије настао од до 1995), Маратонци трче почасни круг (1981, р. С. Шијан), Балкански шпијун (1984, р. Д. Ковачевић и Б. Николић), Сабирни центар (1990, р. Г. Марковић), Подземље Underground (1995, р. Е. Кустурица), Урнебесна трагедија (1995, р. Г. Марковић), Професионалац (2003, р. Д. Ковачевић), Свети Георгије убива аждаху (2009, р. С. Драгојевић) ТВ драме: Повратак лопова (1974), Двособна кафана (1975), Звездана прашина (1976); ТВ серије: Чардак ни на небу ни на земљи, 13 епизода по 45 минута (1976), Била једном једна земља 6 епизода по 60 минута (1995). Радио драме: 828 километара северно од прве вароши (1970), Био човек (1970). Награђиван многим професионалним, позоришним и филмским наградама у земљи; између осталих, четири Стеријине награде и Стеријина награда Вршца за најбољу комедију, две Награде Бранко Ћопић, Награда Јоаким Вујић, Награда Милош Црњански, Награда Марин Држић, Октобарска награда Београда, две Златне арене, Награда Вјекослав Афрић, Стјепан Митров Љубиша, Град театар Будва и друге. Добитник је многих међународних награда: два Гран прија за сценарија филмова Балкански шпијун и Професионалац на Филмском фестивалу у Монтреалу; Награде међународног жирија критике за најбољи филм ФИПРЕСЦИ у Монтреалу за Професионалца; Награда за најбољи сценарио и најбољи филм на Међународном фестивалу у Виљаређу; Гран при међународног фестивала у Истанбулу за најбољи сценарио; Златни витез за најбољи филм на Фестивалу православног и свесловенског филма у Иркутску Русија за Професионалца; Европска филмска академија у Берлину сценарио за Професионалца номиновала је међу шест најбољих европских сценарија за 2003; Чаплинова награда у Вевеју за филм Ко то тамо пева; Златна палма на Канском фестивалу за Underground... Редитељ Како посматрати животну прошлост? Да ли би се могло рећи оставила је болне трагове или је то питање једног времена које је за читаву генерацију било фрустрирајуће. Одрастати кроз то невријеме испостави се на крају као интригантно. Као необично животно сазријевање. Да ли је у питању социјалистички миље или постсоцијалистички или транзиционо, либерално-капиталистичко доба, небитно је. Гдје год живјели, у by Slobodan Šijan, it declared the best film of Yugoslav cinematography made between 1945 and 1995), Marathoners are Running the Victory Lap (1981, directed by Slobodan Šijan), The Balkan Spy (1984, directed by Dušan Kovačević and Božidar Nikolić), The Gathering Centre (1990, directed by Goran Marković), Underground (1995, directed by Emir Kusturica), The Hilarious Tragedy (1995, directed by Goran Marković), The Professional (2003, directed by Dušan Kovačević), St. George Killing the Dragon (2009, directed by Srđan Dragojević). TV Dramas and original screenplays: The Return of Thieves (1974), Two-bedroom Pub (1975), Stardust (1976). TV Series: The Attic Between Heaven and Earth thirteen 45-minute episodes (1976), Once Upon a Time There Was a Country six 60-minute episodes (1995). Radio Dramas: 828 Kilometers North of the First Town (1970), There Was a Man (1970). Awards: He is the laureate of many professional, theatre and film prizes at home: among other awards, four Sterija Prizes and one Sterija Prize of Sterija s city Vršac for contemporary comedy, two Branko Ćopić Awards, Statuette Joakim Vujić, Miloš Crnjanski Award, Marin Držić Award, October Prize of the City of Belgrade, two Golden Arenas at Film Festivals in Pula, Vjekoslav Afrić Award, Prize Stjepan Mitrov Ljubiša, City-Theatre Budva and other. He is also the winner of many international awards: Grand Prix for screenplay (The Balkan Spy, Professional) at the Film Festival in Montreal, award by the international jury of the critique for the best film FIPRESCI Montreal (The Professional), award for the best screenplay at the International Festival in Viareggio (The Professional), Grand Prix for screenplay at Istanbul International Film Festival, Golden Knight for best film Slavic Film Festival at Irkutsk (The Professional), screenplay for The Professional was nominated as one of the six best European screenplays in 2003 by EFA (European Film Academy) in Berlin, the Chaplin Award in Vevey (for the film Who is Singing Out There), Golden Palm at the Cannes Festival (Underground) 42

42 којим год животним околностима, важно је да се суочимо са собом. Свако има свој посебан сусрет са животом. Одрастање током једног јединог дана. Или је то можда био трен у коме је препознао човјека у себи. Вељко Мићуновић Рођен Дипломирао позоришну режију на београдском Факултету драмских уметности у класи проф. Егона Савина. Као асистент режије сарађивао са Јиржијем Менцлом и Паолом Мађелијем на представама Веселе жене виндзорске (НП Београд) и Италијанска ноћ (ЈДП). Након дебитантске представе по Фејдоовом тексту Не шетај се гола, следе представе У лову на бубашвабе (ЈДП), Отело (Град театар Будва, Зетски дом, Фестивал МЕС), Ревизор (ЦНП), Живот је пред тобом, Смрт трговачког путника, Анђели чувари (Београдско драмско позориште), Неспоразум (НP Београд), Гардеробер (СНГ Марибор). Представе које је режирао гостовале су и награђиване на више од двадесет позоришних фестивала. Реч драматурга Ствар сећања Када сам почетком деведесетих гледао праизведбу Урнебесне трагедије у Звездара театру, имао сам година негде колико и Невен, дечак из Ковачевићеве драме. Онај што је на ивици да у потпуности разуме своје поступке. Ни послушан ни непослушан. О свету одраслих нисам размишљао, имао сам своја посла. А и одрасли су, сада то знам, имали своја. Време у ком се југословенски пасош вредновао као килограм злата, постепено је прерастало у време расула. Национализам се помаљао као доминанта, дивљи су кренули да истерују питоме, и ту су само још куле од карата биле оно што јесу. Лако рушљиве. Данас се за те деведесете с правом каже: ко тад није полудео, тај није нормалан. Ковачевићева Урнебесна трагедија већ у свом наслову садржи противуречност која ауторски и глумачки тим ставља на тест. На први поглед све оно што се догађа оставља утисак исечка из живота једне породице: два брата, готово стереотипно различитих природа, морају да одлуче шта учинити са оцем који је, силом прилика, пуштен из луднице. Након нешто више од две деценије друштвено-политичког лудила, када смо државице уредно оградили лешевима, поставља се питање шта би из савремене визуре ваљало акцентовати у Урнебесној трагедији? Психолошки реализам, упркос реалистичној драмској ситуацији, води у слепу улицу, а препознатљиве менталитетске бољке, оличене сочним и горко How to observe life history? Could it be said it has left painful marks or it is a question of a time that was frustrating for the entire generation. To grow up in this bad time eventually turns out to be intriguing. Like an unusual life maturation. Whether it is the socialist milieu or the post-socialist or transitional, liberal-capitalist age, is not important. Wherever one lives, under whatever circumstances, it is important to face oneself. Everyone has its own special encounter with life. Maturation in a day. Or it was perhaps a moment when one recognises the person inside. Veljko Mićunović Veljko Mićunović was born in He graduated in Directing from the Faculty of Dramatic Arts in the class of Professor Egon Savin. As assistant director, he collaborated with Jirí Menzel and Paolo Maggieli in plays The Merry Wives of Windsor (National Theatre in Belgrade) and Italian Night (Yugoslav Drama Theatre). His debut play is based on a text by Feydeau Please Don t Walk Around in the Nude, followed by directing the plays Hunting Cockroaches (Yugoslav Drama Theatre), Othello (Theatre City Budva, Royal Theatre Zetski dom, International Theatre Festival MESS), The Government Inspector (Montenegrin National Theatre), A Life Is Before You, Momo, Death of a Salesman, Guardian Angels (Belgrade Drama Theatre), The Misunderstanding (National Theatre in Belgrade), The Dresser (Slovene National Theatre Maribor). His plays participated and were awarded at more than twenty theatre festivals. Dramaturge s word A matter of memory Director When I saw the first premiere of Tragedy Burlesque in the early 1990s in the Zvezdara Theatre, I was approximately as old as Neven, the boy from the Kovačević drama. The one who is teetering on the brink of grasping his own acts completely. Neither obedient nor disobedient. I didn t think of the world of adults, I was busy minding my own business. And adults, I know that now, were busy minding their own business. The time when Yugoslav passport was as valuable as a kilo of gold was gradually growing into a time of chaos. Nationalism was emerging as a dominant, the wild have came and started chasing away the tame, and 43

43 духовитим дијалогом, заводљиве су али би могле саме себи да постану сврха. И ту онда на терен долази феномен сећања које, истина, није потенцирано у оригиналу Урнебесне трагедије, али јесте често присутан мотив драмског рукописа Душана Ковачевића. У мањој или већој мери, он о сећању пише као да је то неопходност која нам помаже да прихватимо прошлост, живећи у садашњости. Са циљем да разумемо будућност. И све то врло оштро, а опет са неком нарочитом топлином. Како разумемо себе у тим оквирима? Колико се не познајемо и не сећамо себе? И постоји ли неко ко у том урнебесно трагичном свету, у том прелиставању страница сећања, може да изађе без ожиљка? Неко ко може да сруши утопију да је дете човеков родитељ? Тешко. Ожиљак се зато и зове ожиљак. Урезан, дубок, зараста само кроз привид. Међутим ожиљак, апсурдно, не мора да нас учини жртвом. Напротив. Баш он треба да нас гони да балансирамо на тој осетљивој граници између комедије и трагедије. Смирени, довршени, потврђени. Ослоњени на своје чворуге. Слободан Обрадовић Критика Урнебесна трагедија први пут у Подгорици У Црногорском народном позоришту премијерно је изведена Урнебесна трагедија Душана Ковачевића, горка трагикомедија из године. Редитељ је Вељко Мићуновић, којем је ово други ангажман на сцени ЦНП-а, након разиграно осавремењеног читања Гогољевог Ревизора. Урнебесна трагедија here, the only thing that remained what it really was were the houses of cards easily ruined. Today, it is rightfully said about the 1990s: he who didn t go mad then is definitely insane. Kovačević Tragedy Burlesque contains in its very title a contradiction which puts to test the authorial team and the cast. At first glance, everything happening leaves an impression of a clipping from the life of a family: two brothers of almost stereotypically different natures have to decide what to do with their father who has been released from the mental institution by force of circumstances. More than two decades of socio-political insanity later, now that we have neatly lined our little states borders with corpses, a question arises: which aspect of Tragedy Burlesque should be emphasised from the contemporary point of view? Psychological realism, despite the realistic dramatic situation leads to a dead end, and the recognisable mentality-related afflictions, embodied in the juicy and bitter humorous dialogue are seductive but they could become an end in itself. And then the phenomenon of memories comes to the foreground. It is true that this is not insisted on in the original Tragedy Burlesque, but is a frequently appearing motif of the dramatic handwriting of Dušan Kovačević. To a greater or lesser extent, he writes about memory as a necessity that helps us accept the past, while living in the present. With the objective of understanding the future. And all that very sharply, but with a certain very particular kind of warmth. How do we understand ourselves within this framework? How much do we not remember and recognise ourselves? And is there anyone in this burlesque-tragic world, in this flipping through the pages of memories, who can leave without scars? Anyone who can challenge the utopia that child is father to the man? Hardly. A scar is called a scar. Carved in, deep, it heals only through an illusion. However, the scar, absurdly, doesn t necessarily make us a victim. Quite on the contrary. The scar is the very thing that should drive us to find the balance on the thin line between comedy and tragedy. Calm, complete, accomplished. Relying on our bumps. Slobodan Obradović Critique 44 Tragedy Burlesque in Podgorica for the first time Tragedy Burlesque by Drušan Kovačević, a bitter tragicomedy from 1991, has premiered in the Montenegrin National Theatre. This is the second MNT engagement of director Veljko Mićunović after the resignedly modernised reading of Gogol s Inspector General. Tragedy Burlesque has been staged within the MNT s present repertoire plan focusing on the topic of judicial system, like the previous pro-

44 је настала у оквиру актуелног програмског плана ЦНП-а, окренутог ка теми суседства, као и претходна продукција, Брешанова Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња. Намера овакве репертоарске политике директора Јанка Љумовића је регионално повезивање, вишеструко драгоцено, у друштвеном, политичком, економском, уметничком смислу. Душан Ковачевић, који је присуствовао подгоричкој премијери представе, рекао је да је то једна од бољих представа које је икада гледао, како су известили црногорски медији. Представа је другачија у односу на полазни текст, утолико што се радња дешава двадесетак година касније, а приказује се из угла Невена, Милановог и Ружиног сина, који је онда, у оригиналном тексту драме, имао дванаест година. У вези са тиме, ово сценско читање доноси реконструкцију тог времена, простор је Невенових сећања на трусну ноћ која је оставила мучне трагове у његовој свести. За разлику од текста, Невен скоро да и не говори у представи, неми је посматрач своје болне прошлости. Оно што је такође посебно у Мићуновићевом читању јесте локализација радње и ликова, они су и плодови црногорске средине. Између осталог, уведено је поносно, грлато, хорско певање песме Монтенегро у грудима, у тренутку када Коста пуца из пиштоља, изоштравајући тако мотив локалне друштвене бахатости. Сведен и безличан, али врло знаковити сценски дизајн Миодрага Табачког, ненаметљиво је произвео јако осећање празнине и апсурда јонесковског типа, што је изузетно важно за разумевање Ковачевићевог вртоглаво зачудног драмског света. Осим тога, сценографија која је укључила и просецање повеће рупе кроз кулисе, фино је истакла вишезначан мотив воајеризма. Са једне стране спољног, гледаочевог воајеризма тог породичног и друштвеног расула, а са друге унутрашњег, учесничког воајеризма, Невеновог самосагледавања прошлости. Суочавање са прошлошћу је начин управљања садашњошћу и будућношћу, јер оне укључују поновно одигравање прошлости. Глумци Црногорског народног позоришта су надахнуто извајали живописну галерију Ковачевићевих кљакавих чудака. Невена који се као авет шуња по сопственој прошлости сведено и упечатљиво представља Вуле Марковић. Његовог оца Милана, управника позоришта, између присилне суздржаности и пуцања напетости, игра Младен Нелевић, а живчану мајку Ружу Ана Вујошевић. Бранимир Поповић је силовито и театрално приказао Косту, а увек сјајна Нада Вукчевић Јулку. Њих двоје су посебно ефектан комички пар, уигран у гротескном апсурду док се он тетура са сломљеном руком, она се гега са сломљеном ногом. Мето Јовановски је на сцену донео продорну комбинацију благости и разумевања, али и непредвидивог лудила деда Василија. Представа почиње као црна комедија, физички наглашене, скоро водвиљске игре, да би тамни, опори тонови почели да преовлађују, истискајући смех. Ипак, и у преплављујуће трагичним сценама има места за комичко растереduction of Brešan s Acting Hamlet in the Village of Mrdusa Donja. The intention of such a repertoire policy of the MNT manager Janko Ljubimović is regional networking, valuable for multiple reasons, in social, political, economic and artistic sense. Dušan Kovačević, who was present at the Podgorica premiere, said that it was one of the best plays he has ever seen, as reported by the Montenegrin media. The production differs from the original text because the drama is set in the period some twenty years later, and is presented from the point of view of Neven, Milan and Ruža s son, who was twelve in the original text. In regard to that, this staging brings a reconstruction of that time it is the space of Neven s memories of the turbulent night that left troubling traces on his mind. Unlike in the text, Neven speaks almost nothing in the play; he is a silent observer of his painful past. Another particularity of Mićunović reading is the localisation of the plot and characters; they are products of the Montenegrin environment. Among other things, what is introduced is a proud, loud, choir singing of the song Montenegro in Our Hearts, at the moment when Kosta shoots his gun, thus emphasising the motif of the local social haughtiness. The reduced and impersonal, yet very symbolical set design by Miodrag Tabački unobtrusively creates a strong feeling of a void and absurd a la Ionesco, which is very important for understanding Kovačević dizzily defamiliarised dramatic world. Besides this, the set design that includes a quite large cut into the backdrops emphasises nicely the polysemic motif of voyeurism. On the one hand, 45

45 ћење. На пример, делотворно је редитељско решење да Миланов телефон звони мелодијом I feel good Џејмса Брауна, јер она разбија напетост, доноси комичко издувавање напона, кроз контраст. Комади Душана Ковачевића, и успешне представе по којима су оне изграђене, што је случај са најновијом подгоричком продукцијом, велики су и важни јер су слојевити. Они испуњавају потребе гледалаца за смехом, иако ишчашеним и горким, али истовремено намећу суочавања са закопаним истинама. Мићуновићева Урнебесна трагедија ископава питања односа према туробним деведесетим годинама чије последице још увек живимо. У лудилу породичних односа одражава се лудило друштва које не показује знаке опоравка. Деда Василијеве речи касно сам се сетио за живот, а прерано за смрт, па се мучим, суштински означавају живот на овим просторима. Непрестано чекамо боља времена, заборављајући да живимо у садашњости која је заправо једина стварна. Ана Тасић (Политика, ) the external, spectator s voyeurism of the family and social perturbation, and on the other, the internal, participative voyeurism of Neven s reflection on the past. Facing the past is a way of controlling the present and the future, as they exclude recreation of the past. The inspired cast of the Montenegrin National Theatre shape the picturesque gallery of Kovačević lame weirdoes. Neven, who creeps around his own past as an apparition is represented in a reduced and striking way by Vule Marković. His father Milan, a theatre manager, who is stretched between imposed restraint and bursting tension, is played by Mladen Nelević, while the neurotic mother Ruža is played by Ana Vujošević. Branimir Popović presents Kosta with force and theatricality, and always excellent Nada Vukčević plays Julka. The two of them make a particularly effective comic couple, synchronised in a grotesque absurdity while he is staggering with a broken arm, she is limping around with a broken leg. Meto Jovanovski brings on the stage a piercing combination of gentleness and understanding, as well as the unpredictable madness of grandpa Vasilije. The play begins as a black comedy, with physically emphasised, almost vaudevillian acting, only to let the dark, pungent tones overwhelm, squeezing out laughter. However, even in the overwhelmingly tragic scenes, there is room for comic relief. For example, it is an effective directing solution to have Milan s telephone ring with I Feel Good by James Brown, because the melody brings relief from tension, that is, the comic deflation of voltage, through contrast. The dramas by Dušan Kovačević, and the successful productions made after them, which the case is with the latest Podgorica production, are great and important due to their multi-faceted character. They fulfil the audiences need for laughing, although it is a weird and bitter laugh, but at the same time forces them to face the buried truths. Tragedy Burlesque by Mićunović unearths the questions of attitude to the bleak 1990s whose consequences we still live in. The madness of family relationships reflects the madness of the wider community which shows no signs of improvement. Grandpa Vasilije s words I remembered too late for life, and too early for death, so I m suffering, define the life in this region in an essential way. We are constantly waiting for some better times, forgetting to live in the present which is actually the only reality. Ana Tasić (Politika, 19 th January 2015) 46

46 29. мај Златко Паковић ИБЗЕНОВ НЕПРИЈАТЕЉ НАРОДА КАО БРЕХТОВ ПОУЧНИ КОМАД Центар за културну деконтаминацију, Београд Ibsen Scholarships, Skien, Норвешка Zlatko Paković IBSEN S AN ENEMY OF THE PEOPLE AS BRECHT S TEACHING-PLAY Centre for Cultural Decontamination, Belgrade Ibsen Scholarships, Skien, Norway

47 Писац и редитељ: ЗЛАТКО ПАКОВИЋ Композитор: БОЖИДАР ОБРАДИНОВИЋ Костими и сценографија: ЗЛАТКО ПАКОВИЋ Written and directed by: ZLATKO PAKOVIĆ Music: BOŽIDAR OBRADINOVIĆ Costumes and set design: ZLATKO PAKOVIĆ Улоге ИГОР ФИЛИПОВИЋ ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋ ЈЕЛЕНА ИЛИЋ БОЖИДАР ОБРАДИНОВИЋ ЗЛАТКО ПАКОВИЋ Cast IGOR FILIPOVIĆ VLADISLAVA ĐORĐEVIĆ JELENA ILIĆ BOŽIDAR OBRADINOVIĆ ZLATKO PAKOVIĆ Фото: Срђан Вељовић Photo: Srđan Veljović

48 Писац / Редитељ Хор Поучни комад поучава уколико се игра, а не уколико се гледа, он учи извођаче, не гледаоце. Поучном комаду није потребна публика, њему је потребан извођач који је жељан врлине. Нисмо ли одувек тражили такву уметност? Уметност намењену онима који доиста од ње имају користи: Онима који не плаћају за уметност и који за њу нису плаћени! Сврха поучног комада јесте да укаже на политички погрешно понашање и поучи извођача како треба правилно да се понаша и расуђује. Извођењa пред публиком не изазивају ништа више до моралних афеката, који брзо прођу, а позориште се затим напусти као што се одлази из јавне куће. (...) Редитељ Од премијере Стубова друштва, године, преко Луткине куће и Авети, до Народног непријатеља, Хенрик Ибзен је, за само пет година, створио КРИТИЧКО ПОЗОРИШТЕ критичко позориште као савест свог доба. (...) Критичко позорише као друштвени орган за конституисање јавности. (...) Основни циљ тог и таквог театра био је, и до дана данашњег остао, да разоткрива дресиране жеље и окоштало мишљење који спречавају грађанско друштво да се развија ка солидарној заједници слободних личности. (...) У којој је мери Ибзен био уверен у моћ театра да мења друштво, довољно говори његова изјава да ће, двадесет година по његовој смрти, његови драмски комади постати излишни јер ће, дакле, искоренити страхове и заблуде из темеља грађанског друштва. (Из представе) Author / Director Choir A teaching-play teaches only if played, not viewed it teaches the performers, not the viewers. A teaching-play needs no audience, it needs the performer who longs for virtue. Haven t we always looked for that kind of art? Art meant for those who really benefit from it: for those who don t pay for art, and aren t paid for it! The purpose of teaching-play is to point out the politically incorrect behaviour and teach the performer how to act and judge rightly. Performing in front of an audience causes nothing but moral affects, which wear off quickly, and the theatre is abandoned as one would leave a whorehouse. ( ) Director Since the premiere of The Pillars of Society in 1877, through A Doll s House and Ghosts, to An Enemy of the people, Ibsen has, in only five years, created the CRITICAL THEATRE critical theatre as a moral conscience of his age. ( ) Critical theatre as a social organ for constituting the public. ( ) Primary goal of that kind of theatre was, and it has remained to this day, to unmask those trained wishes and calcified thinking that hinder the civil society to develop towards a solidary community of free individuals. ( ) The measure of how much Ibsen was convinced in the power of theatre to change the society is pretty much expressed in his statement that, in twenty years after his death, his plays will have become redundant, since they will have eradicated misconceptions from the basis of civil society. From the play Златко Паковић Рођен Дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао у позориштима у Бугарској и на Кипру, а код нас углавном у Центру за културну деконтаминацију. Ту развија особену поетику жестоког политичког коментара и наглашеног лудичког израза. Такве Zlatko Paković Paković was born in He graduated from the Department of Theatre and Radio Directing at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. He has directed in theatres in Bulgaria and Cyprus, and in here in Serbia mainly in Center for Cultural Decontamination. There, he develops a distinctive poetics of fierce political com- 49

49 су представе: Затвор подунавске регије (према четири драме Биљане Јовановић), Госпођа Олга у потрази за коначном верзијом (према комаду Милутина Бојића) и Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад. Представа Убити Зорана Ђинђића, у продукцији Студентског културног центра Нови Сад, досад је најзапаженија његова представа. Објавио збирку песама Дневник певања, романе: Соба за један кревет и Заједнички пепео (немачко издање, Die gemeinsame Asche, Берлин, 2013), и књигу Анатомија националистичког морала и друге колумне. Стални колумниста и позоришни критичар дневног листа Данас. Добитник награде Десимир Тошић за публицистику 2010, норвешке Међународне Ибзенове стипендије и стипендије бечког MuseumsQuartiera Критика На први поглед нова представа писца, колумнисте, редитеља и ангажованог интелектуалца Златка Паковића с лакоћом би се могла подвести под жанр представе предавања. Да подсетимо, како смо већ елаборирали на последњем Битефу, представа предавање подразумева економично (по многима и крајње осиромашено ) коришћење позоришних средстава и техника да би се на есејистички начин поставила и анализирала одређена тема, појава, проблем. То је, између осталог, и покушај да се друге интелектуалне дисциплине (политика, социологија, психологија...) протумаче позоришним средствима, где когнитивно увек стоји испред артистичког, емоционалног. Управо та економичност средстава омогућава велику идејну (идеолошку) ments and strongly emphasized ludic expressions in plays such as: Danube Region Prison (based on four dramas by Biljana Jovanović), Mrs. Olga in search of the final version (based on a play by Milutin Bojić) and Ibsen s An Enemy of the People as Brecht s Teaching-play. His play To kill Zoran Đinđić, produced by the Student Cultural Centre in Novi Sad, has been the most notable one of his plays so far. He published a collection of poems Diary of singing, novels: A Single Bed Room and Joint Ashes (German edition, Die Gemeinsame Asche, Berlin, 2013) and a book of essays Anatomy of Nationalist Morality. He is also a columnist and theatre critic for the daily Danas. Paković is recipient of the Desimir Tošić Award for the best column in He has also been awarded the International Ibsen Scholarship in 2014 and MuseumsQuartier Scholarship in Critique At first sight the new play by the writer, columnist, director and engaged intellectual Zlatko Paković can easily been categorised as a teaching-play. Let me remind you, as we already elaborated at the last BITEF, a teaching-play means an economical (in the opinion of many, an utterly impoverished ) use of theatrical means and techniques in order to pose and analyse a certain topic, phenomenon or issue in an essayistic way. It is, among other things, an attempt at interpreting other intellectual disciplines (politics, sociology, psychology...) with theatrical tools, where the cognitive always stands before the artistic, emotional. It is the very economicalness of the means that enables a great notional (ideological) precision which has made this form become increasingly popular on the stages worldwide. Although, at least by its form, the play Ibsen s An Enemy of the People as Brecht s Teaching-play is all that, it is essentially, both by its purely theatrical observations and emotional impact, much more than that. Zlatko Paković, and this must be said before anything else, unconditionally and passionately believes in the power of the theatre to change man, to reveal the truths and re-examine all the things that are taken for granted in a society. Observed from this point of view, Paković sees in both Ibsen and Brecht two pillars of such a theatre, two instruments, two models given to artists to comprehend the societal truths. In short, by means of songs (Brecht) and a teaching-play (it s Ibsen), we are literally given explanation (by the director writer) how Brecht arrived at his dialectic theatre through Ibsen, but we are also told why anyone who wants to understand and analyse a society in a Brechtian way, must and needs to bear in mind Ibsen and his trust in an individual act. 50

50 прецизност што је учинило да ова форма постане све присутнија на светским сценама. Иако је, бар по својој форми, представа Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад све то, она је суштински, како по својим чисто позоришним опсервацијама тако и по емоционалном импакту, и много више од тога. Златко Паковић, и то треба пре свега рећи, беспоговорно и страсно верује у моћ позоришта да мења човека, да открива истине и да преиспитује све оно што се у друштву подразумева као неупитно. Посматрано кроз ту визуру, Паковић у Ибзену и Брехту види два стуба таквог позоришта, два оруђа, два модела која су уметницима дата да би спознали друштвене истине. Сажето речено, у представи нам се уз помоћ низа сонгова (Брехт) и дидактичког текста предавања (ту смо код Ибзена), дословно објашњава (од стране редитеља писца) како је Брехт преко Ибзена дошао до свог дијалектичког позоришта, али нам се истовремено указује и зашто свако ко брехтовски жели да спозна, анализира друштво, мора и треба да има на уму Ибзена и његову веру у индивидуални чин. Након таквог увода редитељ нам одмах даје и први пример примене оваквих постулата. Кроз реконструкцију ТВ интервјуа преседника Томислава Николића, Паковић разоткрива конкретне значењске слојеве у самом политичком дискурсу којих смо вероватно несвесни или смо заборавили да их примећујемо. Одмах затим стиже и други ударац, прича о друштвеним губитницима, људима који су не својом кривицом остали на маргинама друштва. Глумци, можда у најбољем и најједноставнијем statementu представе облаче одећу тих људи да би нам саопштили њихове (стварне) судбине. Може ли позориште бити ангажованије? Иако све ово на папиру може зазвучати професорски суморно и тешко, један од непорецивих квалитета представе је свакако и њена лакоћа, добар ритам и, изненађујуће, забава. Сви актери очигледно уживају у извођењу, поруке су, иако дидактичке, јасне и прецизне, сонгови, чак и са оне чисто музичке стране прилично занимљиви, а оно што би вероватно било још узбудљивије је евентуална прилика да овакву представу видимо са мање верзираном публиком, са публиком која није већином састављена од (нас) истомишљеника, као што је то био случај у ЦЗКД-у. Бобан Јевтић (НИН) After such an introduction, the director immediately gives us the first example of the application of these postulates. Through a reconstruction of a TV interview with President Tomislav Nikolić, Paković reveals concrete semantic layers in the very political discourse that we are probably unaware of or we have forgotten how to notice them. This is followed by another blow, a story of the society s losers, the people who have been left on the social margins, not by their own fault. The actors, in perhaps the best and simplest statement of the play, put on the clothes of these people in order to tell us their (genuine) destinies. Can the theatre be more engaged? Even though this can seem academically bleak and heavy on paper, one of the undeniable qualities of the play is definitely its easiness, good pace and, surprisingly, fun. All the actors obviously enjoy performing, the messages are, although didactic, clear and precise, songs, even from the purely musical point of view are quite interesting, and what would probably be even more exciting is a possible opportunity to see this play performed for a less experienced audience, an audience not made up mainly of (us) like-minded people, such the case was in the Centre for Cultural Decontamination. Boban Jevtić (NIN) We are(not) those we have been waiting for The authorial activity of Zlatko Paković could be defined as a vivisection of neoliberalism, a detection of particular characteristics of the politics and society of Serbia in transition, and a belief, despite everything, in the possibility of a change through action. His previous successful production of To Kill Zoran Đinđić already placed him among those theatre workers who believe that in today s moment, given the destructive processes in the society, it is the theatre s duty to take as Ми (ни)смо они које смо чекали Ауторско деловање Златка Паковића могло би да се означи као вивисекција неолиберализма, детектовање специфичних карактеристика политике и друштва Србије у транзицији и вера, упркос свему, у могућност промене кроз акцију. Већ га је његова успешна представа Убити Зорана Ђинђића сврстала међу оне позоришне делатнике који сматрају да је, у данашњем тренутку, с обзиром на деструктивне процесе у друштву, обавеза позоришта 51

51 да се што директније укључи у разобличавања тих процеса. И пружи, освешћивањем, интелектуалну и моралну потпору борби против њих. Том задатку је посвећен и његов најновији пројекат Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад. На први поглед овај комад преиспитује врлину, моралност, бескомпромисност, корупцију и полуге моћи. Или фигурира као класичан ангажован комад. Но, он ће отићи и даље. Видеће се врло брзо да он испитује улогу и способност јавног делања позоришта данас. И спремност позоришта да се ефикасно обрати јавности. Комад тражи потпуно ангажовање публике кроз концентрацију и константно промишљање. А и сам редитељ, као актер на сцени, објашњавајући збивања која се на њој одигравају, акцентује пре свега ибзеновско-брехтовски задатак за коренитом променом света, као и потребу да се позориште користи као друштвени орган за деловање, за отпор увреженом мишљењу већине. И тиме спречи да се из позоришта одлази као из јавне куће, после бесплодног уживања. Модели које Паковић употребљава у представи да постигне ове циљеве су вишеструки. Осим што увезује театарску поетику и намере Ибзена (кроз комад Народни непријатељ) и Брехта са његовом формом такозваних поучних комада, он, на тој основи, отвара мугућност инкорпорације и других поступака. Ако и успоставља дистинкцију између грађанског театра (ослоњеног на идентификацију гледалаца с драмским ликовима психолошки мотивисаним) и брехтовске интерпретације кључних друштвених механизама, Паковић се ослања на оба стуба јер је и сам Ибзенов комад, само на други начин, друштвено ангажован. Ако Непријатељ народа кроз портрете личности илуструје моралне девијације појединаца као симптоме наказности зајед- direct as possible part in unmasking these processes. And offer, by raising awareness, the intellectual and moral support to the struggle against them. His latest project Ibsen s An Enemy of the People as Brecht s Teaching-play is dedicated to this task, too. At first sight, this play re-examines virtue, morality, uncompromisingness, corruption and levers of power. Or it seems to be a classical engaged play. However, it will go further than that. One will soon realise that it also examines the role and capacity of public engagement through the theatre today. And the willingness of the theatre to address the public efficiently. The play seeks a complete engagement of the audience through concentration and constant reflection. The director personally, as an actor on the stage, explains the events that take place on it, emphasises primarily Ibsenian-Brechtian task for a radical change of the world, as well as the need for the theatre to be used as a social instrument of action, of a resistance to the rooted majority opinion. And thus prevent people leaving the theatre as if leaving a whorehouse, after a futile pleasure. The models Paković uses in the play to achieve these aims are multiple. Besides joining together the poetics and intentions of Ibsen (through the play An Enemy of the People) and of Brecht, with his form of the so-called teaching-plays, he, on this basis, opens a possibility of incorporating other procedures. Even if he establishes the distinction between the civic theatre (which relies on the identification of spectators with psychologically motivated dramatis personae) and Brechtian interpretation of key social mechanisms, Paković relies on both of these pillars, since the very Ibsen s play is socially engaged, just in a different way. If An Enemy of the People, through portraits of the characters, illustrates moral deviations of individuals as symptoms of the monstrosity of the community, while Brecht depicts characters as representatives of the deep forces of the community, they both belong to the family of critical theatre Paković is inclined to. However, he will use the very feature that places Brecht s teaching-plays in the so-called dialectical theatre aimed at shattering the unquestionable truths of the majority, that is, a slow consciousness trapped into the enforced illusions. Therefore, it comes as no surprise that in this Paković s production one will find a Brechtian intention (that the directors and dramatic writers have been increasingly inclined to recently) to break and bring into question the very illusion of a theatrical play. It is a form of seduction preventing a direct and wide-eyed view of the reality. And this reality, in today s Serbia in particular, demands a clear view and stripping off the false masks hiding it. (...) It is an invitation to become a performer and active participant on the great stage of one s own community instead of being a passive observer. Thus, the demand of this play, which undoubtedly has a potential of a manifesto of critical theatre, is brought to a higher level. This hellish work that we are out to do we are the ones we have been waiting for. Ana Isaković (31 st December 2014) 52

52 нице, а Брехт личности приказује као репрезенте дубинског функционисања те заједнице, и један и други припадају породици критичког театра коме је Паковић склон. Он ће се, ипак, послужити оним што брехтовске поучне комаде сврстава у тзв. дијалектичко позориште које је усмерено на разбијање неупитних истина већине, дакле једне троме свести заробљене наметнутим илузијама. Отуда није необично што ће се у овом Паковићевом комаду наћи брехтовска намера (чему су у последње време све чешће склони редитељи и драмски писци) да се разбије и доведе у сумњу и сама илузија позоришне представе. Она је облик завођења које спречава да се директно и отворених очију сагледа стварност. А та стварност, поготово данас у Србији, захтева јасан поглед и скидање лажних маски које је скривају. ( ) То је позив да се постане не пасивни посматрач него извођач и активни судеоник на великој сцени сопствене заједнице. Да се преузме улога у деконструкцији и мењању стварности. Тако се захтев ове представе, која несумњиво има потенцијал једног манифеста критичког позоришта, подиже за један степен више. Паклено озбиљан подвиг нас чека Ми смо они које смо чекали. Ана Исаковић ( ) Распевана авантура слободе (...) Да би пришао сложеном драмском и друштвеном проблему, Златко Паковић припремио је, у првом делу представе врло ефектно ОБЈАШЊЕЊЕ својих идеја и образложио своје намере. Но и то је било сасвим брехтовски и сасвим позоришно. Говорећи о специфичном, чак и за Брехта врло уском жанру поучних комада, он је извео саму суштину тог жанра приказао је шта је, заправо, поучни комад. Тумачење али и извођење главних поставки, глумци су просто ОТПЕВАЛИ веома добро на фасцинантну музику присутног композитора Божидара Обрадиновића, који активно учествује у представи и свира и пева и глуми. У том делу објашњења своје замисли, Златко Паковић као редитељ води публику, али и учеснике кроз главне појмове и Брехтовог жанра поучног комада, али и Ибзеновог Непријатеља народа. Осветљавају се теме смисла позоришта као оруђа ПРОМЕНЕ става гледалаца и учесника и промене ПОЛИТИЧКОГ става од заблуде општих постулата до истински критичког става који изискује ПОБУНУ против наизглед вечних законитости експлоатације. С друге стране, Ибзенов јунак у драми ЗАИСТА, у пракси СПРОВОДИ промену става и свог и свог окружења, о стварима које изгледају заувек дате и тиме мења друштвену позицију свих у драми, открива скривене страсти експлоататора, наизглед добротвора друштва, егзистенцијалне страхове свих у бањи, која трује пацијенте, али зарађује за живот становницима и власницима. У представи, уз објашњења редитеља, одиграју се кратко неке од значајних кључних сцена из Ибзеновог комада и A Singing Adventure of Freedom (...) To approach a complex and dramatic social problem, Zlatko Paković prepared, in the first part of the show a very effective EXPLANATION of his ideas and clarification of his intentions. Nevertheless, this, too, was utterly Brechtian and utterly theatre-specific. Speaking about the specific, in the genre of teaching-plays which is narrow even for Brecht, Paković managed to stage the very essence of the genre he shows us what a teaching-play actually is. Interpretation as well as acting out the major propositions, the actors simply SANG OUT, very well indeed, to the fascinating music of the present composer Božidar Obradinović, who takes an active part in the show he plays music, sings and acts. In this part of the explanation of his ideas, Zlatko Paković, as a director, leads the audience, as well as participants, through the key notions of both Brecht s genre of teaching-play and Ibsen s An Enemy of the People. Light is shed on the topic of the significance of the theatre as an instrument of CHANGING the attitude of the audience and the participants and a change of the POLITICAL attitude from the misconception of general postulates, to a truly critical attitude, which calls for a REBELLION against the seemingly perpetual laws of exploitation. On the other hand, Ibsen s hero CARRIES OUT the change of attitude for REAL in the drama a change in both his own self and in his environment, in regard to the things that seem given as such forever thus changing the social position of everyone in the drama, revealing the hidden passions of the exploiters, under the guise of social benefactors, existential fears of everyone in the spa, which poisons its patients, but earns a living to the people who live there and its owners. In the performance, with the director s explanation, some of the key scenes from Ibsen s play are staged in the manner of Brecht s Teaching-Plays with emphatic and particularly defamiliarised expressions of the characters, inviting particular attention and setting clearly aside the elements of suffering, defeat, haughty violence, arrogant purchase of conscience, mean punishment for having one s attitude singled out, even if it is based on scientific research and right intentions. (...) Actresses Vladislava Đorđević and Jelena Ilić and actor Igor Filipović have shown what it means to play with passion of revealing and re-examining. They act soberly, but with a deep conviction and fighting for each and every attitude, each word, each motion, which is supposed to bring a new understanding to the world and the time, but more than anything, to the audience present. Let us be clear, this was a very strenuous play to perform 90 percent of the text is literally SUNG, moreover, in a very complicated musical composition, where the actors, and actresses in particular, showed a remarkable musical talent and expression indeed, what we have seen a genuine chamber OPERA! Surely, there are no bel canto numbers, but there is so much of the rich music by the composer and performer on the stage Božidar Obradinović that it goes far beyond anything that actors and actresses normally sing in theatres. The role of Zlatko Paković, as 53

53 то на начин Брехтових Поучних комада са наглашавањем и посебно онеобиченим изразима ликова, који провоцирају специјалну пажњу и јасно издвајају елементе страдања, пораза, надменог насиља, бахате куповине савести, злобне казне за издвајање сопственог става, макар он био заснован на научним истраживањима и исправним намерама. (...) Глумице Владислава Ђорђевић и Јелена Илић и глумац Игор Филиповић приказали су шта значи играти са страшћу откривања и преиспитивања. Играли су трезвено, али са дубоким уверењем и борећи се за сваки став, сваку реч, сваку кретњу која треба да донесе ново сазнање свету и времену, а пре свега присутној публици. Да се разумемо, ово је био веома напоран комад за извођење 90 процената текста се буквално ПЕВА и то у врло сложеној музичкој композицији, а глумци, нарочито глумице, показали су изврстан музички дар и израз забога, па гледали смо праву правцату, камерну ОПЕРУ! Ту, наравно, нема белканто нумера, али има толико богате музике композитора и извођача на сцени Божидара Обрадиновића, да то далеко превазилази све што иначе глумци певају у позоришту. Улога Златка Паковића као тумача сопствених замисли, али и као учесника, нарочито у убитачно ироничним сценама ТВ интервјуа председника Николића, где клечећи, игра део намештаја на који се бахата ТВ водитељка наслања, савим је необична појава на нашим сценама. Тим гестом укључивања у извођење свог комада, Златко Паковић је још једном потврдио и доказао до сада ретко виђену, аутентичну линију сасвим оригиналну и тачну тумачења и развијања Брехтовог позоришног језика, како видимо, примењивог у креативној доради, и на Ибзена, али и на наше савремено и позориште и друштво. Јер у последњем делу представа постаје конкретни цитат из страве данашњег пораза људи од некадашњег интегритета глумци се обуку у аутентична, скоро просјачка одела некадашњих радника великих предузећа, који су изгубили посао и сада живе од уличне трговине отпацима из контејнера... и тако обучени, у сцени ПРОЛЕТЕРСКА РЕВИЈА, испричају публици, кратко и јасно, личне приче тих несрећника чију одећу носе. Надам се да ће овај аутентични људски, политички и уметнички искорак, имати значајнији одјек у нашој учмалој позоришној провинцији и утицати на побољшање стања у театру а за друштво, мораће да се побрине и публика. Надајмо се успеху! Честитам на овој авантури у нову етику и естетику побуне! Горан Цветковић (Радио Београд 2, ) an interpreter of his own ideas and as a participant, particularly in the deadly ironic scenes of the TV interview with President Nikolić, where, he, on his knees, plays a piece of furniture upon which the arrogant TV show hostess leans, is a phenomenon quite uncommon on our stages. By this gesture of taking part and performing in his own play, Zlatko Paković has once again affirmed and proved so rarely seen so far, an authentic line, quite original and accurate of interpretation and development of Brecht s theatrical language, as we can see, applicable, creatively developed, to Ibsen as well as our contemporary theatre and society. For in the last part the play becomes a concrete citation from the horror of today s defeat of the people who used to have some integrity the actors get dressed into authentic, almost beggar s clothes of former workers in large companies who lost their jobs and now live of street trade in leftovers from garbage cans... and dressed like that, in the scene PROLETARIAN REVIEW, they tell to the audience, short and simple, the personal stories of the poor souls whose clothes they are wearing. I hope that this authentic human, political and artistic breakthrough will sound a major echo in our stale theatrical province and make an impact on improving the condition of the theatre for the society, the audience will have to do something, too. Let s hope for success! I congratulate for this adventure into a new ethics and aesthetics of rebellion! Bravo! Goran Cvetković (Radio Belgrade 2, 22 nd December 2014) 54

54 29. мај Милена Марковић ЗМАЈЕУБИЦЕ Југословенско драмско позориште Београд Milena Marković THE DRAGONSLAYERS Yugoslav Drama Theatre Belgrade

55 Режија: ИВА МИЛОШЕВИЋ Сценографија: ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ Костимографија: МАЈА МИРКОВИЋ Кореографија: БОРИС ЧАКШИРАН Композитор и извођач: ВЛАДИМИР ПЕЈКОВИЋ Сценски говор: ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ Director: IVA MILOŠEVIĆ Set designer: GORČIN STOJANOVIĆ Costume designer: MAJA MIRKOVIĆ Choreographer: BORIS ČAKŠIRAN Composed and performed by: VLADIMIR PEJKOVIĆ Stage speech: LJILJANА MRKIĆ POPOVIĆ Улоге НИКОЛА РАКОЧЕВИЋ МИРЈАНА КАРАНОВИЋ РАДОВАН ВУЈОВИЋ СРЂАН ТИМАРОВ ДУБРАВКА КОВЈАНИЋ МИЛАН МАРИЋ ЈОВАНА ГАВРИЛОВИЋ Cast NIKOLA RAKOČEVIĆ MIRJANA KARANOVIĆ RADOVAN VUJOVIĆ SRĐAN TIMAROV DUBRAVKA KOVJANIĆ MILAN MARIĆ JOVANA GAVRILOVIĆ Фото: Александар Ангеловски Photo: Aleksandar Angelovski

56 Писац Author Цена снова о правди Ваш лични однос према Гаврилу Принципу, Младој Босни, стогодишњици почетка Првог светског рата? Сада живимо у време економског и пропагандног великог рата. Свако има право да заузме страну или да остане по страни, али постоје велики притисци. Ми смо мали и небитни и крвави кусур великих сила, да парафразирам Андрића. Нећу да учествујем у том поселу разних жбира и сатрапа где се мртвим херојима обрћу кости, како коме одговара. Младобосанци су били хероји тог времена. Тај свет за који су се они борили више не постоји, ако је икад и постојао. То одвајате од драме? То треба одвојити од саме драме коју свако има право да доживи на свој начин. Уметничко дело је таква ствар да не треба да буде за један дан и за једну политичку групу. Оно треба да буде такво да, ако неко хоће да мисли да је драма о његовом деди, нек буде драма о његовом деди, ако је драма о њему, нека буде драма о њему, ако неко хоће само да ужива у стиховима или игри, нек ужива. Наша провинцијализација састоји сe, између осталог, и у томе што је стални притисак да све мора политички да се оправда што се често чини врло вулгарно и банално и пред очима газда, са разних страна. Татјана Њежић (Из разговора објављеног у Блицу, ) Милена Марковић Сценаристкиња, драмска списатељица, песникиња. Дипломирала драматургију на ФДУ Београд драмом Павиљони, или куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру (1998). Текст добија Специјалну награду бечког Театра м.б.х. Премијерно је изведен у Југословенском драмском у режији Алисе Стојановић, затим у МНТ Скопље, р. Срђан Јанићијевић, СНГ Љубљана, р. Јака Иванц, Театру м.б.х, р. Зијах Соколовић и у другим позориштима. Драмом Бог нас погледао Шине ауторка учествује у летњој резиденцији Ројал корт театра у Лондону Шине су премијерно изведене у ЈДП-у у режији Слободана Унковског. На Стеријином позорју Театар полски Познањ изводи овај текст у режији Рафала Сабаре, а Милена Марковић до- The Price of Dreaming About Justice What is your personal attitude towards Gavrilo Princip, Young Bosnia and the 100 th anniversary of the First World War? Today we live in a time of the Great War in terms of economics and propaganda. Everyone has the right to take sides or step aside, however, there is a huge pressure. We are small and insignificant and, to paraphrase Andrić, the bloody residue of the great forces. I don t want to participate in that rural fair of various gendarmes and satraps, where everyone exploits the dead heroes for their own particular benefits. The Young Bosnians were heroes of their own time. The world which they fought for no longer exists, if it ever existed at all. You separate your personal attitude from the play? That should be separated from the very play, which everyone has the right to experience in their own way. A work of art is something that shouldn t be for just one day and one political group. It should be such that if someone wants to think it is about his grandfather, then it s a play about his grandfather, or if it s a play about him, let it be a play about him, or if someone just wants to enjoy the verses and the play, let him enjoy. Our provincialization consists, among other things, in the constant pressure to politically justify everything, which is often done very blatantly and banally, before the eyes of the bosses, by various parties. Tatjana Nježić (From an interview published in Blic, 3 rd April 2014) Milena Marković Playwright, dramatic author and poet Milena Marković graduated in Dramaturgy from the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade with the drama Pavilions, or Where Am I Going, Where Am I Coming from and What s for Dinner (1998). The text was awarded the Special Prize of the Viennese Theatre m.b.h. in It premiered in the Yugoslav Drama Theatre, where it was directed by Alisa Stojanović, then it was staged in MNT Skopje d. Srđan Janićijević, SNG Ljubljana d. Jaka Ivanc, Theatre m.b.h. d. Zijah Sokolović, among others. The authoress took part in the summer residence of the Royal Court Theatre in London with her drama God Help Us All Tracks in The Tracks premiered in the YDT, directed by Slobodan Unkovski. This text was performed by the Teatr Polski Poznan directed by Rafal Sabara at Sterijino pozorje in 2004, earning Milena Marković a Special Sterija Award. In November 2005, the Tracks were staged in Aachen. The drama was published by the Theater Heute. 57

57 бија Специјалну Стеријину награду. У новембру Шине су постављене у Ахену. Драму објављује Театар хојте. Године премијерно је изведена Шума блиста у Шаушпилхаус Цирих а Брод за лутке у Југословенском драмском, у режији Слободана Унковског. На Стеријином позорју овај текст изводи СНП Нови Сад (р. Ана Томовић), ауторка осваја трећу Стеријину награду, док за драму Наход Симеон (праизведба у СНП Нови Сад, р. Томи Јанежич, 2006) године добија другу Стеријину награду. Драмски текст Жица премијерно је изведен у Косовској Митровици, 2011, а Жабар по Фасбиндеру, у адаптацији и режији М. Марковић, изведен је у МП Душко Радовић, Драма Змајеубице постављена је у Југословенском драмском, Пише сценарије за документарне и друге филмове и сарађује са редитељем Олегом Новковићем: Рударска опера (2004/2005), Сутра ујутро (2007), Бели, бели свет (премијера на фестивалу у Локарну 2010: награда за женску улогу и специјална награда за арт филм; главна награда на фестивалу у Котбусу и друге награде). Очекује се снимање филма Отаџбина. Пише поезију, учествује на јавним читањима и фестивалима поезије у земљи и иностранству (Краљевско драмско позориште Стокхолм; Пројекат Switch Стокхолм, Гетеборг; ДКЦ Град Београд, Градска књижара Подгорица). Њена поезија преводи се и објављује на страним језицима (часописи Sinn und Form Немачке академија наука, Manuskripte, Wasafiri The Magazine od Contemporary Writing; француско издање поезије у преводу Коље Мићевића). Награде: Борислав Михајловић Михиз за драмско стваралаштво, 2005; Милош Црњански за прву књигу Три драме, 2007; Награда Тодор Манојловић, Туга тешка тону Редитељка (...) Може се са данашње безбедне дистанце размишљати о Сарајевском атентату на различите начине, али на крају остаје чињеница да је посреди чин побуне против опресије, неправде, окупације. А како данас гледамо на побуну? Не јавно, него дубоко у себи? То је питање које поставља представа. Дакле, она данас већ отрцана реченица пали за слободу, у овом случају је заиста истина. Како данас гледамо на то? Да ли је из перспективе данашњег света и из духа овог времена могуће говорити о слободарском духу као идеалу који није заробљен само у митовима. (...) Слобода није компликована. Она је питање инстинкта, храбрости, жеље, одважности. Слобода је изазов, ризик, али и питање самопризнања, самопотврђивања. Сиоран би рекао: Рат не само против света, већ против сопст- The year 2005 saw the premiere of The Forest is Glowing in Zurich s Schauspielhaus, while The Doll Ship premiered in 2006 in the Yugoslav Drama Theatre, directed by Slobodan Unkovski. At the Sterijino pozorje festival 2009, this text was performed by SNT Novi Sad (d. Ana Tomović), bringing to the authoress the Third Sterija Award, while the drama Simeon the Foundling (first premiered in SNT Novi Sad, d. Tomi Janežič, 2006) earned her the Second Sterija Award. The dramatic text Wire premiered in Kosovska Mitrovica in 2011, Katzelmacher after Fassbinder, adapted and directed by M. Marković was staged in LT Duško Radović in The drama The Dragonslayers was staged in the Yugoslav Drama Theatre in She writes screenplays for documentary and other kinds of films and cooperates with director Oleg Novković: The Miners Opera (2004/2005), Tomorrow Morning (2007), The White, White World (premiered at the festival in Locarno in 2010: Female Role Award and Special Art Film Award; First Prize at the Festival in Cottbus, and other awards). The filming of Fatherland is expected. She writes poetry, and takes part in public readings and poetry festivals in our country and abroad (The Royal Drama Theatre in Stockholm; the project Switch Stockholm, Goteborg; CCC City Belgrade, City Bookstore in Podgorica). Her poetry has been translated and published in foreign languages (magazines Sinn und Form of the German Academy of Sciences, Manuskripte, Wasafiri The Magazine of Contemporary Writing; the French edition of poetry translated by Kolja Mićević). Awards: Borislav Mihajlović Mihiz for dramatic works, 2005; Miloš Crnjanski for the first book Three Dramas, 2007; Todor Manojlović Award, Sorrow Weighs a Ton Director ( ) We could reflect on The Assassination in Sarajevo in many different ways from today s safe distance from it, but in the end the fact remains that it is about an act of rebellion against oppression, injustice, occupation. And how do we perceive rebellion today? Not in public, but deep down inside? That is the question posed by this play. Therefore, the phrase fallen for freedom, which is such a cliché today, is really true in this case. How do we perceive it today? Is it possible, from the today s world perspective and our own zeitgeist, to talk about the spirit of freedom as an ideal that isn t just a matter of myths? ( ) Freedom is not so complicated. It is a matter of instinct, courage, desire, daring. Freedom is a challenge, a hazard, but also a question of self-recognition, self-affirmation. Cioran used to say: a war, not only against the world, but also against our own growing tired by it. The play deals with contemporary relations, reexamination of what would heroism represent today, it deals with longing, 58

58 вене заморености светом. Представа се бави савременим односима, преиспитивањем шта би данас било јунаштво, бави се чежњом, заносом, антималограђанским и антикомформистичким, а то значи слободарским духом, и то путем поезије. (...) Истина овог комада је у питању где је дух слободе данас? Шта је с њим? Је ли дух слободе данас угрожен? Убиство није тема, оно је драмска околност, историјска чињеница. Али гађење, побуна очева против синова, оно чиме се у својој књизи Гнев и време бави Петер Слотердијк, то осећање дубоке, корените, суштинске неправедности света то јесу теме којима смо се бавили. Ива Милошевић Дипломирала позоришну режију на ФДУ Београд. Режије: ЈДП Београд: Из јуначког живота грађанства Карла Штернхајма, Драма о Мирјани и овима око ње Ивора Мартинића, Федрина љубав Саре Кејн, Разваљивање Нила Лабјута, Shopping and Fucking Марка Рејвенхила; Атеље 212: Ревизор Николаја Гогоља, Прослава Т. Винтерберга, М. Рукова и Б. Хансена, Змијско легло Василија Сигарјева, Пут до Нирване Артура Копита; Позориште на Теразијама: Глорија Ранка Маринковића (мјузикл); Битеф театар: Магично поподне Волфганга Бауера; Мало позориште Душко Радовић : Принцеза на зрну грашка Х.К. Андерсена и Неде Радуловић, Мала сирена Х. К. Андерсена и Срђана Кољевића; Позориште Бошко Буха : Принцеза и жабац Игора Бојовића; Позориште лутака Пинокио : Вук и седам јарића Љубинке Стојановић; СНП Нови Сад: Painkillers Неде Радуловић, Приче из Бечке шуме Едена фон Хорвата; Народно позориште Сомбор: Казимир и Каролина Едена фон Хорвата; Народно позориште Ужице: Чудо у Шаргану Љубомира Симовића; Народен театар Војдан Чернодрински Прилеп: Много буке ни око чега В. Шекспира. Добитница је награда за режију Бојан Ступица и Љубомир Муци Драшкић, као и годишњих награда за режију СНП и ЈДП. Њене представе гостовале су на фестивалима у Боготи (Колумбија), Сан Хозеу (Костарика), Гвадалахари (Мексико), Сибиу (Румунија), Мадриду, Риму, Ријеци, Сплиту, Умагу, Сарајеву, Брчком, Котору, као и на свим важним фестивалима у Србији. Фрагментарно структуриран и жанровски необично сложен текст Змајеубице Милене Марковић доноси сплет јаких поетско-драмских сцена и сонгова, оживљавајући субверзију кабаретске форме коју базично усваја. То је значењски функционално полазиште слојевитог исписивања околenthusiasm, anti-philistine and anti-conformist, which means free spirit, and does it through poetry. ( ) The truth of this play lies in the question where is the spirit of freedom today? What happened to it? Is it in jeopardized? The assassination is not the theme we ve dealt with, it is a dramatic circumstance, a historical fact. However, disgust, rebellion of the fathers against sons, what Peter Sloterdijk in his book Anger and Time deals with, that feeling deeply rooted injustice of the world those are the themes we ve dealt with. Iva Milošević She graduated in Theatre Direction from the FDA Belgrade. Directed: for YDT Belgrade: From the Heroic Life of the Bourgeois by Carl Sternheim, A Play about Mirjana and Those around Her by Ivor Martinić, Phaedra s Love by Sarah Kane, Bash by Neil LaBute, Shopping and Fucking by Mark Ravenhill; for the Atelier 2012 Theatre: The Inspector General by Nikolai Gogol, The Celebration by T. Vinterberg, M. Rukov and B. Hansen, Snake Pit by Vassily Sigarev, Road to Nirvana by Arthur Kopit; for the Terazije Theatre: Gloria by Ranko Marinković (musical); for the Bitef Theatre: Magic Afternoon by Wolfgang Bauer; for the Little Theatre Duško Radović : The Princes and the Pea by H.C. Andersen and Neda Radulović; for the Boško Buha Theatre: The Little Mermaid by H.C Andersen and Srđan Koljević; for the Puppet Theatre Pinocchio : The Wolf and the Seven Little Goats by Ljubinka Stojanović; for SNT Novi Sad Painkillers by Neda Radulović, Tales from the Vienna Woods by Ödön Критике Циркуси историје 59

59 ности, узрока и последица избијања Првог светског рата, везано за бескомпромисне активности чланова Младе Босне. Комбинујући документаризам са његовом метафоричком надградњом, Милена Марковић је написала снажну драмско-поетску оду једном историјском догађају, атентату на аустроугарског престолонаследника. То је први, најочигледнији ниво значења, али не и једини, због чега је реч о тексту непотрошивих, нерђајућих уметничких вредности. Змајеубице су свевремена, данас сигурно врло актуелна, литерарна експресија есенцијалне људске потребе за слободом, за кидањем ланаца политичке и друштвене репресије, угњетавања и (симболичког) ропства. Миленини ликови змајеубица су ничеовски надљуди са неодложним потребама да се жртвују за опште добро и да измене историјски поредак, да поправе свет иструлео и смрдљив од корените покварености. Представа редитељке Иве Милошевић вози гледаоца као на ролеркоустеру, вратоломно га баца горе-доле, смењујући у њему осећања заноса фантастичним сценама које разорно продиру у читаво његово тело, са осећањима спуштајуће монотоније. Режија је утемељена у крајњој стилизацији, зачудности, еклектицизму. У сценски организам су имплантирани елементи драмског, музичког, луткарског театра, пантомиме, па и циркуса. Такав избор сценске некохеренције, пуне дисхармоније, има, наравно, утемељења и оправдања у стилској сложености Марковићкиног комада, али драмски текст и сценско извођење су различити медији комуникације. Оно што је у тексту врлина, у представи може да буде камен спотицања, што је сигурно случај у појединим сценама представе. На пример, њен почетак, сцене у учионици и код Жерајићевог гроба, решене су конфузно, трапаво, радња се одиграва врло тромо због несклада коришћених средстава. Између осталог, Срђан von Horvath; for the National Theatre Sombor: Kasimir and Karolina by Ödön von Horvath; for the National Theatre Užice: The Miracle in Shargan by Ljubomir Simović; for the Naroden teatar Vojdan Černodrinski Prilep: Much Ado About Nothing by W. Shakespeare. He has received the awards Bojan Stupica and Ljubomir Muci Draškić for direction, as well as the annual awards for directors of SNT and YDT. Her plays have been performed at the festivals in Bogota (Colombia), San Jose (Costa Rica), Guadalajara (Mexico), Sibiu (Romania), Madrid, Rome, Rijeka, Split, Umag, Sarajevo, Brčko, Kotor, as well as at all the major festivals in Serbia. The Circuses of History Critique The Dragonslayers by Milena Marković, with a fragmented structure and unusually complex in genre, brings a combination of strong poetic and dramatic scenes and songs, reviving the subversion of cabaret form, which it basically adopts. It is a meaningfully functional starting point of a multilayered depiction of the circumstances, causes and effects of the outbreak of the First World War, related to the uncompromising activities of the members of Young Bosnia. Combining documentarism with its metaphorical superstructure, Milena Marković has written a strong dramatic and poetic ode to one historical event, the assassination of the Archduke of Austria, heir presumptive to the Austro-Hungarian throne. That is the first, the most obvious layer of meanings, though not the only one, and that is why this text possesses imperishable, everlasting artistic values. The Dragonslayers is a timeless and a very up-to-date literary expression of the essential human longing for freedom, for breaking the chains of political and social repression, oppression and (symbolic) slavery. Milena s dragonslayers are Nietzschean übermenschen with exigent needs to sacrifice for the greater good and change the historical order, to make the rotten, deeply corrupted and foul world better. The play by Iva Milošević (the director) gives its viewer a roller coaster ride, tosses him recklessly up and down, making his feelings shift from the enthrallment by the fantastic scenes fiercely penetrating his entire body to the descending tedium. Directing is based on an utmost stylization, amazement, eclecticism. Inside the scenic organism, certain elements of drama, music, puppet theatre, pantomime and even circus, are implemented. The choice of scenic incoherence, full of disharmony, has, of course, its grounding and justification in stylistic complexity of Marković s text, although the dramatic text and its performance are different mediums of communication. What is considered as a virtue in the text, it could be a stumbling block in the play, as certainly is the 60

60 Тимаров ту игра Учитеља који води ђаке у дискусији о историји, у обличју кловна који безлично, монотоно говори, растежући речи на начин који овде није делотворан. А сам избор да Учитељ буде представљен као кловн ефектан је зато што јасно демистификује, карикира конвенционалне погледе на свет, друштво и политику, имплицитно их разоткрива као (метафорички) циркус, иманентно се уклапајући у жанровско одређење текста, као јуначког кабареа. Тимаров ће кроз радњу представе мењати улоге, али неће мењати своје кловновско рухо, између осталог ће дати упечатљив портрет Председника суда у симболички снажној петнаестој сцени суђења атентаторима. И Мирјана Карановић, као и остали глумци, представља различите ликове, али је у тим трансформацијама такође константно њено кловновско обличје. При крају ће се њена маскара разлити, стварајући од датог лика још тужније створење у том емотивно продорном финалу она убедљиво игра војника Франтишека који је људски сахранио Принципа, обележивши место његовог укопа. Након несигурних, тетуравих почетака представе, негде око њене половине, када се успостави континуитет у нарацији, она се чврсто усправља и постаје компактнија и сасвим делотворна. У том тону се представа и завршава, са импресијама о пробојној комуникативности текста и посвећеној игри глумаца, поред поменутих, Николе Ракочевића (Гаврило Принцип), Радована Вујовића (Недељко Чабриновић), Милана Марића (Данило Илић), Дубравке Ковјанић (Трифко Грабеж), Јоване Гавриловић (Сањана девојка). Сонгови извођача и музика коју на сцени изводи њен композитор Владимир Пејковић, значајно доприносе емотивном интензитету игре, јачању духа побуне који се рађа, али и његовог наличја, меланхолије страдања, осећања страшне усамљености која доносе губици људских живота. Поред постојања неоспорно имагинативних редитељских решења, стилизоване, поетске лепоте која се одлучно пробија до гледаоца у другом делу представе, мишљења смо да Змајеубице Иве Милошевић нису у потпуности успеле да на сцени остваре раскошније вредности текста. Успех је непотпун због базично преоптерећујуће, непречишћене режије која је делимично сузбила елементарну снагу драме. Ана Тасић (Политика, ) Јуначки кабаре Змајеубице вероватно је најнеобичнији текст који потписује наша позната драмска списатељица, песникиња и сценаристкиња Милена Марковић. Разуђеност форме, структурална слобода и идејна разбарушеност лако могу, посебно при првом сусрету, да збуне и одбију читаоца који тек уз известан напор и концентрисаност почиње да разуме ову необичну мешавину историје, лирско-медитативних запажања и филозофско-политичких коментара. Тек на сцени та компликована полифонија текста добија свој пуни смисао, тек ту жанровско одређење кабаре постаје кључ који case in some scenes. For example, the very beginning, scenes in the classroom and at Žerajić s grave are confusingly and clumsily resolved, the action takes place very heavily due to the disharmony of the used resources. In addition, Srđan Timarov plays the Teacher who talks tediously, stretching his words in a way that is really inefficient here. The very choice of depicting the teacher as a clown is effective, since it plainly denounces and caricatures conventional worldviews and views on politics and society, tacitly denounces them as (a metaphorical) circus, inherently fitting into the genre of the text heroic cabaret. Through the course of the play, Timarov changes his roles, though he does not change his clownish guise. He also gives a striking portrayal of the President of the Court, in the symbolically powerful fifteenth scene of the trial of the assassins. Mirjana Karanović, as well as the other actors and actresses, plays different characters, although the clownish appearance remains constant in her transformations, as well. At the end, her mascara will be spoiled, making her character even sadder looking creature in this emotionally penetrating finals she convincingly plays František, the humanly soldier who buried Princip, marking the place of his burial. After the staggering and insecure beginning of the play, somewhere in its middle, when continuity of the narrative is established, it straightens and becomes more compact and quite effective. In the same vein, the play ends, with the impressions of the penetrating message communicated by the text and dedicated acting by, apart from the above mentioned actors, Nikola Rakočević (Gavrilo Princip), Radovan Vujović (Nedeljko Čabrinović), Milan Marić (Danilo Ilić), Dubravka Kovjanić (Trifko Grabež), Jovana Gavrilović (The Girl from the Dream). Songs and music performed on the set by its composer Vladimir Pejković, significantly contributes to the emotional intensity of the play, strengthening the spirit of rebellion 61

