Књижевност и језик, LVIII/3 4, Београд, КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК. Година LVIII Београд Број 3 4 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

Transcription

1 Књижевност и језик, LVIII/3 4, Београд, КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК Година LVIII Београд Број 3 4 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ УДК: :398 Снежана Самарџија Оригинални научни рад Универзитет у Београду Примљен: Филолошки факултет Прихваћен: Усмена књижевност српског народа Када је 375. Атила отворио Врата народа, родовске заједнице Словена насељавале су пределе око река Одре и Дњепра и од Балтичког мора до Карпата. Потрага за плоднијим стаништима и најезда Хуна приморали су их да крену на три стране света исток, запад и југ. [Они који су кренули пут југа и од средине VI века продирали у Источно римско царство, на тим просторима су се зауставили и стварали мање или веће државе. Бројне историјске и друштвене промене оставиле су трагове на целокупну културу, која је истовремено и монолитна и сачињена од мање или више видљивих слојева. Том систему припадају различити обичаји и веровања, религијски и етички кодекси, веома развијени и разгранати родови усменог стваралаштва. Мада је њихов развојни пут тешко поуздано реконструисати, чињеница је да су одолевали вековима, што су потврдили најстарији помени и први записи, а нарочито епоха романтизма, у којој су се широм Европе славила дела настајала из колективне народне душе.] 1 Кључне речи: историја и поетика усмене књижевности, историјат бележења и проучавања, основне одлике усмених родова и врста 1 Део апстракта између угластих заграда и кључне речи унети су овом приликом сходно захтевима и типу периодичне публикације. Студија је део плана пројекта Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду (Институт за књижевност и уметност у Београду), које финансира Министарство за просвету и науку РС.

2 188 Снежана Самарџија l. Традиција у токовима историје Усмена уметност речи народна књижевност хронолошки посматрано, најдуже постоји као део културе словенских народа на Балканском полуострву. У богату традицију таложили су се различити слојеви, а целокупна култура и стваралаштво били су најуже повезани са друштвеним променама и токовима историје. Оскудни писани извори, странице списа византијских историчара и царева, говоре да су преци Јужних Словена имали развијену усмену књижевност и у старој постојбини, одакле су се у таласима расељавали. Сматра се да је најстарије сведочанство о тим недокучивим периодима оставио визоготски свештеник Улфила. Преводећи у IV веку Свето писмо он је користио словенску реч plin sjan у значењу шпилман, певач. Грчки историчар Прискус Ретор помиње у V веку да се на Атилином двору под певачима Скитима подразумевају Словени. Састављајући Спис о ратовима Прокопије из Цезарије (око 565) говори о племенским односима Словена, који су запосели леве обале Дунава. Писац се осврће на њихову многобожачку религију, сведочи о приношењу жртве, врачањима и силовитости наступа пешадије у окршајима. Још је занимљивији одломак из Историје Теофилакта Симокате (VII век) о заробљеним Словенима, који су са собом једино носили тамбуре. Осумњичени као уходе, правдали су се искуством и знањем саплеменика, тврдећи да не знају за гвоздено оружје и бојне трубе, већ живе мирно и радије се баве певањем него ратовањем. Ако је могуће лукавство било оспорено продорима словенских ратника, опсадама Цариграда, Салоне и Епидауруса, није било разлога сумњати у постојање народних песама и инструмената. Та најстарија компонента традиције, обликована у оквирима паганске религије и митологије, доживела је највише преображаја, али се и најдуже одржавала, јаче или слабије утиснута у све облике усменог стваралаштва. До половине VII века Словени су запосели Балкан, од Саве и Дунава на северу до Јадранског, Јонског и Егејског мора, од Црног мора до источних Алпа. Колонизацију словенских племена пратила је асимилација староседелаца (Илира, Трачана, Келта, Грка), прожимање њихових култура и распадање старог родовског уређења. Реконструкцију ових процеса тешко је изводити и због непостојања материјалних доказа. Јер, како сведочи непознати монах, Црноризац Храбар (крај IX и почетак X века) у првој, краткој расправи О писменех, Словени као пагани нису имали књига, већ су цртама и резама бројали и гатали. Након досељавања започео је други пресудан преокрет, прелажење из паганства у хришћанство. Процес је обележио читав IX век и подударио се са другим значајним променама. Некадашњи племенски савези добијају обрисе ранофеудалних држава и, у зависности од моћи суседа, постепено стичу политичку самосталност. За културни напредак значајно је увођење богослужења на словенском језику и стварање основа словенске писмености. Иако су тако Јужни Словени постали боље повезани, њихов живот и културу пратили су различити утицаји. Између Византије и Франачког царства, они су долазили у додир и са

