UNIVERZITET UNION "NIKOLA TESLA" Fakultet za preduzetnički biznis i menadžment nekretnina

Transcription

1 UNIVERZITET UNION "NIKOLA TESLA" Fakultet za preduzetnički biznis i menadžment nekretnina Mohamed Alharary Aboub MOGUĆNOSTI I PRAVCI ODRŽIVOG RAZVOJA GRADA SABRATA U LIBIJI Doktorska disertacija Beograd,

2 SUMMARY In the past 50 years, Libya has gone through several stages of ups and downs, poverty and favorable development, revolutionary and peaceful development. From a poor country, it has become a rich country with a GDP per capita of about $ 16,000 in the first decade of the 21st century. With the discovery of large reserves of easily accessible oil, Libya found itself among the countries of great importance for the stability of energy supplies in the world at the beginning of the 1960s. During the 1970s and 1980s, Libya developed rapidly and became a sustainable country. However, in 2011, a civil war broke out in Libya. After that period, it became an unstable and economically, socially and politically problematic country. Like all of its society, the cities of Libya have become unstable and difficult to sustain. In this paper we will follow the possibilities of the sustainable development of the town of Sabratha, located on the Mediterranean coast, 60 km west of Tripoli, near the Tunisian border. In this paper, we have set the subject of research in response to the question 'What are the prospects, problems and perspectives of the sustainable development of the city of Sabratha in Libya?' The aim of this research has been divided into two common and expected segments: a) the scientific goal in which we set the task to analyze all important theoretical stances about the sustainable development of society and especially those of the cities, and give our scientific contribution to this important issue, and b) the practical goal has been set to apply the theoretical findings to the example of the city of Sabratha in Libya, and give a proposal for the framework for developing a model of integrated sustainable development of that city. In this paper we started from the main hypothesis: Sabratha is currently an economically, socially, urbanely and ecologically unsustainable city, but there are resources and it is necessary to construct a model that will make it a sustainable, attractive and promising city. In this paper we have used the analytic and synthetic theoretical methods, and the method of analysis of documents and statistical indicators of soil and development of the state of Libya and the town of Sabratha. 2

3 In the 1980s, the term "sustainable development" was used to describe a local ecosystem management strategies and to address the growing ecological problems associated with industrial development and air, water and land pollution. During this decade, this term has expanded to a global level, and this has resulted in the term "sustainable development" that entered the scientific language and took its place in scientific dictionaries and encyclopedias. In the beginning, there were plenty of disputes and uncertainties about the essence of the term "sustainable development". UN documents state that "sustainable development" means "the development of an environment without endangering the resources so that future generations will be able to meet their needs." This suggests that current generations should not be selfish and spend unnecessarily, exploiting and destroying non-material resources of the environment and therefore on the entire planet Earth. UN documents further warn that current developments should not disturb an ecosystem, "atmosphere, land, water and living beings". The central issue which is referred to here is the question of how to maintain a balance between the available resources of an environment (local, regional) and the growing social needs for continuous economic growth and the development of society? In this paper, we have defined Sustainable Development as an approach to the overall development of a society that seeks to improve the ability of current generations to meet their needs, while preserving resources and leaving the possibility for future generations to satisfy their needs in a versatile and sustainable way. Modern society has come to a paradoxical situation, which is reflected in the fact that the more science and technology develop, as well as general human progress, the more risks are developing that endanger man's free and high-quality everyday life. The reasons for this situation lie within the consumer society's effort to constantly produce as many commodities as possible, to constantly offer new products, and not taking care of endangering nature and society. When it comes to sustainable development, in contemporary publications most of the topics, materials, stances that are encountered, and the largest number of authors devote their attention to discussions about ecological sustainability. Ecological sustainability has been a subject of many discussions on UN conferences and other international meetings. Environmental problems came to focus of scientific interest, national and international activities in the 1970s, and since then they have been constantly discussed. In this paper, we will argue that sustainability and sustainable 3

4 development is a very complex problem and it encompasses a variety of elements concentrated in many social areas, such as ecology, economics, social relations, political relations and culture. Therefore, we will separately talk about the sustainability of each of these segments, i.e., parts of society. So we will observe the term "sustainable development" as an integrative process of contemporary society, going from local communities and groups, through regional units, to the global level of modern society. We will pay special attention to Managing sustainable development and resources of society, as a complex interaction of natural, technological, sociological, anthropological, economic and political factors. All this at the local, national and international level. A significant part of this paper has been dedicated to the sustainability of cities, as an essential issue that is basically an emphasis on the consideration of the unsustainable development in this paper. The concept of sustainable communities has been expanded over the past ten years, encompassing a change in a way that implies that people express their opinions of how they see themselves and their community in relation to the physical and social environment. The city is a man's urban community, so here we have two dimensions of sustainability observation: a sustainable community and a sustainable urban community. Our main scientific contribution in this paper starts from the view that sustainability cannot be achieved without a focused and coordinated approach to politics and science, that is, scientifically based policy solutions and sustainability strategies, as well as political support, assistance and appreciation of scientific discoveries and settings. In observing and studying sustainability there must be a link between theoretical, conceptual, practical and activist discourse on sustainable development. Each of these four discourses has its own autonomy, but together they constitute the necessary framework of the conceptual paradigm of sustainable development. Thus, for example, the problem of poverty, class and racial inequality, uneven access to resources, ethnic conflicts and war should be treated in the same way as "global warming," which can endanger millions and hundreds of millions of people by the end of the 21st century. Only such treatment leaves space for conflicting science and politics with justice and the just aspect of sustainable development. Sustainable development is an integrated activity that fuels the economic, social, cultural, technological, and ecological component. We have demonstrated and tried to apply all of the previous theoretical stances that we have drawn from numerous publications and our own imagination, on the case of the 4

5 sustainable development of Libya after the civil war in 2011 and, in particular, on the example of the city of Sabratha, which is our central research issue and task. The city of Sabratha was founded about 500 BC, as a Phoenician trading post that served as a coastal exit for the products of the African hinterland. The Phoenicians gave it the Libico-Berber name 'Sbrt'n', indicating that perhaps there was an autochthonous settlement built before the arrival of the Phoenicians. Sabrata briefly became part of the Numidian 1 Empire under the leadership of their first king, Masens or Masins (Berber: Masensen, ⵎⵎⵎⵎⵎ; BC), before being Romanized and rebuilt in the second and third centuries of the new era. Sabratha reached its peak during the reign of Emperor Severus (Septimius Severus), who was born near Sabratha in Leptis Magna. Sabratha was heavily damaged by earthquakes during the 4th century AD, especially the earthquake of the 365 AD. The Byzantine governors restored it in a more modest way. The city was a place of episcopacy. Over a hundred years of Arab conquests of the Maghreb, the trade moved to other ports, so Sabratha descended to the level of a village. Sabratha became one of the first places, west of Tripoli, where during February and March 2011, protests alternated between Gaddafi's supporters and opponents in the main square. Security in the city of Sabratha during 2015 and 2016 was not good because often the outbreak of conflicts between the two warring factions was linked to the Government of National Reconciliation. Experts say that behind the activities of these predatory groups lie hidden interests related to people trafficking and oil smuggling. In order to be able to talk about the strategy, potential and possibilities for the sustainable development of the city of Sabratha, we have first presented the resources that the city has, because the whole effort to build sustainable development depends on them. We have focused on two key resources, namely the transport of oil and gas through the harbor and the tourist potential that is abundant in the city of Sabratha, especially the remains of old civilizations, from Phoenician to Roman and Arabian. When it comes to resources for the production and export of oil and gas, the production of gas on the "Sabratha" processing platform, located within the area of C Central B, should be presented first, as it receives gas through two subways. After the final 1 Numidia ( BC, Berber: Inumiden) was the ancient Berber Empire of Numidia, which was in present-day Algeria and in lesser part in Tunisia and Libya 5

6 treatment, the gas is delivered to the local market, and also exported to Italy via the 540 km long Green Stream pipeline and compressor station. For the development of tourism in Sabratha, it is necessary to abolish restrictions on the arrival of foreign tourists, but also to raise awareness among the local population about the improvement of the offer, in order to raise the poor competitiveness and small quantity and quality of support of other resources, such as an increase of accommodation capacities, transport, infrastructure in the city and communication system. Our proposal for a sustainable development model includes the basics of the sustainable development of the city of Sabratha, which consist of planning, reconstruction, revitalization, maintenance, management, use, lifestyle in the city, as well as all that is connected with it and which helps its functioning. It is difficult to make a unique and permanent instruction. Each city has special conditions in combination with its geography and other conditions on the ground, such as climate, larger built infrastructure, greenery, water areas and other, making them unique and unrepeatable. The basic principles of sustainable development of Sabratha should be as follows: The principle of internal generation and intergenerational equity; the principle of transfrontier responsibility, which means general responsibility for environmental protection. This refers to both the exploitation of resources and the impact on global climate and pollution, and the transfer of environmental costs beyond the boundaries of the urban administrative area. Finally, the principle of an integrative approach to sustainable development, which includes the unity of ecological, economic, social, technological, cultural and political action of all citizens of Sabratha. The basic goals of the strategy of urban renewal and sustainable development of Sabratha are: provision of adequate housing space for all social structures; improvement of settlement management; passing a legal regulation that will determine the directions and principles of urban and spatial planning; the development of small populated cities, reducing rural-town migration and extending the current boundaries of city administration and small settlements; improvement of planning and land management, according to the classification of land in the cadastre; implementation of comprehensive measures in the field of infrastructure and environmental protection, water management, sanitation, liquid and solid waste; improvement and development of energy and transport systems, use of renewable energy resources and ecological technology; renewal and revitalization of existing structures, especially in the old part of Sabratha; the 6

7 introduction of such technology that will allow planning and construction works to achieve the goals of the development of the settlement and to avoid negative effects in the biosphere and in the environment; improvement of human resources development and institutional capacity building for settlement development. In addition to planning measures, organizational and institutional capacity building of human resources is needed to manage the city and the wider environment. In particular, it is necessary to develop information, digital and internet structures that will help the development of small and medium enterprises and improve the tourist offer, thereby improving the economic and social development of the city of Sabratha. REZIME Libija je u prethodnih 50 godina prošna kroz nekoliko faza uspona i padova, siromaštva i povoljnog razvoja, revolucionarnog i mirnog razvoja. Ona je od jedne siromašne zemlje postala solidno bogata zemlja sa GDP per capita od oko dolara u prvoj deceniji XXI veka. Otkrićem velikih rezervi lako dostupne nafte, Libija se početkom 60-tih godina XX veka svrstala u zemlje koje imaju veliki značaj za energetsku stabilnost sveta. Libija se tokom 70-tih i 80-tih godina razvijala ubrzano i postala održiva zemlja. Međutim, godine u Libiji je izbio građanski rat, posle tog perioda ona je postala nestabilna i ekonomski, socijalno i politički teško održiva zemlja. Kao i celo društvo, tako su i gradovi Libije postali nesigurni i teško održivi. Mi ćemo u ovom radu pratiti mogućnosti odrđivog razvoja grada Sabrata koji se nalazi na obali sredozemlja, 60 km zapadno od Tripolija, blizu granice sa Tunisom. U radu smo postavili predmet istraživanja kao odgovor na pitanje Kakve su mogućnosti, problemi i perspektive održivog razvoja grada Sabrata u Libiji? Cilj istraživanja smo podelili na dva uobičajena i očekivana segmenta: a) naučni cilj u kome smo postavili zadatak da analiziramo sve važnije teorijske stavove o održivom razvoju društva i posebno gradova i damo svoj naučni doprinos 7

8 tom važnom pitanju i b) praktični clj smo postavili da teorijske nalaze primenimo na primeru grada Sabrata u Libiji i damo predlog okvira izrade modela integlanog održivog razvoja tog grada. U radu smo pošli od glavne hipoteze: Sabrata je u ovom trenutku ekonomski, socijalno, urbano i ekološki neodrživ gad, ali postoje resursi i potrebno je izgraditi model koji će ga učiniti održivim, privlačnim i perspektivnim gradom. U ovom radu smo se služili analitičkim i sintetičkim teorijskim metodom i metodom analize dokumenata i statističkih pokazatelja tanja i razvoja države Libije i grada Sabrate. Tokom 80-tih godina XX veka pojavio se termin "održivi razvoj" koji je označavao lokalne strategije upravljanja ekosistemom i rešavanja naraslih ekoloških problema vezanih za industrijski razvoj i zagađenje vazduha, vode i zemljišta. Tokom pomenute decenije ovaj termin se proširio na globalni nivo i tako je nastao pojam "održivi razvoj" koji je ušao u naučni jezik i zauzeo svoje mesto u naučnim rečnicima i enciklopedijama. U početku je bilo dosta sporova i nejasnoća oko suštine pojma "održivi razvoj". Dokumenti UN konstatuju da je "održivi razvoj" podrazumeva "razvoj neke sredine bez ugrožavanja resursa kojima će buduće generacije moći zadovoljiti svoje potrebe". Ovo upućje na stav da sadašnje generacije ne traba da budu sebične i da neumereno troše, eksploatišu i uništavaju nebnovive resurse ne sredine a time i cele planete zemlje. Dokumenti UN dalje upozoravaju da sadašnji razvoj ne treba da narušava ekositem, "atmosferu, zemljište, vodu i živa bića" Centralno pitanje na koje se ovde upućuje jeste pitanje kako održati ravnotežu između raspoloživih resursa neke sredine (lokalne, regionalne) i naraslih društvenih potreba za kontinuiranim ekonomski rastom i razvojem društva? Mi smo u ovom radu definisali Održivi razvoj kao pristup ukupnom razvoju jednog društva koji teži da poboljša sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe, istovremeno čuvajuc i resurse i ostavljajuc i moguc nost da i buduc e generacije, svestrano i održivo zadovolje njihove potrebe. Savremeno društvo je došlo do jedne paradoksalne situacije, koja se ogleda u tome da što se više razvija nauka i tehnologija, kao i opšti čovekov napredak, to se više razvijaju rizici koji ugrožavaju čovekov slobodan i kvalitetan svakodnevni život. Razlozi za takvo stanje su u nastojanju potrošačkog društva da se stalno proizvodi što više roba, 8

9 da se stalno nude novi proizvodi i da se ne vodi računa o ugrožavanju prirode, pa i društva. Kada se govori o održivom razvoju, onda se u savremenoj literaturi susreće najviše tema, materijala, stavova i najveći broj autora posvećuje pažnju rasparavama o ekološkoj održivosti. Ekološkoj održivosti je posvećeno dosta skupova rasprava na konferencijama UN i drugim međunarodnim skupovima. Ekološki problemi si došli u fokus načnog interesovanja, nacionalnih i međunarodnih aktivnosti 70-tih godina XX veka i od tada se o njima konstantno raspravlja. Mi ćemo u ovom radu zastupati stav da je održivost i održivi razvoj veoma složen problem i da obuhvata mnostvo elemenata koncentrisanih i više društvenih oblasti, kao što su ekologija, ekonomija, socijalni odnosi, politički odnosi i kultura. Zbog toga ćemo posebno govoriti o održivosti svakog od tih segmenata, odnosno delova društva, Dakle posmatraćemo pojam "održivi razvoj" kao integrativni proces savremenog društva, pošavši od lokalnih zajednica i grupa, preko regionalnih celina do globalnog nivoa savremenog društva. Posebnu pažnju ćemo posvetiti Upravljanje održivim razvojem i resursima društva, kao složenu interakciju prirodnih, tehnoloških, socioloških, antropoloških, ekonomskih i političkih faktora. Sve to na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Značajan deo rada posvetili smo održivosti gradova, kao suštinskom pitanju koje je u osnovi akcenat razmatranja oddrživog razvoja u ovom radau. Koncept održivih zajednica je proširen prethodnih deset godina, obuhvatajući promenu na način koji podrazumeva da ljudi izraze svoje mišljenje kako vide sebe i svoju zajednicu u odnosu na fizičku i društvenu sredinu. Grad je čovekova urbana zajednica, tako da mi ovde imamo dve dimenzije posmatranja održivosti: održiva zajednica i održiva gradska zajednica. Naš glavni naučni doprinos u ovm radu polazi od stava da održivost nije moguc e postic i bez usmerenog i koordinisanog pristupa politike i nauke, odnosno, naučno zasnovanih političkih rešenja i strategija održivosti, kao i političke podrške, pomoc i i uvažavanja naučnih otkric a i postavki. U posmatranju i proučavanju održivosti mora postojati veza između teorijskog, konceptualnog, praktičnog i aktivističkog diskursa o održivom razvoju. Svaki od ova četiri diskursa imaju svoju autonomiju, ali oni skupa čine neophodan okvir pojmovne paradigme o održivom razvoju. Tako, recimo, problem siromaštva, klasne i rasne nejednakosti, neravnomernog pristupa resursima, etnički konflikti i rat, treba da budu tretirani jednako kao i "globalno zagrevanje", koje može 9

10 ugroziti milione i stotine miliona ljudi do kraja XXI veka. Tek takav tretman ostavlja prostor za sučeljavanje nauke i politike sa pravdom i pravednim aspektom održivog razvoja. Održivi razvoj je integrisana aktivnost koja uklhučuje ekonomsku, socijalnu, kulturnu, tehnološku, ekološku komponentu. Sve prethodne teorijske stavove koje smo izveli iz brojne literature i vlastite imaginacije, demonstrirali smo i pokušali da primenimo na primeru održivog razvoja Libije posle građansko rata godine i posebno, na primeru grada Sabrata, što je naše centralno istraživčko pitanje i zadatak. Grad Sabrata je osnovan oko 500. godine pre nove ere, kao feničanska trgovačka stnica koja je služila kao priobalni izlaz za proizvode afričkog zaleđa. Feničani su mu dali Libico-Berberovo ime 'Sbrt'n', što ukazuje na to da je možda tamo bilo izgrađeno autohtono naselje pre dolaska Feničana. Sabrata je kratkotrajno postala deo Numidžskog carstva 2 pod vođstvom njihovog prvog kralja Masensa ili Masinsa (Berberski: Masensen, ⵎⵎⵎⵎⵎ; p.n.e. ) pre nego što je romanizovana i obnovljena u drugom i trećem veku nove ere. rođen u blizini u Leptis Magni, a Sabratha je postigla svoj vrhunac tokom vladavine imperatora Severana (Septimius Severus), koji je rođen u blizini Sabrate u Leptis Magni. Sabrata je teško oštećena zemljotresima tokom IV veka nove ere, naročito zemljotresom 365. godine nove ere. Vizantijski guvernatori su je obnovili na skromniji način. Grad je bio mesto episkopije. U toku od sto godina arapskog osvajanja Magreba, trgovina se prebacila u druge luke, tako da se Sabrata spustila na nivo sela. Sabrata je postala jedno od prvih mesta, zapadno od Tripolija, gde su se tokom febrara i marta smenjivali protesti između Gadafijevih pristalica i protivnika na glavnom trgu. Bezbednost u gradu Sabratha tokom i tokom godine nije bila dobra jer često izbijanju sukobi između dve zaraćene frakcije povezane s Vladom nacionalnog pomirenja. Poznavaci prilika kažu da se iza aktivnosti ovih predatorskih grupa kriju interesi vezani za krijumčarenje ljudi i nafte. Da bismo mogli govoriti o strategiji, potencijalu i mogućnostima održivog razvoja grada Sabrata, prvo smo prikazali resurse kojim grad raspolaže, jer od njih zavisi celokupan napor izgradnje održivog razvoja. Usmerili smo se na dva ključna resursa a to 2 Numidia ( p.n.e., Berberski: Inumiden) je bilo drevno berbersko carstvo Numidijana, koje se nalazilo u današnjem Alžiru i manjim delom u Tunisu i Libiji 10

11 su transport nafte i gasa preko luke i turistički potencijal kojim obiluje grad Sabrata, posebno ostacima starih civillizacija od feničanske do rimske i arapske. Kada je reč o resursima za proizvodnju i izvoz nafte i gasa treba prvo prikazati proizvodnju gasa na procesnoj "platformi Sabratha", koja se nalazi unutar područja C Central B, i dobija gas kroz dve podzemne linije. Posle završne obrade, gas se isporučuje na lokalno tržište, a takođe se izvozi u Italiju preko kompresorske stanice i rasovoda Green Stream ("Zeleni tok") dužine 540 km. Za razvoj turizma u Sabrati potrebno je ukidanje ograničenja u dolasku stranih turista, ali i podizanje svesti kod lokalnog stanovništva o poboljšanju ponude, kako bi se podigla slaba konkurentnost i mala količina i kvalitet podrške drugih resursa, kao što su povećanje smeštajnih kapaciteta, transport, infrastruktura u gradu i komunikacioni sistem. Naš predlog modela održivog razvoja uključuje polazne osnove održivog razvoja grada Sabrata koje se sastoje od planiranja, rekonstrukcije, revitalizacije, održavanja, upravljanja, korištenja, načina življenja u gradu, kao i sve što je povezano sa tim i što pomaže njegovom funkcioniranju. Teško je da se donese jedinstveno i trajno uputstvo. Svaki grad ima posebne uslove u kombinaciji sa reljefom i drugim uslovima na terenu, kao što je klima, veći izgrađena infrastruktura, zelenilo, vodene površine i drugo, koji ih prave jedinstvenim i neponovljivim. Osnovni principi održivog razvoja podrucja Sabrata trebali bi bili sledeći: Princip unutrašnje generacijske i međugeneracijske jednakosti; princip transgranične odgovornosti, što znači opštu odgovornost za zaštitu životne sredine. To se odnosi, kako na iskorištavanje resursa i uticaja na globalnu klimu i zagadenje, tako i na prenošenje troškova zaštite životne sredine van granica urbanog administrativnog podrucja. Na kraju je princip integrativnog pristupa održivom razvoju koji uključuje jedinstvo ekološkog, ekonomskog, socijalnog, tehnološkog, kulturnog i političkog delovanja svih građana Sabrate. Osnovni ciljevi strategije urbane obnove i odrzivog razvoja područja Sabrata su: obezbedenje odgovarajućeg stanbenog prostora za sve socijalne strukture; unapredenje upravljanja naseljem; donošenje zakonske reguative koja će odrediti pravce i principe urbanističkog i prostornog planiranja; razvoj malih naseljenih mesta, da se smanji migracija selo-grad i da se prošire sadašnje granice gradske uprave i malih naseljenih mesta; unapređenje planiranja i upravljanja zemljištem, prema klasifikaciji zemljišta u katastru; sprovodenje sveobuhvatnih mera iz oblasti infrastrukture i zaštite životne 11

12 sredine, upravljanje vodom, sanitarna sredstva, tečni i čvrstim otpadom; unapređenje i razvoj energetskih i transportnih sistema, korišćenje obnovljivih energetskih resursa i ekološke tehnologije; obnavljanje i revitalizacija postojećih struktura, naročito u starom delu grada Sabrata; uvođenje takve tehnologije koja će omogućiti planskim i građevinskim radovima da se ostvare ciljevi razvoja naselja i da se izbegnu negativni efekti u biosferi i u životnoj sredini; unapređenje razvoja ljudskih potencijala i institucionalno osposobljenje za razvoj naselja. Osim planskih mera, potrebno je organizacijsko i institucionalno osposobljenje ljudskih potencijala koji će upravljati gradom i širim okruženjem. Posebno je potrebno razvijati informatičke, digitalne i internet strukture koje će pomoći razvoj malih i srdnjih preduzeća i unaprediti turističku ponudu a time bolji ekonomski i socijalni razvoj grada Sabrata. ملخص : شهدت ليبيا في السنوات الخمسين الماضية عدة مراحل من الصعود الهبوط والفقر والتنمية المالئمة والتنمية الثورية و السلمية.وقد تحولت من بلد فقير الى بلد غني حيث وصلنصيب الفرد من الناتج المحلي اإلجمالي الى دوالر في العقد األول من القرن الحالي.اصبحت ليبيا دولة من الدول ذات األهمية الكبيرة الستقرار الطاقة في العالم وذلك مع اكتشاف احتياطات كبيرة من النفط المتاحة بسهولةفي بداية الستينات من القرن الماضي. وقد تطورت ليبيا خالل السبعينات و الثمانينات بسرعة كبيرة و اصبحت بلدا قابال للتطبيق. و لكن في عام اندلعت حرب اهلية في ليبيا وبعد تلك الفترة اصبحت دولة انعدم فيها كل من االستقرار السياسي و االقتصادي و االجتماعي. كمجتمع باسره كذلك مدن ليبيا اصبحت عديمة االستقراروالحفاظ. غي عملنا هذا سنتبع إمكانيات التنمية المستدامة لمدينة صبراتة الواقعة على ساحل البحر األبيض المتوسط على بعد 60 كم غرب طرابلس بالقرب من الحدود التونسية. في هذا العمل وضعنا موضوع البحث ردا على السؤال: ماهي اإلمكانيات و المشاكل ووجهات نظر التنمية المستدامة في مدينة صبراتة في ليبيا تم تقسيم هدف البحث إلى قسمين شائعين : أ. الهدف العلمي:الذي وضعنا فيه مهمة تحليل جميع وجهات النظر النظرية األكثر اهمية بشأن التنمية المستدامة للمجتمع و في مدن معينة وتقديم اسهامنا العلمي في هذه القضية الهامة. ب. الهدف العملي :لقد وضعنا فكرة عملية لتطبيق النتائج النظرية على حالة مدينة صبراتة في ليبيا وقدمنا اقتراح الطار وضع نموذج للتنمية المستدامة المتكاملة لهذه المدينة. هذا العمل نابع عن الفرضية األساسية: كانتمدينة صبراتة في هذه اللحظةغير قابلة لالستدامة اقتصاديا و اجتماعيا و حضاريا و بيئيا ولكنها تمتلك الموارد ومن الضروري بناء نموذج من شأنه أن يجعلها مدينة مستدامةو جذابة و واعدة. 12

13 في هذا العمل اعتمدنا المنهج النظري التحليلي و المنهج النظري التركيبي كما اعتمدناطريقة تحليل الوثائق و المؤشرات االحصائيةفي تطوير دولة ليبيا و مدينة صبراتة. ظهر خالل الثمانينات من القرن العشرين مصطلح ( التنمية المستدامة ) الذي حدد استراتيجيات إدارة النظم االيكولوجية المحلية وحل المشاكل البيئية المتزايدة المتعل قة بالتنمية الصناعية و تلوث المياه و الهواء و التربة. و خالل هذا العقد توسع هذا المصطلح ليشمل المستوى العالمي و بالتالي فان مفهوم )التنمية المستدامة( دخلجذور اللغة العلمية و أخذ مكانه في كتب المعاجم والمصطلحات. في البداية كانت هناك الكثير من النزاعات و الشكوك حول جوهر مصطلح )التنمية المستدامة(. تشير وثائق األمم المتحدة إلى أن مصطلح )التنمية المستدامة( يعني )تطوير بيئة دون تعريض مواردها لكي تتمكن األجيال القادمة من تلبية احتياجاتها( هذا يشير إلى أن األجيال الحالية ال ينبغي أن تكون أنانية و ان ال تستهلك الكثير و اال تقوم باستغالل و تدمير بيئة الموارد المتجددة و بالتالي كوكب األرض بأكمله. كما تحذر وثائق األمم المتحدة من أن التنمية الحالية يجب أال تخل بالنظام االيكولوجي )الجو األرض المياه والكائنات الحية(. السؤال الرئيسي الذي يشار إليه هنا هو كيفية الحفاظ على التوازن بين الموارد المتاحة للبيئة )المحلية و اإلقليمية( و تزايد االحتياجات االجتماعية للنمو االقتصادي المستمر و نمو المجتمع في هذا العمل حددنا التنمية المستدامة كنهج للتنمية الشاملة للمجتمع الذي يسعى إلى تعزيز قدرة األجيال الحالية من تلبية احتياجاتها مع الحفاظ على الموارد و ترك اإلمكانية لألجيال القادمة لتلبية احتياجاتها على نحو شامل و مستدام. لقد توصل المجتمع الحديث إلى حالة متناقضة التي تنعكس في حقيقة أنه كلما ازداد تطور العلم و التكنولوجيا و التقدم البشري العام كلما ازداد تطور المخاطر التي تعرض حرية حياة اإلنسان و جودتها للخطر. و تكمن أسباب هذا الوضع في الجهود التي يبذلها المجتمع المستهلك من أجل إنتاج أكبر قدر ممكن من السلع و تقديم منتجات جديدة باستمرار دون تهديد الطبيعة أو المجتمع. عندما يتعلق األمر بالتنمية المستدامة فإن األدب المعاصر يواجه معظم الموضوعات و المواد والمواقف و يكرس أكبر عدد من المؤلفين االنتباه إلى النقاشات حول موضوع االستدامة البيئية.وقدكرس االستدامةالبيئيةالكثيرمنالمناقشاتلمؤتمراتاألممالمتحدةواالجتماعاتالدوليةاألخرى. وقدأصبحتالمشاكاللبيئيةمحوراالهتماماألساسي لألنشطة الوطنيةوالدوليةفيالسبعيناتمنالقرنالعشرين ومنذذلكالحيننوقشتباستمرار. في عملنا هذا اتخذنا موقفا بأناالستدامةوالتنميةالمستدامةهيمشكلةمعقدةجداوتشملمجموعةمتنوعةمنالعناصرمنمجاالتمركزةواجتماعية مثالإليكولو جياواالقتصادوالعالقاتاالجتماعيةوالعالقاتالسياسيةوالثقافة. لذلك سوفنتحدثتحديداعناستدامةكلمنهذهالقطاعات أيأجزاءالمجتمع لذلكسنالحظبان مفهوم)التنميةالمستدامة(باعتبارهاعمليةتكامليةللمجتمعالمعاصر بدءامنالمجتمعات و المجموعات المحلية و منخالاللوحداتاإلقليميةإلىالمستوىالعالميللمجتمعالحديث.وسوفنولياهتماماخاصاإلدارةالتنميةالمستدامة و موارد المجتمع باعتبارها تفاعالمعقدابينالعواماللطبيعيةوالتكنولوجيةواالجتماعيةواألنثروبولوجيةواالقتصاديةوالسياسية.و تلكعلىالمستوىالمحليوالوطنيوالدولي. و خصصناجزءكبيرمنالعملالستدامةالمدن باعتبارهاقضيةأساسيةوالتيهيفياألساسلهجةللنظرفيالتنميةاليمكنتعويضهافيهذا العمل. وقدتوسعمفهومالمجتمعاتالمستدامةعلىمدىالسنواتالعشرالماضية بمافيذلكمن التغيير في الطريقةالتييعبرفيها الناس عن رأيهمفيكيفيةرؤيتهم ألنفسهم و لمجتمعهمفيمايتعلقبالبيئةالماديةواالجتماعية.المدينةهيمجتمعحضريلإلنسان لذلكهناك بعدينمنالنظر لالستدامة: المجتمعالمستداموالمجتمعالحضريالمستدام. 13

14 تبدأ مساهمتناالعلميةالرئيسيةفيهذهالعملمنوجهةالنظرالقائلةبأناالستدامةاليمكنتحقيقهادوناتباعنهجمركزومنسقفيالسياسةوالعلو م أي الحلول السياسية القائمةعلىالعلمو استراتيجيةاالستدامة فضالعنالدعمالسياسيوالمساعدةوالتقديرلالكتشافاتو اإلعدادات العلمية.ويجبأنتكونهناكصلةبينالخطابالنظريوالمفاهيميوالعمليوالناشطفيمجااللتنميةالمستدامةعندرصداالستدامةودراس تها. ولكلمنهذهالخطاباتاألربعةاستقاللهاالذاتي ولكنهاتشكلمعااإلطارالضروريللنموذجالمفاهيميللتنميةالمستدامة. وهكذا علىسبياللمثال ينبغيمعالجةمشكلةالفقروعدمالمساواةالعنصرية و الطبقيةوعدمالمساواةفيالحصولعلىالمواردوالصراعاتاإلثنيةوالحروببنفسالطريقةالتييعاملبها)االحترارالعالمي( الذي يمكنأن يعرض الماليينومئاتالماليينمنالناسللخطربحلولنهايةالقرنالحاديوالعشرين. إنمثلهذهالمعاملةوحدهاهيالتيتفسحالمجاألمامتضاربالعلوموالسياساتمعالعدالةوالجانبالعادلللتنميةالمستدامة. والتي تعدنشاطمتكامليعملعلىتغذيةالعنصراالقتصاديواالجتماعيوالثقافيوالتكنولوجيواإليكولوجي. جميعالمواقفالنظريةالسابقةالتياستخلصناهامنمخيلتنا ومن العديدمنالكتباالدبية اثبتناهاوحاولناأننطبقهاعلىحالةالتنميةالمستدامةفيليبيابعدالحرباألهليةفيعام ٢٠١١ وعلىوجهالخصوص مثالمدينة صبراتة و التي تمثل مهمتنا وسؤالناالبحثيالمركزي. تأسستمدينةصبراتةحوالي عام ٥٠٠ قباللميالد باعتبارهامحطةتجاريةفينيقيةو التيكانتبمثابةالمخرجالساحليلمنتجاتالمناطقالنائيةاألفريقية. أطلق عليها الفينيقييون اسم )ليبركوالبربر 'سبرتن'( و الذي يشير إلىانهامستوطنةذاتيةقدتكونقدبنيتهناكقبلوصولهم. أصبحتصبراتةلفترةوجيزةجزءامناإلمبراطورية النوميدية والتي كانت تحت حكم الملك النوميدي األول ماسينسا ) ٢٣٨ ق.م ١٤٨ ق.م(قبل أن تستعيدها اإلمبراطورية الرومانية في القرن الثاني و الثالث من العصر الحديث. وبلغت مدينةصبراتةذروتهافيعهداإلمبراطورسيفيران )سيبتيميوسسيفيروس( الذيولدبالقربمنصبراتةفيليبتيسماجنا. وقدأصيبتصبراتةبأضراربالغةبسببالزالزلخالاللقرنالرابعالميالدي والسيماالزلزااللذيوقعفيالسنة 365 منالعصرالجديد.وقامالحكامالبيزنطيون بتجديدذلكبطريقةأكثرتواضعا. كانتالمدينةمكاناألسقفية. وفي غضون مائة عام من الفتح العربي للمغرب انتقلت التجارة إلى موانئ أخرى فانحدرت صبراتة إلى مستوى القرية. أصبحت مدينة صبراتة و التي تقع غرب مدينة طرابلس من األماكن األولى التي شهدت إلقاء االحتجاجات بين مؤيدي الرئيس القذافي و معارضيه في الساحة الرئيسية و ذلك خالل شهري فبراير/ شباطومارس/ آذار عام ٢٠١١.ولميكناألمنفيمدينةصبراتةخاللعامي ٢٠١٥ و ٢٠١٦ جيداألناندالعالصراعاتبينالطرفينالمتحاربينكان مرتبطبحكومةالمصالحةالوطنيةفيكثيرمناألحيان. ويقولخبراءالفرصةأنوراءأنشطةهذهالجماعاتالمفترسةمصالح مخفيةمتعلقةبتهريبالبشروالنفط. نوميديا )٢٠٢-٤٠ قباللميالد في اللغة البربرية: إنوميدن( كانتاإلمبراطوريةالبربريةالقديمةالنوميدية والتيترعرعتفي دولةالجزائرالحالية وفيأجزاءأقلفي كل منتونسوليبيا. لكي نستطيع التكلم عن استراتيجيةوإمكانياتو فرصالتنميةالمستدامةلمدينةصبراتة أظهرناأوالالمواردالتيتملكهاالمدينة ألنهاتعتمدعلىالجهدالكامللبناءالتنميةالمستدامة. وركزناعلىموردينرئيسيينهمانقاللنفطو نقل الغازعبرالميناءواإلمكاناتالسياحيةالتيتزخر بهامدينةصبراتة وخاصةبقاياالحضاراتالقديمةمنالفينيقيةإلىالرومانيةوالعربية. 14

15 عندمايتعلقاألمربالمواردالالزمةإلنتاجوتصديرالنفطوالغاز يجبأنيتمأوالإنتاجالغازو معالجته في )منصة صبراتة( التي تحصل على الغاز عبر إثنين من الخطوط التي تمر تحت سطح األرض. بعد االنتهاء من معالجة الغاز يتم تسليمه إلى السوق المحلية كمايتمتصديرهإلىإيطالياعبرمحطات الضغط و التي يطلق عليها اسم )التياراألخضر( والذي يبلغ طوله ٥٤٠ كم. ولتنميةالسياحةفي مدينة صبراتة نرى أنهمن الضروريإلغاءالقيودالمفروضةعلىوصواللسياحاألجانب معرفعمستوىالوعيبينالسكانالمحليينحولتحسينالعروض منأجلرف عمستوىالقدرةالتنافسيةالضعيفة وضئيلة الكميةوجودةالدعمللموارداألخرى مثلزيادةقدراتاإلقامةوالنقلوالبنيةالتحتيةفيالمدينةونظاماالتصاالت. يتضمناقتراحنالنموذجالتنميةالمستدامةأساسياتالتنميةالمستدامةلمدينةصبراتة والتيتتكونمنالتخطيطوالتعميروالتنشيطوالصيانةواإلدارةواالستخدام ونمطالحياةفيالمدينة وكذلككلمايرتبطبهاو يساعدعلىأدائها.من الصعب وضع تعليمات فريدة و دائمة لكلمدينةظروفهاالخاصةو تركيبهاالخاص و غيرها من العوامل الميدانية مثاللمناخ و البنية التحتية المكتملة و المساحات الخضراء و المساحات المائية و غيرها والتي تجعلهافريدةمننوعهاوغيرقابلةللتكرار. وينبغيأنتكونالمبادئاألساسيةللتنميةالمستدامةلمنطقة صبراتة علىالنحوالتالي:مبدأالمساواة بين األجيال الداخليةواإلنصافبيناألجيال فيما بينها و مبدأالمسؤوليةالحدودية وهومايعنيالمسؤوليةالعامةعنحمايةالبيئة. وينطبقذلكعلىاستغالاللمواردو أثر ذلكعلىالمناخوالتلوثالعالمي فضالعننقلتكاليف حمايةالبيئيةإلىماوراءحدودالمنطقةاإلداريةالحضارية. وأخيرا فإنمبدأالنهجالتكامليللتنميةالمستدامة الذييشملوحدةالبيئةاالقتصاديةواالجتماعيةوالتكنولوجيةوالثقافيةوالسياسيةلج ميعمواطنيصبراتة. األهدافاألساسيةالستراتيجيةالتجديدالحضريوالتنميةالمستدامةفيصبراتةهي: توفيرمساحةكافيةللسكنلجميعالهياكالالجتماعية وتحسينإدارةالمستوطنات و تشريع الئحةقانونيةتحدداتجاهاتومبادئالتخطيطالحضريوالمكاني وتنميةالمدنالصغيرةالمأهولةبالسكان و ذلك بحدالهجرة منالقرية إلى المدينةوتوسيعالحدودالحاليةإلدارةالمدنوالمستوطناتالصغيرة وتحسينإدارة و تخطيطاألراضي وفقالتصنيفاألراضيفيالسجاللعقاري وتنفيذتدابيرشاملةفيمجااللبنية التحتيةوحمايةالبيئة وإدارةالمياه والمرافقالصحية والنفاياتالسائلةوالصلبة وتحسينوتطويرنظمالطاقةوالنقل واستخداممواردالطاقةالمتجددة و التكنولوجيا اإليكولوجية وتجديدوتنشيطالهياكاللقائمة والسيمافيالجزءالقديممنصبراتة وإدخالهذهالتكنولوجياالتيتسمحبأعمااللتخطيطوالبناءلتحقيقأهدافتطويرالقرىوتجنباآلثارالسلبيةفيالمحيطالحيويوفيالبيئة وتحسينتنميةالمواردالبشريةوبناءالقدراتالمؤسسيةمنأجلتنميةالقرى. وباإلضافةإلىتدابيرالتخطيط يلزمبناءالقدراتالتنظيميةوالمؤسسيةللمواردالبشريةإلدارةالمدينةوالبيئةعلى نطاق واسع. وعلىوجهالخصوص منالضروريتطويروالهياكاللرقميةواإلنترنتالتيمنشأنهاأنتساعدعلىتنميةالمشاريعالصغيرةوالمتوسط ةوتحسينالعرضالسياحي وبالتاليتحسينالتنميةاالقتصاديةواالجتماعيةلمدينةصبر 15

16 S A D R Ž A J SUMMARY...2 REZIME...7 REZIME NA ARAPSKOM...12 UVOD 1. Potrebe za istraživanjem održivog razvoja grada Sabrata u Libiji Mtodološki pristup radu...19 I. TEORIJE O ODRŽIVOM RAZVOJU 1. Pristupi održivom razvoju Nauka i održivi razvoj Rizici i održivi razvoj Oblici održivog razvoja Ekologija i održivi razvoj Ekonomija i održivi razvoj Demografski i socijalni aspekti održivog razvoja Politički aspekt održivog razvoja Tehnološka održivost Menadžment održivog razvoja...81 II. PRISTUPI ODRŽIVOM RAZVOJU GRADA 1. Principi i modeli održivog razvoja grada Ekonomska održivost grada Socijalna održivost grada Ekološka održivost grada Urbana održivost grada

17 III. PREDNOSTI I NEDOSTACI POSTOJEĆIH PRISTUPA ODRŽIVOM RAZVOJU 1. Novi pristup održivom društvu Novi pristup održivom gradu IV. LIBIJA IZMEĐU RASPADA I ODRŽIVOG RAZVOJA 1. Libija za vreme Gadafija - nekoliko pokazatelja Uloga Zapadnih zemalja u izbijanju građanskog rata i njegov uticaj na izgubljene perspektive Libije Ekonomski i socijalni raspad Libije Mogućnosti održivog razvoja libijskog društva V. MOGUĆNOSTI ODRŽIVOG RAZVOJA GARDA SABRATA 1. Istorijske karakteristike grada Sabrata Sabrata za vreme i posle građanskog rata u Libiji Resursi grada Sabrata Model održivog razvoja grada Sabrata Mogućnosti integrativnog razvoja grada Sabrata Politika urbane obnove grada Sabrata Strategija održivog razvoja grada Sabrata ZAKLJUČAK LITERATURA

18 UVOD 1. Potrebe za istraživanjem održivog razvoja grada Sabrata u Libiji Libija se početkom 60-tih godina XX veka svrstala u zemlje koje imaju veliki značaj za energetsku stabilnost sveta. Libija se tokom 70-tih i 80-tih godina razvijala ubrzano i postala održiva zemlja. Međutim, godine u Libiji je izbio građanski rat, posle tog perioda ona je postala nestabilna i ekonomski, socijalno i politički teško održiva zemlja. Kao i celo društvo, tako su i gradovi Libije postali nesigurni i teško održivi. Nekoliko godina nakon građanskog rata, obaranje Gadafija, bombardovanja delova Libije od strane NATO koalicije, Libija je i dalje nestabilno i nesigurno područje. Na sve strane postoje oružane grupe koje se bore protiv zvaničnih vlati, ali i međusobno. U libiji se razvio kriminal, nasilje, korupcija i brojne druge negativne pojave kojih nije bilo pre godine. Takvo stanje je poremetilo privredne i ekonomske tokove, uništilo veliki deo infrastrukture (puteva, zgrada, naselja, škola, bolnica, službenih i uslužnih objekata) i razbilo socijalnu strukturu društva. Najveći problem je eksploatacija, prerada i prodaja nafte, jer je to proizvod koji je donosio više od 70% prihoda zemlje, popunjavao razvne fondove i zadovoljavao najveći deo potreba stanovništva. Problem se dodatno komplikuje činjenicom da su mnoge militane grupe (naoružane milicije) sastavljene od surovih i beskrupuloznih pljačkaša, među kojim su i terorističke grupe, zaposeli neka naftna nalazišta, terminale za pretakanje nafte u tankere, sa namerom da kontrolišu proizvodnju i transport nafte. Naše opredeljenje da istražujemo prostor Libije, podstaknuto je i činjenicom da je to pre godine bila perspektivna država i društvo sa velikim planovima za dalji razvoj i napredak, sa dva velika projekta-poduhvata ( "Velika reka"-snavdeva trećinu građana libije pitkom vodom i "Zeleni tok"-izvoz velikih količina gasa za Evropu). Vodom koja dolazi iz podzemnih prirodnih rezervoara ispod površine pustinjskog peska na jugu Libije, trebalo je ne samo da se snabdeva sever Libije pitkom vodom, već da navodnjavaju prostrana polja za proizvodnju hrane, koja bi 18

19 mogla postati drugi veliki iozvozni proizvod Libije. "Zeleni tok" i "Platforma Sabrata" trebalo je da omoguće Libiji izvoz velikih količina gasa u Evropu i time doprinesu dodatnoj zaradi koja je mogla da se ulaže u druge oblasti, posebno u nove tehnologije. Libija je pre probune protiv Gadafija i izbijanja građanskog rata, bila održiva zemlja u ekonomskom i socijalnom smislu sa perspektivom da poveća održivost i u drugim oblastima (ekologija, tehnologija, politički odnosi). Izbijanjem ratnog sukoba sve je zaustavljeno, došlo je do stagnacije u većini održivih procesa i Libija je počela da klizi prema neodrživom društvu. Ovde nas interesuje da analiziramo kako jedna zemlja vrlo brzo može da pređe iz stanja perspektive i održivog razvoja u stanje haosa i izgubljenih perspektiva. Isto tako, želimo da analiziramo kako je jedan perspektivan grad, kao što je Sabrata, mogao da postane glavni centar za kriumčarenje migranata tokom prethnodnih nekoliko godina i koji su načini da se taj problem reši i negativne posledice otklone. Zanima nas da istražimo koje su mogućnosti, putevi i načini da se Libija vrati na nekadašnje perspektivne puteve razvoja, da ravnopravno i održivo koristi svoje resurse za povećanje BDP i standarda građana. Mi ćemo u ovom radu pratiti mogućnosti odrđivog razvoja grada Sabrata koji se nalazi na obali sredozemlja, 67 km zapadno od Tripolija, blizu granice sa Tunisom. Ispitaćemo mogućnosti da grad postane značajna turistička destinacija i da ujedno stabilizuje i dalje razvija svoj ekonomski, kulturni, arhitektonsko-urbani i tehnološki potencijal. 2. Metodološki pristup radu U radu smo postavili predmet istraživanja kao odgovor na pitanje Kakve su moguc nosti, problemi i perspektive održivog razvoja grada Sabrata u Libiji? Da bi se potpune odredio i opercionalizovao postavljeni predmet istraživanja, postavili smo nekoliko dodatnih i razrađujućih pitanja: a) Šta je to tačno održiva zajednica? b) Koji su konceptualni koreni ideje održivih urbanih zajednica? c) Da li je urbana održivost fundamentalno drugačija i u kom smislu, od održivosti primenjene na druga područja? 19

20 d) Koji su to neophodni resursi za razvoj urbane održivosti? e) Da li grad Sabrata poseduje potrebne uslove, resurse i menadžerske sposobnosti za razvoj koncepta urbane i integralen održivosti? Cilj istraživanja smo podelili na dva uobičajena i očekivana segmenta: a) naučni cilj u kome smo postavili zadatak da analiziramo sve važnije teorijske stavove o održivom razvoju društva i posebno gradova i damo svoj naučni doprinos tom važnom pitanju ; b) praktični clj smo postavili kao zadatak da teorijske nalaze primenimo na primeru grada Sabrata u Libiji i damo predlog okvira izrade modela integlanog održivog razvoja i upravljanja održivim razvojem tog grada. U radu smo pošli od glavne hipoteze: Sabrata je u ovom trenutku ekonomski, socijalno, urbano i ekološki neodrživ gad, ali postoje resursi i potrebno je izgraditi model koji c e ga učiniti održivim, privlačnim i perspektivnim gradom. Da bi se lakše prikupljali indikatori za glavnu hipotezu i omogućili načini nene provere i dokazivanja, postaviti nekoliko pomoćnih hipoteza: a) grad Sabrata preživljava, već nekoliko godina teške, ekonomske, socijalne i političke probleme; b) bezbednost i politička sigurnost su najveće prepreke razvoju koncepta integralne održivosti grada Sabrata; c) postoje ekonomski, privredni, turistički i kulturni resursi da Sabrata postane održiv i perspektivan grad; d) potrebno je postaviti osnovne principe i ciljeve kojima će se obezbediti otpočinjanje održivog razvoja Sabrate; e) Neophodno je razviti i uspostaviti menadžmet održivog razvoja u gradu Sabrata. U ovom radu smo se služili analitičkim i sintetičkim teorijskim metodom, zatim metodom analize dokumenata i statističkih pokazatelja stanja i razvoja države Libije i grada Sabrate. U radu smo se oslanjali na literaturu na engleskom jeziku i iz Zapadnih izvora, jer je malo literature na arapskom jeziku i ona nije savim objektivna i naučno nepristrasna kada je u pitawu razvoj Libije u prethodnih 20 godina. 20

21 Očekivani rezultati i naučni doprinos rada mogu se sažeti u nekoliko tačaka: a) pregled i analiza teorija i stavova o održivom razvoju društva; b) pregled i analiza teorijskih stavova o održivom razvoju grada; c) Kritički pristup dosadašnjim stavovim o održivom razvoju i izlaganje novog koncepta - integralni pristup održivom razvoju, umesto jednostranog pristupa koji ističe isključivo ekološku održivost: d) predlog principa i ciljeva za održivi razvoj grada Sabrata u Libiji. 21

22 I. TEORIJE O ODRŽIVOM RAZVOJU 1. Pristupi održivom razvoju Tokom 80-tih godina XX veka pojavio se termin "održivi razvoj" koji je označavao lokalne strategije upravljanja ekosistemom i rešavanja naraslih ekoloških problema vezanih za industrijski razvoj i zagađenje vazduha, vode i zemljišta. Tokom pomenute decenije ovaj termin se proširio na globalni nivo i tako je nastao pojam "održivi razvoj" koji je ušao u naučni jezik i zauzeo svoje mesto u naučnim rečnicima i enciklopedijama. U početku je bilo dosta sporova i nejasnoća oko suštine pojma "održivi razvoj". Dokumenti UN konstatuju da je "održivi razvoj" podrazumeva "razvoj neke sredine bez ugrožavanja resursa kojima će buduće generacije moći zadovoljiti svoje potrebe". Ovo upućje na stav da sadašnje generacije ne traba da budu sebične i da neumereno troše, eksploatišu i uništavaju nebnovive resurse ne sredine a time i cele planete zemlje. Dokumenti UN dalje upozoravaju da sadašnji razvoj ne treba da narušava ekositem, "atmosferu, zemljište, vodu i živa bića". 3 Foemulacija održivog razvoja, prema dokumentima UN naglašava da "održivi rzvoj" mora uključiti "socijalne, ekološke i ekonomske faktore", mora se odnositi na živi i neživi svet, kao i sve dugoročne i kratkoročne akcije vezane za prirodu i životnu sredinu. 4 Centralno pitanje na koje se ovde upućuje jeste pitanje kako održati ravnotežu između raspoloživih resursa neke sredine (lokalne, regionalne) i naraslih društvenih potreba za kontinuiranim ekonomski rastom i razvojem društva? Tema "održivi razvoj" podrazumeva mnogo širi pristup od ekološkog i ekonomskog i odnosi se na ukupan društveni razvoj. Govorimo o održivosti neke društvene grupe, zajednice, društva, nekog sistema (političkog, pravnog, obrazovnog) i ukupne čovekove civilizacije. 3 U.N. Our Common Future. New York: United Nations, Dostupno na net/ocf-02.htmdi 4 UNEP/WWF/IUCNNF, World Conservation Strategy. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources, Dostupno na: Koncept "održivog razvoja" ušao je u širu upotrebu posle objavljivanja Izveštaja Svetske komisije pod nazivom "Naša zajednička budućnost" (posznat kao Brundtland izveštaj, nazvan po prezimenu tadašnje premijerke Norveške Gro Harlem Bruntland) iz godine. WCED, Our common future. World Commission on Environment and Development, Oxford University Press, Oxford

23 Postoje različiti koncepti teorijskog pristupa "održivom razvoju" ako se posmatraju kroz prizmu semantičkog diskursa a imajući u vidu etimološko značenje pojmova "rast" i "razvoj". Ako se posmatra termin "razoj" i "razvijati se", onda to upućuje na pomeranje, širenje, uvećavanje, snaženje, odrastanje i bogaćenje. Ako pogledamo etimološko značenje termina i pojma "rast", vidimo da on podrazumeva put od manjeg ka većem nivou, obliku, veličini, znači prelazak u veći stepen, u novo stanje ili povećava uticaj u prostoru. U tom smislu se raspravlja o mogućnostima "održivog razvoja" bez preteranog ubrzanja rasta, ili stalnog ubrzanja rasta, kako bi se sačuvali resursi, odnosno, kako bi se resursi racionalnije koristili. Dakle, jedan teorisjki pristup kaže: može održivi razvoj sa malom stopom ukupnog rasta (ekonomskog, tehnološkog, potrošnje resursa), jer se tako čuvaju resursi za sledeća pokolenja. 5 Drugi teorijski pristup kaže da nema održivog razvoja bez velikog rasta (proizvodnog, tehnološkog, potrošnje resursa) 6, jer samo stalni rast obezbeđuje prostor za razvoj društva (grupa, sistem, kompanija) i njegovu održivost. Ovaj pristup se može označiti i kao "korporativni" pogled na održivi razvoj. Oba ova teorijska pristupa upućuju na izvesnu napetost, odnosno protivrečnost između pojmova "rast" i "razvoj" i njihove uloge u održivosti nekog društva ili sistema. Međutim, moramo govoriti o usklađenosti rasta i razvoja i njihovj jednakoj važnosti za održivi razvoj. 7 Rast je kvantitativna dimenzija i on uključuje statističke pokazatelje, matematičke proračune i matematičko ekonomske modele optimalnih uslova u kojima se peorizvodnja ili neka druga ekonomska delatnost stalno uvećava i pomera granice. na drugoj strani, "razvoj" je socioekonomska kategorija koja govori o usklađenoti ekonomskih parametara sa ekološkom dimenzijom neke društvene sredine (kulturom, mentalitetom, tradicijom i pogledom na svet). 8 Potrebno je uskladiti demografski, ekonomski, tehnološki i socijalni rast sa prirodnim potencijalom i mogućnostima neke sredine. Problem je istorijskog kasraktera, odnosno, proističe iz same suštine čovekove civilizacije: sva druga bića u prirodi (osim čoveka) svoje potrebe prilagođavaju prirodnim okolnostima, jedino čovek prirodu prilagođava svojim 5 Nikita N. Moiseiev, Vladimir V. Aleksandrov and Aleksej M. Tarko, Man and the Biosphere: Systemic Analysis and Experiments with Models. Moscow: Nauka Mansell Robin, Knowledge Societies: Information Technology for Sustainable Development, Oxford: Oxsford University Press, Asefa Sisay, The Economics of Sustainable Development, Kalamazoo MI: Institute for Employment Research, Viktor Danilov and Kim S. losev, Susteinable Devalopment and the Limitation of Growth, Springer: Praxis Publishing, Isto, str

24 potrebama i to je stalni izvor konflikta između "rasta" i "razvoja" na štetu održivosti kao humane i kulturne dimenzije čovekove egzistencije. Čovekova evolucija kroz kulturu i civilizaciju išla je mnogo brže nego "prirodna evolucija" biološke, hemijske i ekološke dimenzije planete Zemlje. Stalno povećanje produktivnosti, kao i tehničkih i finasijskih efekata takve produktivnosti, sukobilo se sa "ograničenom" mogićnostima "prirodnog kapitala" 9 i izazvalo ekološke probleme a često i ekološke katastrofe. Sa tog stanovišta, "održivi razvoj" je stil i način života savremenog čoveka, koji podrazumeva promenu svesti, sistema vrednosti i moralnog nazora kako bi se u svakodnevni život uneli principi humanizma, solidarnosti, zajedništva i blagostanja. "Održivi razvoj zahteva kreativnost i inovativnost na svim nivoima: socijalnom, ekonomskom, institucionalnom i tehničkom". 10 Da bi se zahtevi održivog razvoja ispunili potrebno je pratiti, analizirati i upozoravati na kriterije koji će to potvrđivati: primena sporazuma o globalnom zagrevanju i zaštiti biodiverziteta; smanjenje siromaštva; uvođenje efikasne zaštite životne sredine u kompanijama koje proizvode opasne materije; primena novih tehnologija koje štite životnu sredinu; više ulaganja u reciklažu otpadnih materija i smeća; sve veća upotreba organskih proizvoda i povećanje kvaliteta života za sve sanovnike planete Zemlje. Poseban pristup održivom razvoju pojavio se u okviru zahteva za dijalogom o principima i pristupu održivom razvoju između filozofije i ekonomije. Ekonomija podržava antropocentrički i konzumeristički pristup koji stavlja čoveka u centar vrednosnog sistema i suprostavljaga drugim vrstama i bićima a n jegovu glavnu aktivnost svodi na potrošnju dobara i usluga, kako bi povećana potrošnja podsticala novu proizvodnju i novo trošenje resursa. Na drugoj strani, filozovija, odnosno njena grana etika, podržava ne-antropocentrički pristup održivom razvoju, koji podrazumeva humanizaciju prirode i ravnotežu čoveka sa biositemo, biodivirzitetom i životnom (prirodnom i biološkom) sredinom. Iz ovog etičko-filozofskog pristupa razvila "ekološka etika" kao disciplina koja je podstakla nastanak trećeg pravca u sagledavanju odnosa ekologije i održivog razvoja, koji je označen kao "ekološki pragmatizam" 11 u odnosu na 9 Isto, str Adisa Azapagic and Roland Clift (ed.), Sustainable Development in Practice. London: John Wiley & Sons Ltd, str Andrew Light and Eric Katz, Environmental Pragmatism, London: Routledge, Bryan Norton, Sustainability: A Philosophy of Adaptive Ecosystem Management, Chicago, IL: University of Chicago Press,

25 druga dva (antropocentrizam i ekocentrizam) koja dominiraju raspravom o održivom razvoju, posebno njegovom ekološkom dimenzijom. "Etički pragmatizam" se trudi da skrene pažnju na racionalan, human i kulturan izlazak iz ekoloških problema, odnosno iz zagrljaja borbe između ekonomskog i industrijskog utilitarizma i ekocentričnih nastojanja da se čovek posmatra jednako kao i sva druga bića u prirodi (životinjski i biljni svet), živa i neživa materija. Sama ideja "održivog razvoja" lako je prihvaćena od mnogih društvenih subjekata, ali je nastalo dosta sporova oko definisanja same "održivosti" i posebno, oko konsensusa šta sve spada u potrebu i neophodnost održanja jedne grupe, institucije, programa, procesa, države, životne sredine, ekosistema ili nečeg sličnog. Skoro svi društveni subjekti (grupe, kompanije, vlade, NVO) će prihvatiti da je potrebno očuvati reke, jezera, mora, plodno zemljište i šume od zagađenja nerazgradivim biološkim i hemijskim materijama, ali će se njihovi pristupi rešenju tog problema, značajno razlikovati. Mnogi će reći da ekonomija koja zagađuje životnu sredinu i rasipnički troši neobnovive resurse, nije održiva ekonomija. Međutim, kompanije koje u tome učestvuju neće smanjiti parametre koji utiču na zagađenje, jer će to dovesti do smanjenja profita. Lokavlne vlasti i vlade neće vrštiti pritisak na kompanije da promene organizaciju poslovanja, jer će se plašiti da ne ostanu bez prihoda od tih kompanija. Tu se pojavljuje mnoštvo parcijalnih zahteva, različitih društvenih subjekata, vezano za percepciju, zahteve i strategiju o "održivom razvoju". Lobističke grupe velikih kompanija i drugih ekonomskih subjekata ističu potrebu stalnog privrednog i ekonomskog rasta, jačanje profita, ulaganja u nove objekte, uz vrlo malo popusta prema zahtevima NVO i drugih grupa koje traže primenu opšte strategije o zažtiti životne sredine i biodiverziteta nekog područja ili čak svetskog životnog prostora. Dakle, problem nije oko ideje o potrebi održivog razvoja od lokalnog do globalnog nivoa, već u tome što interesi različitih društvenih subjekata (pre svega, razvijenih država, multinacionalnih kompanija, finasijskih i vojnih centara moći) sprečavaju da se postigne jedinstvena svetska strategija o "održivom razvoju" i da se tako implementiraju brojne deklaracije UN i svetskih konferencija 12 i kongresa koje su istakle i nabrojale sve probleme "održivog razvoja" i 12 Do sada je održano 7 konferencija i samita UN o "održivom razvoju" i ekološkim problemima planete. Prva konferencija je održana godine u Stokholmu ("Konferencija UN o humanom okruženju"); zatim je na generalnom zasedanju UN formirana "Bruntlan komisija" koja je sačinila izveštaj ("Naša zajednička budućnost") o stanju održivog razvoja u svetu; održana je Konferencija UN "O okruženju i razvoju" u Rio de Ženeiru; potom je održana specijalna sednica UN, nazvana "Zemaljska 25