61 омогућава да се међусобно ускладе наизглед неповезани сегменти. Историјске чињенице представљају скелет приче, средство да се читав тај корпус разнородних идеја и мотива инспирисаних животима младобосанаца успостави у пулсирајућу целину. На идеолошком плану списатељица дилеме нема, питањем моралности самог чина она се не бави, атентатори су по њој убили Цара, не Човека, а оно што њу највише занима је тајна њихове храбрости, тајна њихове одлуке, једноставно речено жели да зна у шта су веровали и како су то постали. У настојању да одгонетне ту мистерију, и да те одговоре повеже са савременошћу, списатељица захвата идејно и тематски најшире могуће поље, прелазећи са привидном лакоћом, али у ствари врло промишљено од психолошког, преко филозофског, политичког па до митског или антрополошког контекста датог историјског догађаја. Опора, често брутална лепота текста, извесна лапидарност закључка и сигурност у сопствено тумачње дају тексту младалачку свежину и непатворену енергију. (...) Редитељка је пронашла довољно јасне сценске знаке да подвуче одређена значења или пак да их прочисти од њихове комплексности, постоје у представи и посебно сценски лепа и спретна решења којима не недостаје ни хумора ни имагинације (сцена цареубиства, полицијског ислеђивања) али гледано у целини, редитељска концепција је пре нагињала анализи и медитативности но експресији и емоцији. Глумачки ансамбл је прилично уједначен и очигледно надахнут изазовима које текст нуди, посебно упечатљива је Миријана Карановић која с лакоћом прелази од прецизне стилизације до потресног натурализма. Бобан Јевтић (НИН) that is born, though also its reverse, melancholy of suffering, feeling of terrible loneliness that losses of human life bring. In addition to its undeniably imaginative directorial solutions, stylized, poetic beauty which decisively threads its way to the viewer in the second part of the play, we believe that The Dragonslayers by Iva Milošević was not fully able to achieve on stage the lavishing values of the text. Its success is incomplete due to the basic overloading and raw directing, that partially suppresses the fundamental power of drama. Ana Tasić (Politika, 6 th June 2014) Heroic cabaret The Dragonslayers is probably the most unusual text by our wellknown playwright, poet and screenwriter Milena Marković. Its jagged form, structural freedom and conceptual untidiness could easily, especially at the first encounter, confuse and repel the reader, who, only with certain amount effort and concentration begins to understand this unusual blend of history, lyrical and meditative observations and philosophical and political commentary. It is only on the set that this complicated textual polyphony achieves its full meaning, only there its genre cabaret becomes the key which enables mutual harmonizing of seemingly unrelated segments. Historical facts are the plot skeleton, a means to establish a pulsating whole out of the entire corpus of diverse ideas and motifs inspired by the lives of the members of Young Bosnia. On the ideological level, the playwright has no doubt, she does not deal with the question of morality, the assassins, according to her, killed an Emperor, not a Man, and what interests her the most is the secret of their bravery, secret of their decision, simply put she wants to know what they believed in and how they were become that. In an effort to unravel the mystery, and relate these answers with the present time, the playwright covers the broadest conceptual and thematic field, transgressing ostensibly with ease, though very thoughtfully, from psychological to philosophical, political, and even mythical or anthropological context of this historical event. Tart, and often brutal beauty of the text, and certain concision of the conclusion and confidence in its own interpretation, endows the text with a youthful freshness and genuine energy. (...) The director has found some performing signs clear enough to highlight certain meanings or cleanse them from their complexity, the play has also certain theatrically beautiful and handy solutions which do not lack humour nor imagination (the scene of the assassination, police interrogation), though, in whole, director s conception was leaning more to the analysis and meditation than to expression and emotion. The ensemble cast is fairly consistent and apparently inspired by the challenges offered by the text, particularly striking performance was given by Mirjana Karanović, who easily exceeds the precision of stylization to the startling naturalism. Boban Jevtić (NIN) 62

62 30. мај Бранислав Нушић МИСТЕР ДОЛАР Народно позориште Народно казалиште Népszínház Суботица Branislav Nušić MISTER DOLLAR National Theatre Subotica

63 Режија: СНЕЖАНА ТРИШИЋ Адаптација текста: ДИМИТРИЈЕ КОКАНОВ и СНЕЖАНА ТРИШИЋ Сценографија: МАРИЈА КАЛАБИЋ Костимографија: МИЛИЦА ГРБИЋ КОМАЗЕЦ Музика: ИРЕНА ПОПОВИЋ Драматург: ДИМИТРИЈЕ КОКАНОВ Кореографија: АНДРЕЈА КУЛЕШЕВИЋ Корепетитор: АНИТА НЕМЕШ НАЂ Director: SNEŽANA TRIŠIĆ Adapted by: DIMITRIJE KOKANOV and SNEŽANA TRIŠIĆ Set designer: MARIJA KALABIĆ Costume designer: MILICA GRBIĆ KOMAZEC Music: IRENA POPOVIĆ Dramaturge: DIMITRIJE KOKANOV Choreographer: ANDREJA KULEŠEVIĆ Accompanist: NEMEŠ NAĐ ANITA Улоге Матковић, наследник и власник хотела Долар : МАРКО МАКИВИЋ Жан, конобар у хотелу Долар : МИЛАН ВЕЈНОВИЋ Нина, ћерка господина председника странке: МИЊА ПЕКОВИЋ Маришка, конобарица у хотелу Долар : ЈЕЛЕНА МИХАЈЛОВИЋ Господа чланови и пријатељи странке: Господин председник странке 4С: ЈОВАН РИСТОВСКИ Госпођа у односима с јавношћу или ПР: СУЗАНА ВУКОВИЋ Господин са богатим наследством: СРЂАН СЕКУЛИЋ Господин са добрим везама: ВЛАДИМИР ГРБИЋ Господин саветник без репутације: МИЛОШ СТАНКОВИЋ Госпођа саветниковица са репутацијом: КРИСТИНА ЈАКОВЉЕВИЋ Господин са великим заслугама или Академик: ЗОРАН БУЧЕВАЦ Господин у комуникацији с господом богом или Свештеник и Господин шеик: ЉУБИША РИСТОВИЋ Госпођа са гласним жицама о којој се много шапуће и Госпођа поштена радница у чарапари: ВЕСНА КЉАЈИЋ РИСТОВИЋ Госпођа модел Шанел: СНЕЖАНА ЈАКШИЋ Господин креатор јавног мњења или Уредник: БРАНКО ЛУКАЧ Cast Matković, heir and owner of the Dollar Hotel: MARKO MAKIVIĆ Jean, waiter at the Dollar Hotel: MILAN VEJNOVIĆ Nina, daughter of the party president: MINJA PEKOVIĆ Marishka, waitress at the Dollar Hotel: JELENA MIHAJLOVIĆ Gentlemen members and friends of the party: Mister President of the party 4C: JOVAN RISTOVSKI Madam in public relations, or PR: SUZANA VUKOVIĆ Gentleman expecting large inheritance: SRĐAN SEKULIĆ Gentleman with connections: VLADIMIR GRBIĆ Mister consultant with no reputation: MILOŠ STANKOVIĆ Madam consultant s wife, with reputation: KRISTINA JAKOVLJEVIĆ Gentleman with great merit or Academic: ZORAN BUČEVAC Gentleman in direct communication with the Lord or Priest and Mr Scheikh: LJUBIŠA RISTOVIĆ Madam with vocal cords much rumored about and Madam honest worker at the socks factory: VESNA KLJAJIĆ RISTOVIĆ Madam Channel model: SNEŽANA JAKŠIĆ Mister public opinion creator or Editor: BRANKO LUKAČ 64

64 Писац Author Уместо биографије Мистер Долар је комедија с тезом, не само због Нушићевог отвореног морализаторског става и експлицитно исказане идеје о томе како новац прави човека већ и због увођења личности-резонера (Матковић), као носиоца ауторових назора, који, да би доказао тезу, ствара и покреће комичку радњу. И док се у претходним комедијама поремећај на теразијама живота и нарушавање стабилног и складног поретка дешавају као случај једне личности или једне породице, у Мистер Долару Нушић захвата читав један друштвени слој, и то онај горњи, елитни, монденски, скоројевићки, стављајући га вјештачки (али изузетно духовито) у позицију силажења с нормалне линије. (...) У Мистер Долару, како је запазио Јосип Колунџић (први редитељ ове комедије), Нушић више не развија један изразити карактер (Јеврем, Јеротије, Живка), него један идејно повезан скуп лица, групу личности која колективно реагује као једно лице; то је нека врста комедије нарави, представљена затвореним кругом психички униформних лица. Заметак оваквог драматуршког поступка уочљив је био већ у Госпођи министарки, у третману Живкине породице, која делује униформно као неки хор протекционаша, да би у Мистер Долару, умјесто епизодног живописног таблоа, овај хор прерастао у носиоца главне улоге, односно хор полтрона. Помоћу овог хора Нушић слика колективни порок, за њега је то исто монденско друштво, обузети истим похлепама и вриједностима, обољело од исте болести, због тога су и индивидуалне карактеролошке разлике међу њима минималне и овлашно скициране. Чланови овог хора или овог фрустрираног хуморног друштва нису индивидуализиране личности већ персонификације, и међу собом се разликују само физички, по сполу и годинама старости. Сви су они били или јесу добро ситуирани и свуда добро примљени и угледни грађани, друштвена елита, аморфни као група, обиљежени једном изразитом и доминантном страшћу (новац и богатство), која је и учинила да ово хуморно друштво изгуби своју индивидуалност и сведе се на карикатурални цртеж типа : Господин из угледне породице, Господин који очекује богато наследство, Господин без скрупула, Госпођа саветниковица са репутацијом, Господин саветник без репутације, Господин са добрим везама, Госпођа са сатом на подвезици и слично. Јосип Лешић: Бранислав Нушић Живот и дјело Instead of biography Mr Dollar is a comedy with a thesis, not only because of Nušić openly moralising attitude and the explicitly stated idea that money makes the man but also because the introduction of a character-resonator (Matković), who represents the authors views, who, in order to prove the thesis, creates and drives the comical plot. And while in the previous comedies the disturbance of the balance on the scales of life and the perturbation of a stable and harmonious order appears as a case of a single character or family, in Mr Dollar, Nušić grasps an entire social class, the upper one in particular, the elite, the mundane, the parvenu one, putting it artificially (but very wittily) into the position of a descend from the line of normal. (...) In Mr Dollar, as Josip Kolundžić (who was the first to direct this comedy) noted, Nušić no longer develops a single featured character (Jevrem, Jerotije, Živka), but one notionally connected set of characters, a group of persons who collectively react as one character: it is a kind of comedy of manners, presented with a closed circle of psychologically uniform characters. The seed of this dramaturgical procedure can be observed in The Cabinet Minister s Wife, reflected in the treatment of Živka s family, who acts uniformly as a choir of protectionists. In Mr Dollar, instead of an episodic lively tableau, this choir is promoted into the leading character a choir of bootlickers. Nušić uses this choir to depict a collective vice. For him, this is a uniform mundane group, who share the same greed and values, who are suffering from the same illness, so their individual differences in character are minimal and just roughly outlined. The members of this choir or this frustrated humorous group are not individual persons but personifications, differing among themselves only physically, by their gender or age. All of them were or are well-off and well received everywhere and respectable people indeed, the social elite, amorphous as a group, with one distinguishing and dominant passion (money and wealth), which led to the loss of individualities in this humorous group, reducing them to a caricatural drawing of the following type : a Gentleman from a respectable family, a Gentleman who expects a large inheritance, a Gentleman without scruples, a Counsellor s Wife with a reputation, a Gentleman counsellor without a reputation, a Gentleman with good connections, a Lady with a watch on her garter, etc. Josip Lešić: Branislav Nušić Life and Work 65

65 Редитељка Director Реч редитељке Нушић је био савест свог времена и друштва и ми смо желели да се поставимо тако према комаду. Као што је он тражио инспирацију у времену у коме је живео и ми смо погледали у нашу реалност и решили да у односу на њу будемо савест овог времена. Бавили смо се проблемима који су свакодневно око нас, али су популизовани и због тога не долазе до изражаја на прави начин. Снежана Тришић Рођена у Београду. Позоришну и радио режију дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Режије у позориштима: Дадов (2007), Народно позориште Републике Српске Бања Лука (2009), Атеље 212 (2009, 2012), Народно позориште Београд (2011, 2013), Народно позориште Суботица (2012), Позориште Бора Станковић Врање (2012), Градско позориште Подгорица (2013). Најзначајније награде: Чудо у поскоковој драги најбоља представа на фестивалу Тврђава театар у Смедереву, 2013; Пинокио најбоља представа на 21. которском фестивалу позоришта за дјецу, по оцени дечјег жирија и жирија града Котора; Хеда Габлер најбоља представа на фестивалу Театар у једном дејству у Младеновцу, 2011; Самоудица награда за режију Љубомир Муци Драшкић, Атељеа 212 и Града Београда, 2009; Породичне приче награда за режију Setkani / Encounter 2008 интернационалног фестивала позоришних академија из целог света у Брну, 2008; Награда Др Хуго Клајн најбољем студенту позоришне режије у генерацији, Факултет драмских уметности, Као добитница Кенедијеве стипендије учествовала је у програму за позоришне редитеље и похађала бројне радионице у Вашингтону, Њујорку и Чикагу, A few words by the Director Nušić was the moral conscience of his time and his society, so we wanted to approach the play that way. As he sought his inspiration in the time he lived in, we have also looked into our own reality and decided to be its moral conscience. We have been engaged in everyday problems that surround us, however, they have been subjected to populism and therefore they don t come to the fore properly. Snežana Trišić Snežana Trišić was born in Belgrade in She graduated from the Department of Theatre and Radio Directing at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, in the class of Professor Nikola Jevtić and Assistant Professor Alisa Stojanović. She has directed in following theatres: Dadov (2007), The National Theatre of Republika Srpska in Banja Luka (2009), the Atelier 212 Theatre (2009, 2012), National Theatre in Belgrade (2001, 2013), National Theatre in Subotica (2012), Bora Stanković Theatre in Vranje (2012), City Theatre Podgorica (2013). Most notable awards: A Miracle in The Viper s Sweetheart Award for Best Performance at the Fortress Theatre Festival in Smederevo, 2013; Pinocchio Award Критика Врло политички Нушић Сматра се да је Нушић написао неколико великих комада Покојник, Госпођа министарка, Сумњиво лице, Ожалошћена породица, ДР, Ујеж и готово! Ос- 66

66 тало су мали комади, мале комедије, или чак и неке мелодраме Тако је морало бити, на пример, од којих се не очекује много или скоро ништа! Ове поменуте велике комедије, осим, наравно, целовитог и темељног Покојника оно су што прави Нушић јесте весели критичар, добри дух српске паланке, човек који вади празилук из задњице српских трговаца и виђенијих људи и трља њиме нос тој смешној новој класи, која пуна себе, не види колико је ситна и празна. Али Нушић НЕ МРЗИ никога не презире, ни Министарку for Best Performance at 21 st Children Theatre Festival in Kotor, as per decision of the Children s Jury and the Jury of the Town of Kotor; Hedda Gabler Award for Best Performance at the Theatre in Single Action Festival in Mladenovac, 2011; Samoudica Ljubomir Muci Draškić Award for Best Director, Atelier 212 and the City of Belgrade, 2009; Family Stories Award for Directing at SETKANI / EN- COUNTER 2008 (International Festival of Theatre Schools in Brno), Czech Republic, As the best in class in her generation, she won the Hugo Klein award, Faculty of Dramatic Arts, As a recipient of Kennedy scholarship, she participated in the programme for stage directors and in numerous workshops in Washington D.C., New York, and Chicago, Critique A Very Political Nušić која је недотупавна и опијена болесном амбицијом, не мрзи глупе и досадне наследнике, који се претварају да су близак род умрлом трговцу, а овамо гомила лупежа, не мрзи ни лажне докторе и њихове амбициозне очеве, не мрзи исфорсиране, самозаљубљене сифражеткиње, које шетају европску моду по блату српске забити не, он има разумевања за све њих и сви су они врло СИМПАТИЧНИ! Међутим у такозваним, малим комадима, Кирија, Протекција, Општинско дете, Свет, Власт, Пут око света и напокон Мистер Долар ту Нушић себи допушта опасне друштвене жаоке, кријући се иза неразвијене форме и недовршености структуре комада. То су, скоро би се могло рећи ЦРТИЦЕ, али опасне и горке цртице из пресног, суровог и страшног живота ужасне сиротиње, чак и у редовима ситних државних чиновника, који се играју летовања са својом децом, коју никад неће одвести ни у Врњачку Бању, а не камоли на море! (...) Знао је Нушић да, ако крене да развија теме које га ЗАИСТА боле, неће дуго ни писати, нити ће дуго бити игран а то му је, наравно, било најважније! Па он је био комедиограф, а комедија без смеха и наклоности публике, постаје гротеска! Тек је у последњој својој драмско-иронијској комедији По- It is generally considered that Nušić wrote several great plays The Deceased, The Cabinet Minister s Wife, Suspicios Character, A Bereft Family, Dr, Ujež and that s it! The rest are some minor plays, minor comedies, some are even melodramas It Has To Be So, for example, of which is much less expected or almost nothing! These great comedies mentioned, except, of course, the complete and thorough The Deceased are what the real Nušić is a cheerful critic, a good spirit of the Serbian province, who blatantly uncovers the peasant roots of Serbian mongers and prominent men and rubs it up the noses of this ridiculous newborn class which, so confidently, cannot see how petty and shallow it is. Although, Nušić hates no one he does not despise, not even the Cabinet Minister s Wife, who is stupid and intoxicated with a sick ambition, he does not hate the stupid and boring heirs, who pretend to be the close kin to the deceased merchant, though they are a bunch of crooks, he does not even hate the fake doctors nor their ambitious fathers, he does not hate the phony and smug suffragettes who walk the European fashion through the mud of the Serbian province no, he has understanding for all of them and they are all likeable! However, in the so called minor plays, like Rent, Protection, Municipal Child, The World, Authority, A Trip Around the World and finally Mister Dollar where Nušić allows himself some dangerous social stingers, hiding behind the undeveloped form and incomplete structure of the play. They are, it could be said dashes, though dangerous and bitter dashes from the raw, cruel and horrible life of the terrible poverty, even in the ranks of petty state officials, who play summer holidays with their children, who they will never even take to the nearest spa resort, let alone the sea! ( ) Nušić knew that, if he developed themes that are truly painful to him, he wouldn t write much longer, nor 67

67 којник, написао шта стварно мисли о свом окружењу о лоповима у свим сферама друштва, о општој корупцији, о распаду морала, о неодговорности сујетних интелектуалаца, о криминалу који влада тамо где би требало да буде патриотизам и честитост... И, убрзо је умро, а све што је предвиђао европски фашизам дошао је и уништио све! ( ) Представа редитељке Снежане Тришић, драматурга Димитрија Коканова и скоро целог ансамбла Српске драме Народног позоришта из Суботице нешто је сасвим друго! То је савремена политичка гротеска сасвим лако читљива и опасна горка и неумољиво сурова! То је представа о ПАРТО- КРАТИЈИ! Тим једноставним кључем цео комад је решен са лакоћом даље се он сам развија богато, разиграно, гротескно, као право друштвено-политичко огледало. Председник клуба постао је председник странке игра га са заносом и великом комичарском вештином, одлични Јован Ристовски сасвим се уклопио у ритам и темпо млађег ансамбла. Легендарног Жана конобара који, тобоже, добија велико наслеђе из Америке одлично и окретно, окрутно и самоироннично игра, са великим смислом за гротеску Милан Вејновић. Матковића, наследника и власника хотела Долар, који исконструише ради забаве и поуке, целу лажну ујдурму око Жанове нове друштвене нулоге игра са брехтовским отклоном, врло присутни и одмерени Марко Макивић. Кћерку Председника странке, која треба да се уда за богатог наследника кокетно и окретно, са дубоким разумевањем за стил и жанр, игра одлична Миња Пековић. Још десетак глумаца и глумица, одиграло је представнике свих слојева друштва Свештеник, али и Шеик који ће донети инвестиције, био је одлични Љубиша Ристовић, Зоран Бучевац је играо једног таквог Заслужног академика са he would be played for a long time and, of course, that was of the utmost importance for him! He was a comedy writer, a comedy without laughter and the sympathy of the audience becomes a grotesque! Only in his last ironical comedy The Deceased he wrote what he really thought about his environment about thieves in every sphere of society, about the general corruption of morality, about the irresponsibility of intellectuals in vain, about the criminal that rules those places where patriotism and honesty should be He died soon and everything he foresaw European fascism came and destroyed everything! The play by the director Snežana Trišić, dramaturge Dimitrije Kokanov and almost whole the ensemble of the Serbian Drama from The National Theatre in Subotica is something completely different! It is a contemporary political grotesque easily legible and perilous bitter and relentlessly cruel! It is a play about partocracy! With that simple key the whole play is resolved with legerity it further develops itself lavishly, playfully, grotesque, as a real socio-political mirror. President of the club who became the President of the party is played with enthusiasm and comical proficiency by the excellent Jovan Ristovski who totally fit into the rhythm and tempo of the younger ensemble. The legendary Žan the waiter who seemingly refuses his great inheritance from America is played brilliantly and swiftly, sternly and self-ironically, with a great sense for the grotesque, by Milan Vejnović. Matković, the heir and the owner of the Dollar Hotel, who constructs for the sake of fun and moral lesson a whole sham conspiracy about Žan s new social role, is played with the Brechtian deflection, by the very present and steady Marko Makivić. The Daughter of the President of the party, who is soon to be married to the wealthy heir played by the flirting and versatile Minja Petković, with a deep understanding of the genre and style. About ten more actors and actresses played the representatives of all the social statuses the Priest, but also the Sheikh, who would bring the investments, was played by the excellent Ljubiša Ristović, Zoran Bučevac played a Laudable Academic with the beard, Vesna Kljajić Ristović played and sang excellently, in the role of the Woman with vocal chords and secret hopes... and so on everything was included and everything was convincing but also bitter-funny and ugly-clear... exactly how it works in a grotesque. ( ) That kind of theatre is worth doing that is the reality built by the theatre that s engaged in it and that is not an ornament of the bourgeois complacency, which actually means exploitation and complicity in the moral collapse that is happening around us! Actors of Serbian Drama from Subotica proved to know how to both think and act on stage to sing, dance and clearly present the mirror image of our own time. Berthold Brecht wouldn t have been ashamed of this sincere and accurate and, in a theatrical sense, very playful and successful play in a modest, though vivid decoration by Marija Kalabić, made by only a few light bulbs, which are meant to light up the road, if we ever find it in 68

68 брадом, Весна Кљајић Ристовић играла је и одлично певала, лик Жене са гласним жицама и тајним надама... и тако даље све је било заступљено и све је било убедљиво али горко-смешно и гадно-јасно... тачно како се то ради у гротески. ( ) Такво позориште вреди радити то је стварност у коју се позориште укључује и гради је а није украс буржоаске успаваности, која заправо значи ЕКС- ПЛОАТАЦИЈУ и саучесништво у моралном колапсу око нас! Глумци Српске драме из Суботице, показали су да знају и да мисле и да раде на сцени да певају, да играју, да јасно прикажу свом времену баш његову слику у огледалу. Бертолт Брехт се не би постидео ове искрене и тачне, а позоришно врло, врло разигране и успешне представе у скромном, али јасном декору Марије Калабић, састављене само од неколико сијалица, које би требало да нам осветле пут, ако га икад нађемо... и у костимима, мудрим и маркантним, Милице Грбић Комазец. Музика Ирене Поповић допринела је стабилности и атмосфери, али и драматургији представе. Горан Цветковић (Радио Београд 2, ) costumes, canny and stunning, by Milica Grbić Komazec. Music by Irena Popović contributed to the atmosphere and stability, but also to the dramaturgy of the play. Goran Cvetković (Radio Belgrade 2, 17 th March 2014) Which god do you vote for!?! Nušić text need no particular adaptation to matter to us now, but congratulations to the dramaturge Dimitrije Kokanov, director Snežana Trišić and, of course, the ensemble of the National Theatre Subotica for making the comedy Mr Dollar fresh and attractive. It is a well known fact that it is not one of the best texts by Nušić, that is, the fact that he tackled the themes of idolatry, acquisitiveness, voguishness, high class social shortcomings in a more dramatcially comprehensive and essential way in his other plays... Too much of eductional, explicitly well-intentional is not good for irony, not even satire, espectially today, when, a hundred years later, one can start doubting the very idea that Nušić believed in that people are essentially good. It is a good thing that the authors of this production start from the very premise that they are not. Therefore, Matković (Marko Makivić) is a well-off gentleman who was quickly dismissed by the high social circles, and now, he, unhappily in love with Nina (Minja Peković), the daughter of the president of some kind of a club, is taking his revenge against them. Promoting waiter Žan (Milan Vejnović) as heir to his millions and launching him to the very top of the social elite, which starts worshiping him, he will very easily reveal the moral level of the world, as Nušić always calls and almost categorically determines social immaturity, primitivism, grossness the philistine simplification of things. За ког бога гласаш!?! Није да се Нушићеви текстови требају нарочито прилагођавати како би нам били важни, али свака част драматургу Димитрију Коканову, редитељки Снежани Тришић и, наравно, ансамблу Народног позоришта Суботица, што су комедију Мистер Долар учинили свежом и привлачном. Познато је да ту није реч о једном од најбољих Нушићевих текстова, односно да је тему идолопоклонства, користољубља, помодарства, друштвених мана високог реда, 69

69 драмски целовитије и језгровитије поткачио у својим вечним Министаркама, Посланицима, Породицама... Исувише едукативног, експлицитно добронамерног, није добро за иронију, па ни сатиру, поготово данас кад се, сто година касније, већ може сумњати у то у шта је Нушић веровао да су људи у суштини добри. Добро је што управо из ове претпоставке да нису аутори представе и крећу. Дакле, Матковић (Марко Макивић) је господин немалог иметка ког је чаршија брзо исфурала и који јој се, несрећно заљубљен у Нину (Миња Пековић), ћерку председника некаквог клуба, сада сласно свети. Промовишући конобара Жана (Милан Вејновић) као наследника милиона у сам врх друштва који почиње да му се клања, он ће врло лако показати морални ниво света, како Нушић увек назива и готово категоријално одређује друштвену недораслост, примитивизам, простаклук малограђанско упрошћавање ствари. Оно што ауторски тим врло лако ради је премештање контекста у директну политичку стварност Председник клуба је Председник странке 4С (Јован Ристовски), Послератни господин је у комуникацији с Господом Свештеник (Љубиша Ристовић), Господин који очекује богато наследство га већ има (Срђан Секулић), али у дуговима, ништавно без позадине, а Господин са везама (Владимир Грбић) је пандан међународним трговцима дрогом, такође увек блиским власти... Чак је и Матковићев изворни саговорник и сарадник Редактор, постао таблоидни Уредник (Бранко Лукач). Баш као што конобарица Маришка (Јелена Михајловић) Жанова драга нема ништа против принца на арапском коњу. Другим речима, нема више класично схваћеног друштва, са полугама типа радник, духовник, чиновник, привредник, нити у њему има вредности, љубави, поштења... Сад је све само естрада, а новац сам за себе бог, једина елита, са врхунцем не у наследнику Жану, него у драматуршки проширеној епизоди са његовим одликовањем таутландском лентом из Лауре. У њој, прави Мистер Долар постаје ко други него шеик, што представу у Суботици чини више него дневнополитички употребљивом. Осим вештог драматуршког сажимања и успешне глумачке игре, динамици на сцени допринело је и ангажовање композиторке Ирене Поповић, односно употреба сонгова који представи дају нешто што би се, условно речено, могло назвати музичким дистанцирањем. Са изгледом савременог ноблеса креативно се поиграла Марија Калабић. Игор Бурић (Дневник) What the authorial team does very easily is the shifting of the context into the direct political reality President of the Club is the President of the Party 4C (Jovan Ristovski), Post-war Gentleman communicates to the Lord Priest (Ljubiša Ristović), Gentleman Expecting a Large Inheritance already has it (Srđan Sekulić), but is heavily in debt, nothingness without any grounds, and Gentleman with Connections (Vladimir Grbić) is represented as an international drug dealer, also always close to the authorities... Even Matković original conversation partner and associate Redactor has become a tabloid Editor (Branko Lukač). Just like waitress Mariška (Jelena Mihajlović) Žan s sweetheart has nothing against a prince on an Arabian horse. In other words, the play no longer features classically conceptualised society with the pillars such as the worker, the spiritual leader, the clerk, the industrial, nor are there values, love, honesty... Now, everything is show business, and money as such is god, the only elite, culminating not in the heir Žan, but in dramaturgically extended episode with him being decorated by a Tautlanian sash from Laura. In it, the true Mr Dollar becomes who else but a sheik, making the Subotica production more than appropriate for daily political use. Besides masterly achieved dramaturgical compression and successful acting, the stage dynamics are contributed to by the engagement of composer Irena Popović, that is, the use of songs which give to the play something that could perhaps be called a musical distance. Marija Kalabić creatively played with the appearance of the contemporary aristocracy. Igor Burić (Dnevnik) 70

70 31. мај Филип Вујошевић ЖИВОТ СТОЈИ, ЖИВОТ ИДЕ ДАЉЕ Битеф театар Београд Filip Vujošević LIFE STANDS STILL, LIFE GOES ON Bitef Theatre Belgrade

71 Режија: ЈЕЛЕНА БОГАВАЦ Драматургија: СЛОБОДАН ОБРАДОВИЋ Звук: ВОЈНО ДИЗДАР Видео: ИГОР МАРКОВИЋ Дизајн светла: НИКОЛА ЗАВИШИЋ, ДРАГАН ЂУРКОВИЋ Director: JELENA BOGAVAC Dramaturge: SLOBODAN OBRADOVIĆ Sound: VOJNO DIZDAR Video: IGOR MARKOVIĆ Light design: NIKOLA ZAVIŠIĆ, DRAGAN ĐURKOVIĆ Улоге СУЗАНА ЛУКИЋ МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ АЛЕКСАНДАР ЂИНЂИЋ СЛАВЕН ДОШЛО Cast SUZANA LUKIĆ MILOŠ TIMOTIJEVIĆ ALEKSANDAR ĐINĐIĆ SLAVEN DOŠLO 72

72 Писац Author Филип Вујошевић Дипломирао на катедри за драматургију Факултета драмских уметности у Београду. Извођене драме: Дан Џ (БДП, 2001, р. Милан Караџић); Халфлајф (Атеље 212, 2005, р. Ана Томовић). Представа је изведена у такмичарској селекцији Стеријиног позорја 2006, а Ф. Вујошевић добија Специјалну Стеријину награду за драматуршки иновативни и критички утемељен приступ савременој тематици ; Fake Porno (Битеф театар, 2005, група аутора, р. Јелена Богавац); Hamlet Hamlet Eurotrash (Позориште на Теразијама, 2008, коауторка Маја Пелевић); Роналде, разуми ме (НП Београд, 2009, р. А. Томовић). Овај текст победио је на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални драмски текст 2008; Fakebook (Битеф театар, 2011, група аутора, р. Ј. Богавац). Живи и ради у Београду. Јелена Богавац Редитељка Позоришна редитељка, драматургиња, књижевница, песникиња, перформерка, арт менаџерка, тренерица и едукаторка, уредница и публицисткиња, радница у култури и информисању. Рођена у Београду. Дипломирала позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, Апсолвенткиња на Факултету политичких наука одсек дипломатија. Драматургиња Битеф театра и арт менаџерка Битеф фестивала од Са Миленом Богавац основала ДМС (Драмски ментални студио), неформалну позоришну трупу која се примарно бави истраживањем архетипских садржаја у модерном друштву и развојем поетског перформанса. У оквиру едукативног рада одржала је неколико циклуса предавања о историји позоришта, практичне драматургије, позоришта у едукацији и дефинисања праксе савременог експерименталног и ангажованог театра. Режирала више од 40 представа. Награђивана за режију на фестивалима у Великој Британији, Грчкој, Хрватској, Турској, Бугарској и Србији. Издања: Смрт срца птица; Мама, тата, сунце, сестра и ја; Бетмен над Звездаром. Filip Vujošević Filip Vujošević graduated from the Department of Dramaturgy at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. Stagings of his plays: Day D (Belgrade Drama Theatre in 2001, directed by Milan Karadžić); Halflife (Atelier 2012, in 2005, directed by Ana Tomović), it was performed at Sterijino Pozorje in 2006, and has been awarded with the special Sterija prize for dramaturgical innovation; Fake Porno (Bitef Theatre, in 2005, group of authors, directed by Jelena Bogavac); Hamlet Hamlet Eurotrash (Terazije Theatre in 2008, co-author Maja Pelević); Ronald, Please Understand Me (National Theatre in Belgrade in 2009, directed by Ana Tomović). This text won the Award for best contemporary theatre play at Sterijino Pozorje theatre festival in 2008; Fakebook (Bitef Theatre in 2001, group of authors, directed by Jelena Bogavac). He lives and works in Belgrade. Director Jelena Bogavac Jelena Bogavac is a theatre director, dramaturge, writer, poet, performer, artistic manager, trainer and educator, editor and publicist, cultural and information worker. She was born in 1973 in Belgrade. She graduated theatre direction from the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, in She is a graduate student at the Faculty of Political Sciences in Belgrade Department of Diplomacy. She has been the dramaturge of the Bitef Theatre and artistic manager of the Bitef Festival since With Milena Bogavac, she founded the DMS (Drama Mental Studio), an informal theatrical group that is primarily engaged in research of the archetypal contents in modern society and development of poetic performance. Within the educational work she held several series of lectures on the history of theater, practical dramaturgy, theatre in education and defining the practice of modern experimental and engaged theatre. She has directed more than 40 plays and has won many awards for directing at festivals in Great Britain, Greece, Croatia, Turkey, Bulgaria and Serbia. 73

73 Реч драматурга Игра ради самоироније У данашњим околностима исцрпљених енергија, када писац не мора да се бави фикцијом, јер је стварност пуна адекватних примера где се појединац лако контаминира, а још брже троши изнутра, могућности писања комада који претендује да буде друштвено ангажован, своде се на живот који је прожет баналношћу. До засићења. У том контексту, прича о позоришту које игра позориште, у позоришту, допушта креирање слике која је прљава, ако треба и отворено конфликтна. Тј. ако се игра на карту ангажованог. А тај феномен се, по аутоматизму, посматра као радикална терапија која садржи све искрзане митове о настанку једне представе тог типа. Нагласак на откривању процеса рада, а не на резултату. Насилно спајање извођача и публике. Наводно играње документаризма и катарзе. Нескривена манипулација која се правда ширењем свести. Па сад ако је све то још и минимал ватрираће се унаксрно. Из различитих заседа. Можда због неспоразума позоришта са властитим друштвеним и политичким окружењем, можда због политичких механизама пуштеним у погон да се забашуре догађаји, можда због самопоражавајућег гнева појединца ког нико више не узима за озбиљно. А можда проблем лежи и у свеприсутној аполитичности. И на сцени и у публици. Јер на обе стране има оних који срчано верују у то да се политичност плаћа (тј. да нпр. Сорош директно исплаћује акцизе), као и оних који су до те мере изгажени да не могу да овере здравствену књижицу, а немају ни за Бус Плус, па је у том смислу сасвим излишно питати их: Да ли знате шта пише у Резолуцији 1244? Можда би било боље да сузимо већ сужену перспективу па да се питамо: А шта бисте све Ви урадили за двеста евра?. Или за мање. Слободан Обрадовић A word by the Dramaturge Playing for the Sake of Self-Irony In present day circumstances of exhausted energies, where the writer doesn t have to write fiction, since the reality is already full of adequate examples of individuals being easily contaminated, and worn out from the inside even faster, the possibilities of writing a play which tends to be socially engaged are reduced to a life saturated with banality. To excess. In that regard, the story about a theatre that plays the theatre, within the theatre, enables the creation of the image which is filthy and openly conflicting, if necessary. That is, if it tends to be engaged. That phenomenon is automatically perceived as a radical therapy that consists of all the ragged myths about creating this kind of a play. Focused on unraveling the working process, not the result. Forced connection of the performers and the audience. Alleged playing with documentarism and catharsis. Explicit manipulation justified by raising awareness. And, on top of all, if everything is minimalistic it will be flayed all over. From different ambushes. Perhaps due to the misunderstanding of the theatre with its own social and political environment, perhaps due to the political mechanisms of obscuring the events, perhaps due to the selfdefeating rage of the individual whom no one takes seriously. And perhaps, the problem lies in the ubiquitous apoliticism. On the stage and in the audience. Since on both sides there are those who believe wholeheartedly that the politicality is paid (i.e. that Soros pays out the excise taxes), as well as those who are trampled to such extent, that they can t even verify their health cards, and can t pay the BusPlus ticket, so in that sense it is quite redundant to ask them: Do you know what is written in the Resolution No. 1244? Perhaps it would be better to narrow down already narrowed perspective and ask ourselves: And what would You do for two hundred euros? Or less. Slobodan Obradović Critique Artist in the Jaws of Transition 74 Slobodan Obradović (dramaturge) and Filip Vujošević (screenwriter) created the synopsis for the play Life Stands Still, Life Goes On, a play that marked the celebration of the first twenty six years of the Bitef Theatre. Verbatim, as their genre of choice, brought upon the stage documentary confessions, up to the moment when it turns out that the actress actually suffers from a tough illness. That could be a part of her true biography, insofar as manipulation, the popular spin, is the legal part of human and artistic being. No one is immune to that.

74 Уметник у раљама транзиције Критика Драматург Слободан Обрадовић и сценариста Филип Вујошевић сачинили су синопсис за представу Живот стоји, живот иде даље, којом је Битеф театар прославио првих двадесет шест година постојања. Вербатим, за који су се определили, донео је, као жанр, на сцену документарне исповести, све док се не испостави да глумица, заправо, није болесна од опаке болести. То може да буде и део њене стварне биографије, утолико што је манипулација, популарни спин, легални део људског, па и уметничког бића. Нико на то није имун. Редитељка Јелена Богавац је веома спретно, а сасвим једноставно, прелазила из исповедне у драмску структуру. Одлични глумци су, под својим или уметничким именом, одиграли судбину драмског уметника у времену када је све што се не маже на хлеб вишак и држави и народу. Уводећи у личне биографије учесника перформанса Резолуцију 1244 о Косову, коју нико, осим младог виолинисте Петра (С. Дошло) не може да интерпретира (а он је говори готово пола сата, наизуст), Филип Вујошевић, пословично врло умешан у монтажи и демонтажи стварности у сценској форми, показао је да је сирова политичка стварност неразумљива са обе стране позоришне рампе. Уметници нису само несхваћени, они и сами не схватају. Или, бар, не памте ништа што није директни предмет њиховог креативног интересовања. Тек један лажни свирач, заправо банкарски чиновник, презентира исушени правнички текст, који постаје позоришни симбол заметног политичког преговарања о људским животима. Кога је, онда, заиста, брига за позориште и за глумце?! И њих за стварни живот. Сузана Лукић, млада глумица у бриљантном успону и овaj пут била je спонтана, аутентична и истинита у поигравању са сопственим и режираним емоцијама. Ова уметница, која располаже врло занимљивим спектром глумачких средстава, подједнако добро игра и у реалистичком, и у постдрамском театру и одличан је избор редитељке за једини женски глас у овој врло знаковитој представи. Милош Тимотијевић имао je сасвим другу боју и темперамент. Он и његов лик су обезбедили ритам представи, нервозу века који не да шансу да човек допре до смирења. Уметник понајмање. Александар Ђинђић имао je задатак да, посредно, кроз своју љубавну и причу о змајевима, подсети на чињеницу да је позориште од грађе од које се праве снови. Одлазећи из представе пре њеног краја, даје илузију да присуствујемо стварном догађају. Млади Славен Дошло, још студент Академије уметности, занимљиво је приказао истинитост документа којим позориште барата. Његово дилетантско The director Jelena Bogavac, very skillfully, though very simply, transgressed from confessional to dramatic structure. Excellent actors, under their own or their stage names, portrayed the fate of dramatic artist in the time when everything that is not material is redundant to the state and nation. By introducing the United Nations Security Council resolution 1244 on Kosovo, that no one, except Peter (S. Došlo), the young violinist, couldn t interpret (he recites it by heart for around half an hour), Filip Vujošević, as always, very skillful in the assembly and disassembly of reality in the form of stage, has shown that the raw political reality is incomprehensible from the both sides of the theatre ramp. Not only are the artists misunderstood, but they themselves do not understand. Or, at least, they don t remember anything that s not a direct object of their creative interests. Only one false musician, though actually a bank clerk, presents the dry juridical text that becomes a theatrical symbol of political negotiations about human lives. Who, then, really cares about the theatre and the actors?! And who among them cares for the real life? Suzana Lukić, a young, brilliant and aspiring actress, was once again spontaneous, authentic and true in playing with her own staged emotions. This actress who has a very interesting spectrum of acting talents, acts equally well in the realistic and postdramatic theatre and represents an excellent director s choice for the only female voice in this very symbolic play. Miloš Timotijević had a totally different nuance and temperament. He and his character provided the pace of the play, nervousness of the century that gives no man a chance to reach the appeasement. The least of all the artist. Aleksandar Đinđić had a task to indirectly, through his love story about the dragons, remind us of the fact that the theatre is made of dreams. Leaving the play before its end, he gives us the illusion that we are witnessing a real event. 75

75 музицирање, збуњеност непрофесионалца на сцени, концентрација са којом је извео свој глумачки задатак, да изговори предуг политички текст, пун скривених претњи свима, па и уметницима, говори да можемо да очекујемо још једног оригиналног и даровитог уметника на српској сцени. Драгана Бошковић (Вечерње новости, ) Једини на планети Најновији пројекат Битеф театра на одређени начин јесте битефовска представа, ма шта то значило, уз једно мало али... Вујошевићев комад, у најкраћем, настоји да изнутра осветли оно што се зове савремени позоришни тренутак оличен кроз судбину генерације глумаца која о сталном ангажману размишља као о добром вицу, док буџетска средства, некада једини начин да се дође до новца, доживљавају као лошу шалу старијих колега. Оно што овој представи даје посебан шарм јесте критички отклон и иронизација сопственог света. Чак и представа у представи коју гледамо, такође је део пројектне естетике, чеду фондова и европских конкурса као начина постојања многих неформалних и формалних трупа које, међутим, међусобно не само да не комуницирају већ су, с обзиром на то да је реч о истим парама, у перманентном рату. И на том плану ова представа обавља свој друштвено ангажовани задатак. Чак је укључен и онај, да га назовемо сребренички оквир, све време током представе на екрану се The young Slaven Došlo, still a student at the Academy of Arts, portrayed interestingly the truthfulness of the document which is handled by the theatre. His dilettante musicianship, confusion of the amateur on the stage, concentration on how to realize his acting task state an overlong political text, full of hidden threats to all, even the artists, tell us that we can expect one more authentic and talented artist in the Serbian theatrical scene. Dragana Bošković (Večernje novosti, 11 th March 2015) The Only One on Earth The newest project by the Bitef Theatre is, in a certain way, a classic Bitefian play, whatever that means, with one little though Vujošević s play, in short, tends to internally illuminate what is called contemporary theatrical moment, which embodies the fate of the generation of actors that thinks of the constant engagement as a good joke, while budgetary funds, that were once the only way of funding, are percieved as a good joke by their older colleagues. What gives this play a special charm is its critical approach and ironizing of its own world. Even the play within the play that we see is also a part of the project aesthetics, a child of funds and European tenders as means of existence of many informal and formal troupes that, however, not only have no mutual communication, but they are also in a state of permanent war. In this respect, the play also acomplishes its socially engaged task. It includes even that Srebrenica framework, during the entire play the names of victims of Srebrenica are showing up on the screen. However, where does it lack its power? One gets the impression that there was no desire to go much further than protest. Life Stands Still, Life Goes On is characterized by its consistent directorial stylisation and inspired acting by the ensemble consisted of Suzana Lukić, Miloš Timotijević, Aleksandar Đinđić, and especially Slaven Došlo, the actor who managed to close the circle and write out the character of his hero and become the central participant of the play from his passive position. As an additional benefit, it is worth mentioning that this actor is probably the only man on earth who knows, and the only one who is ever going to know by heart that famous Resolution No Željko Jovanović (Blic, March 21 st 2015) How to Survive the Poverty 76 Based on a text by Filip Vujošević, Life Stands Still, Life Goes On, directed by Jelena Bogavac is a documentaristically grounded play, which thematizes the fight for survival of the artist and art in present-day Serbia. Without the trivial illusionism, actors Suzana Lukić, Miloš Timotijević, Aleksandar Đinđić and Slaven Došlo, talk about themselves in personal and professional sense in form of interview or directly addressing the audience.

76 ређају имена страдалих у Сребреници. Али где је фалило снаге? Стиче се утисак као да није било жеље да се иде много даље од протеста. Живот стоји карактерише доследна редитељска стилизација и надахнута игра ансамбла који чине Сузана Лукић, Милош Тимотијевић, Александар Ђинђић и посебно Славен Дошло. Глумац који је успео да затвори круг исписујући карактер свог јунака и да од пасивне позиције пређе у носиоца игре. Као посебан додатак вреди истаћи да је овај глумац вероватно једини човек на планeти Земљи који зна, и који ће икада знати наизуст, ону чувену Резолуцију Жељко Јовановић (Блиц, ) Како преживети беду Настала према тексту Филипа Вујошевића, представа Живот стоји, живот иде даље редитељке Јелене Богавац документаристички је утемељена, а тематизује борбу за преживљавање уметника и уметности у данашњој Србији. Без уобичајеног илузионизма, глумци Сузана Лукић, Милош Тимотијевић, Александар Ђинђић и Славен Дошло у форми директног обраћања публици или интервјуа говоре о себи у личном и професионалном смислу. Циљ такве директности је снажније укључивање гледалаца у ток радње, подстицање на критичко сагледавање света. При томе се аутори непрестано играју са документаризмом, развлаче границе између стварности и фикције, уз присутност оштре (само)ироније. Она је, на пример, садржана у избору да се током целе представе на зиду у позадини пројектују имена жртава из Сребренице, уз објашњење актера да је то начин испуњавања захтева финансијера за друштвену ангажованост. На тај начин аутори сe с правом брутално директно разрачунавају са многобројним пројектима у којима такозвана ангажованост постаје сама себи сврха, на рачун истинског уметничког оправдања дела. Представа Живот стоји, живот иде даље је у основи занимљива, али није било потребно увођење подуже сцене у којој лик виолинисте Петра декламује ставке из Резолуције 1244 Савета безбедности о ситуацији у вези са Косовом. Ова сцена на крају предуго траје и сурвава динамику представе у провалију, упркос томе што јесте идејно оправдана у погледу поменутог критичког односа према насилној ангажованости позоришних пројеката. Ана Тасић (Политика, ) Глумци стоје, живот иде даље У представи Живот стоји, живот иде даље Битеф театра положај глумаца у Србији данас вишеслојно се анализира: у распону од економско-социјалног проблема немања посла до уметничког и политичког питања какав су театар, и с којим побудама, они спремни да стварају. Ситуациони оквир постављен The aim of such directness is stronger involvement of viewers in the plot, incitement to critically evaluate the world. At the same time, the authors are constantly playing with documentarism, they stretch the limits between reality and fiction, with sharp (self-)irony. The (self-)irony is expressed, for example, in projecting the names of Srebrenica victims on the wall in the background, which was supposed to be the way of meeting the demands of the financiers for social engagement, as explained by the actors. Thus, the authors rightfully and with brutal candor tackled with many projects where the so called engagement becomes an end in itself, at the expense of true artistic justification of the work. The play Life Stands Still, Life Goes On is substantially interesting, though there was no need to introduce a lengthy scene in which a character, Petar the violinist, recites the clauses from the United Nations Security Council Resolution 1244 on Kosovo. This scene lasts too long and it collapses the dynamics of the play into the abyss, despite being conceptually justified, regarding the above mentioned critical attitude towards the forced engagement of the theatrical projects. Ana Tasić (Politika, 26 th March 2015) Actors Stand Still, Life Goes On Life Sands Still, Life Goes On a play by the Bitef Theatre, gives us a multilayered analysis of status of actors in present-day Serbia: ranging from the socio-economic problems, such as lack of job, to the artistic and political question like what kind of theatre, and with which motives, they are willing to create. The framework set by the play by Filip Vujošević is a self-organization of three jobless actors to work on their own project. In developing the initial situation, Vujošević plays around with currently popular theatrical forms and politically correct production frameworks delicately, smartly and ironically. The three actors, Suzana Lukić, Miloš Timotijević and Aleksandar Đinđić, perform under their own names and (allegedly) they are using the technique of personal confessions during the creative process, which suggests that the play they are trying to create right here in front of us is documentary. This documentarity is false, though, since the playwright skillfully plays with the relationship between fiction and document, while all the characters of the play are actually pre-designed, and then, like in classical theatre, they are articulated through acting, dramaturgical and directorial work (directed by Jelena Bogavac, dramaturgy by Slobodan Obradović). Aleksandar plays a tired, carried away melancholic that is chased by the enigmatic vision of a dragon, which is a symbolic expression of a repressed trauma. Miloš is the energetic and quarrelsome type who, because of his ideological reasons, rejects the idea that their project has a political theme. Suzana is the motor of the team, pragmatic, militant, though also vulnerable. The above-mentioned production framework is also based on a fictional situation: seeking money from various funds, which, allegedly, expect the project to be so- 77

77 комадом Филипа Вујошевића јесте самоoрганизовање троје глумаца без посла и рад на њиховом властитом пројекту. У разради почетне ситуације, Вујошевић се фино, паметно и иронично поиграва данас популарним позоришним формама и политички коректним продукцијским оквирима. Ово троје глумаца, Сузана Лукић, Милош Тимотијевић и Александар Ђинђић, наступају под својим правим именима и (наводно) користе технику личних исповести у стваралачком процесу, што сугерише да је представа коју покушавају да осмисле ту, пред нама документарна. Ова документарност је лажна, јер се писац вешто поиграва односом између фикције и документа, а заправо су сви ликови унапред обликовани у комаду, а затим, као у класичном театру, артикулисани у глумачком, драматуршком и редитељском раду (режија Јелене Богавац, драматургија Слободана Обрадовића). Александар игра занетог, уморног меланхолика ког прогони енигматична визија змаја, симболички израз потиснуте трауме. Милош је енергичан и свађалачки настројен тип који се, из идеолошких разлога, противи идеји да им пројекат има политичку тему. Сузана је мотор екипе, прагматична, борбена, али и рањива. Поменути продукцијски оквир своди се такође на фикционалну ситуацију: тражење новца од разних фондација које, наводно, очекују да пројекат буде друштвено ангажован. Вујошевић пружа својим ликовима/глумцима решење у виду убацивања референце на убијене у Сребреници, чија се имена током представе емитују у позадини, а што је јасан цитат на представу Кукавичлук редитеља Оливера Фрљића. Од средине представе, у позадини сцене се налази лик службеника Петра (само он има измишљено име), виолинисте-аматера и позоришног ентузијасте. У паметном и дискретном комичком тумачењу младог глумца Славена Дошла, Петар је приказан као ненаметљив и збуњен тип који, ипак, упорно и без икакве свести о својој епохалној недаровитости, чека ворхоловских пет минута славе и дочека их. Не дочека их само Петар него и Дошло, јер глумац изводи бравуру петнаестоминутног говорења напамет научене Декларације 1244, глумачког задатка који он озбиљно схвата. Тако стижемо до врхунца апсурда глумачке позиције: победио их је упорни и недаровити аматер, који им је затим преотео и целу представу добро је редитељско решење то што он до краја чита све њихове улоге па су Сузана и Милош могли само да заћуте, док се у позадини имена из Сребренице стапају у густу и непрозирну мрену (видео-рад Игора Марковића)... Крај је значењски и емоционално отворен, јер оваквим решењем као да се укида емпатија према лузерима које је, потпуно у стилу актуелног српског друштва, збрисао мали каријериста. Задесила их је поетска правда због њиховог уметничког, друштвеног и интелектуалног слепила и беспризорности, због тога што су свесно, зарад каријеризма ништа мањег од Петровог, злоупотребили геноцид у Сребреници. Иван Меденица (НИН) cially engaged. Vujošević provides his actors/characters with a solution in the form of references to the victims of Srebrenica, whose names are shown in the background during the play, which is an obvious reference to the play Cowardice by Oliver Frljić. Somewhere in the middle of the play, in the background of the stage appears a figure of Petar the clerk (only he is under a false name), an amateur violinist and theatre enthusiast. In smart and discretely comical portrayal by the young actor Slaven Došlo, Petar is portrayed as a withdrawn and confused person, who, nevertheless, persistently and without any awareness of his epic ineptitude, waits for his Warholian five minutes of fame and, finally, meets them. However, not only Petar, but also Došlo meets his five minutes, regarding his bravura performance in his fifteen-minute recitation of the United Nations Security Council Resolution 1244 by heart, an acting task that he took quite seriously. So we come to the climax of absurdity of the actor s position: they are defeated by the persistent and inept amateur, who then stole the whole play it is a good solution made by the director, who then read all of their roles until the end of the play therefore Suzana and Miloš could only fall silent, while the names from Srebrenica are merging into the dense and opaque membrane in the background (video by Igor Marković)... The end is emotionally and meaningfully open, because this kind of a solution seems to abolish the empathy towards the losers who are, totally in the manner of current Serbian society, wiped out by the young careerist. The poetic justice befell them, because of their artistic, social and intellectual blindness and neglect, because they deliberately misused the Srebrenica genocide, for the sake of careerism, which is as bad as Petar s. Ivan Medenica (NIN) 78

78 31. мај Еден фон Хорват (Ödön von Horváth) КАЗИМИР И КАРОЛИНА Позориште Атеље 212 Београд Ödön von Horváth KASIMIR AND KAROLINE Atelier 212 Theatre Belgrade

79 Режија: СНЕЖАНА ТРИШИЋ Превод с немачког: БОШКО МИЛИН Сценографија: ДАРКО НЕДЕЉКОВИЋ Костимографија: МАЈА МИРКОВИЋ Композиторка: ИРЕНА ПОПОВИЋ Драматуршкиња: ГОРДАНА ГОНЦИЋ Лекторка: др ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ Дизајн звука: ДРАГАН СТЕВАНОВИЋ БАГЗИ Дизајн светла: РАДОМИР СТАМЕНКОВИЋ Director: SNEŽANA TRIŠIĆ Translated from German by: BOŠKO MILIN Set designer: DARKO NEDELJKOVIĆ Costume designer: MAJA MIRKOVIĆ Composer: IRENA POPOVIĆ Dramaturge: GORDANA GONCIĆ Lector: LJILJANA MRKIĆ POPOVIĆ, PhD Sound design: DRAGAN STEVANOVIĆ BAGZI Light design: RADOMIR STAMENKOVIĆ Улоге Казимир: БОЈАН ДИМИТРИЈЕВИЋ Каролина: ЈЕЛЕНА ЂОКИЋ Меркл Франц: МАРИНКО МАЏГАЉ Ерна, његова девојка: КАТАРИНА ЖУТИЋ Раух: ТИХОМИР СТАНИЋ Шпер: НЕНАД ЋИРИЋ Ширцингер: НЕБОЈША ИЛИЋ Ели: МИЛИЦА ГОЈКОВИЋ Марија: ЈОВАНА СТОЈИЉКОВИЋ Конферансје: РАДОМИР НИКОЛИЋ Директор циркуса: ВЛАДАН МАТОВИЋ Оркестар: ИРЕНА ПОПОВИЋ (клавир), ВЛАДИМИР ГУРБАЈ (кларинет), ДАНИЛО ТИРНАНИЋ (бубњеви) Cast Kasimir: BOJAN DIMITRIJEVIĆ Karolina: JELENA ĐOKIĆ Merkl Franc: MARINKO MADŽGALJ Erna, his girlfriend: KATARINA ŽUTIĆ Rauch: TIHOMIR STANIĆ Schper: NENAD ĆIRIĆ Schircinger: NEBOJŠA ILIĆ Elly: MILICA GOJKOVIĆ Maria: JOVANA STOJILJKOVIĆ Introducer: RADOMIR NIKOLIĆ Ringmaster: VLADAN MATOVIĆ Orchestra: IRENA POPOVIĆ (Piano), VLADIMIR GURBAJ (Clarinet), DANILO TIRNANIĆ (Drums)

80 Писац (...) Ја мрзим пародију! Сатира и карикатура то већ може, ту и тамо. Али, сатирична и карикатурална места у мојим комадима можете избројати на прстима једне руке ја нисам сатиричар, мој је једини циљ следећи: демаскирање свести. Без демаскирања неког човека, неког града па то би било страшно јефтино. (...) Тог демаскирања прихватио сам се из два разлога: први је тај што ми то чини задовољство, а други због мојих сазнања о природи позоришта, о његовом задатку, а у крајњој линији о задатку сваке уметности који је следећи (и о томе се већ сигурно говори) људи иду у позориште да би се забавили, да би се уздигли и да би, евентуално, могли да плачу, или да би нешто сазнали. Да би стекли неко искуство. Постоји, дакле, забавно позориште, естетичко позориште и педагошко позориште. Сва три имају једну ствар заједничку: да убеде људе у једну фикцију, што није у стању ниједна друга уметност. Позориште, дакле, ствара за гледаоце фикцију и у исто време нуди могућност да се живи та фикција. У последњој инстанци оно служи да се ослободе примитивни асоцијални инстинкти. Према томе позориште гледаоцима служи као вентил и на неки начин помаже да се задовоље асоцијални инстинкти. (...) Демаскирањем свести постижем, наравно, ометање убилачких осећања, стога се и догађа да људи моје комаде често сматрају одвратним и одбојним, из простог разлога што, ето, не могу да се кроз њих уживе у вршење срамних дела. Кад гледају моје комаде, морају да се суоче са срамним делима ова штрче и не могу да их доживе. За мене постоји само један закон, а тај је истина. Еден фон Хорват: Упутство за употребу Еден фон Хорват ( ) Један је од најзначајнијих драмских писаца немачког говорног подручја. Рођен је у Сушаку, као најстарији син аустроугарског дипломате (Мађара, рођеног у Славонији) и мајке Чехиње. Апатрид, током живота често је говорио: Ако ме питате о домовини, одговорићу вам: рођен сам у Ријеци, одрастао у Београду, Будимпешти, Братислави, Бечу и Минхену, имам мађарски пасош, али немам домовину. Ја сам типична мешавина старе Аустроугарске: истовремено Мађар, Хрват, Немац и Чех, моја земља је Мађарска, мој матерњи језик је немачки. Прве радове објавио је у сатиричком часопису Simplizissimus и због њих је умало био избачен из школе у Братислави. Први комад, Жичара (1927) уте- (...) I hate parody! Satire and caricature that s kind of ok, here and there. But, satirical and caricatural places in my plays can be counted on the fingers of one hand I m no satirist, my only aim is the following: unmasking of consciousness. Without unmasking a man, a place that would be awfully cheap, indeed. (...) I undertook this job of unmasking for two reasons: the first is that it is a pleasure for me, and the second is because of my understanding of the nature of theatre, of its task, and bottom line, the task of any art, which is the following (and this is certainly already spoken about) people go to the theatre to have fun, to get exalted and, possibly, so that they can cry, or to learn something. To gain a new experience. Therefore, there is an entertaining theatre, an aesthetical theatre, a pedagogical theatre. All three have one thing in common: to convince people of a fiction, which no other art is capable of doing. Theatre, therefore, creates a fiction for its audience but at the same time it offers a possibility to live that fiction. Ultimately, it serves to liberate the primitive asocial instincts. Therefore, theatre serves as a vent for its audience and in a certain way it helps to satisfy asocial instincts. (...) By unmasking consciousness I achieve, of course, an obstruction of homicidal emotions, and this is the reason why people often find my plays repulsive and disgusting, for the simple reason that they cannot relate to the commitment of shameful deeds. While they are watching my plays, they have to face the shameful deeds they are the ones sticking out and they are unable to experience them. There is only one law for me, and that is the truth. Ödön von Horvath: Instructions for Use Ödön von Horváth ( ) Author Ödön von Horváth was one of the major dramatic writers of the German speaking world. Born in 1901 in Sušak as the oldest son to an Austro-Hungarian diplomat (Hungarian, born in Slavonia) and Czech mother, a life-long stateless person, he often used to say: If you ask me about my fatherland, I ll tell you this: I was born in Rijeka, grew up in Belgrade, Budapest, Bratislava, Vienna and Munich, I have a Hungarian passport, but I have no fatherland. I am a very typical mix of old Austria-Hungary: at once Magyar, Croatian, German and Czech, my country is Hungary, my mother tongue is German. He published his first works in the satirical magazine Simplicissimus, which almost got him kicked out of school in Bratislava. His first play, The Cableway (1927) was based on a true life story a strike which resulted from the death of a boy who was a cableway worker in the mountains of Bavaria. After the success of his subse- 81

81 мељен је на причи из стварног живота штрајку који је избио после погибије радника на жичари у Баварским планинама. После успеха следећег текста, Код лепог изгледа, Хорват ће теме за комаде углавном тражити међу припадницима доње средње класе и стога његови комади стичу одредницу народски (volkstück) премда аутор, користећи средства народског комада и дијалект, доводи у питање такозвано народњаштво и служећи се језиком малих људи излаже критици њихов миље и начин њиховог мишљења. Сензибилни аутсајдер, Хорват фиксира и раскринкава и типичног малограђанина двадесетих година двадесетог века. Током кратког живота написао је више приповедака, неколико романа (Вечити малограђанин, Дете нашег времена, Младост без Бога) и драмска дела: Приче из Бечке шуме, Дон Жуан се враћа из рата, Казимир и Каролина, Италијанска ноћ, Код лепог изгледа, Вера, љубав и нада, Убиство у улици Морд, Жичара, Спавај, моја мала невесто, Тривијална љубавна прича, Серенада, Случај Еле Валд Његова дела била су забрањена за време нацизма, а он сам је био присиљен да емигрира у Париз где је и умро Снежана Тришић Погрбљеност је став Редитељка Ово је пучки комад чија се радња дешава између два светска рата, период који најављује највећу катастрофу 20. века, Други светски рат. Као и данас, у карневалском миљеу одвијају се опаки процеси. У средишту је заправо питање о узроцима и последицама човекове егзистенцијалне беде и куда она води, а беда извлачи најгоре из човека. Радимо је као социјалну драму, мада ту има елемената мелодраме, гротеске. Прича почиње када главни јунак Казимир добије отказ и више не може нормалнo да учествује у животу, што ће утицати на његове односе, пре свега са његовом девојком Каролином и проузроковати низ болесних одлука, што показује слику девијантног друштва. Казимир и Каролина су један од најзначајнијих друштвенокритичких комада из прве половине двадесетог века. То јесте време велике економске кризе које је довело до високе незапослености, до прерасподеле капитала која је у људима изазвала осећање неправде, понижења, дезоријентације. Умберто Еко је рекао да је фашизам настао из социјалне и индивидуалне фрустрације. Понашање обичног човека у фашизму је дефинисала Хана Арент говорећи о баналности зла. Погубне процесе о којима је Фон Хорват писао видимо и данас, с тим што ми на делу имамо и погубан утицај медија. (Блиц, ) quent text, At the Good Looks, Horváth went on to look for themes for his plays mainly in the lower middle class and, therefore, his dramas got an attribute people s (volkstück) although the author, using the means of the people s play and the dialect, questions the so-called populism and using the language of the young of that time criticises their milieu and the way of thinking. The receptive outsider, Horváth fixes on and unveils the typical philistine of the 1920s. During his short life, he wrote a number of short stories, several novels (The Eternal Philistine, A Child of Our Time, The Age of the Fish) and dramas: Tales from the Vienna Wood, Don Juan Comes Back from the War, Kasimir and Karoline, Italian Night, At Good Looks, Faith, Hope and Charity, A Murder in the Rue Mord, The Cableway, Sleep, My Little Bride, A Trivial Love Story, Serenade, The Case of Ella Wald His works were banned at the time of Nazism, while he was forced to emigrate to Paris, where he died in Director Snežana Trišić Stoopedness is an attitude This is a people s drama set in the period between the two world wars, the period that heralded the greatest disaster of the 20 th century, World War II. Just like nowadays, malefic processes take place in a carnival milieu. The central question is the one of causes and consequences of human existential poverty and where it leads to, and poverty brings out the worst in man. We are doing it as a social drama, although there are elements of melodrama and grotesque. The story starts when the leading protagonist Kasimir gets fired and cannot take part in life in a normal way, which will affect his relationships, in the first place the one with his girlfriend Karoline, and cause a series of sick decisions, which shows an image of a deviant society. Kasimir and Karoline is one of the most important socio-critical plays from the early 20 th century. It was a time of great economic crisis that led to high unemployment, to redistribution of capital, which caused the feeling of injustice, humiliation, disorientation. Umberto Eco said that fascism had emerged from social and individual frustration. Behaviour of a common man in fascism was defined by Hannah Arendt when she spoke of the banality of evil. The pernicious processes von Horvath wrote about can be seen even today, but today they are accompanied with a pernicious effect of the media. (Blic, 17 th December 2014) 82

82 Критика Critique Демаскирање свести (...) Казимир и Каролина су прича од једног дана и једне вечери на чувеном Октобар фесту, где уз много пива и јефтине забаве испразни животи траже могућност да забораве на себе. Чврст социјални оквир ове приче јасан је од самога почетка, јер распад вереничке везе шофера Казимира и секретарице Каролине почиње његовим отказом, који је добио дан раније. Још један пар, ситни криминалац и његова девојка, дошао је ту да се за мало пара много забави, као и један кројач, две цурице... А ту су и двојица припадника више грађанске класе који би да се забаве управо том сиротињом, односно оним њеним делом женског рода, иако им није мрско да успут понизе и мушки део. Као огледало наспрам свих ових духовних наказа, постављене су такозване циркуске наказе, захваљујући којима се ови јадници бар на тренутак осећају боље и супериорно. Као што рекох, Фон Хорват је непоткупљив, сажаљењем и сентиментом непоткупљив писац. Он сам за себе каже: Мој је једини циљ демаскирање свести... Стога се и догађа да људи моје комаде често сматрају одбојним и одвратним, из простог разлога што ето не могу да се кроз њих уживе... Кад гледају моје комаде, морају да се суоче са срамним делима ова штрче и не могу да их доживе. Ово је био и кредо редитељке Снежане Тришић. Врло пажљиво, промишљено у чему је имала потпуну потпору глумаца гради ликове, повремено и преко ивице карикатуре; то су, по пишчевој жељи и замисли, непривлачни мали људи, не могу се допасти, не могу изазвати било чије сажаљење, али је, с друге стране, прилично јасно шта одређене друштвене околности од таквог материјала могу да направе. Ништа добро живот је само коју годину касније потврдио све Фон Хорватове црне слутње. Глумачки је представа заслужила највишу оцену, првенствено захваљујући Јелени Ђокић и Катарини Жутић. Ђокићева игра Каролину сву устрепталу, на све спремну, у сваком тренутку у неком новом залету и ишчекивању среће која је по њој ту, из првог угла и прве прилике; сасвим супротна је Ерна Катарине Жутић, мртва, убијена у појам, и једино што јој омогућује да се осети живом су ударци и малтретирања њеног вереника, Маринка Маџгаља. Његов Франц је истанчано одиграна примитивна будалетина, док је Казимир Бојана Димитријевића сав у ватри, сав је жива енергија пропадања и несналажења пред крахом. Облапорне маторе перверзњаке, судију и саветника, такође изванредно играју Тихомир Станић и Ненад Ћирић. Посебном пажњом се третира мотив сексуалности кроз све односе; то је секс као монета коју жене користе директно и без зазора или суптилности, преко Unmasking of consciousness (...) Kasimir and Karoline is a story of a day and an evening at the famous October Fest, where empty lives are looking for a possibility to drown themselves in a lot of beer and cheep entertainment. The firm social framework of this story is clear from the very beginning, as the break-off of the engagement between chauffeur Kasimir and secretary Karoline starts with him getting fired a day before. Another couple, petty criminal and his girlfriend, have come here to have a lot of fun for a little money, as well as a tailor, two lassies... And there are two members of the upper class who want to have fun with the poor, that is, with the women, although they have nothing against humiliating the men along the way. As a mirror against these spiritual freaks, there are the so called circus freaks, making the wretches souls feel better and superior for at least a moment in comparison. As I already said, von Horvath is unbribable, an author whu doesn t make compromises on account of pity or sentiments. He describes himself: My only aim is unmasking consciousness... This is why people often find my plays repulsive and disgusting, for the simple reason that they cannot relate to them... When they see my plays, they have to face the shameful deeds they are the ones sticking out and they are unable to experience them. This was the motto of director Snežana Trišić. Very carefully, well thought out for which she had full support of the cast she builds the characters, sometimes even over the edge of caricature; they are, following the author s wishes and ideas, unattractive little people, they are unlikable, they cannot inspire anyone s 83

83 ивице вулгарности, док је за мушкарце то више мука која их чини зависнима од тих жена. И без чега би живот био много једноставнији. Сцена Дарка Недељковића је комбинација црног, мрачног механизма и неких од препознатљивих играчака луна-парка, што технички изузетно добро функционише мислим првенствено на илузију рингишпила и тобогана као успешно осмишљене. И на крају, нешто као лични став. С обзиром да је емоција искључена, демаскирање свести би морало бити убојитије. Бојим се да овако све ипак остаје на површини. Александра Гловацки (Програм 202 Радио Београда, ) Блуз о сумраку цивилизације Казимир и Каролина Едена фон Хорвата (1932) је народни комад фрагментарне структуре, друштвено-критичка хроника малограђанштине у време успона нацизма. Радња је углављена у време пивског сајма, Октоберфеста, у околности распојасаног карневалског понашања и препуштања илузијама алкохолних чари. Такво пучко весеље је прилика за сликовито исписивање сумрака цивилизације, окидач разливања истина о друштвеним неправдама, згураних иза светлуцавих вашарских опсена. Мелодрамски зачињена радња одвија се између неколико парова ликова, различитих генерација и друштвених статуса. У први план се извлаче питања о пореклу зла, сналажењу у ситуацији друштвене беде, затим о посвећености и прељуби у мушко-женским односима, као и о путевима постизања финансијског успеха, корупцији и политици. Режија Снежане Тришић је утемељена у стилизацији, што је одговарајући начин сценског читања Хорвата, како је и сам писац то утврдио (сматрао је и да натурализам и реализам убијају смисао његових комада). pity, but on the other hand, it is quite clear what certain social circumstances can make of such material. Nothing good just a few years later life proved right all von Horvath s misgivings. In regard to acting, the show deserves the highest rating, primarily thanks to Jelena Đokić and Katarina Žutić. Đokić plays Karoline with fluttering excitement, ready for anything, in each moment with a new upswing and expectation of happiness which awaits her around the first corner and the first opportunity; quite opposite from that is Erna played by Katarina Žutić, deadened, bitter with disappointments, and the only thing that makes her feel alive is the beating and abuse she receives from her fiancé Marinko Madžgalj. His Franz is a subtly delivered primitive fool, while Kasimir played by Bojan Dimintrijević is aflame, living energy of decay and inability to cope faced with the pending crash. The gluttonous old perverts, the judge and the counsellor, are excellently played by Tihomir Stanić and Nenad Ćirić. The motif of sexuality is treated with particular care through all the relationships; it is sex as a currency women use directly and without hesitation or subtlety, over the edge of vulgarity, while it is more of a torment for men who are made dependent on the women by it. And something that life would be much simpler without. The set designed by Darko Nedeljković is a combination of black, dark mechanism and some of the recognisable amusement park toys, which functions very well in the technical sense what I mean is primarily the illusion of a carousel and a slide as very well conceived. And finally, something of a personal attitude. Considering the fact that emotions are excluded, the unmasking of consciousness would have to be more deadly. I am afraid that everything remains on the surface as it is. Aleksandra Glovacki (Radio Belgrade s Programme 202, 19 th December 2014) Twilight of Civilization Blues Kasimir and Karoline by Ödön von Horváth (1932) is a popular play with fragmented stucture, a sociocritical chronicle of babbitry during the rise of nazism. The plot is set in the time of brewers fair, Oktoberfest, in the setting of unbridled carnival behavior and succumbing to the ilusions of alcoholic lure. Such provincial festivity is a great opportunity for a picturesque depiction of the twilight of civilization, triggering the overflowing of truths about social injustice, repressed behind the shiny curtains of nundinal phantasms. Melodramatically flavored plot happens between several couples of characters from different generations and social classes. In the foreground, questions about the origin of evil, dealing with situations of social misery, the commitment and adultery in male-female relations are raised, as well as how to achieve financial success, and issues of corruption and politics. Snežana Trišić s directing is founded in stylization which is an appropriate way for stage reading of Horváth, as the 84

84 У редитељском тумачењу је јасно, али фино и ненаметљиво, исцртан конфликт између опаког пучког дивљања и стварности друштвене беде, усамљености и осујећености појединца у накарадно постављеном систему вредности. С једне стране актери се безгранично опијају и оргијају, као да сутра не постоји, скиче и циче на (метафоричком) тобогану заборава, покушавајући тако да збришу свој очај. Но, наличје блештећих вашарских светала је метастазирало, незапосленост и беда трују сваки преостали део друштвеног ткива. Катаклизма се на сцени претеће наслућује у постојаном и тихом окретању великог точка, симболички пустог рингишпила, у позадини. А централни простор сцене заузима коса платформа налик тобогану, низбрдица која има и симболичко значење пада (сценограф Дарко Недељковић). Глумци су надахнуто оживели галерију Хорватових ликова, од брадатих жена до препредених политичара, са разликама у уграђеним стилизацијама. Јелена Ђокић је са фином мером и благом гротеском уобличила Каролину, шармантну и заводљиву секретарицу, али и прелаку, јефтину жену која ће се без много дилеме продати похотним мушкарцима за илузију бољег друштвеног положаја. Бојан Димитријевић је грубље и театралније представио пргавог Казимира, шофера који је изгубио посао и достојанство. Његов Казимир је помало војцековски тип, сам и неуклопљен, скрајнут на маргину друштва. Нагле, неприродне промене у његовом понашању поседују и једну пинтеровску чудноватост која је резултат магловитог сукоба између свести и подсвести, борбе коју је Хорват редовно драмски вајао. Небојша Илић је уздржаније представио стидљивог кројача Ширцингера, који нежно јуриша на Каролинино срце. Маринко Маџгаљ је отресито створио лик Франца Меркла, самоувереног и надобудног преваранта, и насилног муфљуза који сурово омаловажава жене, укључујући и његову девојку Ерну. writer himself claimed (he also claimed that naturalism and realism are killing the sense of his plays). The conflict between provincialistic rampage and reality of social misery, solitude and frustration of the individual in distorted value system, is plotted clearly, although delicately and unobtrusively. On the one hand, the characters are engaged in boundless drinking and orgies, like there s no tomorrow, they screech and squeal on (metaphorical) roller coaster of oblivion, trying to wipe out their despair. However, the inside of flashing nundial lights has metastasized, unemployment and misery are poisoning each remaining part of the social fabric. The cataclysm is omniously anticipated on the stage, in the steady and quiet turning of the big wheel, symbolized by an empty carousel in the background. A sloping platform resembling a slide occupies central space of the scene, a downhill which has a symbolic meaning of the fall (set designer Darko Nedeljković). Actors have inspiringly revived Horváth s gallery of characters, from bearded women to cunning politicians, with differences in embedded stylizations. Jelena Đokić gave a balanced and mildly grotesque shape to Karoline, charming and seductive secretary, athough too easy and cheap woman who would sell herself, without much hesitation, to voluptuous men for the illusion of a better social status. Bojan Dimitrijević gave a rougher and more dramatical grumpy Kasimir, a chauffeur who lost his job and his dignity. His Kasimir is somewhat woyzeckian type, alone and socially awkward, sidelined to the margins of society. Sudden, unnatural changes in his behaviour posses a pinterian oddity which is a result of a vague conflict between consciousness and subconsciousness, a struggle that was regularly dramatically sculped by Horváth. Nebojša Ilić reticently displayed Schürzinger, a shy taylor who gently rushes towards Karoline s heart. Marinko Madžgalj curtly created the character of Franz Merkl, confident and pretentious swindler, violent and cruel schmuck who belittles women, including his girlfriend Erna. She was portrayed by Katarina Žutić, restricred, with expressive cold-bloodedness and aloofness. The older generation of swindlers and members of higher social class were presented by Tihomir Stanić (Rauch) and Nenad Ćirić (Speer). Their old age did not bring them wisdom and calmness, on the contrary, it brought them even more strength, noise and confident insolence in expressing basic instincts. The live music in the play is performed by the three-member orchestra, which consists of Irena Popović (piano), Vladimir Gurbaj (clarinet) and Danilo Tirnanić (drums), excitingly highlighting the changes of the atmosphere (composer: Irena Popović). Relevance of this blues on the verges of existence, plebeian ballad about social collapse, solitude and loneliness, betrayal and sell-offs, but also about the inevitability of radical changes, is disturbingly recognizable. What Horváth pointed out is the fact that the strong stratification of society and the growing misery gives rise to fascism. Strained social relationships in today s world apocalyptically resemble the former eve of the global meltdown. The art of the theater, as a more conscientious version of the world, indicates that history keeps repeating itself and that the mechanism which forms 85

85 Њу је сведеним средствима, са изражајном хладноћом и резервисаношћу, приказала Катарина Жутић. Старију генерацију хохштаплера и припаднике вишег друштвеног слоја представили су Тихомир Станић (Раух) и Ненад Ћирић (Шпер). Њима године нису донеле мудрост и смирај, напротив, донеле су им још више силине, галаме и самоувереног безобразлука у испољавању ниских страсти. Музику у представи уживо изводи трочлани оркестар који чине Ирена Поповић (клавир), Владимир Гурбај (кларинет) и Данило Тирнанић (бубњеви), узбудљиво и на музичком плану истичући промене атмосфере (композитор Ирена Поповић). Актуелност овог блуза на рубовима постојања, пучке баладе о друштвеном суноврату, самоћи и усамљености, издаји и продаји, али и о неизбежности коренитих промена, узнемирујуће је препознатљива. Једна од тамних истина коју је Хорват истицао је та да снажно раслојавање друштва и нарастајућа беда распирују фашизам. Затегнути друштвени односи у данашњем свету апокалиптички подсећају на тадашње предвечерје глобалног слома. Уметност позоришта, као савесније верзије света, указује на то да се историја стално понавља и да су механизми настајања глобалних политичких спорова увек у основи стари. Сви смо део тог система и можемо на њега да утичемо, јер га ипак чинимо. Ана Тасић (Политика, ) Визуелно упечатљива и значењски тачна, а опет функционална сценографија Дарка Недељковића омогућила је редитељки да представу ритмује готово филмски, брзим променама, паралелним плановима и појавама. Без егзибиција, али потпуно у складу са величином и експресивном снагом комада, представа тече брзо и лако, тек повремено се служећи упечатљивим призорима који поентирају одређене сегменте. Веома лепи, готово весандерсовски костими Маје Мирковић као и жива музика употпуњују тај промишљени тотал дизајн. Бојану Димитријевићу је улога Казимира пасовала као добро скројена рукавица, његов већ стилизовани начин глуме као и необична дикција лепо су се уклопили с општим тоном представе. Исто се може рећи и за Каролину Јелене Ђокић која с лакоћом и пуно ироније балансира између дирљивости и вулгарности свог лика. И остали глумци дали су упечатљиве улоге, мада је ансамблу ипак требало мало времена да профункционише као такав. Вероватно најзаокруженију креацију дала је Катарина Жутић тумачећи готово бастеркитоновски озбиљно лик Ерне, поигравајући се различитим аспектима свог лика, од патетике до перверзије, уз много тананости и хумора. Све у свему, једно промишљено, у свим аспектима заокружено тумачење и леп успех за Атеље 212. Бобан Јевтић (НИН) global political disputes is still basically the same. We are all part of that system and we can affect it, since we are, ultimately, a part of it. Ana Tasić (Politika, 24 th December 2014) Visually striking and semantically correct yet functional, the set design by Darko Nedeljković enabled the director to pace the show in an almost cinematic way, with rapid changes, parallel plans and figures. Without exhibitionism, but matching perfectly the greatness and the expressive power of the play, the show goes on quickly and easily, using occasionally striking images underlining certain segments. The quite beautiful costumes by Maja Mirković, almost a la Wes Anderson, together with the live music, complement this well-thought out total design. The role of Kasimir suits Bojan Dimitrijević like a well-tailored glove, his styled-out way of acting as well as his unusual diction went well with the general tone of the show. The same goes for Karoline played by Jelena Đokić who finds balance between being touching and vulgar with ease and irony. The rest of the cast gave striking roles, although the ensemble needed some time to start functioning as such. Probably the most rounded up creation was given by Katarina Žutić interpreting the character of Erna with an almost Buster Keatonian seriousness, playing with various aspects of her character, from pathetic to perverse, with a series of fine lines and humour. All in all, a well-thought out interpretation rounded up in all aspects and a nice achievement of the Atelier 212 Theatre. Boban Jevtić (NIN) 86

86 2. јун Бранислав Нушић ДОКТОР НУШИЋ Крушевачко позориште и Народно позориште Сомбор Branislav Nušić DOCTOR NUŠIĆ Kruševac Theatre and National Theatre Sombor

87 Режија и адаптација: КОКАН МЛАДЕНОВИЋ Костимографија: ДРАГИЦА ЛАУШЕВИЋ Сценографија: МАРИЈА КАЛАБИЋ Композитор: ИРЕНА ПОПОВИЋ Текстови сонгова: МАРКО ШЕЛИЋ МАРЧЕЛО Сценски покрет: АНДРЕА КУЛЕШЕВИЋ Directed and adapted by: KOKAN MLADENOVIĆ Costume designer: DRAGICA LAUŠEVIĆ Set designer: MARIJA KALABIĆ Music: IRENA POPOVIĆ Songs: MARKO ŠELIĆ MARČELO Stage movement: ANDREA KULEŠEVIĆ Улоге Живота Цвијовић: САША ТОРЛАКОВИЋ Мара: БИЉАНА КЕСКЕНОВИЋ Милорад: БРАНИСЛАВ ТРИФУНОВИЋ Славка: МИЛИЦА ЈАНЕВСКИ Ујка Благоје: БОЈАН ВЕЉОВИЋ Гђа Спасојевићка: СЛАЂАНА НЕСТОРОВИЋ РИСТИЋ Гђа Протићка: ВИКТОРИЈА АРСИЋ Гђа Поповићка: ЈОВАНА ЂОРИЋ Мсје Драги: НИКОЛА РАКИЋ Велимир Павловић: МАРКО МАРКОВИЋ Др Рајзер: БОБА СТОЈИМИРОВИЋ Сојка: МАРИЈА ГАШИЋ ГАЈИЋ Сојкин муж: НИКОЛА ПАНТОВИЋ Клара: БИЉАНА НИКОЛИЋ Николић: ДРАГАН МАРИНКОВИЋ Марица: ЈЕЛЕНА ТОМИЋ Пепика: ТЕОФИЛ СТОЈКОВИЋ БЕГУШ/НЕМАЊА ВУЈЧИЋ Cast Života Cvijović: SAŠA TORLAKOVIĆ Маrа: BILJANA KESKENOVIĆ Milorad: BRANISLAV TRIFUNOVIĆ Slavka: MILICA JANEVSKI Uncle Blagoje: BOJAN VELJOVIĆ Mrs Spasojević: SLAĐANA NESTOROVIĆ RISTIĆ Mrs Protić: VIKTORIJA ARSIĆ Mrs Popović: JOVANA ĐORIĆ Messieur Dragi: NIKOLA RAKIĆ Velimir Pavlović: MARKO MARKOVIĆ Dr Reiser: BOBA STOJIMIROVIĆ Sojka: MARIJA GAŠIĆ GAJIĆ Sojka s husband: NIKOLA PANTOVIĆ Clara: BILJANA NIKOLIĆ Nikolić: DRAGAN MARINKOVIĆ Marica: JELENA TOMIĆ Peppy: TEOFIL STOJKOVIĆ BEGUŠ/ NEMANJA VUJČIĆ

88 Писац Author Уместо биографије У писму Боривоју Јевтићу, Нушић га обавјештава да је написао комедију у четири чина која има кратки наслов Др (прво извођење је било у Сарајеву , а затим у Београду ), изражавајући своју бојазан да велики сплет ситуација у комаду не наведе критичаре да у њој виде само комедију ситуације и превиде и ону лаку сатиру која се кроз комад провлачи и читаву галерију типова. И заиста, комедија о новим скоројевићима, који своје проблематично богатство желе да оките и разним друштвеним признањима и титулама, пружала је изузетне могућности за сатирично исмијавање и разобличавање свијета новца, пљачке и грамзивости. (...) Нушић први пут користи аналитичку технику драме. Наиме, све његове дотадашње комедије развијале су драмску радњу готово у цјелини пред гледаоцима, значи у садашњости, и нису битно зависиле од догађаја у прошлости. У случају Др, ситуација је измијењена; у питању је аналитички поступак конструисања драмске радње, јер управо догађаји из прошлости формирају и покрећу радњу у садашњости, стварају забуне и конфликте и доводе до разноврсних комичких алогизама. (...) Instead of a Biography In his letter to Borivoje Jevtić, Nušić informs him that he has written a comedy in four acts with a short title Doctor (premiered in Sarajevo on November 12 th 1936, and then in Belgrade on December 17 th 1936), expressing his concern that its large plot entanglement does not lead the critics to perceive it just as a comedy of situation, and overlook the light satire which is present in the play and a whole gallery of types. Indeed, a comedy about upstarts who tend to adorn their disputable wealth with various ways of social recognition, provided enough space for satirical ridicule and unmasking of the world of money, robbery and greed. ( ) For the first time, Nušić used the analytic technique of drama. Namely, all of his previous comedies developed its plot almost entirely in front of the audience, i. e. in the present, and didn t depend on past events. Regarding Doctor, though, the situation has changed; there is an analytical act of construction of the plot, since the very events from the past form and set present action in motion, create confusions and conflicts and lead to various comic alogisms. ( ) With an exposition set like this, playfulness of the comic plot achieves its maximum. Encouraged by these possibilities (error in persona and the large plot entanglement), shortly after, Nušić left his initial satirical basis and started creating a playful comedy of situation. He took the full advantage of the complications and misunderstandings that arose from errors in persona, using this basic plot tangle to develop new intrigues, enjoying how the comical ball of twine gets increasingly entangled and how the situations turn over like a carousel, getting a dizzier and a more frantic pace. This vaudeville whirlwind mostly affects Života Cvijović, though the other characters too, since even the supporting and peripheral characters are forced, against their will, to engage in this crazy race in which, in the end, no one will know who is whose father and who is whose son. Josip Lešić: Branislav Nušić Life and Work Director A Word by the Director 89 In the time when Nušić wrote this play, what represented merely an indication of social anomaly, an unscrupulous process of the newfangled rich, in the meantime has become an ubiquitous social practice of our age. His Doctor is a play about buying and clearance sale of knowledge, totally devastated system of val-

89 Овако постављена експозиција омогућила је максимално разигравање комичке радње. Понесен овим могућностима (error in persona) и великим сплетом ситуација, Нушић је убрзо напустио почетно сатирично полазиште и започео да ствара једну заошијану и разиграну комедију ситуације. Компликације и неспоразуме који су настали из забуне у личностима он је искористио у потпуности, развијајући на том основном заплету нове интриге, уживајући како се клупче комичке радње све више заплиће и мрси и како се ситуације окрећу попут вртешке, попримајући из чина у чин све вртоглавији и помамнији ритам. Овај водвиљски ковитлац највише погађа Животу Цвијовића, али и све остале личности, јер су чак и оне споредне присиљене, и против своје воље, да се укључе у сулуду трку у којој се на крају неће знати ко је коме отац, а ко коме син. Јосип Лешић: Бранислав Нушић Живот и дјело Реч редитеља Редитељ Оно што је у време настанка Нушићевог комада било тек назнака једне друштвене девијације, један бескрупулозни поступак нових богаташа, у међувремену је постало манир нашег доба. Његов Др је комад о куповини и распродаји знања, о уништеном систему вредности у коме новац примитиваца диктира друштвени укус и моду. Болно препознатљиво звуче речи шпекуланта Животе Цвијовића: Данас ти је, брате, све на продају. Све се продаје поштење, част, савест, љубав, пријатељство, углед, поштовање, све, брате, све! Инфлација знања, куповина диплома, инострани мешетари и лажни хуманитарни радници, преплићу се у овој мрежи полусвета чинећи је актуелнијом но икад. Нушићев комад, насупрот комичком маниру епохе, готово да нема позитивног јунака. Време које је велики комедиограф наслућивао, а у коме ми живимо, управо је такво време без позитивног јунака. У таквом времену покушали смо да, не изневеравајући Нушићев хумор, ни сатирички потенцијал комада, проговоримо о данашњој Србији, земљи која је распродала сопствену памет. Додамо ли томе завидну дозу сарказма, обрешћемо се у идеалној земљи, Србији, земљи остварене утопије. Нажалост, Србија је земља у којој сатиричка литература не застарева. Ми се и даље, као да нису минуле деценије, па и векови, огледамо у текстовима Стерије, Нушића, Домановића и у њима налазимо своје лице, подједнако ружно, подједнако искежено, лице народа који своје менталитетске девијације не исправља, већ их са неким бесмисленим поносом качи на себе као ордење. ues within which money of the crude and primitive dictates social taste and its fashion. Words said by the swindler Života Cvijović sound painfully familiar: Everything is for sale today, my brother. Everything is for sale honesty, honour, conscience, love, friendship, reputation, respect, everything, my brother, everything! Inflation of knowledge, purchased diplomas, foreign dealers and fake humanitarians are intertwined in this demimonde network, making it more alive than ever before. Nušić s play, despite comical manner of its era, is almost without a positive hero. Time that was anticipated by the great comedy writer, the time we live in, is exactly as such a time without a positive hero. In a time like that, without letting down Nušić s sense of humour, nor the satirical potentials of the play, we attempted to speak about present day Serbia, a country that sold out its own mind. Add to that an impressive dose of sarcasm, and we will find ourselves in a perfect country, Serbia, the realized utopia. Unfortunately, Serbia is a country where satirical literature never gets old. Even today, as if the decades, or even centuries, haven t passed, we reflect ourselves in works of Sterija, Nušić, Domanović, and find our own face, as ugly as ever, as grinning as ever, a face of the people who never correct the deviations of their mentality, but with somewhat absurd pride attach them as if they were medals. Kokan Mladenović Born in 1970 in Niš, Kokan Mladenović graduated from the High School of Performing Arts in Niš, class of Mima-Vuković Kurić. He graduated from the Department of Theatre and Radio Directing of the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade in 1993, in class of Miroslav Belović and Nikola Jevtić. He has directed a varied repertoire, with a rich range of authors, ranging from the Classical Greek, Renaissance, Baroque, modernists to the contemporaries: Aristophanes, Shakespeare, Tirso de Molina, Beaumarchais, Marin Držić, Ibsen, Bulgakov, Kharms, Enda Walsh, Agota Kristof, Goran Stefanovski... He has also directed works of almost all the major local authors from different generations: Aleksandar Popović, Velimir Lukić, Slobodan Selenić, Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Simović, Slobodan Vujanović, Ivan M. Lalić, Maja Pelević He has dramatized or adapted works of Tolkien, Goran Petrović, Slobodan Selenić, Mirjana Novaković... He has directed the musicals Chicago and Hair. In 2007 and 2008 he was engaged as Drama Director of the National Theatre in Belgrade, and from 2009 to 2012 as a manager of The Atelje 212 Theatre. He has received the Bojan Stupica Award and the major awards at festivals in Serbia and Montenegro saw him for the first time at The Sterijino pozorje festival, as a director of the play The Development of Bora the Tailor by Aleksandar Popović. In the following 90

90 Кокан Младеновић Рођен у Нишу Завршио средњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића. Режирао разноврстан репертоар, са богатом палетом аутора, од античких, ренесансних, барокних, модерниста до савременика: Есхил, Аристофан, Шекспир, Тирсо де Молина, Бомарше, Марин Држић, Ибзен, Булгаков, Хармс, Енда Волш, Агота Криштоф, Горан Стефановски... Режирао је и дела готово свих значајних домаћих аутора различитих генерација: Александар Поповић, Велимир Лукић, Слободан Селенић, Вида Огњеновић, Душан Ковачевић, Љубомир Симовић, Слободан Вујановић, Иван М. Лалић, Маја Пелевић... Драматизовао или адаптирао дела Толкина, Горана Петровића, Слободана Селенића, Мирјане Новаковић... Режирао мјузикле Чикаго, Коса. Године и био је директор Драме НП Београд а у периоду управник Атељеа 212. Добитник је награде Бојан Ступица и значајних награда на фестивалима у Србији и Црној Гори. На Стеријином позорју први пут гостује режијом Развојног пута Боре Шнајдера А. Поповића. Наредних година наступа као редитељ, адаптатор и драматизатор (В. Лукић, Афера недужне Анабеле; С. Селенић, Ружење народа у два дела; Г. Петровић, Опсада цркве Св. Спаса; Ф. Еб, Б. Фоси, Џ. Кендер: Чикаго; М. Пелевић: Ја или неко други; Џ. Радо, Џ. Рагни, Г. Макдермот: Коса; М. Држић: Дундо Мароје; М. Пелевић: Поморанџина кора; С. Сремац: Зона Замфирова). Троструки је добитник Стеријине награде: 1998, адаптација, Афера недужне Анабеле (НП Сомбор); 2000, адаптација, Ружење народа у два дела (НП Сомбор); 2002, драматизација, Опсада цркве Светог Спаса (НП Сомбор). Режије (избор): Шекспир, Буњуел, Милер: Хамлет; Хармс: Случајеви; Тирсо де Молина: Севиљски заводник и камени гост; Бомарше: Фигарова женидба; Александар Поповић: Развојни пут Боре Шнајдера, Мрешћење шарана; Аристофан, Маричић, Младеновић: Лизистрата, Мир; Велимир Лукић: Афера недужне Анабеле; Вида Огњеновић: Како засмејати господара, Је ли било кнежеве вечере; Агота Криштоф: Велика свеска; Душан Ковачевић: Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар; Слободан Селенић: Ружење народа у два дела; Хенрик Ибзен: Пер Гинт; Шекспир: Богојављенска ноћ, Сан летње ноћи, Укроћена горопад; Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић; Горан Петровић, Кокан Младеновић: Опсада цркве Светог Спаса; Горан Стефановски: Баханалије; Михаил Булгаков, К. Младеновић: Мајстор и Маргарита; Мирјана Новаковић, К. Младеновић: Страх и његов слуга; Горан Петровић: Скела; Џ. Ј. Толкин, К. Младеновић: Хобит; Џ. М. Бари, М. Стојановић: Петар Пан; Енда Волш: Дископигс; Фоси, Еб, Кендер: Чикаго; Слободан Вујановић: Последња смрт Френкија Сузице, Маја Пелевић: Скочиђевојка, Ја или неко други, Поморанџина кора, Марин Држић, Дундо Мароје, мјузикл Коса. years, he participated as a director, adaptor and dramatist (V. Lukić, The Affair of Innocent Annabelle; S. Selenić, Scolding of People in Two Acts; G. Petrović, Siege of The Saint Salvation Church; F. Ebb, B. Fosse, J. Kander: Chicago; M. Pelević: Me, or Somebody Else; J. Rado, G. Ragni, G. McDermot: Hair; M. Držić: Uncle Maroje; M. Pelević: Orange Peel; S. Sremac: Zona Zamfirova). He is a three-time Sterija Award winner: in 1998, adaptation, The Affair of Innocent Annabelle (The National Theatre Sombor); in 2000, adaptation, Scolding of People in Two Acts (The National Theatre Sombor); in 2002, dramatization, Siege of The Saint Salvation Church (The National Theatre Sombor). Directed plays (selection): Shakespeare, Buñuel, Miller: Hamlet; Kharms: The Cases; Tirso de Molina: The Seducer of Seville and the Stone Guest; Beaumarchais: The Marriage of Figaro; Aleksandar Popović: The Development of Bora the Tailor, The Spawning of Carp; Aristophanes, Maričić, Mladenović: Lysistrata, Peace; Velimir Lukić: The Affair of Innocent Annabelle; Vida Ognjanović: How to Make Master Laught, Was There Prince s Dinner; Agota Kristof: The Notebook; Dušan Kovačević: The Marathon Family, Balkan Spy, The Meeting Point; Slobodan Selenić: Scalding of the People in Two Acts; Henrik Ibsen: Peer Gynt; Shakespeare: Twelfth Night, Midsummer Night s Dream, The Taming of the Shrew; Ljubomir Simović: The Travelling Troupe Sopalovic; Goran Petrović, Kokan Mladenović: Siege of the Saint Salvation Church; Goran Stefanovski: Bacchanalia; Mikhail Bulgakov, K. Mladenović: The Master and Margarita; Mirjana Novaković, K. Mladenović: Fear and Its Servant; Goran Petrović: The Ferry; J.R.R. Tolkein, K. Mladenović: Hobbit; J. M. Barrie, М. Stojanović: Peter Pan; Enda Walsh: Disco Pigs; Fosse, Ebb, Kander: Chicago; Slobodan Vujanović: The Last Death of Frenkie the Teardrop, Maja Pelević: Jump Girl, Me, or Somebody Else, Orange Peel; Marin Držić: Uncle Maroje; the musical Hair. 91

91 Критика Critique Нушићева дијагноза Представа Доктор Нушић, редитеља Кокана Младеновића, темељи се на радикалној, креативној, друштвено референтној адаптацији и актуализацији позне комедије Др Бранислава Нушића. Младеновић је текст и представу лишио свих водвиљских елемената и не ретко површног нушићевског хумора, својски је избрусио њену сатиричну оштрицу, тематски је реконтекстуализовао и надоградио. У препознатљивом редитељском маниру који карактеришу сценска луцидност и домишљатост, наглашен критички дискурс, друштвена ангажованост и бескомпромисност, Младеновић је у свом првом сусрету са Нушићем отишао и корак даље. У погледу жанра комедију је преоденуо у софистицирану, опору гротеску. У форми која баштини и искуства сатиричног мјузикла, Младеновић је Нушића ишчитавао у најбољој постбрехтијанској, односно постдрамској традицији по којој се политичност позоришта огледа не само у садржају него, и пре свега, у форми у којој се нешто саопштава. У томе је, дабоме, имао свесрдну помоћ и подршку најбољих сомборских и крушевачких глумаца и, поврх свега, аутора сонгова Марка Шелића Марчела. Марчелови сонгови су потентни, ангажовани и убојити, горко духовити, цинични и иронични, подједнако отрежњујући и катарзични, погађају у срце ствари, сажимају гро проблема и отварају горућа питања. У представи Сомборског и Крушевачког позоришта Нушић, налик једном од најбољих дијагностичара свих болести људске душе Чехову, раскринкава али и лечи хохштаплере и муфљузе, сплеткароше и мувароше, шпекуланте Nušić s Diagnosis Doctor Nušić by Kokan Mladenović is a play based on a radical, creative, socially referent adaptation and actualization of Doctor, one of the late comedies by Branislav Nušić. Mladenović deprived the text and the play of all the vaudeville elements and superficial humor frequently used by Nušić, he genuinely carved its satirical blade, thematically recontextualized and upgraded it. In distinctive directorial manner characterized by the stage lucidity and wit, emphatically critical discourse, social engagement and uncompromising attitude, Mladenović, in his first meeting with Nusić, went a step further. Regarding the genre, he transformed a comedy into a sofisticated, austere grotesque. In a form that also shares the experience of satirical musical, Mladenović interpreted Nušić in the best post-brechtian, i. e. postdramatic tradition according to which the politics of theatre is reflected not only in content but also, and primarily, in the form in which it is communicated. The realization was, of course, wholeheartedly assisted and supported by the best actors from Sombor and Kruševac and, above all, by the lyricist Marko Šelić Marčelo. Marčelo s lyrics are potent, engaged and lethal, bitterly humorous, cynical and ironic, both sobering and cathartic, they summarize a handful of problems, strike at their very heart, and raise some burning questions. In this play by theatres from Sombor and Kruševac, Nušić, like one of the best diagnostics of diseases of the human soul Chekhov, unmasks but also cures all the swindlers and rascals, plotters and schemers, tricksters and fakers, quasiburghers and fake doctorates. What in Nušić s time represented merely a sporadic anomaly, today has become an ubiquitous social practice at the time of compromisquity, lies and deceptions. Everything that Nušić pointed out and parodied in a vulgar and paradoxical way a hundred years ago, is in a perfect accordance with present day. Doctor Nušić is a fierce theatrical clash with all the anomalies of this sick, fatigue and feeble, thwarted and humiliated society, mired in lies and deceit, corruption and fraudulence. No one is spared here: not even the eurocentric quasi-humanitarians, nor the high-european manners and laws, nor the greedy ones, taphophiles and patriots, nor the professed highly educated bourgeois, nor philistines and upstarts, purveyors and compromiscuity practitioners. This play wouldn t be as successful without the well-coordinated cast: from the mastery of the scene and roles of Saša Torlaković and Biljana Keskenović through convincing Branislav Trifunović to striking episodes of Marko Marković and Bojana Veljović and imposing appearance of the young Milica Janevski. Overall, there were no weak spots in this play whose meaningfulness was given additional 92

92 и преваранте, квазиграђане и лажне докторанте. Оно што је у Нушићево време била тек једна, спорадична аномалија, данас је постала свеопшта друштвена пракса у доба компромискуитета, лажи и подвала. Све оно на шта је Нушић указивао и чему се подсмевао пре стотину и више година на један вулгаран и до пароксизма парадоксалан начин у сагласју је с временом данашњим. Представа Доктор Нушић је жесток, позоришни обрачун са свим аномалијама овог болесног, измученог и онемоћалог, осујећеног и пониженог, у лажи и преварама, корупцији и малверзацијама огрезлог друштва. Нико ту није поштеђен: ни тобожњи хуманитарци европоцентричне провенијенције, ни високопарни европски манири и закони, ни родољуби и среброљуби, гробољуби и патриоте, ни тобожњи представници високообразованог грађанског слоја, ни малограђани и скоројевићи, лиферанти и компромискуитета практиканти. Не би ова представа била успешна да није уиграног глумачког ансамбла: од сувереног владања сценом и улога Саше Торлаковића и Биљане Кескеновић, преко убедљивог Бранислава Трифуновића до упечатљивих епизода Марка Марковића и Бојана Вељовића и маркантне појаве младе Милице Јаневски. Уопште, није било слабих места у овој представи чијој су знаковитости додатне валере дали и сценограф Марија Калабић, костимограф Драгица Лаушевић, аутор сценског покрета Андреја Кулешевић и композитор Ирена Поповић. Представа Доктор Нушић редитеља Кокана Младеновића светли је пример друштвено одговорног, критички освешћеног и бескомпромисног, стилски избрушеног, редитељски промишљеног, глумачки сувереног и упечатљивог позоришта које одликује модерна, референтна поетика и естетика. Иако актуелна позоришна сезона свеопште беспарице и суноврата, тематских и естетских лутања и ћорсокака још увек није завршена, нема никакве сумње да ће ово бити једна од ретких представа по којој ћемо памтити позоришну 2013/2014. годину. Слободан Савић (РТС 1, Читање позоришта, ) Живота наопаки бог отац Ово је време када лагано, лакопробављиво куваричко позориште (како Брехт генерално назива класични театар аристотеловских правила), није пожељно; јер то је позориште конзумеризма и забаве, а забаве има на сваком кораку, и преко главе нам је. Зато Кокан Младеновић, у Др Нушићу, својој интерпретацији Нушићевог Др-а, приче о купљеној дипломи зарад престижног друштвеног положаја, кључ тражи у Брехтовом антиаристотеловском епском театру, чији је главни циљ ангажованост у промени социјалне структуре света, или бар једног његовог дела. А Нушићев свет је, по свему судећи, valeur by Marija Kalabić (set designer), Dragica Laušević (costume designer), Andreja Kulešević (stage movement) and Irena Popović (composer). Doctor Nušić, directed by Kokan Mladenović is a bright example of socially responsible, critically conscious and uncompromising theatre with refined stile and and impressive acting, a theatre which is characterized by modern, referential poetics and aesthetics. Although current theatre season of downfalls, overall lack of money, thematic and aesthetic wanderings and dead ends, hasn t finished yet, there is no doubt that this is going to be one of the few plays by which the theatrical year 2013/2014 will be remembered. Slobodan Savić (RTS 1, Čitanje pozorišta, 17 th May 2014) Života the upsidedown omnipotent father This is the time when the light, digestible culinary theatre (as Brecht generally refers to classical Aristotelian theatre), isn t welcome; for it is a theatre of consumerism and entertainment, and entertainment is at every corner and we ve had quite enough of it. That s why Kokan Mladenović in Doctor Nušić, his interpretation of Nušić s Doctor, a story about a purchased diploma for attaining a respectable social status, finds his key in Brecht s anti-aristotelian epic theatre, whose main goal is engagement in changing the world s social structure, or at least a part of it. And Nušić s world is, apparently, our world today; it is characterized mainly by absolute social iresponsibility, its members being unaware that the world they live in is built on their very own actions. This comedy from Nušić s mature period as a writer, has a vaudeville structure; everything revolves around a mistaken identity of a man who really obtained PhD in philosophy at Heidelberg, got married there under a false name and fathered a child, and a man whose name it all refers to, who had been sitting in Belgrade all along, without ever moving anywhere. The initiator of the plot is his father Života, a master-trader, but trader in a derogatory sense, a person who thinks that everything in life can be traded and that money can buy everything. His son s diploma and a PhD in philosophy at Heidelberg are just a tiny fraction of his ambitions, which needless to say are far away from morality. For a long time, and occasionally even today, Nušić has been criticized for not having Domanović s weight in his criticism of social anomalies, as if a dark satire is the only solution when dealing with society. For the joviality of his always likeable villains also tells a lot about the national mentality which tends to turn upside down any serious situation, by celebrating the take-it-easy and no-problem attitude towards life. Mladenović with a certain aesthetical cleanliness and accuracy follows the genre of the play; one might say that this is the first true German play in our theatres in the sense that it is exquisitely accurate, clearly focused around the idea, aesthetically rich, although tightly conceived. The effect of amazement, this powerful tool of destroying the stage illusion for the purpose 93

93 и наш данашњи свет; одликује га, на првом месту, потпуна друштвена неодговорност, несвест његових припадника да сваким својим поступком сами граде тај свет у којем живе. Ова комедија из Нушићевог зрелог, позног периода, код писца има водвиљску структуру; све се врти око замене идентитета лика који је стварно докторирао филозофију у Хајделбергу, успут се тамо и оженио под лажним именом и направио дете, и лика на чије се име све то односи, а који је све време седео у Београду, не померивши се ни у ком правцу. Покретач заплета је његов отац Живота, газда-трговац, али трговац у погрдном смислу, особа која мисли да се у животу свиме може трговати, и да се за новац све може купити. Синовљева диплома и хајделбершки докторат из филозофије, само су делић његових амбиција, које треба ли рећи са моралом немају додира. Нушићу се дуго пребацивало, па и данас повремено, да као критичар социјалних аномалија нема домановићевску тежину, као да је мрачна сатира једина могућност обрачуна са друштвом. Јер жовијалност његових увек симпатичних негативаца такође доста говори о националном менталитету, који сваку озбиљну ситуацију очас посла изокрене, славећи take it easy и немапроблема однос према животу. Младеновић и естетски чисто и прецизно прати жанровско одређење представе; могло би се рећи да је ово прва права немачка представа у нашем позоришту у смислу да је истанчано тачна, јасно фокусирана око идеје, естетски богата иако чврсто конципирана. Ефекат зачудности, то моћно средство разарања сценске илузије у сврху буђења свести гледаоца, овде, осим стилизоване глуме, доносе и сонгови на стихове Марчела и музику Ирене Поповић, оштри и кабаретски стилизовани. Сценско решење Марије Калабић у истом је духу, на сцени ослобођеној сваког додатка и украса, па и боје, користе се само покретни панои који су и породични портрети, и политички плакати, али служе и као зидови, паравани или чак столице. Сведени су и једнообразни и костими Драгице Лаушевић, уз беле маске лица, и јаркоцрвени ефекат Животиног огртача. Тај Живота, тај наопаки бог отац и наопаки покретач читавог тог света, који све више запетљава покушавајући да распетља оно што је претходно запетљао, маестрално је одиграо Саша Торлаковић, као бескрупулозни, аморални, такорећи механизам без душе, наштелован искључиво на личну корист, али мек, готово симпатичан. Сви му се покоравају, без идеје да би могли да се одупру, па је овај окоштали свет смештен у некакав просторни и временски вакуум, ендемска врста која и не зна да постоји било шта осим ње. Читав глумачки ансамбл ове сомборско-крушевачке копродукције прати високи ниво извођења, Марко Марковић, Биљана Кескеновић, Бранислав Трифуновић као гост, Бојан Вељовић, Слађана Несторовић Ристић и сви други. Др Нушић Бранислава Нушића, Кокана Младеновића и Марчела показује сву потентност овога писца и ванвременску актуелност. Гледајте. Александра Гловацки (Радио Београд 202, Емисија Култура, ) of awakening viewers consciousness, is achieved, in addition to stylized acting, by the songs, with lyrics by Marčelo and music by Irena Popović, which are sharp and cabaret-style. Set design by Marija Kalabić is in the same manner, a set without any additions or decorations, nor even colour, movable panels are only used, which are both family portraits and political posters, but also used as walls, curtains and even chairs. Uniform costumes by Dragica Laušević, along with the white masks and the vibrant red effect of Života s cloak are all minimal as well. Života, that wicked father-god and the wicked mover of that entire world, who tangles himself more and more in trying to untangle what he previously entangled, is brilliantly played by Saša Torlaković, as unscrupulous, immoral, a mechanism without a soul, so to speak, tuned exclusively on personal gain, but also soft, and almost likable. Everyone obeys him, without the idea of resisting, which places this world into some kind of a spatio-temporal vacuum, it is an endemic species that knows nothing besides itself. The entire cast in this Sombor and Kruševac coproduction is characterized by a high-level performance, Marko Marković, Biljana Keskenović, Branislav Trifunović as a guest appearance, Bojan Veljović, Slađana Nestorović Ristić and all the others. Doctor Nušić by Branislav Nušić, Kokan Mladenović and Marčelo demonstrated full potentiality of this playwright and his timeless importance. See it. Aleksandra Glovacki (Radio Beograd 202, Radio show: Kultura, 14 th November 2014) 94

94 3. јун Џозеф Стајн Џери Бок ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ Српско народно позориште Нови Сад и Новосадско позориште/újvidéki Színház Joseph Stein Jerry Bock The Serbian National Theatre and Novi Sad Theatre/Újvidéki Színház Представа у част награђених Play in honour of the award recipients HEGEDŰS A HÁZTETŐN / FIDDLER ON THE ROOF

95 Редитељ: АТИЛА БЕРЕШ Текст песама: ШЕЛДОН ХАРНИК Вођа Budapest Klezmer Бенда: ФЕРЕНЦ ЈАВОРИ Адаптација: БАРБАРА АРИ НАЂ Драматург: СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВ Сценографија: БАЛАЖ ХОРЕШЊИ, САША СЕНКОВИЋ Костимографија: МИРЈАНА МАУРИЧ Кореографија: ЂЕРЂ КРАМЕР Улоге Тејвје, млекаџија: АРОН БАЛАЖ Голде, његова жена: ГОРДАНА ЈОШИЋ ГАЈИН Цајтел: ЕМИНА ЕЛОР Ходел: АГОТА ФЕРЕНЦ Хаве: ЈОВАНА БАЛАШЕВИЋ Шпринце: САРА ТОДОРИЋ Бјелке: МАРИЈА-МИА МИРОСАВЉЕВ Јенте, проводаџика: ГОРДАНА ЂУРЂЕВИЋ ДИМИЋ Мотл Камзојл, кројач: МИЛОВАН ФИЛИПОВИЋ Перчик, студент: НЕБОЈША САВИЋ Лазар Волф, месар: ИГОР ПАВЛОВИЋ Мортке, крчмар: АТИЛА ГИРИЦ Рабин: АТИЛА МАЂАР Мендел, његов син: МИЛОРАД КАПОР Аврам, књижар: ДРАГАН КОЈИЋ Нахум, просјак: ЗОЛТАН ШИРМЕР Јаков: ДУШАН СТОЈАНОВИЋ Јусл, шеширџија: СТРАХИЊА БОЈОВИЋ Бака Цајтл, Голдина бака: АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ Фрума Сара, прва жена Лазара Волфа: СИЛВИЈА КРИЖАН Феђа, млади Рус: ДАНИЈЕЛ ХУСТА Саша, његов пријатељ: ДАНИЈЕЛ ГОМБОШ Наредник: АРПАД МЕСАРОШ Иван: ИШТВАН КЕРЕШИ Шандел: ГАБРИЈЕЛА ЦРНКОВИЋ Рахела: ЈЕЛЕНА АНТОНИЈЕВИЋ Чендл: АЛЕКСАНДРА ПЕЈИЋ Мештани: ЕДИТ ФАРАГО, ЗВЈЕЗДАНА ТОМАШЕВИЋ ЈОСИФОВ, ТЕРЕЗИЈА ФИГУРА, ЈАРОСЛАВА ВЛЧЕК БЕНКА, ЈУДИТ ЛАСЛО, ВАСА СТАЈКИЋ, АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ РАДУЛОВИЋ, МАТИЈАС НЕМЕТ ЂУКИЋ, ТЕОДОР ТОМИЋ, МАТИЈА ПЕРИШИЋ Диригент: ДАВИД КЛЕМ Балет: ГИЗЕЛА ГРЕГОРОВИЋ, ИВАНКА СТОЈЧЕВИЋ, ТАТЈАНА НЕНАДОВИЋ, МАРИЈА ШАРЧЕВИЋ, БИЉАНА БАБИЈАНОВИЋ, МИЛАНА БАЛАЖ, НАДЕЖДА САЛАК, ИВАН ЂЕРКОВИЋ, ЗОРАН ТРИ- ФУНОВИЋ, СТЕВАН СРЕМАЦ, РАНКО ЛАЗИЋ, БОЈАН РАДНОВ, ГЛЕБ СУМАНОВ, ЂУЛИО МИЛИТЕ Корепетитори: ДАВИД КЛЕМ, МИЛЕНА МИЛОВАНОВИЋ Фотографије су са проба представе Director: BÉRES ATTILA Songs: SHELDON HARNICK The leader of the Budapest Klezmer Band: JÁVORI FERENC Adapted by: ARI NAGY BARBARA Dramaturge: SVETISLAV JOVANOV Set designers: HORESNYI BALÁZS and SAŠA SENKOVIĆ Costume designer: MIRJANA MAURIČ Choreographer: KRÁMER GYÖRGY Cast Tevye, the milkman: BALÁZS ÁRON Golde, his wife: GORDANA JOŠIĆ GAJIN Tzeitel: ELOR EMINA Hodel: FERENC ÁGOTA Chava: JOVANA BALAŠEVIĆ Shprintze: SARA TODORIĆ Bielke: MARIJA-MIA MIROSAVLJEV Yente, the matchmaker: GORDANA ĐURĐEVIĆ DIMIĆ Motel Kamzoil, the tailor: MILOVAN FILIPOVIĆ Perchik, the student: NEBOJŠA SAVIĆ Lazar Wolf, the butcher: IGOR PAVLOVIĆ Mordcha, the innkeeper: GIRICZ ATTILA Rabbi: MAGYAR ATTILA Mendel, his son: MILORAD KAPOR Avram, the bookkeeper: DRAGAN KOJIĆ Nachum, the beggar: SIRMER ZOLTÁN Jachov: DUŠAN STOJANOVIĆ Jusl, the hatman: STRAHINJA BOJOVIĆ Grandma Tzeitel: ALEKSANDRA PLESKONJIĆ Fruma Sarah, Lazara Wolf s first wife: KRIZSÁN SZILVIA Fyedka, the young Russian: HUSZTA DÁNIEL Sacha, his friend: GOMBOS DÁNIEL Constable: MÉSZÁROS ÁRPÁD Ivan: KŐRÖSI ISTVÁN Shandel: CRNKOVITY GABRIELLA Rahela: JELENA ANTONIJEVIĆ Chendl: ALEKSANDRA PEJIĆ Villagers: FARAGÓ EDIT, ZVJEZDANA TOMAŠEVIĆ JOSIFOV, FIGURA TERÉZIA, JAROSLAVA VLČEK BENKA, LÁSZLÓ JUDIT, VASA STAJKIĆ, ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ RADULOVIĆ, MATIJAS NEMET ĐUKIĆ, TEODOR TOMIĆ, MATIJA PERIŠIĆ Conductor: KLEMM DÁVID Balett: GIZELA GREGOROVIĆ, IVANKA STOJČEVIĆ, TATJANA NENADOVIĆ, MARIJA ŠARČEVIĆ, BILJANA BABIJANOVIĆ, MILANA BALAŽ, NADEŽDA SALAK, IVAN ĐERKOVIĆ, ZORAN TRIFUNOVIĆ, STEVAN SREMAC, RANKO LAZIĆ, BOJAN RADNOV, GLEB SUMANOV, ĐULIO MILITE Corepetitors: KLEMM DÁVID, MILENA MILOVANOVIĆ Photos are from the rehearsals

96 Писац Author Џозеф Стајн ( ) Амерички драмски писац најпознатији као аутор текста за хит-мјузикле као што су Виолиниста на крову и Грк Зорба. Рођен и одрастао у Њујорку, у јеврејској породици Розенблум Стајн која је емигрирала из Пољске. Случајни сусрет са Зером Мостелом навео га је да почне да пише за радио. Касније је радио и на телевизији, када се придружио креативном списатељском тиму серије Your Show of Shows где су радили и Вуди Ален и Мел Брукс. Стајнов први мјузикл Plain and Fancy настао је када га је Ричард Колмар позвао да напише мјузикл о Пенсилванији који би промовисао ову државу, баш као што су Роџерс и Хемерстин написали Oklahoma! Стајн је аутор и таквих хитова са Бродвеја као што су Alive and Kicking, Mr. Wonderful, The Body Beautiful. Аутор је и текста за представе Mrs. Gibbons' Boys и Before the Dawn. Заједно са Карлом Рајнером, Џозеф Стајн је коаутор филмске адаптације Enter Laughing. Представу The Baker's Wife по Стајновом тексту године у Лондону је режирао Тревор Нан, и те године номинован је за награду Olivier за мјузикл године. Његов највећи хит је Виолиниста на крову из за који је освојио три награде, укључујући и два Тонија. Штајн је касније написао и сценарио за филмску адаптацију овог мјузикла. Џери Бок ( ) Композитор Амерички композитор бродвејских хитова. Из сарадње са текстописцем Шелдоном Харником настао је мјузикл Фјорело о градоначелнику Њујорка Фјорелу ла Гвардији, који је одмах постигао велики успех и био награђен Пулицеровом и са три награде Тони. Пет година касније, њих двојица заједно су написали и чувене песме If I Were a Rich Man и Sunrise Sunset за Виолинисту на крову који је освојио чак девет Тонија и важи за једну од најуспешнијих продукција у историји Бродвеја. Бок је био номинован за ту значајну награду и за Дрво јабуке, као и за Ротшилдове. Међу његовим познатим мјузиклима су и Господин Дивни и Она ме воли. Joseph Stein ( ) An American playwright best known for writing the books for such musicals as Fiddler on the Roof and Zorba. Born and grew up in New York City to Jewish parents Rosenblum Stein, who had emigrated from Poland. A chance encounter with Zero Mostel led him to start writing for radio personalities He later started working in television when he joined the writing team of Your Show of Shows that included Woody Allen and Mel Brooks. His first book of musicals Plain and Fancy came about when Richard Kollmar asked him to write a musical about Pennsylvania that would promote the state as Rodgers and Hammerstein's Oklahoma! had its namesake. Stein's additional Broadway credits include Alive and Kicking, Mr. Wonderful, The Body Beautiful. He also wrote the plays Mrs. Gibbons' Boys and Before the Dawn. He co-wrote, with Carl Reiner, the screenplay for the film adaptation of Enter Laughing. The Baker's Wife, directed by Trevor Nunn in London in 1989 where it was nominated for an Olivier Award for Musical of the Year. His greatest success came from writing the book for the 1964 musical play Fiddler on the Roof, for which he won three major awards, including two Tonys. He later wrote the screenplay for the film adaptation. Composer Jerry Bock ( ) American composer of Broadway hits. In collaboration with lyricist Sheldon Harnik, in 1960 he created the musical Fiorello about New York Mayor Fiorello La Guardia, which immediately became a huge hit and was awarded the Pulitzer and three Tony Awards. Five years later, the two of them also wrote the famous songs If I Were a Rich Man and Sunrise Sunset for Fiddler on the Roof, which won nine Tony awards and is considered one of the most successful productions in the history of Broadway. Bock was nominated for this important award in 1967, too for the Apple Tree, and in 1971 for The Rothschilds. His famous musicals include Mr. Wonderful and She Loves Me. 97

97 Редитељ Традиција или живот? Атила Береш, редитељ Виолинисте на крову, гост из Мађарске, каже да је свестан историјског тренутка који овим пројектом праве Српско народно и Новосадско позориште. Ипак, више га занима живот, него политика, људска димензија ове сарадње, заправо саживот, комуникација и разумевање... Ево шта је о свему томе рекао након једне од проба... Када човек некуд крене, увек нешто очекује, неког тражи... Шта сте ви очекивали долазећи у Нови Сад, кога сте нашли? Нашао сам добре глумце, отворене људе, што је јако важно за сваки нови почетак. На самом почетку, логично је да су сви мало више уплашени него радознали, али, чим профункционише и завлада језик позоришта, све иде у правцу представе. Позоришни језик није ни мађарски, ни српски, нити било који други понаособ. То је универзални језик, онај на којем може да проговори сваки добар глумац, без обзира одакле стиже, из које земље, језика, културе, глумачке или уметничке школе... Неко, додуше, на њему проговара брже, неко спорије, неко крајње прецизно, неко нешто ноншалантније... али проговара, и то је важно. У свему томе, мој задатак је да прокрчим најпрецизнији могући пут идејама и значењима које овај комад нуди. Комад нуди и дилему традиција или живот? Имате ли је ви? Је ли она можда била повод за рад на Виолинисти? Director Tradition or life? Attila Béres, the director of Fiddler on the Roof, our guest from Hungary, says that he is aware of the historical moment marked by the Serbian National Theatre and the Novi Sad Theatre with this project. However, he is more interested in life than politics, more focused on the human dimension of this cooperation, actually cohabitation, communication and understanding... This is what he said about this after one of the rehearsals... When one goes somewhere, he always expects something, seeks someone... What did you expect when you left for Novi Sad, and who did you find here? I found good actors, open people, which is very important for every new beginning. At the very beginning, it is logical that everyone is a little more frightened than curious, but as soon as the language of theatre starts working and overtakes, everything goes towards the show. Theatre language is neither Hungarian nor Serbian, nor any other particular language, indeed. It s a universal language, the one that every good actor speaks, regardless of where he comes from, from which country, language, culture, acting or artistic school... Some people start speaking it faster, some slower, some speak it with utter precision, some with more nonchalance... but they speak it, and that s what really matters. In all this, my task is to pave the most accurate way possible with ideas and meanings that this play offers. Among other things, the play poses the dilemma tradition or life? Do you have this dilemma? Was it perhaps the reason you took to work on the Fiddler? When I was young I thought that my life is defined by tradition, ten years ago by progress, and today I don t know, but I know I have to address these issues. For me, these two notions are not antagonistic, but complementary to one another. I think that this play is a proof of that. In Israel, people speak Yiddish in different ways, depending on where they come from, this context surrounds the fact that Hungarians and Serbs play in this production and they speak their own languages, which will demonstrate this quality of Yiddish. Works that we all know very well are always dangerous. Especially so, if we know how they are supposed to be played and additionally if we have an example of a brilliant staging... I ve heard that this theatre had an excellent Fiddler on its repertoire for a long time, and my intention is not to beat it, be its heir, its competition in any way. My desire is to show that we can live together, not next to each other... 98

98 Is there room for political insinuations? We can read it in that way as well, as a somewhat political play, but it is in the first line human and deeply humane... It will offer to the audience just that the most human thing that a man can give to another man: hope, joy, humour... What intrigues you the most, which character, which line? There are several remarkable characters and roles. What never ceases to astonish me is the catchy philosophy of Tevye, this somehow easy and unobtrusive yet always witty wisdom. He always speaks to God, debates with him, quotes the Bible, comments on it, sometimes he is a sceptic, sometimes a cynic, but there is always a consistent humour in all that. I really love his humorous philosophy. (...) Као млад мислио сам да ми живот одређује традиција, пре десет година напредак, а данас не знам, али знам да се морам бавити тим питањима. За мене ова два појма нису антагонистичка, него се допуњују. Мислим да је доказ за то овај комад. У Израелу се јидиш говори на различите начине, у зависности од тога одакле су људи а у том контексту је и чињеница да у овој представи играју Мађари и Срби, и говоре на својим језицима, чиме ће демонстрирати поменуто својство јидиша. Увек су опасна дела о којим сви све знамо, тим више ако још и знамо како треба да се играју а тек ако имамо и пример за неку генијалну инсценацију... Чуо сам да је у овом позоришту дуго игран један изврстан Виолинста, није ми намера да га победим, наследим, да му будем конкуренција на било који начин. Моја жеља је да покажем да можемо да живимо заједно, а не једни поред других... You have directed a number of operettas, musicals and dramas... What is to be staged for the audiences whose souls are torn to pieces by transition, capitalism and neo-liberalism? We should play, but we should also be there. We should play everything but be on the stage for them, breathe like them, and this is the only way, if they are with you on the stage, if you feel them around you, this is the only way you re making theatre, this is the only way we win. (Interviewer Snežana Miletić) Attila Béres Attila Béres was born in Targu Mures (Romania) in1971 to father Dr András Béres, a theatrologist, dramaturge, with a PhD in Theatre Science, an honorary doctor and rector of the Faculty of Arts in Targu Mures. Има ли ту места и политичким инсинуацијама? Можемо га и тако читати, помало политичким комадом, али је он пре свега људски и дубоко хуман... Понудиће публици управо то најхуманије што човек човеку може дати: наду, радост, хумор... Шта вас лично посебно интригира, који лик, нека реплика? Има неколико изузетних карактера и улога. Мене увек изнова задивљује та пријемчива Тејвјеова животна филозофија, та некако лагана и ненаметљива а увек духовита мудрост. Он се увек обраћа богу, полемише са њим, цитира Библију, коментарише је, понекад је скептик, некад циник, и увек до- 99

99 следно духовит у свему томе. Истински ме одушевљава та његова хумористична филозофија. ( ) Доста сте режирали оперете, мјузикле и драме... Шта данас треба играти пред публиком којој транзиција, капитализам и неолиберализам, кидају душу и узимају меру за меру? Треба играти и треба бити. Треба играти све али бити на сцени за њих, дисати као они, једино тако, ако су они са тобом на сцени, ако осећаш да дишу око тебе, само тако правиш позориште, само тако побеђујемо. (Разговарала Снежана Милетић) Атила Береш Рођен у Тиргу Мурешу (Румунија) Отац му је др Андраш Береш, театролог, драматург, доктор позоришних наука, почасни доктор и ректор Уметничког факултета у Тиргу Мурешу. Завршио је математички смер у Клужу на Универзитету Бабес-Бољаи, затим је студирао глуму на Факултету за драмску уметност у Тиргу Мурешу. Године преселио се у Будимпешту, где је на Универзитету за позориште и филм завршио режију у класи Ласла Бабарција. Пошто је стекао диплому редитеља, запошљава се у позоришту у Егеру као редитељ, затим у печујском Народном позоришту. Након тога, Габор Керењи Миклош позива га да у Будимпештанском оперетском позоришту режира Баронесу Лили Еугена Хуске. Сарађивао је и у продукцији успешног мјузикла Сан летње ноћи као један од редитеља, а постаје главни редитељ Будимпештанског оперетског позоришта. Радио је и у Кечкемету, Сомбатхељу и у Народном позоришту у Будимпешти. Тренутно је заменик директора Народног позоришта у Мишколцу. Глумица о раду на представи Гордана Јошић Гајин, Голде Тамо где традиција покушава да се одржи, тамо где живе људи који покушавају да пусте корење на месту где их нису ни имали, тамо где живе људи који су принуђени да напусте свој дом, тамо се тка прича о човеку, породици, заједници... О једном малом, мудром, топлом човеку, пуном сумњи и дилема. He graduated in Mathematics in Cluj from the Babes-Bolyai University, taking up acting at the Faculty of Dramatic Arts in Targu Mures. In 1999 he moved to Budapest, where he graduated in Directing in class of Prof. László Babarczy from the University of Theatre and Film Arts. Upon receiving his Directing Degree, he got a post of a director at the theatre in Eger, and followed by the same position at the National Theatre in Pecs. After this, he was invited by Gábor Kerényi Miklós to direct Baroness Lili by Jenő Huszka for the Budapest Operetta Theatre. Moreover, he co-directed a successful production of the musical A Midsummer Night s Dream, and in 2006 he became the leading director of the Budapest Operetta Theatre. He has worked in Kecskemét, Szombathely and the National Theatre in Budapest and is currently the deputy manager of the National Theatre in Miskolc. The аctress about the work on the play Gordana Jošić Gajin, Golde In the place where tradition is struggling to maintain itself, inhabited by the people who are trying to put down roots in a place they never had them before, inhabited by the people who were forced out of their homes, that s where a story about man, family, community is woven... About a small, wise and warm man, full of doubts and dilemmas. 100

100 Жири Бранка Криловић (председница) Уредница у Радио Телевизији Србије и дугогодишња позоришна критичарка ТВ Дневника. Добитница Стеријине награде за критику Стална сарадница Трезора, Културног Дневника, емисије Метрополис. Ауторка документарно-играног филма Вишеградом у Андрићевом оделу, серија Ствараоци и ТВ критичар и низа документарних и емисија о позоришту. Осамдесетих је била уредница културне рубрике недељника НОН, сарадница југословенских књижевних часописа и уредница у Књижевним новинама. Једна од ауторки рок алманаха Другом страном. Награђивана је за поезију. Објављивала је прозу и поезију у Студенту, Видицима, Пољима, Књижевној речи, Књижевним новинама, КОВ-у. Ауторка збирке прича Јутарњи акт (2000) која ју је увела у антологије прозе. Управо је објавила књигу приповедне прозе Толико од мене. Као новинарка и публицисткиња сарађивала је са листовима Старт, Данас, Борба, НИН, Дуга и Политика у чијем Културном додатку и данас објављује. Олга Димитријевић Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала позоришне критике за Време и Театрон. Учествовала на многим међународним радионицама, семинарима и конференцијама које се баве уметношћу, теоријом и родним студијама. На одсеку родних студија на Централноевропском универзитету у Будимпешти одбранила мастер тезу Тело народне певачице: Конструкције националних идентитета у Србији након године (2009). Изведени текстови: Интернат (Дадов, 2009), Радници умиру певајући (Хартефакт фонд и Битеф, 2011), Народна драма (Позориште Бора Станковић Врање, 2012) и Стани да се поздравимо у оквиру пројекта Проток жудње (ТкХ и ЦДУ, Загреб, 2014). Остали пројекти укључују кабаре Иза огледала (Културни центар Рекс, 2012), коуредништво књиге Међу нама неиспричане приче геј и лезбејских живота (Хартефакт фонд, 2014), повремени предавачки рад на квир и женским студијама у Београду и драматуршки рад у позоришту. Добитница Стеријине награде за драму Радници умиру певајући и победница на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст за драму Како је добро видети те опет (2014). Дарко Лукић Редовни професор на Академији драмске умјетности Свеучилишта у Загребу и предавач на докторским студијама књижевности, изведбених уметности, филма и културе на Филозофском факултету у Загребу. Предавао је и на Карл-Франценс универзитету у Грацу, те гостовао и сарађивао на бројним универзитетима у иностранству (Велика Британија, САД, Италија, Шпанија, Бразил, Аргентина, Бугарска, Румунија, Пољска). Докторирао је театрологију Jury Branka Krilović (President) A TV editor in Radio Television of Serbia (RTS), she is also a longtime theatre critic for TV Dnevnik. and recipient of Sterija Award for Best Theatre Review in Ms Krilović is a permanent associate of Kulturni Dnevnik, TV Shows Trezor and Metropolis. Furthermore, she is the author of the documentary Through Višegrad in Andrić s suit, TV series The Creators and The TV Critic, as well as many TV documentaries on theatre. Through the eighties Ms Krilović was the editor of the cultural section for the weekly NON, collaborated with many literary magazines in Yugoslavia and was the editor in Književne novine. She is one of the authors of the rock almanac Via Other Side. She has been awarded for her poetry, having published prose and poetry in the Student, Vidici, Polja Književna Reč, Književne novine, KOV. Ms Krilović is the author of the story collection The Morning Act, written in 2000, which introduced her in the anthologies of prose. She has recently published a book of narrative prose called So Much From Me. As a journalist and a publicist, she collaborated with the weekly NIN and Nedeljne novine, daily Start, Danas, Borba and Politika, where she still writes for the cultural section. Olga Dimitrijević Born in 1984, Olga Dimitrijević graduated in dramaturgy from the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. She used to write theatre critiques for the weekly Vreme and theatre magazine Teatron, and participated in many international workshops, seminars and conferences on art, theory and gender studies. Ms Dimitrijević successfully defended her master thesis The Body of the Female Folk Singer: Constructions of National Identities in Serbia after 2000 in 2009 at the Central European University, Department of Gender Studies. Performances of her plays include: Boarding School (Dadov Theatre in Belgrade, 2009), Workers Die Singing (Heartefact Fund and BITEF, 2011), The Folk`s Play ( Bora Stanković Theatre in Vranje, 2012) and Wait, Let s Say Goodbye within the project Flow of Desire (TkH i CDU, Zagreb, 2014). The rest of the projects include cabaret Behind the Mirror (REX Cultural Centre, 2012), she was the co-editor of the book Between Us: Untold Stories of Gay and Lesbian Lives (Heartefact Fund, 2014); occasionally, she gives lectures in Queer and Gender studies in Belgrade and does dramaturgical work in theatre. She received Sterija Prize for her play Workers Die Singing, and won the Sterijino Pozorje competition for original national play It s So Good to See You Again (2014). Darko Lukić A full time professor at Academy of Dramatic Art, University of Zagreb, and guest professor at the Faculty of Philosophy at the University of Zagreb doctoral stud- 101