26 ukalale na puteve i načine njihovog rešavanja. Postoji jedna kontradiktorna situacija koja se ogleda u tome da se lako donose deklaracije i postižu saglasnosti na svetskom nivou o poterbi za "održivim razvojem", ali se teško ti stavovi "prevode u lokalne, regionalne i globalne strategije" 13 i konkretne planove za njihovu implementaciju i realizaciju. Za postizanje strategije o "održivom razvoju" na svetskom nivou i podizanja svesti o njenoj neophodnosti, potreban je "sveobuhvatni pristup koji bi legitimisao održivi razvoj sa neprekidnim brojem ekonomskih, socijalnih i ekoloških indikatora". 14 Integralni pristup "predmetu održivi razvoj", putem jedinstvenih indikatora koji prate tri ključna područja održivosti (ekonomski razvoj, socijalne odnose i ekološko stanje) pruža mogućnost jedinstvenom naučnom i praktičnom pogledu na "održivi razvoj". Samo takvim pristupom moguće je izbeći dominaciju parcijalnih pristupa "predmetu održivi razvoj" i protežiranju različitih sebičnih interesa koji vode računa o profitu na užtrb neobnovivih resursa, životnog standarda i socijalnog razvoja neke sredine. Integralni pristup "održivom razvoju" sprečio bi da se dođe u sitaciju neravnoteže indikatora, gde bi se videlo da se "kapital konstantno uvećava, dok prirodni resursi nestaju". 15 Sa stanovišta zastupnika pristupa - "profit po svaku cenu", ovo bi bilo održivo društvo, dok bi sa stanovišta zastupnika dugoročnog razvoja, socijalne i ekološke brige, ovo bilo neodrživo društvo. Integralni pristup "predmetu održivi razvoj" zastupao bi stanovište da je u pitanju neodrživo društvo jer jedan pokazatelj (kapital) stalno raste, dok drugi pokazatelj (resursi) stalno pada i dovodi do neodržive neravnoteže. Postavlja se pitanje, koji je polazni elemenat od koga počinje merenje i procena šta je to "održivo" i odakle polazi "održivost"? Ruta i Hamilton smatraju da je "koncept socijalnog blagostanja" ta "polazna tačka" merenja održivosti, odnosno da je predmet održivosti svakog društva "socijalno blagostanje" a da se sa njim usklađuju ekološki i ekonomski principi. 16 Svakako da je visina prihoda indikator socijalnog blagostanja, ali konferencija II ili Samit Rio + 5 u Njujorku; zatim je donese "Okvirna konvencija o klimatskim pomenama", poznata kao Kjoto protokol; u septembru održana je "Milenijumski samit UN" u Njujorku, na kome su postavljeni "Milenijumski ciljevi razvoja"; na kraju, održan je "III zemaljski samit" o "održivom razvoju" u Johanesburgu. 13 Hildelbrand Frey and Paul Yaneske, Visios of Sustainability, London and New York: Taylor & Fransis, str.4 14 Giovani Ruta and Kirk Hamilton, "The capital approach to sustaniability", in: Handbook of Sustaninable Development, edited by Gilet Atkinson, Simon Dies and Eric Neumayer, Northampton Massachusetts: Edward Elgar Publishing Limited, str Giovani Ruta and Kirk Hamilton, Isto, str Giovani Ruta and Kirk Hamilton, Isto, str

27 je za potpuno sagledavanje "održivog razvoja" bitnije na koji način je postignuto povećanje prihoda i kako je ono raspoređeno prema članovima grupe, zajednice i društva. Možemo govoriti o "održivom razvoju" samo ako je prihod i socijalno blagostanje usklađen sa ravnomernim trošenjem resursa u dužem vremenskom periodu (nekoliko generacija). Zapravo, potrebno je izjednačiti pokazatelje ekonomskog, socijalnog, prirodnog i ljudskog kapitala sa ekološkim pokazateljima. Tek tada ćemo moći govoriti o integralnom pristupu "održivom razvoju". Kako Ruta i Hamilton napominju, "politike za podsticanje održivosti zavise od nasleđenih resursa koje država ima na raspolaganju za generisanje blagostanja. Ekonomsko upravljanje održivošću mora biti izjednačeno sa portfolio menadžmentom u kojem ekonomske odluke podrazumevaju transformaciju jednog resursa u drugi (višak prostora pod šumom u obradivo zemljište; višak prihoda od nafte u podizanje škola i zdravstevenih objekata-ljudski resursi)". 17 Dakle, podjednaka briga o svim raspoloživim resursima (uz obavezno uključivanje vremnskih i prostornih parametara), može stvoriti povoljan ambijent i uslove za "održivi razvoj". Da bi se pratio "održivi razvoj" na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou, potrebno je utvrditi indikatore koji mogu meriti određene rezultatae i na taj način pratiti implementaciju svih svetskih konferencija i izdatih deklaracija o "održivom razvoju". Na pomenutoj konferenciji UN u Rio de Ženeiru donesena je "Agenda 21" sa podnaslovom "plan za održivi razvoj". 18 Ova konferencija i "Agenda 21" često su se pominjale prethodnih decenija, jer je to bila ključna orjentacija za teorijske i praktične rasprave i analize vezane za problem "održivog ravoja" i ekoloških problema na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou, posebno zbog toga što su tu istaknuti "indikatori održivog razvoja" koji trebaju biti primenjeni i dalje razvijeni, naglašava se u "Agendi 21", kako bi se obezbedile sigurne osnove za donošenje odluka na svim nivoima koje bi doprinele razvoju, samoregulaciji i integraciji okruženja i razvojnih sistema. "Agenda 21" daje značajan prostor za praćenje održivog razvoja u ekonomskom, socijalnom, ekološkom, kulturnom i institucionalnom obliku. Ona daje dosta operativnih zadataka i sumira sve ono što su prethodne deklaracije i konferencije istakle, posebno 17 Isto, str UN, Earth Summit Agenda 21: The UN Programme of Action from Rio. New York: United Nations

28 dajući "indikatore" za merenje rezultata i implementaciju zaključaka. "Agenda 21" posebno poziva nacionalne i međunarodne vladine i nevladine organizacije da rade na razvijanju indikatora i njihovom usklađivanju sa stanjem na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Indikatori (Tabela 1) su obuhvatili šest značajnih oblasti iz čovekovog svakodnevnog života i predstavljaju značajnu osnovu za rad, analizu, raspravu, dogradnju i odgovornost svih subjekata (od lokalnog do globalnog nivoa) o "održivom razvoju", zajednica, grupa, država i globalnog društva. Tabela 1. Indikatori održivog razvoja prema Agendi 21. Socijalni indikatori Stanovništvo (rast/pad populacije) Indeks ljudskog razvoja (HDI je standard za merenje kvaliteta života i društvene slobode i mogućnosti koje uživa stanovništvo) Stanovništvo sa prihodom manjim od 1 $ dnevno (izneti procenat u odnosu na ukupnu populaciju) Stopa smrtnosti odojčadi (istaći procente u odnosu na živorođenih) Očekivani životni vek novorođenih (procena proseka godina koje će doživeti) Indikatori zemljišta Obradivo zemljište po glavi stanovnika-per capita (hektri per capita) Područje pokriveno šumom (procenat ukupno pokrivenog zemljišta šumom) Promena površine zemljišta pod šumom (smanjenje ili povećanje šumskog pokrivača u procentima) Indikatori vazduha Emisija CO2 (metričke tone po glavi stanovnika) Koncentracija NO2-azot dioksid (mikrograma po kubnom metru) Koncentracija SO2-sumpor dioksida (mikrograma po Ekonomski indikatori Godišnji rast bruto domaćeg proizvoda (procenat BDP) Poređenje BDP (poređenje sa svetskim BDP, sa BDP Najrazvijenijih zemalja i sa zemljama regijona kome pripada merena država) Ukupan BDP (u milijardama dolara ili evra) BDP po glavi stanovnika (u $ ili ) Potrošnja energije po glavi stanovnika (u kw, tonama uglja, kubnim metrima drveta, zemnog gasa u metrima kubnim) Indikatori vode Biološki nivo potražnje kiseonika (BPK) u glavnim rekama (miligrama po litru) Pristup stanovništva zdravoj pitkoj vodi (procenat ukupne populacije) nestajanje, potpuno povlačenje količine vode (milijarde kubnih metara godišnje) Ukupna količina dostupne vode (kubnih metara po glavi stanovnika godišnje) Stanovništvo sa potpuno obezbeđenim sanitarijama (procenat od ukupne populacije) Biodiverzitet Zaštićeno područje (procenat od ukupne površine zemljišta) Ugrožene biljke (procenat ugroženih biljaka u odnosu na ukupnu količinu te vrste biljaka) 28

29 kubnom metru) Koncentracija zabranjenih čestica čađi i radioaktivnih Ugrožene ptice (procenat i vrsta ugroženih ptica) Ugroženi sisari (procenat ugroženih sisara) materija (mikrogram po kubnom metru) Močvare od međunarodnog značaja zbog Emisija NOx-natrijum dioksid (hiljade metričkih tona) Emisija SO2-sumpor dioksida (hiljade metričkih tona) bogatstva biljnih i životinjskih vrsta (broj močvara) Izvor: Autorova adaptacija prema Hildelbrand Frey and Paul Yaneske, Visios of Sustainability, London and New York: Taylor & Fransis, str Na osnovu indikatora, predstavljenih u gornjoj tabeli, moguće je statistički pratiti kretanje, u određenim periodima, da li se poboljšavaju ili pogoršavaju uslovi (ekonomski, ekološki, socijalni) za "održivi razvoj" neke zajednice, grupe ili društva, od lokalnog do globalnog nivoa. Indikatori pokazuju da je neophodno uspostaviti ravnotežu između ekonomskog rasta, potrošnje resursa i očuvanja zdrave vode, vazduha i zemljišta. Da bi se sačuvali neobnovljivi resursi za buduće generacije, potrebno je sve više razvijati alternativne izvore energije (solarna energija, vetar, termalna i kinetička energija), veštačke sirovine i druge materije koje mogu biti substitucija za neobnovive resurse. Pored toga, neophodno svakodnevno unapređenje procesa kontrole otpad kroz reciklažu i bezbedno skladištenje. Da bi se sve to postiglo potrebno je na globalnom i lokalnom nivou usvojiti nekoliko pretpostavki i preporuka: racionalno upravljanje resursima; obrazovanje i podizanje svesti o očuvanju resursa i razvoju alternativnih resursa; unapređenje naučnih dostignuća i tehnološkog razvoja koji neće biti u konfliktu sa "održivim razvojem"; kontrola, odgovornost i kazne za nepoštovanje programa o očuvanju rasursa; nacionalna i regionalna koordinacija svih subjekatra i međunarodna saradnja na svim pitanjima "održivog razvoja". Strategije UN pružaju mogućnosti i daju značajan okvir za razvoj nacionalnih i regionalnih strategija održivog razvoja, pomoću pomenutih indikatora. Nacionalna strategija bi trebala da počne sa jasnim i detaljnim opisom i definicijom "održivog razvoja", zatim socijalnog stanja stanovništva, kao što je procenat onih koji žive ispod "granice siromaštva" (koju određuju UN), potom se jasno posatve indikatori socijalnog, pravnog, kulturnog i ekološkog merenja održivosti. Kada je reč o socijalnoj održivosti onda se na prvom mestu stavlja stepen siromaštva i njegovi prateći elementi, uzroci i posledice. Prema preporuci UN najvažnija svrha merenja siromaštva sastoji se u tome da ono bude uporedivo sa drugim zemljama i sa svojim vlastitim vremenskim i prostornim razvojem, odnosno stanjem. Merenje siromaštva ukazije na njegovu rasprostranjenost po 29

30 pojedinim regijama i njegovu prisutnost kod određenih socijalnih i etničkih grupa. Merenje siromaštva upućuje na mogućnosti ravnopravnog i ravnomernog korištenja resursa i ukupnog kvaliteta životne sredine kao polaznih elemenata za strategiju održivog razvoja na nacionalnom nivou. Procenat onih koji žive ispod granice siromaštva (2 dolara dnevno po osobi) jeste indikator koji govori o postojanju sredstava neophodnih za potrošnju i zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Ako se procenat stanovništva ispod granice siromaštva povećava u nekoj sredini,onda to ukazuje na direktnu socijalnu neodrživost a posredno i na ekonomsku, kulturnu i političku neodrživost. Indikator siromaštva ukazuje i na druge indikatore iz domena socijalne održivosti neke populacije, kao što su "stopa neto migracije", stopa nezaposlenosti, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika, procenat pismenosti stanovništva, stopa neuhranjenosti i smrtnosti dece, razlika u platama i nadnicama žena i muškaraca, očekivano trajanje života po rođenju, dostupnost zdrave pitke vode za sve delove populacije, procenat stanovništva obuhvaćen primarnom zdravstvenom zaštitom, stopa kriminaliteta u ukupnoj populaciji, stopa rasta populacije i emisija štetnih gasova. 19 Svi ovi indikatori su posledica siromaštva, ali i njihovo prisustvo ukazuje na dugo trajanje i produbljivanje stope siromaštva u nekoj populaciji, društvu, državi. Postoji više oblika održivosti društva, ali centralni trougao "održivog razvoja" čine odnosi i ravnoteža između ekonomskih, socijalnih i ekoloških faktora održivog razvoja, praćenih određenim sistemom vrednosti. 20 Dosadašnje iskustvo upućuje na to da razvijene zemlje i njihove multinacionalne kompanije nisu spremne da ispune brojne pomenute zahteve i principe koje su izglasale i formalno prihvatile (čak bile i inicijatori mnogih deklaracija), pre svega, zbog sebičnih interesa povećanja profita na uštrb dogovora o očuvanju životne sredine i ravnomernog socijalnog razvoja svig država u svetu, kao i razvopravnog pristupa svih ljudi svtskim resursima. UN su preporučile da se siromaštvo u svetu smanji za 50% do godine, ali najnoviji podaci pokazuju da se ono uvećalo i do 15% u odnosu na godinu. 19 Mike Ravallion, Poverty Comparisons. Fundamentals in Pure and Applied Economics, Volume 56, Harwood Academic Press, Switzerland WHO, Global Strategy for Health for All by the Year Geneva, WHO, FAO State of the World s Forests (FAO). / FAO, Rome (Italy). Forestry Dept. 20 Kenneth Blaxter, People, Food and Resources, Cambridge University Press,

31 2. Nauka i održivi razvoj Ako se pogledaju brojne deklaracije UN, svetskih konferencija i drugih međunarodnih skupova o održivom razvoju 21, primećujemo da se pretežno govori o ekološkoj održivosti ili očuvanju zdrave životne sredine. Međutim, smatramo da nema održivog društva bez socijalne, ekonomske, kulturne, tehnološke i ekološke održivosti istovremeno praktikovane i proučavane. Takođe, nemoguće je ostvariti visok nivo ekološke zaštite i ekološke održivosti bez održivih socijalnih, ekonomskih i tehnoloških aspekata društva, jer "zaista održivo društvo je šire pitanje društvenih odnosa i blagostanja, ekonomskih i političkih prilika integrisanih u životnu sredinu i omeđenih graničnim mogućnostima ekosistema". 22 Pred ovih elemenata u sagledavanje društvene održivosti treba uljučiti i "ekološku pravdu" 23, trdiciju, stil i način života, politička kretanja, sklonost ka konfliktima, kolektivno pamćenje, način komunikacije, klasnu strukturu, privrženost obrazovanju i nauci, sklonost ka inovativnosti, promenama, moralne aspekte i sitem vrednosti. Dakle, potreban je naučni pristup održivom razvoju a ne samo političko-deklarativni. Odnosno, deklarativni, obećavajući i očekivani međunarodno politički pristup održivom razvoju mora biti zasnovan na naučnim analizama. Ne može se podjednako zahtevati, još manje očekivati, da "zelenoj agendi" (Agenda 21) o zaštiti životne sredine, jednako pristupe razvijene zemlje Evrope, Severne Amerike, Japan i Australija, kao i zemlje podsaharske Afrike. Ove prve mogu "lagodno" razmišljati i postavljati uslove o zaštiti biodiverziteta i ozonskog omotača, dok ove druge zemlje moraju prvo rešiti problem nedostatka hrane, pitke vode, komunalne infrastrukture, elementarne zdravstvene zaštite i obrazovanja, pa tek onda razmišljati o "globalnom zagrevanju". Možemo uočiti da postoji opasnost od konflikta između naučnog pristupa održivom razvoju i političko-deklarativnih zahteva, strategija i praksi provođenja deklarisanih principa. 21 U nastavku rada pojam održivi razvoj nećemo više stavljati pod navodnike, jer smatramo da smo u prethodnom poglavlju izneli njegove karakteristike i određenje, tako da to sada postaje termin u standardnoj upotrebi, odnosno, preuzeli smo i artikulisali njegovo izvorno značenje. 22 Julian Agyeman, "Constructing environmental (in)justice: transatlantic tales", Environmental Politics, No.11(3), p Ton Bührs, "Sharing environmental space: the role of law, economics and politics", Journal of Environmental Planning and Management, No. 47(3), pp

32 Održivost nije moguće postići bez usmerenog i koordinisanog pristupa politike i nauke, odnosno, naučno zasnovanih političkih rešenja i strategija održivosti, kao i političke podrške, pomoći i uvažavanja naučnih otkrića i postavki. U posmatranju i proučavanju održivosti mora postojati veza između teorijskog, konceptualnog, praktičnog i aktivističkog diskursa o održivom razvoju. Svaki od ova četiri diskursa imaju svoju autonomiju, ali oni skupa čine neophodan okvir pojmovne paradigme o održivom razvoju. Tako, recimo, problem siromaštva, klasne i rasne nejednakosti, neravnomernog pristupa resursima, etnički konflikti i rat, treba da budu tretirani jednako kao i "globalno zagrevanje", koje može ugroziti milione i stotine miliona ljudi do kraja XXI veka. Tek takav tretman ostavlja prostor za sučeljavanje nauke i politike sa pravdom i pravednim aspektom održivog razvoja. 24 Dva ključna momenta održivog razvoja su "resursi i prilike", mogućnosti, šanse, ali tako da ova dva elementa budu ravnomerno "rasprostranjeni i rašireni u društvu". Ako to nije slučaj, onda "pojedinci, zajednice i ekosistem od koga zavise, postaju ranjivi i ugroženi" od spoljašnjih faktora, lošeg upravljanja i stalno su podložni socijalnim krizama. 25 Adger i Wikels posebno insistiraju na kategoriji, odnosno "konceptu ranjivosti" pojedinaca, grupa, zajednica, društva i njihovog ekosistema, kao glavnoj tački naučne analize održivog razvoja. Oni napominju da velika razlika u siromaštvu i bogatstvu po pojedinim regijama predstavlja elemenat ranjivosti, kao i drugi oblici dispariteta među grupama, regijama i državama. Ranjivost je izloženost opasnostima i rizicima pojedinaca, grupa i oblasti, kao sposobnost njihovog prilagođavanja. 26 Ranjivost može biti pojedinačna i grupna, zatim socijalna, ekonomska i ekološka. Socijalna ranjivost je posledica svih drugih opasnosti, rizika i neodrživosti. Tako, siromašnije grupe, naselja, oblasti i države bivaju dodatno socijalno ugrožene posle prirodnih i ekoloških katastrofa (zemljotresa, poplava, cunamija, požara, lošeg kvaliteta vode i vazduha, ekoloških ekscesa), jer su prisiljene da i dalje tu žive i trpa posledice snacija nakon katastrofa. U okviru različitih socijalnih grupa, žene su te koje su dodatno socijalno ugrožene i 24 Michael Shellenberger and Ted Nordhaus, "The Death of Environmentalism. Global Warming Politics in a Post-Environmental World", 2004.dostupno na: 25 Neil Adger and Alexandra Winkels, "Vulnerability, poverty and sustaining well-being", u: Giles Atkinson at all (ed.), Handbook of Sustainable Development, Cheltenham: Edward Elgar Publishing Limited, p Neil Adger and Alexandra Winkels, Isto, str

33 izložene rizicima kod prirodnih i ekoloških katastrofa. Društva u periodu ekonomskih (promena tržišnih uslova), političkih i tehnoloških tranzicija, takođe su izložena dodatnim rizicima i opasnostima i postala su ranjiva. Posebno je globalizacija uticala na disparitet u razvoju kako unutar pojedinačnih društava, tako i između država, regiona i kontinenata, što je povećalo stepen ranjivosti pojedinaca, grupa i država. Poznato je da je globalizacija dovela do značajnog uvećanja materijalnog bogastva na globalnom nivou, ali je siromaštvo u svetu dodatno povećano, jer je došlo do neravnomerne preraspodele resursa i bogatstva, tako da su oni dopali u ruke uskog sloja svetskih bogataša. To je dodatno povećalo socijalnu ranjivost stotina miliona stanovnika u svetu. Nauka ukazuje da je neophodno uspostviti ravnotežu između tri ključna elementa društvenog razvoja kako bi se moglo potpunije sagledati i praktikovati održivi razvoj. Ta tri elementa su načini života (tradicija, stil života, vrednosti), održivost i ranjivost. 27 Nove tehnologije, promene u životnoj sredini, prirodne katastrofe, demografska eksplozija, političke blokade, društveni pokreti, ratovi, povećanje siromaštva, genetski modifikovana hrana, nuklearni ekscesi, predstavljaju indikatore ranjivosti i mesta gde je teško uspostviti principe zdravog, održivog društva. Mnogi od tih potencijalnih događaja mogu biti predvidivi i nauka ukazuje na taj detalj, odnosno, upozorava da ako je slaba predvidivost događaja koji donose ranjivost pojedincima, grupama i društvu, onda je ranjivost veća a slabija mogućnost za postizanje održivosti društva. Možemo istaći da, sa stanovišta održivosti društva, nauka ima trostuki značaj: a) da vodi ka napretku i progresu; b) da ukazuje (na) i sprečava zlopotrbu nauke i nenaučne pristpe pitanju održivosti i c) da pokreće, podstiče i zahteva upoznavanje građana sa naučnim principima razvoja i očuvanja održivog društva, odnosno da traga za oblicima podizanja nivoa informacija i naučnih znanja neophodnih savremenom čoveku. Ovakva uloga nauke za nas je orjentacija u ovom delu rada, pa i u celokupnom radu. Da podsetimo, jednom prilikom Nehru je rekao da buduc nost pripada nauci i onima koji budu razvijali prijateljski odnos sa naukom. Postoji dosta kontroverzi oko položaja, uloge i značaja nauke u društvu, pa time i njene uloge u održivom razvoju. Neka mišljnja govore da nauka mora učiniti više u upoznavanju građana i time doprineti da ljudi (posebno oni koji su na odgovornim 27 Susan L. Cutter, (2003), The vulnerability of science and the science of vulnerability, Annals of the Association of American Geographers, No pp

34 političkim funkcijama) lakše donose važne odluke o pitanjima koja će uticati na održivost konkretne sredine. Postoji mišljenje da je nauka, snaga i moć, sama po sebi, te da je neophodno primenjivati što više naučnih saznanja. Postoje i mišljenja koja nauku smatraju nedovoljno korisnom i beznačajnom za većinu građana, zbog njene selektivnosti i isključivanja građana iz razumevanja naučnog i tehnološkog napretka. Postavlja se i pitanje naučne neutralnosti (ili pristrasnosti) kada su u pitanju neki tehnološki tehnički proizvodi, kao što su farmacija i genetski modifikovani organizmi, zatim upotreba pesticida i slično. Jedan stav, sličan prethodnom, govori da nauka samo unosi zabunu među građane u pogledu izbora odluka i načina ponašanja u vezi sa održivim razvojem. Dakle, pitanje je uloge (upotrebe) nauke u svakodnevnom životu građana, posebno sa pozicije održivog razvoja. Nauka može da se odnosi na tri načina prema javnosti, građanima i svakodnevnom životu: prvo, može da podržava (bude u službi) političkih odluka i ekonomskih praksi; drugo, može da se postavi neutralno u odnosu na političke i industrijske prakse i treće, može da kritički pristupi prema praksama koje kompromituju naučna dostignuća i deluju u pravcu koji je štetan u odnosu na građane i svakodnevni život. U prvom slučaju, nauka može da bude pristrasna u odnosu na političku i industrijsku praksu i da podrži otvaranje nekih fabrika ili pogona koji imaju štetno dejstvo prema okolini i građanima te sredine, "dokazujući" kako nema nikakve opsnosti i dajući "naučna" uvrenja za te stavove. Ovde se nauka pojavljuje kao dodatna snaga u službi moći kjompanija i političkih subjekata. Na drugoj strani, nauka može da podrži građanske poktere koji se suprotstavljaju nekoj političkoj praksi i ekonomskoj politici koja svojom aktivnošću donosi ekološku štetu za neku sredinu, isključuje i marginalizuje neke društvene grupe i povećava siromaštvo. Sasvim je očekivano da su "siromašni, radnici i marginalne grupe oni koji se suočavaju neposredno sa rizikom koji donosi neka hemijska proizvodnja, dok su rukovodioci i donosioci odluka ti koji ne žive u neposrednoj blizini takvih pogona, time se još jednom pokazuje i klasni aspek rizika, kao i prikriveno delovanje nauke i stručne prakse, odnosno, primer moći i dominacije kapitala". 28 Postavlja se pitanje kako uspostviti vezu između naučnih laboratorijskih nalaza i svakodnevne političke i ekonomske prakse, na jednoj strani, kao i straha, nepoverenja, neznanja i neobaveštenosti građana, sa druge strane. 28 Thomas Jones, Corporate Killing: Bhopals will happen, London: Free Association Books, p

35 Poznati su primeri gde se nauka našla u poziciji da bude zloupotrebljena od strane, lokalnih politika i kompanijske moći. Tako je 80-tih godina prošlog veka Nacionalna unija poljoprivrednih sindikata povela spor protiv britanskih regulatornih organa oko upotrebe herbicida 2,4,5-T (koristi se protiv korova u usevima) za koga je jedan deo naučnih izveštaja tvrdio da može izazvati oštećenja kod novorođenčadi, spontani abortus, pa i kancer. Argumenti sindikata su bili i to što je taj herbicid upotrebljavan u Vijetnamskom ratu kao sredstvo koje je pustošilo šume kako bi otkrivalo skloništa vijetnamskih vojnika. Međutim, "Britanski savetodavni odbor za pesticide" uspeo je da pribavi dodatne analite i mišljenje stručnjaka koji su potvrdili da upotreba odgovarajuće količine herbicida 2,4,5-T i skraćeno vreme dodira ljudi sa njim, nisu opasni po zdravlje ljudi, posebno trudnica. Slično je bilo i sa britanskom govedinom, poznatom kao meso "ludih krava" za koje su postojale informacije da opasno za ljude, posebno decu. 29 Međutim, moć kompanija uz podršku britanskih vlasti, "obuzdala" je naučne dokaze i uverila građane da nema opasnosti. Ovde se može postaviti i pitanje, kredibiliteta, legitimiteta i autoriteta naučnih institucija, kao i pojedinih naučnika koji u njima rade. Njihova pozicija je neugodna jer se nalaze između naučnih dokaza i spoljašnjeg pritiska medija, građana i njihovih udruženja. Ovo može pogoršati odnos između nauke i građana, odnosno javnosti i proširti sumnje ljudi u vrednosti naučnih dokaza i informacija. Inače, postoje dva osnovna stva o odnosu građana prema nauci: jedan kaže da je nauka najvažniji orjentir svakodnevnog života i da je potrebno naučno prosvećivanje i "prosvetljenje" građana i javnosti, dok drugo mišljenje upućuje na to da postoje brojne negativne posledice nauke, naučnih otkrića i naučnog delovanja (kroz praksu tehnologije i tehničkih proizvoda) po čovekov svakodnevni život. 30 Oba pogleda naglašavaju značaj nauke za svakodnevni život ljudi, pa time i za održivi razvoj, ali prvi pogled sugeriše da je nauka "jedini lek" i kod vlatitih grešaka 31, dok drugi pogled više ukazuje na štetne posledice koje naučne odluke (posebno naučnih savetnika) mogu imati za svakodnevni život, pa i na održivi razvoj. Centralno pitanje za naše istraživanje trebalo bi glasiti: može li nas nauka zaštititi od pogrešnih odluka kompanija i njima 29 National Union of Agricultural and Allied Workers, Not One Minute Longer! Submission to Minister of Agriculture, Fisheries and Food, July 1980, p David Collingridge and Colin Reeve, Science Speaks to Power: the role of experts in policy making, London: Frances Pinter, Sheila Jasanoff, The Fifth Branch: science advisers as policy makers (Cambridge, London: Harvard University Press,

36 podređenih vlasti, koristeći se visokim etičkim standardima, ili će podleći "čistoj" racionalnosti i korisnosti, bez humanog sadržaja? Da bi nauka žaštitila ljude od agresivnog natupa kompanija, finansijskih centara moći i neodgovornih vlada, ona mora da upoznaje građane sa svojim aktivnostima, analizama, nalazima i preporukama, koje pomažu građanima da odgovore na izazove koje donose različiti oblici ugrožavanja održivog društva. Za ovakvu aktivnost, nauka mora imati podršku važnih i autoritativnih društvenih subjekata, kao što je to bio slučaj sa engleskim Kraljevskim naučnim društvom, koje u svom izveštaju iz godine naglašava da je "naša najdirektnija i hitna poruka za naučnike - naučiti komunicirati s javnošću, biti spremani da to učinite, shvatiti svojom dužnošću da to učinite, jer je očita odgovornost svakog naučnika da promoviše i pomaže javno razumevanje nauke". 32 Ovakvi stavovi su ohrabrujući, jer daju podsticaj zdravoj i etički usmerenoj nauci da pomaže građanima u odluci da steknu znanje, svest, odgovornost i da se aktivno odnose prema održivom razvoju društva. Šire razumevanje nauke je od izuzetnog značaja za snalaženje građana i njihovu orjentaciju u savremenom društvu. Dakle, ovde je uloga nauke da se "približi" građanima (javnosti) i pomogne im u razumevanju tehnolioških, tehničkih i ekonomskih kretanja u savremenom svetu. Takvim postupkom nauka bi obezbedila da građani razumeju odluke i strategije koje nudi i donosi javna politika, na lokalnom ili širem nivou. Takođe, priblizavanje nauke širem razumevanju pomoglo bi ljudima kod njihovih ličnih odluka kada je u pitanju zdravlje, rizično ponašanje, ishrana, nesigurna područja u koja odlaze ili borave, finansijski i socijalni rizici kojima su izloženi. Naravno, potrebno je i da građani steknu osećaj, svest i potrebu da koriste naučna znanja i informacije koje im nauka i naučnici pružaju. Građani morju da idu u susret naučnim otkrićima i informacijama na taj način što će shvatiti da je nauka ta koja im pruža mogućnost za pouzdanije donošenje odluka o svom ponašanju u susretu sa novim tehnologijama i tehnikom, da je nauka (ili može postati) autoritet koji će im pomoći u konfliktu sa drugim društvenim subjektima i rušiocima održivosti društva, da isključenost iz naučnih dostignuća i udaljenost od njih znači povećanu izloženost rizicima i ranjivosti položaja i pozicija, te da vodi u nepotreban otpor naučnim tehnološkim dostignućima a time, verovatno i u siromaštvo. 32 Royal Society, The Public Understanding of Science, London: Royal Society, p

37 Nauka se pojavljuje u različitim situacijama i dobija različito značenje, ulogu i stav kao što je slučaj kada je vlada ili neke interesne grupe pozivaju kao "presudnog arbitra" u situaciji kada pokušavaju da uvere one koji preužaj otpor nekoj njihovoj odluci. Tada se, obično, kaže"nauka je to potvrdila" ili "nauka pokazuje" ili "konsultujući nauku" itd. Ponekada se vlasti i kompanije pozivaju i na naučne in stitucije (institute, centre, fakultete) kao bi opravdali svoje postupke u koje jvno mnjenje sumnja. Ponekada se na nuku gleda kao deo opasnosti, kada se javnost usmeri kritički prema nekim tehnološkim i tehničkim rešenjima, odnosno socijalnim i ekonomskim strategijama. Ovo sve nam pokazuje da nauka ima veliki značaj u svakodnevnom životu ljudi, te da i njene kontroverze i različiti pristupi i uloge koegzistiraju zajedno ili se suprotstavljaju međusobno, ali pokazuju neophodnost prisustva nauke u svim odlukama koje će imati uticaj na održivi razvoj, bez obzira da li ih donose kompanijski stručnjaci, predstavnici javnih politika ili sami građani. 33 Svakako da se ne može zanemariti društveni kontekst u kome se nauka razvija, kao i kontekst u kome s primenjuju naučna dostignuća, odnosno formira javno mišljenje o nauci. Identifikovana su dva stava u odnosu između "građana" i nauke, od kojih jedan protežira, hvali i poštuje nauku kao oblast bez koje se ne može zamisliti razvoj, progres i održivost, dok drugi stav ima skeptičan odnos prema nauci, sumnjiči je i optužuje za brojne probleme u svakodnevnom životu, vezane za živorni standard i održivi razvoj. Naravno, istina je "negde na sredini" ova dva dominantna stava, jer niti je nauka svemoćna da reši probleme svakodnevnog života ljudi, niti je toliko udaljena od njih da stvara brojne probleme u njihovom svakodnevnom životu. Sve zavisi od društvenog konteksta, očekivanja od nauke i njene upotrebe od strane različitih i brojnih centara moći. Da bi se ostvarila očekivana uloga nauke u održivom razvoju potrebno je da odgovornost za održivost društva dele svi subjekti, pre svega vlade i politike na lokalnom nivou, kompanije, škole, univerziteti, NVO i svaki građanin pojedinačno, kako bi se "razvila briga o našem zajedničkom nasleđu. To je posao za sve nas". 34 Dakle, vlade i politike treba da prednjače u borbi za održivi razvoj, treba da naprave ravnotežu između zahteva kompanija, tehnološkog razvoja i potreba građana, nauka treba da pomaže svojim širenjem znanja i njegovim približavanjem građanima a građani trebaju da se 33 Barry Barnes and David O. Edge (eds), Science in Context: readings in the sociology of science, Milton Keynes: Open University Press, British Government, Summary of This Common Inheritance, London: HMSO, Cm.1200, p.3. 37

38 trude da prate naučna znanja, informacije, izveštaje i da ih razumeju i koriste u svojim odlukama i aktivnostima. Nauka, građani i održivost su tri najvažnija elementa, stuba savremenog razvoja i srećnog svakodnevnog života od lokalnog do globalnog nivoa. Posebno je važno pratiti rezultate razvoja novih tehnologija kao što su nanotehnologija i biotehnologija, te njihov uticaj na održivi razvoj. Ove tehnologije mogu imati dvostuki efekat na svakodnevni život građana: prvo, doprinos koji daju poboljšanju kvaliteta života ljudi i drugo, opasnosti i štete koje mogu doprineti ugrožavanju ljudskog života. U prvom slučaju nanotehnologija poboljšava mnoge stvari iz čovekovog života kao što su bezbednost i zaštita, svestranost kućnih aparata, "pametne građevine" i upravljanje automobilima. Kada se nanotehnologija primeni u biotehnologiji, onda dobijamo mnoštvo implantata koji poboljšavaju čovekov organizam (veštački kuk, veštčke kosti, zglobovi, zubi, vilica) i unapređuju medicinske, dijagnostičke i farmaceutske performanse i usluge. 35 Sa druge strane, nanotehnologija i biotehnologija donose opasnosti i strahove u svojoj primeni kroz razlićiti oblike tehničkih rešenja, kao što su strah od veštačke inteligencije, strah od robotike i njene primene, posebno u vojne svrhe, zatim opasnosti koje se pojavljuju prilikom upotrebe brojnih implantantnih nadogranji i medicinskih uređaja a posebno opasnosti od zračenja koje se detektuju kod uređaja u domaćinstu i mobilnih telefona. Ovome treba dodati "janusovo lice" hemijske tehnologije koja na jednoj strani doprinosi uvećanju prinosa u poljoprivredi, dok na drugoj strani pruža beojne opasnosti od pesticida i drugih toksičnih materija koje se koriste u zaštiti žitarica od korova ili voća od raznih štetočina. Nauka ne može biti u apsolutno privilegovanom, nekontrolisanom položaju od strane odgovornih državnih institucija i zainteresovanih društvenih grupa, kao što ne može biti ni sputana i ignosrisana u smislu analiza, sugestija i rezultata koje pruža građanima i vladama. Nauka mora biti od koristi građanima u poboljšanju njihovog standarda, kvaliteta života i zaštite od brojnih opasnosti koje prete na svakom koraku. jedino tako nauka može pomoći, usmeriti i direktno doprineti održivom razvoju. 35 Rensselaer Polytechnic Institute Nanotechnology Center, Material Whirled, NanoBio Convergence, NanoApex, Northwestern University Receives $11.2 Million for Nanotechnology Research Center,, apex.com/modules.php?name=news&file=article&sid=

39 3. Rizici i održivi razvoj Savremeno društvo je došlo do jedne paradoksalne situacije, koja se ogleda u tome da što se više razvija nauka i tehnologija, kao i opšti čovekov napredak, to se više razvijaju rizici koji ugrožavaju čovekov slobodan i kvalitetan svakodnevni život. Razlozi za takvo stanje su u nastojanju potrošačkog društva da se stalno proizvodi što više roba, da se stalno nude novi proizvodi i da se ne vodi računa o ugrožavanju prirode, pa i društva. Profit je na prvom mestu kod svih savremenih kompanija, ali ne profit kao posledica humanog odnosa prema prirodi i ljudima, već profit po cenu ugrožavanja prirode, prierodnih i društvenih resursa, pa i samog čoveka. Naučno tehnološki razvoj je izmakao kontroli ljudi, tako da je nemački sociolog Urlih Bek savremeno društvo nazvo "društvom rizika" 36 jer ugrožava temeljne strukture industrijskog društva koje je sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka unapredilo razvoj i progres većine čovečansta a u SAD i Evropi dovelo do "društva blagostanja". Bek napominje da je nauka u industrijskom društvu oslobodila brojne čovekove snage i sposobnosti i dovela ga u situaciju da se oseti nadmoćnim nad prirodom, da pomera granice i prevazilazi dotadašnja ograničenja, ali je to dovelo do rizičnih ponašanja koja danas ugrožavaju čovekovu životnu sredinu, iscrpljuju resurse i proizvode nove rizike. Dakle, nauka je prešla put od emancipujuće i oslobađajuće snage do subjekta koji doprinosi ugrožavanju čovekovog svakodnevnog života. Koristeći prirodu kao resurs za zadovoljenje čovekovih potreba i podizanje standarda ljudi, nauka je, preko tehnologije i tehnike, dovela do stanja u kome su se priroda i društvo našli u suprotstavljenoj poziciji. Kako primećuje Bek, došlo je do suprotstavljanja prirode društvu i društva prirodi, tako da je potrebna jedna "nova sinteža" između prirode i društva, slično kao što je bilo u predindustrijskoj epohi, odnosno u doba agrarnog društva. Suprostavljajući se prirodnim riuzicima, rizicima u prirodi, čovek je preneo, odnosno proizveo rizike u samom društvu, premstio ih iz prirode u društvo ili proizveo nove rizike unutar savremenog društva. Tako je "društvo rizika" dovelo u pitanje svu naučno tehnološku racionalnost na kojoj je počivala industirjska civilizacija. Zbog toga je potrebno da nauka obrne redosled stvari i da pronađe nove načine delovanja u rizičnom društvu, tako što će širiti društvenu svest o 36 Ulrih Bek, Rizično društvo, Beograd: "Filip Višnjić",

40 tome da "naučna racionalnost bez socijalne racionalnosti postaje prazna, dok socijalna racionalnost bez naučne racionalnosti ostaje slepa". 37 Kada se govori o rizicima u savremenom društvu, obično se misli na ekološke rizike, pretnje i opasnosti koje nastaju razaranjem i uništavanjem životne sredine, iscrpljivanjem neobnovivih resursa, zagađenim rekama, jezerima, uništavanju šuma i slično. Međutim "rizično društvo" podrazumeva mnogo fiše faktora i činjenica, kao što su rizici koje sobom nose nove tehnologije, socijalni rizici poput siromaštva i nezaposlenosti, finansijski i ekonomski rizici (propast kompanija i banaka), farmaceutski i zdravstveni rizici, zatim politički rizici i rizici od društvenih konflikta i ratova, rizici od verskih i nacionalističkih ideologija i kulturni rizici. Širok opus rizika koji prete savremenom čoveku i društvu izivaju strah i nesigurnost kao dominantan osećaj u našem vremenu, tako da se stvara logika i psihologija straha koja se nadvija nad čovekom i čini ga teskobnim i uplašenim umesto slobodnim i kreativnim bićem. Ovde ćemo ukazati na neke osnovne rizike koji prete čoveku i savremenom društvu, posebno kada je reč o održivom razvoju. Napomenuli smo ranije da održivi razvoj podrazumeva optimalne uslove za zavoj čoveka - pojedinca, grupa i zajednica kojima pripada, zatim lokalnih i regionalnih prostora, ruralnih i urbanih oblika života, kao i celokupnog društva, bez obzira na njegova svakovrsna obeležja. Prvi rizik koji preti održivom razvoju, svakako jeste siromaštvo. Mnoštvo svetskih, kontinentalnih i nacionalnih strategija posvećeno je borbi protiv siromaštva, jer što je veći procenat siromašnih, to je teže primeniti bilo koji princip i pristup održivog razvoja. Razne agencije, NVO, socijalni i politički pokterti zasnivaju svoju aktivnost na zahtevima da smanji siromaštvo u savremenom društvu. Zajedničko svim tim strategijam i zahtevima jeste tažnja da se siromaštvo može smanjiti samo ako se primene tri principa: prvo, stalno širi mogućnost zapošljavanja svih slojeva društva; drugo, ako se ojačaju principi ličnog osnaživanja i treće, ako se stalno unapređuje lična i socijalna sigurnost građana. Barbara Vard je još početkom 60-tih godina XX veka ustanovila da se siromaštvo može smanjiti i ravnoteža između bogatstva i siromaštva ravnomernije uspostaviti, ako se ostvare jednake mogućnosti pristupa resursima među pojedincima, narodima i državama bez obzira na njihovu rasnu, klasnu, versku i polnu pripadnost, zatim ako se proizvodnja i 37 Ulrih Bek, Isto, str. str

41 distribucija hrane bude kretala u srazmeri sa rastom stanovništva, te ako se tehnološki razvoj uskladi sa raspoloživim resursima. 38 Galbrajt je konstatovao da je "najočiglednija posledica siromaštva društvena i građanska nestabilnost", te da političari o tome vode malo brige, tako da siromaštvo prati nizak privredni rast a to opet stvara novo siromaštvo, jer siromašni nemaju priliku da se uključe u proizvodnju, inovacije, kreacije i bilop kakv korista i egzistencijalno važan posao. 39 Siromašto uzrokuje čitav niz uslova koje sprečavaju ljude da koriste finansijske resurse (kredite), obrazovanje, kulturu, da pristupe glavnim komunikacionim kanalima u društvu, zdravoj pitkoj vodi, higijenskim, zdravstvenim, sanitarnim, infrastrukturnim i drugim objektima i uslugama. Prema stavu Svetske banke siromaštvo predstavlja skup brojnih nedostataka, prepreka i nemogućnosti pristupa pojedinaca i grupa društvenim i građanskim resursima, što izaziva isključenje siromašnih iz ekonomskih, finansijskih, socijalnih i kulturnih tokova društva. Društva i države sa hroničnim siromaštvom predstavljaju podlogu za nastanak terorizma, jer izgubljene, odbačene i marginalizovane društvene grupe nalaze izlaz u radikalnim postupcima i ponašnju kao nekoj vrsti protesta i osvete za siromaštvo u kome su se našli ne svojom ličnom zaslugom, već slabom i neodrživom politikom vlada i političkih subjekata. Kada se hiljadama ili milionima mladih ljudi uskrati pristup društvenim resursima i oni ostanu bez jasne perspektive da obezbede svoje osnovne potrebe, onda oni traže izlaz u radikalnim pokretima i nasilju kao instrumentima pritiska na svoje "ugnjetače" i one koje smatraju direktnim ili indirektnim krivcima za svoje društveno stanje. Jedan od elemenata koji će pomoći održivom razvoju i smanjenju siromaštva, posebno u ruralnim sredinama i pretežno ruralnim zemljama, jeste održiv poljoprivreda, odnosno smanjenje rizika i opasnosti u poljoprivrednoj proizvodnji. Poljoprivreda je vrlo specifična delatnost, jer je veoma sužen prostor za pronalaženje novih jestivih biljnih vrsta. Naime, verovalo se da na zemlji postoji identifikovanih biljnih i životinjskih vrsta koje se mogu koristiti za jelo, ali praksa i nauka svedoče da 90% 38 Barbara Ward, The Rich Nations and the Poor Nations, New York: Norton & Company, John Kenneth Galbraith, The Underdeveloped Country, Massey Lectures, Toronto: CBC Publications, John Kenneth Galbraith, Economics and the Public Purpose, Boston: Houghton Mifflin,

42 kalorija koje ljudi unose potiče od 15 biljnih i 8 životinjaskih vrsta 40, što značajnu umanjuje ovau prividnu raznovrsnost i potencijalnu mogućnost velikog izbora. Dakle, resursi za poljoprivredu i hranu su ipak ogreničeni, nasuprot savremenom naučnom i političkom voluntarizmu. Imajući u vidu ove podatke, možemo konstatovati da održiva poljoprivreda podrazumeva proizvodnju za potrebe ljudske ishrane na proverenim, postojećim, lako dostupnim i sigurnim, ali ipak vrlo ograničenim resursima, kako bi se manje ugrožavale buduće ljudske generacije. Zbog ograničenih poljoprivrednih resursa stalno se unapređuju i razvijaju tehnologije koje će doprineti većoj proivodnji poljoprivrednih proizvoda i tako nadomestiti ekosistemska i biodiverzitetska ograničenja u proizvodnji hrane. Ipak, upravo u širenju tehnologija i novih poljoprivrednih sistema leže rizici održive poljoprivrede i održivog razvoja. Svaka poljoprivredna sredina i poljoprivredna zajednica ima svoje specifičnosti pa je potrebno "proceniti u relevantnom poljoprivrednom kontekstu, kroz sveobuhvatno analitičko razumevanje", koje se tehnologije mogu primeniti imajući u vidu resurse, prirodna ograničenja (ekološke i klimatske uslove, "individualne i kolektivne spremnosti poljoprivrednika da tolerišu neizbežni rizik novih tehnologija" 41 kako bi se stvorili povoljni uslovi za održivi poljoprivredni razvoj. Publikacija objavljena povodom Svetskog samita o hrani iz godine ističe sedam temeljnih preporuka koji mogu pospešiti održivost poljoprivrede i sprečiti rizike koji tamo postoje: treba proizvoditi poljoprivrdne proizvode koji su prihvatljivi u razmernoj količini, kvalitetu i raznovrsnosti; treba stvarati održivo okruženje povoljno za biljke, životinje i ljude; treba sprečavati površinsko zagađenje voda toksičnim hemikalijama i ogromnim količinama pesticida, kako bi se sprečio negativan uticaj na živi svet; sprečiti uništavanje i degreadaciju plodnog zemljišta erozijom, širenjem urbanizma i aktivnostima koje nisu povoljne za poljoprivredu; stvaranje i održavanje urbane infrastrukture od značaja za poljoprivrednu proizvodnju i marketing; zaštititi prirodne ekosisteme i sprečiti njihovu degradaciju od kratkoročne profiterske eksploatacije; promovisati reciklažu materijala i obezbediti ravnotežu između neposredne 40 Kennth Blaxter, 'From hunting and gathering to agriculture', In: Leathwood P, Horseberger M, James W P J.(ed.), For Better Nutrition in the Twenty-first Century, Joseph H.Hulse, Science, Agriculture and Food Security, Ottawa: NRC Research Press,1995. pp

43 upotrebe materijala i dugoročne stabilnosti resursa. 42 Primenom ovih preporuka i njihovim pretvaranjem u nacionalne principe, stvorili bi se uslovi da održivost podrazumeva stalno povoljno stanje ravnoteže između resursa i njihove upotrebe, kao i njegovo dugoročno planiranje. Ženevska konvencija za očuvanje resursa klasifikuje resurse na interne (oni koji postoje i mogu se obnoviti u okviru farme ili neke poljoprivredne zajednice) i eksterne (oni van farme koji se moraju kupiti, uvesti ili na neki drugi način pribaviti izvan farme). Konvencija razvrstava resurse i u još četiri podgrupe koje su prisutne u prethodnim grupama: prirodni; sintetički proizvedeni; socio-ekonomski i ljudski resursi. 43 Kada je reč o razvrstavanju poljoprivrednbog zemljišta na globalnom nivou, onda primećujemo da procenat obradivog zemljišta koje se već kultiviše varira od 85% u Aziji do 22% u podsaharskoj Africi, iako je u Africi kao obradivo zemljište klasifikovano i ono koje se nalazi pod tropskim šumama, kao i vlažnim i patogeno degradiranim područjima. 44 Za održivi poljoprivredni razvoj potrebna je povoljna struktura zemljišta, koja se mora štititi, održavati i pažljivo upravljati takvim zemljištem. Da bi se izbegli rizici u poljoprivredi potrebno je koristiti biorazgradiva đubriva a smanjiti broj sintetičko hemijskog đubriva i razne vrste pesticida koji uništavaju štetočine ali i ugrožavaju ljude i ekosistem, kao što je potrebno razvijati uslove koji će unaprediti zaštitu i proizvodnju zdrave i organske hrane. Postoji oblast koja nosi poseban rizik za održivi razvoj, jer obuhvata više oblasti, prirodu, poljoprivredu, ljudsku ihranu, ishranu i selekciju životinja i čovekovo zdravlje. Taj rizik nosi biotehnologija. Pod biotehnologijom, najkraće rečeno, podrazumevamo skup procesa koji kreiraju, razvijaju, proizvode, skladište i čuvaju biološke materijale, biljnog, životinjskog, mikrobiološkog i virusnog porekla koje služe u prizvodnji sredstava i gotovih proizvoda u svim oblastima industrijstrije a koji imaju komercijalnu upotrebu, ali ostavljaju značajne posledice na čovekov ekonomski, socijalni i zdravstveni 42 WHO/FAO, Strategies for Assessing Safety of Foods Produced by Biotechnology, World Health Organisation, Geneva ICSU-ASCEND, An Agenda of Science for Environment and Development for the Twenty-first Century, Cambridge University Press ICSU-CASAFA, Sustainable Agriculture and Food Security, ICSU, Paris, ICSU-CASAFA, Sustainable Agriculture and Food Security, ICSU, Paris,

44 život i rad. 45 Biotehnologija se primenjuje u poljoprivredi, prehrambenoj, hemiskoj i farmaceutskoj industriji, kao značajn inovacioni, razvojni i stimulativni faktor. Rizici koje sobom nosi biotehnologija prisutni su u proizvodnji novih lekova koji zbog trke za profitom 46, često bivaju pušteni u upotrebu bez dovoljne provere i ispitivanja, reakcija i kontraindikacija, zatim u proizvodnji hormona rasta koji se daju domaćim životinjama radi povećanja prinosa mleka i mesa, kao i u proizvodnji genetski modifikovanih biljaka radi povećanja kvantitteta i prinosa žitarica, voća i povrća. Tu treba dodati i mnoštvo proizvoda iz oblasti kozmetike i brojnih suplemenata lekovima, kao i rizici u oblasti estetske hirurgije. Biotehnologija može značajno doprineti održivosti društva i smanjenju rizika ako se usmeri na biogoriva (proizvodi mikrobiološke i biohemiske konverzije biljaka, ugljenih hidrata i lipida koji daju energiju) kao što je "biodizel", motore sa gorioničnim c elijama vodonika (ispustaju samo vodenu paru i kapljice u okolinu), elektromotori na pogon putem litiumskih baterija, solarna i vetroenergija, fononske (fotonaponske) c elije (pretvaraju fotone iz solarnih zračenja u električnu energiju) i naravno, korištenjem fusije umesto fisije u ogromnim potencijalima nuklearne energije. Poseban rizik za održivi razvoj i održive zajednice (možda i najveći, centralni rizika) predstavlja ekspanzija rasta stanovništva i nacionalna, regionalna i globalna neravnoteža u razmeštaju stanovništva. Statistički podaci ukazuju da u ovom trnurku svetska populacija broji više od 7 milijardi stanovnika. 47 Broj stanovnika počiva na procenama u mnogim zemljama gde je komplikovano i otežano sprovođenje periodičnog nacionalnog popisa stanovništva, nešto zbog velikih troškova provođenja popisa a nešto zbog migracionih kretanja, disperzije pordica širom sveta, kao i građanskih sukoba i ratova koji dodatno otežavaju praćenje kretanja i smeštaja svetskog stanovništva. Tako procene kažu da je svetsko stanovništvo u periodu od 10 hiljada godina pre Nove ere pa 45 Eurobarometer, 'Europeans and Biotechnology in 2002', E C Directorate for Research, Brussels, "Zmislite situaciju kada je zarada farmaceutskih kompanija veća od BDP mnogih zemalja u kojima milioni siromašnih ljudi ne mogu da priušte sebi lekove potrebne za lečenje bolesti koje direktno ugrožavaju život" (Tatyana P. Soubbotina, Beyond Economic Growth: An Introduction to Sustainable Development, Washington: World Bank, p.9.) 47 Na Googl postoji brojčanik koji pokazuje rast stanovništva iz minuta u minut: 44

45 do prve godine nove ere poraslo od 10 do 250 miliona stanovnika. 48 Sve do završetka srednjeg veka rast stanovništva nije išao pravolinijski u vidu uspona, već je dolazilo do uspona i padova zbog ratova, epidemija, pandemija i drugih oblika masovnog pomora stanovništva. Od prve godine Nove ere do godine stanovništvo je poraslo od 250 miliona na 550 milona stanovnika. Podaci govore da je godine bilo 2,5 milijardi stanovnika na planeti Zemlji, dok se taj broj početkom gpodine povećao na 6,1 milijardi stanovnika. Kao što vidimo, danas se stanovništvo povećava za jednu milijardu svakih godina i ne zna se kada će doći do stabilizacije i/ili opadanja rasta njegovog rasta. Rast stanovništva u XX i XXI veku omogućen je napretkom u ishrani, poboljšanjem zdravstvene zaštite i podizanjem ukupnog životnog standarda. Ovakav eksplozivan rast stanovništva donosi brojne probleme i rizike kao što su neumeren rast urbanih naselja, nestajanje zelenih i poljoprivrednih površina, teškoće u snabdevanju megalopolisa, zagađenje urbane sredine, velike količine emitovanja ugljendioksida i drugih štetnih materija, problemi zdrave pitke vode, problemi distance između siromašnih i bogatih slojeva gradskog stanovništva, socio-patološke pojeve u gradovima, stres, napetost, depresija i drugi problemi. Najveći problem i rizik koji donosi eksplozija stanovništva odnosi se na pitanje: da li će resursi zemlje planete biti dovoljni za ovakav rast stanovništva i do kakve nesrazmere između ta dva ključna elementa održivosti može doći u budućnosti? Postoji jedan apsurd kada su u pitanju uzroci rizičnog stanja u društvu i izazovi ne-održivosti. Taj apsurd se odnosi na relaciju između ekonomskog rasta i održivog razvoja. Očekavano bi bilo da veći ekonomski rast povećava životni standard, smanjuje siromaštvo, pruža priliku svim društvenim slojevima da ravnopravnije pristupe resursima, vrši pravednu distribuciju dobara, smanjuje napetosti među društvenim grupama, jača demokratiju i bogati kulturne odnose. Međutim, u praksi se stvari ne odvijaju na takav poželjan i očekivan način. Postoji mnogo primera gde ekonomski rast nije u istoj meri uticao na blagostanje svih ljudi, grupa i zajednica u društvu. Naprotiv, ekonomski rast u mnogim zemljama ostvarten je na uštrb veće nejednakosti među ljudima, veće nezaposlenosti, gubitka demokratije, nastanka političkih i socijalnih konflikta, gubitka kulturnog identiteta, prekomerne potrošnje koja ugrožava sigiurnu i 48 Kenneth Blaxter, People, Food and Resources, Cambridge University Press, pp

46 stabilnu budućnost novih generacija. Takav ekonomski rast je ostvaren zahvaljujući monopolu i dominaciji multinacionalnih kompanija, eksploataciji jevtine radne snage, velikog socijalnog raslojavanja, korumpiranih lokalnih i nacionalnih vlasti i ugložavanja životne sredine i ekosistema. Ipak, ovakav ekonomski rast postaje na duži vremenski rok neodrživ jer "ako se ispostavi da su životni, socijalni i ljudski gubitci veći od ekonomske koristi (dodatni prihodi za većinu stanovništva), onda ukupan rezultat u smislu blagostanja ljudi postaje negativan" 49, što znači da je politički, psihološki i kulturno neodrživ. Ekonomski rast mora da prati razvoj ljudskih potencijala u smislu širenja obarazovanja, menadžerskih veština, tehničkom osposobljenošću ljudi (danas: informatiča, digitalna i dizajnerska pismenost), podizanjem nivoa kreativnosti, preduzetničkog duha, stalnim poboljšanjem uslova rada, nivoa i kvaliteta upravljanja i otklanjanja stresa. Ekonomski rast i ljudski razvoj su međusobno povezani po principu "spojenih posuda", tako da izolovan ekonomski rast, oslonjen samo na bogate slojeve, neminovno usporava razvoj humanih potencijala društva, dok, na drugoj strani, usporeni razvoj ljudskog potencijala neminovno vodi ka usporavanju i poništavanju nekonomskog rasta. Pored napred pomenutih prostora i polja rizika u savremenom društvu koji mogu imati veliki uticaj na održivi razvoja, potrebno je istaći još neke rizike kao što su finansijski rizici (finansijska kriza iz godine o tome jasno svedoči, jer je uslovila, prema "domino efektu" i ekonomsku, socijalnu i kulturnu krizu savremenog sveta), zatim rizici potrošačkog identiteta (ekspanzija potrošnje pretvara čoveka u roba potrošnje, "potrošačkog roba" savremenog doba), politički rizici (mnoštvo politički antidemokratskih pokreta, radikalnih političkih grupa i pokreta, verskih fundamentalističkih pokreta, zatim politički konflikti unutar nacionalnih država i slično), rizici ratnog sukoba (u svakom trenutku u svetu postoji oko 80 ratnih sukoba lokalnog karaktera u vidu međudržavnih sukoba ili u vidu građanskih sukoba unutar pojedinačnih država) i migracioni rizici (UN ističu da u svetu trenutno ima oko 250 miliona ljudi koji se kreću kao migranti različitih oblika i iz različitih razloga: ratni sukobi; prirodne katastrofe, ekonomski imigranti i slično). 49 Kenneth Blaxter, People, Food and Resources, Cambridge University Press, p

47 Na kraju ove sekvence o rizicima i održivom razvoju želimo istaći i neke rizike koje sobom donosi globalizacija kao dominantan svetski proces sa kraja XX veka i početka XXI veka. Odnosno, želimo kratko razmotriti relaciju globalizacija - održivi razvoj. Ako još jednom istaknemo da je održivi razvoj "pristup razvoju koji teži da poboljša sposobnosti sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe, na taj način da očuvaju resurse i mogućnosti budućim generacijama da i oni mogu zadovoljiti njihove potrebe" 50, onda je jasno da globalizacija može ići na ruku održivom razvoju, ali ga može značajno usporiti, otežati i sprečiti, posebno kada su u pitanju nerazvijene i manje razvijene zemlje. Ako pođemo od toga da je globalizacija najače vidljiva i prisutna u ekonomskoj sferi, onda je njen osnovni instrument delovanja, širenje svetskog tržišta i prisustvo velikih kompanija na svim delovima sveta. Ovo može imati (ima) značajne posledice za mala i slaba lokalna i regionalna tražišta, koja će se utopiti u globalna i time potisnuti lokalnu robu i usluge a ostaviti bez posla milione radnika. Negativan uticaj velikih kompanija na lokalne zajednice ogleda se u tome što kompanije vrše pritisak na lokalne vlasti da ih oslobode eksternih troškova, kao i to da stalno zahtevaju da cena radne snage bude što niža izbegavajući brojne zakonske propise i vrlo malo pažnje posvećuju štednji neobnovivih resursa i drugim ekološkim zahtevima. Globalizacija utiče na stalno gubljenje suvereniteta nacionalnih država i tako im smanjuje mogućnosti da intervenišu na lokalnom tržištu, da subvencionišu proizvodnju lokalnih i nacionalnih kompanija ili drugim benefitnim akcijama pomaže n jihovu borbu na tržištu. Ako je sve slabija lokalna kontrola nad društvenim resursima, (ekološkim, socijalnim, ekonomskim, tehnološkim i kulturnim), onda su sve manje mogućnosti za održiv i samostalan razvoj od lokalnih zajednica, pa sve do nacionalnog nivoa. Takođe, politička takmičenja među državama (pripadnost različitim regionalnim i globalnim organizacijama) stvaraju dodatne probleme nacionalnim državama, koji se dalje prenose na lokalne zajednice i vrše dodatno osiromašenje nižih i ugroženih socijalnih slojeva. 50 Hans A. Bressers; Walter A. Rosenbaum (ed.), Achieving Sustainable Development: The Challenge of Governance across Social Scales, Westport CT: Praeger, p

48 4. Oblici održivog razvoja Kada se govori o održivom razvoju, onda se u savremenoj literaturi susreće najviše tema, materijala, stavova i najveći broj autora posvećuje pažnju rasparavama o ekološkoj održivosti. Ekološkoj održivosti je posvećeno dosta skupova rasprava na konferencijama UN i drugim međunarodnim skupovima. Ekološki problemi si došli u fokus načnog interesovanja, nacionalnih i međunarodnih aktivnosti 70-tih godina XX veka i od tada se o njima konstantno raspravlja. Mi ćemo u ovom radu zastupati stav da je održivost i održivi razvoj veoma složen problem i da obuhvata mnostvo elemenata koncentrisanih i više društvenih oblasti, kao što su ekologija, ekonomija, socijalni odnosi, politički odnosi i kultura Ekologija i održivi razvoj Ekološka održivost se kreće oko nekoliko važnih pitanja, postupaka, ponašanja i odnosa. Pre svega tu su zemljišni i vodeni resursi koji predstavljaju ključ održivosti, jar od njih zavisi hrana, poljoprivreda, život lokalnih zajednica, polazni ekonomski uslovi i slično. Stalni rast stanovništva opterećuje ove ključne resurse i stalno lebdi opasnost i rizik da se produbi disparitet između očuvanja kvalteta i kvanriteta zemljišnih i vodnih resursa, na jednoj strani, te rasta stanovništva potreba za njegovom kvalitetnom isrharom. Tehnološki razvoj koji se manifestuje kroz intenzifikaciju poljoprivredne proizvodnje putem bioloških modifikacija, prilagođavanja svim klimatskim uslovima, raznim vrstama supstitucija, dovodi do povećanja poljoprivredne i prehrambene proizvodnje i uspeva da zadovolji narasle potrebe svetskog stanovništva. Na drugoj strani, taj uspeh donosi i značajne ekološke probleme i rizike, jer je postignut povećanom potrošnjom energije, iscrpljivanjem flore i faune kao ključnih zemljinih resursa, pa čak i značajnom degradacijom zemljišta i voda zbog upotrebe hemikalija koje doprinose količinskom povećanju proizvoda. Takođe, genetski modifikovano seme, biljke, genetske intervencije kod životinja, doprinose novim rizicima i opasnostima za životnu sredinu i čovekovo zdravlje. Tu treba dodati i ugožavanje prirodnog staništa mnogih biljaka i zivotinja koje nestaju iz ekosistema i time ugrožavaju njegov prirodni lanac održanja. Mineralni resursi (rude, nafta, gas) se besomučno iscrpljuju, resursi drveta takođe bivaju sve ugroženiji, 48