101 на Филозофском факултету у Загребу (2005), магистрирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду (1990) и дипломирао компаративну књижевност, филозофију и театрологију на Филозофском факултету у Сарајеву Стручно се усавршавао на школама и универзитетима у Нјујорку, Салцбургу, Копенхагену... Стипендиста француског Министарства културе. Дипломирао је на ЕЛА (E-learning академија) у Загребу, сертификовани тренер за наставнике с дипломом ТQ (Teaching Intelligence едукација за едукаторе). Театролошке студије: Увод у антропологију изведбе коме треба казалиште; Казалиште у свом окружењу; Казалишни идентитети; Казалишна интермедијалност и интеркултуралност; Казалиште, култура, транзиција; Драма ратне трауме; Продукција и маркетинг сценских умјетности; Мислити игру?. Објављује научне текстове, прозу, драмске текстове, учествује на међународним театролошким конференцијама и семинарима, преводи с енглеског и шпанског језика. Миливоје Млађеновић Дипломирао (1982) и докторирао (2007) на Филолошком факултету у Београду. Бавио се новинарством ( ), био управник Народног позоришта у Сомбору ( ), управник Српског народног позоришта у Новом Саду ( ), директор Стеријиног позорја ( ). Предаје Сценску уметност, Реторику и културу говора и Књижевност за децу на Педагошком факултету у Сомбору. Уметнички консултант у Народном позоришту Стерија у Вршцу од Осим стручних и научних радова из науке о књижевности и театрологије, пише и објављује књижевну критику, есеје, репортаже, сценарије телевизијских емисија. Студије: Сценске бајке Александра Поповића, Одлике драмске бајке; књиге драмских текстова за децу: Баш челик и друге за позорницу удешене бајке, Чудне звери на провери; књига Путописи из позоришта; збирка афоризама Зез-рез, комедије: Скандалозна комедија. Карневалска ретро-визија у једанаест а можда и дванаест слика, Гороцвет Селектор фестивала Дани Зорана Радмиловића у Зајечару, Фестивала професионалних позоришта Србије Јоаким Вујић, Фестивала позоришне класике Вршачка позоришна јесен, учествује у раду жирија домаћих и страних фестивала, селектор бројних смотри и фестивала драмских аматера. У Шабачком позоришту изведена је његова комедија Рабле/Врлина/Грех а на сценама у Сомбору, Крушевцу, Ужицу, Бањалуци, Зеници, Вршцу, Зрењанину, Краљеву, Зајечару, Нишу изводи се десетак његових драмских дела за децу (Баш Челик, Славуј, Немушти језик или Ништа без петлића). Награде: Никола Петровић Пеца за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији (1996), Златна повеља Лаза Костић на Међународном Фото: Краснодар Першун ies of theatre, film, literature and culture. He also used to lecture at Karl-Franzens- Universität Graz, Austria and lectured and collaborated with many universities abroad (UK, USA, Italy, Spain, Brazil, Argentina, Bulgaria, Romania, Poland). In 2005 Mr. Lukić received his Ph.D. in theatrology from Faculty of Philosophy in Zagreb, M.A. in dramaturgy from Faculty of Dramatic Arts in Belgrade in In 1985, he received his B.A. in comparative literature, philosophy and theatrology from Faculty of Philosophy in Sarajevo. Mr. Lukić furthered his education and training at various schools and universities in New York, Salzburg, Copenhagen and was awarded the French Ministry of Culture Scholarship. Graduated as B.A. in Design at ELA (E-learning Academy in Zagreb); he is also a certificated TQ trainer (Teaching Intelligence Training for Educators). Studies on theatrology include: An Introduction to the Anthropology of Performance Who Needs Theatre?; Theater in its Environment; Theater Identities; Intermediality and Interculturalism in theater; Theater, Culture, Transition; The War Trauma Drama; Theater Production and Marketing; Thinking the Game? Mr. Lukić publishes prose, dramatic texts and translates from English and Spanish. Milivoje Mlađenović Received both his B.A. (1982) and Ph.D. (2007) at Faculty of Philology in Belgrade. He was a journalist ( ), director of Sombor National Theatre ( ), director of the Serbian National Theatre in Novi Sad ( ), director of Sterijino Pozorje ( ); lecturer in Rhetoric and Culture of Speech, Children s Literature and Performing Arts at Faculty of Education in Sombor; engaged as art consultant for the Sterija National Theatre in Vršac since In addition to scientific papers in the field of literary and theatre studies, he also writes and publishes literary criticism, essays, stories, screenplays for TV shows. The studies include: Aleksandar Popović s Scenic Fairy Tales, Scenic Fairy Tale and its Characteristics; books of plays for children: Baš Čelik and other Fairy Tales Arranged for the Stage and Strange Beasts Checked; the book: Travels from the Theatre; a collection of aphorisms Zez-rez, the comedies: A Scandalous Comedy: Carnival retro-vision in eleven or perhaps twelve images and The Mountain Flower He was the selector of Days of Zoran Radmilović Festival in Zaječar, Meetings of Professional Theatres of Serbia Joakim Vujić, International Theatre Classics Festival Vršac Theatre Autumn, as well as the selector of many reviews and festivals of theatre amateurs. His comedy Rabelais / Virtue / Sin was performed in the Šabac Theatre, and about a dozen of his plays for children are being played in the theatres of Sombor, Kruševac, Užice, Banja Luka, Zenica, Vršac, Zrenjanin, Kraljevo, Zaječar, Niš (Baš Čelik, The Nightingale, The Tongue-tied Language or Nothing Without the Rooster). Awards: Nikola Peca Petrović Award for significant contribution to the develop- 102

102 фестивалу репортаже Интерфер (1997), Награда за позоришни есеј на позоришном фестивалу Дани Миливоја Живановића у Пожаревцу, Златна значка КПЗ Србије. Уз несебичну помоћ ансамбла, засновао позоришну манифестацију Позоришни маратон у Народном позоришту у Сомбору. Игор Бојовић Завршио драматургију на Факултету драмских уметности у Београду као најбољи студент (1995) и Интернационалну школу за драмске писце Краљевског дворског позоришта Лондон (1997). Радио као директор драме и драматург Црногорског народног позоришта у Подгорици. Управник Позоришта лутака Пинокио у Земуну од до 2012, у периоду је уметнички директор а од поново је директор истог позоришта. Аутор је већег броја драмских текстова. Драме су му преведене на француски, бугарски, македонски, италијански, енглески, руски и турски језик и изводе код нас и у иностранству. Драмски текст за децу Црвенкапа уврштен је у школски програм за четврти разред основне школе и објављен је у читанци за IV разред. Извањац и Женидба краља Вукашина су у обавезној лектири за осми и девети разред у Црној Гори. Значајнији драмски текстови: Извањац, Happy End, Женидба краља Вукашина, Бајка о цару и славују, Баш Челик, Петар Пан, Мачор у чизмама, Шаргор, Црвенкапа... ТВ серије (сценариста): Снови од шпер-плоче, режија: Павле Рашковић, ТВ Пинк, 1995; Добро вече, децо, р. Дејан Ћорковић, РТС, 1996; Улица добре воље, р. Данило Вукотић, Дечји канал Бонарт, 2000; Чудило се чудило, РТС, анимирана ТВ серија за децу. Филм (сценариста и косценариста): Нож, по роману Вука Драшковића, р. Мирослав Лекић, 1999; Рат уживо, р. Дарко Бајић, 2000; Лавиринт, р. Мирослав Лекић, Радио драме: Петар Пан, р. Златко Паковић, Радио Београд, 1995; Лепотица и звер, р. Божидар Ђуровић, Радио Београд, Поред две Стеријине награде, за комедију Мачор у чизмама (Позориште Бошко Буха, 1995) и драмски текст Извањац (Црногорско народно позориште Подгорица, 1996), добитник бројних књижевних и других награда (избор): Исак Самоковлија за драму Лавиринт (1985), Бранислав Нушић за драму Друго рођење Јованово Извањац (1993); Јосип Колунџић ФДУ Београд за драму Извањац (1993); Награда за најбољу адаптацију за сценарио филма Нож Удружења руских писаца на Фестивалу Златни витез у Москви; Змајева награда за укупан допринос драмском стваралаштву за децу, Нови Сад (2004); Награда за животно дело Мали принц на 17. међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици (2010); шест пута заредом награђен за најбољи текст за луткарско позориште на Сусретима луткарских позоришта Србије. ment of theatre art in Serbia (1996), Grand Prix Laza Kostic at the International Reportage Festival Interfer (1997), Award for the theatrical essay at Theatre Festival Milivoje Živanović in Požarevac, The Golden Badge of KPZ Serbia. With the generous help of the ensemble, he founded a festival called Theatre Marathon at the National Theatre in Sombor. Igor Bojović Graduated as first in class from the Faculty of Performance Arts in Belgrade Department of Dramaturgy (1995) and International School for Playwrights at the Royal Court Theatre in London (1997). He worked as a Director of Drama and Dramaturge at the Montenegrin National Theatre in Podgorica, and from 1998 until 2012 as the head of the Puppet Theatre Pinocchio in Zemun. From 2012 until 2014 he was artistic director, and from 2014 he has been once again the head of this theatre. He is the author of a number of plays. Beside French, his plays have been translated to Bulgarian, Macedonian, Italian, English, Russian and Turkish and are performed both in our country and abroad. The text for children Red Ridinghood was included in the programme of the fourth grade of elementary school and published in the Reader. His Izvanjac and Marriage of King Vukašin are included in the program for eighth and ninth grade of elementary schools in Montenegro. Relevant plays: Izvanjac, Happy End, Marriage of King Vukašin, Fairy Tale about a King and a Nightingale, Baš Čelik, Peter Pan, Puss in Boots, Šargor, Red Ridinghood TV series (screenwriter): Plywood Dreams, director: Pavle Rašković, TV Pink, 1995; Good Evening, Children, d: Dejan Ćorković, RTS, 1996; The Street of Good Hope, d. Danilo Vukotić, Children s Channel Bonart, 2000; Wonder Has Wondered, RTS, animated TV series for children. Film (screenwriter or co-screenwriter): The Knife, after the novel by Vuk Drašković, d. Miroslav Lekić, 1999; War Alive, d. Darko Bajić, 2000; Labyrinth, d. Miroslav Lekić Radio dramas: Peter Pan, d. Zlatko Paković, Radio Belgrade, 1995; Beauty and the Beast, d. Božidar Đurović, Radio Belgrade, Apart from the two Sterija Prizes, for the comedy Puss in Boots (The Bosko Buha Theate, 1995) and the play Izvanjac, (The National Theate of Montenegro, Podgorica, 1996), he had received a whole range of literary and other awards (selection): Isak Samokovlija for the play Labyrinth (1985); Branislav Nušić for the play John s Second Birth Izvanjac (1993); Josip Kolundžić by the FPA, Belgrade for the play Izvanjac (1993); award for the best screenplay adaptation for the film Knife from the Association of Russian Writers at the Festival The Golden Knight in Moscow; Zmaj award for the overall contribution to playwriting for children, Novi Sad (2004); award for Lifetime Achievement Little Prince at the 17 th International Festival of Children s Theatres in Subotica (2010); awarded six times in a row for the best text for puppet theatres at the annual Meetings of Professional Puppet Theatres of Serbia. 103

103 Округли сто Модератори Ана Тасић Завршила основне студије на Факултету драмских уметности у Београду 2002, магистрирала и на истом факултету одбранила докторску дисертацију Утицај и употреба електронских медија у постдрамском позоришту (2012). Током основних студија радила као новинарка, водитељка и музичка сарадница на радио станицама 202 и City, у Народном позоришту Београд као организаторка, сарадница на пројектима Института за позориште, филм, радио и телевизију на Факултету драмских уметности. Писала је о позоришту за Лудус, Театрон, Сцену, Културу, ТФТ, Гест, као и филмске критике за Blicnews, филмску редакцију РТС-а и Филмски центар Србије. Активна у раду жирија за доделу многих позоришних награда, модераторка и/или учесница интернационалних трибина, радионица, симпозијума и конференција из области театрологије. Ишла на бројна студијска путовања у иностранство, учествовала у радионицама за позоришне критичаре, у резиденцијалном пројекту Unpack The Arts, дизајнираном за позоришне критичаре и новинаре у Копенхагену, учествовала на интернационалним конференцијама из области театрологије и менаџмента у култури (Београд, Нови Сад, Москва, Абериствит, Кембриџ, Лондон, Линколн). Селекторски рад: Програм Плус у оквиру Бијенала црногорског театра у Подгорици (2012); 36, 37, 38, 39, 40. и 41. позоришни фестивал Дани комедије у Јагодини ( ); 61. и 62. фестивал најбољих војвођанских позоришта у Зрењанину/Кикинди (2011/2012); Showcase програм на 42. Битефу (2008); 55. Стеријино позорје (2010) за сегмент националне драме. Од октобра до октобра радила је као сарадница у настави на Факултету драмских уметности у Београду, на предмету Историја светске драме и позоришта. Чланица редакције позоришних новина Лудус ( ). Од јула стална позоришна критичарка дневног листа Политика. Игор Бурић Дипломирао на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду. Још као студент писао и објављиивао текстове о филозофији, теорији и критици културе, новим медијима, књижевности, музици, позоришту, филму, интердисциплинарним уметничким формама. Од пише и позоришну критику, чиме наставља велику традицију листа Дневник у ком ради од Пише чланке, интервјуе, критике као стални или повремени сарадник позоришних часописа Сцена, Лудус, Позориште и других писаних и интернет магазина (Време, Арт магазин). Round Table Moderators Ana Tasić Graduated from the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade 2002, and at the same faculty got both her M.A. degree in 2008 and defended her doctoral dissertation The Influence and Use of Electronic Media in the Postdramatic Theatre (2012). As a student, Tasić worked as a journalist, anchorperson and music assistant for the radio broadcasters 202 and City; at the National Theatre in Belgrade, and was engaged as project organizer and collaborator of the Institute for Theatre, Film, Radio and Television at the Faculty of Dramatic Arts. Tasić wrote about theatre for the newsletter Ludus, magazines Teatron, Scena, Kultura, TFT, Gest, as well as film critiques for Blicnews, film department of RTS and Film Centre of Serbia. Tasić is active as a member of many theatre-related juries, moderator and/or participant of numerous international forums, workshops, symposia and conferences in the field of theatrology. She had undertaken various study tours, participated in the workshops for theatre critics as well as in the residential project Unpack the Arts designed for theatre critics and journalists in Copenhagen, participated in international conferences dealing with theatrology and management in culture (Belgrade, Novi Sad, Moscow, Aberystwyth, Cambridge, London, Lincoln). Selector: Program Plus within the Biennial of the Montenegrin Theatre, Podgorica (2012); 36 th, 37 th, 38 th, 39 th, 40 th, and 41 st Comedy Days, Jagodina ( ); 61 st and 62 nd Festival of the Best Theatres in Vojvodina in Zrenjanin and Kikinda (2011/2012); Showcase program of the 42 nd BITEF (2008); 55 th Sterija Festival, National Drama Program (2010). From October 2005 to October 2011, engaged as a member of the teaching staff at Belgrade s Faculty of Dramatic Arts, lecturing The History of the World Drama and Theatre; member of the editorial staff of the theatre newsletter Ludus ( ). Starting from July 2005, Tasić has been resident theatre reviewer for the daily newspaper Politika. Igor Burić Burić graduated from the Department of Philosophy, Faculty of Philosophy in Novi Sad. While still at university, he started writing and publishing texts on philosophy, theory and critique of culture, new media, literature, music, theatre, film, and interdisciplinary art forms. Since 2003 he has been writing theatre reviews, continuing the great tradition of the daily Dnevnik,he started working for in Either as a permanent or occasional contributor to the theatre journals Scene, Ludus, Theatre, as well as other written and electronic magazines (Vreme, Art Magazine), he writes articles, interviews and reviews. 104

104 Радио као уредник часописа Интерзон (Фестивал актуелне музике, Нови Сад), Билтена Фестивала професионалних позоришта Војводине, билтена Станар Групе за концептуалне политике и Центра за нове медије куда_орг. Модератор разговора у програмима Музеја савремене уметности Војводине, Фестивала професионалних позоришта Србије, Фестивала савременог позоришта Дезире (Позориште Костолањи Деже Суботица), Стеријиног позорја и Битефа. Председавао је жиријем Фестивала професионалних позоришта Војводине, жиријем Међународне асоцијације позоришних критичара/iact на Стеријином позорју и на сарајевском МЕСС-у. Са Владимиром Копицлом био је коселектор 54. Стеријиног позорја. Члан је председништва Удружења позоришних критичара и театролога Србије. За писање и друга професионална постигнућа је као готово ексцесна појава међу младим новинарима у Дневнику и у културној рубрици добио једну од годишњих награда тог листа, Признање ван куће у којој ради стигло је 2005, када је добио трећу награду фондације Конрад Аденауер Новосадске новинарске школе за најбоље младе новинаре. На 59. Стеријином позорју (2014) добио је Стеријину награду за позоришну критику Миодраг Кујунџић, једно од највећих националних признања у култури Србије. Жири AICT-a Драгана Бошковић (Србија) Игор Ружић (Хрватска) Блаж Лукан (Словенија) Жири Националне секције AICT додељује награду Округлог стола критике за најбољу представу у целини. Жири Стеријине награде за позоришну критику Миодраг Кујунџић Теофил Панчић (новинар) Иван Меденица (театролог) Игор Бурић (позоришни критичар и прошлогодишњи добитник награде) Burić used to work as the editor of the magazine Interzone (Festival of Actual Music, Novi Sad), Bulletin of the Festival of Professional Theatres of Vojvodina, as well as the bulletins Stanar of the Group for Conceptual Politics and of the Centre for New Media kuda_org. Further, he was a moderator of the discussions in programs of the Museum of Contemporary Art of Vojvodina, Festival of Professional Theatres of Serbia, Festival of Contemporary Theatre Desire ( Dezső Kosztolányi Theatre Subotica), Sterijino pozorje and BITEF. Burić also chaired the jury panels of the Festival of Professional Theatres of Vojvodina, International Association of Theatre Critics/IACT at the Sterijino pozorje in Novi Sad and Sarajevo MESS. Together with Vladimir Kopicl, he was a coselector of the 54 th Sterijino pozorje festival. He is a member of the presidency of the Association of Theatre Critics and Theatre Scientists of Serbia. For his writing and other professional achievements, as almost a phenomenon extraordinaire among the young Dnevnik journalists and in the Department of Culture, Burić was awarded the 2004 annual prize of this daily. An award outside the house came in 2005 when he received the third prize of the Konrad Adenauer Foundation of the Novi Sad School of Journalism for best young journalists. At the 59 th Sterijino pozorje (2014) he received the Sterija Award for theatre critics Miodrag Kujundžić, one of the major national recognitions in the field of culture in Serbia. Jury of IATC Dragana Bošković (Serbia) Igor Ružić (Croatia) Blaž Lukan (Slovenia) Jury of the National Section of IATC is giving award of the Round Table of Critics to the best performance on the Festival. Jury of the Sterija Award for the Theatre Critics Miodrag Kujundžić Teofil Pančić (journalist) Ivan Medenica (theatrologue) Igor Burić (theatre critics and last year s laureate) Награда публике Покровитељ награде је Стеријино позорје. 105

105

106 27. мај Иван Цанкар КРАЉ БЕТАЈНОВЕ Драма Словенског народног гледалишча Љубљана и Драма Словенског народног гледалишча Марибор (Словенија) Ivan Cankar THE KING OF BETAJNOVA The Slovene National Theatre, Drama, Ljubljana and the Slovene National Theatre Maribor (Slovenia)

107 Режија: ЕДУАРД МИЛЕР Драматургија, адаптација и сонгови: ЖАНИНА МИРЧЕВСКА Сценографија: БРАНКО ХОЈНИК Костимографија: ЈЕЛЕНА ПРОКОВИЋ Композитор: БОШТЈАН ГОМБАЧ Корепетитор: ЈОЖЕ ШАЛЕЈ Кореографија: ИВАН ПЕТЕРНЕЉ Лекторка: ТАТЈАНА СТАНИЧ Дизајн светла: ПАСКАЛ МЕРА Director: EDUARD MILER Dramaturge, adapted and songs by: ŽANINA MIRČEVSKA Set designer: BRANKO HOJNIK Costume designer: JELENA PROKOVIĆ Composer: BOŠTJAN GOMBAČ Accompanist: JOŽE ŠALEJ Choreographer: IVAN PETERNELJ Language consultant: TATJANA STANIČ Light designer: PASCAL MÉRAT Улоге Јoжеф Кантор, индустријалац: ЈЕРНЕЈ ШУГМАН Хана, његова жена: ЗВЕЗДАНА МЛАКАР Францка, њихова кћи: НИНА ИВАНИШИН Нина, Канторова рођака: ТИНА ВРБЊАК Крнец, некад трговац и крчмар: МАРКО ОКОРН Макс, његов син: ВЛАДИМИР ВЛАШКАЛИЋ / МАРКО МАНДИЋ Жупник: АЛЕШ ВАЛИЧ Франц Бернот, поседник: АЉАЖ ЈОВАНОВИЋ Судија: ВАЛТЕР ДРАГАН Његова жена: БАРБАРА ЖЕФРАН Пристав: КРИСТИЈАН ОСТАНЕК Лужарица: МАЈА КОНЧАР Копривец: НЕЈЦ РОПРЕТ Канторов надзорник имања: МАТИЈА СТИПАНИЧ Cast Jožef Kantor, local magnate: JERNEJ ŠUGMAN Hana, Kantor`s wife: ZVEZDANA MLAKAR Francka, Kantor`s daughter: NINA IVANIŠIN Nina, Kantor`s relative: TINA VRBNJAK Krnec, a former shopkeeper and landlord: MARKO OKORN Maks, Krnec`s son: VLADIMIR VLAŠKALIĆ / MARKO MANDIĆ The parish priest: ALEŠ VALIČ Franc Bernot, a landowner: ALJAŽ JOVANOVIĆ Judge: VALTER DRAGAN Judge s wife: BARBARA ŽEFRAN The assessor of the judge: KRISTIJAN OSTANEK Lužarica: MAJA KONČAR Koprivec: NEJC ROPRET Kantor s housekeeper: MATIJA STIPANIČ Фото: Петер Ухан Photo: Peter Uhan

108 Писац (...) Непосредно пошто је довршио писање комедије За добро народа прве словеначке изразито политичке комедије, у којој приказује борбу за власт диференцирањем грађанских странака Цанкар је почео да пише драму о животу на словеначком селу. О својој намери Цанкар је писао пријатељу Алојзију Крајгеру, писцу, августа 1900: Али, још нешто ми не да мира, и кад ми падне на ум, постанем страшно нервозан. (...). Желим да пишем драму из живота сељака; онај свеопшти банкрот нашег народа, нарочито по долењским селима, то је нешто трагично; одвија се полако и једва видљиво, али је тим потреснији. А мало ко види колико је трагичног у томе пропадању. Та страшна пасивност је нешто исконско. Мислићеш да претерујем. Мени се, међутим, чини да овај проблем видим сасвим добро. Помисли, на пример, зар нисмо ми сви Ти, Жупанчич и ја синови банкротираних људи? Половина словеначких студената у Бечу је у истом положају као и ми! (...) Уосталом, Краљ Бетајнове и није драма о животу села где се може директно пратити сеоска трагедија о којој је у писму реч. Ипак је нешто од тога несумњиво присутно у драми као фон на којем се догађаји одвијају: село је све сиромашније, радници су најамници зависни од капиталиста, а власници капитала све су богатији и моћнији. Драму Краљ Бетајнове Цанкар је довршио ујесен 1901, а дело је штампано у првој половини Од тада до данас, ово дело имало је низ контроверзних оцена критичара. Први критичари сматрали су да је Цанкар у лику Кантора насликао лик човека какав би, по његовом схватању, требало да буде ако жели да буде победник у друштву. После првог извођења на сцени у Љубљани (9. јануара 1904), било је мишљења да је Цанкар насликао пропадање сељаштва и рађање нових експлоататора, створених савезом клерикалаца и буржоазије у лику либералних сеоских израбљивача с канторовском паролом: Ви душе, ја тела! (...) Године 1949, у студији Иван Цанкар и његово доба, Борис Зихерл је истакао да је Цанкар у Краљу Бетајнове указао на опште стање у тадашњем словеначком селу. Опште стање света то су класне супротности на селу, објективни циљеви клерикалне економске политике на селу, прелаз либералних сеоских израбљивача на позиције клерикализма, незадрживо упркос клерикалном задругарству пропадање словеначког села, стварање двеју основних класа капитализма у Словенији, распадање ситног сељачког произвођача на огромну масу сеоског полупролетаријата, надничара и сезонских радника, укратко сиротиње, а, с друге стране, на шачицу сеоских богаташа трговаца и предузимача, који имају моћ и власт. У том контексту, главна личност Краља Бетајнове, Кантор, несумњиво израста из основних карактеристика словеначког друштва XIX века: класно друштво избацује у први план изузетно снажне личности, вође, безобзирне моћнике који не презају ни од чега, који иду својим путем без обзира на законе човечности, хришћанства, љубави за ближњег, личности. (...) Author (...) Immediately after finishing the comedy For the Wealth of the Nation the first Slovene distinctly political comedy, where he depicts the struggle for power through civic parties formation Cankar started writing a drama about life in the Slovene countryside. Cankar wrote about his intention to his friend Alojzije Krajger, a writer, in August 1900: But, there is something more that bothers me, and when I think of it, it makes me very nervous. (...) I want to write a drama about the life of peasantry; the universal bankruptcy of our people, in the villages of Dolenjska in particular, that s tragic; it takes place slowly and almost imperceptibly, what makes it even more disturbing. And only a few see how tragic this is. This horrible passiveness is something primeval. You think I m exaggerating. However, it seems to me that I see this problem crystal clear. Just think, for example, aren t we all you, Župančič and I the sons of bankrupt men? Half Slovene students in Vienna are in the same shoes as we are! (...) In fact, The King of Betajnova is not a drama about the rural life where one can follow the tragedy of the village that the letter is talking about. Nevertheless, some of it is undoubtedly present in the drama as a plan on which the events are happening: the village is getting poorer, the workers are hired help dependent on the capitalist, while those who have capital are getting richer and more powerful. Cankar finished the drama The King of Betajnova in autumn 1901, and it was published in the early Ever since then, the critical reviews of the play have been controversial. The first critics saw that in the character of Kantor Cankar depicted a kind of man who, in his opinion, one would have to be if he wanted to be successful in the society. After the first premiere on the Ljubljana stage (9 th January 1904), there were opinions that Cankar depicted the fall of peasantry and the birth of new exploiters, created by a union of clerics and bourgeoisie embodied in the liberal rural exploiters with a Kantorian motto: You take the souls, I ll take the bodies! (...) In 1949, in the study Ivan Cankar and His Age, Boris Ziherl pointed to the general conditions in the Slovene countryside of that time: The general state of the world these are class antagonisms in the countryside, the objective goals of clerical economic policies in the village, the transition of liberal rural exploiters to the position of clericalism, the unstoppable in spite of clerical cooperatives ruin of the Slovene countryside, the creation of two main capitalist classes in Slovenia, decomposition of the peasant producer into a huge mass of rural semi-proletariat, journeymen and seasonal workers, in short the poor, and, on the other hand, a handful of rich rural tradesmen and entrepreneurs who hold the power. In this context, the leading character of the King of Betajnova, Kantor, undoubtedly emerges from the main features of the 19 th century Slovene society: the class society puts in the forefront very powerful personalities, leaders, merciless potentates who 109

109 Карактеристично је запажање Марије Митровић да је, као силник и моћник, Кантор плод друштвеног тренутка реализације једне класе и њен највиђенији представник: У процесу моралне деградације владајућег слоја, Цанкар је приказао само последњи чин, само онај кратки тренутак током којег се у представнику владајуће класе још назире трачак људскости, жеље за хуманим односима, и затим онај потпуни крај свега људског претварање човека у демона. Трансформација Канторове личности нема великог распона, не пратимо у дугачком луку развој његовог карактера од морално чврсте до деградиране личности, него само једну али битну трансформацију од човека који још осећа грижу савести до демона који више нема никакве везе с људским обзирима. У томе контексту, Цанкарево дело има обележја друштвене, док облици и трансформације страха у ликовима из Канторове околине указују на карактеристике психолошке драме. (...) Петар Марјановић (Југословенски драмски писци XIX века, књ. 1, Академија уметности у Новом Саду, Нови Сад 1985) Иван Цанкар (Врхника, 1876 Љубљана, 1918) Словеначки књижевник. После завршене гимназије у Љубљани, у Бечу похађа технички и филозофски факултет, али не завршава студије већ се потпуно посвећује новинарству и књижевности. Он је снажна књижевна појава, песник развијене маште, оштар критичар и полемичар, упоран социјални борац. Као књижевника првенствено га занима друштвена проблематика. У словеначкој књижевности јавио се песмама и збирком Еротика (1899). Због смионости и неуобичајене искрености, збирка је озлоједила конзервативне кругове те је љубљански бискуп Јеглич откупио цео тираж и запалио га. Уз Жупанчича, Цанкар је првак словеначке модерне. У савременом политичком животу био је ангажован као социјалдемократа, а његове политичке идеје нашле су одраза у свим његовим делима. Тематски је обухватио све слојеве словеначког друштва: од сељака до интелигенције, а стилом варира од неоромантичког до натуралистичког. Главне су карактеристике његових проза и драма оштра психолошка и социолошка анализа. Цанкар се у предавању Словенци и Југословени недвосмислено опредељује за југословенско заједништво. Новеле и приповетке: Књига за лакомиселне људе, У зору, Живот и смрт Петра Новљана, Госпођа Јудит, Смрт и погреб Јакоба Несрече, Слуга Јернеј и његово право... Романи: Странци, Кућа Марије помоћнице, Крст у гори, Мартин Качур, Нина, Нови живот, Милан и Милена. Драме: Јакоб Руда, За добро народа, Краљ Бетајнове, Саблазан у долини Св. Флоријана, Слуге, Лепа Вида. will stop at nothing, who follow their road regardless of the laws of humanity, Christianity, love for your neighbour, persons. (...) The observation of Marija Mitrović that, as a tyrant and potentate, Kantor is a result of the societal moment of a newly emerging class and he is its main proponent: In the process of the ruling class s moral degradation, Cankar shows only its final stage, just a short moment in which the representative of the ruling class still shows a hint of humanity, a desire for human relationships, and the subsequent end of everything human the transformation from a man into a demon. The transformation of Kantor s personality is short-spanned; we do not follow the development of his character in a long arch from moral integrity to a degraded personality, but just one yet essential a transformation from a man who still has a capacity to feel guilt to a demon who shows no human considerations. In this context, Cankar s work bears features of a social drama, while the forms and transformations of fear in the characters surrounding Kantor show features of a psychological drama. (...) Petar Marjanović (The 19 th Century Yugoslav Dramatic Writers, vol. 1, The Academy of Arts in Novi Sad, Novi Sad 1985) Ivan Cankar (Vrhnika, 1876 Ljubljana, 1918) Ivan Cankar is a Slovenian writer. After finishing grammar school in Ljubljana, he studied at Technical Faculty and Faculty of Philosophy, although he never finished his studies, dedicating himself completely to journalism and literature. He is a strong literary figure, a poet with strong imagination, a sharp critic and polemicist, and a determined social fighter. As a writer, he was mostly interested in social issues. He appeared in Slovenian literature with his collection of poems Erotica (1899). Because of its daring and unusual candor, the collection embittered the conservative circles, so the Bishop of Ljubljana bought the whole printed edition and burned it. Right next to Župančič, Cankar is the pioneer of the Slovenian modernist movement. In his political life, he was an active social democrat, and his political ideas are reflected throughout all of his works. His themes include all the layers of the Slovenian society from the peasant to the intelligence, and his style varies from neo-romanticism to naturalism. The main characteristics of his prose and dramas are the sharp psychological and sociological analyses. In 1913, in one of his lectures called Slovenes and Yugoslavs, he unequivocally expressed his commitment to the Yugoslav unity. Novellas and short stories: A Book for Thoughtless People, At Dawn, Life and Death of Peter Novljan, Madame Judit, The Death and Burial of Jakob Nesreca, The Servant Jernej and his Justice Novels: Strangers, The Ward of Mary Help of Christians, Cross on the Mountain, Martin Kačur, Nina, New Life, Milan and Milena. Plays: Jakob Ruda, For the Wealth of the Nation, The King of Betajnova, Scandal in St. Florian Valley, The Serfs, Beautiful Vida. 110

110 О чему, што још не знамо, може да говори Краљ Бетајнове? Данашња интерпретација Краља Бетајнове може да нам говори о томе како нам је све јасно а упркос томе што нам је све јасно, у духу слугерањства све оно већ познато изнова понављамо. Краљ Бетајнове нам говори и да ствари нису црно-беле, јер су Кантор и Бетајнова исти у злочину. Кантор не би опстао да нема Бетајнове и обрнуто; Бетајнова је свесна да је Кантор нужност капиталистичког система. Бетајнова и њен краљ тако живе у смрдљивом самозадовољству и хране се међусобном рециклажом властитих излучевина. Суђени су једни другима. Грозничавост капиталистичког система управо је у тој међусобној упућености, која генерише многу неправду или злочин. Када спомињемо Бетајнову и њен слугерањски дух, јасно је да је Цанкар направио метафору друштвене стварности, како ју је тада видео. Да ли бисмо могли да дамо исту ознаку за тренутну друштвену стварност? Нисам сасвим убеђен да је Цанкар направио метафору друштвене стварности свога времена. Стварност је наиме још драстичнија: слугерањски дух је данданас за многе услов за преживљавање. Продро је исто тако у друштвену као и у интимну раван. Управо у последње време имамо додатно потврду за то. Зар страх за преживљавање људима није тако ушао у мозак да су спремни да издају социјалну државу за коју су се стотинама година борили наши преци? (Из разговора са Аном Шнабл) Едуард Милер Редитељ Студије драмских уметности завршио у Штутгарту. Од 1973 до 1981, пре него што се посветио режији, био је глумац у немачким и аустријским позориштима. Од до 1990, заједно са Паолом Мађелијем, био је уметнички руководилац Хрватског народног казалишта у Сплиту; од до до уметнички је руководилац Словенског младинског гледалишча у Љубљани; у сезонама 2009/10. и 2010/11. био је уметнички саветник Краљевског позоришта на Цетињу, а од фебруара до јуна уметнички руководилац Црногорског народног позоришта у Подгорици; у сезони 2011/12. и 2012/13. уметнички је руководилац Драме Словенског нарадног гледалишча у Љубљани, тренутно је уметнички координатор Тршћанскога сталног гледалишча у Трсту. У скоро три десетлећа рада са словеначким, хрватским, југословенским, италијанским, аустријским и немачким ансамблима остварио низ оригиналних представа које су у гледалишту запамћене по снажној и упечатљивој реди- Director What could The King of Betajnova tell us that we haven t known yet? Today s interpretation of The King of Betajnova could tell us about how everything is clear to us but, despite that, in the spirit of servitude, we repeat over and over again everything we ve already known. The King of Betajnova also tells us that things aren t black and white, since Kantor and Betajnova are in the crime together. Kantor couldn t survive without Betajnova and vice versa; Betajnova is aware that Kantor is a necessity of the capitalist system. Betajnova and her king live in reek of their own complacency and feed of each other s excrements. They are predestined. The hecticness of capitalism lies exactly in this kind of mutual slavery, which generates a great deal of injustice and crime. When we talk about Betajnova and its spirit of servitude, it s pretty clear that Cankar created a metaphor of social reality, as he had seen it then. Could the same be said for current social reality? I don t quite believe that Cankar created a metaphor of social reality of his own time. Reality is even more drastic: even today, the spirit of servitude is the survival condition for many. He penetrated through both social and the intimate layer. It is exactly the recent times that have given us further confirmation of that. Isn t the fear for one s own survival established so deeply inside people s minds, that they are ready to betray the social state which was fought for by our ancestors for centuries? (From an interview with Ana Schnabl) Eduard Miler Eduard Miler graduated in dramatic arts from the University of Stuttgart. From 1973 to 1981 he acted in a number of professional theatres in Germany and Austria. From 1988 to 1990 together with Paolo Magelli he was artistic director of The Croatian National Theatre in Split: from 1990 to 1994 he was artistic director of Mladinsko Theatre in Ljubljana; during theatre seasons 2009/2010 and 2010/2011 he was artistic advisor of Zetski Dom Royal Theatre in Cetinje, and from February 2010 to June 2011 art director of Montenegrin National Theatre in Podgorica. During the seasons 2011/2012 and 2012/2013 he was artistic director of Slovene National Drama Theatre in Ljubljana, and he is currently art coordinator of Slovene theatre in Trieste. During almost three decades of cooperation with many Slovenian, Croatian, Yugoslav, Italian, Austrian and German ensemble, he has achieved series of original plays which are rememberеd in theatres as fine examples of strong and striking di- 111

111 тељској поетици и за које је добио више награда, међу њима Прешерновог фонда (1984), три Златна ловорова венца фестивала МЕС Сарајево (1986, 1989, 1999) и три Борштникове награде (1991, 1998, 2010). Међу најзначајнијим представама које је режирао у Словенији јесу Ела Херберта Ахтернбуша (1983. Гледалишче Глеј), Госпођица Јулија Аугуста Стриндберга (1994) и Налог Хајнера Милера (1998, обе Словенско младинско гледалишче), Лулу Франка Ведекинда (1990, Драма СНГ Марибор), Квартет Хајнера Милера (1984), Малограђанска свадба (1985) и Баал Бертолта Брехта (1998, све у Драми СНГ Љубљана), Федрина љубав, 4.48 психоза Саре Кејн (2001) и Мефисто Клауса Мана (2011, Словенско младинско гледалишче), Млетачки трговац Шекспира (2011, Драма СНГ Љубљана), Едип Софокла (2011, Дубровачке љетне игре), Отело Шекспира (2014, Драма ХНК Сплит, Сплитско љето). Скоро све представе Едуарда Милера позиване су на најважније позоришне фестивале у земљи и иностранству (Борштниково сречање Марибор, Сречање Алпе Јадран Нова Горица, БИТЕФ Београд, МЕС Сарајево, Дани сатире Загреб, Међународни позоришни фестивал Sitges, Међународни позоришни фестивал Сеул) и на гостовања у угледне театре (Југословенско драмско позориште и Атеље 212 Београд, Градско драмско казалиште Гавела, Црногорско народно позориште Подгорица, Јожеф Катона Будимпешта, Шаушпил Бон, Словенско народно позориште Братислава). На такмичарским фестивалима награђиване су и представе и њихови уметнички ставараоци, посебно глумци. Шугман у Бетајнови Критика Имајте поверења у мене! централни је мотив ове поставке Краља Бетајнове у режији Едуарда Милера, у којој су се удружиле снаге СНГ Марибор и СНГ Љубљана. Иако би многи, при извођењу текста који је део овогодишњег матурског менија, преврнули очима, али у самој представи нема сумње: Милеров Краљ Бетајнове јесте вредан пажње и за оне који Цанкара не читају као обавезно штиво. У улози Јожефа Кантора, локалног политичара, налик на шерифа, који својим богатством помаже суграђанима, али их и поробљава, јер без њега не би преживели, блиста Јернеј Шугман. Већ својом појавом глумац зрачи ауром моћи и политичке ароганције којом Кантор постаје заиста кантор, прототип сеоског богаташа што успева, уз издашну помоћ локалних слугу. Цела парохија је пијана, држава учмала, а ту гротеску потврђује једна од песама што је певају кафански гости. Милер и драматуршкиња Жанина Мирчевска, одговорност за некажњивост оних што могу да избегну и казну за rectorial poetics for which he has won many awards, such as the Prešern Award (1984), The Golden Laurel Wreath for Direction at MES Festival in Sarajevo (three times: 1986, 1989, 1999) and Borštik Award (three times: 1991, 1998, 2010). Some of the most important plays he directed in Slovenia are: Herbert Achternbusch s Ela (1983 Glej, the theatre), August Strindberg s Miss Julie (1994) and Heiner Müller s The Mission (1998, both with Mladinsko Theatre in Ljubljana), Frank Wedekind s Lulu (1990, Maribor National Drama Theatre), Heiner Müller s Quartet (1984), A Respectable Wedding (1985) and Baal by Berthold Brecht (1998, all in Slovene National Drama Theatre in Ljubljana), Silently Strikes the Clock by Drago Jančar (Slovene National Drama Theatre in Ljubljana), Sarah Kane s plays Phaedra s Love and 4.48 Psychosis (2001) and Mephisto by Klaus Mann and Žanina Mirčevska (2011, both Mladinsko Theatre in Ljubljana), Shakespeare s The Merchant of Venice (2011, Slovene National Drama Theatre in Ljubljana), Sophocles Oedipus the King (2011, Dubrovnik Summer Festival), Shakespeare s Othello (2014, Croatian National Theatre in Split, Split Summer Festival). Almost all of Miler s plays have been invited to the most notable theatre festivals in Slovenia and abroad (Borštik Theatre Meeting in Maribor, Alpe Adria Theatre Meeting in Nova Gorica, BITEF in Belgrade, MES International Theatre Festival in Sarajevo, Days of Satire in Zagreb, International Theatre Festival in Sitges, The Seoul Theater Festival) and also to many renowned theatres (Yugoslav Drama Theatre and Theatre Atelje 212 in Belgrade, Gavella Drama Theatre, Montenegrin National Theatre in Podgorica, Katona József Theatre in Budapest, Theater Bonn, The Slovak National Theatre). In competitive festivals, both plays and their artistic creators were awarded, especially actors. Šugman in Betajnova Critique Have faith in me! is the central motif of the staging of The King of Betajnova directed by Eduard Miler, where the Ljubljana National Drama Theatre and Maribor National Drama Theatre joined forces. Although many would roll their eyes at performance of this text, which is part of this year s graduation exams, the very play leaves no doubt: The King of Betajnova by Miler is also noteworthy for those who don t read Cankar as a part of required reading in high school. Jernej Šugman gave a brilliant performance of Jožef Kantor, a local sheriff-alike politician, who helps his fellow citizens with his wealth, though also enslaves them, since they wouldn t survive without him. Merely by his appearance, the actor radiates power and political arrogance which makes Kantor a prototype of the rural rich man who succeeds, thanks to the generous help of the local servants. The whole parish is drunk, whole country apathetic, and the very grotesque 112

112 убиство, преносе и на нас бираче који увек успевамо да изаберамо политичаре који нас потом изневере и разочарају. Алеш Валич и Валтер Драган, у улогама Жупника и Судије, не мешају се ни кад је у питању убиство, па су тако и сами кривци за постојеће стање. Једини је трачак наде Макс који се усуђује да стане на пут Кантору. Игра га Владимир Влашкалић. Он потпирује страсти међу млађима Нина, Францка и Франц које убедљиво играју одлични Тина Врбњак, Нина Иванишин и изузетно забавни Аљаж Јовановић који парадира у ловачком оделу као да је у њему рођен. Влашкалић је у својој улози мало уздржан, можда фаталистичан, а управо стога привлачнији лик који се издваја од осталих. Црно-бела сценографија Бранка Хојника, некакав хибрид цркве и кафане, црном цртом у средини нуди бројна симболичка значења, а истовремено асоцира актуелизацију на ширу околину. Поигравање са симетријом и простором наглашено је музичким и плесним нумерама у којима се посебно истиче мушки део ансамбла, што мужевности мушкарац сам и приличи. Шовинизам се, наиме, добро сналази и у приватном и у јавном животу. Због сонгова за које су речи позајмљене из других Цанкаревих дела, Краљ Бетајнове је и скуп Цанкаревих мотива, који на нови начин распоређени дају представи још већу тежину. Одвојити за Цанкара непуна два сата и данас се исплати. Деја Црновић (erevija, ) Лицемерје капитализма и религије иду руку под руку, међусобно се допуњују, границе су танке, растегљиве, пре свега отворене за зло. На то асоцира већ стилозовани религиозни увод упризорења Цанкаревог Краља Бетајнове, који су двојац Едуард Милер (редитељ) и Жанина Мирчевска (адаптаторка и драматуршкиња) у времену када су и држава и религија на удару критике, приказали као ненасилне. Из Цанкара су пазарили суштину о повампиреном капитализму и уз њега прилепљеном католичанству, али их нису изједначили са конкретном стварношћу (иако она то нуди у изобиљу), сву крволочност и поквареност радије су показaли као универзалне. Можемо рећи као нестварни простор и време, још и чисти и уштиркани, који одговарају општој представи о изворном цанкаревском духу, истовремено остварујући естетску функцију која треба да сакрије сву гнусобу показаног. У црно-белим умирујућим костимима (костимограф Јелена Проковић) и стандардној, готово минималистичкој сценографији Бранка Хојника (која понекад, сасвим неприметно, прелази са црквеног у кафански амбијент). Фантастична визуелна естетизација Цанкара присутна је у кореографији (Иван Петернељ), а кад говоримо о глуми све је стандардно, опасано цанкаревском патином и са наглашеном сентименталношћу. У све то утрпавају се сонгови на текст из других Цанкаревих драма, који у ток догађаја уносе наглашену аутоиронију, па и трагику; сонгови су, наиме, директна парафраза у целофан увијеног is portrayed by one of the songs, sung by the tavern guests. Miler and Žanina Mirčevska, the dramaturg, succeed in transfering to us, voters who always elect politicians who fail and disappoint us, the feeling of responsibility for impunity of those who can get away even with murder. Aleš Valič and Valter Dragan, in their roles of the parish priest and the judge, do not interfere even when it comes to murder, so they are also to blame for the current situation. The only glimpse of hope is Maks, who dares to stand in Kantor s way. He is portrayed by Vladimir Vlaškalić. He is the one who stokes passion among the young Nina, Francka and Franc, played convincingly by excellent Tina Vrbnjak, Nina Ivanišin and exceptionally amusing Aljaž Jovanović, who parades around in a hunting suit as if he was born in it. Vlaškalić is a bit reserved in his role, maybe fatalistic, thus being an appealing character that stands out from the rest. Black and white stage set by Branko Hojnik is some kind of blending of church and tavern, a black line in the middle offers a handful of symbolic meanings and at the same time associates the actualization with the wider environment. Playing with symmetry and space is further highlighted by music and dance tracks, in particular the male part of the ensemble, as befits that I am a man manliness. Chauvinism is, in fact, doing fine in both private and public life. Due to the songs, which borrowed their lyrics from other Cankar s works, The King of Betajnova is a collection of Cankar s motifs, which, assembled in a new way, give the play even more weight. It is definitely worthy of spending two hours watching Cankar, even today. Deja Crnović (erevija, February 5 th 2014) Hypocrisy of capitalism and religion go hand in hand, they are mutually reinforcing, with boundaries that are thin, flexible, and above all, susceptible to evil. The very stylized and religious introduction in the staging of Cankar s The King 113

113 дрека ; напеви које са поносом и кликтавом дикцијом (ауторска музика Боштјана Гомбача) певају о чистом облику словеначког слуганства. Милерова режија са непрекидном и поприличном осетљивошћу помера ступњеве различних сценских реалности, стално указујући на релативност опажања (која одговара, свакако, нашем схватању реалности), микрокосмос крволочног и бесавесног магната Кантора (Јернеј Шугман) намерно уцртава у говор елементе сновиђења и надреалног, као да се баш у томе крије истина о стварности, а не у његовом присуству. Најбољи је призор надреалистичка Канторова сцена, чак помало и хамлетовска, у којој похлепни протагониста у загушљивом вакууму свог страха за трен, а у сигурности сопствене уобразиље, постаје свестан величине своје моралне нискости. Шугманово отелотворење канторовске капиталистичке пошасти, заблистало је управо у тренуцима рањивости, кад је сам са собом. Други блистави глумачки екстрем настаје у дијалошком двобоју Кантора и Макса (Владимир Влашкалић) у коме се суочавају не само два написана антагонистичка лика, већ и две продубљено остварене улоге, које држе стуб целокупне представе и у њу уносе прецизну раздробљеност појединачног значаја и указују на генијално особену комплексност којој тежи Цанкар, неопходну за драматичност целине. (...) Зато ова представа, иако избегава насилну актуелизацију којом би се упрло прстом у неког нашег, данашњег Кантора, изоштрава идеју која је најмоћнија: колективни кукавичлук, скретање погледа од злочина који се догађају пред нашим очима или, још горе, нама самима. Извештаченост, као катализатор преживљавања, не само краља Кантора, већ и данашње и овдашње стварности у којој се губе животи (симболично или стварно), сведоче о томе како отупело с треском падамо на тло. Зала Добовшек (Дело, ) of Betajnova by Eduard Miler (director) and Žanina Mirčevska (adapter and dramaturg) reminds us of those facts, at the time when the state and religion, under strong criticism, are portrayed as non-violent. The essence is drawn from Cankar, of tainted capitalism and Catholicism attached to it, though they are not equated with concrete reality (despite of them being abundant in it), but all the ferocity and vileness are rather featured as universal. One could say that the unreal space and time, still clean and starched, are compatible with the general idea of authentic Cankarean spirit, at the same time realizing the aesthetic purpose that is supposed to hide all the atrocity depicted. In calming black and white costumes (costume designer Jelena Proković) and standard, almost minimalistic stage design by Branko Hojnik (which sometimes, quite seamlessly, transforms from church to the tavern environment). A fantastic visual aestheticism by Cankar is present in the choreography (by Ivan Peternelj), and, regarding the acting, everything is standard, surrounded with Cankarean patina and with accentuated sentimentality. On top of that, the play is crammed with the songs based on other Cankar s dramas, which endow the course of events with a visible layer of self-irony, as well as tragedy; namely, the songs are a clear paraphrase of crap wrapped in in cellophane ; chants, with their proud and joyful diction (original music by Sebastian Gombač) sing about the pure form of Slovenian servitude. Miler s directing is moving the levels of different theatrical realities with continuous and a considerable amount of sensitivity, constantly pointing out the relativity of perception (which corresponds to our own conception of reality), the microcosm of Kantor (Jernej Šugman), the bloodthirsty and unscrupulous magnate, deliberately saturates the speech with elements of daydream and surreal, as if they contain the real truth, instead of its real existence. Hence, the most surreal, quite a bit Hamletian scene with Kantor stands out, in which the greedy protagonist finds himself in a suffocating vacuum of his fear, and for a moment, though in the safety of his own imagination, realizes the dimension of his moral baseness. Šugman s embodiment of Kantor s capitalistic monster shines forth precisely in moments of vulnerability, when he is alone. Other brilliant acting extreme is created in a dialogical duel of Kantor and Maks (Vladimir Vlaškalić), in which not only two written antagonistic characters are confronted, but also two in-depth accomplished roles, which are the pillars of the whole play and which give her precise fragmentation of each character and indicate the peculiar complexity which Cankar tends toward, which is necessary for drama in its whole. (...) That s why this play, although avoiding the violent actualization that would point the finger at Kantor of our present day, sharpens the idea that is the most powerful: collective cowardice, looking away from crimes that are happening before our eyes to someone, or worse, to ourselves. Hypocrisy as the main catalyst for the survival of not only the king Kantor, but also the reality here today, in which lives are lost (symbolically or actually), bears witness to our numbed crashing to the ground. Zala Dobovšek (Delo, 12 th February 2014) 114

114 28. мај Мирослав Крлежа КРИСТОФОР КОЛУМБО Загребачко казалиште младих (Хрватска) Miroslav Krleža CHRISTOPHER COLUMBUS Zagreb Youth Theatre (Croatia)

115 Режија: РЕНЕ МЕДВЕШЕК Драматургија: ЈЕЛЕНА КОВАЧИЋ Сценографија: ТАЊА ЛАЦКО Костимографија: ДОРИС КРИСТИЋ Композитор: МАТИЈА АНТОЛИЋ Сарадник за удараљке: НЕНАД КОВАЧИЋ Дизајн светла: АЛЕКСАНДАР ЧАВЛЕК Језичка саветница: ЂУРЂА ШКАВИЋ Director: RENE MEDVEŠEK Dramaturge: JELENA KOVAČIĆ Set designer: TANJA LACKO Costume designer: DORIS KRISTIĆ Composer: MATIJA ANTOLIĆ Percussion associate: NENAD KOVAČIĆ Light design: ALEKSANDAR ČAVLEK Linguistic counselor: ĐURĐA ŠKAVIĆ Улоге Кристофор Колумбо: КРЕШИМИР МИКИЋ Адмиралска фаланга: СРЕТЕН МОКРОВИЋ, ЗОРАН ЧУБРИЛО, МАРО МАРТИНОВИЋ Морнари: ПЈЕР МЕНИЧАНИН, ДАМИР ШАБАН, ФИЛИП НОЛА, КРИСТИЈАН УГРИНА Робови: ДАНИЈЕЛ ЉУБОЈА, ФРАНО МАШКОВИЋ, ЈАСМИН ТЕЛАЛОВИЋ, ПЕТАР ЛЕВЕНТИЋ Cast Christopher Columbus: KREŠIMIR MIKIĆ Admiralty phalanx: SRETEN MOKROVIĆ, ZORAN ČUBRILO, MARO MARTINOVIĆ Sailors: PJER MENIČANIN, DAMIR ŠABAN, FILIP NOLA, KRISTIJAN UGRINA Slaves: DANIJEL LJUBOJA, FRANO MAŠKOVIĆ, JASMIN TELALOVIĆ, PETAR LEVENTIĆ Фото: Свен Чустовић Photo: Sven Čustović

116 Писац 17. вељаче године, у једном пожешком бирцузу Мирослав Крлежа у своје дневничке записе биљежи сљедеће мисли: Што је прогрес, постоји ли уопће? ( ) Ова тајанствена фраза појавила се такорећи тек прије неколико дана, и људи који вјерују у ту слику, зову се напредњаци. Као да постоји неки точак извјесне небеске кочије, која се котрља хисторијским друмовима и напредује. Камо? Можда управо на трагу тих мисли, исте, још ратне године млади Крлежа почиње писати Кристофора Колумба, драму о посљедњој олујној ноћи прије открића Новог Копна према којем плови адмиралска лађа Санта Марија. Та тзв. трагедија генија у којој је визионарство појединца супротстављено користољубљу, окрутности, лудилу и смртном страху масе, у којој је фуриозан, екстатичан ритам колектива контрапунктиран занесеном, утишаном појавом Адмирала покушава одговорити управо на питање: Камо?, које је данас једнако актуално као и, сада већ давне, (Из програма представе) Мирослав Крлежа (Загреб, ) Песник, романописац, новелиста, драматичар, есејиста. Потиче из чиновничке породице. Основно образовање стекао у Загребу, кадетску школу похађао у Печују, војну академију студирао у Будимпешти. У време Балканских ратова два пута прелази у Србију с намером да као добровољац ступи у српску војску али је одбијен. У време Првог светског рата је на фронту у Галицији (1916) а остатак проводи на Карпатима и у Загребу у болницама и касарнама у позадини. У литератури се јавио стиховима 1914, прве књиге стихова објављене су му у току Првог св. рата (Пан, Три симфоније). Између два рата живи као професионални књижевник у сталном сукобу са владајућим режимом, а због својих естетских и идеолошких ставова оспорава га и Комунистичка партија којој припада од Покреће или уређује књижевне часописе Пламен (1919, са Аугустом Цесарецом, забрањен после петнаест бројева), Књижевна република ( ), Данас (1934, са Миланом Богдановићем), Печат (покренут почетком 1939, после више забрана укинут почетком 1949). По успостављању усташке власти његове књиге су забрањене а он хапшен. Због трактата Дијалектички антибарбарус (1939) сукобљава се са Партијом, те рат проводи у изолацији. После Другог св. рата постепено постаје личност са све већим друштвеним ауторитетом. Од на челу Југословенског лексикографског завода, ру- In February 17 th 1917, in a tavern in Požega, Miroslav Krleža notes down in his diary the following thoughts: What is progress, does it even exist? ( ) This mysterious phrase appeared, just a few days ago, so to say, and people who believe in that image are called the Progressives. As if there were a wheel of some kind of Heavenly Chariot that rolls the historical roads and advances further and further. Whither? Maybe these thoughts were exactly what he had in mind that same, still wartime year, when he started writing Christopher Columbus, drama about the last stormy night before the discovery of the New Land, which the Admiral s ship Santa Maria has been sailing towards. This so called tragedy of the genius, where the vision of an individual is opposed to greed, cruelty, madness and dread of the crowd, where the furious, ecstatic rhythm of the collective is counterpointed with the muted appearance of the dreamer Admiral, tries to answer the question: Whither? which is still current, as well as it was in, now already bygone, (From the programme of the play) Miroslav Krleža (Zagreb, ) Author A poet, novelist, essayist, playwright and a story writer, Krleža comes from a family of clerks. He received his primary education in Zagreb, going on to the cadet school in Pécs, followed by the military academy in Budapest. During the Balkan Wars, he defected to Serbia twice intending to join the Serbian army as a volunteer, but was dismissed. He spent some time during World War I in Galicia (1916) and later in the Carpathians and in Zagreb, in hospitals and barracks in the rear. He made his literary debut with poetry in 1914, and his first poetry books were published during World War I (Pan, Three Symphonies). Between the wars he lived as a professional writer in a constant conflict with the ruling regime, and was criticised for his aesthetic and ideological attitudes even by the Communist Party whose member he was from He either started or edited literary magazines Plamen (The Flame, 1919, with August Cesarec, banned after 15 issues), Književna republika (Literary Republic, ), Danas (Today, 1934, with Milan Bogdanović), Pečat (Seal, started at the beginning of 1939, discontinued in 1949 after several bans). Upon the establishment of the Ustashi government his books were banned and he was arrested several times. For his treatise Dialectical Antibarbarus (1939) he got into a conflict with the Party, so he spent the war in isolation. After World War II he gradually gained more and more social prominence. From 1950 he was the head of the Yugoslav Lexicographical Institute, leading the project of publishing the Encyclopaedia of Yugoslavia and other encyclopaedic editions. He was close to the ruling Party and Tito, at the 117

117 ководи радом на издавању Енциклопедије Југославије и других енциклопедијских издања. Близак владајућој партији и Титу, упоредо се бави књижевним радом покушавајући да споји политику и уметност и да живи ту синтезу као остварење своје слободе и своје моћи. Романи: Повратак Филипа Латиновића, На рубу памети, Банкет у Блитви, Заставе; Новеле: Хрватски бог Марс; Драме: Легенда (1913), Маскерата (1913), Салома (1913, довршена 1963), Краљево (1915), Кристофор Колумбо (1917), Микеланђело Буонароти (1918), Адам и Ева (1922), Голгота (1920), У логору, Вучјак (1923), Господа Глембајеви (1928), У агонији (1928), Леда (1931), Аретеј (1958); Поеме писане старим кајкавским наречјем Баладе Петрице Керемпуха. Откриће Новога свијета један је од многобројних испита зрелости на којима је ова наша посљедња, двије тисуће и четрнаест година стара цивилизација толико пута поклекнула. Спотакнула се. А камен спотицања увијек исти. У ствари, облутак. У ствари, куглица. Једна точкица у свемиру. Малени круг који све мијења у своју корист. Једно једино о. Оно О које отвара питање је ли успутно преименовање Кристофора у Користофора неизбјежна пратећа појава сваког путовања у Ново? Питање за сваког од нас. Вјерујемо ли, након свега што смо доживјели у тих двадесет стољећа, да је такав потхват могућ без тог малог, али пресудног изобличења? Питање тешко. Округло. Јер већ сам одговор на њега отвара нам или затвара уска врата у Ново, у свијет до којега се без вјетра вјере не може стићи ни најмоћнијим крстарицама и ледоломцима Старе земље. Колумбо младога Крлеже од оних је који знају одговор. И не боје се његових посљедица. Једна од препрека које га још чекају на његову путу засигурно је питање како опростити онима који га нису могли разумјети. Рене Медвешек Редитељ Рођен је у Великој Горици Дипломирао је глуму на Академији драмске умјетности у Загребу 1989, откад је и члан ансамбла Загребачког казалишта младих. Године био је сaоснивач ауторске групе Миг ока, у чијем склопу је неколико година касније започео ауторски и редитељски рад. Од поставио је низ представа у Загребачком казалишту младих (Хампер, Ч. П. Г. А., Брат магарац, Наш град, Врата до, Најбоља јуха! Најбоља јуха!, Човјек који је спасио Еуропу) и у другим хрватским и иностраним позориштима. Добио је многа признања за свој рад, а од предаје на Академији драмске умјетности у Загребу. same time working as a writer trying to unite politics and literature and live this synthesis as an actualisation of his freedom and his power. Novels: The Return of Philip Latinowicz, On the Edge of Reason, Banquet in Blitva, The Banners; Novellas: Croatian God Mars; Dramas: Legend (1913), Mascherata (1913), Salome (1913, finished in 1965), Kraljevo (1915), Christopher Columbus (1917), Michelangelo Buonarroti (1918), Adam and Eve (1922), Golgotha (1920), In the Concentration Camp, A Wolfhound (1923), Messrs. Glembay (1928), Leda (1931), Aretej (1958); Poems written in the old kajakavian dialect The Ballads of Petrica Kerempuh. Director The Discovery of the New World is one of the many tests of maturity, at which our last two thousand and fourteen years old civilization has tumbled so many times. It stumbled. And the stumbling block has always been the same. In fact, it is more of a pebble. A little ball. One little dot in the universe. A tiny circle that changes everything for its own benefit. One single o. An O that opens the question: is the casual renaming of Christopher to Greedstopher the inevitable accompanying phenomenon of every sail towards the New? That is a question for every one of us. Do we believe, after all that we have experienced during the past twenty centuries, that this kind of venture is possible without that small, though crucial distortion? A hard question. Round. The very answer to it opens up, or closes the narrow gate to the New, to the world that cannot be reached without the wind of faith, not even with the most powerful cruisers and icebreakers of the Old Land. Young Krleža s Columbus is one of those who know the answer. And they are not afraid of its consequences. One of the obstacles that still await him on his road is surely the question how to forgive those who couldn t understand him. Rene Medvešek Rene Medvešek was born in 1963, in Velika Gorica. He graduated from The Academy of Dramatic Art in Zagreb (B.A. in acting) in 1989 and thenceforth he has been a member of the Zagreb Youth Theatre ensemble. In 1991, he co-founded the artistic group Blink of an Eye (Mig oka), within which, a few years later, he began with playwriting and directorial work. Since 1996, he has staged a series of plays in the Zagreb Youth Theatre (The Bucket, Č. P. G. A., Brother Donkey, Our Town, Next Door, The best soup, the best soup!, The Man Who Saved Europe) and other Croatian and foreign theatres. He has received many awards for his work, and he has lectured at The Academy of Dramatic Art in Zagreb since

118 Критика Critique Велебни Медвешеков Крлежа Насред велике позорнице окружене црним засторима гурнута је мала макета Колумбове лађе. Уз повремени ударац по бубњу Сретена Мокровића као једног од вицеадмирала на сцени се један по један појављују Крешимир Микић као насловни јунак, остали чланови Адмиралске фаланге (Зоран Чубрило, Маро Мартиновић), Морнари (Пјер Меничанин, Дамир Шабан, Филип Нола, Кристијан Угрина) и Робови (Данијел Љубоја, Франо Машковић, Јасмин Телаловић, Петар Левентић) додајући с пажњом и љубављу бродић један другоме у руке, исказујући му неизмјерну приврженост. У ингениозној сценографији Тање Лацко открива се како брод као метафора путовања према Новоме никада није по људској мјери, јер ће убрзо постранце спуштени дебели конопи читаву позорницу претворити у огроман простор брода у којем се својом недовољном величином губе људи (не само глумци него и публика, јер је црнина завјеса које уоквирују сцену визуално повезана с тамом гледалишта). Тај дојам појачава и врло добро осмишљено обликовање свјетла Александра Чавлека које својим шкртим млазевима са стропа наглашава таму у којој се нашао брод, али и таму у унутрашњости пловила што постаје слика духовног мрака у којем су судионици ове младалачке Крлежине експресионистичке једночинке. И као што Колумбове визије не могу освијетлити њихове животе тако ни повремени блијескови свјетла ни бијела тканина која асоцира на једра не могу обасјати њихову свакидашњицу нити им пружити неку њима примјерену приземну задовољштину за муку дуготрајне пловидбе која је исцрпила не само њихове залихе него и вјеру да их на крају тог пута у Ново чека намира њихове похлепе. Због тога долази до побуне у којој се иначе међусобно супротстављени Морнари и Робови удружују да би свргнули и убили адмирала који их је по њиховом мишљењу преваром повео према Новом које би их требало обогатити. Функционални костими Дорис Кристић надахнуто усклађени с идејама представе означавају их као типичне раднике (а не морнаре), руљу коју Колумбо презире, али без које не може остварити своју потрагу за Новим свијетом негдје међу звијездама. Они су тек примитивна маса која тежи приземним задовољствима, а њезину аморфност нијансирају тек сјајни глумци својим разнородним глумачким особностима које дају назнаке цјеловитијих личности којима ипак колективизам ограничава посебност. Зато се не успијевају артикулираније изразити ријечима, па ће њихов сукоб с визионаром Колумбом бити ефектно исказан и покретом и ритмички детаљно разрађеним и врхунски осмишљеним ударањем не The Magnificent Medvešek s Krleža In the midst of the big stage, surrounded by red curtains, a small scale model of Columbus ship is placed. With the occasional shot at the drum by Sreten Mokrović, one of the vice-admirals, one by one, Krešimir Mikić, as the hero from the title, the other members of Admiral s phalanx (Zoran Čubrilo, Maro Martinović), Sailors (Pjer Meničanin, Damir Šaban, Filip Nola, Kristijan Ugrina) and Slaves (Danijel Ljuboja, Frano Mašković, Jasmin Telalović, Petar Leventić), appear on the stage, passing the little boat from one to another with love and care, expressing their immense affection towards it. The ingenious set design by Tanja Lacko, reveals to us that the boat, as a metaphor for sailing towards the New, is never commensurable with man, since the ropes that hang on the sides will lower and turn the whole stage into an enormous space of the ship, where people are lost due to their unsatisfactory dimensions (not only actors, but also the audience, since the black curtains that frame the set are visually connected with the darkness of the auditorium). That impression is intensified by the very well-designed lighting by Aleksandar Čavlek, which emphasizes the darkness of where the boat is placed with its sparse streams from the ceiling, but also expresses the darkness of the inside of the ship, which becomes a representation of the spiritual darkness that pervades the participants in this expressionist one-act play by young Krleža. Even the Columbus visions cannot illuminate their lives any more than the occasional flashes of light nor the white cloth that reminds of the sails, they cannot illuminate their everyday life nor provide them a proper ground floor compen- 119

119 само по бубњу него и по бачвама и даскама за што је заслужан Матија Антолић који је складао и неколико изнимно дојмљивих сонгова. Заправо су ти сонгови које започиње Колумбо, а прихваћа маса и једино мјесто на којем они успостављају комуникацију, иако се ни ту не разумију него их адмирал манипулира обећањима на њиховој разини. Занимљиво је да су ти сонгови углавном пригушени и по јачини звука потпуна супротност буци коју развија бубњање као главни исказ масе. Већ и тиме, али и начином редатељског успостављања односа између говора, глазбе и покрета Медвешек мајсторски води представу према облику врло оригиналног ораторија. Крлежин темељни сукоб између генија (којем је писац придао многа својства за која је вјеровао да их и сам посједује) и примитивне масе (коју је Крлежа много мање цијенио но што би се од човјека његових идеолошких опредјељења очекивало) Медвешек (у сурадњи с драматургињом Јеленом Ковачић) интерпретира изразито самосвојно, понекад се и удаљујући од ауторових замисли. Код њега је Колумбо у сугестивној интерпретацији сјајног Крешимира Микића мање страствени визионар, а више контемплативац, па чак и симбол духовности супротстављене примитивизму гомиле. Таквом протагонисту није потребна Крлежина снажна сценска појава Непознатог као особе надљудских способности, знања и мудрости која искушава размаханог генија, па Непознати постаје (Микићев) глас из звучника, други дио особности Колумба који сам са собом расправља властите двојбе и сумње. Изванредно користећи доприносе врсних сурадника Рене Медвешек је у сурадњи с изнимним мушким глумачким ансамблом ЗКМ-а поступно откри- sation for the tormenting and long-lasting sailing, which depleted not only their supplies, but their faith in satisfying their greed in the end of their sailing towards the New. Therefore, a rebellion breaks out, in which the otherwise conflicting Sailors and Slaves collaborate to depose and kill the Admiral who, from their perspective, has fraudulently lead them towards the New that should, supposedly, make them rich. Functional costumes by Doris Krstić are inspiringly harmonized with the ideas of the play, and designate them as typical workers (not sailors), the mob despised by Columbus, though without them he cannot achieve his quest for the New world, somewhere among the stars. They are only a primitive mass that strives for superficial pleasures, and its shapelessness is tinged only by the brilliant actors with their diverse acting personalities which give the indications of more complete personalities, whose distinctness, though, is limited by collectivism. That s why they fail to express eloquently through words, so their conflict with the visionary Columbus will be effectively expressed by both movement and rhythmically detailed and excellently designed beating, not only the drums, but also the barrels and planks, for which all the credit goes to Matija Antolić, who also composed some very impressive songs. In fact, those songs that are started by Columbus and are accepted by the crowd are the only place where they establish mutual communication, though they still don t understand each other, but the Admiral is manipulating them with his promises. It is interesting that those songs are mostly muffled and totally in contrast with the volume of the noise made by the drums, as the main means of expression of the crowd. That already, though also the directorial establishing of the relationship between the speech, music and movement, proves Medvešek s mastery in leading the play towards the form of a highly original oratory. Krleža s fundamental conflict between the genius (to whom the writer attributed many features, which he believed himself to have possessed) and the primitive crowd (which was much less appreciated by Krleža, despite his ideological commitments) is interpreted by Medvešek (in collaboration with the dramaturge Jelena Kovačić) very autonomously, sometimes even departing from the author s ideas. His Columbus (with the suggestive interpretation by Krešimir Mikić) is a less passionate visionary and more of a contemplative and even a symbol of spirituality in opposition to the primitivism of the crowd. That kind of a protagonist doesn t need Krleža s strong stage appearance of the Unknown, as a person with superhuman abilities, knowledge and wisdom that tempts the flamboyant genius, therefore the Unknown becomes the voice (by Mikić) from the speakers, the second part of Columbus personality, who discusses his own doubts and suspicions with himself. Remarkably profiting by the contributions of his collaborators, Rene Medvešek, in collaboration with the exceptional male acting ensemble of Zagreb Youth Theatre, gradually discovered those layers of meaning of Christopher Columbus, that were not so evident in some earlier interpretations, and achieved to give a 120

120 вао и оне значењске слојеве Кристофора Колумба који нису били очити неким ранијим тумачењима, те остварио врхунску представу која је врло увјерљиво показала како ране Крлежине драме, често у сјени његових зрелих остварења, представљају чак и инспиративнији потицај за истраживања новог казалишног изричаја којему је Рене Медвешек у нас један од најзначајнијих представника. Томислав Курелец (KAZALIŠTE.hr, ) Крлежа за памћење Био сам назочан на представи која је играна на Дубровачким љетњим играма, на једрењаку Санта Марија. Крлежину легенду Кристофор Колумбо тада је поставио каризматични хрватски редатељ Георгиј Паро. То је било на Дубровачким љетњим играма казалишно-туристички спектакл озбиљних театарских вриједности, са Божидаром Бобаном, као легендарним Адмиралом. Деценијама послије, јер Парова представа је играна на релацији између Дубровника и Локрума 1973, два млада човјека, обојица глумци, али један у функцији редатеља, Рене Медвешек и Крешимир Микић, чаролијским театарским сплином окупали су позорницу и гледалиште, данас најзначајнијег хрватског театра, Загребачког казалишта младих, правећи потпуно различиту, стилски и естетски сценску цјелину, темељем Крлежиних поетских сферилија Оно што представом Ренеа Медвешека доминира и понад свега узбуђује комплетно гледалиште је просто невјеројатан спој неке врсте епског театра и поетског театра, са финим меланжеом који обухвата све призоре Кристофора Колумба кроз глазбену драматургију, тако постављену да изискује бар пет (!!!) пљескова на отвореној сцени, који се нису, нажалост, десили, из разлога неуке театарске публике која је била на овој представи. Не би ову представу о пијаној пловидби према новом свијету, датој у стишаној гами и кроз сценски минимализам, у проведби редатељских накана било могуће тријумфално извести без глумаца чија имена ваља запамтити: Зорана Чубрила, Мара Мартиновића, Пјера Меничанина, Дамира Шабана, Филипа Ноле, Кристијана Угрине, Данијела Љубоје, Франа Машковића, Јасмина Телетовића и Петра Левентића. Наравно, Медвешеков сигуран адут био је, прије свега, Крешимир Микић, који је свог Адмирала дао у ларго стишаној гами, са убједљивошћу која импонира. Ништа мање јарку интерпретацију не биљежи Сретен Мокровић, који је у овој представи показао и доказао глумачки персоналитет темпиран на двије темељне вјештине, оној глазбеној (сјајно вођење глазбене драматургије уз бубњање и одређивање ритма догађања на позорници), те оној глумачкој, у којој је овај глумац средње генерације, још једанпут, демонстрирао раскош суптилних нијанси глумачког позиционирања улоге у адsuperb play that showed how Krleža s early dramas, often in the shade of his more mature works, represent even more inspirational encouragement for exploring the new theatrical expression, with Rene Medvešek as one of its most important representatives. Tomislav Kurelec (KAZALIŠTE.hr, 24 th November 2014) Krleža to remember I was present at the play that was performed at the Dubrovnik Summer Festival on the sailboat named Santa Maria. Christopher Columbus by Krleža was staged by the charismatic Croatian director Georgij Paro. That was a theatrical-sightseer spectacle at the Dubrovnik Summer Festival of a serious theatrical value, with Božidar Boban as the legendary Admiral. Decades later, since Par s play was played on the relation between Dubrovnik and Lokrum in 1973, two young men, both actors, though one as the director, Rene Medvešek and Krešimir Mikić, with a magical theatrical spleen, indeed washed out the stage of today s most significant Croatian theatre the Zagreb Youth Theatre, grounding Krleža s poetic vision in a totally different stage, stylistically and aesthetically. What dominates Medvešek s play, and above all excites the whole auditorium, is an amazing combination of epic and poetic theater, with a fine mélange which encompasses all of the scenes of Christopher Columbus through the musical dramaturgy, setting of which requires at least five (!!!) applauses on the open stage, though, unfortunately, that did not occur, because of the ignorant audience that saw this play. This play about the drunken sail toward the new world, in silent gamut and minimalistic stage, couldn t have possibly been such a triumph without the actors whose names are worth remembering: Zoran Čubrilo, Maro Martinović, Pjer Meničanin, Damir Šaban, Filip Nola, Kristijan Ugrina, Danijel Ljuboja, Frano Mašković, Jasmin Telalović and Petar Leventić. Of course, Medvedšek s trump card was, above all, Krešimir Mikić, who gave his Admiral in a silent gamut largo, with an impressive weight. Sreten Mokrović gave a very convincing interpretation as well, he demonstrated and proved his acting personality, which is based on the two grounding skills, the musical one (great leading of the music dramaturgy with drumming and determining the rhythm of the events on the stage), and acting one, where this middle-aged actor, once more, demonstrated a grandeur of subtle nuances of positioning his role in the Admiral s phalanx. This play has a high level of stylistic means, from the pure epic theatre, to the subtle poetic substantiality, to which largely contributed Doris Kristić, the costume designer, who created a non-pathetic, almost negligible and simple costume some kind of working suits, with some brilliant details (especially on the Admiral s costume, then the red hat on one of the members of the phalanx...). An excellent collaborator the director has found in the composing 121

121 миралској фаланги. Успјеху ове представе, која варира широки ступањ стилских средстава од чистог епског театра до суптилне поетске садржајности достојанствен обол дала је костимографкиња Дорис Кристић, креирајући непатетичан, готово занемарујуће једноставан костим неку врсту радне одјеће, са бриљантним детаљима (посебно на костиму Адмирала, затим црвеној капи једног од чланова фаланге ) Одличног сурадника редатељ је имао у складатељској магији Матије Антолића, који је изимагинирао глазбену срчику представе, а четири сонга била су хипнотско инфицирајуће ударности на чула и елементарну осјетилност сваког гледатеља. Сценографски оквир начињен је тек од неколико упечатљивих конопа, три назнаке бијелог једра и неке врсте црвене вертикалности. У драматургији Јелене Ковачић осјетило се да њена идејност респектира сувремено осјећање свијета, градирано у мјери класног ангажмана са јасним порукама за сувремено живљење на овим просторима, са фарсичним одношајима према појединим проживљеним епохама на овим просторима, са јасним односом према потпуној занемарености потчињених у свијету и потпуној глорификацији мале скупине оних који стварно владају свијетом. Ова представа, у којој глумци, сви до једног, демонстрирају врхунску глуму, врхунску музикалност, заједничку, готово завјереничку енергију, која је давно ишчилила из наших театара, враћа Крлежину легенду на позорницу у свијетлу изнимно јарких метафора које агирају и реагирају на сувремену друштвену и политичку збиљу, не само Хрватске, него ширих простора региона. Градећи своју редатељску поетику на тоталном минимализму упорабе сценских знакова и средстава, Рене Медвешек је својих дванаест глумаца варирао у потезима између гомиле и појединца, у којем се суставу појединац надмеће са фалангом, али изнимно страсно, а минималистичким средствима остварено побјеђује коб, познатог, кроз повјест, односа појединца и масе!!! Ова представа је парадигматска, не само за једно смирено, тихо, поетично читање легенде Мирослава Крлеже, већ прије свега за један довољно асоцирајући, сувремено хуморан и црнохуморно оперважен театарски склад у којем глумачка ријеч, изговарана ријетко прецизно и моћно, глазбени кликтаји, произвођени од глумачке дружине, мистични звук (са врпце) и коначно укупна колективна експресија неке врсте епског театра доносе на загребачку позорницу зачуђујућу представу!!! Градимир Гојер magic of Matija Antolić, who created the musical heart of the play, and the four songs were hypnotically infective impacts on the senses of every viewer. The frame of the stage was made of only a few distinct ropes, three hints of white sails and some kind of a red verticality. It could be felt in the dramaturgy by Jelena Kovačić that her imaginative approach respects the modern view of the world, stratified to the extent of the classical engagement with clear messages for modern life in this region, treating certain historical periods in this region farcically, with a clear relation towards the complete neglect of the inferior and complete glorification of a small group of those who really rule the world. This play, in which the actors, every single one, demonstrate their superb acting, superb musicality, mutual and almost conspiring energy that has disappeared for a long time from our theatres, brings the legend of Krleža back on the stage in light of extremely vivid metaphors which act and react upon the modern social and political reality, not only in Croatia, but also in the broader region. Building his directorial poetics on a total minimalism of stage signs and resources, Rene Medvedšek swung his twelve actors in strokes between the crowd and the individual, where the individual competes with the phalanx, with extreme passion, where the fate of the well-known historical relation between the individual and the crowd wins!!! This play is paradigmatic, not only for a calm, solemn and poetical reading of the legendary Miroslav Krleža, but, above all, for a modern, humorous and darkly humorous theatrical harmony, where the actor s word, seldom spoken, precisely and powerfully, musical howls, made by the acting ensemble, mystical sound (from the tape) and finally the whole collective expression of some sort of an epic theatre, bring a very astonishing play on the Zagreb stage!!! Gradimir Gojer 122

122 2. јун Мирослав Крлежа ВУЧЈАК Хрватско народно казалиште Загреб (Хрватска) Miroslav Krleža A WOLFHOUND Croatian National Theatre Zagreb (Croatia)

123 Режија: ИВИЦА БУЉАН Драматург: ВЛАХО БОГИШИЋ Композитор: МИТЈА ВРХОВНИК СМРЕКАР Сценограф: АЛЕКСАНДАР ДЕНИЋ Костимографкиња: АНА САВИЋ ГЕЦАН Дизајн свјетла: СОН:ДА Ансамбл представе Лица предигре Полуган: БОЈАН НАВОЈЕЦ Др Златко Стрелец: НИКША КУШЕЉ Венгер-Угарковић: ЛИВИО БАДУРИНА Шеф-редактор: ДАМИР МАРКОВИНА Шипушић: ИВАН ГЛОВАЦКИ Коректор: АЛЕН ШАЛИНОВИЋ Крешимир Хорват: СИЛВИО ВОВК Лица првога, другога и трећега чина Крешимир Хорват: СИЛВИО ВОВК Маријана Маргетићка: АЛМА ПРИЦА Ева: НИНА ВИОЛИЋ Јурај Кучић: ГОРАН ГРГИЋ Вјекослав Хадровић: СЛАВКО ЈУРАГА Пантелија Црнковић: МИЛАН ПЛЕШТИНА Митар: КРИСТИЈАН ПОТОЧКИ Лукач: ФРАЊО КУХАР Грга Томерлин: ДУШАН БУЋАН Старац: СИНИША ПОПОВИЋ Переков Јуро: ИВАН ГЛОВАЦКИ Лазар Маргетић: ДРАГАН ДЕСПОТ Евина мати: АНА БЕГИЋ Лица интермеца Невјеста: МАРИЈА ШЕГВИЋ Отац: СЛАВКО ЈУРАГА Мати: АНА БЕГИЋ Венгер-Угарковић: ЛИВИО БАДУРИНА Шеф-редактор: ДАМИР МАРКОВИНА Полуган: БОЈАН НАВОЈЕЦ Полуганова жена: ИВА МИХАЛИЋ Маријана Маргетићка: АЛМА ПРИЦА Златко Стрелец: НИКША КУШЕЉ Келнер Јуро: ГОРАН ГРГИЋ Грга Томерлин: ДУШАН БУЋАН Певачи: СИНИША ХАПАЧ, ВИТОМИР МАРОФ, ТВРТКО СТИПИЋ Плесач: ХАСАН АВАД Фото: Мара Братош Director: IVICA BULJAN Dramaturge: VLAHO BOGIŠIĆ Composer: MITJA VRHOVNIK SMREKAR Set designer: ALEKSANDAR DENIĆ Costume designer: ANA SAVIĆ GECAN Light design: SON:DA Cast Foreplay cast Polugan: BOJAN NAVOJEC Dr Zlatko Strelec: NIKŠA KUŠELJ Venger-Ugarković: LIVIO BADURINA Chief sub-editor: DAMIR MARKOVINA Šipušic: IVAN GLOWATZKY Sub-editor: ALEN ŠALINOVIC Krešimir Horvat: SILVIO VOVK The first, second and third acts cast Krešimir Horvat: SILVIO VOVK Marijana Margetić: ALMA PRICA Eva: NINA VIOLIĆ Juraj Kučić: GORAN GRGIĆ Vjekoslav Hadrović: SLAVKO JURAGA Pantelija Crnković: MILAN PLEŠTINA Mitar: KRISTIJAN POTOČKI Lukač: FRANJO KUHAR Grga Tomerlin: DUŠAN BUĆAN Old Man: SINIŠA POPOVIĆ Perekov Juro: IVAN GLOWATZKY Lazar Margetić: DRAGAN DESPOT Eva`s mother: ANA BEGIĆ Intermezzo cast Bride: MARIJA ŠEGVIĆ Father: SLAVKO JURAGA Mother: ANA BEGIĆ Venger-Ugarković: LIVIO BADURINA Chief sub-editor: DAMIR MARKOVINA Polugan: BOJAN NAVOJEC Polugan`s wife: IVA MIHALIĆ Marijana Margetić: ALMA PRICA Zlatko Strelec: NIKŠA KUŠELJ Waiter Juro: GORAN GRGIĆ Grga Tomerlin: DUŠAN BUĆAN Singers: SINIŠA HAPAČ, VITOMIR MAROF, TVRTKO STIPIĆ Dancer: HASSAN AWAD Photo: Mara Bratoš

124 Редитељ Director Коју верзију Вучјака постављате у ХНК? Задњу редактуру текста. Одабир је амблематски за Драму ХНК какву видимо Дубравка Вргоч и ја. Вучјак је поглед у наше просторе кроз турбулентна времена, али и небрушени дијамант који је у својој несавршености прелијеп, јер глумцима нуди дивљи материјал, толико сувремен да подсјећа на најбоље данашње сценарије. У Љубљани сте режирали интегралну верзију Господе Глембајевих. Хоће ли с Вучјаком бити тако? Своје представе стварам у крлежијанској хистерији између авангарде и психоаналитичког реализма. Занима ме казалиште драме и перформанса, а с друге стране, археологија текста. Одабир Глембајевих и Вучјака може дјеловати као бијег од садашњости. Крлежа је лијевим политичким ангажманом и литерарним експериментима обиљежио XX стољеће у Хрватској од расапа Аустро-Угарске, преко Краљевине до Титове Југославије. Вучјак је брехтијански спој епске драме са психологијом каснијег раздобља. Вибрира између романтизма Крешимира Хорвата и неуроза градског и сеоског друштва којим управљају анимални инстинкти. Мотив усамљеног бунтовника проведен је кроз мелодраму, кримић, све до социјалне драме. Глембајеве сам поставио интегрално, Вучјака смо функционално скратили. Сценографију ради Александар Денић и представља универзално мјесто попут Твин Пикса са страстима, интригама, пријеварама и убојствима Вучјак је праизведен 30. просинца 1923, у ХНК. Хоће ли датум ваше премијере бити једина сличност с том Гавелином представом? Хорват бјежи из мреже немогућег каоса на село, гдје кани разријешити своју неурозу, али тек тамо га проблеми ударају у рудиментарном облику. Крлежа пише Наше је село Централна Азија, кметовски менталитет. Све започиње лешом у хаустору новинске редакције. У Вучјаку харају зеленокадераши, догодило се убојство у млину, говори се о Маријаниним поганским оргијама. Вучјак је еклектичан, пучка еротска драма какву познајемо код Фасбиндера, прича из новинске редакције и енигматичног сна. Играмо задњу верзију текста с Евом која убија Пантелију и одводи Хорвата у Америку. Апсолутно је тарантиновска. (интервју водио новинар Денис Дерк, Вечерњи лист) Which version of A Wolfhound are you staging at the CNT? The last revision of the text. The choice is emblematic of how Dubravka Vrgoč and I see the CNT Drama. A Wolfhound offers a view of our region through turbulent times, as well as a diamond in the rough that is beautiful in its imperfection, because it offers to the cast a wild material, so contemporary that it is reminiscent of the best of today s playscripts. In Ljubljana, you directed an integral version of Messrs. Glembay. Is it going to be the same with A Wolfhound? I create my performances in the Krležian hysteria between the avant-garde and psychoanalytic realism. I m interested in the theatre of drama and performance, and on the other hand, in the archaeology of text. The choice of Messrs. Glembay and A Wolfhound can seem as an escape from the present. By his leftist political engagement and literary experiments, Krleža marked the 20th century in Croatia from the disintegration of the Austro-Hungarian Empire through the Kingdom to Tito s Yugoslavia. A Wolfhound is a Brechtian blend of epic drama and the psychology of the later period. It vibrates somewhere between the romanticism of Krešimir Horvat and the neuroses of urban and rural society governed by animal instincts. The motif of a lone rebel has been put through melodrama and mystery, all the way to social drama. I staged Messrs. Glembay as an integral play, while A Wolfhound was functionally shortened. The stage design is made by Aleksandar Denić and it is a universal place like Twin Peaks with its passions, intrigues, betrayals and murders... A Wolfhound had its world premiere on 30 th December 1923 at the CNT. Will your premiere date be the only similarity with the Gavella s performance? Horvat escapes from the network of impossible chaos to the country, where he intends to resolve his neurosis, only to be faced with the problems in their rudimentary form there. Krleža writes, Our village is Central Asia, serfdom mentality. It all starts with a corpse in the hallway of a newspaper s offices. In A Wolfhound, the place is ravaged by the WWI army deserters, a murder happened at the mill, people talk about Mariana s pagan orgies. A Wolfhound is an eclectic, people s erotic drama such as known to us from Fassbinder, stories from the newspaper offices and an enigmatic dream. We re playing the latest version of the text with Eva killing Pantelija and taking Horvat to America. It is absolutely Tarantinolike... (Interview with journalist Denis Derk for Večernji list) 125

125 Ивица Буљан Ивица Буљан рођен је 29. марта у Сињу. Студирао је политичке науке, а дипломирао француски језик и компаративну књижевност на Свеучилишту у Загребу. Као позоришни критичар радио је у Полету, Старту, Слободној Далмацији и Ферал Трибјуну. Режира од када је у Љубљани инсценирао Име на врху језика Паскала Кињара. Заокупљају га драматичари-песници Марина Цветајева (Федра, Младић), Пјер Паоло Пазолини (Пилад, Свињац, Рибица), Хајнер Милер (Медеја материјал, Квартет, Macbeth after Shakespeare, Женска комедија), Роберт Валсер (Schneewittchen), Елфриде Јелинек (Драме принцеза, Бамбиленд, Збогом, Џеки), Мирослав Крлежа (Кристофор Колумбо, Господа Глембајеви, Краљево, Вучјак), Бото Штраус (Једна и друга), Херве Жибер (Младо месо), Ања Хилинг (Туга црна звијер), Јукио Мишима (Мадам де Сад), Данило Киш (Гробница за Бориса Давидовича). Режирао је текстове Филипа Шоваговића, Иване Сајко, Зденка Месарића, Дубравке Угрешић, Дамира Каракаша. Бернар Мари- Колтес је у средишту његовог ауторског занимања (Ноћ тик пред шумама, Повратак у пустињу, Борба црнца и паса, Дан уморстава у причи о Хамлету, Марш, Пијани процес, Sallinger, Западно пристаниште, У самоћи памучних поља, Роберто Цуко, Nickel Stuff). Режирао је у Словенији, Литванији, Француској, Мађарској, Португалији, Белгији, Русији, Црној Гори, Обали Слоноваче, Италији и Србији. Представе су му гостовале на важним међународним фестивалима. Директор Драме Хрватскога народног казалишта у Сплиту био је од до Саоснивач је Мини театра у Љубљани и Фестивала свјетскога казалишта у Загребу. Покренуо је уметничку организацију Ново казалиште. Гост предавач на позоришним академијама у Рену и Сент-Етјену у Француској. Добитник је више Борштникових награда за најбоље представе у Словенији, Стеријине награде, Вјесникове награде Дубравко Дујшин, награда Бранко Гавела, Петар Бречић, медаље града Хаване. Добитник највишег признања Републике Словеније на подручју уметности, награде Прешернове закладе за изведбене уметности. Носилац је Одликовања витеза реда уметности и књижевности Владе Француске Републике. Реч управнице У повијесним маглама времена чија се страдања протежу до дана данашњега, стотину година послије, Еуропа се, готово с носталгијом, присјећа године Испрва Велики, а потом Први свјетски рат, издвојен из заборава, постаје данас опсесивном темом еуропске сувремености, темом због које се управо Ivica Buljan Ivica Buljan was born on March 29 th 1965 in Sinj. He studied Political Science, French and Comparative Literature at the University of Zagreb. He worked as a theatre critic for the magazines Polet, Start, Slobodna Dalmacija and Feral Tribune. His theatre directing career began in 1995, when he staged Pascal Quignard's The Name on the Tip of the Tongue in Ljubljana. His special interests include playwright-poets such as Marina Tsvetaeva (Phèdre, Young Man), Pier Paolo Pasolini (Pilad, The Pigsty, The Little Fish), Heiner Müller (Medea Material, Quartet, Macbeth after Shakespeare, Women's Comedy), Robert Walser (Snow White), Elfriede Jelinek (The Drama of the Princesses, Bambiland, Goodbye, Jackie), Miroslav Krleža (Christopher Columbus, The Noble Glembays, Kraljevo, Vučjak), Botho Strauss (The One and the Other), Hervé Guibert (Fresh Meat), Anja Hilling (Black Beast Sorrow), Yukio Mishima (Madame de Sade), Danilo Kiš (A Tomb for Boris Davidovich). Buljan has directed the texts of Filip Šovagović, Ivana Sajko, Zdenko Mesarić, Dubravka Ugrešić and Damir Karakaš. He is particularly interested in the works of Bernard- Marie Koltès (The Night Just Before the Forests, Return to the Desert, Black Battles with Dogs, The Day of Murders in the Story of Hamlet, La Marche, Drunken Process, Sallinger, Quay West, In the Solitude of Cotton Fields, Roberto Zucco, Nickel Stuff). Buljan has directed in Slovenia, Lithuania, France, Hungary, Portugal, Belgium, Russia, Montenegro, Ivory Coast, Italy and Serbia, and his plays have been performed at major European festivals. Ivica Buljan has worked as the director at the Croatian National Theatre of Split from 1998 to He co-founded the Mini Theatre in Ljubljana and the World Theatre Festival in Zagreb, and he has also started an artistic organization called The New Theatre. As a guest lecturer, he taught at theatre academies in Rennes and Saint-Etienne, France. He is a multiple-time winner of the Borštnik Award for the best plays in Slovenia. His other awards include Sterija Award, the Vjesnik Award, Dubravko Dujšin Award, Branko Gavella Award, Petar Brečić Award and City of Havana Award. In 2012, Ivica Buljan was awarded the highest accolade of the Republic of Slovenia in the field of art, the Prešern Foundation Award for performing arts. He is the holder of the Order of Arts and Letters of the French Republic. A Word by the Theater Manager In the historical mists of the time whose sufferings extend to the present day, a hundred years later, Europe recalls almost nostalgically the year First known as the Great War and then as the First World War, set aside from oblivion, today it becomes an obsessive theme of European modernity, a theme for which the very modernity is, in a repetitive sequence, challenged to answer some of the important questions that the history of the last hundred years has been unable 126

126 тој сувремености изнова, у репетитивном низу, постављају нека од битних питања на која повијест, у протеклих сто година, није изнашла не само исправне, него, чини се, никакве одговоре. И док неки повјесничари тврде да Први свјетски рат није никада ни завршио, препознавајући у овом времену фантомске трагове прошлости и ону неријешеност због које се у прошлом стољећу догодио још један свјетски и неколико такозваних локалних ратова, други, у присјећању на његове велике битке и исто тако велике губитке, по кронолошком реду нижу обљетничке датуме. У временској димензији постојања од стотине година, много се тога измијенило и попримило посве другачије облике, но по уклетим метафизичким законима много је тога заувијек успостављено те се, с готово незамјетним отклонима, увијек изнова понавља. Без крајњег разрјешења, потакнути не повијесним помирењима, већ расцијепима (понајчешће онима што трагично одјељују од логичнога), и сами смо свједоци да су се многе ствари које нам се догађају, заправо једном већ догодиле. Из тога искуственог низа произлази да свакодневно проживљавамо неке туђе, једном већ проживљене трауме. Литерарну утјеху данас, на тему Првога свјетског рата и повијесне немогућности да га окончамо, изналазимо у драмским писцима као што су Шницлер, Хофманстал, Крлежа Деведесет једну годину након што је на позорници овог театра премијерно изведен, Крлежин Вучјак враћа се на њу, не како бисмо реконструирали једно вријеме и несретне судбине у њему, него како бисмо се сусрели с истим и како бисмо у том пријеносу препознали што нас данас дијели, а што приближава том наизглед имагинарном Вучјаку. Дубравка Вргоч Критика to provide answers for, not only the correct ones but as it seems no answers at all. While some historians claim that the First World War has never ended, recognizing in our time the phantom traces of the past and the lack of resolution which caused another world war and several so-called local wars in the last century, others make a string of anniversary dates in the chronological order, remembering its great battles and equally great losses. In the time dimension of a hundred years, a lot has changed and assumed completely different forms, but the foredoomed metaphysical laws have much of it established forever and, with almost imperceptible deviations, repeated again and again. Without a final resolution, encouraged not by historical reconciliations, but gaps (generally those that separate the tragic from the logical), we ourselves are witnesses of the fact that many things that happen to us have actually happened before. From this line of experiences it follows that we relive some other people s already experienced traumas every day. We find our literary consolation today in regard to the First World War and the historical inability to end it in playwrights such as Schnitzler, Hofmannstahl, Krleža... Ninety-one years after its premiere on the stage of this theater, Krleža s A Wolfhound returns to it, not to help us reconstruct a time and the unfortunate destinies in it, but to be faced with the same and to help us recognize in this transition what separates us today and what brings us close to this seemingly imaginary Wolfhound. Dubravka Vrgoč Critique First of all, Miroslav Krleža is our classic and his texts should be played as integral versions. Because who will if we do not? Ivica Buljan is among the few, if not the Прије свега, Мирослав Крлежа наш је класик и његове текстове морали бисмо играти интегрално. Јер тко ће ако ми нећемо? Ивица Буљан међу ријеткима је, ако не и први, који је ово иначе веома извођено Крлежино дјело изнио на сцену од зареза до зареза. ( ) Увријежило се мишљење како је посриједи тзв. пријелазан комад, у којем Крлежа одустаје од младеначке експресионистичке диверзије и почиње писати за публику. Експресионизам одају симболична имена ликова: Ева, Марија(на), Хорват, Лазар; експресионистички је и Intermezzo furioso уклопљен у трећи чин као Бјесомучноскандалозни сан Крешимира Хорвата, а већина осталога било је тражење старих схема из драматургије 19. стољећа у некаквом тад новом руху. Све је дакле то редатељ препознао, и уважио, те стилизирао цијело збивање у помало хумористичан игроказ, који међутим остави на концу отворена 127

127 озбиљна питања на озбиљан начин. Ликови на сцени наглашено комуницирају физичким гестама. Као да је посриједи каква игра реализираних метафора, Крешимира Хорвата баш сви с којима долази у контакт ударају и нагуравају и дијеле му триске. Уводни призори чинова гарнирани су пак ведром глазбом Митје Врховника Смрекара, па истодобно тече сценски говор и сценска музика и ствара се напетост управо као у тв-новели. Такав дакле намјерни рекао бих лудизам износи на јаву још једну никад досад размотрену димензију овога текста. Он је, наиме, кад се ето прикаже овако наивно, заправо конзервативан, рекли бисмо аустро-носталгичан. Јер све то лудирање има и своју другу страну. Двије највеће карикатуре у панорами ликова, Венгер-Угарковић и Лазар Маргетић, заправо су и једини позитивни ликови. Обојица су вјерници, досљедни идеалисти, први католик, слободни мислилац, а други православац миротворац по моделу Толстојеву. Венгер Угарковић је будала, наивац утолико више што је свијет око њега покваренији, а овај други, Лазар, из Русије ето поткрај Првога свјетског рата није донио Лењина него Толстоја! Крлежа у овоме дјелу отворено исмијава идеал села, руга се револуцији међу окрутним дојучерашњим кметовима, лукавим и похлепним, а држава, Аустро-Угарска, ту је немоћна, јер да се растјерају побуњеници нису јој довољна два жандара него би требало, како каже Пантелија Црнковић, стари добри аустро-угарски пандур, довести батаљуне. ( ) Нина Виолић као Ева преузела је емоцију и форте цијелог збивања на себе у трећем чину, као што је то учинила Алма Прица као Маријана Маргетићка у првом чину. И једна и друга снажне су жене. Маријану се обично приказивало као паћеницу, а Алма Прица оформила је страствену и виталну фигуру која се неће дати сломити ни под каквим притиском Ева Нине Виолић пак је груба, још виталнија, не баш паметна али first, to have staged this rather frequently performed Krleža s work following every punctuation mark. (...) It has become a commonly accepted opinion that this is a so-called transitional play, in which Krleža gave up his youthful expressionist diversion and began writing for audiences. Expressionism is revealed in the symbolic names of the characters: Eva, Marija(na), Horvat, Lazar; another expressionistic feature is the Intermezzo furioso incorporated into the third act as an utterly scandalous dream of Krešimir Horvat, while most of the rest represents searching for the old schemes of the 19 th century dramaturgy in a form that was new then. The director has recognized and accepted all of this, and consequently styled the whole event in a somewhat humorous play, which, however, ultimately leaves serious questions open in a serious way. The characters communicate with emphatic physical gestures on the stage. As if it were a game of realized metaphors, Krešimir Horvat is being hit and jostled and given slaps by virtually everyone he comes into contact with. Yet, the opening scenes of the acts are garnished with cheerful music by Mitja Vrhovnik Smrekar, so stage speech and stage music run in parallel and create tension just like in a TV novella. Such a deliberate, I dare say ludism, brings to the reality yet another dimension of this text that has never been considered before. Namely, when it is shown in this kind of a naive way, it is actually conservative, we could say Austro-nostalgic. For all this frolicking has its other side. Two of the greatest caricatures in the panorama of the characters, Venger-Ugarković and Lazar Margetić, are in fact the only positive characters. Both are believers, consistent idealists, the former a Catholic, a free thinker, and the latter an Orthodox Christian peacemaker modeled after Tolstoy. Venger-Ugarković is a fool; even more a naïve in comparison with the meanness of the world around him, while the latter, Lazar, by the end of the First World War, has brought not Lenin but Tolstoy from Russia! In this work Krleža openly ridicules the ideal of the village, mocks the revolution among the cruel former serfs, cunning and greedy, while the state, the Austro-Hungarian Empire, is powerless in regard to this, because to drive the rebels away two gendarmes are not enough, but, as Pantelija Crnković, the good old Austro-Hungarian copper says, it would require bringing in battalions. (...) Nina Violić as Eva took over the emotions and the forte of events upon herself in the third act, the same as Alma Prica as Marijana Margetićka did in the first act. Both are strong women. Marijana has typically been portrayed as a martyr, but Alma Prica creates a passionate and vital figure who will not give up to any pressure... Eva played by Nina Violić is rough, more vital still, not very smart yet determined, actually quite mannish, superior, pragmatic. She uses sex more casually, she is interested in other things: primarily money, and all men are weaklings! 128

128 одлучна, заправо мушкобањаста, надмоћна, прагматична. Она се сексом користи више успут, друге њу ствари занимају, новац прије свега, а мушкарци су одреда слабићи! У ансамблу су се истакли Ливио Бадурина као Венгер Угарковић, који искрсава као интелектуално надмоћан аутсајдер, профињен и луцкаст истодобно, отмјени алкохоличар но који се опија и идеалима. Управо је изврстан Никша Кушељ као др Златко Стрелец, редакцијски циник из пролога, затим доминира Милан Плештина као Пантелија Црнковић. Дао је лик заправо доброћудног аустро-угарског наднаредника, нимало бруталног и нимало тријезног Одличан је и Драган Деспот као Лазар Маргетић. Из наводне Крлежине карикатуре Толстоја није начинио луђака него тек малко несретног занесењака којега би ипак ваљало за тренутак послушати. Драматургију потписује Влахо Богишић, стручњак за Крлежину текстологију, а изванредну сценографију потписује Александар Денић: рунд бина за три чина, која нуди знакове из десетих и педесетих година прошлог стољећа, затим седамдесетих и, најкасније, осамдесетих. С неонским натписом у прологу, који приказује оно данас. Слични су и костими Ане Савић Гецан: жандари носе шињеле какве су носили и пратитељи Mad Maxa Томислав Чадеж (Јутарњи лист, ) Док на крају редакцијског прелудија Вучјака на сцену пада мрак, а сјаје велика, црвена неонска свјетла с натписом На село!, чини се да млади Крешимир Хорват бјежи из пакла самог. Но, какав је то Крлежин пакао и што он данас нама значи, одговорила је ауторска и глумачка екипа новог Вучјака. ( ) Редатељ Ивица Буљан јасно показује како је и ово Крлежино дјело безвременско, како функционира стољеће након Првог свјетског рата, чијим се посљедицама бави. Буљан причу о младом и изгубљеном интелектуалцу који трага за неким бољим свијетом и бољим животом поставља као причу о човјеку (заправо причу о свима нама) који, мијењајући мјесто живота, не може промијенити себе самог. Његов је Хорват човјек изгубљен у властитим нагонима и страстима, човјек који доиста не може уживати у љепоти облака на небу док пакао влада у њему. Ту редатељску идеју о потрази за имагинарном земљом која је постала потрага за имагинарним ја, досљедно слиједи ауторски тим представе. ( ) Много је тога било на коцки, много је ризичних потеза повучено, али у коначници посао се и те како исплатио. У Вучјаку Драма ХНК Загреб дише пуним плућима, а готово четири сата Крлеже протекне у трену. Велики рат, зелени кадар, револуција у Русији, овдје су оквир приче. Оне у којој на редакцијским столовима стоје неки претпотопни компјутори, у којој је забито село постало забита провинција неког предграђа, гдје је сеоска школа (и стан учитеља) дословно лимена барака неког слама... Ту и сада могао би Standing out from the cast is Livio Badurina as Venger Ugarković, who emerges as an intellectually superior outsider, sophisticated and silly at the same time, a refined alcoholic who gets intoxicated with ideas too. Nikša Kušelj is just excellent as Dr. Zlatko Strelec, the editorial cynic from the prologue, followed by dominating Milan Pleština as Pantelija Crnković, who depicted the character as an actually benign Austro-Hungarian Sergeant, not at all brutal and not at all sober... Dragan Despot is also excellent as Lazar Margetić. He has not made a crazy man from the supposed Krleža s caricature of Tolstoy, rather a bit unfortunate enthusiast who we should take a moment to listen to. Dramaturgy is signed by Vlaho Bogišić, an expert in Krleža s textology, while the excellent set design is signed by Aleksandar Denić: a round stage for three acts, which provides stage signs of the 1910s and 1950s, followed by the 1970s and, later, the 1980s. With a neon sign in the prologue which signals the present time. The costumes by Ana Savić Gecan have a similar quality: gendarmes are wearing overcoats like the ones worn by the fellows from Mad Max... Tomislav Čadež (Jutarnji list, 2th January 2015) While at the end of the editorial prelude to A Wolfhound it is getting dark on the stage, and large red neon lights shine with the words To the Village! it seems that young Krešimir Horvat is fleeing the very hell. But the answer to the questions of what kind of hell is the one invented by Krleža and what it means to us today was provided by the cast of the new A Wolfhound. (...) The director Ivica Buljan clearly shows that this is another among Krleža s timeless works, how the century after World War I functions, whose consequences it deals with. Buljan s presents the story of a young and lost intellectual who is looking for a better world and a better life as a story about a man (actually the story of all of 129

129 Крешимир Хорват бити John Doe, бјегунац у идилу која никада није постојала изван глава занесењака. Драматург Влахо Богишић, сценограф Александар Денић, костимографкиња Ана Савић Гецан и складатељ Матија Врховник Смрекар јасно омеђују тај крлежијанско-буљановски свијет, од почетка у редакцији, преко сцена из сна које знаковито уоквирује плакат Тко се боји Вирџиније Вулф, па до коначног (упитног) бијега у којем Хорват не зна ни како ни зашто... Све остало је у рукама глумаца. Главна улога припала је младом Силвију Вовку. Први пут на тако великој сцени, први пут у тако великој улози. На самој премијери појела га је трема, посебно видљива на почетку представе када је на тренутке потпуно неразумљив, гдје му глас готово прекрива глазбена матрица која је на тренутке и онако прегласна. Треба га поновно видјети након неколико изведби, а бит ће то и још један поглед на његове сјајне партнерице. Алма Прица као Маријана и Нина Виолић као Ева у јасно постављеним и супротстављеним врстама женства уз које Хорват тоне све дубље у своје неурозе. Двије велике глумице овдје су и снажна потпора младом колеги, јер Вовк је заиста најбољи у клинчу с њима. Око овог тролиста, или трокута, уиграни је ансамбл који своју величину доказује чак и у минијатурним епизодама, попут Ане Бегић у улози Евине мајке. Издвојити прије свих треба увијек експресивно одмјереног и точног Ливија Бадурину, Славка Јурагу, Горана Гргића, Фрању Кухара и Синишу Поповића који у моћној сцени обрачуна с Хорватом прецизно показују како је Крлежин Вучјак тек друго лице редакцијског пакла из којег бијега нема. Тек неколико минута траје обрачун у којем бриљира Ана Бегић у улози Евине мајке. Њезин кајкавски похвалио би и сам Крлежа, а ударци који падају по Нини Виолић засигурно боле! Бојана Радовић (Вечерњи лист, ) us) who, by changing the place of residence, fails to change himself. His Horvat is a man lost in his own instincts and passions, a man who is truly unable to enjoy the beauty of the clouds in the sky while the hell reins in him. This idea of the director about searching for an imaginary country that has become a quest for the imaginary self is consistently followed by the authorial team of the play. (...) There was much at stake, many a risky move taken, but ultimately the effort has paid off. In A Wolfhound, the CHT Drama Theatre Zagreb breathes freely, and almost four hours of Krleža seems like seconds. The Great War, the green cadre, the revolution in Russia, provide the framework of the story. The one where there are some ancient computers on the desks in the newspaper offices, where a faraway village becomes a faraway provincial suburb, where the village school (and the teacher s home) is literally a tin shack of a slam... Here and now, Krešimir Horvat could be a John Doe, a fugitive in the idyll that has never existed outside the heads of idealists. The dramaturge Vlaho Bogišić, set designer Aleksandar Denić, costume designer Ana Savić Gecan and the composer Matija Vrhovnik Smrekar clearly mark the boundaries of the Krležian-Buljanian world, from the beginning in the newsroom, through scenes from the dream symbolically framed by the poster for Who s Afraid of Wirginia Wolf, to the final (questionable) flight in which Horvat neither knows how nor why... Everything else is in the hands of actors. In the leading role is the young Silvio Vovk. This is his very first time on such a big stage, his first time in such a big role. He was engulfed by stage fright at the premiere, which was particularly visible at the beginning of the show when he was completely incomprehensible at times, where his voice was almost covered by the musical accompaniment, which was too loud at times anyway. He should be seen again after several performances, and it will also be an opportunity to take another look at his great female partners. Alma Prica as Marijana and Nina Violić as Eva in clearly set and conflicting types of femininity with which Horvat sinks even deeper into his neuroses. The two great actresses are strong support for their young colleague, as Vovk really gives his best in combination with them. Around this trefoil, or triangle, there is the coordinated ensemble that proves its greatness even in miniature episodes, such as Ana Begić in the role of Eve s mother. Livije Badurina deserves to be set aside before the others for his feeling for expressive measure and accuracy, who is followed by Slavko Juraga, Goran Grgić, Franjo Kuhar and Siniša Popović, who, in the powerful scene of conflict with Horvat accurately shows that Krleža s A Wolfhound is just another face of the editorial hell from which there is no escape. The brilliant episode of Ana Begić as Eva s mother in the conflict lasts for only a few minutes. Krleža personally would have praised her Kajkavian dialect, and the blows Nina Violić takes must hurt for real! Bojana Radović (Večernji list, 2 nd January 2015) 130

130

131 1. јун Ненад Прокић ПРСТ ОБАРАЧ МЕТАК ПИШТОЉ Stan s Cafe, Бирмингем (Велика Британија) Nenad Prokić FINGER TRIGGER BULLET GUN The Stan s Cafe, Birmingham (Great Britain)

132 Режија: ЏЕЈМС ЈАРКЕР Сценарио: НЕНАД ПРОКИЋ Превод: МИРКА ЈАНКОВИЋ Костимограф: КЕЈ ВИЛТОН Дизајн светла: САЈМОН БОНД Director: JAMES YARKER Written by: NENAD PROKIĆ Translated by: MIRKA JANKOVIĆ Costume designer: KAY WILTON Light designer: SIMON BOND Улоге ЏЕРАРД БЕЛ ГРАЈАМ РОУЗ КРЕЈГ СТИВЕНС ЏЕК ТРОУ Cast GERARD BELL GRAEME ROSE CRAIG STEPHENS JACK TROW

133 Писац Сан младобосанаца пропао је још године Четири глумца тумаче дванаест ликова, а радња овог антиратног комада одвија се у Лондону, Бечу, Берлину и Београду. Али, не и у Сарајеву. Зашто? Нема Сарајева, у драми се не појављује ни Гаврило Принцип. Чују се само два пуцња у мраку. Тај млади, заведени човек није разумео светску ситуацију, као ни они који су га инструисали. Зар то нисмо могли да препустимо младотурцима, младоиталијанима, младопољацима? Све су то били покрети и људи који су се борили против мултинационалних империја. Ипак, ми смо се разликовали од ових покрета, јер се младобосанци нису борили за националну државу већ за Југославију, али и то је био узалудан напор каже Прокић. Шта се десило са великим сном младобосанаца о националном ослобођењу? Пропао је године пропашћу Југославије. Где смо били, Европо? Нигде. Шта смо радили? Ништа. А после Првог светског рата остало је толико мртвих и искасапљених, а боже мој. За првих дванаест дана после атентата, двадесетак држава објавило је рат. Црна Гора, рецимо, објавила је рат свима. Русија никоме, Британија свима а њој није нико. То су такви парадокси који показују да младобосанци нису тачно знали у шта се упуштају. Почело је тако што су Немци притискали бечки двор да уђе у рат и то тако што ће они послати свог надвојводу да буде убијен. Франц Фердинанд је имао у Са- Author The Dream of Young Bosnians Collapsed Back in 1991 Four actors are playing twelve characters and the plot of this anti-war play takes place in London, Vienna, Berlin and Belgrade. However, not in Sarajevo. Why? There is no Sarajevo, not even Gavrilo Princip, in the play. Only two gunshots are heard in the dark. That young and seduced man didn t understand the world situation, neither did those who instructed him. Couldn t have we just let the Young Turks, Young Italians or Young Poles to do it? All of them were movements and people who fought against the multinational empires. Nevertheless, we differed, since Young Bosnians didn t fight for a national state, but for Yugoslavia, but that effort was futile says Prokić. What happened to Young Bosnia s big dream about national liberation? It collapsed back in 1991, with the collapse of Yugoslavia. Where have we been, Europe? Nowhere. What have we been doing? Nothing. Nevertheless, after the First World War we were left with so many dead and mutilated, but who cares? During the first twelve days after the Assassination, around twenty have declared war. Montenegro, for example, declared war against everyone. Russia against no one, Great Britain against everyone though no one declared it against Britain. Those are some great paradoxes which show that Young Bosnians weren t exactly aware of what they were engaging in. It all started by Germany s pressure on the Viennese Court to enter the war by sending its Archduke to get assassinated. In Sarajevo, Franz Ferdinand had six gendarmes for his security, which is less than the number he used while taking a casual stroll in Vienna. And after a bomb already thrown at him in Sarajevo, they let him out on the streets again. Despite Nikola Pašić warning the Viennese Court about the assassination, he wasn t taken seriously. It wasn t favourable to them. Even Apis sent his people to stop the assassination, but Young Bosnians no longer wanted to listen. Vukica Strugar (Večernje novosti, 20 th July 2014) Nenad Prokić 134 Dramatic writer, director, full professor at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade (1995) and one of the founders of the Belgrade Circle and Forum of Writers. He served two terms as the Director of BITEF ( ). He was also the playwright-in-residence for the Yugoslav Drama Theatre in Belgrade ( ) and the Slovene National Theatre in Maribor ( ).

134 рајеву шест жандара у обезбеђењу, мање него у шетњи Бечом. И пошто је у Сарајеву на њега већ бачена бомба, поново су га пустили на улицу. Никола Пашић упозорио је бечки двор да се припрема атентат, али двор то није озбиљно схватио. Није му одговарало да схвати. И Апис је послао своје људе да спрече атентат, али младобосанци нису више хтели да га слушају. Вукица Стругар (Вечерње новости, ) Ненад Прокић Драмски писац, редитељ, редовни професор на Факултету драмских уметности у Београду (1995) и један од оснивача Београдског круга и Форума писаца. Био је директор Битефа у два мандата ( ). Као драматург писац боравио је у Југословенском драмском позоришту у Београду ( ) и Словенском народном гледалишчу у Марибору ( ). Његова драма Метастабилни граал уврштена је у Антологију савремене српске драме. Аутор је романа Alpha foxtrot. Остале драм: Дом Бергманових, Страх за границу, Homo Volans, Очеви и оци (драматизација романа Слободана Селенића), У потрази за Марселом Прустом, Dantes Divinus, Руска мисија, Последњи дани човечанства (адаптација драме Карла Крауса), Le Petit et le Grand Theatre du Marquis de Sade, Edelheim, Finger Trigger Bullet Gun... У позоришту режирао комаде: Follie a Deux Хајнера Милера (Југословенско драмско позориште). Слушкиње Жана Женеа (Битеф театар), Ноћ Хелвера Ингмара Вилквиста (Битеф театар), Поразговарајмо о животу и смрти Криштофа Бизјоа (Битеф театар), Недоступна или Унапред плаћено милосрђе Зануси/Зебровски (Битеф театар), Далеко Тамаре Босак (Битеф театар)... Редитељ Трик је био изнаћи метафору, начин на који форма представе може помоћи у артикулацији садржаја. Први светски рат представља наш најзахтевнији изазов. Прошле године је српски драмски писац/политичар Ненад Прокић испричао о свом сусрету са Карлом Попером, када је овај филозоф, сложивши се да је прст који је повукао обарач и тиме започео Први светски рат заиста припадао Србину, поставио питање али ко је ставио метак у тај пиштољ? Када нам је ЛИФТ-ова сезона После рата пружила прилику да позовемо Прокића да одговори на Поперово питање, наша главна улога постала је да изнађемо метафоричко средство које ће најбоље подржати текст. His drama Metastable Grail was included in the Anthology of Contemporary Serbian Drama. He has authored the novel Alpha Foxtrot. The other dramas include: The House of the Bergmanns, Fear for the Border, Homo Volans, Fathers and Forefathers (dramatisation of the novel by Slobodan Selenić), In Search of Marcel Proust, Dantes Divinus, The Russian Mission, The Last Days of Mankind (adaptation of the novel by Karl Kraus), Le Petit et le Grand Theatre du Marquis de Sade, Edelheim, Finger Trigger Bullet Gun Nenad Prokić has directed the following plays for the theatre: Follie a Deux by Heiner Mueller (Yugoslav Drama Theatre), The Maids by Jean Genet (Bitef Theatre), Helver s Night by Ingmar Villqist (Bitef Theatre), Let s Talk About Life and Death by Krzysztof Byzio (Bitef Theatre), The Unapproachable and Mercy Payable in Advance by Zanussi/Zebrowsky (Bitef Theatre), Faraway by Tamara Bosak (Bitef Theatre)... Director The trick is to find the metaphor, a way in which a show s form can help articulate its content. The First World War is our most pressing challenge. Last year Serbian playwright/politician Nenad Prokic related an encounter he had with Karl Popper in which the philosopher, whilst conceding that a Serbian finger had pulled the trigger which started the First World War, asked who put the bullet in that gun? When LIFT s After A War season gave us the opportunity to invite Prokic to answer Popper s question our main role became to find the metaphoric device that best supports the text. In Sarajevo a finger pulls a trigger and a bullet from a gun knocks down a man, that man falling starts a chain reaction of others falling which spreads across Europe. This sequence is clearly crying out for a great toppling of dominoes. So our challenge moves on. Can we harness the tension of a stage covered in thousands of dominoes balanced ready to fall and deploy this to power a drama enacted on that stage. It seems worth trying. (...) It will be a high wire act. It is the tension of this high wire act that we are after but we will have to be careful to control how this tension works. If audiences become too concerned about the dominoes pre-empting their cue and toppling early then they will have their attention distracted from the script. We could find ourselves scuppered by our own staging device whatever happens. I suspect this is a conundrum that can only be solved in the rehearsal room. Here I imagine the actors will shape where the dominoes can stand and the dominoes will determine how the actors must move. Sharing the stage with thousands of dominoes is a scary prospect but in my book it s probably only the scary things that are worth doing at all. 135

135 У Сарајеву прст повуче обарач и метак из пиштоља обори човека, а пад тог човека започне ланчану реакцију која је покосила људе широм Европе. Ова секвенца јасно на сав глас призива велико рушење домина. Тако наш изазов иде даље. Да ли можемо да држимо под контролом напетост позорнице прекривене хиљадама домина намештених у равнотежи тако да су спремне да падну и да их покренемо да бисмо улили снагу драми која се одиграва на позорници. Изгледа да вреди покушати. (...) Биће ово ход по жици. Управо је тензија овог хода по жици оно што желимо да постигнемо, али морамо да будемо пажљиви да бисмо контролисали функционисање тензије. Ако публика почне превише да брине о томе да ће домине претећи представу и почети да се руше пре времена, њихова пажња биће скренута са текста. Могли смо се наћи у ситуацији да нас наш сопствени сценски изум потуче у сваком случају. Претпостављам да ову загонетку можемо решити само на пробама. Замишљам да ће глумци обликовати простор у којем се домине могу налазити, а да ће домине одредити како се глумци морају кретати. Делити позорницу са хиљадама домина је ужасавајућа перспектива, али по мени вреди урадити вероватно само оно што вас плаши. Џејмс Јаркер Дипломирао театрологију на Универзитету у Ланкастеру. Кооснивач трупе Stan s Cafe и од тада режира све њихове значајније продукције. Као резултат његовог рада уследио је позив да предаје на универзитетима широм земље. Објављује радове на конференцијама и води бројне радионице, како домаће тако и у иностранству. Џејмс је једном приликом био и сарадник-писац за кућу Бирмингем Реп, али није успео да се помири с тим да седи код куће и пише текстове, па је сада поново самостални стваралац. Шампањац и домине Критика ( ) Драма има врло густо, сложено, захтевно идејно ткање, врви од интригантних мисли и коментара о политици, историји, ратовима, дезилузионистичка је, отрежњујућа, критички усмерена према свим зараћеним странама. За разлику од недавно праизведених, личнијих и поетичнијих текстова Србљановићеве и Марковићеве који су се бавили блиском тематиком, Принцип (Мали ми је овај гроб) и Змајеубице, Прокићева драма је историјски конкретнија, прецизније и разрађеније третира узроке почетка рата, отварајући James Yarker Gained a first class theatre degree at Lancaster University. He co-founded Stan s Cafe in 1991 and has directed all the company s significant productions since then. As a result of this work he has been invited to guest lecture at Universities across the country as well as to present papers at conferences and run many workshops at home and abroad. James was an attached writer at Birmingham Rep once but failed to reconcile himself to the notion of sitting at home writing a play he is now detached. Champaign and dominos Critique (...) The drama has a very dense, intricate, challenging notional design; it is brimming with intriguing thoughts and comments on politics, history, wars; it is disillusioning, sobering, addressing all the warring sides from a critical point of view. Unlike the recently premiered more personal and more poetical texts by Srbljanović and Marković, who treat a similar theme, Princip (This Grave Is Too Small for Me) and The Dragonslayers, Prokić drama is historically more concrete, it treats the causes of the commencement of the war in a more precise and developed way, opening up the corpus of strategic, military-political questions. For example, the author uses the theses from the study War of Illusions by Fritz Fischer (1969), which states that German Emperor Wilhelm II planned the war in advance and that he was only looking for an excuse to start it ( An alibi is needed, something like a cause for the war. The Balkans would be the most suitable. ) In the Lower Hall of the Battersea Art Centre, the four actors Gerard Bell, Graeme Rose, Craig Stephens, Jack Trow powerfully bring to life several characters of the drama, sticking strictly to every world of the writer. The actors play three characters each, taking on the role of the narrator as well, saying the stage directions which define the place, time and atmosphere of the events. At the beginning of each scene, the actors reveal the characters they are going to play, in a somewhat Brechtian way, without allowing the audience to lose their critical distance, while making it easier for them to follow the complex line of events. (...) The stage space is minimalist; the rare props consist of a few chairs, a bottle of champagne, and fifteen thousand dominos arranged all over the floor, while the audience encircle the actors from three sides. These long, winding rows of 136

136 и корпус стратешких, војно-политичких питања. На пример, аутор користи тезе из студије Рат илузија Фрица Фишера (1969), где се наводи да је немачки цар Вилхелм II рат испланирао раније, и да се само тражио повод ( Треба смислити некакав алиби, нешто као повод за рат. Најбоље на Балкану. ) У Доњој сали Уметничког центра Батерси, четири глумца, Џерард Бел, Герет Николс, Грајам Роуз и Џек Троу, снажно су оживели по неколико ликова драме, до краја поштујући сваку реч писца. Сваки глумац игра по три лика, а такође преузимају и улоге наратора, изговарајући дидаскалије које одређују место, време и атмосферу радње. На почетку сваке сцене, глумци откривају које ће ликове играти, донекле брехтовски, не допуштајући гледаоцима да изгубе критичку дистанцу, а истовремено им и олакшавајући праћење сложености тока догађаја. (...) Простор игре је минималистички, неколико столица, флаша шампањца, и петнаест хиљада домина поређаних по читавом поду, ретки су реквизити, а гледаоци окружују глумце са три стране. Ти дугачки, изувијани низови домина које све време надгледа пета глумица (Дениз Стентон), имају кључан симболички значај. Оне означавају трагичне жртве последице ратовања, угашене животе, срушене градове. Током припрема за рат, домине су још увек усправне, али њихово упадљиво присуство наговештава крах. Након пуцњева у Сарајеву и општих објава ратова, домине ће се брзо рушити, симболички и визуално ефектно показујући брзину ширења сукоба, лаку запаљивост општег лудила разарања ( домино ефекат ). Ликови су елегантно обучени у црно, испијају флаше белог вина док планирају глобални рат. Непосредно пре атентата, на сцени ћемо чути пуцањ чепа са флаше шампањца, а већ у наредној Принципове фаталне пуцње. У тој чињеници има и некакве бруталне ироније, која дискретно облаже везу између ове две пуцњаве порозна је граница између живота и смрти, хедонизма и деструктивности. Ана Тасић (Политика, ) dominos overlooked by the fifth member of the cast (Denise Stanton) have a crucial symbolical role. They signify the tragic victims fallen as the consequence of the war, the extinguished lives, demolished towns. During the preparations for the war, the dominos are still standing straight, but their conspicuous presence heralds the crash. After the shoots in Sarajevo and the general declarations of war, the dominos will fall fast, symbolically and visually effectively showing how fast the conflict spread, the inflammability of the universal madness of destruction ( domino effect ). The characters are elegantly dressed in black, sipping white wine while they are planning a global war. Immediately before the assassination, we will hear a pop of the champagne cork on the stage, and in the next scene Princip s fatal shots. This fact holds a kind of brutal irony, which discreetly coats the connection between these two shots it s a thin line between life and death, hedonism and destructivity. Ana Tasić (Politika, 1 st July 2014) About the Theatre Stan s Cafe is a theatre company, based in Birmingham England, who specialise in devising original theatre for audience around the world. The company is renowned for twisting theatre out of shape in order to make help form match the show s content. Among their hit shows that have toured across Europe and beyond are: It s Your Film a four minute show for an audience of one, The Cleansing of Constance Brown on a stage 2m wide and 14m deep, Of All The People In All The World using rice to represent population statistics, The Black Maze a fairground ride in the back of a lorry and The Cardinals a religious history of the world told in a puppet theatre. О позоришту Stan s Cafe је позоришна компанија са седиштем у Бирмингему (Енглеска), која се специјализовала за осмишљавање оригиналног театра за публику широм света. Компанија је чувена по томе што искривљује позоришну форму да би је прилагодила садржају представе. Међу њиховим хит представама са којима су гостовали широм Европе и у свету су: It s Your Film (Ово је твој филм), четвороминутна представа за једночлану публику, The Cleansing of Constance Brown (Прочишћење Констанце Браун) на сцени 2 x 14 м, Of All The People In All The World (Сви људи на свету), где користе пиринач да би представили статистичке податке о популацији, The Black Maze (Црни лавиринт), вожња по вашару на камионској приколици и The Cardinals (Кардинали) религијска историја света исприповедана у луткарском позоришту. 137

137 1. јун Душан Ковачевић БАЛКАНСКИ ШПИЈУН Позоришна трупа A La Place, Токио (Јапан) Dušan Kovačević THE BALKAN SPY The Тheatre Company A La Place, Tokyo (Japan)

138 Режија: ЦУЈОШИ СУГИЈАМА Превод: КАЗУАКИ КАМЕДА Сценографија: ЧИКА КАТО Костимографија: АКИЈОШИ СУГИНО Музика: МАСАЈА СЕНАМИ Дизајн светла: КАЗУЈОШИ ШИНОКИ Director: TSUYOSHI SUGIYAMA Translated by: KAZUAKI KAMEDA Set design: CHIKA KATO Costume design: AKIYOSHI SUGINO Music: MASAYA SENNAMI Lighting designer: KAZUYOSHI SHINOKI Улоге Илија Чворовић: ТЕЦУ ТАНАКА Даница Чворовић: ХЕМИ ЦЕ Соња Чворовић: ЕМИ ТОГАСАКИ Ђура Чворовић: АКИХИРО ХАТОРИ Петар Марков Јаковљевић: ЈОШИНОРИ КОКЕ Cast Ilija Čvorović: TETSU TANAKA Danica Čvorović: HEMI CHE Sonja Čvorović: EMI TOGASAKI Đura Čvorović: AKIHIRO HATTORI Petar Markov Jakovljević: YOSHINORI KOKE Гостовање подржали: Амбасада Јапана у Србији, Министарство културе и информисања Републике Србије, Амбасада Републике Србије у Јапану, Japan Tobacco International, The Saison Foundation, Звездара театар, Друштво српскојапанског пријатељства, Милорад Јовановић, Ђорђе Марјановић, Кајоко Јамасаки, Маки Шињо, Ћикако Кијохара, Шу Окуно и Ћисато Такешита. Supported by The Embassy of Japan in Serbia, The Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, Embassy of the Republic of Serbia in Japan, Japan Tobacco International, The Saison Foundation, Zvezdara Theatre, Serbia- Japan Friendly Society, Milorad Jovanović, Djordje Marjanović, Kayoko Yamasaki, Maki Shinјо, Chikako Kiyohara, Shu Okuno and Chisato Takeshita 139

139 Писац Author Уместо биографије Ни једном од Ковачевићевих јунака не успева да савлада случај, да искористи сплет животних околности, да реализује личну могућност, што је, како нас упозорава Лефевр, за нас од 18. столећа једини пут до среће. Они су, сви одреда, када прођу кроз перипетије комичке радње која личи на машину за млевење живота, осујећени, скршени, поражени: то се може рећи за Мирка Топаловића, и за Радована, и за професора Павловића, и за Илију Чворовића. У надметању са светом, они су жртве, муче их морални проблеми, чак долазе или до мутне представе или до јасне свести о свом положају у породици, у друштвеном микрокосмосу где владају, која је за њих свет у малом. Први увиђа да је бекство немогуће, да је слобода фикција; други схвата да је узалудан отпор силама које сламају његов ионако начет, силним компромисима руиниран, патријархални породични круг у коме може да буде неко, да нешто значи; трећи умире лишен и последње илузије о људима; а четврти, пре него што коначно потоне у лудило, макар на часак постаје свестан своје трагичне кривице, мотива који га покреће. Те особине нису својствене лицима у комедији. И зато они нису статични као јунаци у канонским комедијама, нису личности с уским унутрашњим животом, личе на карактере из драма. Али, ти јунаци, ипак, функционишу и као лица из комедија, из њиховог понашања резултирају ефекти без којих она не постоји. Владимир Стаменковић (Душан Ковачевић: Изабране драме Предговор) Редитељ Цујоши Сугијама (Tsuyoshi Sugiyama) Редитељ позоришне трупе A La Place, члан Јапанског удружења редитеља и Јапанске фондације за извођачке уметности. Рођен Студије на Француској националној академији драмских уметности у Паризу започиње и током пет година стиче образовање код професора Јитаке Ваде. Године оснива позоришну трупу A La Place а наставља студије код Јурија Јеремина у Државном академском позоришту Моссовјет у Москви и учествује у креативним сценским активностима као асистент редитеља односно редитељ приправник. У том периоду студира Instead of a Biography None of Kovačević s characters succeeded to seize the opportunity, to benefit from the tangle of circumstances, to realize his personal ability, which has been, as Lefebvre warned us, the path to happiness, since the 18 th century. Every single one of them is thwarted, defeated, crushed by the comical peripeteia which reminds of a machine that grinds life: that could be sad for Mirko Topalović, Radovan, professor Pavlović and Ilija Čvorović. In conflicting with the world, they are the victims, troubled by moral issues, they even come to realize, dimly of clearly, their status in the family a social microcosm where they rule which is a world within itself for them. The first one realizes that it is impossible to escape, that freedom is a fiction; the second one sees that it is futile to resist the forces which are breaking down his, already broached and ruined by many compromises, patriarchal family circle, where he used to be important, where he meant something; the third one dies, devoid of his last illusions about people; and the fourth one, at least for a moment, before finally sinking into madness, becomes aware of his tragic guilt, the motive that fuels him. These traits aren t typical for comical characters. Therefore, they aren t static like the characters in canonical comedies, they aren t personalities with narrow inner lives, but look more like the characters from dramas. However, these characters function like the comedy characters as well, since their behaviour causes the effects without which the comedy wouldn t exist. Vladimir Stamenković (Foreword to: Dušan Kovačević: Selected Plays) Director Tsuyoshi Sugiyama Director, Representative of Theatre Company A La Place, Member of Japan Directors Association, Member of Japan Performing Arts Foundation. Born in From 1995, he studied for 5 years and received a systematic theatre education under Professor Wada at the French National Academy of Dramatic Arts in Paris. In 2004, he established Theatre Company A La Place, and in 2008 he continued his education with Yuri Yeremin, Deputy Artistic Director of the Mossovet State Academic Theatre in Moscow and was engaged in creative stage activities as an Assistant Director and/or Di- 140

140 и на Вишој позоришној школи М. С. Шепкин при Малом државном позоришту и Руској академији позоришних уметности (ГИТИС). Ради као редитељ и са другим позоришним трупама и обучава глумце у двогодишњим течајевима и позоришним радионицама које држи на европским универзитетима, уметничким удружењима као и у земљама Азије. Режије: Балкански шпијун Душана Ковачевића, Ми, ми реинкарнирани у лишће Кунија Шимизуа, Лекција Ежена Јонеска, Записи лудака Николаја Гогоља, 3 у 1 Ихаба Захдеха итд. Критика Балкански шпијун јапанско-српски пројекат размене Врло се ретко може видети да се модерни српски комади изводе у Јапану. Стога је Балкански шпијун јапанског позоришта А La Place драгоцена прилика за упознавање са српском позоришном сценом. Представа Балкански шпијун, чија се прича развија у кухињи једне породице, тешка је комедија која сатиричним црним хумором описује пометену ситуацију у југословенском друштву пред крај комунистичке владавине и расуло које влада међу обичним људима. У црној кутији, пре него што представа почне, пред публиком се налази класична црвена завеса и равна позорница са просценијумом. Видео који је пуштен са пројектора објашњава тадашњу ситуацију у Југославији, а затим се постепено назире плаво-сива замагљена кухиња кроз видео и представа почиње. Када јапански глумци изводе иностране ауторе, често се осећа извесна узнемиреност приликом извођења, као да глумци покушавају да сваре нешто што њихова тела не успевају. Међутим, глумци у Балканском шпијуну чини се да су самоуверено одиграли српске ликове. Њихово извођење није учинило да се осећам непријатно, упркос томе што су играли улоге странаца. Глумци су се одлучно и одрешито изражавали и покретали у оштрим контурама. Покрети су им били динамични и моћни, за разлику од класичних јапанских глумаца. Њихово кретање садржавало је аутентичну естетику у којој није било места за непријатне гестове којима се нешто објашњава. Овај леп и усклађен ансамбл подсећао је на музичку симфонију, просто да се запитамо колико је глумцима било тешко да савладају сценарио. Избор музике такође је био занимљив. На свакој промени сцене коришћена је српска поп-музика. Идиличне и ведре мелодије додатно су појачале гротеску која се догађала на сцени. И дизајн звука је био одличан. Идеја редитеља да се цела кухиња сруши у последњој сцени у којој Илија Чворовић полуди је сјајна: реални простор одједном се спектакуларно претвара у симболички. Ова сатира написана је у држави источне Европе под комунистичком вла- recting Trainee. During this period he also studied at the M. S. Schepkin Higher Theatre School attached to the State Malyi Theatre and at the Russian Academy of Theatre Arts (GITIS). He has been directing other theatre troupes as well as directing his efforts towards actors training by implementing a two-year course for this purpose and by conducting theatrical workshops at universities and art societies in both Europe and Asia. Director of: The Balkan Spy by Dušan Kovačević, Nous nous réincarnerons en feuilles by Kunio Shimizu, The Lesson by Eugène Ionesco, Diary of a Madman by Nikolai Gogol, 3 in 1 by Ihab Zahdeh, etc. Critique The Balkan Spy the Japan-Serbian theatre exchange project It is very rare that contemporary Serbian plays are staged in Japan. Theatre Company A La Place s The Balkan Spy was a very valuable occasion to get acquainted with the Serbian theatre scene. The play of The Balkan Spy, whose story is developed in the kitchen of a family-, is a heavy comedy which describes a confused situation of the Yugoslavian society at the end of the communist rule and how the common people are tossed around, with a taste of satirical black humor. In the black box theatre before the show begins, audiences found the classical red heavy opera curtain and the flat stage with proscenium arch. The projected video told the situation about the Yugoslavian era. Gradually the greyish blue or dim colored kitchen appeared through the video and the show begins. 141