49 toksične materije se sve više ispustaju u prirodnu sredinu a ukupan otpad pritiska, obuhvata i degradire sve veće površine zemljišta koje bi se mogle koristiti za unapređenje čovekovog života i očuvanje, ipak, krhkog ekosistema. Sa ekološkog stanovišta, resure čini sve ono što predstavlja čovekovo fizičko okruženje: klima, geologija, zemljište (vrste, kvalitet i reljefnost), hidrologija, vazduh, atmosfera flora i fauna. Skup ovoih elemenata ima čini trodimenzionalnu sredinu u kojoj čovek živi i one imaju posebnu vrednost za čoveka, kako kroz njihovu upotrebu (kao roba), tako i kroz razvijanje svesti o njihovoj zaštiti, racionalnom korištenju i uzajamnom etičkom odnosu. Bilo koja rasprava o održivom razvoju mora da uključuje, čak i polazi od "sklopa varijabli ekosistema kao ključa održivog razvoja", jer se na njemu temelje svi ostali oblici održivosti, kao što razvijeni, izgrađeni i održivi i ti drugi oblici održivosti povratno utiču i uslovljavaju ekološku održivost. 51 Ovde ćemo navesti glavne ekološke rasurse, kao što su voda, vazduh, šume i ostalo, kao bismo imali pregled potreba i mogućnosti ekološkog održivog razvoja. Vodeni resursi su jedan od najvažnijih elemenata održivog razvoja. Poznato je da voda predstavlja, pored svetlosti (toplote) i vazduha, jedan od osnovnih elemenata razvoja ekosistema, odnosno biljnih i životinjskih vrsta, kao i čoveka, odnosno ljudskog roda. To je posebno važno ako znamo da u čovekovom organizmu ima oko 70% tečnosti, koja se bez stalnog unosa vode ne može održavati u ravnoteži. Danas se već iznose podaci od strane naučnika i zabrinutih predstavnika ekološkog pokreta da oko milijardu ljudi nema direktan pristup zdravoj pitkoj vodi. Tu se se, pre svega, misli na prostore Afrike, Azije, Latinske Amerike i Bliskog Istoka. Recimo da zemlje Bliskog Istoka, kao što su Egipat i Jordan osećaju ozbiljan nedostatak vode, doka Saudijska Arabija i Emirati nadoknađuju nedostatak vode velikim troškovim uloženim u tehnološke procese koji skupljju atmosferske padavine, prečišćavaju morsku vodu ili uvoze velike količine pitke vode iz Evrope i Rusije. Istraživanja pokazuju da će se i razvijene zemlje uskoro suočiti sa problemom nedostatka vode ako nastave pogrešnu politiku očuvanja vodenih resursa. Tu treba imati u vidu da 97 procenata vode na Zemlji čini morska voda koja zbog saliniteta i drugih karakteristika nije direktno pogodna za čovekovu upotrebu, kao što je to slučaj sa preostalih 3 procenta slatke (sveže) vode na kopnu. Na drugoj strani, morska 51 Tom G. Carpenter, Environment, Construction and Sustainable Development - Vol. 1. New York: Wiley,

50 voda se može iskoristiti u druge oblike izgradnje održivog razvoja, kao što je proizvodnja električne energije koja nastaje od kinetičke energije morskih talasa i akrivnosti plime ili konverziom toplotne energije okeana u električnu energiju. Međutim, čovekove aktivnosti narušavaju i moska prostranstva i ugrožavaju ih ispuštanjem nafte, bacanjem različitog otpada u priobalnim predelima koji se potom prenose dublje u more, hemijskim zagađenjima i brojnim kanalizacionim otpadom iz urbanih sredina koje se nalaze na morskim obalama, kao i različitim otpadom koji iz reka dolaze u mora i okeane. Kada je reč o slatkovodnim resursima, onda od oko 3% tih resursa veći deo se nalazi u ledenim prostranstvima (kapama) na Artiku i Antartiku, tako da postoji kao direktno neupotrebljiv resurs. Od preostale količine kontinenatalne vode, jedan deo je u jezerim i podzemnim vodostaništima, dok je onaj neposredno upotrebljiv za ljude u vodotocima reka, potocima i malim izvorima. Dodatni problem predstavlja činjenica da se velike količine vode nalaze u velikim rekama koje prolaze kroz oblasti koje nisu masovno naseljene, pa tako nisu dostupne većm broju stanovništva, kao što je slučaj sa rekama Amazon i Kongo, dok na drugoj strani postoje reke koje su previše okružene stanovništvom što izaziva njihovu degradaciju i destrukciju, kao što su Gang u Indiji, Citarum u Indoneziji (smatra se najzagađenijom reku u svetu) iz koje se snabdeva vodom 35 miliona ljudi, ali i reka Po u Italliji, reka Rajna u Nemačkoj, te Odra i Visla u Poljskoj. Danas je voda zagađena raznim toksičnim, patogenim i drugim materijama koje utiču na njen ukus i izgled. Ispuštanje hranljivih materija u kanalizaciju, zatim skupljanjem mulja iz otpadnih voda, poljoprivredni proizvodi i otpaci iz prehrambene industrije, mogu izazvati eutrofikaciju i cvetanje toksičnih algi. Ispuštanje industrijskih otpada u vodu (hemikalija, pesticida, otpada iz farmaceutske proizvodnje i petrohemijske industrije) može imati katastrofalan uticaj na život riba, rakova i drugih bića koja prebivaju u potocima, rekama i jezerima. Velike količine zagađenja hemijskim toksičnim materijama mogu uništiti čitave vodene populacije. Ispuštanja tokom više godina mogu dovesti do kontaminiranih sedimenata koji zatim ponovo oslobađaju svoje hemikalije tokom dužeg vremenskog perioda nakon što su prestali sa prvobitnim zagađivačkim pražnjenjem. To je slučaj u Velikim jezerima Severne Amerike. Kontaminacija površinskih voda obično se javlja kao rezultat diskretnih pražnjenja ili kontaminiranog oticanja, dok podzemne vode zagađene odlaganjem tečnog i čvrstog otpada mogu 50

51 difuzno zagađivati u površinska vodna tijela koja se njima pune. Većina vode u svetu za piće se apstrahuje iz podzemnih voda. Međunarodne organizacije su posvetile dosta pžnje očuvanju voda i vodotokova. Tako je uloga vode u održivom razvoju i očuvanje resursa bila predmet brojnih međunarodnih konferencija u drugom delu dvadesetog veka. Konferencija o vodama Ujedinjenih nacija održana u Mar del Plati, Argentina, godine i bila je uglavnom vezana za vodu i održivi razvoj poljoprivrede. Na konferenciji je redložen akcioni program za pomoć zemljama u razvoju u planiranju, razvoju i upravljanju vodnim resursima na integrisanoj osnovi. Međunarodna konferencija o vodi i životnoj sredini (ICWE) 52, sazvana u Dablinu u januaru godine od strane Svetske meteorološke organizacije, bila je šira po obimu. Tada je istaknut značaj integrisanog prirodnog razvoja vodenih resursa, postavljeno je pitanje procene vodnih resursa, zaštite vodnih resursa i proširen je koncept održivog razvoja vode, ne samo u urbanom, već i u ruralnom okruženju. Konferencija je kulminirala u Dublinska izjavi o vodama i održivom razvoju. ICWE je obezbedio glavni doprinos raspravi o vodnim resursima na Konferenciji Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i razvoj (UNCED), održanoj u Rio de Janeiru u junu godine. Sledeća međunarodna konferencija održana u Parizu u martu godine bila je posvećena strategijama za dvadeset - prvi vek za unapređenje slatkovodnih resursa u ruralnim i urbanim područjima, sa ciljem pružanja boljih usluga za vodu i sanitarije, povećanja sigurnosti hrane, zaštite životne sredine i razvoja vodnih resursa sa stanovišta ekonomskih funkcija. Različite građevinske i ne-građevinske mere za očuvanje vodenih resursa i za osiguranje održivog razvoja, posebno one mere koje su predložene na raznim konferencijama, su sahranjene u nastavku. Pored građevinskih radova, ove mere čine izvorna zaštita, upravljanje vodnim resursima i djelotvoran pravni i institucionalni okvir. Komplementarnim merama mogu se razviti politike za zaštitu samih vodnih resursa. Strategija obuhvata kontrolu zagađenja, upravljanje slivom i zaštitu vodotokova. Široko je prihvaćeno, naročito u razvijenim zemljama, da se zagađenje treba sprečiti počevši od samog izvora. To podrazumeva da bi trebalo obezbediti postrojenja za tretiranje domaćih otpadnih voda ili industrijskih otpadnih voda pre nego što se vrate u vodovodni sistem. Takođe se priznaje da troškove koji se plaćaju trebaju snositi ti 52 International Conference on Water and the Environment (ICWE). 51

52 subjekti koji stvaraju otpad i bacaju ga u reke i jezera - princip "zagađivač plaća". Teže je kontrolisati ispuštanje otpada sa poljoprivrednog zemljišta, što može imati visok sadržaj nitrata koji proizlaze iz upotrebe đubriva u proizvodnji žitarica. Zaštitne zone se mogu uspostaviti kako bi se zabranila ispuštanja i aktivnosti koje mogu dovesti do kontaminacije i zagađenja voda. Osim u području izvora i gornjeg toka, površinski vodni resursi mogu biti zaštićeni odgovarajućim upravljanjem slivovima reka. U ovu kategoriju spadaju širok spektar mera. Erozija zemljišta, glavni je izvor opterećenja sedimenta, može se smanjiti terasastom poljoprivredom i pošumljavanjem, ili ograničavanjem razvoja koji bi mogao ubrzati površinski odvod unutar sliva. Čuvanje kvaliteta podzemnih voda je od primarne važnosti. Kada se kvalitet degradira, može biti izuzetno teško popraviti ga. Poseban rizik je kontaminacija industrijskim hemikalijama i povremeno radioaktivnim materijama. Upravljanje resursima podrazumijeva racionalnu raspodelu vodnog resursa za različite načine korištenja, podsticaje za povećanje efikasnosti korištenja vode, posebno za navodnjavanje i bolju kontrolu vode. Sistem merenja vode i povezano punjenje vode mogu značajno doprineti ovom cilju. Potražnja za specijalno tretiranom (prečišćenom) vodom može biti poboljšana višim tarifama, pri čemu prihod od toga može pokriti troškove izgradnje odvojenih, jeftinijih isporuka neprečišćene vode za druge namene. Sve više se priznaje da se moraju obezbijediti adekvatne odredbe za održavanje otpusta iz akumulacija kako bi se očuvale biljke i životinje, zatim močvarna područja i drugi ekosistemi. Planirano oslobađanje veštačkih poplava, kako se to prakticira od jezera Manantali na reci Senegalu, je praktičan način kako obnoviti prirodne uslove poplave za ove ekosisteme, tako i da se ljudi upoznaju sa opasnostima ugrožavanja poplava. Efikasnija upotreba resursa se često može postići konjunktivnom upotrebom površinskih i podzemnih voda. 53 Ova praksa podrazumijeva korištenje površinske vode kada je dostupna i dopunjuje je podzemnom vodom kada je to potrebno. U periodima velikog protoka vodonik podzemnih voda se dopunjava iz viška toka površinske vode. Očuvanje životnih staništa je jedna od važnih komponenti ekološkog održivog razvoja. Svaka vrsta biljaka i životinja ima svoju distribuciju ograničenu nizom parametara okoline kao što su temperatura, nadmorska visina ili nivo padavina. Oni su 53 World Bank, World Development Indicators, World Bank, Washington, World Commission on Dams (WCD), Dams and Development, Earthspan, London, World Water Council, Water in the 21st Century, World Water Council, Marseilles,

53 dodatno ograničeni u njihovoj distribuciji svojim odnosom sa drugim vrstama. Ovi odnosi mogu da se uzmu kao mnoštvo promišljanja, uključujući i odnos grabljivice i plena, ili odnos parazit-domaćin, kada je u pitanju odnos među vrstama, ali, to se može desiti i unutar vrsta. Stanište se može definisati kao biotički (koji se odnosi na živa bića) i abiotički (koji se odnosi na ne-živa bića) skup uslova u kojima se nalazi određena vrsta. Značenje staništa se pomera od prvobitne definicije okruženja koja pruža potrebe određene vrste i prema opštim vrstama životne sredine koje ih podržavaju, na najuži prostor u kome se neke biljke ili životinje gaje, rastu ili razmnožavaju. 54 Staništa se obično posmatraju u smislu njihovog kopnenog ili vodenog sastava, sa dodatnim podelama koje pomažu njihovom opisu. Na primer, travnjakom se smatra zemljišno stanište i često se daju dodatne podele u odnosu na tip zemljišta na kojem raste ili topografiju zemlje u kojoj teži da preovlada (npr. viskoa ili niska ). Ovu 'klasifikaciju' možemo dalje razvijati deljenjem u mikrostaništu. U travnatoj zoni, mikrostanište bi uključivalo gole zakrpe unutar travnatog svoda ili na padinama ili na obali. Stoga počinjemo da shvatamo da je razumevanje ekologije bilo koje vrste staništa kompleksan proces i da čak i najmanja promena bilo koje komponente tog staništa može imati dalekosežne posledice za sve njegove zavisne vrste. 55 Svako uništavanje ili degradacija staništa ima ozbiljan uticaj na svim nivoima biološke organizacije. "Vrste i zajednice kojima one pripadaju, prilagođene su lokalnim uslovima životne sredine i dok god uslovi ostaju nepromenjeni, oni imaju tendenciju da istraju na istom mestu tokom vremena". 56 Poznato je da nijedan ekosistem nije statičan, oni se stalno menjaju, mada obično veoma sporo. Ljudski nemar i neopreznost izazivaju stalne poremećaje, koji na kraju ubrzavaju ove promjene, često u tolikoj meri da vrste, pa čak i zajednice izumiru na lokalnom a u određenim okolnostima, na nacionalnom i regionalnom nivou. Dakle, glavna pretnja globalnom biodiverzitetu jeste degradacija i gubitak staništa. Glavni oblici ugrožavanja staništa su fragmentacija koja se javlja kada se veliko prostranstvo staništa pretvara u brojne manje zakrpe koje su slične ukupnj 54 Joanna R. Treweek, Ecological Impact Assessment, Oxford: Blackwell Science, str Peter Morris and Riki Therivel, Methods of Environmental Impact Assessment, London and New York: UCL Press, Richard Primack, Essentials of Conservation Biology, Massachusetts: Sinauer Associates, str

54 površini, odnosno "imitiraju" celinu stvarajuću integralnu samodovoljnost. Ovo rezultira smanjenom raspoloživošću održivog staništa i povećanjem izolacije pojedinih delova koji se nalaze u njima. Fragmentacija smanjuje ukupnu količinu staništa koja je dostupna za vrste (što smanjuje veličinu njene populacije, ubrzavajući tako stope izumiranja vrsta i zajednica. Iako posledice fragmentacije staništa mogu specifično dalovati na jednu vrstu, one utiče na sve vrste, većinom na negativan način. Glavni efekti fragmentacije staništa, naglašava Primack, mogu se razvrstati u četiri ključne komponente - smanjenje dometa, gubitak ili smanjenje heterogenosti staništa, smanjenje pokretljivosti vrsta i "efekti ivice" (stalno biti na granici održanja). "Smanjenje dometa" nastaje kada su fragmenti staništa, koji ostanu nakon svog nastanka, smanjeni da ne zadovoljavaju minimalni domet određene vrste. Ovo smanjenje obično znači da vrsti nije ostavljeno dovoljno resursa za hranu ili raspolaganje odgovarajućom teritorijom za odbranu ili razmnožavanje. Ovo je naročito slučaj kod većih životinja, od kojih su mnoge imale i trebaju izuzetno veliki domet, kako bi se zadovoljio njihov uzgoj i potrebe za hranom. "Gubitak ili smanjenje heterogenosti staništa" znači da kad god stanište postane fragmentirano, heterogena mešavina vegetacije, sastava i strukture supstrata se smanjuje ili uklanja. Ova složena mešavina nije uvek odmah vidljiva - čak i na "najprostijim" područjima koji se izgledaju često kao mozaik različitih tipova staništa i zavisnih vrsta. To može prouzrokovati probleme u tome što mnogi predlozi za razvoj ciljaju na "neplodno" ili "neprijateljsko" okruženje kao što su blato ili pustinje, koji su u stvari ekološki različiti i pružaju pritisak na razvoj vrsta. Vezano za ovo smanjenje je problem kada se stvaraju pojedinačni fragmenti nekadašnjeg rasprostranjenog staništa, često se uklanja puno komponenata staništa koja su potrebne za završetak životnog ciklusa biljaka i životinja. Kada je u pitanju "smanjenje pokretljivosti vrsta" ono nastaje kao posledica prethodne dve konponente nestanka staništa i ogleda se u tome što pojedine vrste sužavaju svoje potrebe (razvoj, razmnožavanje i kretanje) za širenjem, prilagođavaju se novim, nedovoljnim uslovima i polako izumiru. Slično je i sa "efektom ivice" koji se manifestuje na taj način što se sužavanjem i fragmentacijom staništa neka vrsta stalno dovodi u situaciju da se nalaziu na kraju, na granici, na rubu ili na ivici 54

55 prostora koji se stalno sužava a vrsta potiskuje sa svih strana njenog fragmentiranog staništa. 57 Veliki uticaj na promenu, deformaciju pa i uništavanje staništa imaju izgradnje vodenih (rečnih) brana, veštačkih jezera i nasipa, železničkih pruga i autoputeva. Tu treba dodati i preusmeravanje rečnih tokova radi vađenja šljunka i peska, što ostavlja duboke jame u koje se skuplja voda i pravi bare, zatim vađenje gline za pravljenje cigli, crepa i pločica, takođe devastira zemljište, smanjuje staništa biljnih i životinjskih vrsta i narušava pejzažni ambijent i ugođaj. Otpad je jedan od velikih problema savremenog čovekovog životnog prostora, posebno urbanog. Sve više je materijala koji se tretira kao otpad. Otpad je nešto što je istrošeno, polomljeno, kontaminirano i bez dalje upotrebe. Trajnost robe i stvari je sve kraća (bilo zbog kvaliteta izrade ili zbog modnog trenda), tako da je potreba za njenim odbacivanjem sve veća, što stalno širi prostor na kome se otpad odlaže. Stvari koje je jedna osoba smatrala otpadom mogu biti od koristi drugoj, dok se neke stvari mogu ponovo koristiti ili reciklirati. Definicije otpada uključuju oba koncepta (ponovno korištenje i reciklažu). Uopšteno govoreći, materijali se smatraju otpadom ako ga osoba odlaže jer se on više ne koristi za njene podrazumevajuće potrebe. 58 Neke definicije otpada uključuju koncept lanca korisnosti kako bi se omogućila ponovna upotreba ili recikliranje određenih materijala, kao što su staklo, metal ili papir. Postoje tri vrste otpada: industrijski otpad iz proizvodnje, građevinski otpad na gradiloištima i izgradnji objekata i komunalni otpad koji se gomila u domaćinstvima, poslovnim zgradama i trgovinama. U razvijenim zemljama komunalni otpad obuhvata i do 70% ukupnog otpada. Dim i izduvni gasovi koji odlaze u u atmosferu (ukoliko nisu instalirani uređaji za smanjenje emisije) predstavljaju veliki izvor zagađenja vazduha i okoline. Tečni otpad se takođe ispušta u vodene tokove ili kanalizaciju, iako u mnogim zemljama postoje propisi o tome šta se može ispustati u vododtokove. U organizovanim lokalnim zajednicama čvrsti otpad se sakuplja i odlaže u rasutom stanju. Postoji snažna povezanost između 57 Opširni opisi i podaci o ovim elementima gubljenja staništa mogu se naći u: Charls W. Paton, "The effects of edge on avian nest success: how strong is the evidence?" Conservation Biology, No. 8, str Henrik Andren, "Effects of habitat fragmentation on birds and mammals in landscape with different proportions of suitable habitat", Oikos, No. 71, str Jean Bogner, Waste Management, Cambridge: Cambridge University Press,2007. str

56 čvrstog, tečnog i atmosferskog otpada. Na primer, spaljivanje kako bi se smanjio čvrst otpad odložen kao deponija, proizvodi emisije ugljendioksida u atmosferu. Ove emisije mogu imati značajne čestice i štetne komponente gasa koje preko atmosferskig padavina ponovo dospevaju u vodu i zemljište. Otpad se može dalje kategorizirati kao nerazgradiv (staklo, plastika), biorazgradiv i toksičan (uključujući radioaktivne). Degradirani otpad se menja fizički, hemijski ili biološki zbog dejstva vremena, bakterija ili hemijske interakcije sa drugim otpadom koji se odlaže na istom mestu. Otrovni otpadi su oni otpaci koji su otrovni ili štetni za ljudska bića i ekosisteme. Bogatstvo zajednice i stepen ruralnog ili industrijskog razvoja utiču na vrstu i količinu proizvedenog otpada. Stepen zakonodavstva i sprovođenja koji postoji za zaštitu životne sredine snažno utiče na način na koji se otpad tretira i odlaže. Zagađenje vazduha je višestruka opasnost po zdravlje ljudi od lokalnog do globalnog nivoa. Na lokalnom nivou se emitiuju štetni gasovi, dok njihovo globalno širenje uzrokuje efekat "staklene bašte". Lokalno zagađenje vazduha je prouzrokovano uglavnom prašinom ili dimom i gasom iz sagorevanja u grejnim telima ili automobilima ili nekim hemijskim procesima. Štetne pojave mogu da budu vezane za događaje, ekcese, nesreće poput dioksina ili drugih smrtonosnih gasova koji ističu iz fabrika. Efekti zagađenja vazduha su kumulativni vremenom i složeni uz kombinaciju različitih drugih zagađivača. Na primer, čestice čađi ili dima od sagorevanja ili prašine od erozije, kombinuju se sa sumpor dioksidom (SO2) i pojačavaju uticaj na pluća ljudi. Spaljivanje ugljenika i ugljovodoničnih goriva proizvodi teško uočljiva organska jedinjenja (VOCs), neka vrsta kancerogenih kapljičnih i "teških" metala i azotnih oksida. Ugljovodonici, neki toksični i kancerogeni elementi benzina, proizilaze iz prerade goriva i prenosa goriva, kao i od sagorevanja naftnih derivata, svi oni zagađuju vazduh u gradovima i oblastima pored autoputeva. Pored lokalnog, prisutnoje i regionalno i prekogranično zagađenje vazduha koje proizlazi iz sagorevanja ili hemijskih procesa koji uključuju kombinacije visokih temperatura kao što su vodonikovi oksidi (NOx), uglavnom NO i N02. Ovo se dešava na niskom nivou (kod vozila), kod dimnjaka ili na visokim nivoima kod aviona. NOx, SO2 i vodonikhlorid sve dovode do pojave poznate kao "kisela kiša" koja napada vegetaciju i neke strukture šuma i zemljišta. Efekat depozicije "kisele kiše" se često oseća mnogo milja udaljen od prostora gde je nastao. Zdravstveni rizici zavise od udaljenosti i stepena rasipanja radioaktivnih i toksičnih materijala. Značajna neizvesnost proizilazi iz poteškoća u merenju i izračunavanju stepena zračenja ili količini 56

57 prisustva toksične materije. Nesreća u Černobilu godine, takođe je imala posledice u zemljama koje su udaljeni od mesta incidenta. U tom slučaju vetar je nosio radioaktivne čestice do baltičkih zemalja i većeg dijela Zapadne Evrope što je dovelo do zagađenja zemljišta, vazduha i vode. Posledice prirodnih vulkanskih erupcija mogu imati slične posledice. Globalni uticaji emisija štetnih gasova podstiču uništavanje stratosferskog ozona putem emitovanja velikih količina hlora. Proređivanje ozonskog omotača smanjuje zaštitu od ultraljubičastog zračenja i time povećava rizik od opekotina od sunca, kancera kože i katarakte očiju Ekonomija i održivi razvoj Iako je ekološka dimenzija održivog razvoja u fokusu svih istraživanja, ipak treba naglasiti da je ekononska dimenzija održivosti jednako važna. Zapravo, ova dva oblika i dve dimenzije održivosti su međusobno, povezane, isprepletene i međusobno se prožimaju (jedna drugu uslovljavaju). Kao što Roberts naglašava 59 osnovni principi održivog razvoja za svaku lokalnu i regionalnu politiku treba da streme ka integraciji ekonomskih i ekoloških pitanja kroz tri glavne komponente: a) ekonomska komponenta koja obuhvata potragu za novim oblicima privredne delatnosti i vrstama poslovne organizacije koja pokazuju visok stepen razmatranja posledica njihovog poslovanja i koji pokušavaju da minimiziraju štetne uticaje na okruzenje i socijalne odnose; b) društvena komponenta koja podrazumeva poželjnost kretanja prema obrazcu prostorne i društvene organizacije i koja minimizira nepotrebno ili prekomerno korišćenje resursa, maksimizira udare na životnu sredinu i povećava životni standard i socijalnu zaštitu; c) ekološka komponenta treba da daje prednost kombinovanju poslovnih i društvenih elemenata sa prostornim problemima kako bi se obezbedilo ekološki odgovorno i društveno uravnoteženo planiranje i razvoj lokalnog i regionalnog prostora i nivoa društva. Ekonomska održivost uključuje posmatranje odnosa između ekonomskog razvoja, infrastrukture, stanovništva, tržišta i resursa. Slično tome, transport i i sa njim povezan razvoj infrastrukture igraju važnu ulogu u odnosima između mjesta prebivališta i zapošljavanja, odnosno, kretanju roba kao ekonomskih aktivnosti. Inicijative za to mogu 59 Roberts, P. 'Environmental sustainability and business: recognising the problem and taking positive action', in: Colin C. Williams and Graham Haughton (eds) Perspectives Towards Sustainable Environmental Development, Aldershot: Avebury, pp

58 pokušati da obezbede da lokalni transportne strategije zadovolje potrebe unutrašnjih investitora sa minimalnim negativnim uticajem na životnu sredinu. Ovo bi moglo biti podsticaj za lokalne nivoe organizacije društva za realizaciju dobrih usluga javnog prevoza ili lociranje blizu železničkog ili vodnog transporta u slučajevima kada kompanije imaju velike potrebe za prevozom tereta. Na primer, inicijativa "Biznis krug" u Vertenu u Stokholmu dovela je do toga da lokalne kompanije utiču na vremenski raspored javnog prevoza u toj oblasti grada, kao i mapiranje tokova saobraćaja radi bržeg putovanja i boljeg poslovanja u toj oblasti, u cilju podsticanja zajedničkog, efikasnijeg planiranja putovanja. 60 U Trondhajmu, Norveška, opština je uvela naknadu za automobile koji ulaze u gradski centar, sa diferenciranim putarinama po vremenu a prihodi se koriste za ulaganja u transport. Slična šema, ali usmerena na vazdušni saobraćaj, uvedena je u Cirihu uz doplatu za naknadu za sletanje za avione sa visokim emisijama štetnih gasova. 61 Bez obzira što multinacionalne kompanije mogu imati ključnu ulogu u nekim lokalnim sredinama, ipak, "malo verovatno da se stvarni napredak može ostvariti bez aktivnog učešća većine malih i srednjih preduzeća (MSP) u partnerstvu za upravljanje životnom sredinom" 62. Međutim, mnogim takvim kompanijama nedostaju resursi, stručnost i pouzdanost potrebni za razvoj programa poboljšanja životne sredine i možda nedostaje bilo kakav formalni proces strateškog planiranja. Cilj bi mogao biti podsticanje "organskog rasta" lokalne ekonomije, pružanje saveta i obuka lokalnim kompanijama, usmeravanje pomoći ka novim start-up-ovima i širenju postojećih malih preduzeća i uključivanje principa dobre prakse i društvene odgovornosti u kriterijume za takve programe podrške. Razvijene su različite šeme za rješavanje brige malih i srednjih preduzeća za okolinu. Na primjer, Interni sistem zaštite životne sredine na području Gelderlanda u Holandiji uspostavio je formalni sistem upravljanja okolišem u malim preduzećima, uključujući obuku za rukovodioce kompanija, vršenje procena proizvodnih procesa i 60 Hans Hoff, Understanding the Nexus. Background paper for the Bonn 2011 Conference: The water, energy and food security nexus. Stockholm: Stockholm Environment Institute Rockstrom, J., Steffen, W., Noone, K., Persson, Å., Chapin, F. S., Lambin, E. F., Lenton, T. M.,...Foley, J. A. "A safe operating space for humanity". Nature, No pp Carls Pezzey & Toman, M. Alen, Sustainability and its economic interpretation, Washington DC: Resources for the Future, p

59 savetovanje kompanija o postupcima upravljanja životnom sredinom. U Londonskoj opštini Sutton, projekat "Business Eco Logic" obezbedio je savetovanje o uštedama energije, upravljanju otpadom, smanjenju korišctenja resursa i upravljanja životnom sredinom lokalnim malim i srednjim preduzećima. U Viltshireu "Viltshire centar" za održivi razvoj ima za cilj pružanje kurseva obrazovanja i obuke, kao i opšte savete i informacije i demonstracije upravljanja resursima i novim ekološkim tehnologijama. Za poslovanje, usluga Centra će obuhvatiti poslovne savete i podršku, "start up" objekat za održive poslovne aktivnosti i energetske savete. U Bradfordu, "Bradford Citi Council" osnovao je1994. godine Tim za podršku Bradfordu za poslovanje i životnu sredinu (BEST) kako bi omogućio malim i srednjim preduzećima da pruže praktičnu podršku životnoj sredini. Takođe je vodio "Bradford Forum" za poslovno okruženje, koji je lokalnim preduzećima pružio informacije o zakonodavstvu i mogućnostima zaštite životne sredine, podstakao akciju zaštite životne sredine i delovao kao platforma za širenje informacija o dobroj praksi. BEST je bio odgovoran za vođenje procesa konsultacija "Bradfordove Poslovne Lokalne Agende 21" i radio sa brojnim organizacijama za izradu paketa za ekološku obuku za upotrebu u okviru nacionalne mreže poslovnih veza, uključujući "Bradford Citi Challenge", RETEKS (program EU usmeren na regeneraciju područja za proizvodnju tekstila), gradsko veće Bradford i lokalni savet za obuku i preduzeća. 63 Različite lokalne vlasti su podstakle razvoj "zelenih" poslovnih klubova ili mreža. Na primer, "Calderdale i Kirklees Green Business Netvork" u Velikoj Britaniji imaju za cilj podsticanje dobrog upravljanja životnom sredinom u lokalnom poslovanju i time kroz poboljšanje konkurentnosti, efikasnosti i mogućnosti za zapošljavanje. Mreža nudi praktičnu podršku i savete lokalnom biznisu, naročito malim i srednjim preduzećima, vodi projekat skladištenja i kontrole otpada i šemu usklađivanja sa ambijentalnim otpadom, kao i podsticanje razmene iskustava putem sastanaka za umrežavanje svih lokalnih aktivnosti na programi "zelene ekonomije" 64. Savet se pruža u oblastima kao što su zagađenje, minimiziranje otpada, efikasnost energije i vode, kao i zakonodavstvo i sistemi upravljanja. Razmena informacija i iskustva u poboljšanju performansi MSP-a i 63 Elen Daly, "Toward some operational principles of sustainable development", Ecological Economics, No.2, pp Isto, str

60 povezivanja na poboljšanje konkurentnosti takođe je bila predmet zajedničkog projekta EU koji uključuje Bristol, Berlin, Kopenhagen i Beč. Sva pitanja oko tehnoloških promena i održivosti mogu se široko podeliti na dve glavne oblasti. Prvo, došlo je do trenda ka većoj upotrebi informacionih i komunikacionih tehnologija koje će imati pozitivne uticaje na životnu sredinu i doprineti održivosti. Drugo, aktivnost je bila usredsređena na promene u proizvodnoj tehnologiji, vezano za probleme zagađenja i razvoju čistijih tehnologija koje smanjuju emisije štetnih materija kao sastavni dio proizvodnog procesa. To je potencijal koji se nudi preko većeg korišctenja informacionih i komunikacionih tehnologija. Rast disperzivne i decentralizovane industrije omogućen većim korištenjem IKT, koji uključuje veću lokalnu kontrolu nad ekonomijom, tema je često razvijena u literaturi o životnoj sredini. U tom procesu će se u budućnosti razvijati više samostalnih lokalnih ekonomija, pri čemu lokalna kontrola na neki način dovodi do smanjenja korištenja neobnovivih resursa i zagađenja. Podsticanje rada na daljinu je predmet određenog broja pilot projekata u nekim državama SAD-a, uključujući Kalifornija, Oregon i Vašington. Održivi razvoj sa ekonomskog stanovišta podrazumeva integrativni pristup odnaosa ekonomije i ekolikogije ili neku vrstu "ekološke ekonomije", koja počiva na tri temeljna principa: a) ekološke usluge koje su potrebne za održavanje života moraju biti racionalne i da čuvaju resurse, dok nivoi otpada i zagađenja moraju biti takvi da ih ekološki kapacitet i biodiverzitet mogu asimilovati bez štete i degeneracije istih; b) potrošnja resursa mora biti biti okviru kapaciteta proizvodnje obnovljivih izvora; c) potrošnja neobnovljivih resursa treba da bude uravnotežena sa ulaganjem u te neobnovljive resurse. 65 Ovaj pristup pretpostavlja da su određene vrste i količine prirodnog kapitala od suštinskog značaja ne samo za ekonomski rast već i za održavanje ekonomskih aktivnosti. Stoga, kapital koji je stvoren čovekovim radom nije dovoljan da zameni prirodni kapital kako bi održao ljudske aktivnosti. Ovaj koncept su Peci i Toman 65 Herman E. Daly, "Toward some operational principles of sustainable development", Ecological Economics, No. 2,

61 onačili kao "snažna održivost" 66, što znači da prirodni i stvoreni kapital trebaju biti u ravnoteži kako bi se stvorile pretpostavke za održivi ekonomski razvoj. Jedan od pokazatelja održivosti u okviru ove konceptualne teme je "ekološki otisak" (ekološki pečat). "Ekološki otisak" meri biološki kapacitet ili područje zemljišta koje ekosistem zahteva za proizvodnju resursa koje ljudi konzumiraju i apsorbira otpad koji ljudi stvaraju. 67 "Ekološki otisak" je indikator stepena do kojeg se ove pomenute aktivnosti protežu korišćenjem obnovljivih izvora. Upotreba ne-energetskih bioloških kapaciteta može se meriti isključivanjem "otisaka" neophodnih za apsorbovanje ugljendioksida koji se emituje tokom proizvodnje i korišćenja energije. Prema stavovima neoklasične ekonomije zamena prirodnih resursa veštačkim (čovekovim) kapitalom ublažila bi negativne ekonomske posledice vezane za fizičku oskudicu resursa. Kada postoji tržište, povećana cena bi ukazala na povećanje nedostatka resursa, dajući podsticaj razvoju supstitucija. Dok god čovekov kapital dovede do zamene sadašnjeg resursa i postoji puno opcija za zamjenu, ograničenja rasta bi se izbjegla. Smanjenje povrata ulaganja smanjuje akumulaciju kapitala zajedno sa smanjenjem raspoloživih inputa resursa. Tehnološke promene mogle bi povećati produktivnost kapitala i resursa, koji održavaju rast, nadoknađujući sve manji povrat. Zbog toga zamenljivost resursa i tehnološke inovacije određuju fizičku granicu ekonomskih aktivnosti koje zahtevaju neobnovljive resurse kao inpute. Indikator održivosti neobnovljivih izvora, u okviru ovog tržišnog pristupa, je trošak izvlačenja primarnih energetskih resursa. Fizičko iscrpljivanje neobnovivih resursa se ne bi dogodilo, jer društvo kao celina pokušava da izbegne trošenje, jer iscrpljivanje zaliha resursa onemogućuje proizvodnju, a samim tim i potrošnju. 68 Neoklasična ekonomija predviđa da će društvo smanjiti sadašnje ubrzano trošenje resursa i, za uzvrat, malo sačuvati (štedeti) resurse za buduću potrošnju (posebno novih generacija) kada se oni približi potpunomm iscrpljenju. Dakle, supstitucija neobnovivih resursa jeste ključna 66 John Pezzey & Michael Toman, "Sustainability and its economic interpretation", In R.D. Simpson, M.A. Toman, & R.U. Ayres (Eds.). Scarcity and Growth Revisited: Natural Resources and the Environment in the New Millennium, Washington DC: Resources for the Future (pp ). 67 Mathis Wackernagel & William Rees, "Our Ecological Footprint: Reducing Human Impact on the Earth." Gabriola Island, BC, Canada: New Society Publishers Sjam Smulders, Endogenous technological change, natural resources, and growth, Washington DC: Resources for the Future,

62 poruka i praksa "ekološke ekonomije" koja treba da dominira ekonomskom dimenzijom održivog razvoja u XX veku. Svakako da među osnovne ljudske potrebe spada pristup hrani, vodi i energiji. Održivost zaliha hrane i vode čini deo materijalne cirkulacije u kome je značajno i korištenja energije. Proizvodnja hrane i vode, transport i upravljanje otpadom zahtevaju korištenje energije a proizvodnja energije zahteva korištenje vode, što stvara određeni cirkulacionu zavisnost i izazov za održivost. Fizički indikatori koji prate gore navedene principe uključuju: (a) stepen zavisnosti od prirodnih sastojaka ugljovodonika za grejanje (uključujući gorivo za pokretnu snagu), transport i proizvodnju električne energije; (b) količinu prirodnih sastojaka ugljovodonika u odnosu na prirodnu energiju; (c) biokapacitet korišćenja neenergetskog ekološkog otiska. Sve ovo ukazuje na to da energija utiče na proizvodnju hrane, te da možemo konstatovati da energija spada među osnovne ljudske potrebe. Ekonomski indikatori za merenje stanja tranzicije uključuju troškove vađenja prirodnog ugljovodonika u odnosu na oskudicu prirodne energije. Cene hrane i vode mogu signalizirati neki deo stanja (ne) održivosti tokova obnovivih materija. Međutim, ovo je upitno jer usluge ekosistema koje su potrebne da bi se održala proizvodnja hrane i stabilna cirkulacija vode u sistemu Zemlje ne bi se tačno odražale uz visoku tržišnu cenu. Iako su ovi fizički i ekonomski pokazatelji korisni za praćenje ukupnog pravca održivosti, prirodne i društvene nauke ne mogu pružiti tačne prognoze za budućnost, već mogu samo da obezbede evidenciju o praćenju ili najbolju procenu prošlih i sadašnjih situacija sa stanjem resursa i ekonomske održivosti. Neophodno je razlikovati ono što se dogodilo u prošlosti od buduće neizvesnosti kako bi se to uzelo u obzir kao praktičan vodič za aktivnosti u izgradnji moguće tranzicije neke sredine ili društva u dobru održivost. Operativni principi održivosti i relevantni indikatori održivosti svakako je i znanje proizvedeno od strane pojedinaca i / ili grupa, koje se potencijalno deliti i koriste u društvu, od globalnih do lokalnih razmjera. Da bi se procenio društveni proces proizvodnje i korišćenja znanja u tranziciji ka novoj civilizacijskoj stepenici, neophodno je ispitati razloge zbog kojih se neke vrste principa i indikatora široko proizvode, dele ili koriste, dok su druge zapostavljene. Fizički indikatori predloženi od "ekološke ekonomije" ponekad se suočavaju sa poteškoćama u generisanju i objektivnom sakupljanju podataka, mada se neki načini, poput "ekološkog otiska", široko koriste. Ove 62

63 praktične poteškoće takođe bi ometale upotrebu nekih pokazatelja koji su odgovarajući za merenje tranzicije održivosti Demografski i socijalni aspekt održivog razvoja Za razmatranje održivog razvoja jedan od najznačajnijih delova i pitanja jeste populacion dimenzija, odnosno broj stanovnika od lokalnog do globalnog nivoa. Demografi i naučnici drugih nauka kažu da je XX vek bio vek naglog porasta stanovništva, da se desila "demografska eksplozija" jer se svetsko stanovništvo povećalo sa 1,6 milijardi stanovnika početkom XX veka, na 6,1 milijardi početkom XXI veka. Tokom poslednje dve decenije XX veka broj stanovnika u svetu povećao se za oko dve milijarde ljudi. Nijedan drugi period u ljudskoj istoriji nije imao takav porast broja stanovnika. Demografske prognoze kažu da će i u prve dve decenije XXI veka povećanje broja stanovnika biti za oko dve milijarde. Veličina populacije će se najverovatnije povećati za još dve milijarde i oko godine dostići broj od devet milijardi stanovnika. Međutim, u drugoj polovini XXI veka, svet će, verovatno, doživeti mnogo blaži rast stanovništva i eventualno čak označiti početak pada u odnosu na prethodni period. Oko godine, skoro dvovekovna ekspanzija svetske populacija će se završiti. Prognoze kažu da će kraj XXI veka označiti kraj velikog porasta svetskog stanovništva i postati stoljeće starenja stanovništva. 69 Dakle, nalazimo se na raskrsnici dva različita demografska puta, sa jedne strane su zemlje koje i dalje doživljavaju visoke stope rasta stanovništva a sa druge strane su zemlje koje se već suočavaju sa brzim starenjem stanovništva. Brzi rast stanovništva u XX veku, a naročito ubrzanje stope rasta nakon Drugog svetskog rata, doveo je do upotrebe pojma "eksplozija stanovništva" i sa njim povezanih pitanja, problema i strahova od gladi, socijalno-ekonomskog kolapsa i ekoloških katastrofa. U skorije vreme primećeno je značajno starenje populacije, posebno u razvijenim zemljama, što je dovelo do pojave straha da će planovi javnih penzija propasti i da su te zemlje najviše pogođene (uglavnom u Zapadnoj Evropi, Skandinavskim zemljama i Japanu) demografskom tranziciom što bi moglo označiti ulazak u eru ekonomske, društvene, političke i kulturne stagnacije. 69 Paul Ehrlich & Anne Ehrlich, The Population Explosion. New York, NY, USA: Simon and Schuster,

64 Stanovništvo, a posebno srodna pitanja promene porodičnih oblika, abortusa, i migracije su teme na kojima mnogi ljudi (naučnici, političari, planeri i obični posmatrači) imaju svoje poglede. To može biti zato što, za razliku od mnogih drugih predmeta naučne analize, ove teme se direktno dotiču života skoro svih građana. Svako ima porodicu, veliki broj ljudi ima ili razmišlja da ima decu. Slično tome, većina ljudi je uključena u tržište rada i lično se brine za sigurnost njihovih penzija. Očigledno, pitanja o promenama u veličini i strukturi naše vrste, našoj naciji ili našoj etničkoj grupi interesuju nas na prilično egzistencijalan način. Čak i mnogi ljudi koji se ne pridržavaju kolektivnih ciljeva i koji su zainteresovani samo za moguće implikacije trendova stanovništva na sopstvenu dobrobit, veruju da su barem na srednji i dugi rok trendovi stanovništva važni, bilo u smislu porasta broja stanovnika ili starenja stanovništva. Jasno je da danas stojimo na raskrsnici dva demografska režima: dalji porast stanovništva u velikom broju (nerazvijenih) zemalja i značajno starenje stanovništva u najrazvijenijim zemljama. Prognoze o zaustavljanju naglog rasta svetskog stanovništva počivaju na podacima da se godišnja stopa rasta smanjila sa 2,1% u na 1,25 u godini, kao i da je stopa fertiliteta opala sa 4,46% u na 2,57% u godini. Demografi smatraju da će se do krraja treće decenije XXI veka smanjiti na nivo proste reprodukcije od oko 2.1 dete po ženi. Jermenija, Bahami, Barbados, Kostarika, Kuba, Kazahstan, Mauricijus, Sejšeli, Šri Lanka, Tajland, Trinadad i Tobago, Tunis i Ukrajina su među znatno većom grupom zemalja u razvoju koje sada imaju stopu plodnosti (fertilitet) ispod granice proste reprodukcije. Zapravo, plodnost u zemljama koje zajedno čine 45 procenata ukupne svetske populacije je već ispod nivoa proste reprodukcije (2 dece po ženi). Nažalost, u nekim delovima sveta, uglavnom u Africi, povećanju smrtnosti doprinele su pandemije zbog sindroma stečene imunitetske deficijencije (AIDS), što će uticati na niži budući rast stanovništva. 70 Demografska razlika između mladih i još uvijek rastućih populacija, sa jedne strane, i brzog starenja i čak smanjenja populacije, s druge strane, znači da živimo u naizgled paradoksalnoj situaciji, koja naizgled deluje zbunjujuće, jer ne znamo da li bi trebao biti niži ili veći procenat plodnosti. Takvi naizgled kontradiktorni događaji i problemi ne mogu biti adekvatno objašnjeni jednim ili drugim postojećim 70 Population Reference Bureau World PopulationData Sheet of the Population Reference Bureau: Demographic Data and Estimates for Countries and Regions of the World. Washington, DC, USA: Population Reference Bureau

65 konvencionalnim analitičkim okvirima koji se koriste za proučavanje populacije. Ono što je potrebno je nova, šira, multidimenzionalna paradigma populacije koju je Kirk nazvao "bilansom stanovništva". 71 Za razliku od starijih koncepata kao što je "stabilizacija stanovništva" koji se usko fokusiraju na veličinu populacije, populaciona ravnoteža istovremeno uzima u obzir veličinu populacije, starosnu strukturu i obrazovnu kompoziciju stanovništva. Kao pokazatelj socijalnog stanja i socijalne održivosti društva koristi se, gotovo isključivo, pojam i šema bruto domac i proizvod (BDP) po glavi stanovnika. Međutim, to je nedovoljan pokazatelj za sveobuhvatnu meru kvaliteta života i razvoja, jer to ne uspeva obuhvatiti potpunu raspodelu prihoda i bogatstva, niti pokazuje druge važne nematerijalne aspekte blagostanja, kao što su obrazovanje i zdravlje. Zbog ovih nedostataka BDP-a po stanovniku, kao jedinog indikatora socijalne održivosti, UNDP je ponudio sveobuhvatniji alternativu uvođenjem HDI formule (koji se koristi od godine). Ovaj indeks kombinuje indikatore očekivanog trajanja života, obrazovnog uspeha i prihoda u jednoj celini na skali između 0 i 1. HDI (Indeks humanog razvoja), koji služi važnoj svrsi u pružanju veće pažnje društvenim aspektima razvoja, ali takođe ima i neke uočljive nedostatke 72. Najproblematičniji aspekt HDI-a je da je to a visoko apstraktni indeks koji nema analogiju u stvarnom životu. Delimično iz tog razloga, BDP per capita ostaje i dalje veoma popularan jer to nekako ukazuje na prosek iznosa koji ljudi dobijaju kao platu, iako je izveden vrlo različito. Kao indikator socijalnog razvoja i kvaliteta života upotrebljava se LLE (Literate Life Expectancy-Očekivano trajanje života i pismenost) kombinuje dve glavne dimenzije: životni vek i njegovo osnaživanje kroz pismenost. Ovaj indikator se može tumačiti kao prosečan broj godina muškaraca i/ili žena koji dožive u državi sa određenim stepenom pismenosti. Indikator uključuje stopu mortaliteta, specifičnosti starosne dobi, stepen pismenosti, i određeni životni stil. 73 Dakle, indikator LLE razvrstava stanovništvo prema starosti, statusu pismenosti i nivou smrtnosti. Od godine LLE indikator je primenjen na mnoge postavke kao deskriptivni indikator, u rasponu od komparativne 71 Dudley Kirk, Demographic transition theory, Population Studies No. 50, 1996.: Clark Kelley, "The human development index: Handle with care. Population and Development Review No. 17, pp Wolfgang Lutz, Literate life expectancy, POPNET, NO. 26, pp /95, Laxenburg, Austria: International Institute for Applied Systems Analysis. 65

66 analize meksičkih provincija pa do poređenja glavnih svjetskih regiona. Za sada, međutim, LLE se izračunava za 13 svetskih regiona. Prednosti LLE indikatora u poređenju sa drugim pokazateljima društvenog razvoja јe u tome što ima jasno tumačenje u pogledu individualnog životnog ciklusa. LLE može biti direktno protumačen kao prosečan broj godina života ljudi sa nivoom prosečne pismenosti (sposobno je čitati i pisati). To nije apstraktni indeks na relativnoj skali, nego se izražava u smislu pojedinačnih godina života, što ukazuje na stvarna iskustva (kao što BDP po glavi stanovnika ukazuje na visinu novca). Za razliku od GDPa po glavi stanovnika, LLE se može lako meriti za muškarce i žene posebno, što ga čini veoma prikladnim za rodno specifične analize. Može, takođe, da meri druge podgrupe stanovništva, bilo da se radi o gradskim ili ruralnim područjima ili pokrajinama. Ova sposobnost da opiše diferencijacije unutar zemlje je još jedna velika prednost nad HDI, što zavisi od nacionalnog izračunavanja. HDI može da stoji samostalno u svojoj apsolutnoj vrednosti i ne zahteva više ili manje proizvoljne pretpostavke gornje granice koja se menja tokom vremena (kako to HDI radi). Ovo je važno, pošto omogućava upoređivanje tokom dužih vremenskih perioda koje uključuju periode velikih strukturnih promena. Konkretno, nema gornje granice za očekivani životni vek koja se mora pretpostaviti. U industrijalizovanim zemljama postoji sve veća zabrinutost određenih delova stanovništva i socijalnih politika zbog dužeg života starijih ljudi, koji te povećane godine, produženu starost, provode u invaliditetu. Analogno konceptu životnog veka bez invaliditeta, funkcionalni poremećaji u veoma starim godinama mogu se odražavati negativno na korištenje pismenosti u sasvim starim godinama. U ovom slučaju LLE je još relevantniji za merenje ove pojave. Zapravo, postavlja se pitanje da li starija osoba i dalje može čitati i pisati, što može biti još korisniji indikator invalidnosti u smislu individualnog osnaživanja i mentalnog kvaliteta života. Ovo daje još jednu prednost LLE nad drugim najčešće korišćenim indikatorima. Moglo bi biti korisno uporedo uzimati ova dva vrlo različita tipa indikatora (LLE i GDP), jer se jedan zasniva na individualnim karakteristikama konkretnih ljudi a drugi na apstraktnom ekonomskom računovodstvu. Koliko je neki indikator korisan zavisi ne samo od njegovih osobina (kao što je opisano gore), već i od toga da li stvarno meri ono što želimo da izmerimo. Mora se naglasiti da je svaki pojedinačni numerički indikator pomalo redukcionistički i donosi manje informacija od skupa različitih indikatora. Međutim, moramo koristiti veći broj 66

67 indikatora jer postoji mogućnost izbora indikatora i primene onih koji su korisniji za datu svrhu od drugih. LLE (životni vek i pismenost) kao zbirni indikator društvenog razvoja zasniva se na dva osnovna načela, seta indikatora: starosno specifične stope smrtnosti i specifične starosne dobi pismenosti. Postoje ubedljivi argumenti za uzimanje individualnih verovatnoća doživljenja duboke starosti i osnaživanje kvaliteta život kroz dodatno obrazovanje kao dva od najvažnijih i najmanje nesigurna aspekta ljudskog kvaliteta života. Lično preživljavanje do starosti i opstanak u neposrednoj porodici i među bliskim prijateljima su neke od najopštijih ljudskih aspiracija na koje se može računati, koje se mogu zamisliti. Individualni život i njegov smisao je neophodan preduslov za uživanje u bilo kom kvalitetu života. U ekonomskom smislu, povećanje očekivanog trajanja života dovodi se u vezu nivoom investicija, proizvodnje i potrošnje na lokalnom ili nacionalnom nivou, dok LLE dodaje dužinu života i pismenost koja može osnažiti život u starosti. Tu vidimo da je kombinacija indikatora važna za merenje socijalnog aspekta održivosti. Međutim, ne samo da povećanje životnog veka olakšava razvoj, već njegov nivo takođe odražava društveni napredak i kvalitet života na sveobuhvatan način na društvenom nivou. Očekivani životni vek povezan je sa većinom stvari koje smatramo važnim elementima kvaliteta života (dobra dijeta, efikasna zdravstvena zaštita, dobro stanovanje, savremena tehnologija, dobro socijalno osiguranje i ekonomska infrastruktura, sigurni uslovi rada, kvalitetno obrazovanje, intelektualna stimulacija itd.) i stvari koje želimo da izbegnemo (oružani sukob, neuhranjenost, siromaštvo, opasan rad, stres, depresija itd.). Može se čak i otići toliko daleko da kažemo da sreća ima tendenciju da smanji mortalitet odraslih, dok nesreća povećava rizik smrtnosti. Mnoge psihosomatske studije ukazuju da strategije povećanja kvaliteta života treba usmeriti u tom pravcu. S obzirom na sve probleme koji su uključeni u direktno merenje zdravlja (da ne govorimo o sreći), dugovečnost je i dalje veoma korisno sredstvo za merenje zdravlja a možda i indikativno za sveobuhvatno blagostanje. Na društvenom nivou stanje zdravlja (fizičkog i psihičkog) jasno odražava socijalnu, ekonomsku, ekološku i psihološku krizu. Ovde ćemo pomenuti još jedan faktor koji je važan za praćenje socijalne održivosti i društvenog razvoja a to je pojam društvene integracije koji se razume kao postupak ili strategija uključivanja svih društvenih slojeva u razvoj i napredak društva. Međutim, neki istraživači smatraju da je to neopravdano nametanje uniformnosti ili spoljnih ideala i vrednosti i nepoštovanje sociokulturnih razlika među ljudima. Mi ćemo ovde socijalnu integraciju shvatiti kao proces koji se bavi društvenim razlikama i isključivanjem ljudi, pripadnika neke socijalne grupe, kojima se uskraćuje jednak pristup 67

68 resursima, uslugama, koristima i pravima koje uživaju drugi u društvu. Takve usluge, benefiti i prava obuhvataju pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, rad i zaposlenju, učešće u ekonomskom, društvenom, političkom i građanskom životu, te snažne društvene veze sa porodicom, lokalnom zajednicom i dobrovoljnim udruženjima. Ovo posebno dolazi do izražaja u današnjem procesu globalizacije ili globalne integracije koja se ubrzano kreće. Međutim, sve zemlje i ljudi ne učestvuju ravnomerno i ravnopravno i nemaju koristi od procesa globalizacije i širenja mogućnosti u globalnoj ekonomiji, globalnoj tehnologiji, globalnim kulturnim tokovima i globalnom upravljanju. Prema nedavnoj studiji Svjetske banke iz godine, oko 2 milijarde ljudi (mnogi od njih iz Azije i Afrike) trenutno su isključeni iz mogućnosti da uživaju prednosti koje donosi globalizacija 74. Ali socijalna isključenost nije samo nusproizvod globalizacije već je prisutna kao karakteristika svih društava kada različita pravila i politika (formalna i neformalna) stvaraju određena ograničenja jednih i favorizovanje drugih (pojedinaca, grupa i zajednica) u pristupu resursima društva, kao i "posebnom" pravu na robu, usluge i aktivnosti. Određenim grupama ljudi se uskraćuju mogućnosti koje su otvorene za druge, iz razloga starosti, pola, načina života, teritorijalnog i klasnog porekla, verovanja, fizičkih karakteristika i zdravlja. Nasuprot socijalne isključenosti postoji socijalna integracija kao sigurniji postupak izgradnje socijalne održivosti. Ovde ćemo kratko razmatriti trendove koji definišu socijalnu integraciju u ESCAP regionu (Jugo istočno azijski i pacifički region). U njemu se ističu hitni socijalni problemi koji utiču na socijalnu stabilnost i socijalnu inkluziju (uključenost). Razmatra se potencijal programa i politika osmišljenih da unaprede jednakost mogućnosti, socijalnu integraciju i učešće, kroz socijalnu mobilizaciju. Takođe, ispituje se mogućnost izgradnje efikasnih struktura za pružanje socijalnih usluga kako bi se zadovoljile potrebe ugroženih pojedionaca i grupa. Tu treba pomenuti i ulogu izgradnje nacionalnih kapaciteta i investicija u društvenom kapitalu, afirmativne mere delovanja i dodele resursa, mobiliziranjem učešća civilnog društva i privatnog sektora. 74 World Bank, Globalization, Growth and Poverty: Building an Inclusive World Economy, A World Bank Policy Research Report, Washington: World Bank and Oxford University Press,

69 Poznato je da različiti društveni procesi, institucije i mehanizmi isključuju ljude da u potpunosti učestvuju u ekonomskom, društvenom, kulturnom i političkom životu. Ovo se odnosi na proces društvene isključenosti. U ovom kontekstu, socijalna integracija se odnosi na politike dizajnirane da bolje uključe ili integrišu one koji su isključeni iz razvojnih procesa i mogućnosti. Ugrožene grupe su deo postojećih društvenih mreža, uključujući porodice, domaćinstva, klanove, susedstva, zajednice, škole i radne jedinice i za njih su potrebni određeni obrasci integracije u globalnom ili lokalnom ekonomskom i društvenom okruženju. Promovisanje socijalne integracije usvojeno je kao jedan od tri osnovna cilja Kopenhagenske deklaracije usvojene na Svetskom samitu za društveni razvoj (druga dva su smanjenje siromaštva i stvaranje uslova za povećano zaposlenje). Ova obaveza glasi: "Mi se obavezujemo na promociju socijalne integracije podsticanjem društava koja su stabilna, sigurna i pravedna i zasnovana su na promovisanju i zaštiti svih ljudskih prava, kao i na nediskriminaciji, toleranciji, poštovanju raznolikosti, jednakih mogućnosti, solidarnosti, sigurnosti i učešća svih ljudi, uključujući ugrožene grupe i pojedince". 75 U kontekstu Pomenutog "Socijalnog samita", istaknuto je da su socijalna kohezija i solidarnost osnovni uslovi razvoja i društvenog napretka. Stoga se moraju uložiti napori da se razviju i ojačaju institucije i mehanizmi koji podstiču društvenu integraciju. Dobro obrazovan, zdrav, pristojan, socijalno zaštićen građanin doprinosi društvenoj koheziji zemlje i daje dinamiku svim aspektima života i kulture. Promovišući inkluziju i smanjenje isključenosti i udaljavanja od glavnih društvenih resursa, socijalni razvoj jača demokratske institucije i procese, čini socijalne i ekonomske odnose harmončnijim i pruža čvrstu osnovu za postizanje dugoročnog razvoja i prosperiteta. U okviru "Socijalnog samita", članovi i pridruženi članovi ESCAP-a takođe su se obavezali da promovišu "socijalnu integraciju" kao jednu od tri osnovne teme usvojene Deklaracijom iz Manile i obrazložene Agendom u kojoj je precizirana akcija za socijalni razvoj regiona ESCAP za godinu. Ta regionalna agenda bila je konsensualan sporazum o prioritetima u oblasti socijalnog razvoja i načinu njihovog ostvarenja. Ona se odnosi na 75 United Nations, Documents of the Social Summit +5, twenty-fourth special session of the United Nations General Assembly, Geneva, 26 June-1 July

70 socijalnu integraciju kija će omogućiti svim društvenim grupama da žive zajedno u ekonomskoj i socijalnoj harmoniji 76. ESCAP je sprovela periodične preglede napretka učinjenih u regionalnoj implementaciji globalnih i regionalnih sporazuma o socijalnom razvoju. U pregledu godine primećeno je da su mnoge vlade uspostavile međuministarske koordinacijske komisije za izradu i sprovođenje koordinisanih strateških nacionalnih planova i aktivnosti u cilju postizanja boljeg socijalnog razvoja, shodno zaključcima i ciljevima "Socijalnog samita". Vlade su takođe prijavile poboljšanja u stambenom sektoru, obrazovanju, zapošljavanju i smanjenju siromaštva u prethodnim decenijama, to je bio, u velikoj meri, rezultat impresivnih stopa ekonomskog rasta zabilježenih u nekim zemljama u regionu. Međutim, u kasnijem pregledu ESCAP-a sprovedenom u decembru godine, mnoge vlade su primetile da nekoliko ciljeva regionalnog socijalnog razvoja za i ranije nisu ispunjene. Ovo uključuje ciljeve ostvarenje principa obrazovanja za sve, zdravlje za sve i stanovanje za sve, stvaranja bezbrižnog okruženja za sve i formulisanja ukupnog političkog okvira za osnovnu socijalnu zaštitu. Primećeno je da mnogi aspekti globalizacije koji se odnose na povećano kretanje ljudi unutar i preko nacionalnih granica, povećane mogućnosti za zapošljavanje i brzo širenje informacione tehnologije pružile su više mogućnosti ljudima da poboljšaju svoj život i kvalitet života. Ova poboljšanja su pomogla u suzbijanju postojećih dispariteta i podsticanju napretka u socijalnoj integraciji. Ipak, iskustva u ovom regionu ukazuju da mnogi od onih grupa koje su tradicionalno predmet nekih mera za socijalnu integraciju, a to su siromašne žene, mladi, starije osobe, osobe s invaliditetom, etničke manjine i starosedelačko stanovništvo, često ne mogu da iskoriste nove mogućnosti koje nudi ekonomski i tehnološki razvoj zbog postojećih barijera koje su inherentne tradicionalnim socio-kulturnim normama i praksama ili drugim razvojnim ograničenjima. Regionalni pregledi takođe su prepoznali da ograničenja za napredak u ispunjavanju ciljeva socijalnog razvoja uključuju: (a) nedostatak koherentnosti u planiranju i sprovođenju politike, (b) lošu koordinaciju, decentralizaciju ciljeva, (c) ciljevi socijalnog razvoja nisu bili pravilno distribuirani (d) nije obezbeđen adekvatan nivo resursa iz budžeta za 76 ESCAP, Implementation of the Agenda for Action on Social Development in the ESCAP Region (ST/ESCAP/1895),

71 ispunjavanje potreba socijalnog razvoja i socijalne zaštite, (e) nedostatak konzistentnosti među državnim jedinicama u raspodeli i korišćenju resursa za osiguranje pružanja osnovnih usluga i ciljanih prioriteta usmjerenih na smanjenje siromaštva, socijalnu integraciju i promociju zapošljavanja i (f) nedostatak učešća privatnog sektora, nevladinih organizacija i drugih organizacija civilnog društva kao partnera u razvoju 77. Postoji još jedan pokazatelj socijalne isključenosti i socijalnih teškoća koje donosi globalizacija a to je povećan stepen migracija, bilo unutar zemalja ili u inostranstvo. Tokom proteklih nekoliko decenija ovaj fenomen postao je važan element kod milionima ljudi u njihovoj ličnoj strategiji preživljavanja. Prema procenama Ujedinjenih nacija za period , u regionu ESCAP-a u celini, emigracija je smanjila porast populacije za oko 2 posto. Ovo je samo jedan indikatora stope migracija u pojedinim zemljama. Gledajući neke pojedinačne zemlje, Australija ima neto dobit od stanovnika godišnje, dok su zemlje poput Bangladeša, Indije i Pakistana doživjele emigracijioni gubitak stanovništva za više od ljudi godišnje. Slično tome, stope emigracije su značajne u Kini, Indoneziji i na Filipinima 78. Prethodnih nekoliko decenija, većina radnika migranata iz regiona u zemlje Zapadne Azije potekli su iz Indije, Indonezije, Pakistana, Filipina, Republike Koreje i Tajlanda. Od osamdesetih godina, novoindustrijalizovane ekonomije Istočne i jugoistočne Azije (Tajvan, Hog Hong, Singapur pa i Japan) počele su da privlače migrantske radnike iz manje prosperitetnih zemalja u regionu ESCAP, Economic and Social Survey of Asia and the Pacific 2001 (United Nations publication, Sales No. E.01.II.F.18), UNCTAD, World Investment Directory 2000, vol. VII, Asia and the Pacific (United Nations Publication, Sales No. E.00.II.D.11), Seetharam, K.S., Bhakta Gubhaju and Jerrold W. Huguet, "Demographic dynamics in the ESCAP region: implications for sustainable development and poverty", Asia-Pacific Population Journal, vol. 16, No. 1, 2001.pp

72 4.4. Politička održivost Analiza političke održivosti podrazumeva tri nivoa: politička stabilnost neke države (slobodni izbori, politički pluralizam, nezavisno sudstvo i demokratiju); politika kao organizacija društva (podela na administrativne jedinice, centralizacija, odnos lokalnih, regionalnih i državnih nivoa) i politika kao briga i strategija razvoja pojedinih oblasti (ekonomska politika, socijalna politika, obrazovna politika i ekološka politika). Ako sva tri pomenuta nivoa političke održivosti ne funkcionišu dobro, onda je teško održati ukupnu održivost nekog društva. Politička održivost je jednako važna, isto kao i ekonomska, socijalna i ekološka održivost. Mi ćemo se u ovom delu rada više baviti trećim nivoom političke održivosti, odnosno brigom i strategijom političkih subjekata za održivi razvoj društva, navodeći pojedine primere u svetu. Potreba za bilo kakvim ekonomskim razvojem u siromašnijim zemljama čini problematičnim žrtvovanje ekonomskog rasta i povećanog učešća na globalnom tržištu, zbog zaštite životne sredine. Na primer, svakako je teško i na neki način iracionalno, da se brine o nivoima ugljen-dioksida u atmosferi, dok deca gladuju i smrtnost odojčadi se povećava. U međuvremenu, bogatiji i moćniji akteri nisu spremni da se odreknu prednosti u konkurentnoj globalnoj ekonomiji. S obzirom na to, sile globalizacije podstiču ekonomski razvoj, ali istovremeno izazivajući gubljenje suvereniteta velikog broja malih i siromašnijih država. Iako bogatstvo izazvano globalizacijom može poboljšati sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe, izazovi koje globalizacija predstavlja za državni suverenitet mogu smanjiti kapacitete vlada za jačanje institucija sposobnih za zaštitu životne sredine, smanjiti resurse, ekonomske i socijalne perspektive za buduće generacije. Kapacitet lokalnih, državnih i međunarodnih institucija da koriste regulatorne i tržišne mehanizme za zaštitu životne sredine uz promovisanje ekonomskog razvoja mogu odrediti buduću sudbinu čovečnstva. Po prvi put u istoriji, ljudi mogu promeniti klimu i biološki sastav planete. Da bi preživeli naše konkurentske impulse, moramo izgraditi institucije koje imaju kapacitet i predviđanje da izbjegnu opasnosti i zamke tamne strane globalizacije Gore, Albert, Global Environment: A National Security Issue. In: Ruth DeFries and Thomas Malone (eds.), Global Change and Our Common Future, pp Washington, DC: National Academy Press,

73 Kapitalizam se širi svetom i uspostavlja novi svetski poredak koji forsira slobodno tržište, pa se postavlja pitanje šta vlade mogu učiniti kako bi zaštitile svoje građane od degradacije životne sredine vezane za industrijski ekonomski rast, neometan promet, razvoj i druge aspekte globalizacije? Potrebno je ukazati na nekoliko kontradikcija koje izaziva globalizacija a koje predstavljaju polazne tačke za razmatranje političke održivosti društva. Iako globalizacija funkcioniše u "svim domenima ljudskih aktivnosti" 81, potrebno je fokusirati se posebno na njene ekonomske i političke komponente, sa akcentom na širenje slobodnih tržišta kao pokretačke sile globalizacije. Globalizacija odražava tekuću "lokalnu-globalnu dijalektiku" ili napetost između integrativnih i dezintegrativnih sila. Globalizacija urušava državni suverenitet i povećava nivo međunarodne međuzavisnosti država. Globalizacija je prisutna u svim domenima ljudskih aktivnosti, od kulturnog i socijalnog do ekonomskog i političkog. U političkoj sferi globalizirajuća dinamika se zasniva na svakom događaju koji olakšava širenje autoriteta, politika i interesa izvan postojećih socijalno izgrađenih i teritorijalno omeđenih granica. Ekonomska globalizacija obuhvata širenje proizvodnje, trgovine i investicija izvan njihovih prethodnih lokalnih domašaja i granica, dok u društvenoj i kulturnoj sferi globalizacija deluje kako bi proširila ideje, norme i prakse izvan okruženja u kojima su oni nastali. 82 Globalizacija je ekonomski podstaknuta širenjem slobodnog tržišta, njene integrativne i dezintegrativne sile politički predstavljaju izazov suverenitetu većine država (kao što i povećavaju njihovu međuzavisnost) a kulturno i socijalno uključuju širenje zapadnih normi širom svijeta. Takođe, globalizaciju možemo posmatrati i kao dva suprotna procesa: prvo, veliki i snažan proces ekonomske i tehnološke intagracije svih zemalja sveta kroz otvoreno tržište i drugo, male pokrete i tendencije da se očuvaju lokalne specifičnosti (etničke, verske, kulturne, geografske) iz kojih se ponekada javljaju i separatizmi, manjih ili većih razmera, jer globalizacija preti da se pretvori u "trijumf nezaustavljivog globalnog kapitala nad lokalnom autonomijom i identitetom". 83 Iako su 81 James N. Rosenau, The Complexities and Contradictions of Globalization. Current History No. 96, pp , 82 Isto, pp Taylor Michael and Sergio Conti. Interdependent and Uneven Development: Global-Local Perspectives. Brookfield: Ashgate, p

74 sve tri komponente globalizacije (ekonomska, kulturna i politička) značajne za održivost nekog društva, naša analiza se ovde fokusira na političku održivost. U razmatranju globalizacije mora se poći od stava da ona istovremeno podstiče i ohrabruje ali, istovremeno i otežava održivi razvoj. Zbog te kontradiktorne situacije, lokalne, državne i međunarodne institucije treba da budu sve više uključene u postupak zaštite životne sredine. Održivi razvoj je, u najkrac em i uopšteno, pristup razvoju koji teži da poboljša sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe, istovremeno čuvajuc i resurse i ostavljajuc i moguc nost da i buduc e generacije zadovolje njihove potrebe. U ekonomskom smislu, globalizacija podstiče i otežava održivi razvoj. Širenje slobodnih tržišta podstiče ekonomski rast i razvoj, povećava bogatstvo i stoga poboljšava sposobnost sadašnjih generacija da zadovolje svoje potrebe. Jasno je da se može tvrditi da u kratkom roku globalizacija podstiče održivi razvoj. Međutim, neuređena tržišta često ne uspevaju sa uvođenjem amortizacije i kompenzacije socijalnih troškova koja pogađaju standard građana, što dovodi do negativnih eksternalija ili zagađenja životne stedine. Na primjer, bez posebnih propisa ili tržišne kontrole nelojalnih aktivnosti, kompanija će nastojati da proizvodi svoju robu što jeftinije kako bi maksimizirala profit. Pri tome, ako zakonski propisi ne zahtevaju ili se ne primenjuju, fabrika će svoj otpad pustiti u obližnju reku ili štetne gasove i isparenja poslati u atmosferu, radnicima će sniziti plate i nadnice, znajući da za to neće plactiti nikakvu cenu čiste i zdrave proizvodnje. Ukratko, naša hipotetička kompanija i njena fabrika prebacuju teret negativnih i neželjenih efekata (izbegavanje troškova) na građane i okruženje u obliku zagađenja. Na taj način će se umanjiti sposobnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Postavlja se pitanje zašto to rade lokalne i državne vlasti, zašto dopuštaju kompanijama da ugrožavaju održivi razvoj? Odgovor se krije u nastojanju vlasti da povećaju zaposlenost, da privuku investitore, da se uključe u svetsko tržište, pa čak i na uštrb štete po socijalnu i ekološku sredinu. Zagađene reke, jezera, morsko priobalje i vazduh su primeri negativnih, neželjenih efekata koji se proizvode jer se pojedinci nadmeću za profit u slobodnoj tržišnoj ekonomiji. U političkoj sferi, većina literature ukazuje na to da globalizacija izaziva osipanje i koroziju državnog suvereniteta, čime se smanjuju kapaciteti državnih 74

75 institucija da ispravljaju neuspehe na svjetskom tržištu. To ne znači da je ideja države zaštitnice već propala za većinu država u svetu, te da tako oslabljena država ima poteškoća u podsticanju institucija na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou da primenjuju efikasne regulatorne i tržišne mehanizame koji bi njihovu sredinu činili održivom. Očigledno, kako u političkom, tako i u ekonomskom smislu, izgledi za postizanje održivog razvoja malih država i lokalnih sredina su donekle ugroženi. Međutim, rešenje se čini mogućim ako bi se izgradile i ojačale političke institucije sposobne da eliminišu propuste na tržištu i negativne eksternalije povezane sa globalizacijom, a istovremeno podstiču ekonomski razvoj na svom prostoru. Ostaje pitanje kako to ostvariti. Da li je zaista potrebno podići ove institucije na svim nivoima vlasti, ili bi bilo dovoljno da se oslonimo na jedan nivo, kao što je lokalni? 4.5. Tehnološka održivost Početak XXI veka je obeležen velikim usponom nauke i tehnologije, zbog toga je u svakoj raspravi o održivom razvoju neophodno uključiti tehnološki aspekt. Zapravo, teza se može postaviti i na sledeći način: savremeni naučni i tehnološki razvoj direktno utiče na uslove i parametre održivog razvoja grupa, zajednica i društva. Svakodnevni razvoj u oblastima komunikacija i informacionih tehnologija utiče, tako reći, revolucionarno na sve ostale aspekte čovekovog života. Informacije i znanje se šire velikom brzinom, zahvataju sve prostore u svetu i postaju sve pristupačniji građanima. Ovakav tehnološki i naučni napredak, značajno će pomoći budućim donosiocima odluka (menadžerima i predstavnicima lokalne politike) jer će im biti stalno na raspolaganju novi alati za kreaciju, inicijativu, preduzetničke poduhvate i razvoj. U oblastima kao što su poljoprivreda, zdravstvo, obrazovanje, ljudski resursi i upravljanje životnom sredinom, te transport i razvoj poslovanja, doći će do revolucionarnih promena u pogledu kvaliteta i brzine obavljanja poslova. "Komunikacione i informacione tehnologije imaju ogroman potencijal, posebno za zemlje u razvoju, kao i za unapređenje održivog razvoja" Kofi Annan, Secretary General of the United Nations, "Secretary General Stresses International Community's Objective of Harnessing Informatics Revolution for Benefit of Mankind" in: United Nations 75

76 Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Annan je prethodno citiranim stavom naglasio i nagovestio ogroman potencijal informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT) za održivi razvoj nerazvijenih zemalja, već na prvom sastanku Radne grupe UN za informatiku. Deceniju posle tog sastanka ovde možemo postaviti neka važna pitanja: da li se taj potencijal danas ostvaruje? Da li su ove prednosti ravnomerno raspoređene ili su sve neujednačenije? Da li difuzija i primjena ovih tehnologija otklanja ili donosi sve više rizika za zemlje u razvoju? Da li zainteresovane strane u zemljama u razvoju (politički, ekonomski i socijalni subjekti) preduzimaju odgovarajuće mere kako bi smanjile rizike socijalne i ekonomske isključenosti koje bi mogle biti povezane sa ovim revolucionarnim razvojem tehnologija? Čini nam se da su ova pitanja ključna za razumevanje socijalnog i ekonomskog utjecaja novih tehnologija na održivi razvoj, svugde u svetu a posebno u nerazvijenim i zemljama i razvoju. Da bi se mogla stalno postavljati ova i slična pitanja i tragati za njihovim odgovorima, potrebno je da se vlade i politike nerazvijenih i zemalja u razvoju usmere na poboljšanje infrastrukture i obezbeđivanje neophodnih usluga kao što su putevi, struja, komunikacije, telefon, zdrava pitka voda, obrazovanje, dobra preduzetnička i poslovna klima. Komisija UN za nauku, tehnologiju i razvoj u traganju za sličnim odgovorima koje smo mi prethodno postavili, odlučila je da formira radnu grupu koja bi procenila ulogu naučnih i tehnoloških inovacija i podstakla da se zemlje u razvoju duboko angažuju u izgradnji inovativnog "društava znanja". Ova radna grupa za informatiku i razvoj UN, poznata po skraćenici UNCSTD, osnovana je godine. U to vrijeme UNCSTD je primetio da: "iako je tehnološka revolucija u informacionim tehnologijama i telekomunikacijama izazvala veliki interes među političarima, poslovnom sektoru, medijima i akademskom svetu u industrijalizovanim zemljama, malo se zna o preprekama u pristupu informacijskoj tehnologiji i širenju i korišćenju informacionih tehnologija u zemljama u razvoju, posebno onim sa ekonomijama koje imaju nizak godišnji rast i mali GDP". 85 Commission on Science and Technology for Development 'Inter-Agency Project on Universal Access to Basic Communication and Information Services', 3rd Session, Geneva, 12 May, E/CN.16/1997/ p UNCSTD (United Nations Commission on Science and Technology for Development) "'Information Technologies for Development: An Issues Note'", prepared by UNCTAD Secretariat, 2nd Session, Geneva, 15 May, E/CN.16/1995/9,16 March. p

77 Da bi se razvilo bolje razumijevanje socijalnih i ekonomskih uticaja informaciono komunikacionih tehnologija (IKT) na sve sektore privrede, kao i na društveni, kulturni i politički život građana zemalja u razvoju, Radna grupa je koristila znanja i poglede mnogih iskusnih i stručnih ljudi. UNCTAD je u jesen završila posebnu seriju Izveštaja o proceni napretka tehnološkog procesa označenog kao "Informacione tehnologije za razvoj". Urednici su naglasili da socijalne i ekonomske karakteristike koje proizilaze iz transformacija povezani sa IKT bi trebalo da imaju više koristi za sve ljude a ne samo za privilegovane. Postoji saglasnost da će tranzicija u XXI. vek biti svedok kvantnog skokova u razvoju i eksploataciji informacionih tehnologija, sa odgovarajućim posledicama za društvenu i ekonomsku organizaciju, životnu sredinu, kulturu i razvoj globalne informacione infrastrukture. Ključna pitanja koja se tiču donosilaca političkih odluka u međunarodnim organizacijama su stepen do kojeg je ova velika transformacija imala koristi za sve aspekate društva, kao i načinima i sredstvima postizanja, izgradnje i širenja istinske globalne informacione infrastrukture i mreže. 86 Kada je Radna grupa započela svoju procenu, intenzivirana je debata o potencijalima nauke i tehnologije, a posebno informacionih tehnologija, kako bi se transformisao život (na bolje) svih građana svijeta. Konstatovano je da postoje pozitivni uticaji u industrijalizovanim zemljama a da i određeni sektori mnogih zemalja u razvoju ostvaruju korist od napretka nove tehnologije. Radna grupa je razmotrila šezdesetak članaka pozvanih eksperata, koji su analizirali različite aspeke implikacija informaciono komunikacionih tehnologija za razvoj društva. Njegovi članovi i konsultanti istraživali su ogromnu literaturu na terenu, razgovarali su sa mnogim stručnjacima i učestvovali u debatama u svojim matičnim zemljama i u inostranstvu. Našli su značajne dokaze da nove IKT transformišu neke sektore u nekim zemaljama u razvoju. Određene kompanije znatno su poboljšale svoju konkurentnost koristeći IKT, a neke zemlje u razvoju povećavaju svoje izvozne snage u IT sektoru. Neke vlade u zemljama u razvoju efikasnije pružaju usluge svojim građanima korištenjem novih tehnologija. Radna grupa je takođe pronašla dokaze da pozitivni uticaj ovih tehnologija na ekonomije i društva u razvoju nije toliko dubok ili prodoran, jer se rasprava o 86 UNCSTD (United Nations Commission on Science and Technology for Development) "'Implementation of and Progress Made on Decisions Taken at the Second Session of the Commission, Including Follow-up Work on Technology for Basic Needs, Gender and Sustainable Development, and Coalition of Resources'", Note by the UNCTAD secretariat, Item 4, UNCSTD 3rd Session, E/CN.16/1997/8, 12 May. 77

78 prednostima globalnog informacionog društva u tim zemljama nekada čini kao sama sebi svrha. Postoji mnogo ljudi, posebno u najmanje razvijenim zemljama, čiji su životi jedva dodirnuti blagodetima koje pruža nova tehnologija, dok na drugoj strani, ima i drugih čiji su životi negativno pogođeni njihovim isključivanjem iz globalnog informacionog društva ili socijalnim ili ekonomskim dislokacijama koje su posledica uticaja ovih tehnologija. Problem nije samo što postoji zaostajanje u difuziji ovih tehnologija ili u pristupu novim tehnologijama i uslugama, već i u posledicama njihovog korištenja ili nekorištenja. Jasno je da postoje problemi u nastojagu da se osiguravanju putevi i načini izgradnje sposobnosti za kreativno korištenje ovih tehnologija za izgadnju novih mera državne politike i strategije. To nagoveštava i Radna grupa UNCSTD-a kroz svoja dva glavna zaključka: a) iako su troškovi korištenja IKT za izgradnju nacionalnih informacionih infrastruktura koji mogu doprinijeti inovativnom "društvu znanja" visoki, koristi mogu biti mnogo veće; b) zemlje u razvoju su na veoma različitim polaznim pozicijama ostvarenja zadatka izgradnje inovativnog i prepoznatljivog "društava znanja" i korišćenja svojih nacionalnih informacionih infrastruktura radi podrške njegovim razvojnim ciljevima. Diskurs o "društvu znanja" naglašava potrebu iskorištavanja informaciono komunikacionih tehnologija za razvoj i jačanje siromašnih, te za izgradnju naučnih i tehničkih kapaciteta koji će biti u skladu sa razvojnim ciljevima društva, odnosno države. Nove tehnologije mogu se implementirati u cilju podrške demokratskom odlučivanju, efikasnijem upravljanju i doživotnom učenju. Prednosti IKT su blisko povezane sa uspostavljanjem ravnopravnih politika i regulatornih okvira koji će omogućiti da razumevanje, razmjena i izgradnja partnerstva postanu centralne komponente nacionalnih IKT strategija za održivi lokalni, regionalni i nacionalni razvoj. Svetska banka tvrdi da je "znanje za razvoj" ključno za buduće izglede zemalja u razvoju i da će kapaciteti ovih zemalja za rastuće globalno "elektronsko znanje" biti sve važniji. Izveštaj UNCSTD-a ilustruje zašto to predstavlja veliki izazov za mnoge zemlje u razvoju. Tamo se naglašava da prekomponovanjem lokalnih i eksternih znanja postoje sve veće mogućnosti da zemlje u razvoju, uključujući i najmanje razvijene zemlje, imaju 78

79 sve više koristi od IKT-a. 87 Ovde možemo izvesti jednu hipotezu koja ukazuje na to da je društvo znanja primer, pokazatelj, orjentir ili paradigma održivog društva u XXI veku. Vrednost informacija i akumuliranog znanja kod zemljama u razvoju je važan aspekt budućeg potencijala za privredni rast. Samo mali broj zemalja u razvoju uspio je smanjiti razvojni zaostatak korišćenjem proizvodnje na bazi većee primene informaciono komunikacionih tehnologija. "Ove tehnologije ne nude magični napitak od koga se može očekivati da osigura lek za bolesne, da spreči degradaciju životne sredine ili da stvori poslove". 88 Međutim, ako se ove tehnologije mogu kombinovati sa domaćim i eksternim ljudskim resursima, one mogu biti instrumenti u postizanju velikih promena u organizaciji industrijske delatnosti i ponašanju svakodnevnog života u zemljama u razvoju. Ako su promene u skladu sa razvojnim ciljevima, zemlje mogu dobiti prednosti od IKT i izbeći rizik od tehnološkog i ekonomskog isključivanja i marginalizacije. Međutim, to zahteva nacionalne (i/ili regionalne) IKT strategije koje nadograđuju snagu svake zemlje. Mapiranje i merenje ekonomskog i socijalnog uticaja IKT-a, kao i snage i slabosti tehnoloških i društvenih sposobnosti u zemljama u razvoju, postaće važan alat za generisanje informacija potrebnih za odluke lokalnih i nacionalnih politika zemalja, posebno onih u razvoju. Možemo zaključiti da informaciono komunikacione tehnologije (IKT) mogu dati veliki doprinos održivom razvoju, ali da će ovu mogućnost pratiti i veliki rizici. Na primer, najmanje razvijene zemlje suočavaju se sa ogromnim rizikom od isključenja iz procesa razvoja i koristi od IKT jer često nemaju ekonomske i društvene sposobnosti potrebne da iskoriste inovacije u IKT-u. Zemlje u razvoju će morati da pronađu načine za kombinovanje svojih postojećih društvenih i tehnoloških sposobnosti da bi imali više koristi od potencijalnih prednosti IKT-a. Ove tehnologije omogućavaju inovacije putem metoda koje se koriste za sticanje i generisanje znanja koje je relevantno za rešavanje specifičnih održivo razvojnih problema društva. Iz UNCTAD-ovih izveštaja se može izvesti pet glavnih zaključaka o potencijalnoj ulozi IKT-a u zemljama u razvoju: a) IKT mogu biti važni alati za razvoj, ali njihova efikasna upotreba zahteva ulaganje u kombinaciju tehnoloških i društvenih sposobnosti; 87 UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Development), "'Review of the Activities of the United Nations System in the Area of Information Technology and Development'", paper prepared for the United Nations Commission on Science and Technology for Development, Geneva, January, John Servaes, "'Cultural Identity and Modes of Communication", in: Anderson, Jonnas. (ed.) Communication Yearbook. Volume 12, Newbury Park: Sage, p

80 b) iako domaća proizvodnja može doprineti razvojnim ciljevima, većina zemalja će dobiti veće efekte od investicija koje koriste ove tehnologije; c) sposobnosti za mobilizaciju ovih investicija i njihovu efikasnu upotrebu razlikuju se među zemljama u razvoju; d) idealno bi bilo kada bi se ove investicije u IKT i ukupne društvene sposobnosti preduzimale istovremeno, ali ako se ne mogu preduzeti na ovaj način, ulaganje u društvene sposobnosti treba da dobije prioritet; i e) potrebna su nova partnerstva ili koalicije različitih subjekata za rješavanje investicija i društvenih problema u nerazvijenim zemljama. 89 Dakle, Ujedinjene nacije u svojim izveštajima stalno preporučuju zemljama u razvoju da što češće uspostavljaju nacionalne ili regionalne strategije za razvoj informaciono komunikacionih tehnologija, jer su svesne da je to najvžni resurs za izgradnju održivog društva u XXI veku. Kada govorimo o tehnološkom aspektu održivog razvoja nije dovoljno požnju posvetiti samo informaciono komunikacionim tehnologijama (IKT), iako su one danas primarne, već je neophodno navesti i druge tehnologije i njihov uticaj na održivi razvoj. Prethodno smo pomenuli da tehnološki razvoj ima dva lica: donosi prednosti ljudskim nastojanjima da stvore održivo društvo, ali, lošom upotrebom i slabim upravljanjem tehnologijom i tehnološkim razvojem mogu naneti značajne štete ljudskoj zajednici. To se najbolje može videti na primeru biotehnologije.tokom protekle dve decenije, razvoj biotehnologije, posebno one vezane za proizvodnju hrane, razvio se tako da je sada zaokupio pažnju donosilaca odluka i kreatora politike na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Ove tehnologije imaju važne implikacije na zdravlje ljudi i životnu sredinu, ekonomski rast i konkurentnost, a naročito u kontekstu manje razvijenih zemalja, kao što je smanjenje gladi i siromaštva, kao čnjenice koja je kamen spoticanja za sve koncepte i strategije održivog razvoja u tim zemljama. Pošto su ove tehnologije relativno nove i dalje je prisutan visok nivo naučne neizvjesnosti o njihovoj široj upotrebi. Treba napomenuti da su već prisutni slučajevi štetnog delovanja genetski modifikovanih biljaka potrebnih za ljudsku ishranu. Sve to ostavlja prostor za različite političke, ekonomske i socijalne manipulacije u savremenim uslovima. Ovde treba pomenuti i hemijsku tehnologiju koja je sve prisutnija danas u širokoj upotrebi od poljoprivrede, proizvodnje hranje, gajenja biljaka i životinja, pa preko 89 Robin Mansell and Roger Silverstone (eds), Communication by Design: The Politics of Information and Communication Technologies, Oxford: Oxford University Press,

81 farmaceutske industrije, prečišćavanja voda u bazenima i akumilacijama, do njene upotrebe u zdravstvene, kozmetičke i estetske svrhe. Sve više je naučnih istraživanja koja koja ukazuju na skoro podjednaku korist i štetu od tolike upotrebe hemijskih preparata i sredstava u svakodnevnom životu, o čemu je bilo više reči u prethodnom delu rada. 5. Menadžment održivog razvoja Upravljanje održivim razvojem i resursima društva, podrazumeva složenu interakciju prirodnih, tehnoloških, socioloških, antropoloških, ekonomskih i političkih faktora. Sve to na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Postoje dva stava o upravljanju održivim razvojem. Radikalniji stav govori da mora doći do fundamentalne promene kriterijuma razvoja, tako da nije potrebno, direktno ili indirektno, izvlačiti samo što veću materijalnu korist od prirode kako bi se ostvario napredak a po cenu ugrošavanja prirode. Ovakav stav zasnovan je na pretpostavci da svaki razvoj na kraju mora dovesti do povezanosti ljudi sa njihovim ekosistemom, što bi dovelo do duhovnog poboljšanja i novog ili obnovljenog osećaja odgovornosti ljudi u odnosu na Zemlju. Umereno gledište kaže da je razvoj u postojećem smislu moguć pod uslovom dd čovek stalno vrši proveru štete nanete životnoj sredini, tako da izvori koji su bili osnova modernog razvoja ne bi bili tako uništeni. Ovo je dovelo do međunarodnih poziva i deklaracija da razvoj društva u budućnosti mora biti održiv. Zaštita životne sredine je početak svake rasprave o održivom razvoju i ugrađena je u sve strategije održivog razvoja. Ponekad se slaže na ovoj poziciji; jer iako je deo rešenja, pragovima kompromisa je teško ustanoviti i svakako nisu univerzalno dogovoreni. Upravljanje životnom sredinom je neophodno za nastavak zadatka pronalaženja i primene smernica za obrasce korištenja resursa koji prate razvoj. Važno je istaći da je upravljanje životnom sredinom potrebno dovesti u vezu sa upravljanjem ljudima i njihovim potencijalno štetnim aktivnostima koje se odvijaju svakodnevno u odnosu na vodu, zemljište i vazduh. To uključuje niz formalno institucionalizovanih, kao i neformalnih, aktivnosti. Kako se može ostvariti cilj održivog razvoja ostaje veliko pitanje i izazov. To jasno podrazumeva upravljanje ljudskim ponašanjem, ali je to veoma složen posao. To bi trebalo da obuhvati traganje za naučnim dokazima o šteti koju priroda trpi zbog ljudskih aktivnosti, kao i potragu za kriterijumima za određivanje 81

82 odgovarajućih akcija i mehanizma za postizanje odgovornog ponašanja ljudi u budućnosti. Priroda se pretvara u resurs kada joj je pripisana vrednost za ljudsku upotrebu ili korist. Stoga, resurs je inherentno antropogen i u većoj ili manjoj meri predstavlja prirodu koju ljudi koriste. Pored toga, vrednost stvara potrebu da je čovek poseduje. Vrednost resursa određuje troškove sticanja prava pristupa ili vlasništva nad njima. Na taj način priroda se pretvara u resurs. 90 Resursi su u vlasništvu u smislu posedovanja koje je zaštićeno zakonom, iako u nekim delovima sveta postoje regulatorni okviri koji ograničavaju aktivnosti u skladu sa politikama korištenja zemljišta i sve više sa politikama zaštite životne sredine. Stoga, upravljanje ljudskim ponašanjem postaje neophodno u pogledu prava vlasništva i upotrebe tog vlasništva. Istorija je pokazala da ne postoji univerzalno dogovoren ili prihvaćeno pravedan odnos ljudi prema životnoj sredini. Naprotiv, ovi odnosi obično bivaju motivisani sebičnošću. Oni postaju merilo moći i koriste se za poboljšanje bogatstva i mogućnosti moćnih ljudi da upravljaju prirodnim, socijalnim, ekonomskim i političkim resursima društva. Tamo gde nema jasnog razgraničenja vlasništva, kao što je slučaj sa podzemnom vodom i vazduhom, rezultat će biti u stilu poznate izreke o "tragediji zajednice": svako želi pravo korištenja, ali niko ne prihvata nikakve odgovornosti za čuvanje kvaliteta resursa za buduće generacije. Iako je u većini društava postalo široko prihvaćeno gledište da je očuvanje životne sredine važno, koncept se ne slaže s sporazumom u smislu značenja, motiva i prirode konačnog dobra kao cilja. Postoje bar dva moguća značenja koja stoje iza stava o očuvanju životne sredine kao osnove ekološke etike: a) etika korišćenja životne sredine, kao tehnocentrički pristup životnoj sredini (razvoj tehnologije bez ograničenja i posledica) i b) etika okoline kao ekocentrični pristup (ekologija je vaznija od tehnološkog razvoja i ekonomskog napretka). Zapadna "menadžerska etika" zasnovana je na prvom značenju, u kojem su principi koji proveravaju delovanje i ponašanje ljudi bazirani na tržišnoj vrednosti i zakonskom vlasništvu. Oni daju smernice o tome šta je ispravno. Iz takve perspektive, okruženjem se upravlja pomoću svake tehnologije koja može biti 90 Nicholas Low and Brendan Gleeson, Justice, Society and Nature: An Exploration of Political Ecology, London:. Routledge, str

83 dostupna i koja donosi profit. Tržišna vrednost obezbeđuje proveru prekomerne eksploatacije, jer je očigledno da će prekomerna upotreba resursa s vremenom ugroziti ovu vrednost. Ovo je osnovni princip održivog razvoja. Ekocentrični pristup okolini podržava ideju o unutrašnjoj vrednosti, zasnovanoj na inherentnoj vrednosti prirode i svim njegovim elementima. Postoji etika koja se bavi ljudskim odnosima sa prirodom koja se zasniva na principima prioritetnih ljudskih prava, ali i etika koja se bavi prirodom i time su ljudski odnosi sa prirodom ograničeni prioritetom prirode. Još uvek ne postoji univerzalna etika vezana za odnose ljudi sa životinjama, a kamoli zemljištem, stenama, tlom, mineralima, biljkama, vodom i vazduhom. Odnos sa prirodom, kada se ona smatra "prirodnim resursom" i dalje je u velikoj meri prioritetno ekonomski, koji uključuje privilegije, ponekad ograničenja, ali ne i obaveze. Sveobuhvatna "prirodna etika", poput zemljišne etike, "menja Homo sapiens od osvajača zemlje-zajednice ili životne sredine do običnog člana i građanina". 91 Lokalna zajednica mora biti uključena u postizanje ove nove uloge, ali prvo, zajednica mora biti identifikovana i shvaćena tako da njena uloga može biti operacionalizovana. Ovaj proces ne zahteva samo novu etiku već i nove oblike upravljanja koji se odnose na upravljanje prirodom kao resursom. Pitanja upravljanja resursima, dakle, nisu samo ili čak pre svega, pitanja procedura organizacije i upravljanja, koliko su to pitanja etike i upravljanja. Uzimajući u obzir temeljne etičke i političke osnove upravljanja resursima koji proizilaze iz prirode, izazov leži u razvoju mehanizama za kontrolu i sprečavanje daljih čovekovih negativnih uticaja. Dok se nastavlja rasprava o tome ko treba da ima pravo da odredi način upotrebe resursa, naučnici imaju obavezu da istražuju i objasne uticaj ljudi na procese i transformacije pristupa koji uključuju korištenje resursa. Ali, takođe je potrebno je da se ima rezerva prema rizicima koje može izazvati nauka kada se koristi za merenje uticaja, procenu trenutnih posledica i predviđanje budućih rizika ljudskih akcija. Potrebno je napomenuti da se promene u prirodi javljaju i bez intervencije ljudskih snaga. Međutim, ove promene su značajno povećane kroz ljudski uticaj. Što se tiče neposrednog uticaja ljudi, možemo reći da neke vrste uticaja su očigledne u kratkom roku, dok drugi uticaji ljudi postaju očigledni mnogo kasnije. Neki uticaji imaju samo lokalni značaj, dok drugi ima globalne posledice. Postoji složen lanac akcija i interakcija koji imaju direktne i indirektne efekte na ekosisteme, koji uzrokuju iscrpljivanje, 91 Aldo Leopold, A Sand County Almanac, Oxford University Press, p

84 kontaminaciju ili poremećaje u životnoj sredini. Pošto su ovi efekti potencijalno negativni (kratkoročni ili dugoročno), izuzetno je važno da ljudsko ponašanje i uticaj unutar ekosistema treba pažljivo pratiti i njime upravljati. Posledice uticaja koje treba izbjeći su one koje se odnose na smanjenje ili iscrpljivanje kako neživih tako i živih (biotičkih) elemenata prirode. Postoje mogućnosti da se neki od ovih resursa (poput vazduha i vode) mogu očistiti i u tom smislu obnoviti ili se oni mogu kontinuirano koristiti bez promene njihovog sastava, pošto se moć od kretanja vetra ili vode koristi bez promene. Ostali resursi, poput rezervi minerala, koji su jednom izvučeni i transformisani, nikada se ne mogu vratiti u prethodno stanje. Tako se nafta koja se jednom koristi za gorivo nikada više ne može koristiti za gorivo, dok talasi ili vetar na bilo kom mestu mogu nastaviti da pružaju snagu da pogone turbine na neodređeno vreme. Drugi problemi u korišćenju ili eksploataciji resursa potiču od zagađenja izazvanog stvaranjem otpada. Zemljište, vazduh i voda namerno se koriste ili nehotično postaju skladišta otpada nastalih nizom ljudskih aktivnosti i ekstrakcijom resursa. Neki otpadi se razgradjuju u tlu ili vodi sa značajnim implikacijama na njihov kvalitet. U vazduhu čestice otpada su raspršene i kasnije se mogu naseliti na drugim mestima, čime se stvara dodatni negativan uticaj na prirodu. Još jedan problem leži u stvaranju otpada koji nije razgradiv a posebno onaj koji je toksičan i opasan za ekosisteme i ljude. Obim i priroda efekata ljudske aktivnosti na životnu sredinu određuje se kombinacijom faktora. Glavni među njima su veličina i karakteristike ljudske populacije koja koristi određeni aspekt ili područje prirode kao resurs, karakteristike ekonomije, vrstu tehnologije koja se koristi za eksploataciju ili na drugi način iskorištavanje prirode i forme i efikasnost sistema upravljanja, uključujući institucionalni okvir i druga sredstva regulacije. Ljudi, kao i svi elementi ekosistema, zahtevaju prostor ili teritoriju, hranu, svetlost, vazduh i vodu. Oni, kao i svi elementi, su u stalnoj konkurenciji. Što je intenzivnija ili neuređenija konkurencija među ljudima intenzivnija je borba za pristup i kontrolu prirodnih resursa. Ako bi ovo rezultiralo razgradnjom simbiozne prirodnih odnosa unutar ekosistema ili situacijom u kojoj je nosivost kapaciteta ekosistema prekoračena u smislu njegovih hemijskih, bioloških ili fizičkih granica, onda će uticaj imati neto negativni efekat. Stoga, veličina i prostorna raspodela populacije i vrste sistema ljudske upotrebe u odnosu na prirodu su osnovna pitanja o oblicima i obimu uticaja. Životnu sredinu čine ljudi i ljudsko ponašanje svih vrsta. Glavni cilj upravljanja zaštitom životnom sredinom, stoga, mora biti kreiranje i održavanje situacije u kojoj 84

85 ljudi postaju što kompatibilni sa svojim okruženjem. Ono što je moguće zavisi od raspoloženja ljudi, zajedno sa regulatornim i upravljačkim mehanizmima koji su uspostavljeni da bi se održala ili poboljšala situacija. Kritični faktor su ljudi. Ljudi su različito koncentrisani i raspoređeni u populacije različite veličine i sastava. Sastav se ovde odnosi na demografske karakteristike, kao i na ekonomsku aktivnost i nivu sofisticiranost upotrebe tehnološke sredstava.ljudi su glavni korisnici resursa, ali broj ljudi ne određuju obim i vrstu korišćenja resursa. Uticaj zavisi od njihovih zahtjeva za određenim resursima, koliko i kako se izvlače ili na drugi način koriste. Vrste korištenih tehnologija, navike i očekivanja društava, kultura i stanje privrede manifestuju se u širokom spektru proizvodnih i potrošačkih aktivnosti. Ovo uključuje upotrebu vozila, broj i vrstu industrijskih kapaciteta, kao i veličinu aerodroma, borbu za prostor, visoke korisnike energije i generatore otpada. Zbog toga je kvalitet života i korišc enja resursa, a ne broj ljudi, najvažnij uticaju populacije na životnu sredinu. Urbanizacija koja dovodi do sve većeg nivoa gustine naseljenosti i korištenja resursa također čini razliku. Najveći deo ovih urbanih populacija nalazi se u glavnim gradovima - od kojih su oni najveći na obalama reka, jezera i mora. Obalne lokacije ogromne većine Afričkih i Arapskih zemalja imaju implikacije na upravljanje primorskom zonom, što predstavlja veliki deo nacionalne teritorije u slučaju malih zemalja. Raspodela otpada na moru pokazuje rezultat aktivnosti na globalnom nivou. Recimo, pomorski saobraćaj na Karibima značajno je porastao tokom devedesetih godina. Brodovi, koji uglavnom čine kontejnerska plovila, ostala teretna plovila i brodovi za krstarenje, potiču iz zemalja širom sveta i odlažu otpad iz brodski soba, teretnih skladišta, kuhinje i stambenih jedinica na priobalje ovih zemalja. 92 Ostale posledice aktivnosti na globalnom nivou odnose se na indirektne efekte emisija gasa u atmosferu i na rastuće temperature koje dovode do tanjenja ledenih kora na Artiku. Zbog toga povećanje nivoa mora u odnosu na obalu, preti da ugrozi postojanje nekih pacifičkih i indijskih ostrva kao što su Maldivi. Obalske zone karipskih teritorija mogli bi slično biti ugrožene u budućnosti. Ako se nivo mora poveća, populacija mnogih obalskih naselja u Karibima bi bila u opasnosti, kao i turizam i urbana infrastruktura. 92 Thomas-Hope, Emanuel, The Environmental Dilemma in Caribbean Context. The Annual Grace, Kennedy Foundation Lecture. Institute of Jamaica Publications, Kingston, Jamaica

86 Svka upotreba resursa utiče na prirodu ali je pitanje da li je trošakak resursa vredan efekata u proizvodnji i zadovoljenju potreba čoveka, ako jeste, koje granice treba da budu u iscrpljivanju prirode i trošenju resursa. To je ono što se tiče upravljanja resursima prirode: prepoznavanje granica i razvijanje sposobnosti kako bi se spriječilo neopravdano prekoračenje ovih granica. Upravljanje različitim elementima i sistemima zahteva razumevanje svih pomenutih komponenti. U slučaju životne sredine, uključeni sistemi su višestruki i složeni, uključujući fizičke i biološke elemente i čoveka. Štaviše, to je uvek kompleksan skup prirodnih elemenata, a ne jedan element koji formira resurse. Isti elementi prirode u različitim kombinacijama i konfiguracijama pružaju različite resurse za čovečanstvo jer se koriste na različite načine i date vrednosti. Na primer, voda je resurs za niz ljudskih upotreba - direktna ljudska potrošnja, poljoprivreda, rekreacija i energija. Vegetacija je resurs za direktnu ljudsku potrošnju, poljoprivredu i agrobiznis, turizam (pomoću vrednosti pejzaža i predela) a također i kao izvor energije. Sistemi ljudske upotrebe određuju kombinaciju elemenata u kojima se priroda pretvara u izvor i upravlja se njom kao sredstvimaa za ljudsku upotrebu i aktivnosti. Pored fizičkih elemenata, moraju se uzeti u obzir i demografske, sociijalne, kulturne, ekonomske i tehnološke karakteristike koje uslovljavaju ljudsko korištenje prirodnih elemenata. Takođe treba uzeti u obzir zakonodavni i regulatorni okvir koji određuje parametre i primenjuje principe korištenja prirodnih elemenata. Samo u ovoj kompleksnom amalgamu razmatranja mogu se efikasno sagledati svi problemi, izazovi i potrebe održivog upravljanja resursima. Za upravljanje prirodnim resursima neophodno je razumeti ne samo jedan dio ili delove fizičkog i ljudskog okruženja određenog resursa, već je neophodno razumeti ih u odnosu na celinu. Ekonomski sistem, socio-kulturni sistem, sistem vrednosti, ekološki sistem, sistem upravljanja, su delovi ili pojedinačni aspekti društva kao celine. To je sama po sebi izazov u pogledu operacionalizacije upravljanja i pribavljanja potrebnih informacija i znanja. Očigledno je da za celovit sistem upravljanja održivim razvojm, postoje i različiti podsistemi ove celine. Svaki podsistem ima svoje granice i povezan je na različite načine sa drugim podsistemima. Osim toga, ulazi svakog podsistema u celinu postaju procesi i pretpostavke za nove izlaze, svi oni su određeni prirodom interakcije sa drugim podsistemima. Svi elementi prirode koji ulaze u sistem (voda, vegetacija, vazduh) su uključeni u njen ukupni kapacitet i sve promene jednog elementa utiču na druge elemente i na celinu ekosistema. Sistem mora se posmatrati mnogo složenije i dublje nego nego puki zbir njegovih delova. 86

87 U nastavku rada ćemo, ukratko, izneti karakteristike, potrebe i mogućnosti upravljanja pojedinim elementima, delovima ukupnog sistema održivog razvoja. Upravljanje vodnim resursima je posebno važno. Termin menadžment u ovoj oblasti podrazumijeva kontrolu vode od strane ljudi kroz ceo njen prirodni ciklus. Da bi ovo upravljanje postalo delotvorno, potrebno je posvetiti jednaku pažnju optimizaciji ekonomskih, socijalnih i ekoloških koristi. Mora postojati širok plan za celokupni odvodni prostor, bez obzira da li je projekat jednostruki ili višenamenski. Integrisani razvoj rečnog sliva uključuje koordinaciju i harmonizaciju različitih elemenata projekta u odnosu na sve razumne mogućnosti sliva. Ovaj pojam integracije proizilazi iz činjenice da su svrhe upravljanja vodama međusobno zavisne i da se voda kao resurs mora deliti između različitih ljudi i grupa. Opšta svrha razvoja rečnog sliva, što se tiče hidroloških aspekata, jeste poboljšanje distribucije i korištenja površinskih voda. Ova kontrola vode obično se koncentriše na promenu svoje distribucije, kako u vremenu tako i u prostoru, sa ciljem da bude korisnije ili bar manje štetno. Iako je fokus bio na upravljanju površinskim vodama, isti proces se mora primeniti na podzemne vode. Podzemne vode su podložne zagađenosti i od čvrstog i od tečnog otpada. Stoga postoji i potreba za detaljnim studijama upravljanja podzemnim vodama. Tri ključne faze u procesu upravljanja su procena, planiranje i implementacija. Imajući u vidu složenu povezanost između fizičkih, ekoloških, ekonomskih i socijalnih pitanja, zadatak integracije planiranja predstavlja izazov zbog potrebe za mešanjem ovih različitih elemenata u jedinstvenu celinu. Integrirano planiranje vodnih resursa znači da višestruki ciljevi, višestruke svrhe i više metoda mora biti uključeno u kontekst sistema, pored povezivanja upravljanja vodama sa drugim sektorima ekonomije, kao što su energija, transport i turizam. Višestruki ciljevi upravljanja uključuju socijalne, ekonomske i ekološke elemente u bilo kojem planu vodnih resursa. Ciljevi se moraju tretirati jednako, a ne razmišljati, kao što je to bio slučaj u prošlosti, da su društveni i ekološki ciljevi nešto sekundarno prema ekonomskim ciljevima. Višestruki projekti zahtevaju da se izbalansirano razmatra široki spektar upotrebe vode i upravljanja. Planer se mora čuvati od tendencije da se pojedinačnim agencijama za razvoj vodosnabdevanja pruži preveliki prostor i puna samostalnost u odlučivanju. Ekološku funkciju, kao što je održavanje staništa, ne bi nikako trebalo zanemariti. Na primer, sredstva ne bi trebalo usko definisati kao fizičke kapacitete potrebne za rešavanje problema sa vodom, već uključiti i druge opcije upravljanja, kao što su prilagođavanje nestašicama vode ili 87

88 poplavama. Paradigma planiranja višestrukih ciljeva podrazumeva da ciljevi i sredstava moraju biti uključeni u nacionalni proces planiranja čitave države, kako bi se postigla puna integracija. Takođe, moraju se uključiti i druga nacionalna pitanja, kao što su rast stanovništva, ekonomski i društveni razvoj, međunarodna trgovina, energetski, poljoprivredni, transportni i infrastrukturni sektor zemlje. Integrisano upravljanje vodnim resursima je napredovalo kao jedan od mehanizama kojim se vodni resursi racionalno razvijaju. 93 Ključni principi integrisanog upravljanja vodama navedeni u Agendi 21 su sledeći: Voda je oskudan izvor i treba je tretirati kao socijalno i ekonomsko dobro. Vodom trebaju upravljati oni koji je najviše koriste, kao i svi oni koji imaju interes za alokaciju i upotrebu (posebno žene) treba da budu uključeni u donošenje odluka. Vodom treba upravljati u okviru sveobuhvatnog okvira, uzimajući u obzir njen uticaj na sve aspekte socijalnog i ekonomskog razvoja. Iako je razgovarano o integrisanom upravljanju vodnim resursima i pokazano je da ima odsta korisnih projekata, ima i mnogo projekata koji su propali. Takvi neuspesi, uprkos dostupnim tehnološkim paketima, dovele do gubitka vrednosti i poverenja u ove koncepte. Moraju se prepoznati veze između aktivnosti na uzvodnom vodotoku i faktora koji smanjuju proizvodnu bazu nizvodno. Uspešan program upravljanja vodnim resursima zavisi od institucionalnih aranžmana. Programi upravljanja vodama uglavnom su povereni sa odeljenjima šumarstva. Ako je projekat na poljoprivrednim zemljištima, onda bi trebalo da su poljoprivredna odeljenja vodeća agencija i za vodu na tim područjima. U Nepalu i Pakistanu, napravljeno je odvojeno odeljenje za očuvanje zemljišta ili odjeljenje za vodosnabdevanje, koje funkcioniše sa uspehom. Može se stvoriti poseban nezavisni organ, kao što je to slučaj u Pakistanu gde se za razvoj vode i energetike brine Nacionalna korporacija za električnu energiju i Nacionalna administracija za navodnjavanje. 94 Programi upravljanja vodama, imaju glavni fokus na očuvanju kvaliteta vodnih resursa kako bi pružali dugoročne koristi. U kratkom roku, farmeri koji žive u slivu neće promeniti svoje prakse ako ne shvate kako će im te promene doneti direktnu i momentalnu korist. Odgovarajuće obučeno osoblje je potrebno na svim nivoima. 93 Hufschmidt and Tejwani, Integrated Water Resources Management: Meeting the Sustainability Challenge. IHP Humid Tropics Programme Series no. 5. UNESCO, Paris, Daniel P.Loucks, Water Resources Management, Focusing on Sustainability. IHP, UNESCO, Paris,

89 Generalno, osobe na najvišim pozicijama su obučavane na univerzitetu, ali subprofesionalci nisu adekvatno obučeni. Mora postojati veći broj odgovarajuće obučenih ljudi, kako bi se uspešno sprovelo integrirano upravljanje vodnim resursima. Pijaća voda dobijena iz morske vode, desalinizacijom morske vode postaje važan izvor pitke vode za mnoge zemlje koje se nalaze na prostoru morskih i okeanskih obala. U nekim zemljama, to je ili dominantni ili jedini izvor sveže vode. Teoretski, desalinizacija je održiva u tome što ima puno dostupne slane vode. Desalinacija je skup način za pribavljanje pitke vode, ali to je jedina prihvatljiva opcija za nekoliko zemalja Zaliva. Na ovim mestima pitka voda i električna energija se mogu proizvoditi istovremeno korišćenjem otpadne toplote iz proizvodnje električne energije kako bi se obezbedio izvor toplote za proces destilacije. Poenta je da se desalinizacijom pokreće sagorevanje fosilnih goriva. Stoga, postoje nedostaci u pogledu rizika od zagađivanja vazduha i doprinosa emisiji gasa u vazduh, odnosno globalnim klimatskim promenama. Dakle, u doglednoj budućnosti, desalinacija će biti pristupačna samo bogatijim narodima sveta. Zbog visokih troškova, većina zalivskih država koje su proizvođači naftnih derivata u velikoj meri subvencionišu troškove otpadne vode svojim građanima. Ovi visoki troškovi upoređeni su sa troškovima transporta vode na velike razdaljine i pozitivno se upoređuju u ekološkom i ekonomskom smislu sa smanjenjem fosilnih podzemnih voda. 95 Tokom Zalivskog rata godine, iračke trupe razbile su postrojenja za destilaciju u Kuvajtu. Izlivanje nafte, koje je rezultiralo sabotažom naftnih izvorišta, uzdrmalo je Perzijski zaliv i oštetilo lokacije za desalinaciju u Saudijskoj Arabiji. Ovo pokazuje ranjivost postrojenja za desalinizaciju. Još jedna opcija je i desalinizacija pomoću solarnih ploča. Relativno su jednostavni za izgradnju i rad, ali pojedinični troškovi su visoki. Ova tehnologija bi bila pogodna za obezbeđivanje pojedinačnog izvora snabdevanja u području sa znatnim količinama sunca. Voda je ograničena iako spada u obnovljive resurse. Stoga, postoji potreba za dugoročnim planiranjem njenog korišćenja. Nije dovoljno da se oslonite na prošlost, jer se tehnološki, ekonomski i okolinski uslovi stalno menjaju. Da bi se predvideli budući zahtevi, neophodno je provesti brigu o tehnološkom i ekonomskom planiranju u sektoru voda, uzimajući u obzir multisektorska i međusektorska pitanja. Jedna interesantna oblast 95 Engleman, R. and P. Le Roy. Sustaining Water: Population and the Future of Renewable Water Supplies. Population and Environment Programme. Population Action International, Washington, D. C

90 upravljanja potražnjom se praktikuje u Izraelu i zapadnom deli SAD. U oba slučaja, lica koja poseduju prava na vodu mogu njom slobodno trgovati. Ova "tržišta vode" se smatraju obećavajućim alatom za upravljanje vodama. 96 U slučaju Kalifornije, došlo je do značajnog smanjenja količine vode koja se koristi za navodnjavanje kada su poljoprivrednici mogli da prodaju ove "fjučerse za vodu", bilo trajno ili na godišnjem nivou, kako je to bilo po želji kupcu. Izrael je ovo kombinovao sa agresivnim programom ponovne upotrebe otpadnih voda, čime je sveža voda postala dostupna i za druge namene. Održivost u pogledu vodnih resursa zahteva sledeće prioritetne akcije: Postavljanje pitanja koja se odnose na potrebe za pitkom vodom zemalja u razvoju na međunarodnoj agendi. Ovo uključuje poseban pristup finansiranju za rješavanje pitanja vodenih resursa, kako za istraživanje i analizu, tako i za implementaciju. Očuvanje vode i upravljanje njenom potražnjom sastavni su aspekti upravljanja ukupnim vodnim resursima. Potrebno je razmotriti čitav niz rješenja kako bi se riješilo pravilno upravljanje vodnim resursima. Upravljanje basenima koji prelaze kroz različite političke entitete. Kada vode daju dve ili više zemalja, situacija je mnogo kritičnija. Moraju se razviti strategije za sprečavanje neprijateljstava između zemalja nad istim vodnim resursima. Upravljanje upotrebom vode za navodnjavanje. Subvencije za vodu treba da budu prilagođene sposobnosti farmera da plate i mora se uzeti u obzir kod kojih vrsta kultura koja se uzgaja. Istraživanja pokazuju da promene različitih vrsta gotovih useva mogu biti jedno od rešenja. Drugi način upravljanja vodom za navodnjavanje je organizovanje farmi u oblasti navodnjavanja ili neke druge kooperativno organizovane strukture koja će biti odgovorna za raspodelu i raspoređivanje isporuke vode na pojedinačna gazdinstva. Podsticanje ponovnog korišćenja otpadnih voda radi navodnjavanja. Ponovna upotreba bi obezbedila dodatne izvore vode, a hranjivi sastojci u otpadnoj i organskoj materiji bi poboljšali stanje zemljišta. To bi imalo dodatnu prednost smanjenja ispuštanja otpadnih voda u površinske vode ili u more. Da bi se povećala ponovna upotreba otpadnih voda, neophodno je osmišljavanje obrazovnih programa kako bi se pomoglo smanjenju tradicionalne predstave i predrasuda koja postoji u mnogim društvima protiv korišćenja otpadnih voda. 96 David L. Simpson, Are Water Markets a Viable Option? Finance and Development 31, no

91 Upravljanje ribarstvom je veoma važan deo dorživog sistema zbog složenosti morskih ekosistema i interakcija biljnih i životinjskih vrsta. Multispecijalni pristupi se pokazuju veoma teškim, a dinamika populacije jedne vrste nastavlja da igra glavnu ulogu u upravljanju ribolovom. Nedavno je složenost dovela do toga da naučnici koji proučavaju ribarstvo preporučuju sveobuhvatniji pristup upravljanju ribolovom. Ovo se najbolje odražava u brzom razvoju dela literature o studijama "velikih morskih ekosistema", koje pokušavaju da uzmu u obzir sve aspekte ekosistema u kojem se razvijaju riblji resursi. 97 Istovremeno sa gore navedenim promenama u percepciji upravljanja ribolovom, svetske potereb za ribom su se stalno povećavale, sa oko četiri miliona metričkih tona u na oko 97 miliona tona godine (oko 15% dolazi iz kontinentalnih voda). Istorijski pregled svetskog ulova i sadašnje distribucije ulova među regionima sveta pruža Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO). 98 Nedavni trendovi ukazuju na to da se možda približavamo granicama proizvodnih kapaciteta ribarstva u svetskim okeanima. Upravljanje ribarstvom, kako se prakticiralo u prošlosti, često se smatra da nije bilo uspešno. Pored dramatičnog opadanja velikih zaliha, kao što su peruanska sardina, haringa Severnog mora i, nedavno, severna bakalara na severozapadu Atlantika, prekomerni ribolov manjih zaliha je široko rasprostranjen. Na Karibima to su plavi marlin i tunjevina. Iako je došlo do problema sa tehničkim osnovama za upravljanje, na primer, neuspehom da se prihvati neizvesnost ili da se reši pitanje multispecifičnosti ekosistema, izgleda da su problemi implementacije preporuka FAO najznačajniji. Šume i održivi razvoj su veoma značajna tema u savremenoj litertaturi o održivom razvoju. Polazna tačka u procesu upravljanja šumama za postizanje održivog prinosa mora biti nedvosmislena posvećenost sektoru šumarstva od strane države. Ovo treba pokazati usvajanjem nedvosmislene, sveobuhvatne politike o šumama osmišljene da pokrije širok spektar pitanja životne sredine i tradicionalnih aktivnosti koje se nalaze u sektoru šumarstva na državnim i privatnim zemljištima. FAO navodi da efikasna politika upravljanja šumama mora biti formulisana tako da osigura: dovoljno šuma u državnom 97 Kenneth Sherman (ed.), Large Marine Ecosystems: Stress, Mitigation, and Sustainability. AAAS Press, Washington, FAO (Food and Agriculture Organization), Review of the State of World Marine Fishery Resources. FAO Fisheries Technical Paper, no Food and Agriculture Organization, Rome,

92 vlasništvu i da ih drži na odgovarajućim mestima kako bi se osiguralo da zajednica dobije svoje indirektne koristi (zaštita poljoprivrednih kultura, očuvanje vodosnabdevanja, sprečavanje erozije i poplave zemljišta) kao i direktne prednosti (drvo, ogrevno drvo i drugih mali šumski proizvodi); da se šume štite i upravlja njima tako da obezbede trajno snabdevanje drva i drugih proizvoda, s ciljem postizanja samodovoljnosti u snabdevanju neke zajednice; da se šumarski poslovi privatnih vlasnika zemljišta nadgledaju, ohrabruju i pomažu tamo gde je to moguće; da se šume za industriju podstiču i pomažu tamo gde je to moguće; da je očuvanje i upravljanje šumama na vodotokima visok prioritet; da se zaleđene površine štite i degradirani prostori pošumljavaju bez odlaganja kako bi se omogućila zaštita životne sredine i povećana produktivnost lokacije sa agrošumarstvom; da se šumama upravlja kao višenamenskim resursima za olakšavanje i promovisanje očuvanja i upravljanja biodiverzitetom da se objekti za rekreaciju u šumama i ekoturizam razvijaju kroz stvaranje i upravljanje nacionalnim parkovima, zaštićenim prostorima i sličnim objektima, podstičući uključivanje pojedinaca i zajednica u taj proces i razvijanje svesti o održivom razvoju šuma. 99 To podrazumeva da osoblje na svim nivoima treba da dobije odgovarajuće obrazovanje i obuku kako bi se prilagodili novom radu radu na upravljanju šumskim resursima. Zakonodavstvo koje ser odnosi na šume treba da bude efikasno, politika šumarstva mora biti podržana odgovarajućim zakonodavstvom, obično aktima Parlamenta. Sveobuhvatno zakonodavstvo mora biti izrađeno na takav način kako bi se osiguralo da se svi aspekti politike mogu efikasno sprovesti. Mora se uzeti u obzir pitanja kao što su granice, pristup, pretrpanost, uslovi koji kontrolišu eksploataciju drva i drugih šumskih proizvoda, procedure i naknade za izdavanje dozvola, kao i pitanja korištenja zemljišta, uključujući upravljanje vodama, konzervaciju divljih životinja, lov, nacionalne parkove i zaštitu šuma od vatre, patogenih pojava i raznih štetočina. Ovakvo zakonodavstvo treba da omogući šumarskim službama da efikasno ispune svoje široke odgovornosti sa minimalnom birokratijom. Ovo se može učiniti samo ako država obezbeđuje adekvatno finansiranje, osoblje, usluge podrške, organizacionu i 99 FAO (Food and Agriculture Organization), Forest resources management in small island countries. Paper presented to Inter-Regional Conference of Small Island Countries on Sustainable Development and Environment in Agriculture, Forestry and Fisheries. Santiago, Chile, April 28 30,

93 administrativnu strukturu srazmernu veličini zemlje, kao i obimu šuma i drugih bioloških resursa kojima treba upravljati. Održivo upravljanje poljoprivredom predviđa korišćenje tehnologija u poljoprivredi koje ne samo da će dovesti do poboljšanja prihoda i blagostanja u zajednici, već će takođe poboljšati ili barem očuvati prirodne resurse svih ekosistema u zajednici. Najvažnije pitanje koje proizlazi iz koncepta poljoprivredne održivosti jeste da li se uvedeni, veštački intenzivni sistemi kultivacije i stočarstva, gde oni danas postoje, mogu li nastaviti tako u budućnosti. Drugim rečima, da li ovi otvoreni agroekosistemi mogu zameniti zatvorene, stabilne, prirodne sisteme. Što se tiče socio-ekonomske dimenzije poljoprivredne održivosti, povećava se potražnja za hranom od strane regionalnih i globalnih populacionih subjekata, što zahteva veće korištenje resursa za krajnje proizvode koji se koriste za ljudsku potrošnju. U razvijenim i zemljama u razvoju, ekonomski rast je omogućio povećanu potražnju za hranom, često dovodeći do eskalacije problema degradacije životne sredine, na primjer, zagađenja. Sa druge strane, postojanje siromaštva, samo vodi poljoprivrednim praksama od strane malih poljoprivrednih proizvođača koji mogu biti štetni po životnu sredinu. Stoga, održivi razvoj poljoprivrede ne samo da mora da održava produktivnost na postojećim nivoima, već mora i diversifikovati i proširiti proizvodnu bazu kako bi zadovoljila narasle potrebe ljudi. Ovo mora biti postignuto, dok se istovremeno konzerviraju i zamenjuju prirodni resursi koji se koriste kako bi se takva proizvodnja povećala. Da bi se razgovaralo o održivosti poljoprivrede, neophodan je konceptualni okvir koji bi opisao faktore koji utiču na održivost poljoprivrede i koriste ove faktore kako bi pružili dobru procenu stanja i mogućnosti održive poljoprivrde od lokalnog do globalnog nivoa. Održiva poljoprivreda kombinuje tehnologije, politike i aktivnosti usmerene na integrisanje društveno-ekonomskih principa sa brigom za zaštitu životne sredine, kako bi istovremen održala i poboljšala proizvodnjeu i usluge, smanjila nivo potencijalnog rizika (sigurnosti), zaštitila potencijal prirodnih resursa i sprečila degradaciju kvaliteta tla i vode. Upravljanje proizvodnjom i korišc enjem energije veoma je važno, jer bez stalne kontrole na tim procesom, može doći do veće štete po životnu sredine od bilo koje druge ekonomske aktivnosti. Iz tog razloga, uloga energije u globalnim klimatskim promenama je važna tema brojnih studija danas. Postoji novo interesovanje za primenu obnovljivih izvora energije i podsticanje njihovog ubrzanog razvoja. To je zato što su ekološki korisniji od fosilnih goriva. Tokom ove decenije, skoro $ 1 trilion dolara će biti 93