141 давином, која се налази далеко од Јапана. Али, као што је редитељ Цујоши Сугијама напоменуо, ситуација која је описана у овом делу је универзална и може се десити свакоме: на нивоу породице, канцеларије, организације, државе. Када лудак пун енергије узме власт, напорно је и скоро немогуће зауставити његово дивљање. Још горе је да он тиме повлачи и људе који га окружују. Уз погрешне одлуке које остају неисправљене, читава ситуација стрмоглаво се сурвава у пропаст. Године у Јапану је ступио на снагу Закон о заштитити тајних података који, заправо, одише једном дубиозном тоталитарном атмосфером. Бојим се да ће Илија, човек који је изгубљен у својој шпијунској илузији и који потом потпуно полуди, у блиској будућности постати карикатура човека у Јапану. Микио Катајама (истраживач француског средњовековног позоришта) Позоришни комад који је написао реномирани српски писац Душан Ковачевић изведен је у оквиру пројекта позоришне размене између Јапана и Србије. Написан је почетком 1980-их година када су социјалистичке земље, усред Хладног рата, дошле у ћорсокак на многим фронтовима. ( ) Имресивна је структура драме у којој се реалност и фикција преплићу у комбинацији са живахним и брзим темпом балканске музике. Глумац који тумачи Илију игра заиста снажно, са јапанским локалним дијалектом. Његови дијалози са реалистично приказаном женом често изазивају смех међу гледаоцима. С друге стране, публика осећа ужас гледајући процес његовог губитка додира са реалношћу. Фраза ништа није као што изгледа звучи озбиљно, јер оптужује реални свет за ирационалност. (Званично гласило Друштва Јапан Евроазија) When Japanese actors perform foreign plays, uneasiness is often felt with their performances as there is something that Japanese actors cannot digest with their bodies. The actors of Balkanski špijun, however, appeared to have squarely played Serbian characters with confidence. I didn t feel uncomfortable from their performances in spite of playing foreigners roles. The actors decidedly pronounced, moved and expressed in their performances accompanied by sharp outline. Their movements were dynamic and powerful unlike those of ordinary Japanese actors. Their movements contained genuine aesthetics and there were no unpleasantly explanatory gestures. This beautiful and harmonic ensemble reminded me of a musical score. I wonder how heavy and harsh the play script and the direction were for the actors. The music selection was also interesting. At the every turn of the scene, Serbian pop music was used. Idyllic and airy melodies enhanced the grotesqueness of the situation on the stage. The sound effect design was also excellent. The director s idea for the last scene where Ilija Čvorović went mad and the kitchen sets tumbled into ruin was marvelous. The realistic space instantly turned into the symbolic one in a spectacular way. This satire was written in an Eastern European country under the communist rule, which lies far from Japan. But as the Tsuyoshi Sugiyama (Director) mentioned in his program note, the situation described in this work is very universal and it may also occur to us: in our family, our office, our organization, and our country. When once a crazy man with full of energy takes the power, it is tedious and almost impossible to stop him running wild. What is even worse, he may drag around the people surrounding him. While wrong decisions would be left uncorrected, the situation would recklessly head straight into disaster. In Japan, the Act on the Protection of Specially Designated Secrets came into effect in In fact, there is a dubious totalitarian atmosphere here. I m afraid that Ilija, the man who is lost in delusion of spying and goes into mad in this play, will be the caricature of the people who live in Japan in the near future. Mikio Katayama (Researcher of the French Medieval Theatre and Performance) This drama, written by Dušan Kovačević, a Serbian popular playwright, was performed in the framework of the theatre exchange program between Japan and Serbia. It was written in the early 1980s, when the socialist countries were still in the midst of the Cold War, reaching dead end on many fronts. ( ) The structure of this drama in which reality and fiction intertwine is very impressive in combination with vibrant and fast-paced Balkan music. The actor playing Ilija performs powerfully indeed with a Japanese local dialect. His conversations with his realistically depicted wife often provoke audience s laughter. The audience, however, feels horrified watching the process of his losing grip on reality. The phrase nothing is as it seems sounds very serious as it accuses the real world of its irrationality. (Official Magazine of the Japan-Eurasia Society) 142

142 Комад Балкански шпијун био је забаван. Душан Ковачевић, знаменити српски писац написао је ову драму 1982, када је Југославија још увек била под социјалистичком влашћу. Илија, главни јунак ове приче, позван је и саслушан у полицији у вези са Петром, његовим подстанаром. Илији су врло добро познате моћи застрашивања власти, пошто је био у затвору. Он почиње да сумња да је његов подстанар шпијун кога је послао Запад. Како његова параноја ескалира, он прати подстанара сваки дан да би прикупљао доказе његових шпијунских активности. Уверивши се да је подстанар без сумње шпијун, почиње да шпијунира шпијуна. Драма исмева присмотру кроз лик Илије који постаје шпијун и ради за власт. Сценографија Чика Като је изванредна. У последњој сцени Илија пада услед срчаног удара. Истовремено се руши цела кулиса његове куће. Ово драмско изражавање симболизује да је цео параноични свет производ Илијиног менталног поремећаја. Позоришни комад који описује бесмисао друштва присмотре има нешто заједничко са књижевним делима Франца Кафке. За жаљење је само то што су гестови глумаца били пренаглашени. Редитељ Сугијама је студирао позоришну уметност у Русији и применио гестикулацију на руски начин. Нажалост, ова његова идеја није се добро уклопила у представу. (Еисуке Шичизи, Часопис позоришне критике Трагедија и комедија, фебруар 2015) Позоришна трупа A La Place, Токио (Јапан) Мото трупе A La Place гласи позоришна представа је уметност акције. Трупу чине редитељ Цујоши Сугијама и Хеми Це, глумица. Обоје су стекли позоришно образовање засновано на Систему Станиславског током петогодишњих студија у позоришној школи професора Јитаке Ваде, предавача на Француској националној академији драмских уметности у Паризу. Прикључивши се групи 21 st Century Theatre Action, Inc. под вођством професора Ваде, двоје уметника баве се позориштем и перформансима са извођачима који у Јапан долазе на позив ове уметничке групе. Када се група расформирала, Цујоши Сугијама и Хеми Це оснивају позоришну трупу A La Place. Пошто нису могли да се договоре о називу, одлучују да јој дају привремено име A La Place, што на француском значи уместо. Назив који је предложила Це, добар познавалац француског, изабран је зато што звучи упечатљиво. Иако трупа већином делује у Токију, наступа и у иностранству, учествује на домаћим и међународним фестивалима и гостује у азијским земљама где уметници подучавају децу да комуницирају путем позоришне представе. Трупа улаже напоре и развија кративне и друге способности глумаца на двогодишњим течајевима који се заснивају на Систему Станиславског и кратким радионицама. The drama Balkan Spy was very amusing. It was written by Dušan Kovačević, a noted Serbian playwright, in 1982, when Yugoslavia was still under the socialist rule. Ilija, the hero of this story, (played by Tetsu Tanaka) is summoned and interrogated by the police regarding Petar (played by Masayuki Kiyofuji), his tenant. Ilija knows very well the security authorities fear-based power as he was once a prisoner, too. He begins to suspect that his tenant was a spy sent by the West. As his paranoia escalates, he follows his tenant every day to gather evidence proving the tenant s espionage activities. Absolutely convinced that the tenant is a spy, he starts spying on the spy. The drama satirizes a surveillance society through the character of Ilija, who becomes a spy for the authorities. The set design by Chika Kato was superb. In the last scene Ilija falls down with heart attack. At the same time, the stage setting of Ilija s house collapses. This is a dramatic presentation symbolizing that the entire paranoid world was a creation of Ilija s mental disorder. This drama describing absurdity of the surveillance society has something in common with Franz Kafka s works. It is regrettable though, that the actors gestures were too emphatic. Director Sugiyama, who studied in Russia, probably intended to employ the Russian manner of gestures. Unfortunately, this idea of his is unsuitable in this drama. (Eisuke Shichizi, Theatre Review Magazine Tragedy & Comedy, February 2015) The Theatre Company A La Place, Tokyo (Japan) The Theatre Company A La Place has been conducting its activities under the motto that theatrical performance is art of action. The company consists of Tsuyoshi Sugiyama, director, and Hemi Che, actress. Both of them received a five-year long systematic theatre education based on the Stanislavski System at the theatrical school opened by Professor Yutaka Wada, a lecturer at the French National Academy of Dramatic Arts in Paris. After joining the art group named 21 st Century Theatre Action, Inc. led by Professor Wada, Sugiyama and Che began their theatrical, creative and performance activities with the artists who were invited to Japan by Professor Wada s group. In 2004, when the group was dissolved, the two of them established a group of their own. Since they could not agree on the name, they decided to temporarily name it A La Place, French for instead. The name, proposed by Che, an expert in French, was agreed upon as it sounds catchy. While its activities are mainly conducted in Tokyo area, the Company is also active overseas, participating in domestic and international theatre festival and visiting various Asian countries teaching children to communicate through theatrical plays. The company is also directing its efforts towards developing creative and self-reliant professional actors in the two-year actors training course based on the Stanislavski System and in a short term workshop. 143

143

144 30. мај Ненад Тодоровић ХОТЕЛ КОСОВО Народно позориште Приштина, Српска драма са седиштем у Грачаници Nenad Todorović HOTEL KOSOVO National Theatre Priština, the Serbian Drama based in Gračanica

145 Текст и режија: НЕНАД ТОДОРОВИЋ Сценографија: ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ Костимографија: ЉИЉАНА РУЖИЋ Композитор: БОЈАН СТОЈЧЕТОВИЋ Кореографија: НЕБОЈША ГРОМИЛИЋ Улоге АЛЕКСАНДАР МИХАЈЛОВИЋ МИЛАН ВАСИЋ ИГОР ДАМЊАНОВИЋ МИЛЕНА ЈАКШИЋ БОЈАН СТОЈЧЕТОВИЋ БОРА НЕНИЋ БРАНКО БАБОВИЋ ВАСИЛИЈА КОКОТОВИЋ ТАМАРА ТОМАНОВИЋ ЈЕЛЕНА ОРЛОВИЋ ОЛИВЕРА БАЦИЋ ЗИНАИДА ДЕДАКИН МИЛОШ ЈАЏИЋ МИХАЈЛО СТОЈКОВИЋ МАТИЈА РИСТИЋ ВАСИЉ АЏИЋ Плесачи ФИЛИП РОЈЕВИЋ БОЈАНА ЈОВАНОВИЋ ЗВЕЗДАНА МИХАЈЛОВИЋ МИЛОШ АЏАНЧИЋ БЕЊАМИН ИБРАХИМИ МАША КОВАЧЕВИЋ ИЛДА РАДОНЧИЋ ЈЕЛЕНА БАКМАЗ ЂОРЂЕ БАШЧАРЕВИЋ МИЛОШ МИЉКОВИЋ Written and directed by: NENAD TODOROVIĆ Set designer: GORAN STOJČETOVIĆ Costume designer: LJILJANA RUŽIĆ Composer: BOJAN STOJČETOVIĆ Choreographer: NEBOJŠA GROMILIĆ Cast ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ MILAN VASIĆ IGOR DAMNJANOVIĆ MILENA JAKŠIĆ BOJAN STOJČETOVIĆ BORA NENIĆ BRANKO BABOVIĆ VASILIJA KOKOTOVIĆ TAMARA TOMANOVIĆ JELENA ORLOVIĆ OLIVERA BACIĆ ZINAIDA DEDAKIN MILOŠ JADŽIĆ MIHAJLO STOJKOVIĆ MATIJA RISTIĆ VASILJ ADŽIĆ Dancers FILIP ROJEVIĆ BOJANA JOVANOVIĆ ZVEZDANA MIHAJLOVIĆ MILOŠ ADŽANČIĆ BENJAMIN IBRAHIMI MAŠA KOVAČEVIĆ ILDA RADONČIĆ JELENA BAKMAZ ĐORĐE BAŠČAREVIĆ MILOŠ MILJKOVIĆ

146 Аутор о представи Писац и редитељ Чекајући двадесет година да Косово буде уметничка тема неким другим, писменијим ауторима, црвљао сам радећи комаде који га се не тичу. Пошто је враг однео шалу, и позориште је заборавило ту трагичну фарсу, дрзнули смо се да вас онеспокојимо причом о њему. (Мада, никад нисам разумео зашто је толико тешко сместити Косово у сат и по позоришне забаве.) Гомиле квадратних километара под којима леже лешеви цивилизација као хумус за цват нових мржњи, километри лажи којом ће вас, силом физике, очас претворити у инжењере истине, терор који ће се правдати осветом жртве, све то су разлози да се уметник осети прозваним. Ако се не слажете, ово је представа коју не смете видети. Да вам не кваримо вече. (Из програма представе) Сам комад означава једну компликовану драматургију која се одражава кроз низ атрактивних музичких сцена. У суштини реч је о једној трагичној фарси која заокружује животни пут човека који је покушао да се врати на Косово, а иначе је протеран из свог дома године рекао је Тодоровић. Он је оценио да мјузикл није само метафора везана за краткоћу српског становања на Косову после и неку егзистенцију Срба која се свела на привремено, већ се ради о једном сублимираном, кратком приручнику кроз који се јасно види да је живот једнак идентитету. Повратник у комаду Хотел Косово неће доживети ту судбину јер се враћа у село које не постоји, враћа се жени која га не познаје, враћа се комшији који га не познаје. Тај повратник је избрисан, реч је о избрисаном човеку. У глобалном смислу реч је о ишчезавању једне озбиљне и велике цивилизације каква је српска на Косову оценио је Тодоровић. Он је изразио очекивање да ће у комуникацији ансамбла и публике доћи до катарзе, јер је комад прича о једном малом човеку кога историја једноставно самеље, прежваће и испљуне. Редитељ је додао да је током рада на комаду имао на уму неколико великих дела, а пре свих Кафкин Процес и судбину Јозефа К. кога је, према Тодоровићевим речима, самлела бирократија, док је лик у Хотелу Косово самлела политика, агресија и историја која је одједном постала хистерична. Ми смо направили први мјузикл на Косову, а направљен је управо зато што је тема толико болна и страшна да смо морали да је дигнемо на ниво песме како бисмо као гледаоци преживели ту бол. Музику за представу радио је глумац нашег позоришта Бојан Стојчетовић, а названа је Агро панк зато што мирише на блато. (Бета, ) Author, Director Having waited for 20 years to see Kosovo as an artistic theme for some other, more literate authors, I became sick and tired doing plays that had nothing to do with it. As we realised that the time was running high and the theatre seemed to have forgotten this tragic farce, we dared to upset you with the story about it. (Although it was never clear to me why it is so difficult to set Kosovo into an hour and half of theatrical entertainment). A huge number of square kilometres of land covering the corpses of civilisations like humus for flowering of new hatreds, kilometres of lies by which you will swiftly be turned into an engineer of the truth under the force of physics, the terror that will be justified by the victim s vengeance, all these are the reasons for an artist to consider himself called up. If you disagree, this is a play you mustn t see. We don t want to spoil your evening. (From the playbill for Hotel Kosovo) The play itself is a complicated dramaturgical work which is reflected in a series of attractive musical scenes. Essentially, it is a tragic farce encircling the life of a man who tried to return to Kosovo, being displaced from there in 1999 says Todorović. He remarks that the form of musical is not just a metaphor for shortness of Serbian stay in Kosovo after 1999 and a sort of existence of Serbs which is reduced to the temporary, but a sublimated, short manual which shows that life equals identity. - The returnee in the play Hotel Kosovo will not live this destiny because he returns to the village that is no more, he returns to a woman who doesn t know him, he returns to the neighbour who no longer recognises him. This returnee is erased, he is an erased man. Globally speaking, it is about the disappearance of a serious and great civilisation such as Serbian in Kosovo remarks Todorović. He expects that the communication between the ensemble and the audience will lead to catharsis, because the play speaks of a small man who is simply crushed down, chewed up and spitted out by history. The director adds that during the work on the production he kept his mind on several great works, primarily Kafka s The Trial and the destiny of Josef K. who, according to Todorović, has been crushed by bureaucracy, while the character from Hotel Kosovo is crushed by politics, aggression and history that suddenly got hysterical. We have made a true musical in Kosovo, and it was made for the very reason that the topic is so painful and horrible that we had to raise it to the level of singing so that the audience can survive the painfulness. The music for the play was done by an actor of our theatre, Bojan Stojčetović, and it is entitled Agro Punk because it smells of mud says Todorović. (Beta, 11 th December 2014) 147

147 Ненад Тодоровић Рођен Позоришну режију завршио на Академији уметности у Новом Саду, у класи Бранка Плеше, дипломском представом Дангубе Ђордана Бруна у извођењу Театра Јоаким Вујић Крагујевац. У последњих петнаестак година режирао је око тридесет представа у Београду, Нишу, Лесковцу, Приштини, Врању... Водио је Народно позориште у Лесковцу три године, након чега прелази у Народно позориште Приштина, чији рад обнавља и на челу ове институције је до јуна Крајем у Београдском драмском поставља текст Родео Александра Југовића у продукцији Удружења драмских уметника Србије и снима филм Неспоразум или правило који треба да буде завршен половином Један од ауторских пројеката је и бенд Ко смета који је је Ненад Тодоровић (текстописац) покренуо са глумцем Бојаном Стојчетовићем (композитор). Окосницу бенда чине чланови ансамбла приштинског позоришта. Nenad Todorović Nenad Todorović was born in He received a B.A. in stage directing at the Academy of Arts in Novi Sad, in the class of Professor Branko Pleša, with his graduation play The Danglers based on a text by Giordano Bruno, performed by the Joakim Vujić Theatre from Kragujevac. In the last fifteen years, he has directed around 30 plays in Belgrade, Niš, Leskovac, Priština, Vranje... He has been the director of the National Theater in Leskovac for three years, and after that he was the director of the National Theatre in Priština, which he restored in 2005 and has been its director until June By the end of 2014, in The Belgrade Drama Theatre, he staged Rodeo, a text by Aleksandar Jugović, produced by the Association of Dramatic Artists of Serbia, and started making a film called The Misunderstanding, which should be completed in mid One of his projects is also a band called Ko smeta (Who bothers?), which he (as the songwriter) started with the actor Bojan Stojčetović (the composer). The backbone of the band consists of members of the ensemble of the Theatre in Priština. Critique 148 The Good Soldier Švejk in the middle of Kafka s trial is the simplest definition of this stage event. Just like Hašek s good soldier, Todorović Dobrivoje Anđelković refuses to be part of the absurd world around him, the absurdly dishonest, insensitive, inhumane world, by failing to see the absurdity and trying to remain normal, acting as if there was no absurdity at all. And the absurdity attacks him and threatens him in every scene, from the first one with the letter from the late grandmother, cursing him if he doesn t return from refuge in Kruševac to his birthplace in Kosovo. As good Dobrivoje, after 15 years of life as a refugee in Serbia, has been unable to prove himself worthy of getting a permanent residence in Kruševac instead of the refugee documents which are not valid anywhere, he sees nothing wrong in returning Home to Kosovo. And thus grandma s curse becomes the driver of the plot. The encounter with Kosovo starts as soon as he gets on the bus leaving Kruševac. The key of directing procedure opens the play as a tragic farce with singing and dancing instead of shooting. The phenomenon of musical theatre that domestic engaged plays resort to is something that should be researched, but historically speaking farce is a variety of comical opera, although today it is more recognisable for its coarse, irreverent and blunt humour. This coarse, telltale humour never leaves this theatrical road movie, starting from the bus transporting, side by side, drunken authors of pseudopatriotic rubbish and NGO creatures vulgar in their smugness and self-sufficiency, who are going to Kosovo to collect their fees and per diems. After leaving the bus, the journey to the faraway native village continues on foot, and Dobrivoje is met and greeted by unscrupulous Albanian and Serbian

148 Критика Добри војник Швејк усред Кафкиног процеса најједноставнија је одредница овог сценског дешавања. Као и Хашеков добри војник, и Тодоровићев Добривоје Анђелковић одбија да буде део апсурдног света око себе, апсурдно непоштеног, неосетљивог, нељудског света, и то тако што превиђа тај апсурд, и покушава да остане нормалан, понашајући се као да апсурда нема. А апсурд га напада и угрожава у свакој сцени, од оне почетне са писмом покојне бабе, којим га проклиње уколико се из крушевачког избеглиштва не врати на родно Косово. Како се током тог петнаестогодишњег избеглиштва добри Добривоје ни Крушевцу ни Србији није доказао ни показао достојним да бар добије стална документа, уместо нигде важеће избегличке карте, Добривоје не види ништа погрешног у томе да се врати Кући, на Косово. И тако бабина клетва постаје покретач радње. Сусрет са Косовом почиње већ у аутобусу којим полази из Крушевца. Кључ редитељског поступка одавде отвара представу као трагичну фарсу са певањем и играњем уместо пуцања. Феномен музичког позоришта којем све чешће прибегавају домаће ангажоване представе тек треба истражити, али историјски гледано фарса је подврста комичне опере, иако данас много пре препозната по грубом, исмевачком и неотесаном хумору. Тај груби, потказивачки хумор стална је пратња током овог позоришног road movie, већ од аутобуса у којем помешани путују, не би ли на Косову покупили хонораре и дневнице, пијани аутори псеудопатриотских бљувотина и вулгарне у самодовољности и самољубљу нво сподобе. На изласку из аутобуса путовање се наставља пешице, према забаченом родном селу, а Добривоја сачекују, поздрављају, о његов живот и судбину се чешу, бескрупулозни албански и српски политичари фолиранти, манипулаторски медији, хушкачки српски академици и албански команданти... О, да, и црква! (...) Ни према коме Тодоровић није милостив, ни једног актера косовске збиље не оставља поштеђеног суровог квалификовања. Кроз сва та душевна малтретирања, кроз потпуно одсуство било какве људскости, Добривоје пролази неокрзнут, анђеоски добар, а једина сцена у којој зло бива директно прозвано, јесте она на гробљу, када безимени гробови, и српски и албански, заједнички захтевају да их ни једна страна не својата, јер они нису ничији мртви, осим својих најближих, који за њима истински плачу. То је уједно и једина сцена која има амбицију да буде катарзична. (...) Дирљив је и харизматичан у својој швејковској неокрњеној доброти и наивности Александар Михајловић као Добривоје; остали глумци тумаче по неколико ликова, а Милан Васић је посебно упечатљив, духовит и шармантан као љигави албански политичар; Зинаида Дедакин јасно дефинисана, диpolitical phonies, the manipulative media, Serbian academic warmongers and Albanian commanders... rubbing against his life and destiny. And yes, the church, too! (...)Todorović has no mercy for anyone, leaving no actor of the Kosovo reality safe from harsh qualification. All the spiritual maltreatment and utter absence of any humaneness leaves Dobrivoje unharmed, angelically good, and the only scene addressing evil directly addressed is the one in the cemetery, where the nameless graves, both Serbian and Albanian, jointly demand not to be appropriated by neither side, because they belong to no one else but their closest who mourn them for real. At the same time, this is the only scene aspiring to be cathartic. (...) Touching and charismatic in his Švejk-like unspoilt goodness and naiveté, Aleksandar Mihajlović appears in the role of Dobrivoje; the other actors appear in multiple roles, with Milan Vasić being particularly remarkable, humorous and charming as the slimy Albanian politician; Zinaida Dedakin is clearly defined, direct and powerful as Angela Merkel and as Grandmother; Branko Babović, Bora Nenić, Igor Damjanović, Bojan Stojčetović and Milena Jakšić make up the rest of this enthusiastic and disciplined ensemble. In addition to everything said, Hotel Kosovo has both an educational and healing role. Educational because it shows that the truth can and must be said even about taboos; healing because the truth soothes and cures, however unpleasant it might be. This gives an additional quality to this production of the Gračanica Stage making its value expand beyond the frame of aesthetics. Aleksandra Glovacki Direct, truthful, open, critical The play Hotel Kosovo, produced after the text and directed by Nenad Todorović, is a parodistic musical of a rough and denuded expression. The play has frag- 149

149 ректна и снажна као Ангела Меркел и као баба; Бранко Бабовић, Бора Ненић, Игор Дамјановић, Бојан Стојчетовић и Милена Јакшић остатак су овог ентузијастичног и дисциплинованог ансамбла. Поред свега реченог, Хотел Косово има и просветитељску и исцелитељску улогу. Просветитељску јер показује како се може и мора говорити истина и о табу темама, исцелитељску јер истина прија и лечи, ма колико била непријатна. Утолико је већа вредност овог остварења Сцене у Грачаници, ван њених естетских оквира. Александра Гловацки Директно, истинито, отворено, критично Представа Хотел Косово, према тексту и у режији Ненада Тодоровића, пародични је мјузикл врло грубог и огољеног израза. Представа има фрагментарну грађу, њен текст је састављен од двадесет девет слика које исписују трагичну судбину Добривоја Анђелковића (Александар Михајловић) који се из избегличког центра у Крушевцу враћа кући на Косово, после петнаест година одвојености. У исецканим, кошмарним сликама, искрцаних са различитих места и времена одвијања, приказују се аспекти језа са којима се Добривоје суочава. Из једног ништавила он стиже у друго, страшније јер је безнадежније, утолико што се више не нуди могућност светла на крају тунела. Може се рећи да је форма представе неоекспресионистичка, зато што је њена фрагментарност, расцепаност приповедања, начин да се изрази расцепаност свести главног лика. Он је жртва политике кошмара која ломи појединца и његово право на достојанствени живот (експресионистичка форма разбијености се развила почетком двадесетог века као резултат потребе уметника да изразе слом појединца у дехуманизованом свету). Поред фрагментарности структуре, од изузетне важности је Тодоровићев избор да игра буде брутално комична, имајући у виду теме које се на сцени раскопавају. Представа никога не штеди, аутори се критички обрачунавају са свим учесницима косовског проблема, од такозваних српских патриота, песника стихоклепаца који се патетично бусају у груди при помену свете српске земље (четврта сцена у комбију), српских академика заглављених у прошлости (лик историчара Хаџи Јована Јеремића), преко позерских представника међународних невладиних организација, агресивних и одвратно површних медија, америчке власти до албанских војсковођа у двадесет петој сцени, који своје војнике гурају у смрт ( Гините браћо Гините, јер живот је рат ). Ана Тасић (Политика, ) mentary structure; its text consists of twenty-nine scenes outlining the tragic destiny of Dobrivoje Anđelković (Aleksandar Mihajlović), who returns to his home in Kosovo from the refugee centre in Kruševac after fifteen years of absence. In fragmented, nightmarish scenes, hacked off from various places and times, various aspects of the gap Dobrivoje faces are depicted. From one nothingness, he arrives at another, more horrible indeed, as it is more hopeless, even more so because the possibility of a light at the end of the tunnel is no longer offered. It can be said that the form of the play is Neo-expressionistic, because the fragmentariness of its narrative is the way to express the torn consciousness of the hero. He is a victim of the politics of nightmares which crushes an individual and his right to a dignified life (expressionistic fragmentary form developed in the early 20 th century as a result of artists need to express the crush of an individual in a dehumanised world). Besides the fragmentary structure, another significant feature is Todorović choice to have brutally comical acting, bearing in mind the issues tackled on the stage. The play shows mercy for no one, the authors critically address all the participants in the Kosovo problem, from the so-called Serbian patriots, poets-versemongers who pathetically thump their chests at any mention of Holy Serbian Lands (a quarter of the van scenes), Serbian academics stuck in the past (the character of historian Hadži Jovan Jeremić), through to the poseurs representing non-governmental organisations, the aggressive and disgustingly superficial media, American authorities and the Albanian commanders in scene twenty-five, who are pushing the soldiers to their deaths (Give your lives brothers... Give your lives, because life is war. ) Ana Tasić (Politika, 18 th February 2015) 150

150

151 Позоријански времеплов Све је почело 13. априла године у Новом Саду Прве југословенске позоришне игре Стерији у част. Повод 150 година од рођења и стогодишњица смрти родоначелника наше драматургије. Ових се дана, ето, затвара ниска од шездесет фестивала. Прилика је добра да се подсетимо, сада већ слободно можемо рећи, богате прошлости Стеријиног позорја. Први корак у томе је издање Стеријиних Сабраних драма, чиме се наша кућа одужила великану чије име носи. Позорје ће почети отварањем трију изложби: плаката, фотографија представа учесница на фестивалима и изложба посвећена педесетогодишњици излажења Часописа Сцена. Захваљујући београдској Кинотеци наша публика моћи ће да види документарни филм из године о Јовану Стерији Поповићу. Такође, серију Стеријиних портрета (у електронском облику) рађених у различитим ликовним техникама. Са портрета нас гледају Стеријине продорне, умне очи у којима светли оцена овога света: светско ништа из ништа. Ни дан-данас није лако издржати тај поглед Стеријиних очију, како је рекао Васко Попа. Плакати Стеријиних позорја У Доњем фоајеу сцене Јован Ђорђевић, на поставци позоријанских најавних и програмских плаката од до данас, архива Документационоистраживачког центра Стеријиног позорја посетиоцима пружа на увид проток фестивалских година кроз графичка решења плаката, њихову естетику и информативност, штампарску и техничку обраду, функционалност и атрактивност. Најавни плакати су ваљан репрезент репертоара позоришних сезона и показатељ којим се драмским делима више од пола века позоришни посленици вазда враћају, која дела с годинама не губе на актуелности и интригантности, те које су теме обележиле одређене декаде и провоцирале публику да радо посећује фестивал Стеријино позорје. Изложбу плаката посетиоци могу да погледају све време трајања 60. Стеријиног позорја. The Pozorje Time Machine It all began on April 13, 1956 in Novi Sad the first Yugoslav theatre games in the honour of Sterija. The occasion the 150th anniversary of the birth and the centenary of the death of the founder of our dramaturgy. Well, these days we close this whole string of sixty festivals. This is an excellent opportunity for us to remind ourselves, now we can safely say, of the rich past of the Sterijino pozorje. The first step is publishing of the Collected works of drama by Jovan Sterija Popović; this way, the institution has paid the tribute to the true giant whose name it bears. The Pozorje begins with the opening of three exhibitions: theatre posters of Sterijino pozorje, photos of participating plays in festivals, and photos dedicated to the fiftieth anniversary of the Theatre Arts Review Scena. Thanks to the Belgrade Cinematheque, our audience will be able to see the 1956 documentary on Jovan Sterija Popović. Further, there is a series of portraits of Sterija (in electronic form) made in different art techniques. "From the portrait, we are stared at by Sterija s piercing, intelligent eyes sparkling with the judgment of this world: the world is nothing from nothing. To this day, it has not been easy to withstand that look of Sterija s eyes," said Vasko Popa. Theatre posters of Sterijino pozorje In the Lower Foyer of the Jovan Đorđević stage, in an exhibition of posters announcing Sterijino pozorje and its programme from 1956 until today, the archive of Sterija s Centre for Theatre Documentation offers an insight into the passage of festival years through posters graphic artworks, their aesthetics and informativeness, print and technical work, functionality and attractiveness. The posters announcing the festival offer a valid representation of the repertoire of theatre seasons and an indicator of the dramatic works that theatre workers have kept returning to, which works have become less current and intriguing, which topics marked certain decades and provoked high interest drawing audiences to visit the Sterijino pozorje festival. The poster exhibition will be open for visitors for the entire duration of the 60 th Sterijino pozorje. 152

152 Фотографије из позоријанске архиве Организатори: Стеријино позорје и Позоришни музеј Војводине Током девет позоријанских дана, у Доњем фоајеу сцене Пера Добриновић, публика и посетиоци Фестивала биће у прилици да се кроз изложбу фотографија упознају са шездесетогодишњом историјом Стеријиног позорја. У сарадњи с Позоришним музејом Војводине, из изузетно богате архиве Документационоистраживачког центра Стеријиног позорја, одабрано је приближно 150 фотографија Стеријином наградом овенчаних представа и глумаца, редитеља, учесника у инсценацијама, али и знаменитих личности културног и политичког живота које су својим деловањем утицале на формирање и реноме Позорја. На овом носталгичном путовању Стеријанским времепловом од првог фестивала године до шездесетог, јубиларног, на фотографијама које као вредне Photos from the archive of Sterijino pozorje Organisers: Sterijino pozorje and Theatre museum of Vojvodina During the nine days of Pozorje, the festival audience and visitors will have an opportunity to learn more about the sixty-year long history of Sterijino pozorje through a photo exhibition displayed in the Lower Foyer of the Pera Dobrinović stage. In cooperation with the Theatre Museum of Vojvodina, we have selected 150 photographs of Sterija award winning performances and actors, directors, people who took part in staging, as well as notable figures of cultural and political life who have contributed to the formation and renown of Sterijino pozorje. On this Sterija s nostalgic time machine journey from the first festival in 1956 to its 60 th anniversary edition, through photographs, which as a valuable memories and irrefutable documents testify to the past times, Pozorje s aficionados will be able to follow the growth of Sterijino pozorje into a theatre festival of indisputable importance in the territory of Yugosphere. Ј. С. Поповић: Родољупци, режија Мата Милошевић, ЈДП (Најбоља представа Првог Стеријиног позорја) успомене и важна и непобитна документа сведоче о времену за нама, поклоници Позорја моћи ће да испрате стасавање Стеријиног позорја у позоришни фестивал од неспорног значаја за простор Југосфере. 50 година часописа Сцена Часопис за позоришну уметност Сцена на српском језику покренут је Десет година после Стеријиног позорја, у његовом окриљу, дакле, с јасном намером да прати, подржава и допуњава наш најзначајнији позоришни фестивал. Године покренута је и Сцена на енглеском језику, првенствено намењена иностраној читалачкој публици и наставља своје деловање до данас. The 50 th Anniversary of the Review Scena The Serbian edition of the theatre arts review Scena was launched in Ten years after Sterijino pozorje, under its wing, thus, with a clear intention to follow, support and complement our major theatre festival saw the first English edition of Scena, dedicated primarily to foreign readership, and it continues its activities today. The first editorial board ( ) and its orientation was Yugoslav: Jovan Boškovski, Lojze Filipič, Eli Finci, Andre Hing, Jovan Hristić, Jože Javoršek, Josip Kulundžić (editor-in-chief), Ranko Marinković, Boško Petrović, Meša Selimović, Kosta Spaić, Augustin Stipčević, Velimir Stojanović, Milenko Šuvaković and Raško Jovanović (secretary). The second editorial board ( ) and the editor-in-chief Slobodan Selenić, together with Petar Marjanović, first as the responsible and then as the editorin-chief for several years ( ), continued the idea of unity: getting to know one another through dramatic texts, history, reviews, festivals theatre art in general. With the breakup of Yugoslavia the space of activity changed but not the concept: Scena deals with aesthetics, theory and sociology of theatre, through interviews it follows what is going on in the national and international theatre, regularly features domestic and foreign festivals, in particular Sterijino pozorje and Bitef among others. It marks anniversaries, illuminates the major aspects of theatre history (major creators, movements, phenomena). Through book reviews, it keeps the readership informed about the contemporary theatrical production. Joined by young colleagues, the magazine turns towards attractive topics related to the young theatre population both readers and authors provocative sur- 153

153 Прво уредништво ( ) и његова оријентација били су југословенски: Јован Бошковски, Лојзе Филипич, Ели Финци, Андреј Хинг, Јован Христић, Јоже Јаворшек, Јосип Кулунџић (главни уредник), Ранко Маринковић, Бошко Петровић, Меша Селимовић, Коста Спаић, Аугустин Стипчевић, Велимир Стојановић, Миленко Шуваковић и Рашко Јовановић (секретар). Друго уредништво ( ) и главни уредник Слободан Селенић, уз Петра Марјановића, прво као одговорног а затим дугогодишњег главног уредника часописа ( ), наставило је идеју заједништва: међусобног упознавања кроз драмски текст, историју, критику, фестивале позоришну уметност уопште. Распадом Југославије мења се простор деловања али не и концепт: Сцена се бави естетиком, теоријом и социологијом позоришта, кроз интервјуе прати актуелна збивања у домаћем и иностраном театру, редовно приказује домаће и стране фестивале, нарочито Стеријино позорје, Битеф и друге. Обележава јубилеје, осветљава најзначајније аспекте позоришне историје (велики ствараоци, покрети, појаве). Кроз приказе књига, читаоце обавештава о савременој театролошкој продукцији. Доласком млађих чланова у редакцију, часопис се окреће атрактивним темама које се тичу младе позоришне популације, и читалаца и стваралаца провокативне анкете о репертоарима институционалних позоришта, образовање, неафирмисани драмски писци и критичари... Поменимо главне уреднике: Радомир Путник ( ), Вида Огњеновић ( ), Даринка Николић ( ), Зоран Ђерић (од 2013). Свако име је значајан датум у југословенској и новијој историји, не само историји позоришта него и историји књижевности, с посебним акцентима на драмској књижевности, али и на театрологији, јер су међу уредницима писци, редитељи, позоришни критичари, педагози на драмским академијама, филозофским и филолошким факултетима, директори и управници позоришта, руководиоци позоришних институција итд. Изложба поводом 50 година излажења Сцене на основу објављених текстова, драмских дела, позоришних критика, хроника фестивала, фотографија реконструише минуло време али и оно најважније позоришну уметност њену прошлост, садашњост, и, на основу сваког новог броја њену будућност. Филм о Стерији Ових дана је завршен документарни филм о највећем српском комедиографу Јовану Стерији Поповићу. Овај филм снимљен је поводом стогодишњице од његове смрти. На основу аутентичних докумената којима је располагао на самом извору, аутор сценарија Милан Токин зналачки је извукао оне који су од битне, управо пресудне важности за осветљавање Стеријиног лика и његовог живота и рада. Међутим, није био лак посао то издвојити из једне огромне, по обиму, грађе података и утолико је већа заслуга аутора сценарија што је тај veys about repertoires of the institutional theatres, education, yet unestablished dramatic writers and critics... Let us mention the editorsin-chief: Radomir Putnik ( ), Vida Ognjenović ( ), Darinka Nikolić ( ), Zoran Đerić (since 2013). Each name is an important date in the Yugoslav and recent history, not only in the history of theatre but the history of literature as well, with a special emphasis on the dramatic literature, but theatre science as well, as among the editors there are writers, directors, theatre critics, pedagogues at dramatic academies, faculties of philosophy and philology, theatre managers, managers of theatre institutions, etc. The exhibition marking the 50 th anniversary of Scena - based on the published texts, dramatic works, theatre reviews, festival chronicles and photographs reconstructs the history, but, more importantly the theatre art its past, its present, and - based on each new issue its future. The Film about Sterija A documentary about Jovan Sterija Popović, the most prominent Serbian comedy playwright, has just been finished. The film was made on the occasion of the 100 th years after the date of his death. Basing his efforts upon authentic documents available to him at the very source, Milan Tokin, the screenplay author, skillfully accentuated the important, crucial details that highlight Sterija s character, his life and his work. However, it was not an easy job to bring out significant facts from huge volumes of data, and this gives even greater merit to the scriptwriter for his exemplary undertaking. This way, through a relatively short film he gave us an accurately and completely illuminated figure of this playwright to whom our nation is deeply indebted for his life s work. 154

154 посао обавио управо узорно. На тај начин добили смо у једном релативно кратком филму тачно и потпуно осветљен лик овог комедиографа коме наш народ дугује толико за његова дела. Токин је имао среће што је његов сценарио реализовао талентовани редитељ Миодраг Николић, који је својим режијским третманом оживео ту мртву материју и документа тако да су они на платну добили пун пластични израз, што је заслуга у знатној мери, несумњиво, и искусног Владете Лукића, једног од наших најбољих сниматеља. Овај филм представља значајан допринос нашој кинематографији документарног карактера, а у исто време и заслужено признање Стерији. (Република, Београд, ) Пројекција филма биће одржана 25. маја у 20,00 часова у просторијама Стеријиног позорја, као својеврсни пролог Фестивала. Поводом пројекције Стеријиних портрета Поглед Стеријиних oчију Одавде, из Вршца, лепе вароши, из свог родног града, кренуо је Стерија на свој прекратки животни пут учења, рада и стварања. Овамо се враћао кад год није знао где да се склони, да на миру сведе рачуне са собом и својим временом. Овде је проживео своје последње године са укусом горкога меда, црножучја и мудрољубља. Писац Стерија створио је дело које представља читаво сазвежђе књижевних и научних врста: песама, драма, комедија, романа, огледа, књижевне критике, теорије књижевности, филологије, права. Својим делом он је осветлио нове, широке, светске путеве у књижевности и науци српског народа. То дело садржи и неколико потресних књижевних споменика које је он посветио грчком, бугарском и албанском народу. Пером, напајаним мастилом од коприве, чкаља и пелина, Стерија је целог свог живота писао једну баснословну критику човека у друштву и свету. Ту своју критику, час оштру, час смехотворну, час сетну, изрицао је увек и једино у име човечности, ослобођене окорелих вековних предрасуда. У повлашћеним тренуцима, под Стеријиним пером, критика човека претвара се у похвалу човечности. Друштвени прегалац Стерија уградио је памет, знање и искуство у темеље уметничких, научних, култруних и просветних установа, основаних у малој држави Србији. Патриота Стерија је несебично радио за свој народ и с леве и с десне обале Дунава, радио је, стојећи прав и несаломљив, под унакрсном ватром једне државне и једне црквене бирократије. Стерија, тај човек ситног, крхког тела, имао је жилавост банатских, равничарских јабланова, отпорних на нападе подземних вода и небеских секира. Са портрета нас гледају Стеријине продорне, умне очи у којима светли оцена овога света: светско ништа из ништа. Ни дан-данас није лако издржати тај поглед Стеријиних очију. Васко Попа (1981) Tokin was lucky that his scenario was realized by Miodrag Nikolic, a talented director, whose directorial treatment revived the inanimate matter and documents giving them full plastic expression on the screen. Much credit for the above should, no doubt, be paid to the experienced Vladeta Lukic, one of our best cameramen. This film represents a significant contribution to our documentary cinematography character, and, at the same time, it gives Sterija much deserved recognition. (Republika, Belgrade, ) Screening of the film will be held on May 25 th at at Sterijino pozorje, as a kind of prologue to the Festival. On the occasion of the projection of Sterija s portraits The Look in Sterija s Eyes From here, Vršac, beautiful town, his hometown, Sterija set out on his overly brief life s road of learning, work and creation.whenever he didn t know where to hide, he used to come back here to settle the accounts with himself and his own time. Here, he lived through his last years with a bitter taste of honey, melancholy and philosophy. Sterija, the writer, created his work that represents an entire galaxy of literary and scientific sorts: poems, dramas, comedies, novels, essays, literary criticisms, theories of literature, philology, law. Through his work he illuminated broad and new universaldirectionsin Serbian literature and theory. That work also include several moving literary monuments that he dedicatedto the Greek, Bulgarian and Albanian people. With his pen, fed with nettle,thistle and wormwood ink, Sterija has written,throughout his whole life,an enormous andfabulous critique ofman in this world and society.his critique, sometimes sharp, sometimes comical, sometimes melancholic, he has always expressed in the name of humanity, freed from the fossilized centuries of prejudice. In certain moments, under Sterija s pen, the critique of man turns into the praise of humanity. Socially devoted Sterija installed intelligence, knowledge and experience into the foundations of art, science, different cultural and educational institutions that were established in the small state of Serbia. As a patriot, Sterija selflessly worked for his people both from the left and right banks of the Danube, he worked standing strait and unbreakable, under the crossfire of both state and religious bureaucracy.sterija, the man of small, frail body, had a toughness of Banatian poplars, resistant to attacks by groundwater and heavenly axes. From the portrait, Sterija s sharp and intelligent eyes are looking at us: a global nothing from nothingness. Even today, it is hard to withstand that look in Sterija s eyes. Vasko Popa (1981) 155

155 56. изложба ликовних радова деце и омладине Сцена, маска, костим, лутка Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине The 56 th exhibition of artwork by children and youth Stage, Mask, Costume, Puppet Organiser: Centre for Visual Arts Education of Children and Youth of Vojvodina Изложбу Сцена, маска, костим, лутка Центар за ликовно васпитање организује од године, с тим што су се изложбе до 80-тих година организовале у оквиру Мајских игара у Бечеју, а од тада у оквиру Стеријиног позорја. Радови настали у протеклих педесет пет година чувају се у архиву Центра и представљају јединствену и значајну тематску колекцију дечјих радова инспирисаних позориштем. Велико интересовање за овај конкурс и високи квалитет радова одржани су током деценија. И овогодишња изложба донела је нове идеје и решења на којима се види да су деца са великим успехом примењивала разне материјале у реализацији својих радова. Наравно, у процесу настајања ових радова битну улогу одиграли су и њихови ментори који су мотивацијом, сугестијама у избору материјала и техника стручно усмеравали своје ученике. Најмлађи из Вртића Бубица из Новог Сада (васпитачица: Оливера Кулешевић) израдили су тродимензионалне сцене бајки, а деца из Вртића Цврчак из Петроварадина (васпитачице: Бранкица Цицвара, Данијела Демер) насликали су своје другаре на сцени у живописним костимима. Маске малишана ПУ Различак из Бачке Паланке (васпитачица: Снежана Булаић) инспирисане су представом Природа слави''. Ученици ОШ Петефи Шандор из Новог Сада (наставница: Марта Бутерер Киш) израдили су маске од вуне древном техником пустовања, а ученици ОШ Ј. Ј. Змај из Ђурђева (наставница: Татјана Перовић) направили су лутке од папир машеа. Маскама одштампаним у техници линореза представили су се полазници ликовне радионице ЕмАрт из Суботице (менторка: Емилија Грубанов Мартинек). Ученици ОШ Соња Маринковић из Новог Сада (наставница: Снежана Гут) приказали су како деца креирају перике за представу, а радови ученика ОШ Прва војвођанска бригада из Новог Сада (наставник: Георг Реџек) приказују минималистички приступ осмишљавања сцена. Дечји радови приказани на 56. изложби Сцена, маска, костим, лутка сведоче о педесетшестогодишњој традицији успешног подстицања дечје креативности и маште инспирисане позориштем. Ева Феди Маске, ОШ ''Петефи Шандор'', Нови Сад 156 The Exhibition Stage, Mask, Costume, Puppet has been organised by the Centre for Art Education since 1959, with the exhibitions initially being organised within the May Days in Bečej until the 1980s, and ever since then within Sterijino pozorje. The artworks created in the last fifty-five years are kept in the Centre s archive and are a unique and important thematic collection of children s works inspired by theatre. The great interest for entry into the event and the high quality of works have been maintained over the decades. This year s exhibition has, once again, brought new ideas and solutions which show that children have successfully used various materials for creating their works. Surely, the production of these children s works have been contributed to by their mentors who played an important role in providing professional guidance to their pupils in regard to the choice of materials and techniques as well as motivation. The youngest children from the Kindergarten Bubica from Novi Sad (teacher: Olivera Kulešević) have produced a three-dimensional scenes from fairy-tales, while the children from the Kindergarten Cvrčak from Petrovaradin (teachers: Brankica Cicvara and Danijela Demer) have painted their friends on the stage in colourful costumes. The masks made by the children from the Kindergarten Različak from Bačka Palanka (teacher: Snežana Bulaić) were inspired by the play Nature Celebrates. The pupils from Primary School Petefi Šandor from Novi Sad (teacher: Marta Buterer Kiš) have made masks from wool in an ancient processing technique of pustovanje, while the pupils from PS J. J. Zmaj from Đurđevo (teacher: Tatjana Perović) have made puppets from paper mache. The students of the art workshop EmArt from Subotica (mentor: Emilija Grubanov Martinek) have printed their masks in the technique of linocut. The pupils from PS Sonja Marinković from Novi Sad (teacher: Snežana Gut) show how children create theatre wigs, while the works produced by the pupils from PS Prva vojvođanska brigada from Novi Sad (teacher: Georg Redžek) display a minimalist approach to stage design. The children s artwork displayed at the 56 th Exhibition Stage, Mask, Costume, Puppet testifies to the fifty-six-year long tradition of successful encouragement of children s creativity and imagination inspired by theatre. Eva Fedi Лутке, ОШ ''Ј. Ј. Змај'', Ђурђево

156 Промоција Часописа за аудио-визуелне умјетности Агон Агон, часопис за аудио-визуелне умјетности (позориште, филм, радио и телевизију) објављује оригиналне научне радове, прегледне и стручне чланке у којима се излажу идеје и ставови о најзначајнијим проблемима у наведеним областима. Часопис своје место тражи негде између профила и садржаја Зборника за сценску уметност и музику Матице српске и Сцене Стеријиног позорја. Уредници су др Ненад Новаковић и др Лука Кецман. Издавачи Агона су Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци и Народно позориште Републике Српске. Лудус онлајн позориште доступно свима Пре нешто више од двадесет две године штампан је први број јединих позоришних новина, Лудус. Тадашњи главни и одговорни уредник Феликс Пашић замислио је Лист Удружења (Д)рамских (У)метника Србије не као пригодни билтен, већ као озбиљну, штампану публикацију која на месечном нивоу извештава о театарским збивањима у земљи, региону и иностранству, истовремено покушавајући да одржи или обнови прекинуте везе, покрене теме које, било статусне/правне/креативне, заокупљају позориштнике, представи ствараоце који су или ће тек обележити драмску, сценску уметност. Могућности за штампано издање Лудуса у овом тренутку су исцрпљене. Последњи број је припремљен и издат у јуну Ипак, захваљујући ентузијазму и доброј вољи сарадника, уз подршку председника и председништва УДУС-а, Лудус у својим основним постулатима наставио је да преживљава на апаратима тачније у виртуелном окружењу. Пре нешто више од две године покренут је ЛУДУС ОНЛАЈН. Скромно заступљена на једној страници веб сајта Удружења драмских уметника Србије и на друштвеној мрежи Фејсбук, позоришна новина је наставила своју мисију. Новембра прошле године покренут је специјализовани веб сајт ЛУДУС ОНЛАЈН, који кроз могућности другачијег медија наставља своју мисију: пружа информације о позориштима у земљи, региону и свету, представља нове идеје и тенденције, као и ствараоце, те помно прати теме које су важне за све који се театром баве. Ова електронска новина, у складу за медијем, јесте жива творевина која се непрестано надограђује и допуњава новим рубрикама, али и новим текстовима на месечном нивоу, односно вестима на недељном. На Фејсбук страници Лудуса информације се преносе дневно. Показатељи посећености Лудуса онлајн говоре о интересовању читалаца у првим месецима сајт бележи око 5000 посета месечно. Представљање Лудуса онлајн и после дуже паузе првог (вероватно и последњег) штампаног броја позоришних новина током јубиларног, 60. Позорја, Promotion of the Agon Magazine for audio-visual arts Agon, Magazine for audio-visual arts (theatre, film, radio and television) publishes original scientific papers, reviews and professional articles where ideas and views on the most important problems in these areas are presented. The Magazine attempts to place itself somewhere between the profile and content of Matica Srpska Journal of Performing Arts and Music, and Scena, the Theatre Arts Review by Sterijino pozorje. The editors are Nenad Novakovic, PhD, and Luka Kecman, PhD. Agon is published by the Academy of Arts of the University of Banja Luka and the National Theatre of the Republic of Srpska. Ludus Online Theatre Available To Everyone More than twenty-two years ago, the first issue of the only theatre journal, Ludus, was published. The editor in chief at that time, Feliks Pašić, conceptualised the Journal of the Association of Dramatic Artists of Serbia (the acronym of which is LUDUS in Serbian) not as an occasional newsletter, but as a serious, printed publication that offers monthly reports on theatrical events in the country, the region and abroad, at the same time trying to maintain or renew the severed ties, raise statutory/legal/creative issues that concern theatre workers, present artists who are or will mark the dramatic, theatrical arts. The capacities for the printed edition of Ludus are exhausted in this moment. The last issue was prepared and issued in June However, thanks to the enthusiasm and goodwill of the staff and contributors, with the support of the president and the presidency of UDUS (Association of Dramatic Artists of Serbia), Ludus, in its basic postulates, continued to survive on life support that is, in a virtual environment. A little more than two years ago, LUDUS ONLINE appeared. Modestly presented on one page of the website of the Association of Dramatic Artists of Serbia and the social network Facebook, the theatre journal continued its mission. In November last year, a specialised website Ludus Online was launched. Using the possibilities offered by the different medium, it continues its mission: to provide information on theatres in the country, the region and the world, to present new ideas and tendencies, as well as artists, and follow closely the issues that are important to all of those who are engaged in theatre work. This electronic publication, as allowed by the medium, is a living creation that is constantly updated and supplemented with new sections, as well as new texts on monthly bases and/or news on weekly bases. On Ludus Facebook page information is given daily. The indicators of Ludus Online visits reflect the interest of its readers - in the first months the site registered about 5,000 visits per month. The presentation of Ludus Online and, after a long pause, the first (and probably 157

157 прилика је да рекапитулирамо сезону која је за нама, али и да се суочимо са бројним проблемима које бављење културом, самим тим и позориштем, тренутно собом носи. На промоцији ће говорити Маша Стокић, главна и одговорна уредница Лудуса, Војислав Брајовић, председник Удружења драмских уметника Србије и Александар Милосављевић, један од оснивача и дугогодишњи уредник Лудуса. Дани књиге 31. мај 2. јун Част да отвори Дане књиге (31. мај) припада Стеријином позорју и његовој Издавачкој делатности: с правом, јер објављивањем Сабраних драмских дела Јована Стерије Поповића начињен је издавачки подухват и попуњена празнина у нашој библиотечкој баштини која до сада није имала овакво издање! Сам аутор је за живота своје драме поделио у две групе: «Жалостна позорја» и «Весела позорја» па су се тога придржавали и приређивачи, Радослав Ераковић и Зорица Несторовић. За читаоце су приредили укупно 24 драме од којих су неке до сада биле само у рукопису, а неке трагедије штампане су у 19. веку и постојале су само као старе књиге. Нова свеска часописа за позоришну уметност Сцена на својим страницама обележава златних педесет година континуираног излажења. Биће то прилика да се сетимо свих значајних личности које су учествовале и учествују у настајању и дугогодишњем креирању нашег најзначајнијег позоришног часописа али и да прославимо јубилеј Стеријиног позорја 60 година постојања. Ту је и неизоставни позоришни практикум Годишњак позоришта Србије, сезона 2013/2014, 36. књига која прати позоришни живот у Србији кроз личне карте и репертоаре позоришта, фестивале и друге театарске облике. У другом термину (1. јун) на програму су нова издања Позоришног музеја Војводине, институције која већ годинама слови за нашег најагилнијег издавача театролшке литературе и периодичних публикација. У оквиру своје издавачке делатности, представиће посебан сегмент позоришно стваралаштво за децу и луткарску позоришну уметност: Лутка и маска у српској култури, приредили Љиљана Динић и Зоран Ђерић, Позориште за децу уметнички феномен, зборник радова, књига VI и Часопис за луткарску уметност Нити. У трећем термину (2. јун), уз монографију Улаз слободан. Позоришна музика Предрага Вранешевића (издавач Академија уметности Нови Сад) кроз реч, видео и музику дружићемо се са ауторима монографије Живком Поповићем, Иром Проданов Крајишник и са Предрагом Вранешевићем, композитором и мултимедијалним уметником чије је музичко стваралаштво било звучни декор за стотину и више позоришних представа и филмова. Модератор Дана књиге је Светислав Јованов. the last) printed edition of the theatre journal during the anniversary 60 th Pozorje, presents us with an opportunity to recapitulate the previous season, as well as to tackle the numerous problems involved in the work in the field of culture, theatre included. Speakers: Maša Stokić, editor in chief of Ludus, Vojislav Brajović, president of the Serbian Drama Artists' Association, and Aleksandar Milosavljević, one of the founders and long-time editor of Ludus. The Days of the Book 31 st May 2 nd June The honor to open the Days of the Book (31 st May) belongs to Sterijino pozorje and its publishing activity: indeed, rightfully so, because the publication of the Collected works of drama by Jovan Sterija Popović is a true publishing undertaking that has filled a gap in our library heritage that has not as yet had a project like this! The author himself in his lifetime divided his plays into two groups: "The Tragedies" and "The Comedies," therefore, Radoslav Erakovic and Zorica Nestorović who compiled and edited these publications kept the same two groups. They had prepared a total of 24 plays out which some had existed only as manuscripts, and some tragedies were printed in the 19th century and existed only as old books. The new volume of the Theatre Arts Review Scena marks the golden fifty years of continuous publication. This is an excellent opportunity to remember all the important personalities who participated in the making and long-term creation of our most important theater magazine, but also to celebrate the jubilee of Sterijino pozorje 60 years of existence. There is also an indispensable theater practicum the Yearbook of Serbian Theatre, season 2013/2014, the 36 th volume that follows the theater life in Serbia through identification cards and theaters repertoire, festivals and other theatrical forms. On the second day (1 st June) the programme features new editions of the Theatre Museum of Vojvodina, the institution that has been for years regarded as our most agile publisher of theatre literature and periodicals. As part of their publishing activities, they will present a special segment - theatre performance for children and puppet theater arts: Puppet and Mask Serbian in culture, edited by Ljiljana Dinić and Zoran Djerić; Theatre for Children Artistic Phenomenon, Proceedings, Vol. VI; magazine for Puppetry Arts Niti. On the third day (2 nd June), together with the monograph Admission free. Theater music Predrag Vranešević (publisher of the Academy of Arts Novi Sad), through word and music we shall spend some time with the authors of the monograph Živko Popović and Ira Prodanov Krajišnik, as well as with Predrag Vranešević, composer and multimedia artist whose creative work was "sound decor" for more than a hundred theatrical productions and movies. Moderator of the Days of the Book is Svetislav Jovanov. 158

158 Стеријанци Воја Солдатовић, редитељ и модератор програма и његови саговорници, на особен начин воде нас кроз историју Позорја. Гост ће бити Дејан Пенчић Пољански, позоришни критичар и двоструки добитник Стеријине награде, за позоришну критику (1998) и за нарочите заслуге (2014). Модреатор ће разговарати и са Душаном Јовановићем, драмским писцем и редитељем и вишеструким добитником Стеријине награде. Јовановић је награђен за режију (За добро народа Цанкара, ССГ Трст) и (Сумњиво лице Нушића, ССГ Трст), ванредном наградом за режију (Чаробни ца из Гор ње Дав че Рудија Шелига, СЉГ Це ље), за текст (Ослобођење Скопља, рд. Љубиша Ристић, Радна заједница Осло бо ђе ње Ско пља За греб; рд. Љубиша Георгијевски, СНГ Љу бља на) и (Зид, језеро, рд. Душан Јовановић, СНГ Љу бља на), те за нарочите заслуге Солдатовић и саговорници подсетиће се и Миленка Шуваковића, уметничког директора из раног периода Позорја који је добитник Стеријине награде за режију Интимне приче Миле Марковић, Српско народно позориште (1963). Откривање бисте Јована Стерије Поповића Поводом 60. Стеријиног позорја Љубисав М. Срдановић поклонио је свој рад, бисту Јована Стерије Поповића нашој институцији. Љубисав М. Срдановић, вајар Аутор је рођен 13. фебруара у Доњој Буковици, Република Црна Гора, од оца Милутина и мајке Ружице. Ожењен, има двоје деце. Основна струка правник. Ликовно образовење стицао је код професора, академског сликара Беле Пехана. Члан Удружења ликовних уметника Врбас. Излагао је самостално, а више пута са Удружењем у Београду, Новом Саду, Сомбору, Скопљу, Врбасу и другим местима. Награђиван више пута, првим наградама на Пролећним и јесењим ликовним салонима Врбаса, као и на ликовним сусретима у Чачку, Сремским Карловцима и у Новом Саду. Значајнији радови: Композиције Свети Сава, Кошаркаши, портрети-бисте Краљ Александар I Карађорђевић, Патријарх Павле, Данило Киш, Никола Тесла и други. Скулптуре су постављене у Београду Руски дом, Врбасу Народна библиотека Данило Киш, Галерија Културног центра у Основној школи Вук Караџић у Бачком Добром Пољу и другим изложбеним просторима. Пензионер, живи и ради у Врбасу. The Sterijans Voja Soldatović, director and moderator of this programme, takes us, in his very special way, thanks in part to his interlocutors, throughout the history of Pozorje. This year, the guest is Dejan Penčić Poljanski, a theater critic and a two-time winner of the Sterija Award for theater criticism (1998) and the Order of Merit (2014). One of the meetings will be devoted to the interview with Dušan Jovanović, playwright, director and winner of several Sterija awards. Jovanović was awarded for best director in 1987 (For the Good of the People, Cankar, SPT Trieste) and 1988 (A Suspicious Person, Nušić, SPT Trieste), an extraordinary award for best director in 1978 (Sorceress from Gornja Davča, Rudi Sheligo, PT Celje), the awards for text in 1979 (The Liberation of Skoplje, director Ljubiša Ristić, RZ "The Liberation of Skoplje" Zagreb; director Ljubiša Georgievski, Ljubljana SNT) and in 1990 (The Wall, The Lake, director Dušan Jovanović, Ljubljana SNT) and Order of Merit in Further, Soldatović shall, together with his interlocutors, make us remember Milenko Šuvaković, artistic director of the early Pozorje festivals. Šuvaković too won the Sterija Award for his direction of Intimate stories by Mile Marković, Serbian National Theatre (1963). Unveiling of the Jovan Sterija Popović Bust On the occasion of the 60 th Sterijino pozorje, Ljubisav M. Srdanović donated to our institution his work of art, a Jovan Sterija Popović bust. Ljubisav M. Srdanović, sculptor Тhe author was born on February 13 th 1942 in Donja Bukovica, Republic of Montenegro (father Milutin and mother Ružica). He is married and has four children. His primary vocation is jurist, and he gained an education in art with Bela Pehan, professor and academic painter. He is a member of the Vrbas Association of Visual Artists. He has exhibited independently, repeatedly with the Association in Belgrade, Novi Sad, Sombor, Skopje, Vrbas and other. Awarded several times, first prizes at the spring and autumn art salons in Vrbas, as well as art meetings in Čačak, Sremski Karlovci and Novi Sad. Some of his significant works include: compositions Sveti Sava, Basketball players, portrait busts Kralj Aleksandar Karađorđević, Patrijarh Pavle, Danilo Kiš, Nikola Tesla and other. His sculptures are placed in Russian Center of Science and Culture in Belgrade, National Library Danilo Kiš in Vrbas, Cultural Center Gallery in Vuk Karadžić Elementary School in Bačko Dobro Polje and other exhibition spaces. He is retired and now lives and works in Vrbas. ( ) These portraits (busts) remind us above all, with reticence of the shaping of their imposing faces, especially, sometimes discrete and sometimes emphasized, play of light and shadow of their own and our own time. (Miloš Arsić, art historian, Novi Sad) 159

159 (...)Ови портрети (бисте) подсећају, пре свега уздржаношћу обликованих маркантних делова лица, посебно, некада дискретном, други пут наглашеном игром светлости и сенке на њихово и наше време. (Милош Арсић, историчар уметности, Нови Сад) (...)Он је по вокацији некако судбински окренут човеку и историјским личностима и њиховој судбини, што је његова превасходна тематска инспирација. Срдановић својим делом истовремено отвара проблематику материјала, јер су му у првом плану фактура и структура тог материјала. Он овом приликом, врло оригинално, за основу модела користи сипорекс као непостојан материјал, који потом лепком за плочице (као везивним ткивом) скулпторски моделује и дорађује патинира, дочаравајући утисак бронзе. (Миле Игњатовић, историчар уметности Нови Сад) Откривање бисте Петра Коњовића Петар Коњовић (Чуруг, 5. V 1883 Београд, 2. X 1970; сахрањен у Сомбору 6. X 1970). Прва сазнања о музици стекао је у Великој српској православној гимназији у Новом Саду ( ). Самоук у свирању виолине и клавира, учио је појање и учествовао у богослужењима, а већ као ђак проучавао је музику Мокрањца. У Сомбору је завршио Српску учитељску школу, где је стекао знања из дириговања. За време његовог школовања у Сомбору, СНП је гостовало с опером Чаробни стрелац Фон Вебера а Коњовић је учествовао у опери певајући у хору. Прву оперу, Женидба Милошева завршио је и у жељи да се усавршава, отишао је у Праг на Конзерваторијум, где је студирао композицију и дириговање и дипломирао композицијом за велики оркестар Serbia liberata. У Прагу је гледао представе Московског художественог театра. На позив Стевана Мокрањца прихвата да предаје у Српској музичкој школи у Београду, а оснива у Земуну приватну музичку школу. Од до био је и члан Управног одбора Друштва за СНП, да би 1. I био изабран за директора Опере загребачког Хрватског народног казалишта и ту остао до Од је радио као управник Народног казалишта у Осијеку, настављајући да га води и као Новосадско- Осјечко позориште. Од до поново је на челу ХНК у Загребу. Члан Чешке академије наука и уметности постао је 1938, а изабран је за редовног члана Српске академије наука, поставши истовремено и секретар Одељења ликовне и музичке уметности, а управник Музиколошког института САНУ. Компоновао је и опере (за које је писао и либрета): Кнез од Зете (по Максиму Црнојевићу Л. Костића), Коштана (по Б. Станковићу) и Сељаци (по Ђиду Ј. Веселиновића и Д. Брзака). Његова последња опера је Отаџбина, на текст Смрт мајке Југовића И. Војновића. Одликован је Орденом рада I реда, Седмојулском наградом за животно дело, ( ) He is by vocation, and by fate, somehow turned towards man and historical figures and their fate, which is his uppermost thematic inspiration. With his work, Srdanović at the same time opens up the problematics of the material, since he emphasizes facture and structure of the material. On this occasion, in a very original way, for the basis of his model he used siporex as the volatile material, which is then modeled and modified with tile adhesive (as the connective tissue) patinated, evoking the impression of bronze. (Mile Ignjatović, historian of art, Novi Sad) Unveiling of the Petar Konjović Bust Petar Konjović (Čurug, 5 th May 1883 Belgrade, 2 nd October 1970, buried in Sombor on 6 th October 1970) gained his first knowledge of music in Serbian Orthodox Grammar School in Novi Sad ( ). As a self-taught piano and violin player, he also learned to chant and he participated in liturgies, and as a young student he studied music by Mokranjac. In Sombor, he graduated from the Serbian Normal School in 1902, where he learned conducting. During his schooling in Sombor, Serbian National Theatre was staging Der Freischütz by Carl Maria von Weber in 1900, where Konjović performed as a singer in the choir. He wrote his first opera, The Marriage of Miloš Obilić, in 1903, then, in 1904, he went to Prague, where he studied composing and conducting at the Prague Conservatory. He graduated with his composition for the great orchestra, called Serbia Liberata. While in Prague, he watched the plays of the Moscow Art Theatre. At the invitation of Stevan Mokranjac, he accepted to teach in the Serbian Music School in Belgrade in 1907, and in 1910 he founded a private music school in Zemun. From 1919 to 1921 he was a member of the Board of Serbian National Theatre, and on 1 st January 1922, he was elected for the director of the Zagreb Opera at the Croatian National Theatre in Zagreb, where he remained until In 1927, he started working as the director of the Croatian National Theatre in Osijek under the name Novi Sad-Osijek Theatre. From 1933 to 1939, he was once more the director of Croatian National Theatre in Zagreb. In 1938, he became a member of the Czech Academy of Sciences and in 1946 he became a regular member of the Serbian Academy of Sciences and Arts. At the same time, he became the Secretary of the Department of Fine Arts and Music, and in 1948, he became the manager of Institute of Musicology of the Serbian Academy of Sciences and Arts. He composed operas (for which he wrote the libretti): The Prince of Zeta (based on the play Maksim Crnojević by the Serbian poet Laza Kostić), Koštana (by B. Stanković), Peasants 160