94 potrošeno da zadovolji nove potrebe za električnom energijom. Energetske tehnologije su među najkritičnijim tehnologijama za održivi razvoj. Proizvodnja i korišćenje energije odgovorni su za značajan dio većine oblika zagađenja - vazduha, zemljišta i vode. Stoga, održivi razvoj može biti nedostižan bez novih energetskih tehnologija. Električna energija proizvedena iz obnovljivih izvora je 5-7% sadašnje proizvodnje električne energije širom sveta, što bi se skoro moglo najamnje udvostručiti do godine. Kada su u pitanju tradicionalna biomasa i velike hidroelektrane, ukupni obnovljivi izvori energije doprinose oko 18% potrošnje energije čovečanstva danas. Međutim, ne bi trebalo biti previše optimističan da se fosilna goriva lako mogu zameniti. Potrebno je napraviti velike korake u inovacijama u tehnologiji i mijenjanju ekonomije za obnovljive izvore energije kako bi postao svjetski primarni izvor energije. i moderna biomasa, mogu imati negativne uticaje na životnu sredinu. Moderna biomasa, na primer, predstavlja potencijalnu opasnost za biodiverzitet jer ona zamenjuje prirodne šume energetskim šumama monokulture. Takođe, postoji rizik konkurencije poljoprivrednom zemljištu i potreba za održavanjem i poboljšanjem kvaliteta zemljišta u proizvodnji biomase. Vetrenjača, biomasa, hidroenergija, geotermalna energija i neke solarne tehnologije su trenutno energetski izvori. Pošto tržišne aplikacije obnovljive energije postaju raznovrsnije i tehnologije se šire pokazuju javnosti, ove tehnologije, uz smanjenje troškova, mogu postati opravdane samo po ekonomskim kriterijima. 94

95 II. PRISTUPI ODRŽIVOM RAZVOJU GRADOVA 1. Principi i modeli održivog razvoja grada Već dugo vremena se u nauci i političkim strategijama raspravlja o budućnosti gradova, njihovim problemima i održivosti (održivom razvoju). Gradovi su prvi izazvali probleme životne sredine, kao što su prenaseljenost, zagađenje vazduha, vode, proizvodnja buke; loši vodovodi i kanalizacije, komunalni otpad i siromašne četvrti i prigradska naselja. Tu treba dodati i probleme, nasilja, kriminala, brojnih patoloških pojava, stres, frustracije i migracije. Čini se da je briga za životnu sredinu ušla u novu eru (XXI vek) u sve obimu i broju problema povezanih sa ljudskim aktivnostima. Stanovništvo urbanih područja dostiglo je 50% svetske populacije tokom godine i nastavlja da se povećava u odnosu na ruralno stanovništvo. Sada je neophodno napromeniti da je održanje osnovnih funkcija gradova, centralna briga za kreatore svke urbane politike. Za većinu ljudi, gradovi su postali fantazmagorični. Isti grad u različito vreme možemo da doživljavamo kao stran i nepoznat, da ga volimo i mrzimo, poštujemo i ignorišemo, želimo da odemo iz njega ili da mu se vratimo. Grad se neprestano menja i u subjektivnom i objektivnom smislu, odnosno osećaju. Gradovi se menjaju ekonomski i socijalno, oni su stalno u promenama. Menjaju se naša radna mesta, rekreacija i boravak. Smenjuju se naše uloge stanovnika, putnika, proizvođača, potrošača, migranata, korisnika slobodnog vremena i turista. Mi smo uvek na putu, krećmo se unutar i između naših gradova, dok se i sami gradovi stalno menjaju i razvijaju, povećavajući svoje funkcije. Održivost gradova je suštinsko pitanje koje je u osnovi ovog rada. Koncept održivih zajednica je proširen prethodnih deset godina, obuhvatajući promenu na način koji podrazumeva da ljudi izraze svoje mišljenje kako vide sebe i svoju zajednicu u odnosu na fizičku i društvenu sredinu. Grad je čovekova urbana zajednica, tako da mi ovde imamo dve dimenzije posmatranja održivosti: održiva zajednica i održiva gradska zajednica. Da bi se ispitalo centralno pitanje održivosti gradova, potrebno je postaviti nekoliko pomoćnih i razrađujućih pitanja. Šta je to tačno održiva zajednica? Koji su konceptualni koreni ideje održivih zajednica? Da li se koncept održiva zajednica primenjuje samo na relativno gusto naseljena urbana područja, poput grada? Da li postoje 95

96 gradovi koji su angažovani i opredeljeni u nastojanju da postanu održivi? Da li su održive političke zajednice sposobne da ostvare koncepte održivog grada? Da li je urbana održivost fundamentalno drugačija i u kom smislu, od održivosti primenjene na druga područja? Ovo pitanja jednako odgovorno mogu postaviti naučnici i praktičari, i to su pitanja koja podstiču debatu o tome kako se održivi gradovi moraju planirati, podsticati i razvijati.ci Široki koncept održivosti privukao je pažnju političara i građana širom sveta. Vremenom je evoluirao, tako da je većina onoga što ovaj termin danas podrazumeva znatno drugačija od toga što je pre deset godina označavao. Koncept održivosti je evoluirao, tako da sada ima nekoliko svojih derivata kao što su održive zajednice, održivi gradovi, održive zajednice u različitim tipovima gradova, kao i ogrživost brojnih malih urbanih zajednica. zajednice za život i održivi gradovi. Ovde treba naglasiti da održivi grad mora da bude rezultat napornog rada svih gradskih subjekata na promociji svih elemenata održivosti i stvaranje svesti o potrebi rada svih građana na održivosti grada.t Zagovornici održivog razvoja predlažu reorganizaciju koncepta održivosti kako bi ona bila u skladu sa ekološkim potrebama. Takvi predlozi mogu poprimiti mnoge forme, uključujući napore u konsolidaciji metropola, odnosno spajanje centralnih delova gradova sa okolnim predgrađima. Međutim, teško da zamislimo veliku redefinaciju naših političkih nadležnosti u skladu sa granicama održanja ekosistema. Umesto da pravimo političke programe u skladu sa ekosistemima, postavlja se pitanje da li je moguće rešavati pitanja održivosti u okviru postojećih, standardnih lokalnih, regionalnih i nacionalnih političkih nadležnosti? Ako se fokusiramo na gradove kao održive urbane jedinice u nekoj političkoj realnosti, postavlja se pitanje da li je moguće razviti političku volju za rešavanje pitanja održivosti gradova, samo na lokalnom nivou, čak i ako se to ne može učiniti na državnom ili nacionalnom nivou? Globalizacija ekonomije, uključujući i razvoj različitih sporazuma o slobodnoj trgovini i širenju svetskog tržišta, značajno su promenili lokalne ekonomije a time i lokalne zajednice. Prethodnih nekoliko decenija nastupio je trend pada industrijske proizvodnje i razvoja uslužnog sektora. Gradovi u kojima su nekada dominirala proizvodna preduzeća, kao osnova lokalne ekonomije, sada moraju da se oslone na druge sektore kako bi obezbedili potrebna radna mesta i zapošljavanje. Korporacije koje su nekada vladale lokalnom politikom i stajale kao njen oslonac u nekim lokalnim postignućima, sada su nestale ili su se transformisale tako da su se udaljile od mogućnosti da budu podrška lokalnim zajednicama. Biznisi sa dugoročnim lokalnim 96

97 vezama često više nisu u lokalnoj svojini, postali su deo većih multinacionalnih korporacija sa malo ili potpuno bez interesa za lokalnu politiku i njen razvoj. R Održivi grad je onaj koji ima najmanji mogući ekološki trošak, ili grad koji ozbiljno traži načine da se minimizira taj trošak. Dovoljno je reći da je grad koji pokušava da razume, a potom preduzima korake za smanjenje ekološke štete, ozbiljno pristupa izazovu održivosti. Mnogi gradovi koji žele da se kreću ka održivosti tretiraju taj proces donekle postepeno, fokusirajući se na novi ekonomski razvoj, a ne samo na postojeće ekonomske aktivnosti, verujući da nove industrije (informatika, robotika, nove tehnologije) ispunjavaju viši standard za veličinu svojih odgovarajućih ekoloških troškova. Gradovima je nametnut trend da definišu granice rasta kao deo njihovog sveobuhvatnog planiranja razvoja što predstavlja poseban napor da se nastavi ekonomski rast uz smanjenje ili minimizovanje dodatnih ekoloških troškova. Postoje brojni problemi koji nisu potpuno odvojeni od neurbanih naselja i privrede, ali koji su specifično urbani. Možda je među njima najvažnije pitanje kvaliteta urbanog okruženja. Ovde treba napomenuti veliki broj urbanih pitanja vezanih za životnu sredinu s obzirom na probleme koji su povezani sa opadanjem stanovništva u pojedinim gradovima a koji su veoma različiti od onih problema koje donosi pretpanost, prenaseljenost nekih drugih gradova. To su razlozi za stavljanje urbanog fokusa na ekološke probleme kao potencijalno najvažnije. OECD takođe upozorava da su ekološki problemi najvažniji za izgradnju održivog urbanog života. 100 Kako gradovi nastavljaju da rastu prema veličini, tako se povećava i globalno stanovništvo i ekonomsko bogatstvo, njihov uticaj na životnu sredinu će biti sve veći u vidu konstantnog degadirajućeg pritiska na životnu sredinu na lokalnom i globalnom nivou. Gradovi mogu delovati kao indikatori ranog upozorenja za duboko usađene, širo rasprostranjene ekološke krize, jer se tamo često pojavljuju problemi brže, intenzivnije i akutnije nego na drugim mestima. Urbane populacije su takođe glavni potrošači energije, što čini najvećim uzročnicima globalnog zagrevanja. Međutim, još jedno opravdanje za urbanu analizu je to što su gradovi sublimirali u sebi jedinstven oblik prirodnih, izgrađenih i kulturnih elemenata životne sredine. Kao prirodno okruženje, gradovi imaju svoja posebna karakteristična svojstva, kao što je gradsko toplotno ostrvo, tuneli stvoreni uporednnom izgradnjom velikih zgrada što stvara efekte inverzije vazduha, a sve to intenzivira dodatne probleme 100 OECD, The State of the Environment. Paris:OECD,

98 za životnu sredinu. Na primer, u savremenom Rimu, blokovi visokih stanova su izgrađeni na rubu grada, delom sprečavajući morski vetar da dovede rashladne struje koje će da ventiliraju grad. 101 Ako dodamo tim efektima visokog porasta zgrada u samom centru grada i izduvne gasove od automobila u uskim ulicama centra, pojavila se nova urbana mikroklima u kojoj se grad, u neku ruku, "pretvara u peć". Urbanizacija donosi sa sobom mnoge transformacije prirode, uključujući zagađenje, promenu lokacija, promene u funkcionisanju lokalnih ekosistema, promene prirodnih tokova energije, vode, hrane i drugih materijalnih sredstava i elemenata. Život u urbanoj sredini u značajnoj meri menja ekologiju nekog područja u pogledu ljudskog zdravlja, često dovodeći do većeg "gomilanja infekcija" i fizičkog ugrožavanja od strane industrije i transporta. 102 Širenje urbanog prostora može predstavljati poseban problem ugrožavanjem i nestajanjem vrednog prirodnog staništa, čineći intenzivne pritiske na ekološke resurse u svojim oblastima, kao što su kamenolomi za građevinske materijale. Neki oblici zagađenja su, u stvari, izrazito urbani prema svom poreklu, uticaju i posledicama. Treba dodati tome i to da je koncentracija zagađivača u gradovima smanjila šanse za razvoj tolerancije između prirodnih i ljudskih subjekata u lokalnom okruženju. Gradovi takođe predstavljaju važno kulturno okruženje, i to ne samo kao akumulacija različitih artefakata urađenih od prethodnih generacija, kao što su velike renesansne katedrale i gotske gradske dvorae ili terase čvrstih viktorijanskih zanatskih majstorija, već i pitanje korespodencije tog blaga sa okruženjem i odnosom modernog čoveka prema kulturnim tekovinama. Ovde možemo navesti jedan dobar primer odnosa prema tekovinama grada, naime, indijskie vlasti su zatvorile industrijske pogone blizu Tadž Mahal hrama kako bi sprečili dalje pogoršanje ovog svetskog blaga. Identitet nekog mesta u gradu zavisi od načina na koji se nasleđe koristi u savremenim društvima kulturno i ekonomski. Grad se mora posmatrati kao prednost u najširem smislu: ne samo njegovi pojedinačni delovi, već grad kao urbana celina. Socijalno i ekonomski, gradovi se mogu smatrati važnim resursima koji pružaju produktivnu osnovu za ekonomski rast i poboljšanje života standarda, iako bi se moglo tvrditi da su mnogi od ovih urbanih prostora stvoreni i napredovali na štetu ruralnih područja. Treba imati u vidu da grad 101 Endean Colimo, The buildings that are killing Rome s breeze. The European, August, Michael McMichael, Planetary Overload: Global Environmental Change and the Health of the Human Species, Cambridge: CambridgeUniversity Press,

99 predstavlja čvrstu vezu između prirodnih resursa, životne sredine, kao i ekonomskih i socijalnih resursa grada. Poboljšanje globalnog okruženja zahteva da gradovi daju glavni doprinos u uspostavljanju promena i navika stanovnika, kako bi rad i način života u budućnosti mogli biti strukturisani na način koji će povećati kapacitete njihovih preduzeća (proizvodnih i uslužnih), turističkih prostora i tako doprineti potpunijoj globalnoj održivosti. Ekološki problemi gradova se ne odnosi samo na broj ljudi koji žive tamo, niti probleme prenatrpanosti, već dizajn grada može biti centralno pitanje u oblikovanju načina na koji će se koristiti, ekonomski, socijalni i ekološki resursi. Promena veličine, oblika, populacione gustine i unutrašnjeg uređivanja gradova mogu dovesti do smanjenja brojnih troškova, posebno korišćenja energije. Gradovi sami po sebi nisu loši, najvažnije je kako su zgrade, železnice, autoputevi i otvoreni prostori projektovani, postavljeni i gde se nalazi objekti koji su predmet česte upotrebe i posete. Grad je mešavina prirodnih, tehničkih, urbanih, socijalnih, ekonomskih, kulturnih i ekoloških elemenata. Može se reći da su u gradu tri komponente posebno značajne: prirodni sadržaji, arhitektonsko urbanističko građevinski elementi i socijalni sadržaji. Prirodno okruženje obuhvata vazduh, vodu, zemlju, klimu, flore i faune, dok urbanistička sredina obuhvata zgrade, infrastrukturu i urbane otvorene prostore (trgovi, ulice). Arhitektonska komponenta obuhvata razne aspekte urbanih područja i arhitektonske stilove, dok socijalna komponenta obuhvata nasleđe i vrednosti, ponašanje ljudi, zakone i tradicije različitih grupa i zajednica. Urbano okruženje je moguće vidjeti i kao distorziju prirodnih ekosistema, ili kao ekosistem po sopstvenom pravu, koji se karakteriše visokim veštačkim tokovima energije, kao rezultat većeg oslanjanja gradova na fosilna goriva. Održivi razvoj grada je metafora koja je brzo ušla u svakodnevni rečnik dovodeći do potrebe za povećanom ekološkom svesnošću krajem osamdesetih godina XX veka. Ne postoji opšte prihvaćena jedinstvena definicija "održivi razvoj", ali najčešće se koristi ona Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj, takođe poznata i kao Brundtlandska komisija, koja kaže da je "Održivi razvoj", razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih generacija bez smanjenja sposobnosti budućim generacijama da i oni zadovolje svoje potrebe. 103 Porast broja ljudi i njihova ubrzana promena tehnologije, povećavaju kapacitet ljudske rase da ostvare fundamentalne promene sadašnjeg i budućeg stanja 103 World Commission on Environment and Development, Our Common Future. Oxford: Oxford University Press, p

100 globalnog okruženja. Ovo značajno menja parametre debate o životnoj sredini, što je prepoznato kao povećanje obima i obuhvata ekoloških problema. Potrebno je istraživati lokalne, regionalne i globalne promene koje utiču na urbani i ekonomski razvoj i životnu sredinu. Rast gradske populacije može se meriti i kao procentualno povećanje broja ljudi koji žive u gradovima a i kao faktor urbanizacije, tj. rastući deo nacionalnog ili regionalnog stanovništva koji dodatno utiče na urbanizaciju. Obe dimenzije se smatraju važnim faktorom u pogledu promena i razvoja životne sredine. Istorijski gledano, proces urbanizacije je u velikoj meri zavisio o efikasnosti poljoprivrede zbog pribavljanja hrane za gradsko stanovništvo a grad je meren prema kapacitetu da apsorbuje proizvodnju, skladišti i distribuira hranu. Veza između pojedinih gradova i njihovih neposrednih ruralnih zaleđa je postepeno oslabila kad su se poboljšali transport i komunikacioni sistemi, tako da su se veliki gradovi mogli osloniti na pribavljanje hrane i energije iz udaljenih krajeva. U tom procesu, gradovi su postali sposobni da apsorbuju sve veću populaciju, oslanjajući se na svoje šire a u XX veka na globalno zaleđe, što je u potpunosti promenilo parametre, smisao, potrebu, osećaj i interes za održivim razvojem. Glavna karakteristika savremene urbane dinamike je promena ekonomske uloge gradova. Na jednom nivou to se može videti u svetlu širokih funkcionalnih smena, na primjer, pomeranje kroz faze poput tržišnog grada, industrijskog grada, servisnog centra do međunarodnog trgovačkog centra. Takođe je potrebno ispitati promenljive uloge gradova u smislu promene i povećanja način proizvodnje. Gradovi danas postaju sve značajniji prostor od koga se očekuje ekonomska uloga u smislu stvaranja profita, razvoja tržišta, akumulacije kapitala, ali i stalnog rasta potrošnje. Savremena metropolitska jezgra kao što su Njujork, Los Anđeles, Frankfurt, Tokio i London nisu uvek bili u ovoj dominantnoj poziciji, niti se može očekivati da uvek ostanu "svetski gradovi". Ekonomski uspešni svetskih gradova bili su glavna karakteristika mnogih zemalja u razvoju u globalnoj ekonomiji, kao što to pokazuje uspeh modernih "državagradova" (Hong Konga i Singapura). Ove male ostrvske države takođe pokazuju kakva je važnost globalnih zaleđa u podsticanju rasta metropola. Alternativno, jedan razlog za pad nekih nekada dominantnih urbanih jezgara (primjer starog Rima) ukazuje da je razlog tome bila možda njihova neodrživa ekološka eksploatacija zaleđa. 104 Sa pojavom 104 Henrich Girardet, Cities: New Directions for Sustainable Urban Living, London: Gaia Books,

101 globalnih zaleđa kao značajnog faktora u razvoju i funkcionisanju velikih gradova, takve neposredne veze između rasta metropola i pogoršanja njihove neposredne životne sredine postaju sve manje relevantne. Pored toga, gradovi, na osnovu njihove populacione veličine i relativnog bogatstva, imaju različite nivoe funkcionalne specijalizacije, kao što su socijalni i kulturni objekti, zdravstvena zaštita, obrazovanje i trgovina. Gradovi pružju dobar izvor inovacija iz raznih oblasti društvene interakcije, jer toliko ljudi živi i radi u neposrednoj blizini. Prisetimo se da jedna stara teza glasi da "bez gradova nije mogla nastati ni prava civilizacija". 105 Takođe, gradovi mogu simbolizovati vrednosti neke nacije i njenih dostignuća, ili vreme nakih promena, uspona ekonomskih i političkih elita. Gradovi privlače ljude i preduzeća iz više razloga, ali možda među najvažnijim dinamičnim impulsima grada je traženje posla i mogućnosti stvaranja bogatstva. Zbog toga je važno razumeti glavne ekonomske principe razvoja gradova, kao i videti kako se oni međusobno povezuju sa drugim impulsima rasta gradova. Posmatrajući ukupnu dinamiku gradova možemo uočiti da postoji nekoliko njenih najvažnijih elemenata. Ekonomska dinamika podrazumeva više kontakata i aktivnosti koje grad čine mestom ekonomskih informacija, preduzetničkih i poslovnih ideja i finansijskim centrom. Upravo ova sposobnost gradova kombinuje ekonomske faktore i njihovu uključenost u sve faze proizvodnje, istraživanja i potrošnje koja privlači kompanije u urbane centre. Društvena dinamika okuplja širok spektar društvenih objekata (škole, vrtići bolnice, agencije za socijalni rad itd.) čija uloga postaje sve važnija, posebno za populacije marginalizovane nezaposlenšću i siromaštvom. Zapravo, koncentracija socijalnih problema omogućava da se definiše specifična lokalna politika socijalne održivosti gradova. Grad koji širi mogućnosti zapošljavanja, predstavlja jednu od svojih velikih privlačnosti i atrakcija. Grad predstavlja prostor društvenih odnosa, obrazovanja, usluga i rada. Kulturna dinamika predstavlja kulturnu ulogu grada koja obuhvata "proizvodnju" i "potrošnja" kulture. Pored toga, istorijsko nasleđe grada omogućava jedinstven ekonomski položaj aktivnosti vezane za kulturu, uključujući tu i turizam. Politička dinamika podrazumeva da grad, više nego bilo koji drugi subjekt ili mesto, mora direktno da reaguje na zahteve svojih građana za "dobru vladu". To je mesto 105 Peter Bairoch, Cities and Economic Development: From the Dawn of History to the Present. London: Mansell,

102 gde je direktno učešće moguće i sve više se praktikuje, i gde pojedinac može slobodno razviti osećaj slobodne (ili sputane) ličnosti i zastupati građanske vrednosti. Migracija može igrati značajnu ulogu u procesu urbanizacije, pre svega u doprinosu rasta broja stanovnika u urbanim područjima, ali to značajno varira između različitih gradova i različitih nacija. Međunarodna migracija je povezana sa degradacijom urbane sredine na više načina, ona je tu kao ishod i uzrok. Degradacija zemljišta i nedostatak vode mogu doprineti sve većem broju izbjeglica koje teku preko nacionalnih granica u brojne izbegličke kampove i povećavaju gužvu u gradovima. U Australiji postoji velika politička raspravu o ulozi velikih imigrantskih tokova na urbanu sredinu, jer je većina imigranata predviđena da se smesti u gradove. Neki učesnici u raspravi izneli su uveravanje da je Australija već dosegla optimalnu populacionu "nosivost" i da svako novo dodavanje nove imigracione populacije dodatno vrši pritisak na optimalno funkcionisanje gradova i njihovu održivost. Takođe se tvrdi da, pošto Australijanci obično imaju veći nivo potrošnje resursa po glavi stanovnika u odnosu na zemlje iz kojih dolaze imigranti, onda je i neto efekat povećanje potrošnje globalnih resursa. Zaista, uticaji imigracije na Australijske gradove moraju se posmatrati u kontekstu različitih oblika emigracije iz gradova i pozitivnih socijalnih i ekonomskih uticaja aktivnosti imigranata. Unutrašnja ruralno-urbana migracija je obično glavni element demografske promene u tim gradovima koje i dalje rastu brzo. 106 Istorijski gledano, put ka urbanizaciji bio je u velikoj meri ekonomski uslovljen, jer su ljudi privučeni perspektivom viših plata u gradovima. Danas je ruralno-gradska migracija najjače povezana sa gradovima u zemljama u razvoju, iako sa velikim varijacijama među nacijama i zemljama. Generalno, oko trećine urbane populacije koja se povećava u Africi i Aziji dolazi iz migracije iz ruralnih u urbana područja, za razliku od 58% u Latinskoj Americi a ostatak rasta je uglavnom zbog internog urbano-urbanog kretanja stanovništva. Postoji mnogo tipova seosko-urbanih migracija koje se vremenom menjaju i variraju između gradova i nacija, iako je izuzetno širok spektar ekonomskih, socijalnih i ekoloških faktora koji imaju uticaja na životnu sredinu a uključeni su u stimulisanje ovih širih migracija. 107 Obično se govori o ekonomskim faktorima kao dominantnim u odluci o migraciji, jer pojedinci pokušavaju 106 MacNeill, J., Winsemius, P. and Yakushiji, Beyond Interdependence: The Meshing of the World s Economy and the Earth s Ecology. Oxford: Oxford University Press, Tolba, M.K. and El-Kholy (eds), The World Environment : Two Decades of Challenge. London: Chapman and Hall,

103 da poboljšaju nivo prihoda i veće šanse pristupu širem broju radnih mjesta, zanimanja i investicione mogućnosti koje se mogu naći u gradovima u odnosu na ruralnih područja. Možda je najvažniji element u proceni ozbiljnosti napora grada na postizanju održivosti pravljenje plana održivosti. Većina koncepata održivosti zahtevaju više holističkih ekoloških pogleda. Prisustvo plana održivosti koji označava spremnost grada da se pozabavi brojnim pitanja na sistematičan način. Često, takvi planovi će predstaviti različitost problema ili problema koji treba rešiti i identifikovati administrativne i organizacione resurse dostupne za rešavanje problema. Na primer, plan održivosti može da se fokusira na čistu vodu, zaštitu zemljišta i šuma, energetiku i transport, reciklažu materijala, industrijskog i ekonomskog razvoja, posebno korišćenje eko-industrijskih parkova. 108 Planovi održivosti koji se najviše razvijaju su: one koje imaju oblik "strateških planova" koji sadrže "indikatore održivosti." U nekim slučajevima, gradske vlasti mogu ugraditi ciljeve održivosti u široke sveobuhvatne strateške planove (Sijetl, Vašington, Portland i Oregon). Jedna od važnijih karakteristika među planovima održivosti ili integrisanim strateškim planovima razvoja gradova jeste uključivanje "indikatora održivosti". Napravljeni su brojni napori da se razviju planovi koji uključuju specifične indikatore ili mere napredovanja ka postizanju održivosti, od kojih su mnogi razvijeni, i za određene zajednice. Prema Beatli i Manningu od godine u Sjedinjenim Državama bilo je najmanje četrdeset zajednica koje su razvile eksplicitne indikatore održivosti i sudeći po tome broj studija slučaja održivih urbanih zajednica, ima mnogo više od tada. 109 Indikatori se mogu koristiti za merenje uspeha ili neuspeha gradskih vlasti da postignu održivi koncept grada. Tokom prethodnih deset godina učinjeno je mnogo napora da se urade pragmatični pokazatelji održivosti i kvaliteta života koji mogu biti primenjeni u različitim lokalnim, regionalnim ili nacionalnim okruženjima. Gradovi kao što su Sijetl, Santa Monika, Ostin, Santa Barbara, Boston, Džeksonvil i drugi, angažovani su u procesu pokretanja "indikatorskih projekata" kako bi pružili smernice u svojim naporima da postanu održivi. Ovi pokazatelji predstavljaju zbirke merljivih karakteristika koji se mogu pratiti tokom vremena. Gradovi koji su razvili indikatore održivosti obično uključuju širok spektar faktora u svoje mere. Mi ćemo ovde navesti 108 Sustainable Chattanooga, The PCSD Briefing Book. Found at: < Beatley Timothy and Kristy Manning, The Ecology of Place: Planning for Environment, Economy, and Community. Washington, D.C.: Island Press,

104 primer San Franciska. Kao što vidimo iz tabele 2, indikatori održivosti uključuju mere kvaliteta vazduha, biodiverzitet, energiju, klimatske promene, uništavanje ozona, hranu i poljoprivredu, opasne materije, zdravlje ljudi, parkove i otvorene prostore, ekonomski razvoj, pravdu u oblasti životne sredine, obrazovanje i još mnogo toga. Tebela 2: Indikatori održivosti San Franciska Životna sredina Broj postojećih objekata koji se pridružuju Agendi za kvalitet gradskog vazduha. Program smeštaja ljudi sa respiratornim teškoćama i broj ljudi koji odlaze u klinike za respiratorne probleme. Procenat novih automobila registrovanih u San Francisku koji koriste alternativno gorivo (npr., sertifikat Kalifornije Air Resources Board-a), koje ima niske emisije štetnih gasova, kao i električna vozila. Biodiverzitet Broj sati volontera posvećen upravljanju, praćenju i konzerviranju biodiverziteta u San Francisku, Broj kvadratnih stopa najgorih invazivnih vrsta uklonjenih iz prirodnih oblasti. Broj preživelih autohtonih biljnih vrsta, zasada u razvojnim parkovima, privatnih pejzaža i prirodnih područja. Obilje i vrsta raznolikosti ptica, kako je naznačila "Zlatna kapija". Borba povećanje božićnih ptica iz društva Audubon. Energija, klimatske promene i smanjenje ozona Odnos obnovljive i neobnovljive potrošnje energije. Troškovi energije po jednom dolaru poreza. Obnovljiva i neobnovljiva upotreba energije po glavi stanovnika. Hrana i poljoprivreda Broj javnih poljoprivrednih vrtova. Reciklirana količina prehrambenih i poljoprivrednih ostataka. Broj školskih, stručnih i zajedničkih programa obrazovanja i obuke o održivoj poljoprivredi i ishrani. Opasne materije Razlika između motornog ulja kupljenog u gradu i iznosa koji je pravilno recikliran ili odlažen. Pravedna distribucija opasnog materijala / opterećenja otpadom širom grada. Broj zagađenih lokacija unutar gradskih granica. Svesnost javnosti o problemima opasnih materija / otpada (posebno pravilna upotreba i uklanjanje i poznavanje alternativa) koji se meri godišnjim anketama. Ljudsko zdravlje 104

105 Stopa rasta stanovništva. Novi slučajevi astme. Broj ljudi koji pohađaju organizovane časove vellnessa. Učešće u organizovanim programima za mlade u gradskim rekreativnim centrima. Parkovi, otvoreni prostori i ulice Procenat stanovništva koji se rekreira u objektom i prirodnim ambijentima, postavljanjenim da se do njih može stići u roku od deset minuta hoda. Broj zelenih uličnih koridora u okolini otvorenih godišnje. Broj volonterskih sati provedenih godišnje na održavanju otvorenog prostora. Godišnji opštinski troškovi za održavanje parkova, otvorenog prostora i ulica. Čvrsti otpad Tone otpada na godišnjem nivou. Stopa reciklaže kao procenat od ukupno proizvedenog materijala. Procenat stanovnika, preduzeća i institucija koji učestvuju u programu reciklaže. Saobrac aj Broj registrovanih automobila. Inventar parking mesta. Pređeni kilometri i potrošnja goriva po glavi stanovnika. Voda i otpadne vode Potrošnja vode po glavi prema meri San Francisco. Količina zagađujućih materija u otpadnoj vodi i učestalost kombinovanih kanalizacionih preliva. Reciklirana upotreba vode. Obnavljanje staništa u okruženju vodnih izhvora. Ekonomija i ekonomski razvoj Broj preduzeća u San Francisku koje usvajaju ISO standarde (ekološki standard). Broj susedstava u San Francisku sa višim stopama nezaposlenosti nego što je stepen "puna zaposlenost" definisana od strane vlade. Razlika između najviše stope nezaposlenosti i pune stope zaposlenosti u susedstvu. Broj proizvođača u San Francisku koji, kao sirovinu, koriste obnovljene sekundarne materijale. Procenat zaposlenih u San Francisku koji žive u San Francisku. Procenat radnih mesta koncentrisan u prvih deset poslodavaca. Prava nezaposlenih. Raspodela ličnih primanja. Troškovi zdravstvene zaštite po glavi stanovnika. Dostupnost stanova. Procenat dece koja žive u siromaštvu. Kapital zajednice, meren ukupnim depozitima kod banaka po glavi stanovnika na lokalnom nivou. Omladina i obrazovanje 105

106 Stopa pismenosti odraslih. Stopa diplomiranja u srednjoj školi. Etnička raznolikost nastavnika u javnim školama. Udio volontera u školama. Stopa kriminaliteta za maloletnike. Broj mladih uključenih u službu u zajednici. Ekološka pravda Srednji nivo prihoda ljudi u istorijski ugroženim zajednicama. Deo izvora zagađenja životne sredine u istorijski nepovoljnom položaju zajednice u odnosu na drugu zajednicu u San Francisku. Učešće istorijski ugroženih zajednica u celini i njihovi autohtoni predstavnici u odlučivanju o ekološkim procesima. Rashodi opštine Broj predmeta zakonodavstva usvojen od strane odbora supervizora koji će unaprediti ciljeve održivosti. Broj provajdera usluga i kompanija na listi Zelenih dobavljača. Procenat izdvojenog budžeta korišćenjem kriterijuma održivosti. Procenat budžeta koji je posvećen održavanju objekta. Javne informacije i obrazovanje Broj škola koje integrišu i progresivno ažuriraju obrazovanje za životnu sredinu u svojim nastavnim planovima i programima. Konzervacija i smanjenje otpada, mereno zapreminom proizvedenog smeća po glavi stanovnika i jedinica električne energije po glavi stanovnika. Broj volontera koji rade na projektima iz oblasti životne sredine preko najveće volonterske klirinške kuće koja se odnosi ili mobiliše ljudi da rade na službi u zajednici Upravljanje rizikom (aktivnosti visokog rizika po životnu sredinu) Broj preduzeća koje obučavaju zaposlene iz susedstva. Broj seizmički nadograđenih zgrada. Broj incidenata sa opasnim materijam. Izvor: Sustainability Plan for San Francisco October Found at< Kao što vidimo, uspostavljanje i korišćenje pokazatelja održivosti služi primarnoj svrsi davanja ciljanih mera i merila pogodnih da gradovi procenjuju svoj napredak ka postizanju održivosti. Ali razvoj indikatora održivosti od strane zajednice može služiti i drugim ciljevima. U najširem smislu, takvi projekti zajednice ne samo da služe kao artikulacije onoga što grad smatra važnim, već oni takođe mogu podrazumevati neki proces planiranja koji se može koristiti za koordinaciju gradskih odeljenja koja su tipično nepovezana i uključivanja građana i stanovnika u taj proces. Prema Zahari, razvoj 106

107 indikatora održivosti može postići sledeći efekat: omogućiti zajednici da identifikuje ono što vredi i dati prioritet tim vrednostima; održavanje pojedinaca i veće grupe, odgovornih za postizanje želejnih rezultata; izgradnja demokratije; angažuje ljude, kroz saradnju, u procesu izgradnje zajednice; omogućava ljudima da mere ono što je važno i donose odluke na osnovu tih rezultata; merenje koliko ljudi ostvaruju ono što žele i da li ishodi poboljšavaju naše živote. 110 Inicijative održivih indikatora podsećaju na puno strateško planiranje procesa, gde su postavljeni ciljevi, odabrani indikatori i odrednice, specificirane akcije koje su neophodne za ispunjavanje ciljeva gradske vlade koji stižu iz preduzeća. Iako se takvi pokazatelji skoro uvek razvijaju u svrhu praćenja napretka ka održivosti, sama činjenica da grad, na primer, ima nameru da pokuša da izmeri napredak u smanjenju zagađenja vazduha, govori nam mnogo o tom gradu. To nam govori da je grad zabrinut za kvalitet vazduha, možda sa količinom zagađenja koja se emituje ljudskim aktivnostima u tom gradu, a možda i efektima na grad koje ima ljudska aktivnost izvan grada. Takođe, to nam govori da je grad započeo da ozbiljno shvata problem i preduzima sistematske korake da počne razumevanje posledica ljudskih aktivnosti u gradu. Tako je i sa drugim problemima i pitanjima sa kojima se susreće grad kao ljudska zajednica: urbano uređenje i izgradnja, gradska infrastruktura, socijalni problemi, školstvo, zabava mladih, kulrura, poltika (lokalna i nacionalna) socijalne devijacije i patološke pojave. Indikatori koje smo prethodno naveli, poslužiće nam kasnije u radu da merimo kvalitet života i razvoja grada Sabrata. 2. Ekonomska održivost grada Mnogi istraživači i gradski menadžeri istič da funkcije i vitalnost gradova umnogome zavise od funkcionisanja lokalne ekonomije. Međutim, tendencija pristupa održivosti lokalnom ekonomskom razvoju, mnogo razlikuje od grada do grada. Još uvek se strategijama održivog razvoja gradova prilazi sa idejom "što više ekonomskog razvoja, to je bolje za grad". Međutim, neki gradovi polaze od ideje da je "pametan ekonomski (i savaki drugi) rast", bolji doprinos održivosti gradova. Inovacije u potrazi za ekonomskim razvojem dovele su do stvaranja eko-industrijskih parkova, čija je glavna ideja da kontrolišu i minimiziraju količine čvrstog i opasnog otpada iz industrije koja se nalaze u 110 Jill Zachary, Sustainable Community Indicators: Guideposts for Local Planning, Santa Barbara, California: Community Environmental Council,

108 gradu. Čak su i locirane kompanije u neposrednoj blizini čiji se otpad može koristiti od strane drugih lokalnih kompanija kao materijal za njihovu aktivnost. 111 Takve operacije mogu u velikoj meri doprineti ekonomskom rastu, dok minimiziranje tok čvrstih ili opasnih materijala koje se ispustaju u gradu, može značajno doprineti ekološkoj svesti i psihološkoj stabilnosti građana. Međutim, izgleda da većina projekata, prema istraživanju na osnovu pomenutih indikatora održivosti, nije fokusirata na postizanje ekonomskog rasta bez žrtvovanja okolina per se. Prema Corsonu u ekonomski rast, kapital i profit treba uključiti stopu nezaposlenosti, koncentraciju zaposlenosti kod malog broja poslodavaca (što je, verovatno, manje održivo nego ako je zaposlenost raspoređena među velikim brojem poslodavaca), procenat porodica i pojedinaca koji žive ispod granice siromaštva, prihod po glavi stanovnika, indeks troškova života, opštinski dug po glavi stanovnika, rejting opštinskih obveznica, i mere koncentracije ili disperzije ličnog dohotka, obnovljive izvore resursa procenat lokalnih poreza označenih kao "zeleni porezi" na proizvode koji prouzrokuju zagađenje, otpad ili drugu degradaciju životne sredine. 112 Ovo podrazumeva aspekte ravnoteže koje bi održivi gradovi trebali udariti. Znači, većina indikatora ekonomskog učinka, doprinosi stepenu revnoteže održivog razvoja grada samo onda kada se posmatra u kombinaciji sa svim ostalim indikatorima koji mere ukupnu održivost grada. Gradovi bi trebalo da osjećaju potrebu za ekonomskim rastom i angažovanjem u ekonomskom razvoju. Trebalo bi da usvajaju politike i programe dizajnirane tako da utiču na ekonomski razvoj u nastojaju da to postane adekvatna osnova za zapošljavanje njihovih stanovnika. Oni koji upravljaju gradovima treba da razumeju da postoji puna veza između funkcionisanja lokalne ekonomije i kvaliteta života stanovnika. Održivi gradovi imaju tendenciju da vide razvoj kao sredstvo za postizanje određenog tipa i nivoa kvalitet života, lokalno definisano, ali potencijalno to može uključiti (treba da uključi) širok spektar elemenata iz šireg okruženja koji će doprineti povećanju kvaliteta života. Za razliku od mnogih gradova, koji samo ekonomski rast uzimaju kao imperativ za poboljšanje kvaliteta života, mereno povećanjem zaposlenja i povećanjem prosečnih prihoda porodice, ili gde postoji samo pretpostavljena veza između ekonomskog rasta i 111 Elizabeth Kline, Sustainable Community Indicators. Medford, Mass: Consortium for Regional Sustainability, Tufts University, pp Walter. Corson, Measuring Urban Sustainability. Washington: Global Tomorrow Coalition, November. Reprint,

109 kvaliteta života (veći rast znači bolji kvalitet život), održivi gradovi žele da upravljaju ekonomskim rastom i razvojem tako da budu konzistentniji u svojim vizijama postizanja kvaliteta života svojih stanovnika. Za ove gradove nema vremena lideri su bili spremni pretpostaviti da je neophodniji ekonomski razvoj uvek bolje. Za takve gradove su, pored stalnog ekonomskog rasta, važni kulturni, sportski, rekkreativni, estetski i etički elementi razvoja grada kao održive zajednice. Nisu svi gradovi sposobni da biraju kakve vrste ekonomskog razvoja će prihvatiti. Neki nemaju dovoljno resursa i njihov izbor je mali, drugi misle da je potrebno da učine više nego što zahtevaju potrebe njihovih građana, treći često svesno prihvataju ekonomski razvoj koji pruža manje koristi nego što bi im to bilo noguće, četvrti razvoj grada vezuju za prirodne resurse, geografski položaj, jevtinu radnu snagu i druge komponente koje će im dati komparativne prednosti. Međutim, potrebno je voditi računa o činjenici da neki gradovi mogu biti selektivni prema vrstama ekonomskih razvoja koji će prihvatiti. Neki gradovi su u metropolskom području ili regionu u kom su u suštini deo subvencionisane ekonomije, pa bi mogli izbjeći neke vrste teškog, zahtevnog, manje poželjnog ekonomskog razvoja u okviru svojih granica, znajući da će imati koristi od ekonomskog razvoja koji se odvija izvan njihovih granica, u njihovom susedstvu. Potrebno je da se stalno ispituje neki od načina efikasnog upravljanja ekonomskim rastom i razvojem na kompleksniji i svestraniji način kako bi gradovi postali i ostali održivi. gradovi imaju pokušali su da upravljaju svojim ekonomskim rastom i razvojem. Kada lokalni lideri i stanovnici smatraju gradsku vladu samo kao "sredstvo" koje će grad pretvoriti u "mašinu za rast", potraga za održivošću je praktično nemoguća. 113 Nekada su gradovi vođeni tako da budu "mašine za rast", danas je sve više gradova koji usvajaju neki od oblik strategije koja se može označiti kao pristup razvoju "pametnog rasta". Kao što je ranije rečeno, dominantna gradska politika je forsirala ekonomski rast kao osnovu ukupnog razvoja gradova. Ovaj pristup često je podržava lokalna koalicija javnih funkcionera, uticajnih poslovnih lidera, investitora nekretnina, predstavnika radne snage i drugih subjekata, koji su zastupali ideju "viši ekonomski razvoj, bolje za grad". Oni su bili ubeđeni da opstanak grada zavisi od lokalne ekonomske vitalnosti. Logika njihovih argumenata jeste da je zdrava poreska baza neophodna za održavanje javnih 113 Harvey Molotch, "The City as Growth Machine: Toward a Political Economy of Place". American Journal of Sociology 82, no. 2, pp

110 usluga i infrastrukture da se stanovnici oslanjaju na lokalnu ekonomiju, da zdrava poreska baza, zauzvrat, donosi rastuće vrednosti zemljišta i poslovni prosperitet. Da bi privukli privatne investicije, gradovi moraju ponuditi dobru poslovnu klimu i posebne podsticaje što ih čini jeftinijim za mobilne investitore da lociraju tamo svoj biznis, pre nego u druge gradove. Sve veći obim privatnih investicija ponovo počinje ciklus ekonomskog razvoja, što rezultira porastom vrednosti zemljišta, zdravom poreskom osnovom, boljim uslugama i boljom poslovnom klimom. Dakle, prema konceptu gradovi su "mašine rasta" koji podrazumeva ekonomski rast, pre svih drugih elemenata, održivi gradovi su samo oni čije ekonomije ne stagniraju niti padaju. Prema toj tvrdnji, stalni rast je dobar, on proizvodi bolji kvalitet životnih za sve stanovnike grada. Kao što je ranije rečeno, ovu pretpostavku su doveli u pitanje zagovornici održivih zajednica i ponudili alternativu u vidu "pametnog rasta". 114 Svakako, ne treba odbaciti argument da je ekonomski rast važan za razvoj i vitalnost gradova, ali treba obratiti pažnju na alternativni pogled koji ozbiljno uzima više faktora koji će razviti punu strategiju održivosti savremenog grada. "Progresivni gradovi srednje klase", 115 počinju da se bave zaštitom životne sredine, kvalitetom stanovanja, kvalitetom urbanog dizajna i stvaranje sredstava vezanih za podršku različitim društvenim grupama, imaju drugačiji pogled na ekonomski rast i razvoj, i u velikoj meri podržavaju ideju o "pametnom rastu" kao osnovi razvoja savremenih gradova kao održivih. Nedavni koncept ekonomskog razvoja ("pametni rast") pokušava da osigura da ekonomski rast bude eksplicitno vezan za kvalitet života u zajednici. Tačnije, takav koncept pokušava da obezbedi da ekonomski rast i razvoj budu dosledno povezani sa drugim vidovima unapređenja kvaliteta života u svakom gradu. "Pametan rast" prepoznaje veze između razvoja i kvaliteta života, koristeći novi rast kako bi poboljšao ukupan život u zajednici. Pametan rast ulaže vreme, pažnju i resurse u obnovu zajednice i vitalnosti, kako centra grada, tako i njegovog predgrađa. Čini nam se da je veza između pametnog rasta i održivosti veliki izazova za teoretičare i praktičarekoji se bave savremenim gradom. Postoji tendencija izjednačavanja brige za životnu sredinu sa zagovaranjm politike ekonomskog razvoja bez ubrzanog rasta koji bi doneo probleme potrošnje 114 Iglitzin Lynne, "The Seattle Commons: A Case Study of the Politics and Planning of an Urban Village", Policy Studies Journal No.23, pp John Charles, "The Dark Side of Growth Controls: Some Lessons from Oregon", Pittsburgh: The Allegheny Institute,

111 resursa i zagađenja životne sredine. Svakako da je ekonomski razvoj, u velikoj meri, odgovoran za degradaciju životne sredine, ali ne možemo tražiti da se ograniči ili zaustavi ekonomski rast kako bi se zaštitila životna sredina. Gradovi koje uzimaju održivost ozbiljno shvataju ulogu ekonomskog razvoja i ekonomski rast kao jedan od osnovnih elemenata dobre gradske politike koja mora obuhvatiti i brojne druge elemente i uspostaviti ravnotežu između ekonomskog rasta i sociojano kulturnih elemenata razvoja zajednice. Kao je primećeno ranije, postoji jasan stav da je kontrolisan i uravnotežen ekonomski razvoj potreban za stvaranje i održavanje kvaliteta života koji želi većina žitelja svakog grada i svake zajednice. Sa političke tačke gledano, "pametan rast" daje pristup ekonomskom razvoju i rastu koji je povezan sa svim ostalim elementima održivosti. Gradovi u kojima su angažovani stručnjaci, inovatori i kreativni građani imaju više šanse da postignu održivi razvoj od onih gradova koji se oslanjaju na političke aktivnosti i pokrete. Grad mora da ostvari povezivanje sa poslovnom zajednicom, te da poslovne lidere uključi u napore postizanja zajedničkih ciljeva održivog grada. 3. Socijalna održivost gradske zajednice Većina bogatih ljudi u svetu živi u urbanim centara, ali isto tako povećava se i broj siromašnih koji žive u gradovima. Iako su gradovi često opisani kao ekonomski centri moci, ta moć je veoma nejednako raspoređena jer brz urbani rast često prate rastuće ekonomske nejednakosti. Siromašni stanovnici gradova ne samo da imaju niže prihode, već često plaćaju višu cenu i više se suočavaju sa društvenim i političkim preprekama nego njihovi bogati susedi. Podaci govore da je broj urbanih stanovnika koji su živeli sa manje od jednog dolara dnevno porasli sa 240 miliona u na 290 miliona u godini, dok su oni koji žive sa manje od dva dolara dnevno u istom priodu povećali sa 690 na 750 miliona. 116 S druge strane, UN-Habitat procenjuje da je godine skoro milijardu stanovnika u gradovima, posebno nerazvijenih zemalja, živelo u siromaštvu suočeno sa ozbiljnim problemima u jednom ili više sledećih elemenata: vlasništvo nad nekretninom, nekvalitetna voda, loše sanitarije, loš kvalitet 116 John Ravallion, Senn Chen and Peter Sangraula, "New evidence on the urbanization of global poverty", Policy Research Working Paper No. 4199, World Bank, Washington, DC,

112 stanovanja i nedostatak novca. 117 Detaljnije istraživanje takođe sugeriše da je u urbanim područjima neadekvatnost i nesigurnost stanovanja i nedostatak osnovnih usluga, nekada ozbiljniji problem od siromaštva u prihodu i da oboje rastu u apsolutnom smislu. Postavlja se pitanje koje su prednosti urbanizacije i urbane situacije kao dela održivog razvoja posebno u pogledu smanjenja siromaštva. S jedne strane, urbanizam i urbani razvoj obično donose neke koristi siromašnim grupama, dok sa druge strane, ti efekti bi mogli biti mnogo veći. Širenje predgrađa kao simptom prekomerne urbanizacije može ojačati politike koje otežavaju rešenje problema siromaštva. Bolji stav zauzimaju one urbane politike koje urbani razvoj smatraju samo kao početak izgradnje celovitog održivog urbanizma i urbanog života. Važno je razumeti zašto toliko uloženog napora u prošlosti nije dovelo do rešenja problema urbanog siromaštva a takođe i potrebu da se pronađu bolji načini za budućnost. Tokom XX veka razvile su se debate o ulozi tržišta i zaslugama lokalnih vlada o pružanju skloništa za siromašne stanovnike urbanih naselja. Međutim, za veliki udio urbanih siromašnih u globalnom svetu ni tržišta, niti vlade kao ni javno-privatna partnerstva nisu učinili značajne pomake u smanjenju stope siromaštva. Ono se iz decenije u deceniju neprestano povećava. Mnogi javni propusti mogu se objasniti kombinacijom nerealnog standarda, neadekvatnog finansiranja i politike koje pružaju malo prostora siromašnim grupama. Iako privatni neuspesi imaju nešto drugačiju logiku, često isti faktori koji podrivaju javne usluge takođe podrivaju i privatnu sigurnost. Tako, na primjer, ista neuređena naselja koja su loše uticala na rezuletate aktivnosti javnog sektora, loše su uticala i na privatni sektor. Da bi prevazišli ove javne i privatne propuste, potrebno je pristupiti progresivnom pragmatizovanom programu koji, umesto što pokušava da identifikuje neki idealni pristup ili skup "najboljih praksi" koji mogu biti na međunarodnom nivou, treba da grade strategiju smanjenja siromaštva na principima koje omogućavaju lokalni resursi i lokalni nivo. Imajući ovo na umu, trebali stratezi smanjenja lokalnog siromaštva da razmatraju iskustvo drugih gradova i probaju da poboljšaju imovinska prava urbanih siromašnih slojeva, da poboljšavaju njihov pristup finansiranju njihovih potreba, kao i da ih usmere ka organizovanju civilnog društva. Pokazalo se da su uspešne one inicijative koje su promovisale lokalnu kontrolu, ohrabrujući dodatna samopoboljšanja i podržavajući 117 UNDP, Human Development Report 2005: International Cooperation at a Crossroads: Aid, Trade and Security in an Unequal World, UNDP, New York,

113 alternativne oblike zajedničkog organizacija siromašnih grupa. Lokalne vlade moraju više da se angažuju na konstruktivnom, inovativnom i kreativnom zadatku, nego da koriste mehanizme rutinskog rada sa siromašnim stanovnicima. Tako će stvarati osnove za efikasnije i ravnopravne tržište zemljištem i bolje stambeno zbrinjavanje, što će dalje omogućiti da se dalje razvijaju fizički i finansijski realnije strategije za prihvatanje budućeg urbanog rasta. Latinska Amerika više ne pokazuje ubrzani razvoj urbanog siromaštva i urbanog gomilanja stanovništva, poput Azije i Afrike, ali njena nedavna istorija pruža uvid u izazove koje donosi ubrzana urbanizacija i urbani rast. Kako opisuju Smolka i Larangeira većina iskustava Latinske Amerike sa neformalnim naseljima daje nam lekcije o tome šta ne treba raditi u rešavanju problema najezde ruralnog stanovništva na velike gradove. 118 Stav različitih vlada prema neformalnom naselju varira od prihvatanja stihijskog stanja do kaznenih mera, ali malo njih ima uspela u rešavanju uzroka neformalnih, neadekvatnih i nehigijenskih naselja. Konkretno, ni prinudno iseljenje, niti nadogradnja, niti dodela zemljišta, nisu obezbedili sredstva za dovodjenje stanovništva neformalnih naselja u prihvatljiv odnos sa vladom niti su stvoriti efikasno i pošteno tržište zemljišta i stambenog prostora. Dve međusobno povezane prepreke koje sprečavaju regulisanje neformalnih naselja su nemogućnost osiguranja dovoljnih sredstava za finansiranje pravičnih programa za potrebne smeštaja siromašnih i prevelika očekivanja koja se često pojavljuju kada se razmatraju promjene programa. Regulisanje neformalnih divljih) naselja je jedna stvar a sprečavanje nastanka novih takvih naselja je druga važna stvar za bilokoju strategiju održivog urbanog razvoja. Uzimanje u obzir oba ova principa, unapredeće lokalne politike dizajnirane tako da dovedu do snabdevanja potrebnim zemljištem u skladu sa sve većim zahtevima za skloništima i naseljima za siromašne. Ovo je izazov za rešavanje urbanog siromaštva u kontekstu sve brže urbane ekspanzije. Vlasti moraju osigurati dostupno gradsko zemljište u što velikoj količini u narednim godinama, čime se izbjegava špekulativno povećanje cena zemljišta. Opštine moraju takođe proširiti gradske granice kroz plan za povećanje infrastrukturne mreže i dobijanje prava na novo zemljište u kompenzaciju za izgrađenu infrastrukturnu mrežu koristeći dostupne zakone, uz minimiziranje jednostrane eksproprijacije, uz korist od proširene infrastrukture a sve na korist naročito za siromašne 118 Martin Smolka, and Adriano Larangeira, "Property taxation and informality: Challenges for Latin America", Land Lines, vol 18, no 3, Lincoln Institute of Land Policy, Cambridge, MA,

114 porodice koje žive u marginalnim naseljima. Kako tvrdi Angotti, održavanje stambenog prostora pristupačnim zahtijeva zadržavanje pristupačnom cene zemljišta. 119 Ovo je atraktivna strategija za gradonačelnike vizionare koji se mogu nositi sa relativno malim iznosom ulaganja ako se to izvede dovoljno rano. U posebno teškim ekonomskim ili političkim okolnostima, identifikovanje sredstava za postizanje pristupačnog stanovanja ne predstavlja dovoljnu osnovu za eliminaciju urbanih siromašnih sredina. Uprkos brojnim prednostima gradskih naselja koja pružaju za svoje najsiromašnije stanovnike, oni ipak često žive u izuzetno neprijatnim i nezdravim uslovima. To potiče još od vremena industrijske urbanizacije koja je započela u XIX veku i nastavlja se do dnanašnjih dana. U zemljama u razvoju u gradovima živi oko milijardu ljudi u posebnim prostorima na obodima gradova koji se nazivaju "slamovi". 120 Ovi urbani stanovnici uglavnom žive u lošim okruženjima, jer njihovi prihodi nisu dovoljni da poprave svoju situaciju. To će u budućnosti biti izazov za mnoge urbane i nacionalne vlasti da osiguraju dovoljno zemljišta koje će biti dostupno za nove stanove (i u tome pružaju alternative "neformalnim naseljima" koji uglavnom formiraju domaćinstava sa nižim prihodima. Potrebno je da tržište zemljišta funkcioniše efikasno i pošteno, da bi se rastuća potražnja za njim mogla zadovoljiti. Ovo će zahtevati pažljivo planiranje raspodele zemljišta od strane lokalnne, gradske i nacionalne vlasti. Gledajući u budućnost, važno je razviti bolje odnose između onih koji su lišeni kvalitetnog stanovanja i njihove vlade u sadašnjosti. Dobri odnosi trebaju da budu razvijeni i institucionalizovani tokom vremena i da su u ovom trenutku retki. Štaviše, iako je prisutno adekvatno snabdevanje tržišta zemljištem, stanovanje siromašnih je kritično, jer zemljište samo po sebi nije dovoljno. Uredbu o korišćenju zemljišta za stambenu izgradnju urbani siromašni ne mogu iskoristiti jer ne mogu sebi priuštiti stanove ni pod tim novim uslovima, odnosno, ne mogu platiti infrastrukturu i komunalne troškove. Uprkos javnim naporima vlasti da se bave rastom neformalnih naselja početkom šezdesetih i intenzivnijeg napora tokom poslednje decenije XX veka, broj stanovnika u "slamovima" u Latinskoj Americi porastao je sa111 na 127 miliona između i godine. Oko 44% urbanog stanovništva ovog regiona živi u nesigurnim naseljima, u neadekvatnim životnim uslovima u pogledu kvaliteta zgrada, pristupa osnovnim 119 Tomas Angotti, Metropolis 2000: Planning, Poverty and Politics. London: Routledge, UN-Habitat, The Challenge of Slums: Global Report on Human Settlements 2003,Earthscan, London and Sterling, VA. 114

115 uslugama, kao što je kanalizacija i javna rasveta. (MacDonald, 2004). Neke zemlje Latinske Amerike imale su više od jednog veka kratkovidu urbanu politiku, od otvorene represije, uklanjanja i preseljenja do potpunog priznavanja, velikih projekata stanovanja, servisiranih lokacija i osnovnih usluga, na licu mesta selektivnu podršku za samopoboljšanja i direktna javna ulaganja u nadogradnju naselja. Ove politike nisu znatno ublažile problem i okolnosti, već su u mnogim slučajevima dodatno podstakli rast neformalnih (divljih) naselja. 121 Priznavanje neuspeha politike i strukturne nesposobnosti za rešavanje problema i pitanja urbanih siromašnih i njihovog stanovanja stvrilo je neku vrstu tolerancije lokalnih i regionalnih vlasti prema neformalnim naseljima. Posledično, rast neformalnih naselja ima direktnog uticaja i izvan njihovog stanararskog problema. Zapravo, neformalna naselja narušavaju funkcionisanje tržišta zemljištem (nepravedna konkurencija s obzirom na veću profitabilnost neformalnih zemljišnih šema) cene zemljišta (restriktivnije odredbe o korištenju zemljišta za zaštitu područja od neformalnih naselja) i stvara povećane razlike u pružanju usluga, posebno za siromašne, zbog ograničene poreske osnove i veće cene usluge neformalno zauzete oblasti. Ukratko, neformalnna naselja stvaraju više različitih problema urbanim vlastima (socijalnih, ekonomskih, urbanih, arhitektonskih, ekoloških i kulturnih). Najbolji primer za ove stavove su neformalna, divlja naselja ("slamovi") u Latinskoj Americi koja su u velikoj meri rezultat neefikasne urbane politike vođene 40 godina uzastopno. 4. Ekološka održivost grada Kada govorimo o ekološkoj održivosti urbane sredine, onda polazimo od stava da značajan deo uticaja urbanog delovanja na životnu sredinu odnosi se na potrošnju energije. U većini slučajeva količina energije koju potroši industrijska proizvodnja slična je onoj koju troši transport i zgrade, iako se korišctenje energije u zgradama sada povećava i postaje najvažniji sektor potražnje za energijom, zbog sve veće upotrebe uređaja za rashlađivanje tokom letnog perioda. Upotreba energije u zgradama se prvenstveno odnosi na grejanje i hlađenje, ventilaciju i rasvetu, sa mnogo manjim 121 McGranahan, G. and Satterthwaite, D., "Governance and getting the private sector to provide better water and sanitation services to the urban poor", Human Settlements Discussion Paper, Theme: Water, No 2, International Institute for Environment and Development, London,

116 procentom za druge građevinske svrhe kao što su vertikalna cirkulacija, pumpe za vodu i ne-gradske namene, kao što su kućna i kancelarijska oprema, televizori i frižideri. Treba naglasiti da je većina energije koja se koristi u zgradama delimično zavisna od dizajna zgrade u urbanim, arhitektonskim i građevinskim dimenzijama. Faktori kao što su pristup direktnom zimskom suncu i dnevnom svetlu, formiranje oblika koji smanjuje gubitke toplote i građevinske materijale koji kontrolišu prenos toplote kroz omotač zgrade. Sve to utiče na potražnju energije u gradskom okruženju. U gradskoj skali, razmaci između zgrada su toliko važni kao i forma zgrade da bi se obezbedili odgovarajući nivoi kretanja vazduha, dnevne svetlosti i sunčevog pristupa u urbanim prostorima, kao i dostupnosti prirodnih energetskih resursa na fasadama zgrade. Dizajn urbanog prostora takođe pomaže u kontroli zagađenja, favorizaciji ventilacije u umerenim toplotnim uslovima. Postoji kontra argument koji kaže da razvoj niske gustine gradova omogućava bolji pristup obnovljivim energijama, posebno solarnim izvorima. Zagovornici kompaktnih gradova pominju energetsku efikasnost i povoljne ekološke prednosti kao važne pozitivne prednosti kompaktnosti. Novles (Knowles) navodi tri konvergentna faktora koji proizvode energetsku efikasnost i povoljne ekološke momente: Kompaktni gradovi omogućuju efikasniji transport, budući da su putničke udaljenosti kraće i manje koriste javni prijevoz, što smanjuje potrošnju energije, posebno fosilnih goriva koja su odgovorna za veći dio emisije CO2 i drugih oblika zagađenja vazduha. Kompaktne zgrade i kompaktna naselja smanjuju opterećenje grejanjem u zimskom periodu, što ostavlja prostotr za potrošnju energije u drugim uslugama kao što su rasveta, ventilacija i hlađenje. Povećane gustoće i kompaktni građevinski objekti također pomažu smanjenju gubitaka toplote i imaju druge energetske prednosti. Kompaktni gradski dizajn poboljšava i okruženje spoljašnjeg prostora u gradu pružajući zaštitu od vetra i bolje skladištenje toplote apsorbirane na površinama zgrade tokom dana kako bi se smanjilo pad temperature tokom noći. Ovi modifikovani spoljašnji uslovi mogu poboljšati udobnost na otvorenom, kao i smanjiti potrošnju energije za kontrolu spoljašnjeg dela u zgradama Knowles Roland. "The solar envelope: its meaning for urban growth and form", Architecture,City,Environment, Proceedings of PLEA 2000 (eds K. Steemers and S. Yannas), Londaon:James & James, Yannas Smith, Solar Energy House Design, Volume 1: Principles, Objectives, Guidelines, London: Architectural Association,

117 Ove ekološke pogodnosti povezane su s komplementarnim društvenim i ekonomskim prednostima kompaktnosti gradova. Uštede energije efikasnost transportnog sistema takođe se odnose na socijalne i ekonomske koristi kraćih vremenskih rokova i direktnije veze između kuće, rada, trgovine i rekreacije. Međutim, tri pomenute ekološke prednosti odnose se na specifične klimatske uslove i sisteme upravljanja gradom. Oni nisu nužno primenjivi za sve klimatske regije. Stoga, pre nego što se analiziraju prednosti kompaktnih gradova u zemljama u razvoju, razmotrićemo njihove specifične klimatske uslove i karakteristike, kao i uticaj klime i urbane mikroklime na ukupnu urbanu udobnost. Drugi važan momenat koji ćemo pratiti kao indikator potrošnje energije u urbanom prostoru odnosi se na nadmorsku visinu urbanih područja. Većina zemalja u razvoju nalazi se na niskim geografskim širinama i višim godišnjim prosečnim temperaturama od onih koji se nalaze u razvijenom svetu. Takođe, pokazuju vrlo važne suprotnosti između različitih tipova tople klime koja utiče na udobnost i potrošnju energije na raznovrsne načine. Pustinjske klime Severne Afrike i Bliskog istoka različite su od toplih i vlažnih ekvatorijalnih klimatskih područja Zapadne Afrike ili Amazonskog basena. Čak i u pojedinačnim zemljama postoje važne klimatske razlike. Topla vlažna obala Kenije potpuno se razlikuje od hladnih planina, dok je pustinja severnog Čilea potpuno u kontrastu prema hladnoj i kišnoj šumi na jugu Čilea. Tople klime ekvatorijalnih i tropskih područja mogu se podeliti u tri glavne skupine s velikim brojem međukomponiranih i kompozitnih klimatskih promena u prelazima između njih, a neke u kombinaciji s hladnim uslovima koji se nalaze u suptropskim područjima na višim geografskim širinama. 123 Tople i vlažne klime koje se nalaze na niskim geografskim širinama ekvatorijalnog remena obeležene su visokom, ali ne prekomernom temperaturom, visokom vlažnoscu, niskim dnevnim i sezonskim temperaturama, velikim oblacima i velikim padavinama. Tradicionalne mere za pružanje olakšanja uključuju zaštitu od direktne sunčeve svetlosti, korištenje hlađenja i laganih materijala koji se tokom noći ohlade kako bi se omogućili prihvatljivi uslovi za spavanje. Vruće suve klime ekvatorijalnog pojasa imaju potpuno različite karakteristike, s vrlo visokim vršnim dnevnim temperaturama, niskom vlagom, velikim dnevnim temperaturama, slabim oblacima i slabom kišom. Razlike između leta i zime mogu biti označene, s hladnijim 123 Viktor Olgyay, Design with Climate, Princeton, N.J.: Princeton University Press,

118 uslovima i nekim padavinama u zimskoj sezoni. Tradicionalne mere za udobnost u ovoj klimi uključuju zaštitu od toplih prašnjavih vetrova, teških građevinskih materijala koji odgađaju i smanjuju prenos temperaturnih vrhova u unutrašnjost zgrada. Zatvoreni prostori s vegetacijom omogućavaju prirodno hlađenje, isparavanjem vode i omogućuju hladniji prostor, čuvajući ohlađeni vazduh u kontrolisanim i zatvorenim spoljašnjim prostorima. Uticaj nadmorske visine, širine i velikih površina vode proizvodi specifične klimatske uslove. Te se varijacije nalaze na tropskim ostrvima Kariba i Pacifika, na hladnim tropskim uzvišicama središnje Afrike, Atlasa i Anda i pomorske pustinjske klime Arapskog zaliva, gde je neugodna klima pustinje pogoršana visokom vlagom. Mnogi tradicionalni gradovi na niskim geografskim širinama uključuju obeležje urbanog dizajna koji poboljšavaju uslove udobnosti. Uske ulice gradova Bliskog istoka i Severne Afrike pružaju hlad i zaštitu od vrućih prašnih vetrova, zadržavajući hladan noćni zrak. Ograđeni prostori i vrtovi takođe podstiču hlad i isparavanje vode, koristeći fontane i kanale za navodnjavanje. Konačno, veliki otvoreni neraskidivi kvadrati, preterano vrući tokom dana, pružaju ugodne uslove u večernjim satima, privlačeći velike gužve na tržnicama na kojima se temperatura brzo hladi. U toplim i vlažnim ekvatorijalnim klimatskim područjima, prostrani prostori između zgrada i korištenje vegetacije osmišljeni su tako da omogućuju hlad bez prekida rashladnih vetrova. Verande i pokrivena cirkulacija također pružaju hlad i izloženost povetarcu bez povećanja zadržavanja topline zgrade. Čak i u suptropskim klimatskim uslovima, tradicionalne građevine ugradile su mnoge značajke dizajna kako bi poboljšale udobnost u danima pre klimatizacije. To uključuje kontrolu veličine prozora, opsežnu upotrebu tople mase, zone gradnje radi smanjenja pregrevanja, prilagodljivih elemenata za stvaranje hlada, pa čak i klizanja staklenih površina preko unutarnjih terasa. Na urbanom nivou, udobnost je poboljšana sadnjom stabala, drvoreda na nivou ulice i proporcijama ulica za ograđivanje i stvaranje hlada. 124 Sledeći problem koji razmatramo u okviru pitanja ekološke održivosti gradova odnosi se na formiranje određene urbane mikroklime. Svi gradovi nose sa sobom značajne promene u lokalnoj klimi, uključujući one koji se nalaze u ekvatorijalnim, 124 Berda Vale and Robert Vale, Green Architecture: Design for a Sustainable Future, London: Thames and Hudson,

119 tropskim i suptropskim gradskim mikroklimama. Međutim, stepen promene i njen uticaj mogu biti teži nego u hladnijim klimama na višim geografskim širinama. Globalno zagrevanje može proizvesti lagani porast prosečne godišnje temperature od oko 0,5 C u sledećih pola stoleća. No već je moguće meriti povećanje večernjih temperatura u urbanim područjima, koja može prelaziti 3 C u velikim gradovima u usporedbi s okolnim ruralnim područjem. Ovo povećanje temperature očito se odnosi na veličinu grada i urbanu gustinu stanovništva. 125 Dok su "ostrva topline" u središtima grada potencijalno povoljan fenomen u hladnijim periodima godine, dotle se povećavaju problemi i potražnju za energijom u toplijim godišnjim dobima. To može pokrenuti začarani krug. Veće vanjske temperature povećavaju potražnju za klimatizacijom, a povećanje klimatizacije doprinosi urbanom zagrevanju kroz povećanje topline iz urbanog vazduha koje proizvode uređaji za hlađenje. Studija "ostrva topline" u Buenos Airesu pokazuje da središnje područje grada može u večernjim satima prelaziti temperaturu prigradskog prostora za 3C. Prostorni opseg "toplotnog ostrva" podudara se s područjima najveće gustoće zgrada, dok se razlike u temperaturi smanjuju u područjima gde su parkovi i u blizini obale gde utiecaj rečne ploče smanjuje temperaturu. 126 Noćno povećanje gradske temperature ima važne posledice za korištenje klima uređaja. Tradicionalno, hladniji večernji vazduh mogao bi se koristiti za provtravanje vrućih interijera zgrade, smanjujući unutrašnju temperaturu kako bi se osigurala bolja udobnost, posebno za neprekinuti san. Međutim, veća temperatura večernjeg vazduha koju proizvodi gradsko "ostrvo topline" može ograničiti efikasnost noćnog hlađenja, što dovodi do povećanja potražnje za klimatizacijom u stambenom sektoru, posebno među bogatijim skupinama stanovništva. Ova tendencija je uznemirujuća jer je prodor klimatizacije u stambenom sektoru prilično ograničen u većini zemalja u razvoju. Veliki porast potražnje mogao bi imati kritičan uticaj na potrošnju energije s povećanjem vršne potražnje u stambenim područjima, što će zahtevati značajna ulaganja za povećanje kapaciteta električne distribucijske infrastrukture. 125 WMO Report on the Technical Conference on Tropical Urban Climates, WCASP-30, World Meteorological Organization, Geneva, Silvia de Schiller and John Martin Evans, "Sustainable urban development: design guidelines for warm humid cities", Urban Design International,3(4), pp , Taylor& Francis,

120 Klimatizacija i drugi oblici korištenja energije u zgradama nisu jedini uzroci "ostrva gradske topline". Upotreba energije u transportu takođe proizvodi velike količine otpadne topline, iz oba motora s unutarnjim izgaranjem i električne vuče. Drugi učinak je toplina dobijena u obliku sunčevog zračenja tokom dana i apsorbirana u visokim površinama topline grada, osobito na trotoarima i zgradama. Veći broj zgrada u užim ulicama skloni su "začepljnju" većih količina sunčeve topline jer su manje izložene hladnijem noćnom nebu. Sve veći urbani razvoj gustoće povećava "ostrvo topline" uveče, posebno leti. Strategije poboljšanja klimatske udobnosti na gradskom nivou imaju povoljan učinak na klimatizovanje zgrada. Izbegavanje ili smanjenje veštačke klimatizacije (klima uređaji u stanovima i poslovnim prostorima) ima važne ekološke, ekonomske i socijalne koristike, ako se preduzmu odgovarajuće mere za afirmaciju udobnosti u zatvorenim prostorima. Privredne prednosti uključuju smanjenje troškova kapitala zgrada, uz niže energetske račune. Prednosti za okolinu uključuju smanjenje zagađenja vazduha, kao i veće zadovoljstvo stanovnika u zgradama sa prirodno regulisanom klimatizacijom. Zbog toga je potrebna politika za afirmaciju prirodnog klimatizovanja na gradskom, arhitektonskom i graditeljskom nivou. U toplim i vlažnim klimatskim uslovima, menjanje nijansi topline vazduha i stvaranje prirodnih, zelenih uslova za rashlađivanje, glavne su mere za poboljšanje toplotne udobnosti, kako na otvorenom tako i u zatvorenom prostoru. Unutar zgrade ventilatori se mogu koristiti za poboljšanje strujanja vazduha, ali u spoljašnjim prostorima raspored oblika zgrada ima veliki uticaj na kretanje vazduha u gradovima. Na urbanom nivou, mora se voditi računa da se iskoriste povoljni aspekti vetrovitog režima, kao što su brežuljci na obali i topografija koja usmerava povetarac i stvara lokalna ubrzanja hlađenja "toplotnih ostrva". Neprekidne linije visokih zgrada uz obalu mogu pružiti atraktivne poglede za prolaznike, ali mogu takođe blokirati povoljan povetarac za velike udaljenosti u unutrašnjosti. Iako sadnja stabala doprinosi već visokoj vlažnosti, kombinovani učinak isparavanja i senke uvek će poboljšati uslove kada su temperature iznad granice udobnosti. Redovi stabala pored ulica, javni urbani parkovi i očuvanje zelenih površina unutar privatnih parcela mogu doprineti poboljšanju uslova u urbanom području. Okrenutost (orjentacija) zgrada uvek je značajan faktor u rezultiranoj potrošnji energije u svim klimatskim i urbanim uslovima, s vrlo jakim uticajem na područja sa niskim geografskim širinama. U ovim regijama, popodnevno sunce sa zapada povećava 120

121 nelagodu u svim godišnjim dobima, dok gradnja orijentacije i oblika za hvatanje hlađenja povećava udobnost tokom cele godine. Konačno, treba naglasiti razliku između dizajna za klimatizovano i za prirodno provetravanje zgrada. Korištenje klima uređaja omogućuje korištenje dobrih planova kompaktnih zgrada, iako u mnogim situacijama mogućnost produženog prekida napajanja može sprečiti potpuno zatvorene zgrade. Prirodno provetzravane zgrade trebaju omogućiti kretanje vazduha s ulazima na jednoj strani zgrade i izlazima na suprotnoj strani. Preporuke za bioklimatski dizajn u gradskoj građevinskoj lestvici ne pogoduju povećanju urbane gustoće u toplim i vlažnim klimatskim uslovima. Forsiranje kompaktnih gradova u tim klimatskim područjima treba razmotriti moguće nedostatke razvoja velike gustoće na urbanoj termalnoj sredini i mogućem povećanju korištenja energije za prevladavanje tih uslova. Sledeći važan momenat (pored potrošnje energije) u razmatranju održivog razvoja urbanih celina jeste pitanje recikliranje otpada. Ova analiza recikliranja omogućuje nam da opišemo jedan od ključnih elemenata održivog urbanog razvoja. Iste ekonomske i socijalne politike koje ignorišu recikliranje takođe su negativno uticale na druge procese koji su od uključnog značaja za urbane zajednice, radnike, potrošače i lokalne vlasti. U konačnom zbiru, to će uticati na sve napore u stvaranju održivog razvoja zajednice. Naše viđenje recikliranja znatno se razlikuje od popularnih gledišta recikliranja kao aktivnosti generirane dobrom voljom ljudi (samorganizovanih volontera) koji pokušavaju učiniti nešto korisno za društvo. Usredsredićemo se na međusobnu povezanost ekonomskih agendi i političke moći. Kao i u svim oblicima urbanog razvoja, recikliranje otpada treba shvatiti kao mesto konflikta među različitim društvenim akterima koji koriste političke arene kako bi kontrolisali resurse, kako bi ispunili različite ekonomske planove. Pretpostavimo da će mnoge zajednice imati koristi od jače privrede, ali i od okruženja koje može sačuvati život i snažne društvene sisteme koji poboljšavaju kvalitet života. Programi urbanog razvoja trebaju biti usmereni na postizanje svakog od tri "E": ekonomije, jednakosti (egalite) i ekologije. Pomeranje u tom smeru, međutim, neće biti lagan zadatak. Svaka ozbiljna analiza održivog razvoja zajednice mora se suočiti s nizom važnih pitanja. Jedno od tih pitanja jeste i strategija, primena i praktikovanje problema recikliranja urbanog otpada. 121

122 Recikliranje predstavlja model održivog razvoja zajednice na dva načina. Prvo, recikliranje je jedan od retkih zajedničkih elemenata u raspravama među naučnicima, kreatorima politike i aktivistima koji se bave održivim razvojem zajednice. Tokom protehodnih decenija stalno se širila rasprava o održivom razvoju na svim nivoima vlasti. U SAD to se kretalo od seoskih do gradskih sastanaka u Nju Jorku, od predsedničkih radnih grupa u Vašingtonu, do sastanaka gradskih većnica na području Čikaga. Takođe, postoji dosta aktivista u nekoliko neprofitnih organizacija i organizacija koje se bave zagovaranjem i praksom recikliranja. U svim tim kontekstima došlo je do šire rasprave o održivom razvoju zajednice koji uključuje neki oblik recikliranja. Recikliranje se gotovo uvek pokreće kao važan deo tranzicije zajednice prema njenom održivom razvoju. Recikliranje takođe predstavlja model održivog razvoja zajednice jer je jedan od retkih ideja koje predlažu zagovornici koji obuhvaćaju sva tri gore pomenuta "E". Većina predloga ili radnih modela odrţivog razvoja ukazuje na tri "E" i fokusiraju se uglavnom na ekološku održivost. Institut za lokalno samopouzdanje, neprofitna organizacija koja zagovara održivi razvoj zajednice, podstiče recikliranje. "Recikliranje je sredstvo ekonomskog razvoja kao i životnog okruženja". 127 Socijalne koristi od recikliranja podrazumevaju se u pojmu ekonomskog razvoja koji iz perspektive održivosti povezuje društveno odgovornu ekonomsku, tehnološku i privrednu aktivnost. Trenutno više od osam hiljada zajednica u Sjedinjenim Državama bavi se recikliranjem više od 100 miliona tona otpadnog materijala svake godine. Takođe, postoji duga istorija recikliranja u Sjedinjenim Državama, protežući se gotovo na ceo vek. Naš cjelokupan argument u ovoj knjizi je jasan. Analizom iskustva i rezultata tih aktivnosti mopže se doći do nekih važnih stavova: recikliranje je postalo konkurentna industrija temeljena na dobitima i na profitu; neki programi ostvaruju skromne ekonomske koristi, ali ih prenose prvenstveno privatnom sektoru; ekološki dobici su skromni, iako se velike količine materijala preusmjeravaju na odlagališta i spalionice, to je mali postotak ukupne količine gradskog otpada. Ta stopa preusmeravanja je znatno ispod onoga što većina zagovornika očekuje i ugrađena u njihova očekivanja; Problemi s vlasničkim udelima također se brzo pojavljuju u većini programa recikliranja. Posebno je 127 Casey Patrick and Stephanie Steen, Recycling Center Analysis. Memorandum to Evanston City Manager, May

123 paradoksalno što povećana reciklaža nije dovela do povećanja novih radnih mesta; programi recikliranja imaju potencijal za postizanje istinski održivog razvoja zajednice, ali se oni ne pokazuju politički prioritetni; većina programa koji ostvaruju vidljiv napredak po svakoj od triju "E" dimenzija održivosti, biće izbačeni s tržišta recikliranja ako to ne bude odgovaralo velikim kompaniajma iz privatnog sektora, koji ostvaruju mali napredak u bilo kojoj od ovih "E" dimenzija održivog razvoja zajednice, pre svega urbane. Politička i ekonomska struktura uvek će odoleti promeni i slomiti postojeće ili predložene napore za stvaranje održivih praksi razvoja zajednice ako to bude makar i na uštrb vrlo malog procenta njihovog profita, ili će u najboljem slučaju, politika i ekonomski centri moći, verovatno, podržati samo vrlo slab oblik održivog razvoja zajednice. 5. Urbana održivost grada Prethodno smo istakli da se gradovi suočavaju s takvim složenim fenomenima kao što su: hiperurbanizacija, povećanje i koncentracija siromaštva, poremećaj urbane kulture i ponašanja, klimatske promene, socijalni sukobi i migracije. Obično se ovi fenomeni danas analiziraju iz perspektive snažno orijentisane na odnos između globalizacije i privrednog restrukturisanja i prostora. U takvim pristupima urbani prostor se smatra "stvari po sebi", kao nešto što se daje s postojanjem nezavisno od materijijalne dimenzije. Većina prostornih analiza sastoji se od broja ograničenja, bilo da se radi o geografsko-ekološkim oznakama, nasleđenom izgrađenom životnom prostoru, nedostatku javnih i/ili privatnih ulaganja, neprimerenom zakonodavstvu i teritorijalnoj upravi (u regijama ili gradovima), kao i institucionalnoj odgovornosti javne politike i planiranja. Víctor Ramiro Fernández (poput ostalih) kritizira prostornu struju misli, koju on naziva "novim regionalističkom ortodoksijom", kao akademski napor koncentriran u industrijalizovanim društvima, podržan od strane nacionalnih vlada i multilateralnih organizacija, dovoljno jak da utiče na stvaranje novih institucija, javnih politika i praksi. 128 Taj pristup je "uvezen" u nerazvijene iz nekih razvijenih zemalja, što je dovelo do lokalnih verzija koje su zauzvrat rezultirale novim javnim politikama i institucijama prostornog i ekološkog okruženja. Dakle, kao što su prepoznali najvažniji analitičari Latinske Amerike koji rade na području urbanističkih i regionalnih prostornog 128 Víctor Ramiro Fernández, Ash Amin, and José Ignacio Vigil, Rethinking regional development: Global contributions for a Latin American strategy, Buenos Aires: Miño y Dávila Editores, p

124 istraživanja, nakon tri decenije nacionalnih i međunarodnih napora, u poređenju s intelektualnom proizvodnjom u tzv. središnjim zemljama, retki su ozbiljni pomaci u urbanoj održivosti. Ono što im nedostaje jeste sveobuhvatniji koncept i kritičniji teorijski stav prema onome što se naziva "kapitalističkim gradom". Kao što neki autori ističu, problem urbane održivosti meksičkih gradova nije adekvatno formuliran od strane meksičke vlade ili društva. 129 U dominantnom razvojnom modelu u Meksiku postoje javne politike za rešavanje ne samo održivosti životne sredine već i mnogih drugih problema vezanih uz razvojni proces. Međutim, predložena rešenja ne odražavaju održivi gradski razvoj, sam po sebi, nego dominantne interese krupnog kapitala. Zbog toga urbanističko planiranje i javna politika u Meksiku nisu ni postigli pozitivne rezultate u ovom privredno političkom modelu dominantnom u razvijenom svetu. 130 Suština održive gradske krize u Meksiku pre svega je društvena kriza. U ovoj krizi, društveni faktori se bore za odgovarajući prostor i gledaju životnu sredinu kao objekt i robu. 131 Meksički održivi gradski problem takođe se mora shvatiti kao sukob između dviju različitih perspektiva: ekonomskog razvoja i održivosti životne sredine. Analitičari se slažu da se u većini zemalja Latinske Amerike, od ranih 1980-ih, privrednii rast povećao, dok je društvena i ekološka održivost smanjena ili stagnirala. U razvijenim zemljama raste tendencija gledanja privrednog rasta i politike zaštite životne sredine kao međusobno kompatibilnih, tako da ekologija postane važan poticaj za ekonomiju. 132 Na drugoj strani, manje razvijenim zemljama problemi životne sredine uglavnom su posledica siromaštva i nerazvijenosti. Siromaštvo smanjuje ljudsku sposobnost korištenja prirodnih resursa na održiv način, čime se pojačava pritisak na životnu sredinu. Siromašni ljudi su prisiljeni odreći se budućih potreba kako bi zadovoljili sadašnje. Stoga, ono što se tiče zemalja južnog dela Polulopte, kao što je siromaštvo, nejednakost, 129 Alfonso Iracheta, La necesidad de una política pública para el desarrollo de sistemas integrados de transporte en grandes ciudades mexicanas, INE, Centro Mario Molina, CTS, Zinacantepec, Mexico: El Colegio Mexiquense, 2006., 14 16, 48.; Fideicomiso de Estudios Estratégicos sobre la Ciudad de México, La Ciudad de México hoy, bases para un diagnóstico, Mexico: Gobierno del Distrito Federal, Víctor Ramiro Fernández, Ash Amin, and José Ignacio Vigil, Rethinking regional development: Global contributions for a Latin American strategy, Buenos Aires: Miño y Dávila Editores, p Víctor Ramiro Fernández and all., Isto, p Andrew Blowers, Environmental Policy: The Quest for Sustainable Development, Urban Studies 30, no. 4/5,

125 pitka voda, devastacija zemljišta i slično, problemi su duboko različiti od onih koji se bave stanovnici, politike i prakse zemljama Severa. Kao što vidimo, uništavanje i zlouporaba prirodnih resursa, zajedno sa sistemskim pritiskom na životnu sredinu u mnogim meksičkim gradovima, opravdavaju potragu za novim načinima razmišljanja koji nam omogućuju rešavanje tih iracionalnih modela ekonomsko-političkog razvoja savremenih gradova pa i celih društava. Značajniji problemi u gradovima i metropolama uključuju, između ostalog: nisku produktivnost i konkurentnost, siromaštvo i nejednakost, haotičnu upotrebu zemljišta, slabu mobilnost stručnih subjekata, pogoršanje socijalnih odnosa, loše upravljanje resursima i pogrešna ekonomska politika. Nacionalni i regionalni razvoj u velikoj meri zavisi od gradova, posebno onih sa većim brojem stanovnika, koji čini više postotaka BDP-a, s manje postotaka stanovništva u zemlji. Svaki konceptualni doprinos razumijevanju održivosti i preobražaju urbanog razvoja trebao bi se baviti nekim bitnim idejama kao što je očuvanje energije, socioprostornoa ravnopravnost, integriracione strategije korištenja zemljišta i participativno upravljanje. Strategije javnih politika za rešavanje urbanih problema trebale bi razmotriti kako usmeriti resurse siromašnijim i manje obrazovanim stanovnicima u gradovima i metropolama. S tog stajališta važno je shvatiti da su urbana neformalna ("divlja") naselja i neformalna tržišta, iako predstavljaju ogroman društveni i ekološki problem, poslužili i kao neka vrsta rešenja jer su pokazali sposobnost pružanja stambenog prostora ljudima malim dohotkom i tako povremeno amortizovali posledice širenja urbanog siromaštva, kao što to pokazuje primer Meksika. Savremena istraživanja pokazuju da je urbanim problemima potrebna još jedna alternativa u vidu ozeljenjavanja gradova ili razvoj "zelene arhitekture". Razvoj zelenih gradova uključuje promociju aktivnosti koje zapošljavaju, prepoznaju ili očuvaju prirodu u svojim brojnim korisnim oblicima za održavanje urbanog života, dok ograničavaju ili smanjuju iscrpljenost resursa. To se kreće od podupiranja regionalnih ekosistema i poboljšanja funkcioniranja komunalne infrastrukture do procene zelenila u nekretninama i odluka o investiranju u javnog kapitala u "zelenu arhitekturu". Ozeljenjavanje gradova uključuje izgradnju energetski efikasnih zgrada koje čuvaju resurse, zatim očuvanje zelenog slobodnog gradskog prostora za predah, rekreaciju, proizvodnju kiseonika, upravljanje poplavama, i razvoj urbanih cvetnih bašta. Provođenje ovih novih načina postalo je glavna misija mnogih lokalnih urbanih politika. Danas mnoge državne i 125

126 lokalne vladine agencije vode brigu o financiranju projekata urbanog zelenila. Na primjer, program Growing Greener I i II guvernera Pennsylvanije Edwarda Rendella usmerili su više od 600 milijuna dolara državnim agencijama, prvenstveno odelenjima zaštite i očuvanja prirodnih resursa. 133 Urbano ozelenjavanje uključuje aktivnost mnogo ljudi sa različitim inicijativama i postupcima. Uključuje inkluzivne napore za planiranje građana kako bi pomogli u strategiji gde i kako ozeleniti delove grada. To zahteva stručnost gradskih planera, inženjera zaštite životne sredine, pejzažnih arhitekata i drugih kako bi pomogla u određivanju forme i strukture zelenih principa i procesa uređenja urbanog prostora. Strategija ozelenjavanja zahteva široke medijske kampanje da dele informacije, podatke i stanje procesa razvoja zelene arhitekture i svih drugih elemenata koji prate ovu aktivnost. Šta je "zeleni grad"? To je idealna projekcija savremenog održivog urbanog prostora. Takođe, to je veliki napor i trud koji treba uložiti da bi se to postiglo u bilo kom gradskom mestu na svetu, ali sigurno je da je to ostvarivo u XXI veku na ovom stepenu ukupnog svetskog tehnološkog i ekonomskog razvoja. U svom najsavršenijem obliku, "zeleni grad" je prijatan, privlačan i potpuno održiv. Prema mišljenju ekonomiste Metju Kana, zeleni grad je zdravo mesto koje ima "čist vazduh, vodu, uređene ulice i parkove" 134, otporan je na prirodne katastrofe i suočava se sa malim rizikom od infektivnih bolesti. Njegovi stanovnici imaju jake, "zelene navike" i ponašanja u javnom prevozu, prate nove tokove recikliranja otpada i očuvanja vode, koriste obnovljive izvore energije. Odgovarajući na pitanje šta je zeleni grad, takođe je potrebno razlikovati postojeće i one koji će biti izgrađeni u budućnosti. Postojeća mesta imaju osnovni oblik i strukturu, dok nova mesta to sve mogu od samog početka da izgrade i prilagode "zelenim" urbanim principima. Moguće je da postojeća mesta moraju prilagoditi i ublažiti uslove dodajući nove nijanse, dok novi gradovi mogu smisliti sasvim nove vlastite pristupe. Stariji industrijski gradovi imaju opsežne parkovske sisteme, ali imaju i masivna smeđa polja ili kombinovane sanitarne i kanalizacione infrastrukturne prostore. 133 Thomas Friedman, The Greening of Geopolitics. New York Times Magazine, April 15, pp Matthew E. Kahan, Green Cities, Urban Growth, and the Environment. Washington, D.C.: Brookings Institution Press, p

127 Noviji, brzo rastući, rašireni gradovi imaju malo parkova, teško i teško pronalaze dovoljno parkinga za automobile. Bilo da su stari ili novi, "zeleni gradovi" imaju jednu središnju zajedničku karakteristiku: oni u potpunosti teže da iskoriste svoje prirodno okruženje za održavanje prijatnog i kvalitetnog ljudskog života. Oni koriste sunce, zemlju i njenu vegetaciju za snabdevanje, korištenje i ponovnu upotrebu "zelenih resursa" gradova i njihovog okruženja. Prema bilo kojoj mjeri, neka mjesta su već naprednija od drugih u njihovom maršu prema zelenilu. Neki svjesno pokušavaju poduzeti nužne reforme u načinu života, a drugi su ili ne žele ili ne mogu napraviti potrebne promjene. Imena nekih gradova - Portland, Oregon, Denver, Seattle, Oakland i Minneapolis - često se pojavljuju kao vodeći primeri urbanog zelenila. 135 Na kraju ovog dela izlaganja o urbanoj održivosti inećemo nekoliko stavova o održivoj arhitekturi. Osnovni stav u tom deomenu jeste da se održivost arhitekture zasniva na radu u skladu sa prirodom a nikako protiv prirode. Planeri, dizajneri i arhitekte rade u skladu sa prirodom kada zgrade i naselja projektuju i grade tako da poštuju "putanju sunca", kretanje vetrova, senke drveća i stena, mesta značajnih stabala, staze životinja, staništa i prirodni sistem biljnih vrsta kao prirodne osobine koje moraju biti zaštićene od čovekovog širenja u tehnološkom, ekonomskom i kulturnom smislu. 136 Arhitektonska održivosti usmerena je tako da je potrebno pozicionirati ljudske aktivnosti tako da ne nanose bilo kakvu štetu postojećem, trenutnom ekološkom krajoliku uz uverenje da "priroda zna najbolje". 137 Ekoestetske manifestacije pojačavaju prepoznavanje značaja veze s prirodom i prirodnim sistemima. Materijali su deo prirode s malo ljudske modifikacije, pažljivo "projektovane u saglasju s prirodom" 138 što može pružiti i fizičku i duhovnu udobnost, kako bi korisnici zgrada živeli u srećnoj i harmoničnoj sredini. Arhitektura treba da održava kulturne odnose među ljudima, s uverenjem da "lokalna kultura najbolje zna". Održivost arhitekture znači zaštiti i nastaviti s ovim 135 Matthew E. Kahan, Green Cities, Urban Growth, and the Environment. Washington, D.C.: Brookings Institution Press, p Simon Guy and Graham Farmer, 'Reinterpreting sustainable architecture: The place of technology', Journal of Architectural Education, 54(3), pp Isto, p Crish Day, "Ethical building in the everyday environment. A multilayer approach to building and place design", in: W. Fox (ed.) Ethics in Building, London: Routledge,

128 genijalnim lokusima i raditi unutar ograničenja i mogućnosti koje to zahteva lpkalna sredina. Održivost zgrade podvrgnuta je održivosti mesta. Kulturna slika održive arhitekture obuhvata zabrinutost za način na koji lokalni ljudi žive i stupaju u interakciju sa svojim zgradama, i očekivanje da će to biti drugačije od drugih mesta. Simboličke i estetske manifestacije kulturne predstave arhitekture pokreću identifikaciju s autentičnim mestom i pokazuju prepoznatljivu razliku između pojedinih mesta. Budući da se lokalni način gradnje vidi kao da je autentično nastao kao odgovor na lokalnu kulturu, on postaje važan dio te kulture. Materijali, boje i građevinski oblici privlače ovaj lokalni "narodni jezik". Nova zgrada takođe simbolizuje trajnu vitalnost lokalne kulture, tako da se očekuje da će nova zgrada preobraziti, umesto reprodukovati, "narodni jezik" 139, biti prepoznatljiva arhitektonska suvremenost, ali istovremeno poštujući prošlost. Kako kaže Džejm Stil, simbol kulturnog sklada arhitekture i lokalnog ambijenta jeste džamija na New Gournu u Egiptu koju je dizajnirao Hassan Fathy godine tako da prepozna tradicionalne kulturne oblike nubijskog naroda. Fathy je kreirao zgradu u stilu za koji vjeruje da je "ugradio suštinu vlastite kulture". Poštovao je tradiciju, ali je nije samo reproduckovao, već artikulisao u svremenom dizajnu. Glavna fasada džamije koristi vrlo sofisticiranu i namernu ikonografiju koja kombinuje sv aremene arhitektonske elemente sa složenim istorijskim konotacijama koje su regionalne, ali i "nadilaze lokalnu tradiciju kako bi je povezao s formiranjem islamskog identiteta". 140 Pored prirodne i kulturne dimenzije odrive arhitekture, ona mora uključiti i tehničku sliku održivosti. Tehnička održivost je stvar razvoja tehničkih uređaja koji neutraliziraju ili iskorištavaju opasnosti od onoga što se privremeno može pojaviti kao problem. To se odnosi na primenu rezultata društvenih, ekonomskih i fizičkih nauka za analizu situacije i traganja za odgovorima na nastale problemu u skladnom funkcionisanju zgrada i naselja. Preduslov za uspeh je profesionalna stručnost i poštovanje novih naučnih rezultata. Tehnička slika održive arhitetkture uključuje merljive "činjenice životne okoline": čistotu vazduha, rasvetu, nivo buke, zakrčenost saobraćaja, kao i smanjenom potrošnjom energije, smanjenom ugradnjom energetski loših materijala, skladnom unutarnjom temperaturom itd. Takođe, tehnička slika održive 139 Cristofer Alexander, A New Theory of Urban Design, New York: Oxford University Press, James Steele, An Architecture for People: The Complete Works of Hassan Fathy, London: Thames and Hudson, pp

129 arhitekture podrazumeva i korištenje materijala savremene arhitekture: penušavo staklo, nerđajući čelik, precizni krovni paneli od legura ili aluminija (opravdani njihovom malom težinom i dugim viekom trajanja), pasivni i aktivni uređaji na spoljnjim zidovima i krovovima, staklo koje filtrira vazduh i reaguje na intenzitet sunčeve energije i svetlosti, fotonaponske ploče, kao i kompjuteri koji kontrolišu rasvetu, grijanje, hlađenje i uključivanje i isključivanje svih uređaja u stanovima i kućama. Dakle, održiva arhitektura XXI uključuje kombinaciju, prirodnih, tehničkih, kulturnih, ekoloških i klimatskih elemenata sklonih da se prilagode stalnim promenima i dinamici čovekovih zahteva. 129

130 III. PREDNOSTI I NEDOSTACI POSTOJEĆIH PRISTUPA ODRŽIVOM RAZVOJU 1. Novi pristup održivom društvu U ovom delu rada iznosimo kritički stav, ističući važne strane, dimenzije i elemente koje sadrže teoriski pristupi čiji smo pregled izneli u prvom poglavlju ovog rada, zatim dajemo pregled nedostataka dosadašnjih teorijskih pristupa održivom razvoju, te na kraju sumiramo kritičke dimenzije našeg pristupa teorijama održivog razvoja u formi našeg doprinosa ukupnom teorijskom pristupu ovoj važnoj i aktuelnoj temi i raspravama u savremenim teorijskim i naučnim radovima. Većinu naših teoriski stavova izneli smo, ili samo nagovestili u prethodna dva poglavlja, zbog taga će u ovom, kratkom poglavlju, doći do ponavljanja nekih konstrukcija i rečenica, ali to činimo svesno kako bismo na jednom mestu i kompaktno izneli svoj stav i diskurzivni doprinos ovom pitanju i našem predmetu istraživanja. Sumirajući doprinose iznesene u značajnom broju prikazanih stavova i njihvovih autora u prvom poglavlju, može se reći da je najvažni doprinos što je pojam i termin održivi razvoj ušao u naučni, praktični, programski i svakodnevni vokabural na svim nivoima aktivnosti društvenih subjekata u savremenom svetu, počevši od lokalnog nivoa, preko nacionalno regionalnog pa sve do globalnog nivoa predstavljenog međunarodnim organiazcijama i institaucijama, sa posebnim naglaskom na Ujedinjene nacije. Sledeći važan doprinos teorisjkih rasprava konceptu održivog razvoja odnosi se na njegovu ekološku dimenziju, odnosno značaj čovekovih individualnih i grupnih aktivnosti u prostoru životne sredine ili životnog, prirodnog okruženja. Ovde ćemo pomenuti još i treći važan doprinos raspravi o održivom razvoju a to je naliza svih važnih elemenata ekološke održivosti kao što su voda, vazduh, šume, poljoprivreda, hrana i celokupan biodeverzhitet. Pored značajnog doprinaosa raspravama o održivom razvoju, pokretanju tog pitanja i isticanju važnosti održivog razvoja životne sredine i biodiverziteta, mogu se uočiti značajno nedostaci kod svaremenih teorijskih rasprava o održivom razvoju. Na prvom mestu je nedostatak koji se ogleda u jednostranom pristupu održivom razvoju koncentrisanom isključivo na njene ekološke dimenzije sa usputnim pominjanjem ostalih 130

131 elemenata održivosti. Mi smo održivost sagledali kao integralni skup više neodvojivih elemenata koji čine osnovu svih teoriskih rasprava, praksi, aktivnosti, politika i strategija održivog razvoja kao najvažnije čovekove aktivnosti u savremenom društvu. Elementi intergralnog održivog ravoja, zajednice i društva su: ekološki, ekonomski, socijalni, tehnološki, tehnički, naučni, kulturni i politički. Samo oni pristupi koji uzimaju u obzir ukupnost ovih elemenata, neminovno stavljjuć akcenat ne neki od njih u sklopu konkretnih okolnosti, imaju šansu da postignu dobar rezultat u istraživanju i aktivnosti i da daju doprinos naući i praksi koja se bavi pitanjima održivog razvoja. Naš pristup polazi od uverenja da je naučni pristup održivom razvoju neophodan na početku i na kraju svake rasprave, prakse, aktivnosti, politike i strategije održivog razvoja. Naglašavamo da je potreban naučni pristup održivom razvoju, pre svega zbog vidljive dominacije političko-deklarativnoh pristupa. drugačije rečeno, deklarativni, obećavajući i očekivani međunarodno politički pristup održivom razvoju mora biti zasnovan na naučnim analizama. Prethodno smo istakli još jednu prepreku integralnom pristupu održivom razvoju, a to je nejadnako gladanje i aktivnosti raznih zemalja u svetu u odnosu na pitanje i problem održivog razvoja. Svakako da se može se podjednako zahtevati, još manje očekivati, da "zelenoj agendi" (Agenda 21) o zaštiti životne sredine, jednako pristupe razvijene zemlje Evrope, Severne Amerike, Japan i Australija, kao i zemlje podsaharske Afrike. Ove prve mogu "lagodno" razmišljati i postavljati uslove o zaštiti biodiverziteta i ozonskog omotača, dok ove druge zemlje moraju prvo rešiti problem nedostatka hrane, pitke vode, komunalne infrastrukture, elementarne zdravstvene zaštite i obrazovanja, pa tek onda razmišljati o "globalnom zagrevanju". Možemo uočiti da postoji opasnost od konflikta između naučnog pristupa održivom razvoju i političko-deklarativnih zahteva, strategija i praksi provođenja deklarisanih principa. Naglašavamo da održivost nije moguće postići bez usmerenog i koordinisanog pristupa nauke i politike, odnosno, naučno zasnovanih političkih rešenja i strategija održivosti, kao i političke podrške, pomoći i uvažavanja naučnih otkrića i postavki. Predlažemo, takođe, da pristup teoriji održivosti mora sadržati jo jednu dimenzijua to je veza između teorijskog, konceptualnog, praktičnog i aktivističkog diskursa o održivom razvoju. Svaki od ova četiri diskursa imaju imat svoju određenu autonomiju, ali oni skupa čine neophodan okvir pojmovne paradigme o održivom razvoju. Uzmimo, kao primer, problem siromaštva, klasne i rasne nejednakosti, neravnomernog pristupa 131

132 resursima, etničke konflikte i rat i naglasimo da oni treba da budu tretirani jednako kao i "globalno zagrevanje", koje može ugroziti milione i stotine miliona ljudi do kraja XXI veka, jer i oni ugrožavaju milione ljudi, odnose žrtve, svakodnevno i utiču da se suzi pogled i svest o značaju aktivnosti proiv globalnog zagrevanja. Dakle, da bi zaštitili resurse nekog društva ili zajednice, moramo obezbediti ravnopravan i pošten pristup svih subjekata tim resursima i nametnuti im odgovornost u njihovom korištenju. Tek takav tretman ostavlja prostor za sučeljavanje nauke i politike sa pravdom i pravednim aspektom održivog razvoja. Nauka nam ukazuje da je neophodno uspostviti ravnotežu između tri ključna elementa društvenog razvoja kako bi se moglo potpunije sagledati i praktikovati održivi razvoj. Ta tri elementa su način života (tradicija, stil života, vrednosti), održivost zajednice i društva i ranjivost elemenata i struktura koji čine održivi razvoj. 141 Ponovimo još jednom da brzi nalet novih tehnologija, promene u životnoj sredini, prirodne katastrofe, demografska eksplozija, političke blokade, društveni pokreti, ratovi, povećanje siromaštva, genetski modifikovana hrana, nuklearni ekscesi, predstavljaju indikatore ranjivosti i mesta gde je teško uspostviti principe zdravog, održivog društva. Mnogi od tih potencijalnih događaja mogu biti predvidivi i nauka ukazuje na taj detalj, odnosno, upozorava da ako je slaba predvidivost događaja koji donose ranjivost pojedincima, grupama i društvu, onda je ranjivost veća a slabija mogućnost za postizanje održivosti društva. Potrebno je naglasiti i "tamnu stranu" nauke u protivrečnom stavu prema održivom razvoju. Najasniji su primeri gde se nauka našla u poziciji da bude zloupotrebljena od strane, lokalnih politika i kompanijske moći. Tako je 80-tih godina prošlog veka Nacionalna unija poljoprivrednih sindikata povela spor protiv britanskih regulatornih organa oko upotrebe herbicida 2,4,5-T (koristi se protiv korova u usevima) za koga je jedan deo naučnih izveštaja tvrdio da može izazvati oštećenja kod novorođenčadi, spontani abortus, pa i kancer. Argumenti sindikata su bili i to što je taj herbicid upotrebljavan u Vijetnamskom ratu kao sredstvo koje je pustošilo šume kako bi otkrivalo skloništa vijetnamskih vojnika. Međutim, "Britanski savetodavni odbor za pesticide" uspeo je da pribavi dodatne analite i mišljenje stručnjaka (naučnika-slugu moći) koji su potvrdili da upotreba odgovarajuće količine herbicida 2,4,5-T i skraćeno 141 O ovome govori i Susan L. Cutter u napred navedenom delu. 132

133 vreme dodira ljudi sa njim, nisu opasni po zdravlje ljudi, posebno trudnica. Slično je bilo i sa britanskom govedinom, poznatom kao meso "ludih krava" za koje su postojale informacije da opasno za ljude, posebno decu. Međutim, moć kompanija uz podršku britanskih vlasti, "obuzdala" je naučne dokaze i uverila građane da nema opasnosti. Ovde se može postaviti i pitanje, kredibiliteta, legitimiteta i autoriteta naučnih institucija, kao i pojedinih naučnika koji u njima rade. Njihova pozicija je neugodna jer se nalaze između naučnih dokaza i spoljašnjeg pritiska medija, građana i njihovih udruženja. Ovo može pogoršati odnos između nauke i građana, odnosno javnosti i proširti sumnje ljudi u vrednosti naučnih dokaza i informacija. Centralno pitanje za naše istraživanje glasiti: može li nas nauka zaštititi od pogrešnih odluka kompanija i njima podređenih vlasti, koristeći se visokim etičkim standardima, ili će podleći "čistoj" racionalnosti i korisnosti, bez humanog sadržaja? Ovde ćemo istaći još jednu značajnu prepreku razvoju politike i stratekije rizika, preprekuja dodatno otežava i kompromituje i samu nauku a to je širenje prostora i polja rizika u savremenom društvu koji mogu imati veliki uticaj na održivi razvoj. Pored vceć poznatih rizika (tehnološki, prirodni, ekonomski, socijalni i ekološki) potrebno je istaći još neke rizike kao što su finansijski rizici (finansijska kriza iz godine o tome jasno svedoči, jer je uslovila, prema "domino efektu" i ekonomsku, socijalnu i kulturnu krizu savremenog sveta), zatim rizici potrošačkog identiteta (ekspanzija potrošnje pretvara čoveka u roba potrošnje, "potrošačkog roba" savremenog doba), politički rizici (mnoštvo politički antidemokratskih pokreta, radikalnih političkih grupa i pokreta, verskih fundamentalističkih pokreta, zatim politički konflikti unutar nacionalnih država i slično), rizici ratnog sukoba (u svakom trenutku u svetu postoji oko 80 ratnih sukoba lokalnog karaktera u vidu međudržavnih sukoba ili u vidu građanskih sukoba unutar pojedinačnih država) i migracioni rizici koji pokreću desetine i stotine miliona ljudi iz njihovog zavičaja. Da bi smo potpunije ukazali na potrebu stalnog širenja diskursa o održivom razvoju, ove ćemo izneti grupu indikatora kojima se može potpunije meriti doprinos pojedinih elementa održivog razvoja ukupnom jedinstvenom teorijskom konceptu tog pitanja. Time ćemo pokušati proširiit indikatore koje smo izneli u prvom poglavlju rada a koji se baziraju Agendi 21. Zapravo, potrebno je izjednačiti pokazatelje ekonomskog, socijalnog, prirodnog i ljudskog kapitala sa ekološkim pokazateljima i tek tada ćemo moći govoriti o integralnom pristupu "održivom razvoju", što nam pokazuje tabela

134 Tabela 3. Indikatori održivog društva Ekonomski indikatori - BDP per capita - kupovna moć stanovništva - procenat siromašnih prema merenju WB i FAO - mogućnost pristupa resursima svih građana - prosečna zaduženost građana - odnos najniže i najviše plate u javnom sektoru i vodećim kompanijama - odnos prosečne plate i prosečne penzije Socijalni indikatori - lično zadovoljstvo građana životnim standardom - razvijeni mehanizmi socijalne zaštite - dostupnost obrazovnih i zdravstvenih institucija - zadovoljstvo i sreća građana prema merljivim kriterijima - mogućnosti i dostupnost rekreativnih sadržaja - procenat učešća troškova za hranu, odevanje i stanovanje u odnosu na ukuna primanja Tehnički indikatori - tehnička opremljenost proizvodnje i usluga - dinamika tehničkih inovacija - stepen tehničke "pismenosti" građana - sigurnost i trajnost tehničkih proizvoda - tehnički proizvodi i životna srednina Kulturni indikatori - otvorenost kulture za nove trendove, odnos tradicionalnog i modernog - odnos stvaralačke i masovne, potrošačke kulture - razvijenost tehničke kulture - stepen ekološke kulture - stepen kulrne di namike i kulturne mobilnosti društva Ekološki indikatori - zagađenost vode, vazduha, šume i zemljišta - broj rizičnih ekoloških tačaka na određenom području - stepen ekološke svesti u merenoj sredini - ekološka edukacija - odnos prirodnih i čovekovom aktivnošću uslovljenih ekoloških ekscesa - razvijenost alternativnih izvora energije Tehnološki indikatori - prisustvo novih tehnoloških procesa - dinamika tehnoloških promena - doprinos tehnoloških promena ukupnom društvenom razvoju - uticaj tehnoloških procesa na životnu sredinu - uticaj tehnoloških promena na ekonomskoi razvoja Naučni indikatori - položaj nauke u društvu - uticaj nauke na ekonomske i tehnološke procese - uticaj nauke na teoriju i praksu održivog razvoja - stepen primene novih naučnih otkrića i rezultata - etička dimenzija nauke Politički indikatori -politički konflikti i politička tolerancija - razvijenost demokratije - participacija i uticaj građana na političke institucije i organizacije - razvijenost ekonomske, socijalne i ekološke politike - odnos lokalne i nacionalne politike 134

135 Ovih osam grupa indikatora, predstavljenih u gornjoj tabeli, pružaju nešto bolju mogućnost da kvantitativno i kvalitativno prate promene i stepen održivosti neke zajednice, grupe i društva, od lokalnog do globalnog nivoa. Indikatori pokazuju da je neophodno uspostaviti ravnotežu između ekonomskog rasta, potrošnje resursa i očuvanja zdrave vode, vazduha i zemljišta. Takođe, vidimo da politički, tehnički i kulturni indikatori imaju važnu ulogu u ukupnom pristupu održivom razvopju. Ovim se još jednom potvrđuije naša teza da je održivi razvoj neophodno posmatrati kao integralan sklup velikog broja indikatora, prakse, pnašanja, aktivnosti, postupaka i odnosa pojedinaca, grupa i zajednica. Kao što smo istakli u prvom poglavlju, da bi se, recimo, sačuvali neobnovljivi resursi za buduće generacije, potrebno je sve više razvijati alternativne izvore energije (solarna energija, vetar, termalna i kinetička energija), veštačke sirovine i druge materije koje mogu biti substitucija za neobnovive resurse. Pored toga, neophodno svakodnevno unapređenje procesa kontrole otpada kroz reciklažu i bezbedno skladištenje. Da bi se sve to postiglo potrebno je na globalnom i lokalnom nivou usvojiti nekoliko pretpostavki i preporuka: racionalno upravljanje resursima; obrazovanje i podizanje svesti o očuvanju resursa i razvoju alternativnih resursa; unapređenje naučnih dostignuća i tehnološkog razvoja koji neće biti u konfliktu sa održivim razvojem; kontrola, odgovornost i kazne za nepoštovanje programa o očuvanju rasursa; nacionalna i regionalna koordinacija svih subjekatra i međunarodna saradnja na svim pitanjima održivog razvoja. Sve bi to bilo nedovollno ako nije razvijena kultura koja će podržate sve prethodne aktivnosti i postupke. 2. Novi pristup održivom gradu Prethodno smo konstatovali da je održiv onaj grad koji ima najmanji mogući ekološki trošak, ili grad koji ozbiljno traži načine da se minimizira taj trošak. Dovoljno je reći da je grad koji pokušava da to razume, a potom preduzima korake za smanjenje ekološke štete, te ozbiljno pristupa izazovu održivosti. Mnogi gradovi koji žele da se kreću ka održivosti tretiraju taj proces donekle postepeno, fokusirajući se na novi ekonomski razvoj, a ne samo na postojeće ekonomske aktivnosti, verujući da nove industrije (informatika, robotika, nove tehnologije) ispunjavaju viši standard za veličinu 135

136 svojih odgovarajućih ekoloških troškova. Gradovima je nametnut trend da se definišu granice rasta kao deo njihovog sveobuhvatnog planiranja razvoja što predstavlja poseban napor da se nastavi ekonomski rast uz smanjenje ili minimizovanje dodatnih ekoloških troškova. Kao i u slučaju održivosti društva, tako i kod održivosti grada potrebno je sagledati, posmatrati i analizirati ceo skup elementata koji potvrđuju ili demantuju njegovu održivost. Postoje brojna pitanja koja treba imati u vidu kada se raspravlja o održivosti grada a koja nisu samo zagađenost i urbana složenost. Među njima je najvažnije pitanje kvaliteta urbanog okruženja. Ovde treba napomenuti veliki broj urbanih pitanja vezanih za životnu sredinu s obzirom na probleme koji su povezani sa opadanjem stanovništva u pojedinim gradovima a koji su veoma različiti od onih problema koje donosi pretpanost, prenaseljenost nekih drugih gradova. Kako gradovi nastavljaju da rastu prema veličini, tako se povećava i globalno stanovništvo i ekonomsko bogatstvo, njihov uticaj na životnu sredinu će biti sve veći u vidu konstantnog degadirajućeg pritiska na životnu sredinu na lokalnom i globalnom nivou. Gradovi mogu delovati kao indikatori ranog upozorenja za duboko usađene, široko rasprostranjene ekološke krize, jer se tamo često pojavljuju problemi brže, intenzivnije i akutnije nego na drugim mestima. Urbane populacije su takođe glavni potrošači energije, što čini najvećim uzročnicima globalnog zagrevanja. Postoje brojne analize koje pokazuju kako urbanizacija donosi sa sobom mnoge transformacije prirode, uključujući zagađenje, promenu lokacija, promene u funkcionisanju lokalnih ekosistema, promene prirodnih tokova energije, vode, hrane i drugih materijalnih sredstava i elemenata i kako sve to menja lik grada, donosi teškoće i probleme građanima, ali ih motiviše, mobiliše i pokreće da traže nova rešenja. Gradovi, takođe, predstavljaju važno kulturno okruženje, i to ne samo kao akumulacija različitih artefakata urađenih od prethodnih generacija, kao što su velike renesansne katedrale i gotske gradske dvorae ili terase čvrstih viktorijanskih zanatskih majstorija, već i pitanje korespodencije tog blaga sa okruženjem i odnosom modernog čoveka prema kulturnim tekovinama. Grad se mora posmatrati kao pojava u najširem smislu: ne samo njegovi pojedinačni delovi, već grad kao urbana, socijalna, tehnološka, ekonomska, kulturna i ekološka celina. Socijalno i ekonomski, gradovi se mogu smatrati važnim resursima koji pružaju produktivnu osnovu za ekonomski rast i poboljšanje životnog standarda, iako bi se moglo tvrditi da su mnogi od ovih urbanih prostora stvoreni i napredovali na štetu 136

137 ruralnih područja. Treba imati u vidu da grad predstavlja čvrstu vezu između prirodnih resursa, životne sredine, kao i ekonomskih i socijalnih resursa grada. Ekološki problemi gradova se ne odnosi samo na broj ljudi koji žive tamo, niti probleme prenatrpanosti, već dizajn grada može biti centralno pitanje u oblikovanju načina na koji će se koristiti, ekonomski, socijalni i ekološki resursi. Promena veličine, oblika, populacione gustine i unutrašnjeg uređivanja gradova mogu dovesti do smanjenja brojnih troškova, posebno korišćenja energije. Još jednom ćemo podvući da je grad mešavina prirodnih, tehničkih, urbanih, socijalnih, ekonomskih, kulturnih i ekoloških elemenata. Može se reći da su u gradu tri komponente posebno značajne: prirodni sadržaji, arhitektonsko urbanističko građevinski elementi i socijalni sadržaji. Prirodno okruženje obuhvata vazduh, vodu, zemlju, klimu, flore i faune, dok urbanistička sredina obuhvata zgrade, infrastrukturu i urbane otvorene prostore (trgovi, ulice). Arhitektonska komponenta obuhvata razne aspekte urbanih područja i arhitektonske stilove, dok socijalna komponenta obuhvata nasleđe i vrednosti, ponašanje ljudi, zakone i tradicije različitih grupa i zajednica. Urbano okruženje je moguće vidjeti i kao distorziju prirodnih ekosistema, ili kao ekosistem po sopstvenom pravu, koji se karakteriše visokim veštačkim tokovima energije, kao rezultat većeg oslanjanja gradova na fosilna goriva. Glavna karakteristika savremene urbane dinamike je promena ekonomske uloge gradova. Na jednom nivou to se može videti u svetlu širokih funkcionalnih smena, na primjer, pomeranje kroz faze poput tržišnog grada, industrijskog grada, servisnog centra do međunarodnog trgovačkog centra. Takođe je potrebno ispitati promenljive uloge gradova u smislu promene i povećanja način proizvodnje. Gradovi danas postaju sve značajniji prostor od koga se očekuje ekonomska uloga u smislu stvaranja profita, razvoja tržišta, akumulacije kapitala, ali i stalnog rasta potrošnje. Nova, drugačija i potpunija analiza savremenog grada uključuje i postupak posmatranja ukupne dinamike gradova. U tom slučaju možemo uočiti da postoji nekoliko njenih najvažnijih elemenata, koje smo istakli u prethodnom poglavlju a ovde ih dodajemo radi stvaranja potpune slike proučavanja održivog grada. kao prvo, prisutna je ekonomska dinamika, koja podrazumeva više kontakata i aktivnosti koje grad čine mestom ekonomskih informacija, preduzetničkih i poslovnih ideja i finansijskim centrom. Upravo ova sposobnost gradova kombinuje ekonomske faktore i njihovu uključenost u sve faze proizvodnje, istraživanja i potrošnje koja privlači kompanije u 137

138 urbane centre. Društvena dinamika okuplja širok spektar društvenih objekata (škole, vrtići bolnice, agencije za socijalni rad itd.) čija uloga postaje sve važnija, posebno za populacije marginalizovane nezaposlenšću i siromaštvom. Zapravo, koncentracija socijalnih problema omogućava da se definiše specifična lokalna politika socijalne održivosti gradova. Grad koji širi mogućnosti zapošljavanja, predstavlja jednu od svojih velikih privlačnosti i atrakcija. Grad predstavlja prostor društvenih odnosa, obrazovanja, usluga i rada. Kulturna dinamika predstavlja kulturnu ulogu grada koja obuhvata "proizvodnju" i "potrošnja" kulture. Pored toga, istorijsko nasleđe grada omogućava jedinstven ekonomski položaj aktivnosti vezane za kulturu, uključujući tu i turizam. Politička dinamika podrazumeva da grad, više nego bilo koji drugi subjekt ili mesto, mora direktno da reaguje na zahteve svojih građana za "dobru vladu". To je mesto gde je direktno učešće moguće i sve više se praktikuje, i gde pojedinac može slobodno razviti osećaj slobodne (ili sputane) ličnosti i zastupati građanske vrednosti. Završavamo ovaj prikaz vlastitih stavova o održivosti grada sa konstatacijom da su najvažniji elementi u proceni ozbiljnosti napora grada na postane održiv, pravljenje plana održivosti, razvoj strategije održivosti, izgradnja modela održivosti a sve to mora biti zasnovano na indikatorima urbane održivosti koji moraju biti ekonomski, socijalni, kulturni, razvojni, psihološki, urbani, estetski i etički. Ove kriterije ćemo primeniiti prilikom razmatranja izgradnje mogućeg modela održivog razvoja grada Sabrata. 138

139 IV. LIBIJA IZMEĐU RASPADA I ODRŽIVOG RAZVOJA 1. Libija za vreme Gadafija - nekoliko pokazatelja Ako gledamo izvan "anti-libijske propagande prethodnih nekoliko godina", videćemo da su na početku XXI veka, Libijci imali životni vek od oko 75 godina. To je rekordno dostignuće, na kontinentu u kojem je indeks ponekad nizak čak i oko 40 godina. Kada je Gaddafi preuzeo vlast godine, zemlja je imala stopu nepismenosti od oko 94%. U vreme njegovog pada, stopa pismenosti je porasla na oko 88%. Mnogi libijski studenti su tada bili na stranim univerzitetima. 142 Libija je svojim građanima pružala besplatno obrazovanje, podršku porodicama i domaćinstvima i kvalitetnu (većinom besplatnu) zdravstvenu zaštitu. Libijski svršeni studenti mogli su dobiti 50 hiljada dolara (preračunato u libijskim dinarima) kao zajam sa kojim bi mogli da kupe kuću. Nije bio fiksiran rok otplate, a zajam je bio beskamatni. Novac se mogao vratiti i onda kada su korisnici mislili da im je to najpovoljnije. 143 Pogledajmo još neke pokazatelje koje daju relevantne svetske institucije kao što je Kongresna biblioteka SAD. Tamo nailazimo na Izveštaj o Libiji za godinu u kome stoji da se "osnovna zdravstvena zaštita pruža svim građanima ravnopravno, te da su zdravlje, obuka, rehabilitacija, obrazovanje, stanovanje, porodična pitanja, zaštita invalida, hendikepiranih i drugih nemoćnih starosnih grupa regulisane na zadovoljavajućem nivou." 144 Takođe, napominje se da Fond za socijalnu zaštitu i Zdravstveni sistem nisu čisto državni, već mešoviti sistem javne i privatne brige. U poređenju sa drugim državama na Bliskom Istoku, zdravstveni status stanovništva Libije je dobar. Vakcinacija i imunizacija dece je skoro potpuna. Snabdevanje stanovništva čistom vodom je povećano a sanitarije poboljšane. Javne bolnice u Tripoliju i Bengaziju, privatne zdravstvene klinike i dijagnostički centri, snabdeveni su novom opremom i bolju služiti, takmičiti se s javnim sektorom. Broj lekara i stomatologa povećao se sedam puta u poređenju sa godinom, tako da je stvaren odnos - jedan lekar na Michele Brondino and Yvonne Fracassetti, Il Nord Africa brucia all ombra dell Europa, Milano: Jaca Book, pp Karim Mezran, Perché il colonello si sentiva sicuro, in Limes, No. 1, March Library of Congress: A Country Study: Libya. 139

140 stanovnika. Među lekarima je veliki broj stručnjaka koji su kao stručnjaci došli iz drugih zemalja iz okruženja i Evrope. Broj bolničkih kreveta se utrostručio u istom vremenskom periodu. Malarija je iskorenjena. Stopa smrtnosti beba godine bila je 84 na rođenih, da bi godine (procena Američke agencije za međunarodni razvoj) stopa smrtnosti odojčadi pala na 25,7 na rođenih, dok su neke procene pominjale stopu smrtnosti odojčadi manju od 20 na rođenih. Procene stručnjaka govore da je ovakav socijalni uspeh bio moguć, pored ostalog, zbog toga što je Centralna banka Libije bila u potpunosti u javnim rukama, dok su na Zapadu centralne banke praktično podređene ogromnim privatnim, ekonomskim i finansijskim interesima krupnih kompanija i drugih velikih subjekata. Zahvaljujući ovom alternativnom bankarskom sistemu, libijska država mogla je sebi priuštiti da troši dosta, sa manjim brigom da će se povećati javni dug jer nije bilo kamate koja ga uvećava i tako eksploatiše društvene resurse. 145 Stručnjaci procjenjuju da bi približavanje kamate nultom nivou na javne kredite, troškovi javnih projekata mogli biti smanjeni u proseku za 50 %. 146 Uprkos mišljenju "velikih" ekonomista da takvo bankarstvo mora proizvesti visoku inflaciju, stpoa inflacije u Libiji kretala se od 2-5% godišnje, što je manje -više kao u Alžiru i Tunisu a niže nego u Egiptu ili Maroku. Na drugoj strani, socijalna davanja i zažtita standarda u Libiji bili su superiorni u odnosu na druge zemlje u regionu. Posmatrajmo sada Indeks ljudskog razvoja Svetske banke (HDI) koji je standardni instrument usvojen da bi se utvrdila dobrobit građana neke države. Indeks se zasniva na setu kriterijuma kao što su očekivani životni vek, obrazovanje, pristup resursima i zarade. Pogledom na skalu Indeksa vidimo da je Libija bila na 52. poziciji u svetu, bila je ispred čak devet evropskih zemalja (uključujući i Rusiju, na 65. poziciji). Tunis je bio na 95. mestu, Alžir 100., Egipat 116. i Maroko Pokazatelj ekonomskog razvoja je visina BDP po glavi stanovnika. BDP Libije je bio jedan od najvećih u Africi, a najveći u Severnoj Africi u prvoj deceniji XXI veka i iznosio je dolara. To je bilo dvostruko ili trostruko u odnosu na susede (Tunis dolara, Alžir dolara, Egipat dolara, Maroko dolara). Kada se 145 Patric Henningsen, Globalists Target 100% State Owned Central Bank of Libya, in The Market Oracle, 20 March Ellen Brown, Libya all about oil, or central banking?, Asia Times, 14 April United Nations Development Programme, International Human Development Indicator,