160 Орденом заслуга за народ, а за монографију о Милоју Милојевићу добио је награду Савеза композитора Југославије. Владимир Т. Јокановић, примаријус и доктор медицинских наука, специјализовао максиофацијалну и оралну хирургију, почасни члан Српске академије медицинских наука. Од ране младости бави се књижевним радом: песме, афоризми, један роман, проучава историју медицине и отргао од заборава биографије значајних лекара: Јована Андрејевића Јолеса, Јована Јовановића Змаја, Михајла Петровића... Биографије о овим личностима које су имале утицај и на позоришни живот, брижљиво се чувају у Српском народном позоришту. Др Јокановић бави се и вајарством већ 50 година, аутор је стотинак биста и рељефа у Србији, Црној Гори, Хрватској; познатије дело је биста Јована Андрејевића Јолеса. Живи и ради у Новом Саду, пише, ваја, организује састанке лекара и игра тенис. Приликом свечаности откривања бисте говориће аутор др Владимир Т. Јокановић, управник Српског народног позоришта Александар Милосављевић и диригент Александар Којић. Пратећи програми Позорја младих Регионална асоцијација за психодраму и интегративну примену психотерапије Увод у психодраму и теорија улога / Радионица 30. и 31. мај, Академија уметности Психодрама је групни психотерапијски метод акционог типа. Прва психодрама изведена је у позоришту у Бечу. Терапијски поступци који се у психодрами користе ослањају се на сценску експресију, античко позориште, уз коришћење разних драмских техника и групне динамике. Оснивач овог широм света богато заступљеног метода, Јакоб Леви Морено, говори о психодрами као о специфичном и уникатном начину размишљања и делања. Психодрамом се истражује психолошка истина учесника, она се бави међуљудским односима као и приватним, доживљајним светом. Ова радионица обухватиће како групни радионичарски рад, тако и дискусију о основним теоријским поставкама и техникама психодраме. Психодрамски приступ у радионичарском раду омогућава стицање нових знања, али и истраживање важних животних појава и решавање бројних проблема који нас ограничавају, чине мање функционалним и задовољним. Психодрама и њене технике у широкој су употреби и примени у позоришту, за припрему глумаца, редитеља, драматурга, сценариста за рад на пројекту. (based on Đido by J. Veselinović and D. Brzak). His last opera was The Fatherland was based on the text The Death of Jugović Mother by I. Vojnović. He was awarded the Order of Labor, 1 st class, "7th July" Prize for life's work, The National Order of Merit, for monograph on Miloje Milojević he was awarded by the Union of Yugoslav composers. Vladimir T. Jokanović is a physician and Doctor of Medical Science, specialized in oral and maxillofacial surgery. He is an honorary member of the Serbian Academy of Medical Sciences. From his early youth, he was engaged in literary work: poems, aphorisms, a novel, he examined the history of medicine and he snatched from oblivion biographies of some significant doctors: Jovan Andrejević Joles, Jovan Jovanović Zmaj, Mihajlo Petrović These biographies, which had a significant influence on the theatre life as well, are carefully kept in the Serbian National Theatre. Dr Jokanović has also been a sculptor for almost 50 years, he is the author of around hundred busts and reliefs in Serbia, Montenegro, Croatia; one of his most famous works is the bust of Jovan Andrejević Joles. He lives and works in Novi sad, he writes, sculpts, organizes meetings of doctors and plays tennis. Other Programmes at the Pozorje of the Young Regional Association for Psychodrama and Integrative Psychotherapy Introduction to Psychodrama and Role Theory / Workshop May 30 th and May 31 st, The Academy of Arts Psychodrama is a group psychotherapeutic action method. The first psychodrama was performed in a theatre in Vienna, in Therapeutic procedures that are used in psychodrama rely on scenic expression, ancient theatre, while using various drama strategies and group dynamics. Founder of this method, now widely used around the world, Jacob Levy Moreno, speaks about psychodrama as a very specific and unique way of thinking and acting. Psychodrama is used to explore the psychological truth of the participant, it deals with interpersonal relationships, as well as the private, experiential world. This workshop will include both group work and discussion of the basic theoretical concepts and techniques of psychodrama. The workshop s psychodramatic approach enables the acquisition of new knowledge, though also the exploration of some important life phenomena, as well as solving various problems that hinder us or make us less functional and satisfied. Psychodrama and its techniques are also widely used in theatre, for preparing the actors, directors, dramaturges, scenarists for work on the project. What will you gain from this workshop? Basic ideas about sociodramatic, sociometric and psychodramatic work with a large/medium/small group. 161

161 Шта ћете добити на овој радионици? Основне идеје о социодрамском, социометријском и психодрамском раду са великом/средњом/малом групом. Основна знања о психодрами и о употреби њених техника кроз искуствени рад на групном и личном плану; Основна знања о психодрами и о употреби њених техника: играње улога, замена улога, огледање (mirroring), дубл и сл.; Сазнаћете у којим све областима психодрама може да се примењује и како она функционише у психотерапијском, радионичарском, едукативном контексту; Теоријско предавање о историјату психодраме, њеним основним поставкама, као и употреби и функционисању у психотерапијском, радионичарском, едукативном, организационом и др. контексту; Позивамо Вас да кроз учешће на овој радионици стекнете основна знања о психодрами и да се упознате са занимљивим, креативним и широко употребљивим методама и техникама овог психотерапијског правца. 30. мај (субота) 12:00 15:00 Демонстрација психодрамских техника кроз групни рад Приказивање техника загревања и рад са групом Употреба техника и метода у индивидуалном раду 31. мај (недеља) 12:00 15:00 Искуствени психодрамски део током којег ћете упознати нека од класичних психодрамских загревања, а имаћете прилику и да in vivo упознате психодрамски начин рада и да истражите неке за вас значајне теме. 15:00 15:30 Пауза 15:30 17:00 Предавање о психодрами Кратак историјат психодраме Психодрамска психотерапија (методе и технике) Разлика између психодраме/социодраме/драма терапије/плејбек позоришта Примена психодраме Сви учесници добијају сертификате RAIP-а са шест искуствено-терапијских сати. Водитељка радионице је Јана Дамјанов, психотерапеуткиња, тренер и супервизор психодраме. Јана Дамјанов је дипломирана психолошкиња и магистранткиња на смеру из клиничке психологије (Филозофски факултет, Нови Сад), као и магистранткиња из психодраме на Универзитету у Ворчестеру (University of Worcester, UK). Basic knowledge about psychodrama and utilizing its techniques through experiential work on group and personal level; Basic knowledge about psychodrama and utilizing its techniques such as role playing, role reversal, mirroring, doubling, etc. You will find out to what areas psychodrama could be applied and how it functions in workshops, psychotherapeutic, educational, organizational and other contexts; Theoretical lecture about history of psychodrama, its basic conceptions, as well as its usage and functioning in workshops, psychotherapeutic, educational, organizational and other contexts; We invite You to participate and gain some basic knowledge about psychodrama and get acquainted with some interesting, creative and widely functional methods and techniques of this psychotherapeutic practice. The workshop will be held within the 60 th Sterijino Pozorje Festival on May 30 th and 31 st (Saturday and Sunday), at the Academy of Arts in Novi Sad. Schedule: Saturday, May 30 th :00 15:00 Demonstration of techniques of psychodrama through group work Demonstration of the warming up techniques and working with the group Utilization of techniques and methods in individual work Sanday, May 31 st :00 15:00 The experiential part of psychodrama, through which you will get acquainted with some of the classic psychodramatic warm ups and you will have the chance to get acquainted in vivo with the psychodramatic way of work and explore some subjects that You personally find significant. 15:00 15:30 Break 15:30 17:00 Lecture on psychodrama A brief history of psychodrama Psychodramatic psychotherapy (methods and techniques) Differences between psychodrama/sociodrama/drama therapy/playback theatre Implementation of psychodrama All the participants will receive RAIP Certificates with six experiential therapeutic hours. Workshop facilitator is Jana Damjanov, psychodrama psychotherapist, trainer and supervisor. Jana Damjanov received a B.A. in Psychology and M.A. in Clinical Psychology at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. She also received M.A. in Psychodrama Psychotherapy at the University of Worchester, UK. She is a holder of the National 162

162 Поседује Национални сертификат за психотерапију, Европски сертификат за психотерапију. Психотерапеуткиња је, супервизорка и тренер психодраме при Регионалној асоцијацији за психодраму и интегративну примену психотерапије RAIP ( као и при OSPIP-у (Oxford School for Psychodrama and Integrative Psychotherapy и BPA (Британска психодрамска асоцијација Завршила је напредни курс из Плејбек театра и Арт терапије. Учествовала је у едукацији из трансакционе анализе (ТА 101, 201), когнитивно-бихејвиоралне психотерапије (у оквиру магистарских студија). Такође је едукована и из EMDR методе, I нивоа. Бави се индивидуалном и групном психотерапијом, као и психодијагностиком у оквиру приватне праксе. Поседује вишегодишње искуство у вођењу психодрамских радионица, искуствено терапијских група, као и едукативних-тренинг група. Поред психотерапије бави се и научноистраживачким радом, и радом у области људских ресурса. Једна је од кооснивачица RAIP-а. Неке од специфичних области интересовања су јој: здравствена психологија, рад са терминално оболелим пацијентима, психоонкологија, рад са маргинализованим групама, родна равноправност, васколика примена различитих драмских метода, интегративни и еклектички приступ у психотерапији итд. Време Промене Трибина Позориште Промена настало је на Академији уметности у Новом Саду крајем седамдесетих година прошлог века, иницијативом тадашњих студената режије. Свој процват доживљава осамдесетих, великим ангажовањем тадашњих студената глуме и режије, а сада смо сведоци њене ренесансе, подстакнуте новом креативном енергијом студената глуме. Како је све почело, зашто траје и због чега је Промена важна за младе уметнике, али и за савремено национално позориште и позоришну уметност уопште, нека су од питања која ће се поставити на трибини посвећеној Промени на овогодишњем Позорју младих. Иницијатори сусрета и модератори разговора: Харис Пашовић и Весна Ждрња. Најављени учесници: Харис Пашовић, Весна Ждрња, Боро Драшковић, проф. емеритус Академије уметности Универзитета у Новом Саду, Милан Белегишанин, редитељ, Александра Плескоњић, глумица, Радослав Миленковић, глумац и редитељ, Александар Алач, глумац, Марија Опсеница, глумица, Никита Миливојевић, редитељ, Ђерђ Херњак, редитељ, Гордана Ђурђевић Димић, глумица, Љиљана Јакшић, глумица, Предраг Момчиловић, глумац, Лидија Стевановић, глумица, Денеш Дебреи, глумац, Јасна Ђуричић, глумица, Андраш Урбан, редитељ, Душан Вукашиновић, студент глуме и Стефан Исаковић, студент драматургије. Certificate for Psychotherapy and European Certificate of Psychotherapy. She is a psychodrama psychotherapist, trainer and supervisor at RAIP Regional Association For Psychodrama And Integrative Psychotherapy ( as well as OSPIP (Oxford School Of Psychodrama & Integrative Psychotherapy) and BPA (British Psychodrama Association She completed advanced course in Playback Theatre and Art Therapy. She participated in trainings in transactional analysis (TA 101, 201), cognitive behavioral psychotherapy (within her master programme). She is also trained in EMDR method, level I. She does individual and group psychotherapy and psychodiagnostics within private practice. She has several years of experience in leading psychodrama workshops, experiential therapy groups, as well as training-groups. In addition to psychotherapy, she is also engaged in scientific research and work in the field of human resources. She is one of the co-founders of RAIP Regional Association For Psychodrama And Integrative Psychotherapy. Some of her specific fields of interest include: health psychology, working with terminally ill patients, psycho-oncology, working with marginalized groups, gender equality, broad application of various drama methods, integrative and eclectic approach to psychotherapy, etc. Time for Change Public lecture The Academic Theatre Change was founded at the Academy of Arts in Novi Sad, in the late 1970s, with the initiative of the students from the Directing department. It prospered during the eighties, engaging many acting and directing students, and now we are witnessing its renaissance, fueled by the new creative energy of current acting students. How it all began, why is it still in progress and why is Change so important for young artists, but also for the contemporary theatre and theatrical art in general, are some of the questions that will be asked on the public lecture dedicated to Change on this year s Pozorje of the Young. Initiators of this encounter and discussion moderators: Haris Pašović and Vesna Ždrnja. List of participants: Haris Pašović, Vesna Ždrnja, Boro Drašković (professor emeritus at the Academy of Arts, University of Novi Sad), Milan Belegišanin (director), Aleksandra Pleskonjić (actress), Radoslav Milenković (actor and director), Aleksandar Alač (actor), Marija Opsenica (actress), Nikita Milivojević (director), Đerđ Hernjak (director), Gordana Đurđević Dimić (actress), Ljiljana Jakšić (actress), Predrag Momčilović (actor), Lidija Stevanović (actress), Deneš Debrei (actor), Jasna Đuričić (actress), Andraš Urban (director), Dušan Vukašinović (acting student) and Stefan Isaković (dramaturgy student). 163

163 Јавна читања радова студената драматургије Ове године Позорје младих представљаће и најбоље радове студената драматургије Факултета драмских уметности и Академије уметности у Београду, као и Академија уметности у Бањој Луци и Новом Саду. Термини за одржавање јавних читања и дискусије с публиком су у четвртак и петак, 28. и 29. маја од 12,00 до 16,00 часова. Свака група за драматургију има два сата да припреми и изведе читања што треба да укључује и барем петнаестоминутни разговор с публиком. Препорука је да читања изводе студенти глуме с матичних академија који већ долазе на Позорје младих. У најави 15. међународни симпозијум позоришних критичара и театролога Критичар је присутан или Ка отелотвореној критици септембар Традиционални Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога одржаће се 17. и 18. септембра у Новом Саду, у организацији Стеријиног позорја у сарадњи са IATC-ом (Међународна асоцијација позоришних критичара) и Битефом (Београд) Председавајући: проф. др Иван Меденица, Факултет драмских уметности (Београд), директор конференција IATC Уводни говорник: проф. др Кристофер Балме, Лудвиг Максимилијан универзитет, Минхен (Немaчка), председник Међународне федерације за позоришна истраживања Да ли критичар има тело? Да ли је он/она присутан? Да ли је његова/њена активност отелотворена (извођачка) пракса? Да ли је он/она само глас који долази одозго и шири истину? У неким савременим струјама студија позоришта и извођења у радовима Ерике Фишер-Лихте, између осталог изведба се не посматра као дело настало на сцени. То би пре била поставка (на енглеском: staging; на немачком: inszenierung; на француском: mise en scène). Појам изведба упућује на саму догађајност позоришне ситуације: на схватање да изведба/представа не настаје на сцени, већ између сцене и гледалишта, као резултат сталне телесне, енергетске, емоционалне и духовне размене између гледалаца и глумаца/извођача. Не постоји материјално уметничко дело, постоји само догађај пролазан, флуидан, променљив и подложан свим физичким и другим сензацијама. Он нестаје чим се заврши трајање изведбе/представе, остављајући за собом само материјалне трагове свог већ окончаног постојања. Посматран у тој теоријској перспективи, гледалац није више реципијент изведбе/представе, већ њен коаутор. The Public Reading by the Students of Dramaturgy This year, The Pozorje of the Young includes the best pieces by the students of dramaturgy from the Faculty of Dramatic Arts and the Academy of Arts, Belgrade, as well as by the students from the Academy of Arts both from Banja Luka and Novi Sad. The public reading and discussion with the audience takes place Thursday and Friday 28 and 29 May from to hours. Each dramaturgy group has two hours to prepare and perform the reading which should include at least a fifteen-minute conversation with the audience. It is recommended that reading is performed by the students of acting from the Academies that participate in the Pozorje of the Young. Announcing The 15 th International Symposium of Theatre Critics and Theatre Scholars Critic is Present Or: Towards the Embodied Criticism The traditional International Symposium of Theatre Critics and Theatre Scholars will be held on September 17 th and 18 th 2015 in Novi Sad (Serbia), organized by Sterijino Pozorje, the Festival of National Drama and Theatre, in collaboration with the International Association of Theatre Critics (IATC/AICT) and BITEF (Belgrade) Chairman: Prof. Dr Ivan Medenica, University of Arts, Belgrade (Serbia), Director of Conferences of the IATC Keynote speaker: Prof. Dr Christopher Balme, Ludwig Maximilians University, Munich (Germany), President of the International Federation for Theatre Research (IFTR/FIRT) Does the critic have a body? Is he/she present? Is his activity an embodied (performing) practice? Is he/she just a voice coming from above and spreading the truth? In some contemporary streams of theatre and performance studies in the works of Erika Fischer-Lichte, among others a performance is not seen as a piece made on/for the stage. This would rather be staging (in German: inszenierung; in French: mise en scène). The notion of performance refers to the very eventness of theatre situation: to the idea that performance emerges not on the stage but in between stage and auditorium, as a result of the constant bodily, energetic, emotional, intellectual and spiritual exchange between spectators and actors/performers. There is no material piece of art, there is only an event transient, fluid, changeable and susceptible to all physical and other sensations. It vanishes as soon as the time of performance is over, leaving only material traces of its already past existence. Seen in this theoretical perspective, a spectator is not a recipient of the performance any more, but its co-author. 164

164 Шта се онда дешава с критичарем? Да ли је у тој перспективи његова/њена позиција такође промењена? Чини се да јесте. Ако се очекује да критичар, као и сваки други гледалац, више доживи непоновљиви догађај него да разуме (чита, тумачи ) развијену мрежу сценских знакова, онда таква позиција утиче на главни задатак позоришне критике. Да ли је његов задатак тумачење и процена позоришног дела, или пре опис и сведочанство о доживљају конкретног догађаја? Из перспективе Ерике Фишер-Лихте, оваква врста критике је много важнија за студије позоришта и извођења и за позоришну историографију од класичне. Ако је изведба/представа дељено искуство, догађај који настаје сада и овде, онда је промишљен, аналитички увид у ту изведбу, који би могао да се искористи за њено даље истраживање управо онај који описује и анализира то искуство из субјективне позиције. Али, ако ово и важи за истраживање позоришта, да ли то уједно одговара и очекивањима гледалаца? Да ли је њима такође потребнији компетентан, образован и артикулисан партнер у заједничком позоришном искуству или тумач и судија конкретног позоришног дела? Када говоримо о телу критичара, његовом телесном ко-присуству као конститутивном за позоришну ситуацију, још један аспект овакве позиције може да се уочи. Искуство телесног ко-присуства није само материјал за касније описивање, елаборацију и анализу у критици: оно може да буде и само средство или медиј критике. Другим речима, можемо да проширимо појам телесног ко-присуства критичара на саму критичарску праксу: на праксу која уопште није нова Жорж Бани и Јован Христић о њој су дискутовали на овом истом Симпозијуму пре неколико деценија али још је увек ретка и алтернативна : усмена критика. Иако је први утисак да је усмена критика насумична, импровизована и спонтана пракса, она може да буде и обликована и то у форми јавних дискусија одмах после изведбе/представе, са критичарима који излазе (и седају) на сцену, гледаоцима још увек у публици, и уметницима који се придружују критичарима на сцени или публици у гледалишту. Тако критика дословно постаје отелотворена извођачка пракса. Да ли је ова позиција предност или недостатак у поређењу са класичном критичарском праксом? Критичари немају времена да поново промисле и исправе своју анализу као у процесу писања; њихова директна емоционална реакција је очито много видљивија, а њихова анализа и процена не подразумева позицију сигурности, објективности, ауторитета. Свако може одмах да га/је прекине или да одговори на његов/њен аргумент. Да ли то чини критичара рањивијим? Да ли му/јој то, с друге стране, омогућава да оствари много снажније дејство и утицај на његове/њене слушаоце. Довољно је само напоменути телесне, експресивне стратегије које могу да учине усмену презентацију нечијих мисли много пријемчивијом и ефикаснијом Да ли ово може да постане одрживи алтернативни облик практиковања позоришне критике у ситуацијама/друштвима у којима је критика потиснута законима медијског тржишта или другим облицима цензуре? Надамо се да ће овај Симпозијум пружити одговоре на нека од тих питања. Др Иван Меденица, председавајући Симпозијума What about the critic? Is his/her position changed in this perspective as well? It seems that it is. If a critic is supposed, like any other spectator, to experience a unique event rather than to understand (read, interpret ) an elaborated net of scenic signs, then this position influences the main task of theatre criticism. Is his task an interpretation and evaluation of a theatre piece, or rather a description and testimony of the experience in a particular event? From the perspective of Erika Fishcer-Lichte, this kind of criticism is much more important for theatre and performance research and for historiography of theatre than the classical one. If performance is a shared experience, an event which emerges in the now and here, then the thoughtful, analytical insight into performance that could be used for further research is the one which describes and analyses this experience from a subjective position. But if this is true for theatre research, is it also true for the spectators expectations? Do they also need a competent, informed and elaborated partner in theatre experience more than an interpreter and judge of a particular theatre piece? When speaking about the critic s body, its bodily co-presence which is constitutive to theatrical situation, another aspect of this position can appear. The experience of bodily co-presence is not only a material for further description, elaboration and analysis in criticism: it could be the very means or media of criticism. In other words, we can expend the notion of the critic s bodily co-presence to the critical practice itself: to the practice which is not new at all Georges Banu and Jovan Hristić have discussed it at this very Symposium a few decades ago but is still rare and alternative : oral criticism. Although the first impression is that oral criticism is a random, improvised and spontaneous practice, it can be shaped as well: shaped in a form of public discussion just after the performance, with critics coming (and sitting) on the stage, spectators still in the auditorium, and artists joining critics on the stage or spectators in the auditorium. That is how criticism literally becomes an embodied performing practice. Is this an advantage or disadvantage in comparison to the classical critical practice? One doesn t have time to rethink and correct their analysis like in the process of writing; the direct emotional reaction is obviously more visible, and the analysis and evaluation doesn t imply a position of security, objectivity and authority. Anybody could immediately interrupt him/her or reply to his/her arguments. Does this make the critic more vulnerable? Does this, on the contrary, provide him/her with a possibility to exert a much stronger influence and impact on his/her listeners? It is enough to stress the bodily, expressive strategies that can be used to make the oral presentation of one s thoughts more susceptible and efficient Could this become a sustainable alternative way of practicing theatre criticism in situations/societies where criticism is suppressed by the media s market laws or other different kinds of censorship? We hope that the Symposium will provide answers to some of these questions. Dr Ivan Medenica, Symposium Chairman 165

165

166 28. мај PLAY SHAKESPEARE Академија уметности Београд Немањина Београд III године глуме Класа: Драгана ВАРАГИЋ, проф. Асистент: Предраг СТОЈМЕНОВИЋ Играју (по азбучном реду) АНЂЕЛА БЕЛОШЕВИЋ ЈЕЛЕНА ВУКИЋЕВИЋ КРИСТИНА ВУЛЕТИЋ ПРЕДРАГ ГРУЈИЋ АНЂЕЛА КИКОВИЋ ПЕТАР КОКИНОВИЋ ИВА КРНЕТА МИЛИЦА МАЈСТОРОВИЋ НИКОЛИНА МАРИЋ НЕМАЊА МИЛУНОВИЋ МИНА НИКОЛИЋ МАРИЈА ПАНТИН РЕЉА ПОПОВИЋ ЂУРЂИНА РАДИЋ ДЕЈАН ЋОРКОВИЋ СОФИЈА УЗУНОВИЋ Представа траје 1 сат и 35 минута 167

167 28. мај Вилијам Шекспир БУРА Академија уметности Нови Сад Класа глуме на српском језику Ђуре Јакшића Нови Сад IV година глуме на српском језику, дипломски испит Класа: Борис ИСАКОВИЋ, ред. проф. Асистент: Миљан ВОЈНОВИЋ, самостални стр. сарадник Режија: Борис Исаковић Играју Алонзо: ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋ, к.г. (мастер студије) Себаста, његова сестра: КАТАРИНА БРАДОЊИЋ Просперо, законити војвода милански: ПЕЂА МАРЈАНОВИЋ Антониа, његова сестра милански војвода-узурпатор: МИА СИМОНОВИЋ Фердинанд, син напуљског краља: НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ Гонцало, поштени стари саветник: ЕМА СТОЈАНОВИЋ Калибан, дивљак: ДУШАН ВУКАШИНОВИЋ Тринкуло, лакрдијаш: ФЕДОР ЂОРОВИЋ Стефано, пијани подрумар: МИЛОШ ЛАЗИЋ Миранда, Просперова кћи: ТАТЈАНА ЈАКИЋ Аријел, ваздушни дух: МИНА ПАВЛИЦА Духови: трупа ЛУДИФИЦО 168

168 29. мај ЖАНРОВИ (ТРАГЕДИЈЕ И КОМЕДИЈЕ) Универзитет у Бањој Луци Академија умјетности (Република Српска, БиХ) Булевар војводе Петра Бојовића 1а Бања Лука (Република Српска, БиХ) III година глуме и позоришне режије Професори: Жељко МИТРОВИЋ, ванр. проф., Ненад БОЈИЋ, ред. проф. Асистенти: Велимир БЛАНИЋ, доцент, Горан ДАМЈАНАЦ, асистент Свети владика Николај Велимировић: НЕ КРАДИ ДРЖАВУ! Играју сви студенти са класе Еурипид: ФЕНИЧАНКЕ (Полиник, Јокаста, Етеокле) Играју: АЛЕКСАНДАР РУЊИЋ, ЕНА РАДОВАНОВИЋ, МАРКО ВУКОСАВ Еурипид: ТРОЈАНКЕ (Андромаха, Талтибије) Играју: МИЛИЦА ДИМИТРИЋ, НИКОЛА ЈАНОШЕВИЋ Еурипид: МЕДЕЈА (Јасон, Медеја 2. чин) Играју: ДРАГАН ВУЧИЋ, ЕНА РАДОВАНОВИЋ Бранислав Нушић: ГОСПОЂА МИНИСТАРКА Режија: МАЈА ЦРНОБРЊА Живка, госпођа министарка: ЕНА РАДОВАНОВИЋ Господин Нинковић: НИКОЛА ЈАНОШЕВИЋ Бранислав Нушић: СУМЊИВО ЛИЦЕ Режија: ДРАГАНА ЂЕДОВИЋ Јеротије Пантић, срески капетан: АЛЕКСАНДАР РУЊИЋ Вића, срески писар: СРЂАН КЊЕГИЊИЋ Алекса Жуњић, срески шпијун: МАРКО ВУКОСАВ Представа траје око 2 сата и 30 минута Шекспир: ХАМЛЕТ Хамлет: АЛЕКСАНДАР РИСТАНОВИЋ Полоније: НИКОЛА ЈАНОШЕВИЋ Офелија: МАЈА ВУЈАНОВИЋ Хорацио: АЛЕКСАНДАР РУЊИЋ Шекспир: ХАМЛЕТ Офелија: ТИЈАНА ЈОВАНОВИЋ Шекспир: ОТЕЛО Отело: МАРКО НЕДЕЉКОВИЋ Јаго: АЛЕКСАНДАР РИСТАНОВИЋ Дездемона: МАЈА ВУЈАНОВИЋ 169

169 29. мај ЛИК ЕКОНОМИЈА ЕМОЦИЈА Факултет драмских уметности Београд Катедра за позоришну и радио режију Катедра за глуму Булевар уметности Београд Испит студената II године позоришне режије Шеф класе: Алиса СТОЈАНОВИЋ, ред. проф. Стручни сарадник: Игор Вук ТОРБИЦА Први део испита студената II друге године глуме Шеф класе: Биљана МАШИЋ, ред. проф. Сарадник: Павле ЛАЗИЋ Продукција: Позоришни и радио студио ФДУ Франц Ксавер Крец: НИ РИБА НИ МЕСО Режија: ЈОВАНА СТОЈАНОВИЋ Еми: АЊА КНЕЖЕВИЋ Едгар: НИКОЛА СТАНКОВИЋ Драматург: ГАЛИНА МАКСИМОВИЋ, II год. Драматургије Дизајн звука: ИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ, II год. Снимања и дизајна звука Продуценти: ТИЈАНА МАРОВИЋ, ЈОВИЦА БУКОВАЛО, II година Менаџмента и продукције позоришта, радија и културе Захваљујемo: Млађану Матавуљу, ФТВ студио за техничку подршку и Николи Југовићу, кореографу Бертолд Брехт: OПЕРА ЗА ТРИ ГРОША Режија: ТАРА МАНИЋ Маки Нож: ЈОАКИМ ТАСИЋ Поли Пичам: АНДРЕА РЖАНИЧАНИН Браун Тигар: ДРАГАН СЕКУЛИЋ Матија Грош: НЕМАЊА СТАМАТОВИЋ* Волтер Тужна Врба: МАРКО МАК ПАНТЕЛИЋ, мастер глуме Роберт Тестерче: ВЛАДИМИР ВУЧКОВИЋ** Полицајац: НИКОЛА СТАНКОВИЋ Драматург: ОГЊЕН ОБРАДОВИЋ, IV година Драматургије Костимограф: МИЛИЦА РАДОВАНОВИЋ Продуценти: КАТАРИНА ИВАКИЋ, НИНОСЛАВ СПАСИЋ, II година Менаџмента у култури, радију и позоришту *студент Мастера Глуме проф. Биљане Машић ** студент IV године Глуме, у класи Драгана Петровића, ред. проф. Милош Биковић, асистент Захваљујемо: Иви Стефановић, др Марини Марковић, ред. проф, Марији Миленковић, ванр. проф. Представа траје око 1 сат и 30 минута Рајнер Вернер Фасбиндер: ГОРКЕ СУЗЕ ПЕТРЕ ФОН КАНТ Режија: МАКСИМ МИЛОШЕВИЋ Петра фон Кант: МИНА ОБРАДОВИЋ Марлена: МИЛЕНА РАДУЛОВИЋ Габријела фон Кант: ДУЊА СТОЈАНОВИЋ Валерија фон Кант: АЛЕКСАНДРА БИБИЋ Драматург: ТИЈАНА ГРУМИЋ, III година Драматургије Продуцент: МАРИЈА МИЛОСАВЉЕВИЋ, II година Менаџмента и продукције позоришта, радија и културе Захваљујемо: Аљоши Дакићу, Passage Group, Катарини Младеновић 170

170 30. мај ЈОВИЦА КУКУРУЗОВ По мотивима Витеза Јована и песмама Шандора Петефија Академија уметности Нови Сад Класа глуме на мађарском језику Ђуре Јакшића Нови Сад IV година глуме на мађарском језику Класа: Ђерђ ХЕРЊАК / Hernyák György, ред. проф. Стручна сарадница: Margareta TABOROŠI / Táborosi Margaréta Режија: Ђерђ ХЕРЊАК Играју ЛЕА БЛАШКО / Blasko Lea НОРА МОЛНАР ГАБОР / Molnár Gábor Nóra БЕРТА ЧОНГОР / Čongor Berta АРМИН РИЦ / Ric Armin Музичари АРПАД БАКОШ / Bakos Árpád, ДАВИД КЛЕМ / Klem David, ЕРВИН ПАЛФИ / Pálfi Ervin, ГАБОР ПОНГО / Pongó Gábor Светло: РОБЕРТ МАЈОРОШ / Majoros Robert Представа траје 1 сат и 20 минута 171 Прича једног сирочета који треба да прође трновити пут да би на крају одрастао. Среће се са стварним и бајковитим бићима, покушава да се избори са својим изазовима, одлукама... Након безброј доживљаја, враћа се у своје село где се суочава са суровом реалношћу: није се променио само он, и његова љубав више није тамо где ју је оставио. Принуђен је да крене даље у потрази за својом срећом, за суштином живота. Све то може да нађе једино у Чаробној Земљи. А где ли је та Чароба Земља, земља чуда? Класа глуме АУ на мађарском језику прима студенте сваке друге године. У дипломској представи Јовица Кукурузов, поред вештине и спретности у глумачком занату садашња завршна класа показаће и познавање музике и покрета као саставног дела позоришта и професије.

171 30. мај II годинa глуме Класa: Божидар ЂУРОВИЋ, ред. проф. Асистент: Хаџи Ненад МАРИЧИЋ Сцена I Лажа и паралажа Алекса: АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ Мита: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Сцена II Лажа и паралажа Алекса: АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ Јелица: АНЂЕЛА РАЈИЋ Мита: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Сцена III Кир-Јања Јуца: ВАЊА ПАВЛОВИЋ Катица: НЕВЕНА АВРАМОВИЋ Сцена IV Кир-Јања Кир-Јања: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ Мишић: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Сцена V Покондирена тиква Фема: НЕВЕНА АВРАМОВИЋ Евица: АНЂЕЛА РАЈИЋ Василије: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ PLAY СТЕРИЈА Сцене из Стеријиних комедија Академија лепих уметности Тодорис Светозара Милетића Београд Академија лепих уметности Тодорис је акредитована приватна високошколска установа, која се налази у саставу Универзитета Унион у Београду. У свом раду баштини традицију дугу 18 година. Акредитовани студијски програми у области уметности по начелима Болоњске декларације, чине нашу установу препознатљивом на европском образовном простору. Ми пажљиво пратимо савремене токове развоја и свесни смо да образовање младих генерација представља једно од врло крупних фактора развоја у садашњости а још више у будућности. Као високошколска установа из области уметности, трагамо за даровитима и обезбеђујемо им адекватно уметничко образовање у области сликарства, глуме, дизајна и менаџмента уметничке продукције и медија. Велики број реализованих изложби, представа и концерата до данас, потврда је истинске даровитости наших студената и нашег квалитета у образовању уметника. Зато се трудимо да студијским програмима обухватимо све врсте уметности, да у наставни процес укључимо што већи број наставника, сарадника и истакнутих уметника, који у педагошком раду примењују богата лична уметничка искуства, савремена средства, методе, технике и остало. Са поносом истичемо да на нашем факултету предају академик Владимир Величковић и професор емеритус Вида Огњеновић. Сцена VI Покондирена тиква Фема: ВАЊА ПАВЛОВИЋ Јован: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Анчица: ИРЕНА СТАНКОВИЋ Сцена VII Женидба и удадба Девојка: ИРЕНА СТАНКОВИЋ Младожења: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ Сцена VIII Зла жена Срета: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ Султана: АНЂЕЛА РАЈИЋ Представа траје 60 минута 172

172 31. мај КОЛАЖ ПРОГРАМ Российский университет театрального искусства ГИТИС 6, Maly Kislovsky pereulok Moscow , Russia Професори: Галина ДУБОВСКАЈА, Александр БАРМАК Едуардо де Филипо: ЦИЛИНДЕР Рита: КСЕНИЈА ШЕСТАКОВА Атилио: ГЕОРГИЈ БЕСТАЈЕВ Рудолфо: СЕРГЕЈ САРКИТС Јуџин O Нил: ЧЕЖЊА ПОД БРЕСТОВИМА Кебот: ЈЕВГЕНИЈ ЛУБАРСКИЈ Еби: АНА ЕРЧЕНКО Ебин: МИХАИЛ СТЕЊИН А. Н. Островски: УНОСНО МЕСТО А. П. Чехов: ПРОСИДБА Иван Васиљевич Ломов: МИХАИЛ СТЕЊИН Степан Степанович Чубуков: ЈЕВГЕНИЈ ЛУБАРСКИ Наталија Степанова: КИМ СУЈИ Василиса, домаћица: КСЕНИЈА ШЕСТАКОВА Представа траје 90 минута У другом делу програма студенти се представљају говорном композицијом коју чине стихови Константина Дмитријевича Балмонта, руског симболистичког песника и преводиоца, најзначајнијег представника сребрне ере руске поезије (20 минута) и плесном нумером (20 минута). Фелисата Герасимова Кукшкина: ЈАНА КОМАРОВА, ВЕРА МАРЧЕНКО Јулија: АНА ЕРЧЕНКО Паулина: ЈЕВДОКИЈА ЛАВРУХИНА Јадов: СЕРГЕЈ САРКИТС Белогубов: ГЕОРГИЈ БЕСТАЈЕВ Сташа: КИМ СУЈИ 173

173 31. мај Најџел Вилијамс КЛАСНИ НЕПРИЈАТЕЉ Факултет уметности Универзитета у Приштини Звечан-Косовска Митровица Звечан-Косовска Митровица Краља Петра I, Звечан Адаптација, режија, сцена, музика: Јовица Павић III година глуме Класа: Јовица ПАВИЋ, ред. проф. Асистенткиња: Борјанка ЉУМОВИЋ Играју Пегла: МИХАЈЛО СТОЈКОВИЋ Кобра: МАРТИНА КИТАНОВИЋ Енџи: ИВОНА МОМИРОВИЋ Небо: ЈЕЛЕНА ФИЛИПОВИЋ Бандера: МИЛАН ПОПОВИЋ Маца: НАСТАСЈА СТОЈСАВЉЕВИЋ Џони: НИКОЛА ШЋЕПАНОВИЋ Јуда: СТРАХИЊА БИЧАНИН Професорка: ЈОВАНА КРСТИЋ Представа траје 1 сат и 50 минута Класни непријатељ је драма савременог друштва, актуелна, брутална, жигошућа, горка, истинита. Бави се психологијом малог друштва, у забаченом месту, социјално-психолошким проблемима најосетљивијег друштвеног слоја, младих који живе на ивици егзистенције, на граници закона... Пегла, Енџи, Кобра, Бандера, Маца, Џони, Скај и Јуда своју усамљеност, изолованост, генерацијску изгубљеност, које су проузроковали тешки услови живота, канцерогено друштво и пропале породице, претварају у бес, мржњу и деструкцију. Сиромашни материјално, морално и емотивно, ликови ове драме ипак су жељни знања. У потрази за било каквим знањем, држе предавања која се претварају у својеврсне исповести, вољно или под притиском, говоре о личним проблемима који их тиште или проблемима друштва, сиромаштву, дискриминацији и малтретирању по националној, верској и расној основи, о дисфункционалним породицама из којих су побегли у школе, у учионице у које не пуштају професоре да им приђу, а камоли да их нечему науче... Класни непријатељ води борбу за основне људске вредности, на који начин се може допрети до мозга младог тинејџера чији се систем вредности изокренуо, у друштву у којем царују медији масовних комуникација, а позориште, културне и породичне вредности губе смисао... (Из текста Јоване Крстић) 174

174 1. јун КО СЕ БОЈИ ВИРЏИНИЈЕ ВУЛФ? / ДВИЈЕ НОВА академија уметности Београд Цариградска 62/ Београд Режија: менторство проф. Светозара Цветковића Испитну представу студената II године глуме изводе студенти III године Класа: Светозар ЦВЕТКОВИЋ, проф. Асистенткиња: Љиљана ТОДОРОВИЋ Едвард Олби: КО СЕ БОЈИ ВИРЏИНИЈЕ ВУЛФ? Играју Џорџ: АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ Марта: БОЈАНА СТАНКОВИЋ Ник: ЂОРЂЕ ЖИВАДИНОВИЋ Хани: МИЛЕНА ИГЊАТОВИЋ Представа траје 1 сат и 40 минута Тена Штивичић: ДВИЈЕ Ања: МАЈА ИЛИЋ Лена: ЈОВАНА ПЛЕСКОЊИЋ Соња: МИРЈАНА ЈЕЛИЋ Емил: ЈОВАН МИЈОВИЋ Представа траје 1 сат и 15 минута НОВА академија уметности представља студијске програме који су иновативни и први пут се појављују на нашој академској сцени. Предмет проучавања обухвата разнородна уметничка поља, од визуелних до драмских и музичких уметности. Филозофија подучавања заснива се на правилном балансу, разумевању и представљању најновијих светских тенденција уз поштовање најбољих домаћих достигнућа и традиција. Наставници су врхунски домаћи уметници и стручњаци, од којих велики број наставника има дипломе референтних иностраних универзитета тако да студенти добијају знања и компетенције које су напредне и у односу на значајне светске факултете

175 1. јун НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ / CREEPS Факултет драмских умјетности Цетиње (Црна Гора) Булевар Св. Петра Цетињског Подгорица (Црна Гора) Е-маил: зетскидом.ус@т-цоме.ме II година глуме Класа: Бранслав МИЋУНОВИЋ, ред. проф. Асистент: мр Бранко ИЛИЋ I година режије Класа: Радмила ВОЈВОДИЋ, ред. проф. и Петар ПЕЈАКОВИЋ, ванр. проф. Владимир Ђурђевић: НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ Режија: ЗОРАН РАКОЧЕВИЋ Играју Паун: ОМАР БАЈРАМСПАХИЋ Буле: ПАВЛЕ ПОПОВИЋ Пикси: ВУЛЕ МАРКОВИЋ Представа траје 1 сат Лик Хибнер: CREEPS Режија: ДАМЈАН ПЕЈАНОВИЋ Играју Славена: ЈЕЛЕНА ЂУКИЋ Милица: МАРИЈА ЛАБУДОВИЋ Лола: МАРИЈА ЂУРИЋ Представа траје 1 сат Специфичност наставног процеса на ФДУ Цетиње је у практичном стваралачком раду током процеса стицања професионалних знања и вештина. Студирање се одвија у креативним радионицама на челу са искусним педагозима, познатим савременим ствараоцима на пољу театра и филма, као и кроз предавања теоретичара уметности и културе која су у интеракцији са креативном праксом, а завршни испити студената су јавна презентација рада током свих година њихових студија. Међусобно прожимање и сарадња будућих глумаца, редитеља, писаца и продуцената током студирања, динамизам и транспарентност наставног процеса, атрактивност и мобилност наставе, као и могућност сарадње са студентима Факултета ликовних умјетности и Музичке академије на Цетињу, додатне су особености наставе и значе квалитет модерног студирања. 176

176

177 Фестивалски и Међународни центар 59. Стеријино позорје ИЗВЕШТАЈ СЕЛЕКТОРА XX ВЕК ПРИЧА БЕЗ КРАЈА Иако је година, погнутих глава, са очима на леђима, тешко ходамо у оловним ципелама XX века, гушећи се под бременом неразрешених проблема сопствене историје. Два велика и значајна јубилеја 150 година од рођења Бранислава Нушића и 100 година од Великог рата, које Стеријино позорје обележава ове године, добар су повод за комад који исписујем овом селекцијом. Преиспитујући Ничеову тезу да будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају своје прошлости, покушавајући да одговорим на питање Како и куда даље, кроз деведесет представа које сам видео градио сам сценослед за драму под радним насловом Госпође и госпођице, ратови и последице (грађанска и малограђанска Србија пре Великог рата, ратови и оно што су нам донели). За протагнисту ове драме, својим карактером, сам од себе, наметнуо се наш евримен, син Живке министарке. Антагониста је цео свет, а ко је крив за драмски сукоб, те да ли је старије јаје или кокошка видећемо! Све је почело појавом грађанског друштва, корупцијом и борбом за УНОСНО МЕСТО. Жуков, млад човек револуционарног духа, желео је да остане поштен и другачији. Био је тврдоглаво сам против свих. ИДЕЈА о непоткупљивости добила је своје наличје у кућној тиранији. Његова жена није могла да поднесе глад и такав начин живота. Уценом је успела да га наговори да оде код оних које је највише презирао и да пред њима, погнуте главе, погази сопствена начела. Но, они су се већ о свом јаду забавили те су му се насмејали у лице. Прокључала је крв неког претка убице па је, док су му крчала црева, у изливу гнева, неспретно потегао револвер али није повукао и обарач. Није било потребе. Лој је појео бубрег, власт је пала, а он је доспео на УНОСНО МЕСТО. Именован је за министра у српској влади. Његова жена се на празан стомак прејела кавијара и постала ГОСПОЂА МИНИСТАРКА. Њихов син, бунтовни деран на тату али без ИДЕЈЕ на маму, истукао је уштогљеног сина енглеског конзула. И тако је све почело. Неке теорије завере кажу да мали Енглез никад није заборавио батине Живкиног малог те нам је зато организовао 27. март и у више наврата чашћавао нас бомбама. Но, нећемо сад о томе, ипак су то само шпекулације епу склоне нације. Како у држави није било проблема, морало их је бити у кући. И тако је, рад скандала, наша Влада опет пала, а Живкиног малог стигла је изрека имао па немао. Случај је хтео да убрзо умре један рођак (који то није био) што се обогатио захваљујући Живкиним везама. Екс министаркин син сузе је ронио заједно са ОЖАЛОШЋЕНОМ ПОРОДИЦОМ, у жељи да се домогне наследства, с благо формираном ИДЕЈОМ да га проћерда. Кад му то није пошло за руком, у време кад је Ханибал (Велики рат) већ био пред вратима, сећајући се живота на високој нози заводио је ГОСПОЂУ ОЛГУ, љубавницу свог оца, с ИДЕЈОМ да је наговори да с њим потпише уговор о доживотном издржавању. Озбиљно се разочарао кад је схватио да има успеха код погрешних жена. А онда се тргао. Нагло се уозбиљио и одрастао онолико колико је било довољно да поверује како је ИДЕЈА толико велика да због ње вреди и обарач повући. Попушио је дрогу (коју му је неко морао дати, јербо није имô пара да је плати) и у петој сцени овог комада урадио оно што је његов отац покушао у првој. Пиштољ је опалио. Враг је однео шалу. Из ПРИНЦИПА је убио Фердинанда. Е, сад, да ли му је неко дошапнуо ИДЕЈУ, да ли му је напунио пиштољ и онако изгладнелог подговорио га да то уради, не знам. О томе ћемо ћутати и у ћутању се умети добро разумети... или можда нећемо. И док ОЛУЈА Првог рата ЈОШ ТРАЈЕ, стигао је и Други, још гори, у ком се прекалио и коначно формирао свој карактер, не без успеха пуцајући на сопствену браћу. Све се то догодило у Фарадејевом кавезу историје у ком ме убеђивао како је баш захваљујући њему Аустрија после рата постала независна држава. Потом су сви мислили да је скренуо, јер је ишао право, док је Партија шеврдала лијево и десно, па ђе се сретну, сретну се. Верујући да је јунаштво без ИДЕЈЕ обично разбојништво, за њом је трагао, због ње је убијао, због ње је робијао. Е, да, заборавих рећи да се ЕВРИМЕН презивао ЂИЛАС. Од војне до војне, од робије до робије, остарало се. Стигле су га деведесете. Но, није се дао. Променио је крв и све виталне органе. И тако стар а тако млад у нови рат, прљавији од свих, Евримен је отишао с ИДЕЈОМ да је Ибермен. По повратку се понашао БИЗАРНО, трговао је дрогом, убијао по улицама, отимао виђеније људе на добром гласу, ма ко и какви да су били. И опет робија. Додуше, лакша од пређашњих гајио је цвеће, неговао лале. Када су га због доброг владања помиловали, сходно свом префињеном карактеру, одлучио је да се скраси и проведе мирне, пензионерске дане у Српској Атини, у НЕОПЛАНТИ. Сећајући се свих ратова кроз које је прошао, схватио је да у себи има и мађарске, и српске, можда и руске и ко зна чије 178

178 све крви. Доживео је озбиљну кризу идентитета. И, као да се враћао детињству, опет је једну времешну госпођу уверавао у своју љубав, убеђујући је да се променио, да је другачији и опет са старом ИДЕЈОМ да с њим потпише уговор о доживотном издржавању. Дирнута његовом искреношћу у коју је убедио и самог себе, госпођа је лила крокодилске сузе. А онда сам застао у писању. Схватио сам да у комаду немам ни један позитиван женски лик. Посетио сам седам величанствених дама али нису могле да ми помогну. Да ли су оне биле погрешни животни избори Живкиног малог, или је он био њихов, или и једно и друго, тешко је рећи. Тек све су ТРПЕЛЕ, робијајући криве без кривице, јер су хладним оружјем смириле узаврелу крв својих насилних мужева. Коначно, после неколико непроспаваних ноћи, забасао сам у неку кафану на крају света и нашао своју госпођицу. КОШТАНА је имала све што друге нису. Иако силована, претучена, гладна и измучена као наше позориште, певала је и кад јој до песме није. Тада сам последњи пут видео и свог јунака. Био је го до појаса, огрнут заставом неког фудбалског тима. Свуда по лицу и телу видели су се ожиљци бројних ратова кроз које је прошао. Био је ружан, матор и сенилан, бахат и пијан. И опет је, као на почетку комада, тукао без ИДЕЈЕ. Било је време да причу приводим крају али Евримена више нигде није било. Неко га је (као у цртаном филму La Linea ) ИЗБРИСАО гумицом. Е сад, неки Словенци (политичари лалинеисти склони постмодерни) убеђивали су ме да није тачно да позориште не може да мења свет, те да ће га они поново нацртати, али нисам могао да чекам. Дан премијере се ближио. Питао сам се како да завршим комад без главног јунака. Решење ми је дала ноћна мора. Сањам да сам у неком новом Великом рату. Сâм сам на пустој пољани, на брисаном простору XXI века. Око мене експлодирају бомбе у облику печурки, кораке тешке вучем у оловним ципелама, губим дах под теретом стогодишње стрвине коју теглим на леђима све до трена када више не могу ни корак даље. Буди ме сопствени крик. Хтео бих да бежим Ал све ми је џабе Када млађан лежим Испод мртве бабе. Помислио сам да је драму најбоље завршити сценом која можда не даје одговор на спочетка постављено питање Како и куда даље (јер ако постоји одговор на питање, онда нешто није у реду с питањем ), већ сублимира претходно речено и издиже причу на виши и дубљи филозофски ниво. И, како то и у нашим животима бива, све што се заигра комедијом, све што почне Островским, заврши се... Достојевским. У новом смо веку, Ал времену празну, Живели смо ЗЛОЧИН, Сад живимо КАЗНУ. Напомене: Сви ликови у овој драми су измишљени. Процес писања је ишао обрнутим редоследом. Прво сам одабрао сцене, а тек онда, према њима склапао причу и то се показало корисним, јер су за моју драму само најбоље сцене довољно добре. Свестан чињенице да ће је сценски уприличити редитељ звани Организација фестивала, неће ме чудити ако се Други светски рат одигра пре Првог. Само да не дописују. Само да Трећег не буде. Ако Србија због Украјине уведе санкције Русији, можда ће се отказати прва и последња представа. Ако Србија због Украјине не уведе санкције Русији, можда ће се Островски и Достојевски третирати као домаћа класика. Како год, ПОЗОРЈА ће бити и све ће бити ПОЗОРЈЕ. Предлажем да у Селекцији националне драме и позоришта у драмском сукобу учествују следеће представе: 1. Уносно место, текст А. Н. Островски, режија Егон Савин, Југословенско драмско позориште Београд 2. Госпођа министарка, текст Бранислав Нушић, режија Татјана Мандић Ригонат, Позориште Бошко Буха Београд 3. Ожалошћена породица, текст Бранислав Нушић, режија Никола Пејаковић, Народно позориште Републике Српске Бања Лука 4. Госпођа Олга, текст Милутин Бојић, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор 5. Принцип (Мали ми је овај гроб), текст Биљана Србљановић, режија Михал Задара, Шаушпилхаус Беч 6. Неопланта, по роману Ласла Вегела, режија Андраш Урбан, Новосадско позориште/újvidéki színház 179

179 7. Бизарно, текст Жељко Хубач, режија Снежана Тришић, Народно позориште Београд, Шабачко позориште 8. Трпеле, текст Милена Деполо и Бобан Скерлић, режија Бобан Скерлић, Београдско драмско позориште 9. Коштана, текст Борисав Станковић, режија Андраш Урбан, Народно позориште/narodno kazalište/népszhínház Суботица Предлажем да нас у програму Кругови заврте следеће представе: 1. Још увек олуја, текст Петер Хандке, режија Ивица Буљан, Драма Словенског народног гледалишчa Љубљана 2. Everyman Ђилас, текст и режија Радмила Војводић, Црногорско народно позориште Подгорица 3. Избрисани, ауторски пројекат Оливера Фрљића, Прешерново гледалишче Крањ Предлажем да нас у част награђених заумује представа Злочин и казна, по роману Ф. М. Достојевског, режијa Златкo Свибен, Градско драмско казалиште Гавела Загреб. У стварању ове приче, својим квалитетом, помогле су и представе: 1915 Трагедија једног народа, Бранислав Нушић/Иван Нешковић, Крушевачко позориште, Народно позориште Ниш; Богојављенска ноћ, Вилијам Шекспир/ЕгонСавин, Српско народно позориште Нови Сад; Очеви су градили, ауторски пројекат Бориса Лијешевића, Црногорско народно позориште Подгорица; Госпођица, Иво Андрић/Горчин Стојановић, Југословенско драмско позориште Београд; Травничка хроника, Иво Андрић/Бранко Брезовец, Народно позориште Битољ; Зелени зраци, Горан Марковић/Милица Краљ, Књажевско-српски театар Крагујевац; Скупљач, Драгослав Михајловић/Ирфан Менсур, Позориште Тимочке Крајине Зоран Радмиловић Зајечар; Наш град, Торнтон Вајлдер/Никита Миливојевић, Позориште младих Нови Сад; Случајеви/Lost in Serbia, ауторски пројекат Коканa Младеновићa, Омладинско позориште Дадов Београд; Злочин и казна, Ф. М. Достојевски/Ана Томовић, Југословенско драмско позориште Београд; Одлазак у красни, Војислав Савић/Жанко Томић, Народно позориште Стерија Вршац; Август у округу Осејџ, Трејси Летс/Љиљана Тодоровић, Атеље 212 Београд; Мала, Радослав Павловић/Иван Вуковић, Народно позориште Ниш; Киша, Јелена Поповић/Даријан Михаиловић, Позориште Бошко Буха Београд. Као високоартифицијелни пример филозофског позоришта какво се некад могло видети у Салону Југословенског драмског позоришта, а каквог на нашим сценама одавно нема, издвојила се представа У самоћи памучних поља Бернар-Мари Колтеса, режија Стеван Бодрожа, Пароброд театра Београд. Како се по Ајнштајновој теорији релативитета у исто време на два места не може бити, представа Мистер долар Бранислава Нушића, режија Снежана Тришић, Народно позориште Суботица, биће у могућности да се нађе у опсегу селекције следећег Позорја. Рекао сам. Игор Бојовић, селектор ПРОГРАМ ПОНЕДЕЉАК, 26. мај часова / Аполо центар, Галерија Подрум Отварање изложбе Трагови Организатор: Ликовни круг, Петроварадин часова / СНП, доњи фоаје Сцене Пера Добриновић 14. међународни тријенале Позориште у фотографској уметности Отварање изложбе, уручење награда часова / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Свечано отварање Фестивала Беседа: Небојша Дугалић Селекција националне драме и позоришта УНОСНО МЕСТО Текст: Александар Николајевич Островски Режија: Егон Савин Југословенско драмско позориште Београд УТОРАК, 27. мај часова / СНП, горњи фоаје Сцене Јован Ђорђевић Сцена, маска, костим, лутка Отварање изложбе, уручење награда 180

180 Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Уносно место часова / фоаје Позоришта младих Отварање изложбе Војислава Килибарде Стварам позориште испред и иза сцене Организатор: Херцегновско позориште часова / СНП, доњи фоаје Сцене Јован Ђорђевић Отварање изложбе Мија Алексић бити глумац Организатор Културни центар Горњи Милановац у сарадњи са Алексићевом породицом, Народним позориштем у Београду, Радио-телевизијом Србије, Југословенском кинотеком, Народним музејом Крагујевац и Музејом позоришне уметности Србије часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА Текст: Бранислав Нушић Режија: Никола Пејаковић Народно позориште Републике Српске Бања Лука (Република Српска, БиХ) часа / Новосадско позориште/újvidéki Színház Пратећи програм (представа рађена по тексту награђеном на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст 2012) ОДЛАЗАК У КРАСНИ Текст: Војислав Савић Режија: Жанко Томић Народно позориште Стерија Вршац и Стеријино позорје СРЕДА, 28. мај часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Ожалошћена породица часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Шекспир и Костић у вароши новосадској Програм поводом 450 година од рођења и 150 година од првог играња Шекспира у Србији (у Новом Саду) часова / Позориште младих, Мала сцена Женидба Максима Црнојевића Заједнички пројекат: Compania de teatro Veracruz/Divadlo X-10 Prag/Boka F Podgorica часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Јавно читање награђених текстова са конкурса Тедна словенске драме, Марулићевих дана и Стеријиног позорја часова / Културни центар Новог Сада Отварање Позорја младих Антоније Ђурић: Солунци говоре Академија уметности Београд и Академија умјетности Бања Лука (Република Српска, БиХ) часова / Пословни центар НИС-ГАЗПРОМ НЕФТ (Народног фронта 12) Селекција националне драме и позоришта ГОСПОЂА ОЛГА Текст: Милутин Бојић Режија: Горчин Стојановић Народно позориште Сомбор часова / Академија уметности Позорје младих Тело и дух (по мотивима из збирке Марије Вајде) A test mëg a lélek (Vajda Mária gyűjteményének felhasználásával) Академија уметности Нови Сад класа на мађарском језику час / СНП, Сцена Јован Ђорђевић (гледалиште је на сцени) Међународни програм Кругови ЈОШ УВЕК ОЛУЈА Текст: Петер Хандке Режија: Ивица Буљан Словенско народно гледалишче, Драма, Љубљана (Словенија) Копродуцент: Словенско стално гледалишче, Трст (Италија) часа / Академија уметности Позорје младих Музеј Шекспир Академија уметности Нови Сад класа на српском језику часа / Културни центар Новог Сада Позорје младих Дневна соба отварање *Детаљни програм Дневне собе је у рубрици Остали програми ЧЕТВРТАК, 29. мај часова / Мултимедијална сала, Академија уметности Позорје младих / радионица Интерактивна извођачка лабораторија: Преговори посредног и непосредног тела Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд часова / Српско народно позориште Свечано откривање бисте др Јована Андрејевића Јолеса (Рад др Владимира Т. Јокановића) 181

181 11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Госпођа Олга часова / Међународни програм Кругови Округли сто: Још увек олуја часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Истраживање драмског лика Факултет драмских уметности Београд часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Отварање изложбе и промоција монографије Ена Беговић Организатори: Хрватско народно казалиште Загреб, породица Ене Беговић, Стеријино позорје часова / Позориште младих Селекција националне драме и позоришта ГОСПОЂА МИНИСТАРКА Текст: Бранислав Нушић Режија: Татјана Мандић Ригонат Позориште Бошко Буха Београд часа / СНП, Камерна сцена Позорје младих Четири кратка комада Академија умјетности Бања Лука (Република Српска, БиХ) ПЕТАК, 30. мај часова / Мултимедијална сала, Академија уметности Позорје младих / радионица Интерактивна извођачка лабораторија: Преговори посредног и непосредног тела Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Госпођа министарка часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Стеријанци: Мира Бањац Модератор: Воја Солдатовић часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих На уранку (опера) Композитор: Станислав Бинички Копродукција: Факултет драмских уметности и Оперски студио Факултета музичких уметности Београд, уз подршку Народног позоришта Београд часова / Новосадско позориште / Újvidéki Színház Селекција националне драме и позоришта НЕОПЛАНТА По роману Ласла Вегела Режија: Андраш Урбан Новосадско позориште / Újvidéki Színház часова / Позориште младих, Мала сцена Поетски театар Каталин Ладик, Иштван Домонкош, Ото Толнаи Ја бити, ја не знати, мађарски час / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта БИЗАРНО Текст: Жељко Хубач Режија: Снежана Тришић Народно позориште Београд и Шабачко позориште часа / СНП, Камерна сцена Позорје младих Биљана Србљановић: Породичне приче НОВА академија уметности Београд СУБОТА, 31. мај часова / Мултимедијална сала, Академија уметности Позорје младих / радионица Кратки резови Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Неопланта часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Бизарно часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Шарлота Џонс: У пламену Факултет драмских умјетности Цетиње (Црна Гора) часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Дани књиге Промоција позоришних издања часова / Позориште младих Селекција националне драме и позоришта ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ) 182

182 Текст: Биљана Србљановић Режија: Михал Задара Шаушпилхаус Беч (Аустрија) часова / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Међународни програм Кругови EVERYMAN ЂИЛАС Текст и режија: Радмила Војводић Црногорско народно позориште Подгорица (Црна Гора) часа / СНП, Камерна сцена Позорје младих Филип Вујошевић: Халфлајф Сцене из комедија Факултет уметности Универзитета у Приштини Звечан-Косовска Митровица НЕДЕЉА, 1. јун часова / Мултимедијална сала, Академија уметности Позорје младих / радионица Кратки резови Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Принцип (Мали ми је овај гроб) часова / Међународни програм Кругови Округли сто: Everyman Ђилас часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Стеријанци: Ђурђија Цветић, Силвија Крижан, Милета Радовановић Модератор: Воја Солдатовић часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Sex, Lies & Videotapes / Љубав је у Познановцу Строј / Догађај / Кратки резови (импровизације) Академија драмске умјетности Свеучилишта у Загребу (Хрватска) часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Дани књиге Промоција позоришних издања часова / Студио М Стеван Пешић: Тесла или Прилагођавање анђела Организатор: РТВ Војводине часова / Новосадско позориште/újvidéki Színház Селекција националне драме и позоришта НЕОПЛАНТА / реприза Новосадско позориште/újvidéki Színház час / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта ТРПЕЛЕ Текст: Милена Деполо, Бобан Скерлић Режија: Бобан Скерлић Београдско драмско позориште часа / Позориште младих Позорје младих Људмила Разумовска: Кући Академија уметности Београд ПОНЕДЕЉАК, 2. јун часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих / међународни симпозијум Искуство позоришних лабораторија 20. века и њихов утицај на савремене позоришне праксе Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Трпеле часова / Студио М Арчибалд Рајс: Чујте Срби Организатор: РТВ Војводине часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Међународни програм Кругови / ИЗБРИСАНИ Ауторски пројекат Режија: Оливер Фрљић Прешерново гледалишче Крањ (Словенија) час / Новосадско позориште/újvidéki Színház Селекција националне драме и позоришта КОШТАНА Текст: Борисав Станковић Режија: Андраш Урбан Народно позориште / Narodno kazalište / Népszínház Суботица час / Позориште младих, Мала сцена Поетски театар Јован Стерија Поповић Надгробије уживо часа / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Коштана 183

183 УТОРАК, 3. јун часова / СНП, Сцена Јован Ђорђевић Проглашење и уручење Стеријиних награда Представа у част награђених ЗЛОЧИН И КАЗНА Текст: Ф. М. Достојевски Режија: Златко Свибен Градско драмско казалиште Гавела Загреб (Хрватска) Титловање представа Све представе иностраног говорног подручја титловане су на српски језик. Округли сто Разговоре о представама у Селекцији националне драме и позоришта, те у Селекцији Кругови водили су Ана Тасић, позоришна критичарка Политике и Светислав Јованов, театролог из Новог Сада. Велика посећеност и учешће публике у разговорима одликовале су и овогодишње округле столове. СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ Селекција националне драме и позоришта Извештај Жирија Жири 59. Стеријиног позорја Љубослав МАЈЕРА, редитељ, председник Жирија, Анђелка НИКОЛИЋ, редитељка, Слободан ТИШМА, књижевник, Небојша ДУГАЛИЋ, глумац, Бобан ЈЕВТИЋ, позоришни критичар видео је од 26. маја до 02. јуна девет представа у Селекцији националне драме и позоришта. На завршној седници, одржаној 2. јуна 2014, Жири је донео ОДЛУКУ Стеријина награда за најбољу представу НЕОПЛАНТА по роману Ласла Вегела, режија и концепт Андраш Урбан, Новосадско позориште/újvidéki Színház Нови Сад. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за текст савремене драме БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ за текст ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ), режија Михал Задара, Шаушпилхаус Беч (Аустрија). Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за режију МИХАЛ ЗАДАРА за представу ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ) Биљане Србљановић, Шаушпилхаус Беч (Аустрија). Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за глумачко остварење: СРЂАН ТИМАРОВ за улогу Онисима Панфиловича Белогубова у представи УНОСНО МЕСТО Александра Николајевича Островског, режија Егон Савин, Југословенско драмско позориште Београд. Одлука је донета једногласно. ИГОР ЂОРЂЕВИЋ за улоге Мартина, Ричија и Дејана у представи БИ- ЗАРНО Жељка Хубача, режија Снежана Тришић, Народно позориште Београд и Шабачко позориште. Одлука је донета већином гласова. ЕМИНА ЕЛОР за улогу Коштане у представи КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/narodno kazalište/ Népszínház Суботица. Одлука је донета већином гласова. ИВАНА В. ЈОВАНОВИЋ уа улогу Олге Ристићке у представи ГОСПОЂА ОЛГА Милутина Бојића, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за сценографско остварење МИХАЛ ЗАДАРА за представу ПРИНЦИП (МАЛИ МИ ЈЕ ОВАЈ ГРОБ) Биљане Србљановић, режија Михал Задара, Шаушпилхаус Беч (Аустрија). Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за костимографско остварење ЛАНА ЦВИЈАНОВИЋ за костиме у представама УНОСНО МЕСТО Александра Николајевича Островског, режија Егон Савин, Југословенско драмско позориште Београд и ГОСПОЂА ОЛГА Милутина Бојића, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за оригиналну сценску музику ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ за музику у представи КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/narodno kazalište/ Népszínház Суботица. Одлука је донета већином гласова. Стеријина награда за сценски покрет МАРИЈА МИЛЕНКОВИЋ за представу ТРПЕЛЕ Милене Деполо и Бобана Скерлића, режија Бобан Скерлић, Београдско драмско позориште Београд. Одлука је донета већином гласова. 184