141 BDP per capita poredi sa podacima o troškovima života i tako dobije još preciznija proporcija, videćemo da to odražava slične trendove kao i prethodno. 148 Razmotrimo li procenat Libijaca koji žive ispod granice siromaštva, vidimo da je iznosio 3,1% u godini. Ako ovo uporedo sa procentima zemalja "velike demokratije" kao što su Francuska (12,1%) i SAD (12,5) za istu godinu, vidimo da su ti procenti približno četiri puta veći. 149 Italijanski nacionalni institut za statistiku (ISTAT), takođe pruža podatke od velike važnosti. Brojke za severnoafričke imigrante koji su stigli u Italiju do 31. decembra godine su sledeće: iz Maroka, iz Tunisa, iz Egipta, iz Alžira i na kraju iz Libije (libijski imigranti uglavnom su bili poslovni ljudi i trgovci). 150 Neposredno pre "Arapskog proleća" i kampanje bombardovanja od strane anglosko-francuskog napadača (podvedeno pod UN i NATO), vlada Libije najavila je projekat pomoći stambenog zbrinjavanja za koji su investicije iznosile oko 24 milijarde dolara a plan je bio da se izgradi novih kuća u svim zonama zemlje koja je u tom trenutku imala oko 6 miliona stanovnika. 151 Ovde ćemo navesti još jedan podatak koji govori o visokoj svesti potrebe za održivim razvojem Libije i planu da se on značajno unapredi neposredno pre njenog raspada godine. Reč je projektu gradnje "Velike čovek reke" (The Great Man-Made River-GMMR). Projekat GMMR je osmišljen da iskoristi gigantske rezerve vode koje leže metara ispod pustinje Sahara. Razni baseni nalaze se u Kufri, Sirte, Murzuk i al-hamada al-hamra. Projekat obuhvata četiri akvadukta koji su ukopani ispod peska, postavljeni za transport vode iz pustinje do obale na severu Libije (900 km), područja na kome živi oko 70% stanovništva Libije. Planirani akvadukti su ukupne dužine oko kilometara, sa rezervoarima koji omogućavaju transport od preko kubnih metara pitke vode dnevno. 152 Ideja je bila da se obezbede potrebe stanovništva za pitkom vodom i stvore pogodne akumulirane rezerve iz kojih će se navodnjavati pustinjski deo zemlje radi proizvodnje hrane, kako bi se postigao što veći nivo nacionalne samoodrživosti, čime bi se smanjila zavisnost od inostranih tržišta vode i hrane. Ideja koja je bila u pozadini ovog ogromnog (25 milijardi dolara za najveći akvadukt ikada izgrađen od strane čoveka) bila 148 World Bank data (2010). 149 Videti Index Mundi 150 ISTAT, Rapporto annuale 2007: dati statistici. 151 Karim Mezran, Perché il colonello si sentiva sicuro, in Limes, No. 1, March p Isto, p

142 je da se iskoriste vodonosni slojevi u procenjenom obimu "kapaciteta Nila, 200 godina". 153 Kasnije hidrološko istraživanje je ukazalo na mogućnost postojanja vode u saharskom podzemlju na površini od kvadratnih kilometara koja je dovoljna za navodnjavanje hektara zemljišta u trajanju od 800 godina. Procenjeno je da ispod Libije postoji ogromno jezero slatke vode, otprilike veličine Nemačke Uloga Zapadnih zemalja u izbijanju građanskog rata i njegov uticaj na izgubljene perspektive Libije Pre velikih otkrića fosilnih goriva od strane američkih naftnih kompanija, pedesetih godinama XX stoleća, Libija je bila siromašna zemlja čija se privreda temeljila na poljoprivrednicima sa malim zemljišnim posedom i pastirima sa malim stadima. Nakon otkrića nafte, naftnim sektorom u Libiji dominiraju britanske i američke naftne kompanije. Do godine bilo je oko desetak naftnih kompanija koje su delovale kroz nekih šezdeset različitih koncesija u Libiji. Dominiralo je sedam velikih kompanija - zvanih "sedam sestara" nafte, ili alternativno Big Oil i francuska Française des Petroles. 155 Do 1965., kada je Libija otvorila drugi krug davanja koncesija, konzorcijum stranih kompanija Oasis je bio broj dva proizvođač nafte u Libiji, proizvodeći više od barela dnevno. Energetske aktivnosti tih zapadnih kompanija proširile su libijski naftni sektor, tako da je Libija u vreme izbijanja revolucije (1969.) izvozila 3,3 miliona barela nafte dnevno. Nakon revolucije, libijska vlada delimično je nacionalizirala udeo Oasis s tim da je državi pripalo 51% do godine. Posle revolucije Libijska vlada počela je oporezivati naftne kompanije a kasnije je ubrzala proces nacionalizacije i kontrole i kompanija koje su bile u vlasništvu libijskih bogataša. Nakon rata između Egipta i Izraela (1973. godine), Libijski režim počeo se ozbiljno pozicionirati u Organizaciji zemalja izvoznica nafte (OPEC), a do godine primer radikalne nacionalizacije koju je započela Libija sledili su Iran, Saudijska Arabija i Kuvajt. Tokom petnaestogodišnjeg razdoblja nakon revolucije u Libiji, zemlje kao što 153 Angelo Del Boca, Gheddafi. Una sfida dal deserto, Laterza: Biblioteza storica Laterza, Di Paolo della Sala, Libia, acqua dolce sotterranea grande come la Germania, in Il Secolo XIX, 25 March Anthony Samson, The Seven Sisters: The Great Oil Companies and the World They Made, London: Bantam Books,

143 su Irak, Venezuela, Nigerija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati potpuno su nacionalizirali udeo zapadnih naftnih kompania. 156 Vodstvo Libije u institucijama kao što je OPEC dovelo je do sukobima sa Zapadom, što je kulminiralo stavljanjem Libije na broj četiri liste potencijalnih neprijatelja Sjedinjenih Država. Konflikt između Libije i SAD proširio se do točke u kojoj je Reganova administracija naredila bombardovanje Libije u aprilu 1986., sa jasnom namerom da se eliminiše Gadafi. 157 Od doba bombardiranja do zapadnjačkih sankcija Libiji zbog obaranja putničkog aviona nad Lockerbi jezerom, pitanje budućnosti libijske nafte preuzele su evropske naftne kompanije, koje su se vešto umetnule u prostor između libijskih kompanija koje su rasle i američkih kompanija koje su se povlačile. Tokom osamnaest godina sankcija od strane američke vlade, Oasis Group održavala je tajnu i/ili otvorenu vezu s libijskim političkim institucijama i/ili delovala preko treće strane. Članovi grupacija - Conoco Phillips, Marathon Oil i Amerada Hess - predstavljali su "nezavisne" naftne kompanije koje su zakupljivale nalazišta gasa i nafte kojima upravljala Libijska nacionalna naftna kompanija. 158 Neke od američkih naftnih kompanija nikada nisu napustile Libiju. U američkim dokumentima objavljeno je da je Halliburton ostao u zemlji, radeći kroz svoje međunarodno društvo podružnica kako bi izbegao američke sankcije na svoje poslovanje, znajući koliko su bogati naftni resursi Libije. Dankan Klarke opisao je Libijske resurse na sledeći način: Libija je veoma bogata naftnim i gasnim resursima, koji se nalaze u blizini Evropskih tržišta. Pet glavnih sedimentnih basena na kopnu nude niz potencijalnih pothvata: Ghadames, Marzuk, Kufra, Marmarica i Sirte. U offshore području su Sabratah, Benghazi, i Bayda baseni. Sirte bazen je daleko najplodnija naftna pokrajina, jedan od najvećih u Africi. Čak i tokom sankcija bio je cilj i fokus za mnoge evropske igrače, kao i država kompanije. Međutim, dani povoljne konkurentske pozicije koju uživaju ove kompanije bliže se kraju. 159 Libija je postala jako zavisna od naftne industrije, koja je činila više od 95 procenata izvozne zarade. Do sredine 1990-ih, s informacijama o masivnim novim otkrićima nafte u Libiji, američke naftne kompanije obnovile su svoje napore da se vrate 156 The Tyranny of Oil: The World s Most Powerful Industry and What We Must Do to Stop It (New York: William Morrow, pp The top three enemies were the Soviet Union, China, and North Korea. Cuba was ranked fifth on this list. See Qaddafi s Libya in World Politics, pp Duncan Clarke, Crude Continent: The Struggle for Africa s Oil Prize, London: Profile Books, Duncan Clarke, Isto, p

144 u to područje koje se smatra "mediteranskim El Doradom". Postalo je poznato da Libija ima jednu od najvećih utvrđenih rezervi nafte u Africi i oko 3,4% svetskih ispitanih rezervi, dok je najveći dio toga bio još neistražen. Prema časopisu Oil & Gas, Libija je do godine imala ukupno dokazane rezerve od 46,4. milijarde barela nafte, verovatno najveće u Africi. "Skoro 80 procenata utvrđenih rezervei u Libiji nalazi se u slivu Sirte. Libijske istražene rezerve prirodnog plina do 1. januara procenjuju se na 54,7 trilijuna kubičnih metara." 160 Gledajući sa pozicija država Zapadne Evrope, koje uvoze energiju, libijski naftni sektor ima dve važne prednosti. Prvo, zemlja se nalazi na suprotnoj strani Sredozemnog mora i blizu je europskih tržišta. Unatoč naporima za diversifikacijom energetske mešavine Evrope, većina evropskih zemalja i dalje je jako zavisna o uvozu nafte. Geografska blizina znači da je libijska nafta jeftina za uvoz. To se odnosi na geopolitičku tačku o gore navedenom mestu. Drugo, za razliku od velikog udela nafte iz persijskog zaliva i drugih područja, Libija proizvodi jednu od najkvalitetnijih nafti sa niskim sadržajem sumpora. Dakle, ova sirova nafta je najlakša za preradu i može se izvoditi u relativno "jednostavnim" rafinerijama koje se ne mou nositi sa "teškom naftom" iz drugih zemala. Ukratko, važnost Libije na tržištu nafte proizlazi ne samo od njene značajne proizvodnje, već i od kvaliteta sirove nafte. Početkom XXI stoleća liberalni elementi unutar Gaddafijeve vlade učinili su da se dosegne visok nivo naftnog i bankarskog sektora libijske ekonomije. Zajedno s tim "liberalnim reformatorima", Gadafijev režim vešto se vraćao na ranije položaje u zapadni svetu, posebno nakon što su UN sankcije Libiji ukinute u aprilu godine. Zapadne naftne kompanije su se žestoko takmičile za ulazak na libijska tržišta energije, a libijska vlada je koristila taj svoj resurs kao sredstvo spoljne politike. Libija je otvorila vrata za američke naftne kompanije u decembru godine. Američka vlada ukinula je neke trgovinske sankcije sledeće godine u aprilu i obnovila diplomatske odnose sa Libijom krajem Gotovo sve ostale Zapadne zemlje ukinule su tokom godine trgovinske sankcije samo su sankcije koje su još uviek bile na snazi, one u vidu određenih direktnih izvoznih ogrančenja Libije jer je State Department stalio Libiju na 160 Energy Information Administration, Libyan Supply Disruption May Have Both Direct and Indirect Effects, 144

145 listu država koje "sponzorišu terorizam". Poboljšani komercijalni i diplomatski odnosi omogućili su američkim naftnim kompanijama da pojačaju svoje aktivnosti u Libiji. 161 Posle ukidanja sankcija, vlada Libije otpočela je pregovore o Sporazumu o razmeni istraživanja i proizvodnje (EPSA) sa međunarodnim naftnim kompanijama. Kada su sankcije ukinute, Libija je proizvodila samo 1,5 miliona barela nafte dnrvno, a cilj vlade bio je vratiti se na 3 miliona do godine. U tom procesu, libijska vlada otvorila je tri kruga konkursa (EPSA IV) sa američkim naftnim kompanijama koje su primile većinu koncesija. Osim sporazuma o razmjeni istraživanja i proizvodnje, Libija je razvila i bilateralni model za potsticanje inostaranih ulaganja i tako ubrzala svoj razvojni proces. Pregovori s Occidental Petroleum tokom i Royal Dutch Shell tokom su dva uspešna primera novog bilateralnog pristupa. Britanski premijer Tony Blair, tokom maja posetio je Libiju i rekao da su komercijalni odnosi između Velike Britanije i Libije bili sve snažniji i najavio ugovor vredan 900 miliona dolara koji vraća britanskog energetskog diva (British petroleum) u Libiju posle više od tri decenije nakon nacionalizacije njene imovine godine. Sedmogodišnji sporazumi o istraživanju i proizvodnji obuhvatao je sedamnaest istraživačkih bušotina, na prostoru od kvadratnih kilometara. 162 Ovakve aktivnosti u okviru sporazuma EPSA označile su da je vlada Libije zadržala inicijativu u svojim poslovima s međunarodnim naftnim kompanijama. U maju Libijska nacionalna naftna kompanija ponudila je četrdeset i tri naftne bušotine na dvadeset i šest područja. Oko 120 međunarodnih kompanija izrazilo je interes za ovu ponudu. Vlada je odabrala devetnaest najboljih ponuđača, jer je drugi krug obeležio veću raznolikost odabranih kompanija. Najveći broj dozvola dobio je Eni u Italiji. Ostali uspešni ponuđači bili su Exxon Mobil, BG grupa iz Velike Britanije, Kineski Petroleum i pet japanskih kompanija. Nakon trećeg kruga konkursa u kome je učestvovalo dvadeset i tri kompanije iz petnaest zemalja, ruski Taraneft uzima tri od četrnaest ponuda a ruski Garzpom uzima jednu. Tajvanska državna kompanija, kineski Petroleum, kanadska Petro Canada i nemački Winterhall svaki je dobio jedan ugovor Ronald Bruce St. John, The Libyan Economy in Transition: Opportunities and Challenges, in Dirk Vandewalle, ed., Libya since 1969: Gaddafi s Revolution Revisited, New York: Palgrave Macmillan, pp Isto, p Isto, p

146 Očito je da vlade Zapadnih zemalja nisu bile zadovoljne ulaskim kineskih i ruskih kompanija na libijsko naftno tržiše, kao i samim jačanjem libijskog uticaja u toj oblasti i tražile su način da to spreče. To je, svakako, bio jedan od važnih momenata i bitan uzrok za pokretanje kampanje NATO snaga protiv Gadafija, njegovo hvatanje i ubistvo godine od strane libijskih pobunjenika. Očito, nafta je bila jedan od uzroka razaranja libije tokom godine. Drugi veliki uzrok je bila voda. Britanski geološki pregled (British Geological Survey-BGS) upoznao je svet sa nečim što su Libijci već ranije znali da Libija leži na najvećim rezervama vode u Africi. Karte podzemnih vodnih resursa u Africi pokazuju da su podzemne vode nejednako raspoređene, te da se najveći volumeni podzemnih voda nalaze u velikim sedimentnim prostorima u sjevernoj Africi u Libiji, Alžiru, Egiptu i Sudanu. Od svih njih, Libija ima najveće količine podzemne vode ( kubnih kilometara), Alžir ( km3), Sudan ( km3) i Egipat ( km3). Ove četiri zemlje čine dio velikog podzemnog mora slatke vode zvane Nubijski peščni vodonosni rezervoar. 164 Libijska država uložila je 25 milijardi dolara u projekat "Velika Manmade reka", kompleksni vodovod dug od kilometara, koji je bio postavljen ispod površine pustinjskog peska, koji bi mogao transportovati dva miliona kubičnih metara vode dnevno. Cilj ovog, najvećeg inženjerskog projekta u Africi, bio je pretvaranje Libije, zemlje koja obuhvata 95 posto pustinje, u samodovoljnu, održivu oazu za proizvodnju hrane. Pre objavljivanja izveštaja u BGS, zapadni naučnici, istraživači i političari koristili su sintagmu "nestašice vode" u Africi kao deo psihološkog ratovanja za promociju postupka privatizacije vodnih resursa od strane zapadnih kompanija. Nasuprot tome, "Vodene mape Afrike" pokazuju da postoje ogromne rezerve vode, te da to može biti uzrok i povod za "ratove zbog vode" u dvadeset prvom stoleću. 165 Zapadne transnacionalne korporacije kao što su Bechtel iz Sjedinjenih Država, nemački RWE i francuski Veolia, Suez i Lyonnaise des Eaux bili su na čelu zagovornika za privatizaciju vodnih resursa svuda u svetu. Francuske kompanije kao što su Suez, 164 MacDonald A.M. et al., Quantitative Maps of Groundwater Resources in Africa, British Geological Survey, London, April Richard Black, Water map shows billions at risk of water insecurity, BBC News, September 29, 2010, See also Dhirendra K. Vajpeyi, Water Resource Conflicts and International Security: A Global Perspective, Lanham, MD: Lexington Books,

147 Ondeo i Saur kontrolišu više od 45% svetskog tržišta vode. Za te kompanije, Libija i regija Nubijskog peščara "prirodno" trebaju biti unutar francuske sfere utjecaja. Kapitalistička kriza imala je snažan utjecaj na Francusku, a vladajući elementi tražili su područja koja bi podstakla jačanje Francuskog "prestiža". Vodene rezerve Libije nametnule su se kao dobar ulog. U nastavku teksta pomenut ćemo još nekoliko momenata i njihovih aktera koji su doprineli rušenju libijskog lidera Moamera Gadafija, kao i ekonomskom i socijalnom rušenju Libije kao održive države. Nešto pre intervencije u libiji, francusko društvo bilo je zalijepljeno dugotrajnim skandalom o koruptivnim praksama financiranja izbora u Francuskoj od strane afričkih vođa. Godinama je u Francuskoj trajalo suđenje o ulozi francuske naftne kompanije ELF u Africi. Menadžeri ELF-a bili su proglašeni krivima u jednom od najvećih pokušaja korupcionaškog kriminala u Francuskoj. Bivši sekretar Elf Aquitaine osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od pet godina zbog korištenja novca kompanije kao mita. Na stranica dokumenata za suđenje bilo je informacija o ulozi ELF-a u Africi i kako je ova naftna kompanija bila "desna ruka" francuskog ministarstva spoljnih poslova. Libija je postala deo grupe zemalja koje su prihodima od nafte pomogle financiranje francuskih predsedničkih izbora. Tako se Libija pridružila Republici Kongo, Ekvatorijalnoj Gvineji i Gabonu kao zagovorniku dolaska konzervativaca u Francuskoj. Pred samu NATO intervenciju, pojavile su se vesti o tome kako je Libijsko vodstvo potrošilo milione dolara za financiranje izbora Nikole Sarkozija (Nicolas Sarkozy) za predsednika Francuske. Nekoliko dana nakon što je Sarkozi postao najistaknutiji predsednik koji je podržao pobune u Benghaziju, Saif al-islam, sin libijskog vođe Gadafija, rekao je: "Sarkozy najprije mora vratiti novac koji je preuzeo od Libije da bi finansirao svoju izbornu kampanju. Mi smo ga financirali. Imamo sve detalje o tome i spremni smo otkriti sve. Prva stvar koju želimo ovaj klovn napravi jeste da vrati novac natrag libijskom narodu. On je dobio pomoć kako bi pomogao našem narodu, ali on se sada okrenuo protiv nas. Vratite nam novac." 166 Ova tvrdnja protiv francuskog predsjednika bila je samo jedan od mnogih skandala koji su otkrili tokove upotrebe mita i korupcije u francuskom društvu. 166 Ian Black and Kim Willsher, Sarkozy Election Campaign Was Funded by Libya-Gaddafi Son, The Guardian, March 16, 2011, world/2011/mar/16/sarkozy-election-campaignlibya-claim. 147

148 Francuske imperijalne aktivnosti u Africi bile su najizrazitije od svih bivših kolonijalnih evropskih sila. Ta imperijalna pozicija nadmašila je ideološke podele između levice i desnice u Francuskoj. Bez afričkog bogatstva, Francuska bi imala manje moći s gotovo jednakim uticajem kao i Austrija. Kako kaže Robin Lukam, postojalo je šest načina za projekcije eksploatatorskih odnosa između Francuske i Afrike. Prvo, i najvažnije, bilo je kulturno i psihološko stajalište koje se temelji na nadmoći Europe i ulozi Francuske kao baze prosvjetljenja i civilizacije, uključujući revolucionarne tradicije slobode, jednakosti i bratstva. Kroz kulturne institucije imperijalizma (kroz formacije kao što je "La Françafrique"), vodeći kapitalisti u Francuskoj bili su u stanju podsticati političkodiplomatske, strateške i ekonomske interese jednog procenta najbogatijeg francuskog društva. Drugi glavni oblik dominacije bile su finansijske i komercijalne veze koje su štitile francuske komercijalne operacije u Africi. Treće, postojalo je političko savezništvo između elemenata kompradora u Africi i francuske buržoazije. Kroz kulturne institucije kao što su francuske škole i univerziteti, vođe francuskog interesa u Africi gledale su u Pariz, zanemarujući društvene potrebe vlastitih društava. Bilo u odeći, ishranii, govoru ili braku, afričke vođe nekadašnjih francuskih kolonija bili su poznati kao odani "robovi" interesima Francuske. Taj savez je pojačao četvrti način, koji je bio osiguranje stalne ponude jeftine radne snage iz Afrike, koja radi najniže i slabo plaćene poslove u francuskoj privredi. Peti oblik dominacije bio je snabdevanje Francuske jeftinim sirovinama, minerala i hranom. Svih ovih pet oblika dominacije zapečaćeni su šestom, možda i najkonzistentnijom dominacijom: francuska vojna okupacija i intervencije u Africi bila je stalno prisutna. 167 Decenijama je Francuska iznosila ideju o Uniji na Mediteranu (multilateralno partnerstvo koje obuhvata četrdeset i tri zemlje iz Evrope i mediteranskog basena) kako bi proširila svoju moć u Severnoj Africi. Sjedinjene Države, koje su djelovale kroz NATO, otvorile su svoje mogućnosti za stalno prisustvo u Severnoj Africi uspostavljanjem "Mediteranskog dijaloga". Prema NATO web stranici u Briselu, "Severnoatlantsko veće je pokrenulo NATO dijalog sa Mediteranom, koji uključuje sedam zemalja koje nisu članice NATO u Mediteranu: Alžir, Egipat, Izrael, Jordan, Mauritanija, Maroko i Tunis." Zadatak Dijaloga je (a) doprineti regionalnoj 167 Robin Luckham, French Militarism in Africa, Review of African Political Economy, The French Connection, 24. May-August, O slanju afrikanaca kao jeftinog osoblja za francusku vojsku piše Anthony Clayton, France, Soldiers, and Africa, London: Brasseys,

149 sigurnosti i stabilnosti, (b) postizanju boljeg međusobnog razumevanja i (c) uklanjanje bilo kakvih zabluda o NATO među zemljama dijaloga". 168 Budući da je država Izrael bila jedna od sedam zemlje uključenih u ovaj dijalog, ostalih šest zemalja nisu toliko pominjane u medijima. Libija pod Gaddafija nije se htela uključiti u bilo koji dijalog sa Izraelom i odlučno pozvala na formiranje Afričke unije, kao kontrateže "Mediteranskoj uniji". Francuska je želela po svaku cenu da blokira ideju o jedinstvu Afrike koji je zahtijevao potpunu nezavisnost svuda, uključujući i Zapadnu Saharu i Martinik. Francuska je blisko sarađivala s monarhijom u Maroku kako bi blokirala nezavisnost Zapadne Sahare jer je želela da kontroliše bogatstvo severne afričke regije. Još važnije, francuske naftne kompanije ostale su u manjini u Libiji nakon što je Gadafi otvorio libijski naftni sektor drugim zapadnim kompanijama. Kao što je gore navedeno, veština Libijske nacionalne kompanije za naftu osigurala je da nijedna strana kompanija nije dominirala naftnim sektorom, kao što su to Francuzi učinili u zemljama poput Gabona. Pre nego što je libijska proizvodnja nafte podvrgnuta globalnom otvaranju, italijanska naftna kompanija Eni bila je najveća inostrana kompanija u Libiji sa 17% procenata ukupne proizvodnje gasa i nafte. Francuskoj se ni ta čin jenica nije sviđala. Na poziv Romana Prodija, tadašnjeg predsednika Evropske komisije, Gaddafi je posetio Europsku komisiju u Briselu godine. Italija je bila pristalica francuskog koncepta Mediteranske unije, a obe su zemlje radile na tome da Libiju uvedu u Evro- Mediteransko partnerstvo koje je promovisala Francuska. U Evropskoj uniji bilo je neslaganja o pitanju poziva Libije još od godine. Sam Gadafije jasno izrazio stav da člastvo Libije i drugih zemalja Severne afrike u mogućem evro-mediteranskom savezu nebi imalo koristi za te zemlje. On je ponovio da se zalaže Afričku uniju kao jedinstvenu organizaciju svih slobodnih i nezavisnih afričkih država. Francuska se suprotstavila ideji Afričke unije i nagovestila mogućnost da Maroko postane član EU, kako bi psihološki potkopala jedinstvo severnoafričkih zemalja o formiranju Afričke unije. Francuska je podržavala marokansku okupaciju zapadne Sahare i udvostručila svoju bezbednosnu saradnju sa državama poput Maroka i Tunisa. Francuska je blisko sarađivala s Libanom i Saudijskom Arabijom kako bi se osigurala da Arapska liga podrži zonu zabrane leta i tako spreči avijaciju Gadafijevih 168 NATO Mediterranean Dialogue, EA36E091SB096A89/natolive/topics_60021.htm. 149

150 snaga da se suprotstave pobunjenicima. Francuska je bila prva zemlja u Evropi koja je priznala "Nacionalno prelazno veće" (10. marta) kao vladu Libije. Dok se Veće bezbednosti UN-a sastalo u New Yorku u martu, francuska vlada sazvala je summit u Parizu kako bi organizirala "podršku" "pobunjenicima". Na kraju sastanka u subotu, 19. marta, predsednik Sarkozi najavio je "bez konzultacija "da su francuski avioni bili u akciji nad Benghazijom. U roku od dva sata, francuski avioni su bili u akciji protiv Gadafijevih snaga. U tom trenutku, Sjedinjene Države i Britanija pokušavale su osigurati održavanje dobrih odnosa s ostalim članicama NATO, ali Francuska ih je pritiskala na vojnu intervencije protiv Gadafija u Libiji. Dok ee Bela kuća dvoumila, sektori američke naftne industrije i bankarstva koji su bili uključeni u Libijsku investicionu upravu pozivaju na učešće njihove vlade u intervenciji. Nakon što su Francuzi krenuli na akciju, Sjedinjene Države i Britanija nisu mogle ostati van tog događaja. Wol Strit je bio već previše u igri. Goldman Saks je preuzeo velike rizike s novcem od Libijske investicione vlasti. Američke naftne kompanije bile su zastrašene upornošću bilateralnih pregovora libijske nacionalne naftne kompanije. Francuska je takođe pokušavala smanjiti snagu kompanija sa Wall Streeta koje su bile na čelu finansijskog tržišta energenata. Dok je američka vojska bila suzdržana prema ideju upadanja u Libiju, oligarhi sa Vol Strita imali su vlastiti "ulov" u Libiji. 169 Rat je pokrenut 19. marta i službeno je završen 31. oktobra iste godine. Tokom tih sedam meseci ratovanja, snage NATO nisu mogle objasniti svoje ciljeve Afrikancima niti ostatku sveta. Nakon trećeg dana bombardiranja, kada su tenkovi i vazdušni kapaciteti libijskog režima bili degradirani, bilo je jasno da je misija nadilazila mandat Vijeća bezbednosti UN. Do 27. juna, kada su bombardovanja NATO (150 svakodnevno) postala kontraproduktivna, banke i naftne snage postale su očajne i izazivale propagandnu oštrinu protiv Libije i Afrike. To je bila intenzivirana operacija, integrišući psihološki rat i propagandu, što se pokazalo korisnim za NATO u odnosu na evropske i severnoameričke građane, ali je udaljilo Afrikance i stvorio bazu za podršku libijskoj vladi. Rat propagande koji demonizuje i kriminalizuje Gadafija i njegovu porodicu doveo je do optužnice od strane Međunarodnog krivičnog suda krajem juna, 100 dana nakon neefikasne kampanje bombardovanja. Posle izvesnog vremena, jasno se pokazalo da je cilj Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske da uklone 169 Steven Earlanger, By his own reckoning, one man made Libya a French cause, New York Times, April 1, 2011, africa/021evy.html?pagewanted=all. 150

151 Gaddafija a ne da zaštite opozicione snage u Libiji, došlo je do još ozbiljnijih podela unutar NATO članica, jer su zemlje poput Poljske odbijale da nučestvuju u ovoj kampanji. Od dvadeset i osam članica NATO, većina je odbila učestvovati u ovoj vojnoj operaciji. Većina članova razumela je razloge za Sarkozijevu energičnu nameru. Neki su izrazili svoje protivljenje i rezerve u privatnom, dok je poljski premijer Donald Tusk otvoreno ukazao na nedoslednosti i licemjerje lidera koji su ranije imali za cilj uklanjanje "diktatora Gadafija", dok su kasnije, ipak, priznali da je napad na Libiju bio zbog nafte i vode. 3. Ekonomski i socijalni raspad Libije Mnoge paravojne i militantne grupe (milicije) koje se bore širom Libije ne samo da se bore za teritoriju, već se bore i za kontrolu ogromnih količina nafte koju proizvedi (treba da proizvodi) Libija. Proizvodnja energije u Libiji je presudna za razumevanje događaja koji su se desili od posle likvidacije Gaddafija. Nijedna strana ne popusta u svojim vojnim kampanjama, jer shvataju da će, uz dobivanje političke kontrole nad zemljom, predsedavati i ogromne prihod koje Libiji donosi nafta. Ne samo da Libija ima najveću količinu rezervi u celoj Africi procenjenu na 47,1 milijardi barela, već ima i značajne rezerve prirodnog gasa. Kao što je to slučaj kod mnogih proizvođača nafte, posebno onih na Bliskom istoku, nafta i gas predstavljaju ogroman deo izvoza Libije i ostvarenja bruto domaćeg proizvoda (BDP). Najmanje 70 procenata Libijskog BDP i preko 95 posto svoje zarade od izvoza odnosi se na naftu. U godini kada je besneo građanski rat u Libiji, proizvodnja nafte pala je na barela dnevno (b/d), u odnosu na 1,7 miliona b/d, pre izbijanja sukoba. Situacija se popravila u godini i proizvodnja nafte se za kratko približila količini od 1 miliona b/d. Međutim, kako su se političke tenzije ubrzale i širilo nasilje u godini, proizvodnja nafte pala je na b/d do kraja te godine. Libija predlaže da se proizvodnja nafte značajno povećala od niskih godina godine. Američka Uprava za energetske informacije iznela je podatak da je u periodu od januara do novembra godine Libija u proseku proizvodila b/d, što predstavlja značajan pad sa nivoa od pre "Arapskog proleća". Libijski zvaničnici optimistički očekuju da će zemlja do kraja godine postići eksploataciju nafte od 1,5 miliona barela dnevno, razumnje je očekivati visoku 151

152 nestabilnost u proizvodnji nafte u Libiji, sve dok razne milicije pokušavaju da zaplene naftu u likama, naftnim bušotinama i naftovodima. 170 Gotovo sve vladine aktivnosti finansiraju se od prihoda od proizvodnje nafte. Država je jedini vlasnik nafte proizvedene u Libiji. Nacionalna naftna korporacija (NOC) je u potpunosti odgovorna za prodaju i izvoz libijske nafte. Tokom sukoba, NOC se držao neutralno, pokušavajući da izvrši kontrolu nad državnom korporacijom. Libija drži značajan deo naftne infrastrukture u zemlji, kao i najveće rezerve koje se nalaze u basenu Sirte. Tokom protekle tri godine došlo je do štrajkova naftnih radnika koji su tražili veće udeo od naftnih prihoda, što je dovodilo do prekida u proizvodnji. Pobunjeničke vojne grupe, razne plemenske militiije i druge paravojne grupe su takođe stekle kontrolu nad naftnim terminalima u Es Sider, Ras Lanuf i Marsa el Brega u decembru Prevelika zavisnost Libije na od nafte je dugoročni i kratkoročni problem. U kratkom roku, oscilacije na naftnom tržištu će stvoriti probleme za prihode od nafte u zemlji. Dugoročno, postajće sve neodrživija libijska ekonomija jer će sektori izvan državne naftne industrije, kao što je privatni sektor, ostati nerazvijeni. Korupcija unutar NOC i vlade je takođe zabrinjavajuća i obeshrabrujuća za održivo upravljanje prihodima od nafte. Ova prekomerna zavisnost od nafte će predstavljati dodatne izazove za demokratizaciju i upravljanje resursima, ako se privreda ne reformiše. Pošto razne strane u sukobu nastavljaju da se sukobljavaju zbog političke kontrole nad resursima, održivost libijskog društva u budućnosti će biti u velikoj meri vezana za mogućnosti proizvodnje nafte bez obzira na to ko je na vlasti. 171 "Nacionalno Prelazno veće" (NTC) preduzelo je korake za promociju miroljubive političkoj tranziciji, normalizaciju ekonomskih uslova i pravljenje nacionalnog programa reformi. U kratkom roku, vlasti moraju obnoviti sigurnost, povećati proizvodnju nafte i gasa, uvesti fiskalnu disciplinu, oživeti bankarski sistem i postići punu makroekonomsku stabilnost. Međutim, Libija se suočava sa velikim izazovima i otporima raznih interesnih socijalnih, političkih i vojnih grupa koje burno reaguju na sve pokušaje izgradnje demokratskog režima i uvođenje finansijske discipline. Srednjoročni napori bi trebali da 170 Chivvis, C. & Martini, J. Libya After Qaddafi: Lessons and Implications for the Future, Rand Corporation dostupno na: Mohamed, Esam Militias battle in central Libya near oil terminal The Associated Press, 13 December dostupno na: ap.org/article/e6e774da3a3044e0b72f c1708/militias-battle-central-libya-near-oil-terminal 152

153 se fokusiraju na izgradnju privrednih kapaciteta, obnovu infrastrukture, razvoj privatnog sektora, poboljšanje obrazovanja, otvaranje novih radnih mesta i uspostavljanje efikasne socijalne sigurnosti, a sve to u okviru transparentnog i odgovornog upravljanja zemljom. Na zahtev libijskih vlasti, međunarodne finansijske institucije su angažovane radi konsultacijama i tehničke pomoći u cilju održavanja makroekonomske stabilnosti, razvoja institucionalne infrastrukture, promovisanja ekonomske diversifikacije (da se ne zavisi isključivo od proizvodnje nafte) i rasta zaposlenosti. Nafta i gas su dugo vremena dominirali u libijskoj ekonomiji, računa se da su činili oko 70 procenata BDP-a, te više od 95 procenata izvoza i približno 90 procenata državnih prihoda. Sa oko 3,5 procenata otkrivenih svetskih rezervi sirove nafte, Libija je imala značajnu poziciju u međunarodnom okruženju energetskog tržišta. Pre revolucije, njena proizvodnja iznosila je 1.7 miliona barela sirove nafte dnevno, što je ekvivalentno 2 procenta globalne svetske proizvodnje. Dok je, takođe, proizvodila i blizu 0,2% ukupne svetske proizvodnje prirodnog gasa. U periodu godine prosečan realni rast BDPa iznosio je oko 5%, godišnje, dok je inflacija u proseku bila manja od 4% godišnje Grafikon 1 Libya - GDP per capita (US$) Izvor: EconomyWatch.com Kao što smo prethodno naveli, nasilni protesti u Libiji izbili su 17. februara godine i brzo eskalirali u opštedruštveni sukob. Savet bezbednosti UN uveo je sankcije Libiji 26. februara, koji su proširene 17. marta i dale mandat za ograničenu vojnu intervenciju NATO i nalog za zamrzavanje devizne imovine Libije. Dana 23. oktobra, NTC (Nacionalno prelazno veće) je proglasio oslobođenje nakon što je pobedilo vojne snage bivšeg predsednika, Moamera Gadafija. NTC je najavio formiranje novog, prelaznog rukovodstva 22. novembra i planirao održati parlamentarne izbore 23. juna 153

154 2012. Najveći deo Libijske strane imovine bio je odmrznut 16. decembra, otvarajući put za normalizaciju deviznog tržišta. Kasnije je formirana i alternativna vlada koja ne priznaje NTC i tako je Libija ušla u velike političke, socijalne i plemenske podele. Tokom sukoba, proizvodnja sirove nafte pala je na barela dnevno (jul godine) iako je proizvodnja ubrzano obnovljena u poslednjem kvartalu godine, ona nije uspela dostići pola od predkonfliktnog nivoa. Na ekonomiju koja nije samo iz fosilnih izvora, sukob je uticao na uništavanje infrastrukture i proizvodnih kapaciteta, poremećaja bankarske aktivnosti, ograničenog pristupa devizama i odlazak stranih radnika koji su radili u libijskoj privredi i predstavljali značajan faktor produktivnosti rada. Shodno tome, sa procenjenim padom od 50% u ne-fosilnoj proizvodnji, ukupni realni BDP u godini bio je 60 posto manji nego u godini, kao što vidimo u donjoj tabeli (tabela 4). Tabela 4. Pokazatelji ekonomskog pada Libije u godini Pokazatelji Prosek % % Realni BDP, prosečan rast 2,9-60 Stopa inflacije 3,8 62 Procenat budžetskog 4,9-42,8 obuhvata u odnosu na BDP Procenat priliva inostranih 20,8 4,4 sredstava (investicija) u odnosu na BDP Proizvodnja sirove nafte u milionima barela dnevno 1,75 0,45 Izvor: Američka asocijacija za energetske informacije; MMF. Evo još nekih pokazatelja o finansijskom sunovratu libije tokom građanskog rata godine: Centralna banka Libije (CBL) nije imala pristup svom novcu deponovanom u inostranim bankama, nije bila u mogućnosti da proda deo deviznih rezervi; kurs libijskog dinara (LD) je drastično pao, izgubio je polovinu zvanične vrednosti pre izbijanja sukoba. Međutim, odmrzavanjem stranih sredstava krajem godine, razlika između službenog i crnog tržišnog kursa smanjila se na razliku oko

155 procenata početkom godine. Indeks potrošačkih cena (CPI) značajno je porastao u godini, što je bilo posledica postojanja fizičkog ograničenja na uvoz roba, kao i ograničenja u domaćoj isporuci roba i usluga. Izvoz je smanjen sa 48,9 milijardi dolara u na 19,2 milijarde dolara u godine, dok je uvoz istovremeno pao sa 24,6 milijardi dolara na 14,2 milijarde dolara. Kao rezultat toga, suficit tekućeg spoljnotrgovinskog platnog bilansa smanjen je sa 21% BDP u godini na manje od 4 procenta BDP u godini (Slika 4). Budžet za godinu je preusmjeren kako bi se rešio pad prihoda od izvoza fosilnih goriva, kao i zbog humanitarnih potreba i poremećaja većine kapitalnih troškova, zatim zbog promene politike u prvom kvartalu, uključujući povećanje plata. Ekonomski sunovrat Libije imao je značajne posledice na globalnom i regionalnom nivou. Pre sukoba, Libija je učestvovala sa 2% g u lobalnij proizvodnji sirove nafte, tako da se gubitak izvoza libijskoe nafte odrazio na privremeni nedostatak na međunarodnom tržištu. Osim toga, Libija je zapošljavala oko 1,5 miliona stranih radnika, tako da je njihov nagli odlazak iz te zemlje smanjio doznake deviza u domicilne zemlje a time dodatno povećao i onako veliki broj nezaposlenih u susednim zemljama Libije. Takođe, intenziviranje libijskog sukoba i ulazak regionalnih ekstremnih grupa, dalje doprineli su padu turizma i stranih ulaganja. Neposredno pre građanskog rata i vojne intervencije NATO, finansijski sektor Libije je bio u procesu reformi. Pre godine, pet najvećih komercijalnih banaka je u potpunosti uključeno u vlasništvo Centralne banke Libije (CBL). Reforme su uključivale delimičnu privatizaciju i uključivanje inostranih partnera (uglavnom italijanskih i francuskih banaka) u šest od 16 banaka. Ipak, veliki deo bankarskog sistema ostao je pod kontrolom vlade i državnimh specijalizovanih kreditnih institucija, koje igraju glavnu ulogu u finansijskom sektoru. Poboljšan je učinak bankarskog sektora: ukupna komercijalna imovina banaka povećana je sa 14,5 milijardi libijskih dinara (LD) na kraju na 65,4 milijardi LD na kraju godine. Indikatori finansijske stabilnosti poboljšani su tokom naznačenog perioda i time što su nefunkcionalni krediti opali na 17,2% u poređenju sa 35,5% u godini a obezbeđivanje kredita povećalo se na 85 procenata (51,8 procenata u godini) Mukhtar Imam1,Sadeeque Abba2,Mohamed M. Wader, "Libya In The Post Ghadaffi Era", The International Journal of Social Sciences and Humanities Invention, Volume 2 issue Takođe 155

156 Tokom građanskog sukoba bilans stanja bankarskog sektora sasvim se pogoršao. Ekonomski poremećaj je odložio otplatu kredita, dok su komercijalne banke imale sistemsku krizu likvidnosti, uprkos dupliranju valute u opticaju. Nedostatak gotovine bilo je povezan sa sporom normalizacijom deviznog tržišta i to se odrazilo na infrastrukturu bankarskog sistema gde su komercijalne banke imale poteškoće u izvršavanju plaćanja dospelih i ranijih obaveza. Nedostatak pristupa devizama ograničio je poslovanje komercijalnih banaka, što je potkopavalo poverenje javnosti u banke i dalje podstakao privatni sektor da traži gotovinu na crnom tržištu. Postoje brojni pokazatelji i mišljenja da je veliki novac koji je libijska vlda držala u investicionim fondovima, napunjenim prihodima od prodaje nafte, bio povod insceniranja građanskog rata u Libiji, pre svega od strane Francuske, Italije, Engleske i SAD. Ovde ćemo navesti neka mišljenja. Prvi indikator takvog stanja bila je žurba za uspostavljanje nove Centralne banke Libije (CBL), već u godini, dok su sukobi besneli na sve strane. 173 Ustvari, osnovane su dve suparničke centralne banke, a bitke su, takođe, vođene i zbog pristupa suverenim fondovima zemlje, Libijski investicioni uprava (Libyan Investment Authority-LIA). LIA vredela najmanje 100 milijardi dolara (potpuni računi nisu bili dostupni). Njen portfelj je otkrio francusko-tuniski milijarder Tarak Ben Ammar. Tokom rat, otkriveno je da je jedna od kompanija Tarak Ben Ammara, sa sedištem na Malti, imala posla sa LIA i sa Trefinance. Trefinance je luksemburška kompanija pod kontrolom italijanske holding kompanije Fininvest, koju vodi porodica Silvija Berlusconija. Ogromna sredstva Libije koja su prethodno bila zamrznuta odlukom međunarodnih institucija, bila su tada odmrznuta. Odmrzavanje je očigledno bio prilično siguran potez, jer niko ne zna tačno ko ima pravo pristupa ovim zamrznutim sredstvima. LIA ima udeo od 3,2% u kompaniji Pearson (grupa koja poseduje Financial Times i suvlasnik The Economist ). Takođe, LIA ima udela u američkim odbrambenim snabdevačima kao što su Halliburton i naftni giganti, Chevron i Ekkon Mobil, kao i u francuskoj aero korporaciju Lagardere, zatim u različite vrhunske italijanskim poslovnim gigantima kao što su vodeća naftna kompanija ENI (učešće od 1%), Unicredit banka (Libijska centralna banka ima 2,92%, peti po veličini akcionar) i Finmenhanika (Finmeccanica je dobavljač videti: IMF, Middle East and Central Asia Department, Libya beyond the Revolution: Challenges and Opportunities, John Carney, Libyan Rebels Form Their Own Central Bank, CNBC, 28 March

157 sredstava za odbranu koja je pod kontrolom Ministarstva rizičnog trezora u Rimu, sa učešćem LIA od 2,01% ). Libija je takođe uložila u manje kompanije poput koncerna za tehnologiju i komunikacije u Milanu, Retelit (poštanska i telekomunikacijska kompanija Libije drži 14,8% udela, kao glavni akcionar). Udeo Libije u fudbalskom timu Juventusa pao je na 2%. Sredstva libijske centralne banke (CBL) su čak veća od LIA i daleko su likvidnija. Ova sredstva uključuju bankovne račune u ukupnom iznosu od oko 100 milijardi dolara u Italiji, Evropi i Americi (npr. Unicredit, Intesa Sanpaolo, BNP Paribas, Societe Generale, Credit Agricole, HSBC, Barclais, Lloid i Bank of Nev Iork Mellon). 174 Kontroverzni status CBL (ili dve "CBL" koje drže odgovarajuće rivalske vlade) značajno je ometao trgovinu i izvozom nafte u Libiji. Nakon finansijske krize iz godine, Francuska, Velika Britanija, Sjedinjene Države i Italija su bile zainteresovane za dokapitalizaciju libijske CBL. Suverena sredstva Libije, njeno zlato i otvaranja poslova za posleratnu rekonstrukciju mogla bi predstavljati značajnu finansijsku inekciju ekonomskom krizom opustošeni Zapad. 175 Prema rečima Nourredine Leghliel, analitičara na tržištu akcija u Alžiru koji boravi u Švedskoj, finansijski pljačka, pre svega, bila je razlog zašto je pokrenut rat Libiji Moguc nosti održivog razvoja libijskog društva Osnovni problem u Libije posle događaja iz godine jeste nedostatak opšte sigurnosti građana. Nesigurnost je imala negativne reperkusije na sve aspekte života. To je potkopalo napore za izgradnju funkcionalnih političkih i administrativnih institucije, a neizgrađene institucije dodatno ograničavaju napore privremenih vlasti da izgrade minimum stabilnosti zemlje. Takav građanski i politički hendikep olakšao je širenje kriminalnih i džihadističkih grupa unutar Libije i šireg regiona. Libijski politički lideri bili su pod stalnom pretnjom napada, kao što je najasurovije prikazao primer u oktobru kada su radikalne grupe kidnapovale premijera Alija Zeidana. 174 Federico Fubini, All ombra del conflitto la battaglia sotterranea per il tesoro di Gheddafi, la Repubblica, 4 March Mario Dinucci, I volenterosi puntano al fondo sovrano libico, il manifesto, 22 April 2011.; Elvin Aghayev Analysis and background of the Arab Spring in Libya, European Researcher, 2013, Vol.(39), Mario Dinucci, Na istom mestu. 157

158 Nesigurnost proističe, pre svega, od neuspeha u pokušaju da se razoružaju i demobilišu brojne pobunjeničke milicije nakon rata. Oba politička rukovodstva u Libiji prepoznali su značaj razoružanja od samog početka ali nijedna nije bila u stanju da to sprovede. Kao rezultat toga, uspevaju povremeno da kontrolišu različite naoružane grupe, ali ipka obe izabrane vlade su prepuštene na milost otpadnim oružanim grupama. Sve dok bezbednosna situacija ne bude pod kontrolom, napredovanje u ostalm oblastima društvenog života biće veoma sporo i uvek će biti mnogo rizika za vlade i građane. Nedostatak sigurnosti uslovljen je nemogućnošću reorganizacije države gde je države, političkkog sistema i administracije u početku post-gadafijeve ere. Usvajanje novog ustava i reforma ustavnog proces nije nastavljena tempom koji je prvobitno postavljen pred kraj rata. Bilo je predviđeno, od strane međunarodnih (Zapadnih) opomagača i savetnika da se Libiji obezbedi ustav u roku od godinu dana nakon "oslobođenja" od Gadafijevog režima. Međutim, više od dvije godine nakon smrti Gadafija, komisija za izradu nacrta tek treba započne svoj rad. U međuvremenu, grupe u istočnoj provinciji Sirte preuzele su kontrolu nad naftnim postrojenjima i pretila je opasnost da će stvoriti svoju autonomnu državu, unutar države Libije. Islamske i revolucionarne grupe primorao je prolazak iz zakona o političkoj izolaciji koja isključuje mnoge Libijance od učešća u vladi, čime se pogoršavaju postojeće razlike u društvu i smanjenje raspoloživog talenta za vladu pozicije. Generalni nacionalni kongres, koji je izabran u julu duboko je podeljen u pogledu rešavanja mnogih problema. Dakle, libijska javna uprava je u vrlo lošem stanju i bez nje nije moguće jačanje kapaciteta države. Povjerenje javnosti u demokratski politički proces gotovo da ne postoji. Nedostatk centralne državne vlasti koriste regionalni i plemenski akteri i vođe kako bi ojačali svoju poziciju, proširili kontrolu na delom teritorije, nastojeći da zadrže svoj uticaj u određenom delu Libije. Posle završetka centralnog ratnog sukoba i svrgavanja Gadafija, proizvodnja nafte je brzo ponovo pokrenuta, što je omogućilo Libiji da izbegne neke od najtežih problema sa kojima se post-konfliktna društva suočavaju kao što je finansiranje i isplata plata mnogim grupama, uključujući naoružane milicije. Preuzimanjem mnogih libijskih naftnih postrojenja u leto 2013 od strane naoružanih pobunjeničkih grupa, stabilnost libijske ekonomije, uključujući sposobnost vlade da nastavi da isplaćuje plate na neodređeno vreme, ponovo je dovedena u pitanje. To znači da su Libiji, pored političkih reformi, potrebne i ekonomske reforme koje će stvoriti privlačniji ambijent za poslovanje 158

159 i održivu životnu sredinu. Posleratna libijska vlada je preduzela nekoliko koraka u pravom smeru, ali je takođe prisiljena da poveća izdatke i davanja plata i subvencija novim društvenim subjektima, što vodi ekonomiju u opasnost da ne može da obezbedi širi privredni rast i održivi razvoj. Prethodno smo konstatovali da je osnovni problem danas u Libiji nedostatak sigurnosti i bezbadnosti i da to determiniše sve druge procese i pokušaje vraćanja Libije u održivo stanje i mogući razvoj ubrzanim koracima napred. Međunarodni politički subjekti poput UN i EU konastatuju da je najbolji način poboljšanja sigurnosti uključivanje suprostvaljenih političkih i vojnih snaga u širi dijalog o nacionalnom pomirenju. Takav proces bi mogao olakšati razoružanje, nastaviti stvaranje ustava i povećanje pristupa međunarodnih aktera informacijama o mogućnostima i namerama ključnih libijskih političkih grupa. Iako bi proces trebao dobiti snažnu podršku libijske vlade, samim tim što postoje dve takve vlade, to nije moguće bez posredovanja spoljašnjih aktera kao što su UN ili Evropska unija (EU). 177 Pomenuti dokumenti ističu da će u post-konfliktnom periodu u Libiji biti potgrebno, najpre, jačati nacionalne snage bezbednosti koje će povećati sigurnost granica kao veliki izazov za sprečavanje ulaska i izlaska raznih nauružanih, militantnih, krijumčarskih i terorističkih grupa. Bez zaštite granica biće teško izgradi održivi i efikasan pravni i politički sistem u Libiji. Dakle, potrebna je potpuna reforma svih delova sistema bezbednosti i pravne sigurnosti od policije, preko vojske, sudstva i tužilaštva, pa do novih zakona koji regulišu novo stanje u Libiji. Libija i dalje ima značajan potencijal u enrgiji (nafta i gas) koji bi joj mogli omogućiti oporavak posle ekonomske i društvene katastrofe, ali biće potrebno stručno upravljati energetskim izvorima. Kao i druge zemlje u razvoju, Libija će gotovo sigurno zadržati svoje energetske resurse u državnom vlasništvu. Dobrim upravljanjem ti resursi se mogu zaštiti, ali bi to podrazumevalo dovođenje stručnih i sposobnih kadrova iz razvijenih zemalja, što može biti problem političkog konsenzusa rivalskih snaga i plemena u samoj Libiji. Takođe, biće važno osigurati da Nacionalna naftna korporacija (NOC) može zadržati dovoljan prihod kako bi se obezbedilo kontinuirano ulaganje u u 177 Videti o tome više u: United Nations, Consolidated Report of the Integrated Pre-Assessment Process for Libya Post-Conflict Planning, Working Draft August 5, 2011.; United Nations Security Council, 6698th Meeting Transcript, New York, UN DocumentS/PV/6698, December 22,

160 ostale delove industrije. U budućnosti NOC će želeti da sarađuje sa stranim korporacijama, što podrazumeva da se mora osigurati punu transparentnost, zbog opasnosti razvoja korupcije i finansijskih prevara. Takođe, potrebno je stalno ohrabrivati Libijske građane da ne troše vredne resurse, da ne izbegavaju poreze i da postanu svesni da sve to može doprineti boljem finasiranju obrazovanja, zdravstvene zaštite, kulture i razvoj infrastrukture. Subvencije takođe stvaraju podsticaje za krijumčarenje subvencionisanih proizvoda, kao što su brašno i benzin, u susjedne države. Subvencije Libije su velike; to će biti veliki izazov za buduće libijske vlade da se smanji bez negativne reakcije subjekata koji su naviknuti na to prethodnih decenija. Kombinacija subvencija i visokih zarada u javnom sektoru odliva sredstva za ulaganje u druge ekonomske prioritete i za razvoj održivog društva u Libiju u budućnost. Međutim, da bi održao rast u dužem vremenskom periodu, Libiji će trebati ekonomski reforme za poboljšanje poslovnog okruženja. Takođe, biće potrebno mnogo više ulagati u razvoj sektora koji nije vezan isključivo za proizvodnju nafte jer su ti sektori bili zanemareni u prethodnim decenijama. potrebno je reformisati obrazovni sistem kako bi se prilagodio zahtevima tržišta rada. Poznato je da je turizam veoma unosan sektor u nekoliko susednih zemalja, uključujući Tunis, Maroko i Egipat. Libija ima pogodnu obalu, koja obiluje ostacima rimske civilizacije a blizu je Evrope, tako da može neograničeno razvijati turizam. Libija ima širok i raznovrstan asortiman turističkih resursa koji se široko rasprostiru širom zemlje, posebno oblom prema Sredozemnom moru koja je duga oko 2000 kilometara. Na tom prostoru postoje atraktivne prirodne oblasti a dalje u dubinu na jug Libije počinju izazovni pejzaži ogromne libijske pustinje. Tu treba dodati veliki broj kulturnih i civilizacijskih ostataka iz istorije prethodnih vekova i milenijuma. Ove jedinstvene civilizacijske atrakcije potrebno je dodatno prezentovati, tumačiti i pokazati turistima. Potrebno je poboljšati i prostor za zabavu, kako bi se privukli savremeni zahtevni turisti iz razvijenih zapadnih zemalja. Da bi Libijska vlada ubrzala razvoj turizma i iskoristila turističke resurse, potrebno više finansiranja i podrške kako bi se ohrabrila domaća i strana ulaganja u turizam. Potrebno je više turističkih smeštaja kao što su hoteli manje i srednje veličine, zatim uređene i svim rekvizitima snabdeven plaže. Da bi se postigao turistički proizvod koji je ekonomski, socijalno, ekološki i kulturno održiv, potrebno je šire učešće stručnjaka, specijalista i lokalnog stanovnika u procesu planiranja, izrade strategija turističkog razvoja i njene implementacije. 160

161 Međutim, ima niz specifičnih prepreka razvoju turističke industrije u Libiji, uključujući ranije pomenutu fizičku bezbednost, zatim niske zarade u turističkoj industriji što nije privlačno za radnike koji bi došli iz evropskih zemalja, tu treba pomenuti i konzervativnu tradiciju libijskog društva, koja zabranjuje prodaju alkohola i pojavu žena u kupaćim kostimima na koje su navikli evropljani, što može izazvati dodaztne probleme i podstaći proteste raznih retrogradnin grupa. Korupcija je jedna od najvec ih prepreka u izgradnji zdravog i održivog društva u Libiji.Transparensi International je godine svrstao Libiju na 172. nesto od 177 zemalja kojima je merio stepen korupcije. Ovo je jasno upozorenje da bi Libija u post-gadafijevoj eri mogla postati socijalno, politički i ekonoski izgubljena država. U svakom slučaju, očigledno je da se sa pogoršanjem bezbednosne situacije razvila i ogromna korupcija koja razara socijalno tkivo zemlje. "Iskorenjivanje korupcije u Libiji pokazalo se teškim iz dva razloga. Prvo, finansijske nepravilnosti u kulturi korupcije i zaobilaženje propisa unutar institucija već postaju sveprisutni u svim sektorima libijskog društva. Drugo, sistemska korupcija nasleđena od bivšeg režima na najvišim nivoima (putem nepotizma i plemenskog / političkog pokroviteljstva) ostavila je za sobom kulturu korupciju kao jedino efektivno sredstvo za 'obavljanje posla'. Sistemska korupcija još više otežava javni sektor današnje Libije, a naročito državne institucije. Ovaj fenomen je definisan kao poremec aji u primeni zakona, politike i propisa" 178. Korupcija se u Libiji ispoljava kroz mito, davanje kredita prijateljima i uticajnim grupama, sklapanje ugovora koji obezbeđuju pranje novca, zatim davanje novca u zamenu za javne usluge koje službenici treba normalno obavljaju i slično. Svi ovi postupci omogućavaju pojedincima i grupama da pretvaraju javnih resurse u prostor za lično bogaćenje. U borbu protiv korupcije neophodno je da se uključe sve zdrave snage u Libiji kao što su obrazovani mladi ljudi, mediji, NVO, pokreti slobodnih građana, ali sve to uz veliku i odlučnu antikorupcijsku aktivnost vlada od lokalnog, preko regionalnog do državnog nivoa. Ranije smo naveli da je Libija, već duže vremena, imala najveću stopu pismenosti među arapskom zemljama, kao i to da je Indeks humanog razvoja UN, koji koji uključuje nivo životnog standarda, socijalnu sigurnost, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i druge faktore za razvoj, svrstava Libiju na vrh svih afričkih zemalja. Libija je uvek prednjačila 178 Audit Bureau 2013 report, Tripoli, 2013 (dostupno na: reports/

162 u obrazovnim inovacijama, pa je tako bila započela reformu pre godine, koja je uključivala poboljšanja i razvoj IKT (Informaciono komunikacione tehnologije) kao važan momenat daljeg razvoja i modernizuje obrazovnog sistema. Međutim, oružani sukob zaustavio je proces reforme obrazovanja i napredak IKT u Libiji. Ekonomska, politička i humanitarna kriza u Libiji godine, predstavljala posebno neprijatnu situaciju za obrazovni sistem. Prethodni obrazovni sitem je destabilizovann a u nekim oblastima zemlje čak i uništen. Ostaje nada da će "Prelazni nacionalni savet (TNC), koji je sada odgovoran za vođenje Libije, ne samo ponovno otvarati sve univerzitete i koledže, već i raditi na daljem poboljšanju sistema obrazovanja u celini, jer će napredak zavisiti od oživljavanja obrazovnog." 179 Rat u Libiji tokom zaustavio je napredak i vratio unazad sve rezultate izgrađene tokom generacija, narušio ekonomski rast i napredak u ishrani, zdravlju, stanovanju, obrazovanju i zapošljavanju. Libijska liga za ljudska prava objavila je podatak da je materijalna šteta dostigla 575 milijardi dolara. 180 Sukob je imala velike negativne posledice po obrazovanje, pošto je obrazovna infrastruktura ozbiljno oštećena, a škole, univerziteti i instituti postali su mesto boravka vojnika. To će verovatno imati trajni uticaj na univerzitetsko obrazovanje u Libiji, kao što pokazuje primer oštećenja univerziteta u Misrati: oštećene zgrade, biblioteke i laboratorije, prekid električne energije, uništena oprema kao što su računarske mreže, internet serveri, TV predajnici, računari, televizori i AV projektori. 181 Obrazovne institucije u većini oblasti Libije nisu mogle dugo da funkcionišu posle formalnog završetka sukoba između Gadafijevih snaga i raznih pobunjeničkih vojski i milicija. Jedan od razloga je i izbeglištvo kojim su zahvaćeni bili mnogi učenici, studenti i profesori. Kako naglašavaju Rhema i Miliszevska libijski obrazovni sistem je i dalje tradicionalan, zasnovan na interakcijama licem u lice i aktivnosti učenja baziranog na boravku u kampusu."ove tradicionalne postavke u učionici su ozbiljno pogođene oružanim sukobom. Stoga se moraju tražiti i uvesti druga sredstva predavanja i učenja. Izgleda da je e-učenje pogodna i poželjna alternativa. Ona može pružiti mogućnost 179 Seraj Elalem, "LIBYA: Students speak about the rebellion, the future", University World News, 188. October 06, Videti. Aljazeera News Media, Libyan News. (April 2011) Detrie, M. (2011). LIBYA: New regime plans to reopen universities soon. University World News, 187. Retrieved October 06, 2011 from 162

163 učenja bilo kada i bilo gde." 182 Primena IKT i e-učenja omogućiće studentima, učenicima, profesorima i instruktorima da koriste širok spektar alata na Internetu kako bi komunicirali, sarađivali i delili zadatke, informacije, znanja i resurse dostupne u novim obrazovnim mogućnostima. IKT će pružiti brojne alternativne načine komunikacije i bolju interakciju nastavnicima i studentima, pružiće im i veću raznovrsnost sredstava za učenje, proširiće fleksibilnost i kvalitet rada, kako individualno, tako i u grupi. 183 Ako u narednom periodu Libija bude doživela brži rast, onda će se stvoriti sve veća tražnja za električnom energijom i pitkom vodom. Istraživanja pokazuju da će potražnja za električnom energijom u Libiji premašiti 115 gigavata do godine. Zbog toga će nastupiti problemi i teškoće ukoliko se ne bude razvijala alternativna proizvodnja energije i sistemi za njeno skladištenje. Ukupna tražnja za sirovom naftom za proizvodnju energije, rad u industriji i transportu će se povećati od 1.6 miliona barela dnevno u na oko 3 miliona barela dnevno do godine. Da bi se obezbedile velike količine energije, potreban je veći razvoj tehničkih znanja, veština i stručnosti kako bi Libija došla do potrebne uravnotežene proizvodnje energije koja će biti mešavina obnovljivih izvora energije, uz dodatak nuklearne energije i energije dobijene iz fosilnih goriva kao i do sada. 184 Libija sada zadovoljava oko 95% svojih energetskih potreba iz nafte i gasa, tako da je potrebno naporno raditi da se smanji zavisnost od ovog izvora, oslanjajući se na lokalne projekte, koji uključuju solarnu i energiju vetra, kao dva nova stuba energetske politike u Libiji. 182 Amal Rhema & Iwona Miliszewska, "Reflections on a trial implementation of an e-learning solution in a Libyan university", Issues in Informing Science and Information Technology, 8, p Amal Rhema & Iwona Miliszewska, Isto, p (Održiva energija u Libiji i za buduće generacije), Journal of Solar الطاقة المستدامة في ليبيا واألجيال القادمة Energy and Sustainable Development, 5. februar