184 Специјална Стеријина награда за инвентивност концепта представи ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА Бранислава Нушића, режија Никола Пејаковић, Народно позориште Републике Српске Бања Лука (Република Српска, Босна и Херцеговина). Одлука је донета већином гласова. Награда из Фонда Дара Чаленић за најбољу младу глумицу СУЗАНА ЛУКИЋ за улоге Мине, Ксеније, Иве у представи БИЗАРНО Жељка Хубача, режија Снежана Тришић, Народно позориште Београд и Шабачко позориште. Одлука је донета једногласно. Награда из Фонда Дара Чаленић за најбољег младог глумца НЕ- МАЊА ОЛИВЕРИЋ за улогу Анке, служавке у представи ГОСПОЂА МИ- НИСТАРКА Бранислава Нушића, режија Татјана Мандић Ригонат, Позориште Бошко Буха Београд. Одлука је донета већином гласова. ОСТАЛЕ СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ Жири Националне секције Међународног удружења позоришних критичара у саставу: Aлександар Милосављевић (председник), Наташа Гвозденовић, Слободан Обрадовић, једногласно је донео одлуку да награду Округлог стола 59. Стеријиног позорја за најбољу представу равноправно поделе ГОСПОЂА ОЛГА Милутина Бојића, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор и КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/narodno kazalište/ Népszínház Суботица. Одлуком Жирија који су чинили Иван Меденица (председник), Радмила Лотина и Бобан Јевтић Стеријина награда за позоришну критику Миодраг Кујунџић (награда Позорја и новосадског Дневника ) додељује се већином гласова за текст критике Форум је отворен: Нови Сад и ослободиоци (о представи Неопланта), објављен у Дневнику ИГОРУ БУРИЋУ. Жири који су чинили проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић (председница), др Петар Марјановић, мр Бошко Милин, једногласно је донео одлуку да се Стеријина награда за театрологију Јован Христић равноправно додели: СВЕТОЗАРУ РАПАЈИЋУ, театрологу из Београда, за књигу Драмски текстови и њихове инсценације (Позоришни музеј Војводине и Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију, Нови Сад Београд 2013) и ИВАНИ ИГЊАТОВ ПОПОВИЋ, театролошкињи из Новог Сада за књигу Интуитивни свет Ранка Младеновића (Матица српска, Нови Сад 2011). Управни одбор Стеријиног позорја на 11. седници 9. септембра године донео је одлуку да се Стеријина награда за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе додели МИЛОСАВУ БУЦИ МИР- КОВИЋУ и ДЕЈАНУ ПЕНЧИЋУ ПОЉАНСКОМ. Награду публике 59. Стеријиног позорја за најбољу представу добило је просечном оценом 4,73 остварење ТРПЕЛЕ Милене Деполо и Бобана Скерлића, режија Бобан Скерлић, Београдско драмско позориште. ОСТАЛЕ НАГРАДЕ Награда редакције новосадског листа Дневник за уметничко остварење ЕМИНА ЕЛОР за улогу Коштане у представи КОШТАНА Борисава Станковића, режија Андраш Урбан, Народно позориште/narodno kazalište/ Népszínház Суботица. Одлука је донета једногласно. Награда Зоран Радмиловић за глумачку бравуру Компаније Новости ГОРАНУ ЈЕВТИЋУ за улогу Живке у представи ГОСПОЂА МИНИСТАРКА Бранислава Нушића, режија Татјана Мандић Ригонат, Позориште Бошко Буха Београд. Одлука је донета једногласно. Медији и јавност; сајт Позорја Стеријино позорје, као институција од националног значаја, велику пажњу посвећује односима са медијима. Сви важнији догађаји програми, нова издања, сам Фестивал пропраћени су конференцијама за медије, чиме је обезбеђена јавност у раду, као један од начина презентације и промовисања програма рада. О великом интересовању јавности за активности Стеријиног позорја сведочи и број акредитованих новинара на 59. Позорју, као и знатан простор који су медији уступили овом догађају. Нарочито треба истаћи чињеницу да је ове године проширен круг медијских покровитеља. То су: Радио телевизија Србије, Радио телевизија Војводине, Дневник, Вечерње новости, Политика, Блиц, Данас, Новосадска телевизија, Новине новосадске и НС репортер. Значајну улогу у сегменту односа са јавношћу има званични сајт Стеријиног позорја. Осим битних актуелности из делатности установе, те свакодневног праћења програма Фестивала, сајт садржи и податке из историјата Позорја. Уз ово, сајт има интенцију да постане место окупљања свих релевантних информација о позориштима и позоришним збивањима у Србији (Позоришни портал Србије). 185

185 Акредитовани на 59. позорју Билтен 59. Стеријиног позорја: Војислав Алимпић, Бојана Јањушевић, Снежана Милетић, Вања Николић, Бранислава Опрановић, Бранислав Лучић (фоторепортер); Политика: Борка Г. Требјешанин; Вечерње новости: Јованка Симић; Дневник: Нина Попов, Наташа Пејчић, Игор Бурић, Петар Клаић; Дневник д.о.о. Новине и часописи: Ивана Ђукић, Јелена Допуђ, Бојана Голубовић; Данас: Златко Паковић, Гордана Нонин (дописништво Нови Сад); Блиц: Тања Њежић, Сава Стефановић; НС репортер: Бојана Докић, Драган Стојановић, Горана Лабудовић, Маја Малиџа, Биљана Јелић; 24 сата: Радмила Шуљагић, Ненад Михајловић; Курир: Љубомир Раданов; Мађар со: Марк Вадац; Време: Теофил Панчић; Бета: Маја Леђенац, Драган Гојић; Танјуг: Здравко Грумић; Позоришни музеј Војводине: Јелена Чупић, Ивана Кочи; Драма: Снежана Кутрички, Домети: Зоран Р. Поповић; Република: Живан Лазић; Журналист: Теодора Васиљевић; Новосадска новинарска школа: Марина Грња; Вршачка кула: Тијана Станојев; Szinhaz: Ласло Геролд; Руско слово: Олена Планчак Сакач; Дом културе Чачак: Миленко Пајић; Бачкопаланачки недељник: Небојша Кузмановић; Атеље 61: Теодора Ж. Јанковић; Слободна Далмација: Небојша Димитријевић, Мирон Џуња; Хрватска ријеч: Анита Клинац; Serb World Magazine: Ненад Шево; Remix Press: Андреа Магазин; РТВ Војводине: Миљана Магловски (Хроника), Милка Каташић; Новосадска ТВ: Смиљка Сељин; РТВ Панонија: Здравка Ковачевић, Весна Фаркаш; РТС: Бранка Криловић, Оливера Милошевић, Слободан Савић; Прва ТВ: Биљана Гаврић, Сандра Зекић, Лазар Вукадиновић, Даниел Тоадер; Б92: Биљана Гаврић; Пинк (дописништво Нови Сад): Миљан Витомировић, Дејан Рајковић; ТВ Бап: Зоран Делибос; Сунчаник: Јелена Радусин; НТВ Бања Лука: Ивана Малетин; Радио 021: Гордана Михајловић; Радио Београд 1: Бојана Каравидић; Радио Београд 2: Мишка Кнежевић, Горан Цветковић; Радио Београд 202: Милица Ђилас, Тијана Николић; Радио сигнал: Јелена Јовичић; Радио беседа: Даниела Павелка; ТДИ радио: Маја Ћирић; WDR: Ивана Челебић; Друштво новинара Војводине: Стефан Кецо; Академија уметности: Александар Рамадановић; Новосадски информативни портал: Слободан Крајновић; Интернет портал општине Сечењ и региона Војводине: Радован Зубац; Топ Србија: Михаило и Елизабета Берчек; Лиса: Ненад Благојевић; Ало: Никица Велхес, Никола Травица Позорје младих 28. мај 2. јун Културни центар / Позориште младих / Академија уметности / Српско народно позориште Позорје младих, сусрет високих позоришних школа (катедра глуме), окупило је следеће учеснике: Академија уметности Нови Сад (класа на српском и ма- ђарском наставном језику), Академија уметности Београд, Академија умјетности Бања Лука (БиХ, Република Српска), Факултет драмских уметности Београд, Факултет уметности Приштина Звечан, Нова академија уметности Београд, Факултет драмских умјетности Цетиње (Црна Гора), Академија драмске умјетности Свеучилишта у Загребу (Хрватска). У нашем окружењу постоје разни облици окупљања студената глуме, али не у оквиру националног фестивала с богатим међународним програмима, какво је Стеријино позорје. Осим студентских представа, на овогодишњем Позорју младих одржан је програм Дневна соба, две радионице и међународни симпозијум. ДНЕВНА СОБА / LIVING ROOM интерактивна инсталација Програм Дневна соба одвијао се кроз више садржаја у културном центру Новог Сада од 28. маја до 1. јуна. Централни догађај Дневне собе било је петодневно предавање Позориште и филозофија проф. Susanne Goesse Gruber. Поред тога приказани су докторски уметнички пројекат Мира и Миле VS Endgame (Семјуел Бекет) Адама Пантића (ментор проф. Милета Продановић), видео инсталација Присуство мр Светлане Волиц, видео материјали о Один театру и позоришту La MaMa (Њујорк), те презентовани Интеркултурална мрежа Културно средиште и Регионална мрежа академија. Такође је одржано јавно читање драме Зезање (аутор: Дино Пешут, редитељ: Ана Константиновић, уз учешће студената глуме у класи проф. Бориса Исаковића и вишег стручног сарадника Миљана Војновића, Академија уметности Нови Сад) и промоција књиге Вере Копицл Читање женске читанке. ПОЗОРЈЕ МЛАДИХ РАДИОНИЦЕ Стеријино позорје и Студио Лабораторија извођачких уметности, Факултет драмских уметности, Београд 29. i 30. мај Интерактивна извођачка лабораторија Преговори посредног и непосредног тела Водитељке: Ана Хајман и С. О. Радионица је истраживала интерактивну перформативност малих размера са циљем дљ студенти развију кратке експерименталне представе коришћењем MaxMsp интерактивне софтверске платформе за уметност и Kinect 3D камере за снимање сензора покрета тј. истраживале су потенцијале тела у интеракцији са рачунаром. Ана Хајман (генерални директор, CultureHub) ради са CultureHub-ом од године, када је до ове организације стигла преко La MaMe, где је радила 186

186 као сарадник за развој поводом прославе 50. годишњице La МаМе. Продуцент и стручњак за развој међу чијим остварењима су: Порекло лепоте и Кратковидост /представе за позориште Faundri, Анђелина музичка компилација у Позоришту Охаја за позоришни фестивал New Georges & The Hip Hop, Неко Друго Место са Антрополизима у склопу HEREStay Artists Residency у HERE, Буржоазија Хаване, Пинг понг дипломатија и Билборд са Ревери продакшнс. Као продуцент заслужна је за представе и догађаје у Позоришту Бристол Велија, позоришта 59E59 Theaters, и CSC, а директор развоја је била за TACT/Позориште глумачког ансамбла (The Actors Company Theatre), и консултант за развој за Пем Тановић, Александру Белер/плес, за Чашама студио, и друге. Као извођач појављује се у представама Бентен Козо и Јени Ричи које су награђене ОБИЕ-јем. Дипломирала је Позоришне и филмске студије на колеџу Бернард, постдипломске студије је завршила у Драмском студију у Лондону, док је Мастер диплому стекла из Менаџмента у извођачким уметностима на Бруклин колеџу. С.О. је мултидисциплинарна уметница која живи у Бруклину. Радећи пре свега на пољу звука и видеа, тежи да истражује панораму политичке жеље кроз интерактиван перформанс и инсталације. С.О. је излагала радове у разним галеријама Филаделфије и сарађује са 200 Women. С.О. има мастер диплому из Студија медија са Нове школе и ради као главни техничар за CultureHub у Њујорку. 31.мај, 1.јун Кратки резови основа Водитељ: Јошко Шево, ред. проф. Рад на глумачким импровизацијама из којих настају мале кратке драмске ситуације, сцене, суштина је ове радионице. Циљ импровизације је да се са што мање речи, што једноставнијим глумачким средствима изнесе јасна и читљива драмска ситуација. Акценат је на освешћивању потребе глумачког присуства и постојања на сцени, емотивној структури ситуације тј. Управљања својим емотивним апаратом (унутарњи мизансцен), једноставној, али веома корисној употреби глумачких средстава (реч, поглед, гест), концентрацији на партнера и употреби тишине и паузе као саставног дела драмске ситуације. Јошко Шево (1959, Трогир), драмски првак, позоришни, телевизијски и филмски глумац. Дипломирао је хрватски језик и књижевност на Филозофском факултету у Загребу и глуму на Академији драмске умјетности у Загребу у класи проф. Божидара Виолића. На истој Академији је редовни професор. У свом педагошком раду посебну пажњу посвећује речи, говору, језику, реченици и заједно са својим студентима пропитује дела хрватске и светске класике, али и савремених хрватских, европских и америчких аутора. Ибзен и Чехов кроз кратке резове Водитељка: Аида Буквић, ван. проф. арт. Кроз метод кратких резова редукцију текста и геста уз јаку емоцију обрађиване се сцене из Хеде Габлер Ибзена и Вишњика А. П. Чехова. Анализирана је емотивна структура сцена и истраживана подручја потенцијалног сукоба. Циљ радионице био је да се кроз познате сцене драмских класика импровизацијама створи нови, савремен и актуелан сценски материјал. Аида Буквић је завршила позоришну режију на Академији драмске умјетности у Загребу. Режирала више од двадесет представа у Загребу, Осијеку, Задру и Сарајеву (избор): Што је мушкарац без бркова (ХНК Загреб), У посјети код господина Грина (Планетарт, Загреб), Ништа нас не смије изненадити и Анђели врагови (Сатиричко казалиште Керемпух), Југ 2 и Осам жена (ХНК Осијек) Аристотел у Багдаду (Камерни театар, Сарајево), Дјеца са CNN-а и Након пробе (ГД Хистриони), Дипломац (Градско казалиште Комедија), Прича са источне стране (БНП Зеница у копродукцији са САРТР, Сарајево). Представе које је режирала вишеструко су награђиване и приказиване на домаћим и иностраним фестивалима. Ванредна професорка на Одсеку глуме на Академији драмске умјетности у Загребу. Позорје младих симпозијум Искуство позоришних лабораторија 20. века и њихов утицај на савремене позоришне праксе Стеријино позорје и Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд Председавајући: проф Ивана Вујић (Београд) Уводничар: проф. др Нина Кираљи (Будимпешта) Симпозијум је био посвећен истраживању међусобног прожимања теорије и праксе позоришних лабораторија 20.века, као и њиховом утицају на савремене позоришне праксе. Позоришне лабораторије су велика иновација европског позоришта 20.века. Њих су стварале личности попут Станиславског, Мејерхољда, Вахтангова, Копоа, Декруа, Џоан Литлвуд, Гротовског и Барбе. Лабораторије су места посвећености, било да се баве социјалним или политичким питањима, различитим формама уметничког израза или истраживањем уметности глуме и тела глумца. Какви су ефекти позоришних лабораторија 20. века данас? Где су водили путеви произашли из истраживања? Ко су данас, кад Один театар слави 50 година постојања, настављачи праксе позоришне лабораторије? Неолиберализам и уметност? Да ли је могућа интелектуална еманципација? Каква су искуства позоришних лабораторија у нашем региону? Како су та искуства 187

187 утицала на теорију глуме (др Бранко Гавела, др Хуго Клајн, Мата Милошевић)? Која смо открића великих мајстора прихватили као утврђена знања, а која питања још увек истражујемо? Која је разлика између позоришне лабораторије и експерименталног позоришта? Или између лабораторије и академије? Да ли је лабораторија, као место чистог истраживања, утопија? Лабораторија као алхемија? Како од позоришне лабораторије доћи до гносиса, активног знања? Да ли је академско позориште нова лабораторија 21.века? Пратећи програми 14. међународни тријенале Позориште у фотографској уметности Међународни жири у саставу: Карл ФОРСТЕР, уметнички фотограф, Немачка, Ксенија КРНАЈСКИ, редитељ, Србија и Мирослав Предојевић, мајстор фотографије Фото савеза Србије, Србија прегледао је око 459 фотографија које је на изложбу упутио 131 уметник из 22 земље. Жири је донео одлуку о следећим наградама: FIAP: а) Појединачне фотографије: Прва награда: FIAP златна медаља Соња Жугић, Србија- фотографија Painted Red Друга награда: FIAP сребрна медаља Liang Yin, Кина фотографија At the rest Трећа награда: FIAP бронзана медаља Shurong Jin, Кина- фотографија Can t wait Фото савез Србије: Златна медаља: Булат Гаинетдинов, Русија- фотографија People s loneliness III Сребрна медаља: Yong Yang, Кина- фотографија Tulou Theatre at Night Бронзана медаља: Јован Видаковић, Босна и Херцеговина- фотографија Мардук Почасна FIAP признања: Андреј Јовановић, Србија, фотографија Katzelmacher IV Zoltán Bese, EFIAP, Мађарска, фотографија Hanging Душко Миљанић, Црна Гора, колекција портрета Мишо, Ацо, Милош, Бане Изложба Трагови Ликовни круг Петроварадин Излагачи: Зоран Бабин, Душанка и Слободан Бодулић, Јована Бошков, Радуле Бошковић, Валентина Божовић, Игор Цвејановић, Саша Добрић, Радивој Драгин, Гига Диле Ђурагић, Маја Ердељанин, Маријана Гвозденовић, Бојан Кириџић, Ивана Косановић, Владимир Ковач, Јелена Ковачевић, Драган Куруцић, Слободан Недељковић, Сибила Петењи, Зоран Пислевић, Александар Плачков, Павел Поп, Боривој Попржан, Бранислав Радошевић, Душко Стојановић, Владислав Шешлија, Радмила Шијан, Предраг Узелац, Андреја и Милош Васиљевић, Драгослав Вишекруна, Соња Врсајков и Владимир Зубац. Изложба ликовних радова деце Сцена, маска, костим, лутка 55. изложба ликовних радова деце и омладине Србије Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине Године Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине обележио је шездесет година постојања и рада. Изложбу организује готово од самог оснивања, с тим што су се изложбе до осамдесетих година одржавале у оквиру Мајских игара Бечеју, а затим у оквиру Стеријиног позорја. Велики део радова насталих у протеклих педесет пет година чува се у архиву Центра и чини јединствену и значајну тематску колекцију дечјих радова инспирисаних позориштем. Велико интересовање за овај конкурс и високи квалитет радова одржан је током деценија. И у оквиру 55. изложбе деца и њихови ментори доказали су да креативност и нове идеје увек дају изванредне резултате. Најмлађи из Вртића Мендо из Кикинде, Вртића Полетарац из Оџака и Ликовне радионице Длан из Обреновца приказали су властита виђења сцена представљена живописним бојама и веселим ликовима. Златне ципелице израђене од папира стигле су из ОШ Дринка Павловић из Београда (наставник Мерима Јовановић), а шешире од различитих материјала направили су ђаци из ОШ Ј. Ј. Змај из Ђурђева (наставник Татјана Перовић). Ученици ОШ Бранко Радичевић из Ченте и ОШ Свети Сава из Стајићева (наставник Татјана Шашић) израдили су костиме природне величине од сунђера који су инспирисани архитектонским модулима. Ученици ОШ Чаки Лајош из Бачке Тополе (наставник Ђурђица Шкорић) ове године креирали су маске израђене у комбиницији више материјала, а полазници Ликовне радионице Центра за ликовно израдили су маске инспирисане уметношћу аустралијских Абориџина. 188

188 Војислав Војо Килибарда Стварам позориште испред и иза сцене Стварам позориште је изложба/пројекат/идеја/концепт којим Војислав Килибарда обједињује настанак представе, посебно сценографије, фотографије као реалног записа и његових резултата, али и претварање свих тих токова и промишљања у нови исказ фотоколаж слику са оснаженом и потпуно новом поруком. Изложба је резултат његове деценијске сарадње са позориштем из Херцег Новог и креативним тимом који окупља, драмским уметницима, глумцима и публиком. Војислав Војо Килибарда (1978), дипломирао је и магистрирао на АЛУ у Требињу, у класи професора Марка Мусовића. Реализовао је осам самосталних и учествовао на више колективних изложби. Ради као уредник ликовних програма и дизајнер у ЈУК Херцег фест. МИЈА АЛЕКСИЋ БИТИ ГЛУМАЦ Изложба Аутор изложбе: Бобан Стефановић Поставка је припремљена поводом деведесетогодишњице рођења глумца Милосава Мије Алексића ( , Горња Црнућа, општина Горњи Милановац). Премијерно је представљена у Горњем Милановцу. Изложбу је реализовао Културни центар Горњи Милановац у сарадњи са Алексићевом породицом, Народним позориштем у Београду, Радио-телевизијом Србије, Југословенском кинотеком, Народним музејом Крагујевац и Музејом позоришне уметности Србије. ЕНА БЕГОВИЋ Изложба фотографија Организатор изложбе фотографија трагично преминуле глумице Ене Беговић је Хрватско народно казалиште у Загребу. Аутори изложених фотографија: Марија Браут, Саша Четковић, Бранко Хркач, Саша Новковић, Владимир Понделак, Саша Рендулић, Ненад Сувачаров и Давор Шифтар. Војислав Савић: Одлазак у Красни Народно позориште Стерија Вршац, Стеријино позорје Нови Сад Режија: ЖАНКО ТОМИЋ Улоге: Милован (отац): МИРЧА ОМОРАН Јована (мајка): ДОЈНА АНДРЕЈЕВИЋ Лидија (ћерка): ТАМАРА ТАМЧИ ТОСКИЋ Министар (министар): ИВАН ЂОРЂЕВИЋ Супруга (министрова): ВАЊА ЈАЊИЋ Кики (обезбеђење): БОЈАН БЕЛИЋ Војислав (коњоводац): СРЂАН РАДИВОЈЕВИЋ Праизведба драме награђене на Конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст Театар поезије Каталин Ладик, Иштван Домонкош, Ото Толнаи Ја бити, ја не знати, мађарски Мит и јава дипломатије и еротике Аутори представе и извођачи ИВАН ПРАВДИЋ АНА ВРБАШКИ МАРКО ДИЊАШКИ Музика: Alice in WonderBand Јован Стерија Поповић Надгробије уживо Поезију из Даворја Јована Стерије Поповића оживели и представу сачинили: Вишња Обрадовић, Кристина Јевтовић, Иван Правдић, Алиса Дињашки, Ана Врбашки, Марко Дињашки. Режија: ИВАН ПРАВДИЋ, ВИШЊА ОБРАДОВИЋ Драматургија: АНА ВРБАШКИ, ИВАН ПРАВДИЋ Сценски покрет: ВИШЊА ОБРАДОВИЋ Музика: Alice in WonderBand Играју: ВИШЊА ОБРАДОВИЋ, КРИСТИНА ЈЕВТОВИЋ, ИВАН ПРАВ- ДИЋ, АЛИСА ДИЊАШКИ, АНА ВРБАШКИ, МАРКО ДИЊАШКИ Поглед у огледало Дугогодишњи медијски покровитељ Стеријиног позорја РТВ Војводине био је иницијатор је још једног нивоа сарадње двеју институција. Два пута током 59. фестивала у Студију М Радио Новог Сада, РТВ Војводине била је домаћин стеријанској публици дарујући јој две представе Тесла или прилагођавање анђела Стевана Пешића, у режији Душана Михаиловића и Чујте Срби Арчибалда Рајса, у драмској обради и режији Љубивоја Тадића. Ово је заједнички дубоки наклон Позорја и РТВ-а непревазиђеном песнику науке Николи Тесли и, истовремено, преко Рајсове истинољубивости и његовог витешког духа, свим српским јунацима Првог светског рата

189 Женидба Максима Црнојевића/La Boda De Maxim Tsėrnoyevich/Старац Милија Колашинац/Geronimo De Salas/Laza Kostić/Josė Enrique Lōpez/Гојко Челебић Compania de teatro Veracruz, Divadlo X-10 Prag, Boka F Podgorica Извођачи: ВУК ЧЕЛЕБИЋ, БОЈАНА ПЕКОВИЋ, ЗОРАН ТРОЈАНОВИЋ, МИРКО ПЕЈАТОВИЋ, ПЕРО ДУБАНЕК, МАРКО ПЕЈАТОВИЋ, COUTO CARRION Представа о односу језика и музике, боље рећи, више језика и једне једине музике, настала је као плод сарадње мексичке позоришне компаније Веракруз, позоришта Дивадло X-10 из Прага и, најзад, групе глумаца и позоришних радника из Црне Горе. Инспирисана је преводом епа Женидба Максима Црнојевића (редакција пјесника и гуслара Старца Милије Колашинца с краја XVIII в.) на шпански језик, који су, у оквиру жанровске атмосфере једног позоришног експеримента, направили филолог и теоретичар Хосе Енрик Лопез из Мексико Ситија и драматург Гојко Челебић. Шекспир и Костић у вароши новосадској Програм поводом 450 година од рођења Вилијама Шекспира ( ) и 150 година играња Шекспира на српским сценама ( ) Учесници: проф. др МИОДРАГ РАДОВИЋ, ГОРДАНА ЂУРЂЕВИЋ-ДИМИЋ, првакиња Драме СНП-а, МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ, песник и глумац, ХАЏИ ЗОРАН ЛА- ЗИН, модератор Уметнички програм: В. Шекспир Сонети LX и LXVI Л. Костић Шекспиров Ђурђевдан епилог (одломци из песме) В. Иго Шекспир одломци из есеја Л. Костић Једна глава из Шекспирове библије Јавна читања драма У склопу међуфестивалске сарадње, Стеријино позорје организовало је јавно читање награђених драмских текстова са прошлогодишњих конкурса за најбољи савремени драмски текст, које су организовали национални позоришни фестивали у Словенији (Теден словенске драме Крањ), Хрватској (Марулићеви дани Сплит) и Србији (Стеријино позорје). Јавно читање одломака из комада Спремни Кристине Гавран (Хрватска), Европа Винка Модерндорфера (Словенија) и Нечисте силе Љубише Вићановића (Србија), редитељски је уобличио Богдан Јанковић. Стеријанци Програм Стеријанци посвећен је позоришним ствараоцима који су обележили наш театарски живот, а нарочито Стеријино позорје. Ове године гости Воје Солдатовића, модератора програма, биле су глумице Мира Бањац, Ђурђија Цветић и Силвија Крижан, те дугогодишњи директор Стеријиног позорја Милета Радовановић. Стеријино позорје Селекциони циклус 60. Стеријиног позорја отворен је септембра године именовањем др Марине Миливојевић Мађарев, театролошкиње из Београда за селекторку у једногодишњем мандату. Обавеза селектора је да одабере од седам до девет представа у такмичарској конкуренцији, као и представе у међународној селекцији Кругови. Селекциони поступак траје до 15. марта године. Позоријански сусрети Позоријански сусрети су традиционални програмски садржај кроз који се промовишу значајни наслови наше позоришне и театролошке мисли, сродни позоришни фестивали с којима Позорје одржава традиционалне пријатељске и пословне везе, битни актуелни и догађаји из историје Стеријиног позорја, те значајни позоришни ствараоци. Током године, у оквиру овог програма, одржане су промоције БИТЕФ театра и фестивала уз учешће Милоша Латиновића, в. д. директора, Ање Суше, селектора фестивала и Јелене Богавац, драматуршкиње и уметничог руководиоца БИТЕФ театра.домаћин сусрета био је Мирослав Мики Радоњић, монографије Краљ (учесници: Анита Панић, ауторка и Миодраг Петровић, драмски уметник, Зоран Ђерић, домаћин сусрета), те Трибина поводом десет година од утемељења Награде за драмско стваралаштво Борислав Михајловић Михиз. Трибина је одржана у сарадњи са Фондом Борислав Михајловић МИхиз уз учешће чланова Жирија Михизове награде Даринке Николић, Ксеније Крнајски, Светислава Јованова и једног од утемељивача Фонда Душана Јаковљева. У оквиру Позоријанских сусрета одржан је и међународни симпозијум Драмско дело Бранислава Нушића традиција и савременост. Суорганизатори симпозијума су били Српска академија наука и уметности, Матица српска и Стеријино позорје, а на њему је учествовало 24 аутора из земље и иностранства. Поводом стопедесетгодишњице рођења Бранислава Нушића, Позорје је 20. октобра године организовало гостовање представе Рођендан господина Нушића Душана Ковачевића, режија Небојша Брадић, Звездара театар Београд у Позоришту младих, Нови Сад. 190

190 Трибина Цедеум, Београд, и Часопис Сцена / Стеријино позорје, Нови Сад, организовали су округли сто / промоцију часописа Сцена (бр. 1-2, јануар-јун 2014) ПОЗОРИШТЕ И ОБРАЗОВАЊЕ Повод за округли сто је истоимени темат часописа Сцена (бр. 1-2, јануар-јун 2014). Округли сто/промоција темата је замишљен као својеврсни динамични дијалог уметника, педагога и научника који дуги низ година посвећено раде на јачању и развијању односа културе и образовања. Циљ је да се укаже на значајне могућности које се отварају и новом позоришту и новој школи ако се створе услови за међусобну сарадњу и да се размотри какве могућности имају позоришта, образовне институције и часопис Сцена да допринесу развоју ове интерсекторске сарадње. Изложба Стара стрељана Еђшег ПОЗОРИШТЕ У ФОТОГРАФСКОЈ УМЕТНОСТИ Изложбу је 3 октобра отворио члан градског већа за културу, господин Вања Вученовић. Поставка представља део 14. Међународног тријенала Позориште у фотографској уметности, који je претходне године био у саставу званичног програма 59. Стеријиног позорјa под покровитељством Фото савеза Србије и Међународне федерације фотографске уметности (FIAP). Извештај Жирија Конкурс за оригинални домаћи драмски текст На конкурс Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст у години стигло је 129 радова. Жири у саставу: Ана Тасић, Никита Миливојевић и Милош Латиновић, прочитао је све текстове и донео једногласну одлуку да за награду предложи текст Нечисте силе, чиј је аутор потписан под шифром Хосе. Жири је издвојио још пет текстова, уз препоруку да буду објављени и изведени: Регионални центар; Зид; Ипостас; Ја, Американац и Пруга. Жири је у доношењу одлуке био вођен следећим критеријумима: да је текст чврсто написан у погледу заплета, ликова, развоја драмске радње, да је значајан данас, за савремену публику, али и да истовремено има и важан универзални смисао, да има шире друштвене, поетске, филозофске димензије, да се конкретне и појединачне теме и ликови који се у тексту третирају могу ишчитати у опште важном контексту. Жири једногласно сматра да истакнути текстови који су ушли у ужи избор у високој мери задовољавају ове критеријуме. Жири такође жели да истакне изузетан квалитет понуђених текстова, у општем погледу, као и разнородност жанрова, тема, стилова, форми и ситуација које су аутори у својим делима практиковали. Текст Нечисте силе је потпуно структурално и идејно заокружен, суверено драмски постављен, написан је сигурним и ауторитативним ауторским рукописом. Кроз једну историјски значајну приповест, бављење ликом, делом и друштвено-политичким околностима стваралштва Михаила Афанасјевича Булгакова, аутор текста луцидно говори о актуелним и врелим друштвеним питањима. Писац се указује као одличан познавалац времена и друштвеног контекста који приказује, супериоран је аналитичар деловања свог протагонисте. Но, познавање и детаљно исцртавање уметничког и друштвено-политичког ангажмана Михаила Булгакова, као и његовог личног живота, демона који су га исцрпљивали, није само себи сврха, већ оквир за релевантно истраживање савремених проблема. У драми се изазовно расправља о питањима функција уметности, спреге између уметности и политике, проблему цензуре, механизмима природе уметничког стварања, психологије, социологије и филозофије књижевности, као и о односу између духа и материје у времену себичности које је брутално прогнало скоро сваку духовност. Ликови и радња Нечистих сила су дубински прожети једном естетски вредном, пригушеном напетошћу, тензијом коју носи снажна унутрашња симболика. На индиректан, уметнички вредан, не-баналан и не-илустративан начин, овај комад промишљено, метафорички говори о нашем смутном времену, друштву поразно угушене индивидуалности и драстичног одсуства слободе живљења. Увидом у разрешење шифре, утврђено је да је аутор награђеног текста драмски писац из Београда, Љубиша Вићановић. Њему је награда уручена поводом Дана Стеријиног позорја. На основу одлуке Управног одбора, Стеријино позорје расписало је 3. септембра конкурс за оригинални драмски текст за годину. Право учешћа на конкурсу имају држављани Републике Србије и сви аутори који пишу на српском језику. Биће разматрани оригинални драмски текстови изворно написани на српском или преведени на српски језик. Жири ће узимати у обзир необјављене, неизвођене и ненаграђене драмске текстове. Стеријино позорје преузима ауторска права на објављивање награђеног текста у издањима Позорја, на српском и енглеском језику, и права на праизвођење, без накнадне надокнаде. Додељује се само једна награда. Награда подразумева Стеријину значку, сертификат и финансијски део у износу од динара. Одлуку о награди жири доноси до 31. јануара Додела награде биће уприличена 29. марта (дан Стеријиног позорја). 191

191 Стеријино позорје расписује конкурс за оригинални домаћи драмски текст под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, Градске управе за културу Новог Сада и Секретаријата за културу и јавно информисање АП Војводине. У предвиђеном року (30. новембар 2014) стигло је 85 текстова, о којима ће одлучивати Жири у саставу: Милош Латиновић, књижевник, Ана Тасић, театролог и позоришни критичар и Никита Миливојевић, режисер. Међуфестивалска сарадња У склопу редовне међуфестивалске сарадње представници Стеријиног позорја боравили су током у: Крању (Теден словенске драме), Бања Луци (Театарфест Петар Кочић), Кикинди (Фестивал професионалних позоришта Војводине), Вршцу (Фестивал позоришне класике), Зајечару (Дани Зорана Радмиловића), Ужицу (Југословенски позоришни фестивал), Београду (БИ- ТЕФ) те на бројним премијерама у позориштима у земљи и региону са којима Позорје има развијену сарадњу (Љубљана, Марибор, Копар, Загреб, Подгорица, Цетиње, Беч, Бања Лука, Трст). ДОКУМЕНТАЦИОНОИСТРАЖИВАЧКИ ЦЕНТАР ПРОГРАМСКИ ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ Документационоистраживачки центар Стеријиног позорја је током године, у складу са својим програмским циљевима и задацима и програмима Стеријиног позорја, систематски истраживао, прикупљао, обрађивао, чувао и публиковао документацију, документациону грађу и податке о позоришту и драми. Садржај, карактер и методе рада Центра карактерише примена савремених метода и средстава истраживања, прикупљања, обраде, заштите и коришћења позоришне документације и података. Напоредо са истраживањем, прикупљањем, обрадом, заштитом и публиковањем позоришне документације, Центар је пружао различите облике услуга за потребе научно истраживачког рада и давао податке и информације о позоришту и драмској књижевности институцијама, организацијама и појединцима из земље и иностранства. 1. САКУПЉАЊЕ И ОБРАДА ПОЗОРИШНЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ И ПОДАТАКА Архивски фонд У току године истражена је, сакупљена, обрађена и на одговарајући начин похрањена грађа и документи о драмском, оперском и балетском репертоару српских позоришта за позоришну сезону 2012/2013. и документи, грађа и подаци о позоришним фестивалима и манифестацијама за годину. Поред ове грађе, докумената и података, истражен је и прикупљен и део докумената и грађе о репертоару српских позоришта и позоришних фестивала за текућу позоришну сезону. Хемеротека У ову збирку је године прикупљено и обрађено 2759 написа о српском позоришту и позоришним фестивалима. Збирка садржи инвентарних јединица. Збирка штампаног позоришног материјала У току године сакупљено је око 200 примерака различитог штампаног позоришног материјала: програми драмских, оперских и балетских представа, каталози и билтени позоришних фестивала и позоришних манифестација, програми најаве репертоара позоришта и разни други штампани информативни и пропагандни материјали. Сакупљени штампани позоришни материјал обрађен је и похрањен у Збирку. Збирка позоришног плаката У току године сакупљено је око 120 примерка позоришног плаката српских професионалних позоришта и позоришних манифестација и 76 плаката у електронској форми. Сакупљени плакати нису обрађени и похрањени у Збирку позоришног плаката због повећаног обима послова на изради публикација рађених поводом Стеријиног позорја. Збирка позоришног плаката у године садржи 5820 примерка позоришног плаката. Збрика рукописних драмских дела Током године сакупљено је 23 примерака рукописа (манускрипта) драмских дела, драматизација и адаптација. Збрика рукописних драмских дела, године садржи 1568 обрађена примерка рукописних драмских дела, односно драматизација и адаптација. Збирка позоришне фотографије У године сакупљено је око 4500 фотоса позоришних представа (драма, опера и балет), позоришних манифестација, догађаја и портрета позоришних стваралаца. Збирка позоришне фотографије у садржи обрађене позоришне фотографије. База података репертоар професионалних позоришта База података репертоар професионалних позоришта резултат је посебног метода и специјално креираног програма за аутоматску обраду и коришћење докумената и података о уметничкој делатности професионалних позоришта и садржи све релевантне податке о репертоару позоришта. Током године у Базу података о репертоару професионалних позо- 192

192 ришта унесени су подаци за 777 драмских, оперских и балетских представа (премијере и репризе) које су током 2012/2013. позоришне сезоне извођене у српским професионалним позориштима. Поред уноса података у Базу, претходно је извршен низ стручних послова: истраживање и обрада грађе и података, класификација и систематизација докумената и података, различити облици атрибуције, лектура и коректура и сл. База података Српски позоришни уметници База података Српски позоришни уметници садржи податке о позоришним уметницима и другим позоришним ствараоцима који, у основи, имају лексикографски карактер и облик. Током године у Базу података уношени су допунски подаци који су резултат текућих истраживања репертоара и библиографије о позоришту и драмској књижевности. База података Српски позоришни уметници садржи основне податке за око позоришна уметника. 2. ИСТРАЖИВАЊЕ И АНАЛИТИЧКА ОБРАДА ПОЗОРИШНЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ Годишњак позоришта Србије Центар је приредио и објавио Годишњак позоришта Србије (Свеска бр. 35, Нови Сад, 2014, 24 х 17, 319 стр. Уредништво Весна Керенац. Годишњак позоришта Србије је резултат систематског рада Центра на истраживању, обради и публиковању позоришне документације, односно аналитичке обраде дела Банке података о српском позоришту. Тридесет и пета свеска Годишњака, као и претходне, садржи све релевантне податке о репертоару професионалних позоршита за сезону 2012/2013, податке о српским позоришним фестивалима за годину, одељак Академије и факултети, Позоришни музеји и Документационоистраживачки центар и индексе. Фиксирајући укупност текуће позоришне продукције, Годишњак даје веома рељефну слику нашег позоришног стваралаштва у одређеном културно стваралачком тренутку. Као документ и грађа, Годишњак нуди могућности за различите облике истраживања и вредновања наше позоришне уметности и културе. Годишњак се може користити и као поуздан информатор и као фундаментално полазиште у истраживању и проучавању позоришне уметности и културе, с једне стране, и за компаративна истраживања веза и додира наше и иностране позоришне уметности, с друге стране. Годишњак позоришта Србије има веома широку рецепцију. Могу га користити, и користе, људи различитих професионалних профила, нивоа образовања и интересовања: научници, позоришни стручњаци и уметници, наставници и студенти, новинари, пропагандисти и љубитељи позоришта. Урађена је интернет презентација Годишњака, која се могла читати почетком маја месеца. Библиографија о позоришту и драми У години нису вршена редовна библиографска истраживања и израда текуће позоришне библиографије. Лексикон српских позоришних уметника Центар на овом капиталном пројекту Стеријиног позорја ради од године. Током овог периода вршени су послови на комплетирању алфабетара савремених (живих) позоришних уметника и истраживана и комплетирана библиографија и обрада прикупљене грађе и података. 3. КОРИШЋЕЊЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ ПОДАТАКА Коришћење и услуге Центар је стварао и обезбеђивао услове за коришћење својих збирки позоришне документације и база података о позоришту. Збирке и базе података користили су институције и појединци за различите потребе. Истовремено, радници Центра давали су разне информације и податке о позоришту и драмској књижевности институцијама и организацијама, научним радницима, студентима и средствима јавног информисања. Пропаганда и презентација Напоредно са својом основном делатношћу и радом, Центар је, у оквиру својих могућности и расположивих средстава, користио адектватне облике рада на пропаганди рада Стеријиног позорја и Центра. У том оквиру, поред пропаганде путем штампе, радија и телевизије, Центар је израдио интернет презентацију једног дела своје делатности. ИЗДАВАЧКИ ЦЕНТАР С обзиром да је у години пао термин тријеналног избора књига за Стеријину награду за театрологију Јован Христић, већ почетком године у Издавачком центру СП контактирани су домаћи издавачи позоришне литературе и обезбеђене публикације за Конкурс на коме је учествовало 14 издавачких кућа са 26 наслова. Жири (др Петар Марјановић, др Љиљана Пешикан Љуштановић, мр Бошко Милин) у својим сесијама током трајања фестивала анализирао је све наслове и Стеријину награду за театрологију равноправно доделио ауторима Светозару Рапајићи и Ивани Игњатов Поповић те њиховим књигама Драмски текстови и њихове инсценације (Позоришни музеј Војводине, Нови Сад ФДУ, Институт за позориште филм, радио и телевизију, Београд, 2013) и Интуитивни свет Ранка Младеновића (Матица српска, Нови Сад 2011). Рад се наставио на књизи Исидоре Поповић (Пред)историја веселих позорја. Комедија у Срба пре Јована Стерије Поповића. Урађена је лектура и коректура 193

193 и надзор штампарске фазе. Саиздавачки вид сарадње са Удружењем драмских уметника Србије на књизи Миодраг Ђукић. Сећања, подразумевао је лектуру и коректуру текстова као и припрему за штампу те надзор штампарске фазе, док је партнерска организација изабрала и приредила текстове (Снежана Кутрички). Обе књиге одштампане су до почетка фестивала. Упоредо са овим радило се на новим свескама часописа Сцена на српском и енглеском језику (састанци редакције, контакт са сарадницима, лектура, коректура). Непосредно пред фестивал из штампе је изашла Сцена, 1 2/2014. и енглеско издање Сцене 26 27/ После саопштавања селекције, Издавачки центар је учествовао у припреми и реализацији каталога (59. Стеријиног позорја, 14. међународне тријеналне изложбе Позориште у фотографској уметности, изложбе Кругови ) и другог штампаног материјала за предстојећи фестивал (плакати, ситан штампани материјал). Сваког фестивалског дана излазио је Билтен 59. Стеријиног позорја (9 бројева, уредница Весна Гргинчевић). Текстови за Билтен (о извођачима, позориштима, документациони материјал) припремљени су у Издавачком центру пре фестивала, а током фестивалских дана у редакцији је радило пет хонорарних сарадника (новинари), фотограф и техничко лице (прелом Билтена). На конкурсу за јавне набавке најбоље услове понудила је штампарија Сајнос д.о.о. из Новог Сада, где су реализована сва издања Стеријиног позорја и други штампани материјали. Веб-сајт Стеријиног позорја (уредник Радивој Додеровић) редовно је ажуриран информацијама о новинама у Стеријином позорју, селекцији, представама и пратећим манифестацијама 59. Стеријиног позорја, а Билтен је током фестивалских дана на сајт постављан у 17 часова. Издавачки центар је током фестивала организовао Дане књиге (модераторка Љиљана Пешикан-Љуштановић). У два фестивалска термина промовисана су издања Стеријиног позорја и публикације других издавача. У другом полугодишту Издавачки центар је обављао редовне послове на издавању часописа Сцена: координација рада редакције, прикупљање прилога, лектура, коректура, надзор штампарске фазе. Настављено је редовно ажурирање Библиографије Сцене у електронској форми. За едицију Посебна издања прихваћено је објављивање капиталног дела сабрана драмска дела Јована Стерије Поповића. Два тома овог издања приредили су Зорица Несторовић ( Весела позорја ) и Радослав Ераковић ( Жалостна позорја ). После лектуре, коректуре и надзора штампарске фазе, репрезентативно издање изашло је из штампе половином децембра. Крајем године приступило се писању конкурса за издања која се планирају у наредном периоду: четири свеске Сцене на српском језику и једно издање на енглеском; Монографија о Стеријином позорју поводом шездесет година од оснивања ( ). ИЗДАЊА ВЕЗАНА ЗА 59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ Каталог 59. Стеријиног позорја, приредио и уредио Горан Ибрајтер. Штампан је двојезично (српски, енглески), обим 232 стране. Каталог доноси програм 59. Стеријиног позорја, извештај селектора Игора Бојовића о селекцијама Националне драме и позоришта и Међународном програму Кругови, информације о девет представа у селекцији Националне драме и позоришта, три представе у селекцији Кругови, представи изведеној ван конкуренције, у част награђених, текстове о осталим програмима Позорја, програм Позорја младих, одељак Стеријино позорје у години. Превод на енглески: Ангелина Чанковић Поповић, Лидија Капичић, Весна Томић Бечки, Вера Крмпот; Превод са словеначког: Александра Коларић; Превод са немачког: Катарина Ћирић Петровић. Билтен 59. Стеријиног позорја уређује Весна Гргинчевић. Редакција: Војислав Алимпић, Бојана Јањушевић, Снежана Милетић, Вања Николић, Бранислава Опрановић, сарадница Александра Коларић, фотограф Бранислав Лучић. Информативно гласило Фестивала излазило је сваког фестивалског дана (укупно 9 бројева), а обим је варирао према дневним потребама. Сваки број садржи податке о представама (подела улога), биографије писаца и редитеља, текстове о позориштима, интервјуе са учесницима и гостима Позорја, извештаје са Округлих столова, критике студената Академије уметности Нови Сад (рубрика Студент критичар), извештаје о представама Позорја младих и свим пратећим програмима Фестивала. Билтен доноси фотографије учесника, представа, Позорја младих и пратећих манифестација. Умножаван је техником дигиталне штампе и био је доступан новинарима и публици пре представа. Свакодневно је постављан на сајт Позорја: КАТАЛОГ 14. међународног тријенала Позориште у фотографској уметности. Уредила и приредила: Душана Тодоровић; Записник са седнице Жирија (награде); Излагачи; Правила 14. међународног тријенала Позориште у фотографској уметности ; Награђени на претходној изложби. КАТАЛОГ пратеће изложбе Трагови. Уводни текст: Јован Зивлак; колор репродукције 33 учесника. Приређивач: Ликовни круг, Петроварадин. Дани књиге Традиционално представљање позоришних књига и периодике током Стеријиног позорја одржано је у два термина, 31. маја и 1. јуна. Модераторка програма била је Љиљана Пешикан Љуштановић 194

194 Програм првог Дана књиге: Миодраг Ђукић Сећања. Приредила Снежана Кутрички (Стеријино позорје Удружење драмских писаца Србије), говорио Живорад Ајдачић; Зоран Т. Јовановић, Драматуршки огледи (Позоришни музеј Војводине), представила др Весна Крчмар; Káich Katalin, A kölcsönösség színpadtere Délszláv drámairodalom a vajdasági magyar színpadokon ( ) / Сцена узајамности Јужнословенска драмска књижевност на сценама мађарских позоришта у Војводини ( ) (Позоришни музеј Војводине), говори др Зоран Т. Јовановић; Кратак преглед времена, избор интервјуа које је са позоришним уметницима за Лудус водио Феликс Пашић. Приредила Зорица Пашић (Удружење драмских уметника Србије), представио Александар Милосављевић; Дарко Лукић, Увод у антропологију изведбе коме треба казалиште? (Leykam International d.o.o. Zagreb). Ову књигу је представио аутор. Други термин био је посвећен штампаним издањима Стеријиног позорја. О књизи Исидоре Поповић, (Пред)историја веселих позорја. Комедија у Срба пре Јована Стерије Поповића говорио је Мики Радоњић. Нову свеску Сцене, 1 2/2014. представили су уредници Марина Миливојевић Мађарев и Зоран Ђерић, који се осврнуо и на Сцену на енглеском језику, бр /2014. О Годишњаку позоришта Србије, сезона 2012/2013. говорила је Љиљана Пешикан Љуштановић. ПЕРИОДИЧНА ИЗДАЊА Сцена, 1 2/2014. Теме броја: Позориште и образовање; Туве Апелгрен; Гојко Челебић; Рубрике: Позориште и образовање; Туве Апелгрен; Алтернативна Сцена; Историјска Сцена; Refresh; Фестивалска Сцена; Књиге/Догађаји/In memoriam; Нова драма: Гојко Челебић (Иван и неки његови). Сцена, 3/2014. Теме броја: 59. Стеријино позорје; Рубрике: 59. Стеријино позорје; Наоми Валас; Лав Додин; Милена Драгићевић Шешић; Теоријска Сцена; Алтернативна Сцена; Историјска Сцена; Сцена у региону/фестивали; Књиге/Догађаји; Нова драма: Миливој Млађеновић (Гороцвет 2012). Сцена, 4/2013. Теме броја: Одбрана позоришта: Позориште и политика; Рубрике: Одбрана позоришта: Позориште и политика; Политичко позориште: Тим Прајс; Позориште и образовање; Миро Гавран; Теоријска Сцена; Алтернативна Сцена; Историјска Сцена; Фестивали; Књиге/Догађаји/In memoriam; Нова драма: Љубиша Вићановић (Нечисте силе) Scena, Theatre Arts Review, No 26 27/2013/2014 Тема броја: The New Serbian Drama: Igor Bojović, The Damaged Ones; Marina Milivojević Mađarev, Beta Vukanović One Summer Day; Vojislav Savić, The Exterminator; Ljubinka Stojanović, The Dovecote ЕДИЦИЈА СИНТЕЗЕ Исидора Поповић, (ПРЕД)ИСТОРИЈА ВЕСЕЛИХ ПОЗОРЈА Комедија у Срба пре Ј. Ст. Поповића Oсновни резултати и закључци истраживања спроведених у књизи (Пред)историја веселих позорја др Исидоре Поповић, пре свега су у откривању и опису релативно континуиране комедиографске традиције у српској књижевности од средњег века до Јована Стерије Поповића (укључивши и усмено стваралаштво). Како то представља значајну иновацију у науци о српској књижевности, а истовремено подразумева и шире уметничке и културолошке увиде који захватају велики временски распон (све до половине 19. века и романтизма), може се рећи да је ауторка у новој перспективи осмислила проблематику којом се бави (комедију и њене епохалне контексте), али и неке ауторе који до сада нису третирани као суштински релевантни за историју српске драме (Гаврил Стефановић Венцловић, Доситеј Обрадовић, Лаза Лазаревић старији...). Ова књига још једном је потврдила да су модерност и адекватност истраживачке перспективе (уз респектабилно познавање грађе, нарочито раритетне и архивске) супериорни у односу на помодне литерарне методологије што је такође драгоцен резултат и својеврсна смерница за даља проучавања историје српске књижевности. ПОСЕБНА ИЗДАЊА Јован Стерија Поповић, ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА; ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА Приредили: Зорица Несторовић, Радослав Ераковић У две књиге сабран је целокупан драмски опус Ј. Ст. Поповића који је сам аутор поделио у две групе: Жалостна позорја (приредио Радослав Ераковић) и Весела позорја (приредила Зорица Несторовић). Сваки том, поред драмских текстова, садржи предговор приређивача, хронологију Стеријиног живота, селективну библиографију, податке о извођењима, речник мање познатих речи. Да није написао ништа до своја жалостна позорја, Стерија би, захваљујући њиховом броју и обиму, имао своје место у историји наше књижевности и позоришта. Ипак, пишући трагедије са темама из српске историје (Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон, Смрт Стефана Дечанског, Ајдуци, Владислав, Торжество Србије, Сан краљевића Марка, Скендербег, Лахан, Мак- 195

195 сим Црнојевић) он се превише држи устаљених клишеа. Позорја, игре и алегорије пише у пренаглашеном романтичарском кључу по угледу на Шекспира и романтичарске писце али његово доба слави га као писца озбиљне драме и песника. Тек се другим таласом рецепције Стеријиног дела, који су предводили Јован Суботић, Ђорђе Малетић и Јаков Игњатовић, тежиште интересовања помера са његових жалостних на весела позорја, постављајући тако и данас снажно присутан рецепцијски оквир за његово дело. Структурна лепеза Стеријиних веселих позорја (Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Зла жена, Женидба и удадба, Београд некад и сад, Помиреније, Превара за превару, Волшебни магарац, Симпатија и антипатија, Џандрљив муж, Судбина једног разума, Родољупци) изузетно је разуђена тако да у овом делу његовог стваралачког опуса сусрећемо једночинке, двочинке и драме у три чина које потврђују комедиографску класицистичку норму, истовремено представљајући Стеријина развијенија, али и најпознатија весела позорја. У својим комедијама без срећног завршетка Стерија је описивао страсти и пороке који у бити највише зла наносе онима који се налазе у њиховој власти. Веровање у исцелитељску улогу позоришта мотивисало је писца да, не украшавајући туробно сазнање о немоћи човека већ, сасвим супротно, огољујући га до крајњих граница, демонстрира лекцију из науке живљења онима који имају око да виде и ухо да чују. Својом максимом да је театар лек за болести моралне, Стерија је укрстио исцелитељску улогу позоришта са његовом образовном функцијом. Овај укрштај представља пулсирајуће тежиште његове просветитељске мисије ослоњене на вези сазнања са методом критичког мишљења. Миодраг Ђукић, СЕЋАЊА Приредила Снежана Кутрички Саиздавач: Удружење драмских писаца Србије Миодраг Ђукић је рођен у Прокупљу. Био је дугогодишњи председник Удружења драмских писаца Србије, министар за културу Србије, председник Културно-просветне заједнице Београда, директор издавачке куће Просвета, а дуго година и директор Музеја позоришне уметности. Друштвеним, културним и политичким ангажманом дао је допринос у изградњи културног идентитета Србије. Аутор је великог броја драмских дела, од којих су многа и изведена у позоришту, на Радио Београду, а већи број комада објављен је у часопису Театрон, као и у књижевној едицији Савремена српска драма. Умро је у Београду, године. О његовој личности и делу пишу: Селимир Радуловић, Миладин Шеварлић, Леон Ковке, Бошко Сувајџић, Снежана Кутрички, Зоран Т. Јовановић, Александар Милосављевић. БИБЛИОГРАФИЈА ИЗДАЊА Публикације и материјали штампани за 59. Стеријино позорје КАТАЛОГ 59. Стеријиног позорја: Каталог је штампан двојезично (српски/енглески). Садржај: Програм; Селекција националне драме и позоришта: Извештај селектора Игора Бојовића; Представе у такмичењу за Стеријине награде (А. Н. Островски, Уносно место, ЈДП Београд; Б. Нушић, Ожалошћена породица, НП Републике Српске Бања Лука; М. Бојић, Госпођа Олга, НП Сомбор; Б. Нушић, Госпођа министарка, Позориште Бошко Буха Београд; Л. Вегел, Неопланта, Новосадско позориште; Ж. Хубач, Бизарно, НП Београд; Б. Србљановић, Принцип (Мали ми је овај гроб), Шаушпилхаус Беч (Аустрија); М. Деполо Б. Скерлић, Трпеле, Београдско драмско позориште; Б. Станковић, Коштана, НП Суботица; Ф.М. Достојевски, Злочин и казна, Градско драмско казалиште Гавела Загреб (Хрватска) (представа у част награђених); Жири; Округли сто; Представе у Међународном програму Кругови (П. Хандке, Још увек олуја, СНГ Љубљана (Словенија); Р. Војводић, Евримен Ђилас, ЦНП Подгорица (Црна Гора); Ауторски пројекат /Избрисани, Прешерново гледалишче Крањ (Словенија); Остали програми: 14. међународни тријенале Позориште у фотографској уметности ; Групна изложба Трагови Ликовног круга Петроварадин; Изложба Сцена, маска, костим, лутка ; Изложба Војислава Килибарде Стварам позориште ; Изложба Мија Алексић бити глумац ; Изложба Ена Беговић ; Представа Војислав Савић, Одлазак у красни; Театар поезије (Каталин Ладик, Иштван Домонкош, Ото Толнаи); Поглед у огледало; Женидба Максима Црнојевића, мултимедијални хепенинг; Програм Шекспир и Костић у вароши новосадској ; Јавна читања драма; Стеријанци; Дани књиге; Дневна соба Интерактивна инсталација/радионице; Међународни симпозијум Искуство позоришних лабораторија 20. века и њихов утицај на савремене позоришне праксе ; Позорје младих: Академија уметности Београд; Академија уметности, Нови Сад, класе на српском и мађарском језику; Факултеет драмских уметности Београд; Академија умјетности Бања Лука; Факултет драмских уметности Београд/Факултет музичких уметности Београд; НОВА академија уметности Београд; Факултет драмских умјетности Цетиње; Факултет уметности Универзитета у Приштини; Академија драмске умјетности свеучилишта у Загребу; Поводом јубилеја: 450 година од рођења Шекспира и 150 година од првог играња Шекспира у Србији; Поводом 150 година од рођења Бранислава Нушића; Између два Стеријина позорја. Уредник: Горан Ибрајтер; Текстове приредили: Горан Ибрајтер, Весна Гргинчевић, Александра Коларић, Дејан Пенчић Пољански, Хаџи Зоран Лазин, Фрања Петриновић; Превод на енглески: Ангелина Чанковић Поповић, превод са словеначког: Александра Коларић, превод са немачког: Катарина Ћи- 196

196 рић Петровић; Графички дизајн: Атила Капитањ; Илустрације; За издавача: Селимир Радуловић, директор. Слог: ћирилица/латиница; Повез: броширано. Формат: 23 x 21 цм. Обим: 232 стр.; Тираж: 700; Прелом: Роберт Јенеи, Нови Сад. Штампа: Сајнос, Нови Сад. ISBN: БИЛТЕН 59. Стеријиног позорја: Девет бројева. Одговорна уредница: Весна Гргинчевић; Сарадници: Војислав Алимпић, Бојана Јањушевић, Снежана Милетић, Вања Николић, Бранислава Опрановић, спољни сарадници: Александра Коларић, Бранислав Лучић (фотографија); Корице: Атила Капитањ; Техничко уређење: Стеријино позорје; Прелом: Роберт Јенеи, Нови Сад; За издавача: Селимир Радуловић, директор; Слог: ћирилица. Штампа корица и умножавање: Сајнос д.о.о., Нови Сад; Повез: кламерисано; тираж: 400. Формат: 21 x 29 cm. Обим: укупно 184 стр. ( ) КАТАЛОГ 14. међународног тријенала Позориште у фотографској уметности Жири; Записник са седнице Жирија (награде); Излагачи; Правила 14. међународног тријенала Позориште у фотографској уметности ; Награђени на претходној изложби; Уредила и приредила: Душана Тодоровић; Превод: Душана Тодоровић, Катарина Ћирић Петровић, Лидија Капичић; Графички дизајн: Атила Капитањ; За издавача: Селимир Радуловић, директор; Слог: ћирилица/латиница; Повез: броширано. Формат: 14 x 20 цм. Обим: 44 стр. (непагинисано); Тираж: 300; Штампа: Сајнос д.о.о, Нови Сад. ISBN: КАТАЛОГ изложбе Трагови Саиздавач: Ликовни круг, Петроварадин Уводни текст: Јован Зивлак; колор репродукције 33 учесника. Приређивач: Ликовни круг, Петроварадин; За издаваче: Селимир Радуловић, Боривој Попржан; Фотографије: Александар Плачков, Зоран Пислевић; Лектура, коректура: Издавачки центар Стеријиног позорја; Дизајн и прелом: Атила Капитањ; Слог: ћирилица; Повез: тврде корице/шивено; Формат: 22,5 x 22,5 цм; Тираж: 300; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад ISBN: ПЛАКАТ 59. Стеријиног позорја: Дизајн: Атила Капитањ. Формат: 98 x 68 цм. Тираж: 300 ком.; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад ПРОГРАМСКИ ПЛАКАТ 59. Стеријиног позорја: Дизајн: Атила Капитањ. Формат: 98 x 68 цм; Тираж: 300 ком.; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад ПЛАКАТ 14. међународног тријенала Позориште у фотографској уметности : Дизајн: Атила Капитањ. Формат: 98 x 68 цм; Тираж: 150 ком.; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад ПЛАКАТ изложбе Трагови : Дизајн: Атила Капитањ; Формат: 50 x 50 цм; Тираж: 150 ком.; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад Ситан штампани материјал (програм 59. Стеријиног позорја: две варијанте: 10 x 15 цм и 10 x 20 цм/савијено; позивнице, улазнице, акредитације, бонови): Дизајн: Атила Капитањ. Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад ДИПЛОМЕ за добитнике Стеријиних награда на 59. позорју: Графичко обликовање и штампа: Роберт Јенеи, Нови Сад ПЕРИОДИКА Сцена, часопис за позоришну уметност Уредништво: Зоран Ђерић (главни уредник), Лука Кецман, Милош Латиновић, Марина Миливојевић Мађарев, Наташа Миловић, Исидора Поповић, Југ Радивојевић, Љубинка Стојановић (до септембра 2014). Секретарица редакције: Весна Гргинчевић Сцена, 1 2/2014. Садржај/сарадници: Позориште и образовање: Марина Миливојевић мађарев, Бојана Шкорц, Весна Ђукић, Ања Суша Соња Ћирић, Јован Љуштановић, Љубица Бељански Ристић М. Миливојевић Мађарев, Сунчица Милосављевић, Милан Мађарев, Слободан Бештић Соња Ћирић, Владо Крушић, Едвард Бонд; Туве Апелгрен: Туве Апелгрен Зоран Ђерић, Туве Апелгрен (драма True Love Sucks), Наташа Миловић; Алтернативна Сцена: Симон Грабовац, Лидија Мустеданагић; Историјска Сцена: Хаџи Зоран Лазин, Александра Ђуричић, М. Миливојевић Мађарев; Refresh: Јован Љуштановић (приредила Александра Коларић); Фестивалска Сцена: Милош Латиновић, Зоран Р. Поповић; Књиге/Догађаји/In memoriam: З. Ђерић, Иван Правдић, Лука Кецман, Мирослав Мики Радоњић, Војислав Алимпић, Оливера Милошевић, Маријана Прпа Финк, Милена Лерсковац; Нова драма: Гојко Челебић (Иван и неки његови), Л. Кецман (драматуршки коментар). Дизајн и прелом: Вељко Дамјановић; Обим: 204 стр.; Слог: ћирилица; Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад. Сцена, 3/2014. Садржај/сарадници: 59. Стеријино позорје: Миленко Пајић, Биљана Србљановић Оливера Милошевић, Андраш Урбан Вања Николић, Марина Миливојевић Мађарев, Лана Цвијановић Соња Ћирић, Јована Бојовић, Вања Николић; Наоми Валас: Наоми Валас Љиљана Богоева Седлар, Н. 197

197 Валас (драма Ништа тако хладно), Наташа Миловић; Лав Додин: Лав Додин Оливера Милошевић, Анастазија Ким; Милена Драгићевић Шешић: М. Драгићевић Шешић Н. Миловић, Н. Миловић, Татјана Дадић Динуловић; Теоријска Сцена: Маријана Прпа Финк, Снежана Удицки; Алтернативна Сцена: Симон Грабовац, Тања Шљивар; Историјска Сцена: Синиша И. Ковачевић, Александар Новаковић, М. Миливојевић Мађарев; Сцена у региону/фестивали: Дубравка Вргоч Оливера Милошевић, С. И. Ковачевић, Сања Милић, Милош Латиновић, Ана Тасић, Зоран Р. Поповић, Божидар Мандић; Књиге/Догађаји: Милован Здравковић, Бранислава Васић Ракочевић, Мирослав Радоњић, Марина Миливојевић Мађарев, Ана Тасић; Нова драма: Миливој Млађеновић, Гороцвет 2012, Јелена Богавац (драматуршки коментар). Дизајн и прелом: Вељко Дамјановић; 224 стр.; Слог: ћирилица; Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад Сцена, 4/2014. Садржај: Одбрана позоришта: Позориште и политика: Ален Бадју Никола Трион, Александар Гњездилов Владимир Кара-Мурза, Ана Легјерска, Јелена Перић, Ратко Божовић; Политичко позориште: Тим Прајс Наташа Миловић, Т. Прајс (драма Радикализам Бредлија Менинга), Наташа Миловић; Позориште и образовање: Тим Прентки Н. Миловић, Диана Кржанић Тепавац, Дарко Лукић; Миро Гавран: Миро Гавран Милош Латиновић, М. Гавран (драма Сладолед), Томислав Курелец; Теоријска Сцена: Никола Медић, Јелица Стевановић, Снежана Савкић; Алтернативна Сцена: Симон Грабовац; Историјска Сцена: Косара Цветковић, Марина Миливојевић Мађарев; Фестивали: Александра Гловацки, Ана Тасић, Милан Мађарев; Књиге/Догађаји/In memoriam: Зоран Ђерић, Исидора Поповић, Ана Тасић, Биљана Нишкановић, Игор Бурић, Сенка Петровић, Војислав Беквалац, Синиша И. Ковачевић, Јован Ћирилов, Петар Марјановић; Нова драма: Љубиша Вићановић, Нечисте силе, Милош Латиновић (драматуршки коментар). Дизајн и прелом: Вељко Дамјановић; Слог: ћирилица; Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад Scena, Theatre Arts Review, No 26 27/ Уредништво: Зоран Ђерић (главни уредник), Лука Кецман, Милош Латиновић, Марина Миливојевић Мађарев, Наташа Миловић, Исидора Поповић, Југ Радивојевић, Љубинка Стојановић (до септембра 2014). Секретарица редакције: Весна Гргинчевић Садржај/сарадници: The New Serbian Drama: Zoran Đerić, The New Serbian Drama, Igor Bojović, The Damaged Ones, translator: Petar Metikos; Marina Milivojević Mađarev, Beta Vukanović One Summer Day, translator Persida Bošković; Vojislav Savić, The Exterminator, translator Marija Grčić Puslojić; Ljubinka Stojanović, The Dovecote, translator Tijana Veljković. Дизајн и прелом: Вељко Дамјановић; Обим: 126 стр.; Слог: латиница; Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад. Центар за позоришну документацију Стеријиног позорја Годишњак позоришта Србије 2012/2013, volume 35 Уредница: Весна Керенац; За издавача: Селимир Радуловић, директор. Садржај: Репертоар позоришта 2012/2013; Позоришни фестивали; Академије и факултети; Позоришни музеји и Документационо-истраживачки центар; Библиографија у позоришту и драми; Индекси (Аутори извођених дела; Учесници у инсценацији; Наслови представа); Формат: 17 x 24 cm. Обим: 320 стр. Повез: броширано + меке корице. Тираж: 500 примерака. Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад ISSN Библиотека Синтезе, књига 7 Исидора Поповић, (Пред)историја веселих позорја. Комедија у Срба пре Јована Стерије Поповића За издавача: Селимир Радуловић, директор; Рецензент: проф. др Сава Дамјанов; Лектура, коректура: Издавачки центар Стеријиног позорја; Именски регистар: Исидора Поповић; Дизајн и прелом: Атила Капитањ; Превод на енглески: Персида Бошковић. Обим: 293 стр.; Слог: ћирилица; Повез: шивено; тврде корице + заштитни омот; Тираж: 500 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад. ISBN: Посебна издања Јован Стерија Поповић, Сабрана драмска дела, I, II ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА. Приредила: Зорица Несторовић За издавача: Мирослав Мики Радоњић, в.д. директора; Издавачки одбор: Сава Дамјанов (председник), Радослав Ераковић, Зорица Несторовић, Горан Максимовић, Младенко Саџак, Јован Попов, Мирослав Мики Радоњић; Дизајн и прелом: Атила Капитањ; Хронологија Стеријиног живота и рада, селективна библиографија, подаци о извођењима, речник мање познатих речи: Исидора Поповић, Снежана Савкић, Мирослав Мики Радоњић; Лектура и коректура: Издавачки центар Стеријиног позорја. Обим: 478 стр.; Слог: ћирилица; Повез: шивено; тврде корице + заштитна кутија; Тираж: 1000 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад. ISBN:

198 ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА. Приредио: Радослав Ераковић За издавача: Мирослав Мики Радоњић, в.д. директора; Издавачки одбор: Сава Дамјанов (председник), Радослав Ераковић, Зорица Несторовић, Горан Максимовић, Младенко Саџак, Јован Попов, Мирослав Мики Радоњић; Дизајн и прелом: Атила Капитањ; Хронологија Стеријиног живота и рада, селективна библиографија, подаци о извођењима, речник мање познатих речи: Исидора Поповић, Снежана Савкић, Мирослав Мики Радоњић; Лектура и коректура: Издавачки центар Стеријиног позорја. Обим: 500 стр.; Слог: ћирилица; Повез: шивено; тврде корице + заштитна кутија; Тираж: 1000 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад. ISBN: Миодраг Ђукић, СЕЋАЊА Приредила Снежана Кутрички Саиздавач: Удружење драмских писаца Србије За издаваче: Селимир Радуловић, директор Стеријиног позорја, Миладин Шеварлић, председник Удружења драмских писаца Србије; Лектура, коректура: Издавачки центар Стеријиног позорја. Обим: 136 стр.; Слог: ћирилица; Повез: броширано; меке корице; Тираж: 300 примерака; Штампа: Сајнос д.о.о., Нови Сад. ISBN:

199

200

201 The 60 th 60. Стеријино позорје подржава Sterijino Pozorje Festival is supported by 202

202 Спонзори Медијски покровитељи 203