164 V. MODEL ODRŽIVOG RAZVOJA GRADA SABRATA 1. Istorijske karakteristike grada Sabrata Grad i luka Sabrata 185 je osnovana oko 500. godine pre nove ere, kao feničanska trgovačka stnica koja je služila kao priobalni izlaz za proizvode afričkog zaleđa. Feničani su mu dali Libico-Berberovo ime 'Sbrt'n', što ukazuje na to da je možda tamo bilo izgrađeno autohtono naselje pre dolaska Feničana. Sabrata je kratkotrajno postala deo Numidžskog carstva 186 pod vođstvom njihovog prvog kralja Masensa ili Masinsa (Berberski: Masensen, ⵎⵎⵎⵎⵎ; p.n.e. ) pre nego što je romanizovana i obnovljena u drugom i trećem veku nove ere. rođen u blizini u Leptis Magni, a Sabratha je postigla svoj vrhunac tokom vladavine imperatora Severana (Septimius Severus), koji je rođen u blizini Sabrate u Leptis Magni. Sabrata je teško oštećena zemljotresima tokom IV veka nove ere, naročito zemljotresom 365. godine nove ere. Vizantijski guvernatori su je obnovili na skromniji način. Grad je bio mesto episkopije. U toku od sto godina arapskog osvajanja Magreba, trgovina se prebacila u druge luke, tako da se Sabrata spustila na nivo sela. Sl. 1 Ostaci dervnog hrama Sl. 2 Muzej u Sabrati 185 Sabratha, Sabratah ili Siburata (Arapski: صبراتة- ṣbrạtẗ), nalazi se u okrugu Zawiya u Libiji. Smeštena je na mediteranskoj obali oko 70 km (43 milje) zapadno od modernog Tripolija. Od do godine bila je glavni grad nekadašnjeg Sabratha wa Sorman District. Većina arheološkog lokaliteta upisana je u UNESCO svetsku baštinu godine. 186 Numidia ( p.n.e., Berberski: Inumiden) je bilo drevno berbersko carstvo Numidijana, koje se nalazilo u današnjem Alžiru i manjim delom u Tunisu i Libiji 164

165 Područje na kome se nalazi Sabrata je mekanog tla, sastavljeno od mekanih stena i peska. Zbog toga su tokom istorije bile česte ruševine Sabrate kako od zemljotresa, tako i od priobalnih erozija. Danas se mogu videti ostaci takvih ruševina kao što su javna kupatila i zgrada Olive Pressa, koje su nastale zbog udara oluja i nemirnog mora tokom vekova. Moguće je svake godine uočiti razlike u oštećenjima koje nastaju zbog erozije obale Drevne Sabrate. Lukobrani formirani od maslinovih drvoreda nisu dovoljna zaštita koja bi efikasno zaštitila drevni grad Sabratu. Drugi vek nove ere je bio period velikog rasta grada prema istoku u pravcu dosadašnjeg prigradskog dela i amfiteatra. Hram Herkula je sagrađen krajem 180-ih godina i verovatno je da je i Rimsko pozorište takođe bio sagrađeno krajem drugog veka. U to vreme je i dalje bila ekspanzija ka jugu i glavno ukrašavanje centra grada. Do drugog veka, većina građevina je vila od lokalnog žutog peščanog materijala koji je bio podložan eroziji i propadanju. Tokom drugog veka počeo se uvoziti mermer u grad, a mnoge od već postojećih zgrada su modifikovane i rastaurirane tako da budu zaštićene tim novim materijalom. Osim toga, dva glavna hrama su dodata u monumentalni gradski centar: Antonin južni forumski hramovi, od kojih je prvi datiran u periodu n.e. a drugi kasnije po novim arhitektonskim kriterijumima. Očigledno je da su i drugi gradski sadržaji urađeni u ktajem drugog veka. Izgrađen je akvadukt i 12 javnih fontana, koje je obezbedio C. Flavius Pudens, što je povećalo broj kupatila u gradu. Pored toga, izgrađeni su odvodi i većina puteva je popločala po prvi put u gradu Sabrati. Treba još naglasiti da luka bila najvažniji momenta u razvoju Sabrate tokom njene istorije. Slika 3 Rimski (Sabrata) teatar Slika 4 Panorama drevene Sabrate 165

166 U Sabrati se nalazi rimsko pozorište u vidu prstena sa trokrakastom arhitektonskom pozadinom, ostaci mnoštva lukova, stubova i kipova iz rimskog i kasnog vizantijskog perioda, zatim nekoliko hramova posvećenih Liber Pateru (Bog vinograda, plodnosti i slobode), Serapisu 187 i Isisu. Postoji hrišćanska bazilika iz vremena Justinijana, a takođe i ostaci nekih podnih mozaika koji su ukrašavali elitne stanove rimskih vladara na severu Afrike (na primjer, u Villa Sileen, u blizini Khomsa). Međutim, to su najočiglednije očuvane u obojenim obrascima kupališta za morsku vodu (ili Forum), direktno gledajući na obalu, a na crnim i bijelim podovima od Theatre baths. Arheološka blaga sa lokalite Sabrate mogu se naći u muzeju u Sabrati, kao i u nacionalnom muzeju u Tripoliju. Tokom italijanske okupacije Libije godine, italijanska vlasti su odlučile da formiraju misiju vodećih istoričara i arheologa da traže rimske ruševine u Sabrati i drugim gradovima u Libiji. Intenzivna iskopavanja započela su u Sabri od i trajala do godine i dovela do otkrića i restauracije većine zgrada, ulica, pozorišta i grobnica koje se sada nalaze kao što je veliko Rimsko pozorište na kom su se održavale neki manifestacije svake godine. Slika 5 Pločice u drevnoj Sabrati Slika 6 Karta arheološkog nalazišta Sabrata 187 Serapis (Serapis, Σέραπις,) ili Sarapis je graco-egipatski Bog. Kult Serapisa uveden je tokom III veka pre nove ere po naređenju Ptolemeja I kao sredstvo za ujedinjenje Grka i Egipćana. Bog je bio grčki po izgledu, ali sa egipatskim obeležjima i kombinovanom ikonografijom iz velikog broja kultova, što označava i obilje i vaskrsenje. Serapis bio u svim hramovima ili vjerskim prostorima posvećenim Serapisu. 166

167 Arheološko nalazište u Sabrati, uključujući i veličanstveno Rimsko pozorište i Forum, ilustruju sjaj koji je grad uživao pod rimskom okupacijom. Ispod najstarijih građevina, arheolozi su pronašli slojeve materijala, odvojene tankim slojevima peska, uključujući tu i ranu feničansku keramiku i kovanice. Feničani su na početku trgovali u Sabrati samo tokom sezone, razapinjući svoje šatore gde su prodavci izlagali robu a potom odlazili kada bi prodali svu robu. Ali od V veka pre nove ere, počeli su da osnivaju stalna naselja, gradili kuće i trgovačke prostore za svoje trgovce, ali ih je u prvom veku pre nove ere potisnulo i neutralisalo rimsko širenje i razvoj. 2. Sabrata za vreme i posle građanskog rata u Libiji U petak popodne ( ) 40 pobunjenika koji su se dohvatili mačeva i sablji od dva metra, predvodili su grupu od muškaraca koji su se sukobili sa vojnim trupama u Sabrati. Dok je Gaddafijeva vojska imala najsavremenije oružje koje mu je bilo na raspolaganju, civili su se oslanjali na naoružanje koje nije korišteno još od "vremena Lorensa iz Arabije". "Neki kažu da su mačevi pripadali njihovim dedovima u Prvom svetskom ratu", priča nam egipatski konobar Mahmud El Masri, koji je bio svedok borbi. "Bio je to lud pogled, svi ovi mačevi su divno lelujali u glavnoj ulici. Sakrio sam se u kafić, ali video sam kako se susreću sa vojnicima i čuo sam da je krv prosuta. "Ljudi sa mačevima bili su ispred demonstranata, vodeći ih. Uplašla me je ta hrabrost ljudi da krenu mačevima protiv vojnika sa oružjem. Ovaj razgovor je obavljen na granici sa Tunisom gde je sagovornik pobegao od haosa koji je nastupio u Libiji i Sabrati, gradu u kome je on radio kao jedan od brojnih inostranih radnika. "Vojnici su pucali u vazduh pokušavajući da ih rasteraju demostrante, ali nisam siguran da li su možda namernopucali z demonstrante. Ne znam koliko je ubijenih." Takva je zbunjujuća slika stizala iz zapadne Libije koja često nije jasno kazivala ko se bori protiv koga. "U proteklih nekoliko dana videli smo neke vojne jedinice koje su pomagale demonstrantima", rekao je El Masri. Afrički plaćenici su stigli da pljačkaju ljudima kuće i otimaju kola, uzimajuc novac i dragocenosti. Ali kad vide kako Gadafijeva vojska dolazi, oni brzo beže." Jan Gallagher, "The Great Swordfight of Sabratha: How Libyan freedom fighters clashed with Gaddafi's army with 2ft scimitars", Mail Online, 27 February

168 Sabrata je bila jedno od ključnih borilišta za demostrante i pobunjenike protiv Gadafija, jer bi njegove snage zauzele luku koja je predstavljala važno mesto za kontorlu pristupa pobunjeničkih milicija. Na granicu su stalno stizali radnici migranti, uglavnom Egipćana i Tunižana,koji su bezali iz Sabrate i drugih mesta severne i zapadne Libije. Već pošetkom marta na granici sa Tunisom izgrađen je kamp u kojem je smešteno oko ljudi, podignuto je nakon što su skloništa na granici nisu mogla više da prime nagli priliv izbeglica iz Sabrate i drugih mesta zapadno od Tripolija. Oni koji su preživeli navodni masakr pričali su su kako su napadači stizali bez upozorenja i neselektivno pucali na one koji su se mirno okupili da protestuju, skandirajući "Dole sistem" u glavnoj ulici u gradu. U proteste, otpor Gadafijevom režimu i finasiranje pobunjenika, počeli su da se ubacuju i poslovni ljudi, kako pokazuje primer Akuela El Mezoghia, bogatog libijskog biznismena i vodećeg protivnika režima, koji je, takođe, izneo svoju verziju za The Mail na granici sa Tunisom, napomenuvši da su ga demonstranti imenovali za svog portparola i da putuje iz zemlje kako bi preneo priču o stradanju ljudi vlastima drugih zemalja i od njih tražio pomoć. El Mezoghi, je rekao novinaru da su demonstranti smo šetali i uzvikivali" Dole sistem". Prema njegovoj priči ubrzo su stigli helikopteri a iz njih iskočili vojnici i nasumično pucalu u protestante, ub ivši oko 250 ljudi. 189 Sabrata je postala jedno od prvih mesta, zapadno od Tripolija, gde su se tokom febrara i marta smenjivali protesti između Gadafijevih pristalica i protivnika na glavnom trgu. Nejasno i konfuzno stanje u Sabrati opisao je jedan njen stanovnik za list Guardian, rekavši da su "noću svi protiv Gadafija a da se danju dele na one koji su protiv i one koji simuliraju da žustro podržavaju Gadafija", dodavši da je Sabrata puna špijuna, sumljivih ljudi i kriminalaca. Novac je počeo da igre sve značajniju ulogu u sukobu u Libiji tokom prvih meseci "Arapskog proleća". Režim je plaćao porodicama 500 dinara (oko 60 $) i obavezivao ih da daju podršku na protestima i da izbegavaju kontakte sa pobunjeničkim grupama i stranim novinarima. Većina demonstranata insistirala je da iznese svoje tvrdnje o nasilju u njihovom gradu između opozicije i pristalica režima, dok su pristalice režima tvrdile da sukobi u Sabrati nisu ništa drugo nego medijska laž koju su lansirali Al Jazeera i Al Arabiia. Neki pristalice režima su govorili da su protestanti ljudi koji su "skrenuli sa partijske linije", tvrdeći dalje da je došlo do sukoba u centru Sabrata, 189 Mail Online, 2. mart

169 ali je to uključivalo samo 20 opozicionih pristalica (neki govore da je bilo 50, drugi dodaju da je bilo ukupno 100) koji su lako oterani od strane građana bez potrebe za pozivanjem vojske. Na drugoj strani, širile su se glasine od strane protivnika režima da ima mnogo poginulih i ranjenih da režim seje smrt na sve strane, da su u nasilju oštećeni drevni ostaci rimskih spomenika u Sabrathi, posebno antički amfiteatar u kome su stacionirane vojne snage Gadafijevog režima. Kada je jedan američki novinr pitao čoveka koji je bio najblasniji i uporan u svojim objašnjenjima, "da li vam je neko platio da prenosite te glasine", čovek je zastao zbunjeno i kada se pribrao, priznao je da mnogi dobijaju novac da bi prenosili glasine koje im serviraju oni koji im daju nova. Tako je bilo jasno da neko sa strane upravlja pobunom koja se širila tokom prvih meseci godine u Sabrati, kao i u ostalim delovima Libije. 190 Bombardiranja i napadi različitih militantnih grupa nastavljeno je i u godini u Sabrati i u okolnim gradovima. Posebna meta napada su bili izvori nafte, kao i luke na severu Libije koje su spremane za transport nafte ka Evropi. Generalni nacionalni kongres kao vrhovno telo nije bio u mogućnosti da kontroliše razne pobunjeničke, otpadničke i militantne grupe i pokrete. Posebno se istakao militantni pokret "Zora Libije" koji kontroliše obalski pojas zapadno od Tripolija, pa time i grad Sabratu, Kao i koalicija naoružanih grupa "Fair Libija". Libijska kompanija General Electric je saopštila da je bombardovanje pogodilo njenu stanicu u Sirtu. Stanica se nalazi na području Kobeiba, 30 kilometara od grada, i proizvodi 1400 megavata struje. Rukovodstvo kompanije, koje upravlja stanicom, izjavilo je da je bombardovanje nanelo ozbiljnu štetu objektu. Bezbednost u gradu Sabratha tokom i tokom godine nije bila dobra jer često izbijanju sukobi između dve zaraćene frakcije povezane s Vladom nacionalnog pomirenja. Poznavaci prilika kažu da se iza aktivnosti ovih predatorskih grupa kriju interesi vezani za krijumčarenje ljudi i nafte, kao i partije lojalnosti brigadi penzionisanog generala Khalifa Hafter. U Sabrathi povremeno izbijaju sukobi između 48. pešadijske divizije Ministarstva odbrane Vlade nacionalnog pomirenja i Veća za borbu protiv "islamske države", organizacije uspostavljene odlukom Predsedništva Vlade nacionalnog pomirenja. Vlasti su često suočene sa desetinama smrtnih slučajeva i 190 The Guardian,

170 ranjavanja, uključujući i civile, što je podstaklo misiju UN u Libiji, humanitarnog koordinatora UN u Libiji i Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) da često pozivaju sukobljene strane da se zaustave borbe radi očuvanja života civila i zaštite civilizacijskog arheološkog nalazišta koje je pod zaštitom UNESCO. Pogoršanju bezbednosne situacije u Libiji posebno je doprinelo američko bombardovanje dela Sabrate u junu pod izgovorom da gađaju sedište terorističke grupe "Islamska država" koju je predvodio Abu Bakar Al Bagdadi. Bombardovanjem je ubijeno 50 ljudi a SAD su saopštile da je napad organizovan kako bi se eliminisale terorističke grupe koje su nameravale da pređu u Tunis i tamo šire svoje aktivnosti. Direktor Astrolab Centra za studije bezbednosti Abdul Salam al-rajhi u jednom intervjuu kaže da su u pozadini sukoba u Sabrati uglavnom težnja militantnih grupa za prevlast nad krijumčarenjem goriva i trgovinu ljudima u cilju ilegalne migracije i ogromnog novca koji se nalazi u tim poslovima. 191 Al Rajhi je naglasio da je Sabratha (sedamdeset kilometara zapadno od Tripolija) jedno od najvažnijih polazišta (početnih stanica) za brodove koji kriumčare migranata za Evropi i krijumčarenje goriva preko Malte i Tuniskog zaliva. Ministarstvo odbrane Vlade za nacionalno pomirenje pozvalo je (20. septembra 2016.) sukobljene strane u Sabrathi da odmah prekinu vatru i okončaju sve oblike vojnih operacija u gradu kako bi izbegli dalje krvoproliće i uništavanje materijalnih resursa. U saopštenju ministarstvo je negiralo izdavanje uputstava bilo kojoj strani u sukobu da bi na bilo koji način počeli ili se bavili nasiljem i oružanim borbama. Međutim, zaraćene frakcije i terorističke grupe su nastavile i dalje da se sukobljavaju oko prevlasti nad kriminalnim poslovima u gradu i luci Sabrata. 192 Prethodno izneti primeri ukazuju da je održivi razvoj Libije još veoma daleko od mogućnosti da se izgradi i implementira jedna ozbiljnija strategija održivog razvoja, države Libije a samim tim i grada Sabrata. Bezbednost je osnovni i polazni problem i uslov svake strategije razvoja. Kao što smo mogli videti iz nekoliko prethodnih primera, bezbednost u gradu Sabrata je veoma nesigurna. Grad je podložan napadima i obračunima raznih radikalnih, terorističkih i kriminalnih grupa koje dovode do stradanja 191 Hisham Abdel Hamid, صبراتة في االقتتال وراء ماذا,الليبية izvor: Al Jazeera net. 192 Izvor: Al Jazeera net. 170

171 ljudi i unose nemir među građane i stanovnike Sabrate. Obalski deo i Luka Sabrate su posebno izloženi delovanju kriminalnih grupa koje švercuju imigrante, naftu, hranu i kulturno blago. U takvim uslovima nije moguće organizovati dva osnovna ekonomska elementa od kojih zavisi razvoj Sabrate, a to su trgovina i turizam. Trgovinu nije moguće uspostaviti kao slobodnu privrednu delatnost jer je podložna uplivu kriminalnih grupa i uspostavljnju kontrole nad tokovima od strane naoružanih, sukobljenih milicija, jer to poskupljuje poslovanje, taklo da kompanije beže od tog posla ili troše mnogo novca na zaštitu posla putem vojnih i policijskih snaga koje pripadaju zvaničnoj vladi libije iili lokalnim zaštitnim snagama grada Sabrata. Turistička delatnost je još u većoj opasnosti, jer ljudi ne mogu slobodno da borave na plažama i u hotelima zbor rizika od iznenadnog napada neke kriminalne i terorističke grupe. Poseban problem za turiste jeste rizik slobodnog kretanja gradom i obilaska drevnih civilizacijskih spomenika, kao što je veliki Rimski amfiteatar, jedna od pet lokacija na teritoriji Libije koju je UNESCO uvrstio u svetsku kulturnu baštinu. O ovim i drugim problemima ugroženih resursa grada Sabrata, govorićemo kasnije tokom razmatranja strategije održivog razvoja Sabrate. 3. Resursi grada Sabrata Da bismo mogli govoriti o strategiji, potencijalu i mogućnostima održivog razvoja grada Sabrata, prvo moramo da prikažemo resurse kojim grad raspolaže, jer od njih zavisi celokupan napor izgradnje održivog razvoja. Ovde ćemo se usmeriti na dva ključna resursa a to su transport nafte i gasa preko luke i turistički potencijal kojim obiluje grada, posebno ostacima starih civillizacija od feničanske do rimske. Kada je reč o resursima za proizvodnju i izvoz nafte i gasa treba prvo prikazati proizvodnju gasa na procesnoj "platformi Sabratha", koja se nalazi unutar područja C Central B, i dobija gas kroz dve podzemne linije. Posle završne obrade, gas se isporučuje na lokalno tržište, a takođe se izvozi u Italiju preko kompresorske stanice i rasovoda Green Stream ("Zeleni tok") dužine 540 km. Kondenzat se direktno ispumpava i transportuje preko cevovoda od 10 inča do Melitah za dalju obradu i izvoz. "Platforma Sabratha" ima kapacitet tona i opremljena je preliminarnim postrojenjima za brzu separaciju i dehidraciju 800t na sat, kao i pokretnom radionicom (FMVR) za preradu 1800t a tu su u prostorije za stanovanje 117 osoba, heli-deck i 117m dugi boksovi kapaciteta 718t za smeštaj hrane i drugih potrebština. 171

172 Platforma Sabarata povezana je sa "Kompleks Mellitah" na kopnu, koji je opremljen odvojenim objektima za preradu nafte i gasa proizvedenih iz naftnog polja Bahr Essalam i prostora Vafa. Opremljen je sa tri voda za gas i dva voda za kondenzante koji olakšavaju tretman gasa i kondenzanata koji se prenose sa platforme Sabrata. Mreža za gas i kondenzante na moru je u vlasništvu i njom upravlja Mellitah Oil & Gas (MOG), nastalo zajedničkim ulaganjem italijanske kompanije Eni i Nacionalne naftne korporacije (NOC) u vlasništu libijske države.polje je započelo proizvodnju godine u sklopu projekta Bahr Essalam Phase I. MOG je sada predložio projekat Fazu II koji će uključivati razvoj neiskorišćenih oblasti na terenu. Libijsko naftno polje trenutno proizvodi oko 600 miliona standardnih kubnih metara dnevno (MMscfd) gasa za prodaju i približno bara / devno kondenzanata. Slika 7. Mellitah gasna stanica Izvor: Middle East & East Mediterranean, Projekat "Zeleni tok" u Zapadnoj Libija, koji je najviše naslonjen na područje Sabrate je najvažniji integrisani projekat u naftnom sektoru koji je do sada realizovan na Mediteranu i povećava vrednost izvoza libijskog gasa kroz trgovinu u Evropi, pišući novu stranicu u istoriji energetike u saradnji Italije i Libiju. Gas proizveden iz Vafa polja u pustinji i Bahr Essalam, offshore, šalju se u Melitah, a zatim se transportuju u Italiju 172

173 kroz Greenstream. Partner Eni u projektu je NOC, libijska državna kompanija. Projekat je pokrenut godine i završen je po planu sa ulaganjem od oko 7 milijardi eura (Eni 3,7 milijardi) u čijoj izgradnji je učestvovalo skoro ljudi. Glavni operativni zvaničnik Enia Vittorio Mincato izjavio je: "Eni je razvio jedan od najnovijih tehnološki naprednih gasnih projekata u svetu. Projekat gasova Zapadna Libija predstavlja još jedan važan trenutak u duboko ukorenjenim odnosima sa Libijom. Eni je prisutan u zemlji od godine gde smo glavni inostrani operater sa prosečnom proizvodnjom proizvodnje u godini od oko barela fosilnih goriva dnevno. Posle završetka ovog Projekata za gas u zapadnoj Libiji i drugim tekućim infrastrukturnim radovima, operativna proizvodnja će se povećati do barela dnevno, štp će biti postignuto krajem godine. Green stream je prva i do sada jedina saobraćajna infrastruktura koja će se završiti nakon što je italijansko tržište prirodnog gasa dospelo u krizu i koji će našoj zemlji doneti 8 milijardi kubnih metara prirodnog gasa, koji će se onda prodavati konkurentskim operaterima" 193. Dakle, prirodni gas dolazi sa dva polja: Vafa polja, koja se nalazi 500 km južno od obale Sabrate, blizu granice sa Alžirom i polja Bahr Essalama, 110 km od libijske obale. Eni je operater sa 50% učešća u zajedničkoj eksploataciji ova dva polja. Drugi zajednički partner je NOC. Sa punim kapacitetom proizvedeće se 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje, od čega se na libijsko tržište plasirati 2 milijarde a 8 milijardi kroz Green Stream u Italiju i dalje u Evropu. "Sabratha Platforma" je prva platforma za gas u Libiji, koju je razvio međunarodni konzorcijum na čelu sa Saipemom, biće iskorištena za razvoj polja Bahr Essalam. Sa punim kapacitetom godišnja proizvodnja iznosiće 6 milijardi kubnih metara. Libija je postala druga zemlja na svetu koja je izvozila tečni prirodni gas (LNG) godine, ali do osnivanja VLGP-a godine, jedini kupac za libijski prirodni gas bio je španski Enagas. Kroz VLGP Libija sada može da izvozi komprimovani gas u Italiju i šire na evropsko tržište. 194 Turizam u Libiji je industrija koja je snažno pogodjena građanskim ratom godine. Pre rata je počeo da se razvija turizam, nakon uskidanja sankcija Libiji godine. U ukupnoj turističkoj poseti, Sabrata bi trebalo da ima najveći udeo. Tokom godine Libiju je posetilo turista, od toga je njih boravilo u Sabrati. 193 la Repubblica, "Economija &Finanza, Libya Business news,

174 Isto tako, Libiju je posetilo a Sabratu Iako je to rast turist, to je još uvek donelo manje od 1% BDP zemlje. Značajan doprinost turizma BDP imaju one zemlje koje ostvaruju posetu od oko milion turista dnevno. Libija ima potencijal za posetu milion turista mesečno a Sabrata ima potencijal za posetu oko 2 miliona turista godišnje. 195 Turizam je nova privredna grana u Libiji, s obzirom da je libija prethodnih decenija bila zatvorena zemlja sa specifićnim režimom vlasti koji dozvoljavao bilo kakav priliv stranaca bez predhodne velike kontrole. Za razvoj turizma u Sabrati potrebno je ukidanje ograničenja u dolasku stranih turista, ali i podizanje svesti kod lokalnog stanovništva o poboljšanju ponude, kako bi se podigla slaba konkurentnost i mala količina i kvalitet podrške drugih resursa, kao što su povećanje smeštajnih kapaciteta, transport, infrastruktura u gradu i komunikacioni sistem. Nespremnost turističkih aktera pre građanskog rata u aalibiji pokazuje i izjava generalnog sekretara institucije koja se zove Narodni odbor za turizam: "Nismo spremni za masovni turizam i libijski turistički sektor je i dalje u izgradnji i imamo puno toga da radimo, kao što je bavljenje smeštajem i životnom sredinom, kao i neka druga pitanja pre nego što se privuče masa turista u našu zemlju" 196. Libijski ministar turizma, Ammar Eltaief, tvrdi da Libija ima ogroman turistički potencijal ali joj nedostaje infrastruktura i i dobra promocija. Libijska baština, more, Sahara, hrana, muzika i narodni običaji nisu dovoljni za ozbiljan turistički razvoj. 197 Poznato je da zemlja mora razviti svoju infrastrukturu kako bi omogućila brži i lakši dolazak turista. Libijska turistička infrastruktura ima još dalek put pre nego što se bude mogla takmičiti sa svojim susedima, kao što su Tunis i Egipat. 195 Roland Daher, Tourism in the Middle East; continuity, change andtransformation. Channel View Publications, WINNE, "Libya: the new gateway to Africa, open for business", dostupno na: Nina Dabrowska, "Libya: the Jewel in the Crown on North African Tourism", dostupno na: 174

175 Slika 8. Turističke atrakcije Libije Izvor: Sukra travel and tourism services Prema statistici Britanske turističke asocijacije, ukupan broj hotela je porastao sa 118 u na 230 u godini a broj soba od u godini na u dok je broj kreveta rastao sa u na u godini. 198 Postoje tri glavna aerodroma u Libiji: Tripoli, Bengazi i Sebha. Do sankcija UN-a (ukinute godine), nije bilo letova u ili iz Libije, a British Airvais je bio prva međunarodna avio kompanija koja je ponovo uspostavila direktnu vezu između Tripolija i Londona. Izvršni direktor kompanije British Airvais je bio oduševljen što je nastavio sa letovima u Tripoli, dodao je da Tripoli ima ogroman potencijal kao važno poslovno tržište i perspektive kao turističko odredište 199. Putevi su generalno dobrom stanju, međutim, znakovi su samo na arapskom, što otežava turistima da pronađu turističke atrakcije i istorijske znamenitosti koje su pratili na sajtovima. Očigledno je da se trenutno oseća nedostatak turističkih resursa, kao što su hoteli, odmarališta, aerodromi, komunikacioni sistemi, sportski objekti i tako dalje. Stoga je moguće reći da Libija u ovoj fazi mora dobro da planira da razvije svoju infrastrukturu, uzimajući u obzir pitanja zaštite životne sredine i zaštitu kulture. U 198 General Board for Tourism and Traditional industry (GBTTI), Annual report, GBTTI Publications. Tripoli, General Board of Global Ministries, The World Guide; Libya,

176 novembru libijske vlasti su najavile da će uložiti oko 123 milijarde dolara u javne radove tokom petogodišnjeg perioda. Međutim, taj plan i proces je grubo narušen izbijanjem građanskog rata godine i pitanje je kada će se i nakoji način ponovo rešiti problem libijske turističke infrastrukture. Slična situacija je i sa gradom Sabrata koji pratimo i istražujemo u ovom radu. Mesta koja imaju male ili beznačajne turističke atrakcije imaju manje šanse za privlačenje inostranih turista, dok oni gradovi ili mesta koji nemaju uspešnu strategiju razvoja turizma i dobar plan da ga sprovedu, takođe će imati mali broj turista. Komparativne prednosti neke turističke destinacije uključuju njihove prirodne resurse, istorijsku baštinu, kulturne i izgrađene resurse. Libija poseduje značajne turističke atrakcije, uključujući i pet mesta koja se nalaze na UNESCO listi zaštićenih kulturnih dobara. Jedno od najatraktivnijih mesta sa UNESCO liste jesu ostaci starog grada Sabrata koji čuvaju civilizacijske tekovine feničana, grka, rimljana i turaka. Pored toga, Sabrata poseduje vrlo zanimljiv i atraktivan zaliv, zatim lepe peščane plaže i prozirno plavu vodu, kao i povoljnu mediteransku klimu gde turisti mogu boraviti tokom cele godine. Slika 9. Peščane plaže u Sabrati 176

177 Izvor: Google.com Rezimirajući ovaj deo prikaza turističkih resursa, možemo reći da Sabrata poseduje važne turističke atrakcije kao što su arheološke lokacije feničanske, rimske i grčke civilizacije, zatim brojne plaže, uvale, zalive, čistu prozirno plavu vodu, parkove i brojne druge pejzažne detalje u koje spadaju bliska planinska područja i brz prolaz ka pustinjskom pejzažu. Prostrane plaže i providno more u blizini plaža pružaju mogućnosti za ronjenje, sufovanje na talasima, skijanje na vodi i jedrenje. Turističkoj ponudi Sabrate mogu pomoći i neki delovi i elementi kulturnih obrazaca karakterističnih za taj deo arapske tradicije. Libija je kulturno slična susednim državama Magreba. Libijanci sebe smatraju delom šire arapske zajednice. Libijska država ima tendenciju da ojača taj osećaj uzimajući u obzir arapski jezik samo kao službeni jezik. Libijski Arapi imaju nasleđe u tradiciji nomadskih Beduina i svi se pridružuju određenom beduinskom plemenu. 200 Libija je tipična islamska zemlja, gdje se libijski život organizuje prema pravilima islama. Libijska kultura je bogata i raznovrsna, uključuje raznovrsne arhitektonske forme, modu, muzeje, specifičnu arapsku hranu, mediteransko voće, muziku, beduinske tradicionalne svečanosti, lokalne pesme, folklor i egzotični ples. 4. Model održivog razvoja grada Sabrata Polazne osnove održivog razvoja grada Sabrata uključuju: planiranje ukupnih aktivnosti na razvoju savremenog modela održivosti; rekonstrukciju i revitalizaciju brojnih istorijskih i značajnih objekata; snaciju šteta nastalih tokom ratnog sukoba; 200 Somali Press,"Libya overview; culture of Libya", dostupno na:

178 održavanje i zaštita funkcionalnih objekata; savremeno upravljanje gradskim postorom; ravnomeran i ravnopravan pristup građana korištenju svih resursa grada; prilagođavanje načina i stila življenja u gradu savremenim urbanim zahtevima; fizička i socijalna zaštita i bezbednost građana; participacija stručnih, odgovornih i zainteresovanih socijalnih grupa u aktivnostima koje pomažu boljem funkcioniranju grada; planiranje ekonomskog rasta grada; strategija za promociju investicija u gradu; analiza i kontrola efektivnih troškova za zadovoljenje potreba gradskog života; nova organizacija saobraćaja; novi koncept razvoja infrastukture; razvoj javnih servisa (lokalna administracija, pošta, internet); stalno merenje kvaliteta života u gradu (stanovanje, zdravstvo, školstvo, ekologija i kultura); razvoj ljudskih resursa; rekreativni prostori i njihovo korištenje; SWOT analiza (prednosti, slabosti, prilike i opasnosti) i PEST analiza (poliltičko, ekonomsko, socijalno i tehnološko okruženje) grada u određenim vremenskim intervalima; izgradnja jedinistvenog i prepoznatljivog identiteta grada. Ove polazne osnove omogućavaju stvaranje jedinstvene i integrativne strategije održivog razvoja svakog savremenog grada, pa i Sabrate. Treba voditi računa o tome da svaki grad ima posebne uslove, koji ga čine jedinstvenim i specifičnim, kao što je reljef i druge karakteristike strukture terena, zatim klima, već izgrađena infrastruktura, zelenilo, vodene površine i drugo. Medutim, osim ovih faktora, prirodni ekosistem grada zavisi i od odnosa ljudi koji žive u njemu, koji ga grade, koji ga koriste, razvijaju i čuvaju. Za odrzivi razvoj grada važna su i neka opšta uputstva koja se mogu primeniti na budući razvoj grada a koja preporučuje takozvana Agenda 21., koju smo prikazali u prvom poglavlju ovog rada. U Agendi 21. dat je niz preporuka koje se odnose na pripremu smerova i planova za rešavanje pojedinih problema, način za organiziranje i finansiranje edukacije onih koji treba da se angažiraju u institucijama koje donose i sprovode odluke, poboljšanje tehničko tehnoloških mera, vršenje naučnih proučavanja i korišćenje rezultata proučavanja, podsticanje saradnje za sinhronizaciju rada pojedinaca i institucija, privatnog i javnog sektora, učešće javnosti i drugo. Imajući u vidu prethodno iznesene postavke i preporuke Agende 21. ovde ćemo navesti osnovne principi održivog razvoja područja Sabrate. 1) Princip opšte i blagoveremene informisanosti građana i transparentnog rada i aktivnosti lokalnih i gradskih vlasti i odgovornih subjekata. 2) Princip unutargeneracijske jednakosti i solidarnosti koja se odnosi na pitanje odnosa prema životnim uslovima, dostupnom prostoru i korištenju 178

179 resursa grada Sabrate. 3) Princip međugeneracijske solidarnosti koja podrazumeva aktivnosti u gradu i graskom prostoru koji će voditi brigu o starijim generacijama, kao i generacijama koje su mlađe i onim koje će tek doći u budućnosti. 4) Princip opšte odgovornosti u postupcima i delovanju svakog građanina kao ključni uslov u borbi protiv degradacije naselja i prostora. 5) Princip opšte kontrole raspodele resursa, saglasno zajedničkim potrebama i mogućnostima, radu i rezultatima svih građana, njihovih grupa i zajednica. 6) Princip transgranične odgovornosti, što znači odgovornost za zaštitu životne sredine i korištenje resursa koji imaju uticaj na održivost susednog, regionalnog, nacionalnog, pa i globalnog okruženja. Iz prethodno iznesenih polaznih osnaova i principa održivog razvoja, potrebno je postaviti osnovne ciljeve strategije urbane obnove i odrzivog razvoja područja Sabrata 1. Rašenje problema velikog priliva migranata radi njihovog ilegalnog transporta u Evropu. To je moguće postići dogovorom sa Italijom, Maltom i EU da pošalju značajnije vojne snage koje bi sprečavale izgradnju ilegalnih skloništa za migrante na području Sabrate, razbile naoružane milicije i kriminalne grupe koje kriumčare migrante, i štitile prilazne puteve gradu Sabrati radi sprečavanja priliva migranata i naoružanih grupa. 2. Obezbediti odgovarajući stanbeni prostor za sve socijalne strukture u garu Sabrati ponudom povoljnih stambenih kredita subvecionisan od strane državnih i lokalnih fondova. 3. Formiranje fondova za razvoj, obnovu i revitalizaciju grada Sabrata koji bi se punili od lokalne takse na transport nafte i gasa prko kompleksa "Mellitah" i "Platforme Sabrata". 4. Podsticanje razvoja preduzetništva i preduzetničkih aktivnosti u oblasti turizma, trgovine i drugih usluga. 5. Razvoj IT tehnologija, digitalizacija i robotizacija proizvodnje i usluga, što će povećati interes mladih za tu oblast koja predstavlja budućnost svakog održivog razvoja grupa, zajednica i društva. 6. Razvoj savremenog, kavlitetnog i održivog obrazovanja i masovnije edukacije građana Sabrate, kako bi stekla nova znanja i informacije iz informacionih tehnologija, menadžmenta i preduzetništva. 179

180 7. Donošenje zakonskih propisa i pravila koja će odrediti pravce i principe urbanističkog i prostornog planiranja, ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i ekološkog razvoja. 8. Unapređenje planiranja i upravljanja zemljištem, prema katastarskoj klasifikaciji zemljišta, regulisanje tržišta zemljištem i nekretninama, kako bi se sprečile manipulacije korupcija u toj oblasti, kao i sprečavanje stihijskog razvoja neuslovnih naselja. 9. Kreiranje razvojne politike grada koja će biti usmerena ka sprečavanju degradacije zivotne sredine, kontrolom odlaganja otpadnih materija, sprečavanjem zagađenja vodnih površina, odlaganja smaća i otpada u priobalnom prostoru i u blizini arheoloških iskopina. 10. Unapredenje i razvoj transportnih sistema na električni pogon, korišćenje obnovljivih energetskih resursa i nove ekološke tehnologije. 180

181 5. Moguc nosti integrativnog razvoja grada Sabrata Sabrata je jedan od najvećih urbanih centara u Libiji. On je zbir raznovrsnih istorijskith tradicionalnih i savremenih građevina. Njegove kulturne i privredne aktivnosti su vekovima privlačile posetioce iz svih krajeva Libije, ostalih zemalja iz okruženja, kao i delova Evrope, posebno Italije i Francuske. Zato grad Sabrata može postati model za politiku urbanog razvoja, zasnovanog na ujedinjenju razvoja, obnove i očuvanju tradicije. Cilj takve politike treba da bude razvoj i zadovoljavanje potreba i potražnje stanovnika za novim, savremenim i drugačijim oblicima stanovanja i poslovanja. Treba da se prihvati činjenica da su zgrade, koliko i da su istorijske i stare, omogućile taj prostor puno godina da se namenski koristi. Prepoznavanje da je to razlog zbog čega su bile izgrađene i da su im potrebni novi korisnici. Potrebno je omogući da istorijska središta i dalje budu integralni deo centra grada i područja u neposrednoj blizini Sabrate. Dostupnom tehnologijom, elektronskom, digitalnom i inormatičkom infrastrukturom i kompjuterskim mrezama, stari grad može obezbediti prostor za savremenu namenu, kao i za podsećanje na prošla vremena i ostatke nekoliko civilizacije koje su se razvijale na području Sabrate. Kada se bude pristupilo restauriranju istorijskog dela grada, njegovih zgrada, treba da se uzme u obzir njegovo izvorno jezgro i podrucja oko njega, da bi se zaštitilo istorijsko središte, kao i njegova okolina i njegove socijalne i kulturne aktivnosti. U saglasnosti sa tim, bilo koja urbana politika obnove treba, isto tako, da uzme u obzir dostupne prostore i aktivnosti koje postoje u starom delu grada, takva politika treba da prepozna potencijal podrucja, koja će odigrati veću ulogu u budućem razvojnom procesu. Kao dopuna tome, politika treba da planira da integriše istorijska središta sa drugim delovima grada. Zato predlažemo da područje neposredno uz ostatke starog grada bude tretirano kao područje koje ima poseban značaj. Saglasno sa tim, urbani prostor stare strukture i arhitekture i prostor neurbanizovane strukture ovog područja budu obuhvaćeni kao celina u bilo kojoj agendi za očuvanje i uređenje, kako rimskog pozorišta, tako i drugih arheoloških ostataka uz dodatak savremenih pomoćnih objekata koji će služiti boljem očuvanju i prezentaciji arheoloških vrednosti Sabrate.To će biti garancija da, ahitektonski, estetski, kulturno i funkcionalno to područje uspešno prođe period tranzicije između starog grada i novog urbanog prostora i postane savremeni centar razvoja turizma u Libiji. Tako će se predstaviti 181

182 odgovarajući fizički kontekst ovog vrednog istorijskog centra i uspostaviti veza između ekonomskih, socijalnih i ekoloških aktivnosti u starim i novim delovima grada, kao jedna integrisana i održiva celina. Razvojna politika, isto tako treba da zaštiti socijalnu i fizičku strukturu postojećih naseljenih mesta u bliskom okruženju grada, koji su uspeli da održe posebnu socijalnu strukturu tokom puno godina, a neki od njih imaju razvijenu trgovinu čije usluge koriste i drugi stanovnici Sabrate. Stanovnici ovih naselja su se integrirali sa njima susednim naseljenim mestima i tako prave mrežu urbanog kontakta i kanala komunikacije, prema tome, bilo koje urbanističko planiranje ili strategija za obnovu Sabrate treba da uzme u obzir ove činjenice. Osim toga, treba da se izbegavaju veći planovi za obnovu i razvoj a da se ne posveti veća pažnja da nadgradnja, samousavrsavanje, rehabilitacija i unapređenje budu integrsani kao aktivnost koja će štititi životnu sredinu. Na kraju, takva politika treba da pokaže da planiranje i finansiranje novih razvojnih projekata i izgradnja novih naselja ne znači odustajanje od mogućnosti da se unaprede i nadgrade postojeći objekti, tako što će zadržati svoju staru arhitektonsku strukturu ili je delimično adaptirati i prilagoditi novoj funkciji.. Novi objekti izgrađeni u blizini postojećih centara, namenjeni za ponudu najpotrebijih usluga, treba da se planiraju i ugrade u harmoniji sa postojećim objektima, u smislu njihovog stila, izgleda, estetike i upotrebe. 6. Politika urbane obnove grada Sabrata Svaka politika, planovi i strategija urbane obnove bilo kog grada u Libiji mora da pođe od tekućeg stanja mirovnih pregovora među brojnim zaraćenim grupama a posebno onim svrstanim u dve velike koalicije sa "dve vlade". Polazimo od stava da je geografsko podrucje libiskih gradova za sada fiksirano i bilo kakav razvojni plan treba da se zasniva na postojećoj veličini grada. Ozbiljnost ovog problema se povećava činjenicom što već postoji veliko ograničenje dostupnog zemljišta za širenje i teritorijalni razvoj gradova.to je, isto tako, posledica konfiskovanja velikih površina zemlje van granica koje su još uvek pod kontrolom Libiskog visokog saveta za planiranje u samoj civilnoj administraciji. Još više, dostupnija zemlja je uglavnom u privatnoj svojini i ona, isto tako, teško se može koristiti, zbog nerešenih vlasničkih odnosa i problema povezanih sa registracijom. Takav je slučaj i sa Sabratom, zbog ograničenja uslovljenih topografskih karakteristika te oblasti. 182

183 lsto tako, očekuje se da se pojave i druge prepreke, kao na primer, očekivano povećanje broja stanovnistva kada se reše problemi postkonfliktnog perioda u celoj Libiji. Takođe, povećanje privatnih investicija u zemlju i sticanje novog vlasništva, već je evidentno i očekuje se da će se produžiti "otimanje" i uzrpacija zemljišta od strane bogatih, pomalo kriminalizovanih snaga (pojedinaca i grupa), pre nego što će se sprovesti zakoni koji se pripremaju a koji bi trebali da zaštite zemljište i uspostave ravnopravan pristup ovim važnim gradskim resursima. Kao posledica rekonstrukcije i obnavljanja postojećih zgrada,može doći do promene fizičkog izgleda i načina korištenja tih zgrada, odnosno, njihova prenamena. Postoji opasnost da će privatni vlasnici zemljišta ili zgrada da započnu sa uništavanjem vrednih zgrada, dodajući neodgovarajuće dogradnje ili koristeći zgrade za neodgovarajuće namene, sve u cilju n jihove komercijalizacije i sticanja profita. Ovo se može dasiti ako i dalje ostanemo bez jasno definisane politike urbane obnove grada Sabrata. lsto tako, postoji opasnost da se veci deo međunarodne pomoći namenjene za obnovu i zštitu arheoloških nalazišta, koristi za nove projekte koji će ići u izgradnju modernih turističkih naselja i tako zaobići ulaganja u postojeći centar i istorijsko važno središte antičke i rimske kulture na obali sredozemlja. Ograničavanjem upotrebe zemljišta, što će potrajati i nekoliko sledećih godina, povećaće se pritisak na razvoj i investicije, pri čemu je važno da se u urbanoj obnovi ne napušta politika očuvanja vrednih objekata i to da se uključi u svaki razvojni plan grada Sabrata.Treba posvetiti puno truda i pažnje određivanju tipa i veličine lokacije za razne vrste projekata, kako bi se prethodno uverili da ispunjavaju sadašnje potrebe i zahteve. To znači da se, pre svega, treba usredsrediti na sadasnje stanje resursa u gradu. Zato je važno da se svaki plan za urbanistički razvoj temelji na efikasnom korištenju prilično slabog, poroznog i skučenog zemljišta koje je danas dostupno kao resurs grada Sabrate. U Sabrati postoji razvijen trgovinski centar, ali on ima potrebu za obnovom i modernizacijom. Tu ima tradicionalnih radnji koje još uvek rade i dosta su popularne, ali veći je broj dotrajalih objekata. Prethodno smo istakli da u Sabrati ima vrednih istorijskih spomenika koji su još uvek aktivni, koji mogu biti privlačni za turiste u narednom periodu i pored političkih, ekonomskih i socijalnih problema. Svaki projekat urbanog razvoja i strategija stanovanja treba da budu zasnovani na pažljivoj proceni dostupnih ljudskih i tehničkih resursa.to treba da se ostvari istovremeno sa procenom postojećih izgrađenih objekata za stanovanje i dostupnog prostora za maloprodaju, kancelarije i mesta za rekreaciju. Potrebno je više investicija u stanovanje i infrastrukturu, bitno je, više od bilo kad ranije, da se 183

184 procene postojeće rezerve i da se napravi pažljiva procena sadašnjih potreba, pogotovu što je Sabrata grad na raskrsnici puteva kojima iz unutrašnjosti, sa juga i istoka Libije stalno pristižu migranti u Sabratu, sa željom da stignu do Evrope. Politika urbane obnove i izgradnje treba da se zasniva na tome šta ima trenutno, šta može biti unapređeno, šta se može nadgraditi, reciklirati i ponovo koristiti. Suština politike urbane obnove je ekonomska, socijalna i kulturna zaštita i obnova svih delova grada Sabrata i to se ne odnosi samo na istorijska središta, već i na sve gradske delove i okolna mesta. Skoncentrisanost fondacija i investicija samo u razvoj novih lokacija proizvešće štetu u odnosu na postojeće gradske prostore, arhitektonsko nasleđe, okolinu i socijalnu strukturu. Zanemarivanje već opustošenih i devastiranih prostora, isto tako, rezultiraće koncentracijom i getoizacijom siromašnih stanovnika u manje atrktivnim područjima grada. a) Predložićemo da se politika integracije urbane obnove i ostvarivanje urbanog razvoja grada Sabrata zasniva na sledećim parametrima: b) Zaštita postojećih urbanih struktura, posebno istorijskih centara i i njihovo uklapanje u nove urbane principe i strukture; c) Smanjenje pritiska za brzo širenje naselja i infrastrukture, s tim što će se dati prioritet nadgradnji postojećih objekata koji će se kasnije integrirati u buduće mreže turističkih i trgovačkih usluga; d) Analiza i procena dostupnih resursa za gradnju stambenih, poslovnih, turističkih i rekreativnih objekata i centara; e) Unapredenje fizickog izgleda postojećih i novih gradskih struktura, kako bi se razvio oseaj pripadnosti i formirao lokalni identitet. f) Analiza potreba za stanovima, kao i analiza sposobnosti gradevinske industrije i analiza infrastrukture kao što je snabdevanje energijom, vodom, te kvalitet saobraćaja, pošta i interneta; g) Sve prethodno će zavisiti od rešenja problema kriminala, nasilja, trgovine migrantima, obračuna naoruđanih grupa i drugih ostataka ratnog sukoba iz godin 184

185 Kao posledica ratnog sukoba i posleratnog političkog stanja u Libiji, libiske institucije skoro uopste da ne postoje (kraj 2014.) u funkcionalnom efikasnom i dorživom smislu. Tako je i u Sabrati, osim gradske uprave Sabrata i Agencije za zaposljavanje i pomoc Ujedinjenih Nacija (UNRWA), koja se brine za zivot građana, dok se ne nade konacno političko rešenje. Agencija za zaposljavanje i pomoc Ujedinjenih Nacija treba da saraduje sa libijskom vlasti da bi se pripremila nacionalna strategija za svakodnevni zivot građana Sabrate. Libiski savet za stanovanje je libijska nevladina organizacija. Ovaj savet je sastavljen od 26 članova koji imaju ulogu da pripreme program za strateški razvoj stanovanja, kao i kratkoročne i dugoročne strategije za razvoj, pripremu predloga i rešenja za nacionalnu strategiju za stanovanje. Libiska ministarstva su nadležna za podršku privatnom sektoru, za sprovođenje zakonske regulative davanjem povoljnih kredita, za dobre uslove za investitore i slično.ova ministarstva treba da imaju dobru saradnju sa vlastima u Sabratai, Agencijom za zaposljavanje i pomoc UjedinjenihNacija (UNRWA), koja se brine za stanje i život građana. Na području Sabrate je registrirano 25 nevladinih organizacija za stanovanje koje su se pojavile prethodnih godina. Ove nevladine organizacije treba da igraju važnu ulogu u narednom periodu u stambenoj izgradnji i razvoju privrede i industrije na podrucju grada Sabrata. 7. Strategija održivog razvoja grada Sabrata Na karaju ovog poglavlja želimo da predstavimo mogućnosti održivog razvoja grada Sabrata kroz tri centralan faktora održivosti koji su karakteristični za sva savremena društva. To su ekonomska, socijalna i ekološka održivost. Ovome ćemo dodati, u skladu sa našim prthodno iznetim stavovima, još četiri faktora održivosti: urbanističko-arhitektonski; tehnološki; kulturni i bezbednosno-politički. Ekonomska održivost Sabrate. Ovde ćemo podsetiti na njena dva osnovna resusa, to su trnsport i prodaja nafte i turizam. Naravno, moguće je dodati i trgovinu kao poseban oblik delatnosti, ali ovde ćemo je posmatrati kao sastavni deo ova prva dva pomenuta resrsa. Turizam može biti glavni adut u održivom ekonomskom razvoju Sabrate, jer je on autonoman i ne zavisi mnogo od drugih nacionalnih sistema i organizacije, već može da se realizuje u lokalnom prostoru. Turizam i putovanje su trenutno jedna od najvećih poslovnih aktivnosti širom sveta i daju značajan doprinos u razvoju mnogih gradova i država u svetu, kako u ekonomskom, tako i u socijalnom i političkom smislu. Podsetimo samo koliko profita 185

186 donose avio kompanije i turističke atrakcije zemljama kao što su Ujedinjeni emirati i Katar. Turizam bi u dogledno vreme mogao da dostigne oko 50% ukupne poslovne aktivnosti Sabrate, ako se izostave prihodi od nafte, jer oni su vezani za Turizam ima potencijal da generiše razvoj i donosi devize, razvija poslovne i preduzetničke aktivnosti, poveća zapošljavanje i promoviše Sabratu kao novu turističku destinaciju na mapi svetske turističke ponude. Napomenuli smo ranije da Sabrata ima veliki turistički potencijal, počevši od povoljne klime koja pruža mogućnost boravka turista tokom cele godine, zatim velikih prostranih peščanih plaža, čistog i prozirnog mora pogodnog za ronjenje, surfovanje, jedrenje i druge sportove na vodi. Potrebno je u narednom periodu izgraditi hotele i druge prateće sadržaje koje zahtevaju savremeni turisti. Na obodima prostranih plaža moguće je sgraditi na stotine modernih hotela svih kategorija i tako privući vrlo raznovrsnu evropsku turističku klijentelu. Pored toga, turizam u Sabrati imao bi značajnu ulogu na nacionalnom planu, jer bi pomogao da se smanji jednolična privredna aktivnost Libije i njeno oslanjanje isključivo na prihode od nafte, koji su podložni berzanskim promenama i drugim spoljašnjim uticajima. U turističkoj ponudi trebaće se usredsrediti na aktivnosti koje pružaju turistima maksimum fizičkog i psihološkog zadovoljstva tokom boravka na prostoru Sabrate. Lokalne vlasti i turističke organizacije moraju uložiti mnogo napora u narednom periodu da od Sabrate naprave prepoznatljiv turistički proizvod. Tu nije reč samo o ekskluzivnim i funkcionalnim objektima, već i o raznovsnim uslugama osmišljenim da zadovolje sve potrebe turista. Turistički proizvod obuhvata razne prirodne, istorijske i savremene atrakcije, zatimlagan pristup svim gradskim prostorima, potom dobru hranu, zabavu i mogućnost jevtine i kvalitetne kupovine od suvenira do modnih proizvoda sa obeležjima specifičnog lokalnog područja i na kraju, sve pogodnosti u vidu pomoći i usluga na svakom koraku i svim periodima dana i noći. Dakle, turistički Sabrata proizvod bi trebao da donese komparativnu prednost nad drugim destinacijama koja bi bila kombinacija prirodnnih resursa (od morske obale preko zelenila u pozadini, pa sve do pustinjskih krajolika), resursa nasleđa (feničanske, rimske i antičke iskopine), kulturnih resursa (specifična arapska kultura: muzika, nošnja komunikacija) i stvorenih resursa i podrške prirodnim i kulturnim resursima kao što su smještaj, prevoz, infrastruktura, predusretljivost, rabava i trgovina. Unapređenje i razvoj turističke ponude u Sabrati podrazumeva otvaranje, razvoj i povećanje broja malih i srednjih preduzeća u svim oblastima prethodno pomenutih turističkih aktivnosti. ekonomije. Pored ostalog, to bi uključivalo turoperatore, turističke agencije, rekreaciju i zabavu, proizvodnju i dostavu hrane, smještaj i usluge prevoza. Kako kaže 186

187 Džons 201 turistička industrija se sastoji od mešavine malih i velikih preduzeća, jer se često multinacionalne kompsnijr oslanjaju na veliki broj lokalnih malih i srednjih preduzeća. Njihova prednost je čvrsto i efikasno upravljane, brzo donose odluke i fleksibilne su u reagovanju na promjenu situacije i uslova na tržištu. Naravno, to bi podrazumevalo da se usvoje zakonski propisi na nacionalnom nivou o uslovima i načinima formiranja MSP kao i agencije koje bi se brinule o njihovom osnivanju, edukaciji zaposlenih i drugim vidovima pomoći. Socijalna održivost Sabrate. Društvene implikacije resursa koje poseduje Sabrata, kao što su turizam, transport nafte, trgovina i nove tehnologije teže se procjenjuju od njihovih ekonomskih implikacija. Pokazatelji socijalne održivosti kroz implikaciju pomenutih resursa su povećana zaposlenost, povećanje plata, priliv deviza u budžet grada i države, upoznavanje lokalne kulture i njena prezentacija u svetu, podizanje životnog standarda i smanjenje siromaštva, revitalizacija siromašnih ili neindustrijalizovanih regiona, preporod lokalnih umetnosti, zanata i tradicionalne kulturne aktivnosti, oživljavanje celokupnog društvenog i kulturnog života lokalnog stanovništva.. Na drugoj strani, pomenuti resursi mogu doneti probleme lokalnom stanovništvu kao što je ometanje svakodnevnog života od strane velikog broja turista, priliv migranata zbog potražnje posla u turizmu i na naftnoj platformi, povećanje zagađenja, buka, prljavština, stres i eventualno podizanje cene stanova i robe široke potrošnje, zatim promene u ponašanju, stilu i načinu života koji oduddaraju od tradicionalnih obrazaca primenjivanih u Sabrati. Jasno je da ekonomske koristi treba izbalansirati i otkloniti njihov mogući nepovoljan uticaj na sociojalno kulturnu održivost. Ekološka održivost. Posebno područje održivog razvoja Sabrate predstavlja ekološka održivost, jer je Sabrata izložena brojnim rizicima po životnu sredinu. Tu pre svega mislimo na priobalni deo grada i zaliv u kome se nalazi "Platforma Sabrata" a koji služe za preradu gasa i transport nafte i gasa dalje prema Evropi. Svaka ekscesna situacija u radu sa naftom i gasom može da ugrozi kako morski ekositem tako i priobalno područje i dovede u teško stanje prepoznatljive turističke životneresurse u Sabrati. Potrebno je razvijati razne mehanizme zaštite zasnovane na naučnim istraživanjima i tehničkim predviđanjima opasnosti i nefunkcionalnih tehnoloških struktura koje mogu dovesti do katastrofa i štete u radu sa naftom i gasom. Gradske vlasti Sabrate moraju formirati stručne timove koji bi stalno pratili rad naftnih i gasnih postrojenja i upoozoravali na vreme na eventualne opasnosti koje tamo postoje. 201 Eleri Jones and Haven-Tang, Tourism SMEs, Service Quality and Destination Competitiveness, CABI Publishing,

188 Ekološku situacij kompliku i brjni mirganti koji pristižu iz različitih delova libije nadi da će preko Mediterana moći da se dokoaju kpopnenog dela evrope. Pored migranata iz Libije, tu su i velike grupe migranata iz susednih zemalja, Čada, Somalije, tpije, Sudana i Nigerije koji takođe hrle ka Evropi. Problem sa migrantima dodatno otežavaju kriminalne grupe i "trgovci" ljudima koji u svojoj bekrupuloznosti ne prezaju ni od oružanih obračuna kako bi sproveli svoje namere o krimčarenju migranata Evropu. Velike grupe ljudi ostavljaju brda smeća i na razne načine zagađuj prostor području Sabrate. Lokalne vlasti bi morale formirati mobilne timove koji bi brzo otklanjali probleme, štete i posledice koje gradu nanose gomile migranata koje svakodnevno pristižu i borave na području Sabrate. Posebnu pažnju ekološkoj zaštiti i očuvanju životne sredine u gradu Sabrati treba posvetiti kroz edukaciju, obuku i školovanje ljudi koji će svojim znanjem iz svih oblasti ekologije (prirodne, tehničke, urbane i socijalne) uticati da se popravlja ekološko stanje i širi ekološka svest u gradu i njegovom okruženju. Urbanističko-arhitektonska održivost grada Sabrata. Treba istaći da se ova dimenzija održivosti mora kretati u dva pravca. Jedan podrazumeva očuvanje i zaštitu starih, arheoloških nalazišta, poput Rimskog amfiteatra i njihovo povezivanje sa pretećim objektima koji će biti u funkciji očuvanja i zaštite civilizacijskih tekovina a neće ih svojim izgledom narušavati i ugrožavati. Tu se misli na probleme sa eroziom tla u blizini arheoloških nalazišta, kao i zapuštenim i zaraslim okolnim iskopinama koje prete da naruše izvorni izgled antičkog i rimskog nasleđa. Potrebni su potporni zidovi, staze, zaštitni stubovi, ploče, betonske grede i drugi elementi koji će zaštititi stari ambijent drevnih građevina. Ali, ovi novi dodatni elementi u funkciji zaštitte starog prostora ne smeju svojim izgledom narušavati izgled i ambije revnih kulturnih ostataka. Drugi pravac razvoja urbanističko-arhitektonske održiovosti Sabrate podrazumeva izgradnju novih naselja, kako za stanovanje, tako za poslovne aktivnosti i za smeštaj turista. Ova urbanistička rešenja moraju imati u vidu oozno i rastresito zemljište koje se nalazi u priobalnom prostoru, ko već izgrađena naselja iz Gadafijevog peiroda koja nisu imala tako atraktivnu urbanističku dimenziju i novu arhitektonsku, estetsku liniju. Potrebno je koristiti nove građevoinske materijale i nova saznanja o stabilnosti i uređenju građevinskog zemljišta i prostora, kako bi gradnja bila sigurna i funkcionalna a estetski privlačna i ugodna. 188

189 Slika 10. Ostaci hrama Isis na obali Sabrate (Jasno se vidi da je neophodna hitna konzervacija, obnova i zaštita) Tehnološka održivost podrazumeva primenu svih novijih tehnoloških dostignuća u funkcionisanju i upravljanju gradom. Tu mislimo nna informatičku tehnologiju i uvođenje interneta sa širokopojanim profilima koji omogućavaju brz prenos podataka i mogućnosti da se razvijaju novi poslovi u virtuelnom prostoru. Takođe, tehnološka održivost podrazumeva uvođenje digitalnih tehnoloških rešenja i proizvoda u radu, proizvodnji, uslugama i komunikaciji, počevši od e-uprave do kontrole i nadziranja kretanja ljudi i robe u graničnim i bezbednosnim područjima. Kulturna održivost Sabrate podrazumeva očuvanje specifičnih tradicionalni kulturnih obrazaca u oblasti hrane, odevanja, folklora, običaja i verovanja koji mogu biti prilagođeni za prezentaciju turistima i drugim posetiocima grada Sabrate. Takođe, treba usmeriti tradicionalnu kulturu na slobodan, otvoren i tolerantan susret sa novim kulturama i kulturnim obrascima koji su karakteristični za Evropu, Savernu i Južnu Ameriku, kao i područje dalekog istoka kao što je Kina, Koreja i Japan. Kultura Sabrate ne sme ostati zatvorena i zarobljena u tradicionalne islamske forme koje će se suprostavljati svakom novoj aktivnosti koja će dolaziti iz drugih tradicija ili iz prostora koji se može označiti kao savremena svetska, globalna kulturna integracija i jedinstvenost. Samo one kulture koje se slobodno uključuju u šire prostore i iznose svoje rezulte bez straha od njihovog gubitka, kao i one kulture koje se ne plaše susreta sa novim i drugačijim kulturnim aktivnostima, samo takve kulture imaju šansu i priliku da razviju svoju dugovečnost i održivost. 189