3 Усмена књижевност српског народа 189 аварским племенима, са Бугарима и Мађарима, док је у приморским областима јаке утицаје имала Млетачка република. На јужнословенским просторима напоредо су се одвијали утицаји хришћанства, етапе феудализма, стварање градова, развој привреде, трговине, књижевности и уметности, а све се то преламало кроз традицију и утицало на трајање усмених облика. Ма колико биле значајне, промене нису започеле у једном трену, нити су се могле окончати током одређеног, краћег или дужег временског интервала. Но, и сведочења о овим процесима постоје тек као узгредни коментари општих друштвено-историјских збивања. Византијски цар Константин VII Порфирогенет, на пример, спомиње словенске певаче и пише о њиховом начину певања, а наводи и предања о досељавању словенских племена из старе постојбине. Ови редови можда откривају постојање неке врсте професионалних певача, док други споменик, такође из Х века, пружа доказе о ширини, распростирању и улози усменог стваралаштва у свакодневном животу. Држећи беседу против богумила, Презвитер Козма напада игре, бајке, љубавне и бесовске песме простог народа, описујући са неодобравањем атмосферу у којој се пева с гуслами и плесканием. О снази и оформљености традиције посредно сведочи дело, значајно за целокупну српску књижевност, настало вероватно после Ослањајући се и на писане и на усмене изворе, непознати аутор, Зећанин из Бара, саставио је Летопис попа Дукљанина или Барски родослов, на словенском језику и у преведу на латински. Иако Дукљанин није бележио народне умотворине, у позадини летописне књижевне конвенције разазнају се (интернационални) мотиви и теме често обрађени и у усменом стваралаштву (убиство владара у лову, заробљавање и ослобађање ратника, подвиг делије-девојке/жене, сукоб сродника у незнању, казна због почињеног греха итд). Овај спис је индиректни сведок усмено-поетског фонда традиције. Знања о прошлости до писца допиру истинитим приповедањем, што дискретно осветљава и путеве памћења и став колектива о веродостојности (епских) песама и предања везаних за поједине личности и догађаје. Околности трајања и форме усменог стваралаштва из ових периода више се слуте, јер нема поузданих и детаљнијих извора. Али, све су бројније историјске чињенице о стварању и почецима српске државе. Њен успон започиње владавином великог жупана Стефана Немање (око ). Пошто је проширио територију и учврстио државу, власт оставља средњем сину Стефану, који ће постати првовенчани српски краљ. Сам Немања повукао се на Свету Гору, где се већ налазио његов најмлађи син Растко, у монаштву назван Сава, први српски писац, архиепископ (1219) и просветитељ. Проглашен, као и његов отац, после смрти за свеца, Сава је један од централних ликова српске традиције. Предања га представљају у улози културног јунака, који и сам има божанске атрибуте. Он кажњава, прашта и поучава, има моћ творца и чудотворца, влада снегом и ледом. Као вучији пастир испољава својства тотемског претка и родоначелника, као и прожимања религијских система. Национални светитељ преузео је део улога једног од древних претхришћанских божанстава. Рано установљен култ Светог Саве постаће духовни ослонац православља. Мада су зато свете мо шти Турци

4 190 Снежана Самарџија пренели из манастира Милешева у Београд и спалили на Вра чару, тиме није поништен Савин удео у усменој култури, нити је умањен његов значај међу духовним упориштима српског народа. И у стиховима Вуко вих певача Свети Сава је заштитник вере, било да га епске песме приказују као патријарха и калуђера или његовим моштима дају моћ змајевитог спасиоца народа. На сложене везе писане и усмене књижевности указују и дела средњовеков них писаца, биографа најзначајнијих чланова светородне лозе, мада ови фрагменти из житија (XIII век) могу да се тумаче на више начина. Такви су Доментија нови одломци посвећени Растковом бекству у манастир или Теодосијева напомена о животу на двору Стефана Првовенчаног, који је и сам умео окупљене за трпезом да развесели бубњима и гуслама. Теодосије чак у Заједничком канону Светоме Симеону и његовом сину стилизује предање о Светом Сави као вучијем пастиру, веома распрострањено и у усменом приповедању. И један странац забележио је своје утиске са путовања, наговестивши развијеност епике у XIV веку. Нићифор Грегора се, вероватно, није радо сећао како су Срби и Бугари из његове пратње певали туробном мелодијом славу јунака, о чијим подвизима византијски летописац никада није ништа чуо. Са јачањем феудалне државе и писмености, која је и даље подразумевала ужи круг, мењали су се услови трајања народне књижевности, али се њен пут ни из ових периода не може пратити на основу материјалних доказа. И поред сукоба Немањића око престола, Србија је јачала, ширећи границе до Саве и Дунава, да би за време цара Стефана Душана (око ) била на врхунцу моћи. Поред територијалне експанзије, два века владавине Немањића обележио је и успон у култури, књижевности, сликарству, архитектури. Манастири, као особени културни центри, постали су постојано сведочанство земаљске моћи и духовних вредности царства. И дуго након његовог нестанка, Срби ће памтити Немањићко доба као своју славну прошлост, благосиљајући светородну лозу: Што родили све вам свето било. Сам Немања оличава идеализованог владара и ктитора, а разгранати каталози епских песама стилизовано истичу значај старих задужбина не само за изгубљену државу, већ и за традицију: Да ви знате наше намастире, Наших славних цара задужбине, Какови су и колики ли су! Да видите лавру Студеничку Не далеко од Новог пазара; Да видите Ђурђеве Ступове Код Дежеве старијех дворова, Задужбине цара Симеуна; Да видите чудо невиђено, Б јел Вилиндер усред Горе Свете, Задужбину Саве светитеља И његова оца Симеуна; Да видите Жичу крај Мораве И код Ибра више Карановца; Сопоћане Рашки на извору, Задужбине светога Стевана, Српског краља првовјенчанога; Да видите Папраћу велику Виш Зворника Спречи на извору, Под високом гором Бороговом, Задужбину Вукана жупана; Да видите високе Дечане Код Призрена код града бијелога, Задужбину краља Дечанскога; Да видите Рачу пребијелу Код Сокола украј воде Дрине; Да видите лијепу Троношу Код Лознице на р јеци Троноши,

5 Усмена књижевност српског народа 191 Задужбину браће Југовића; Да видизе славну Раваницу У Ресави ниже Параћина На студеној р јеци Раваници, Задужбину нашег господара, Господара славног кнез-лазара; И остале српске намастире, Да видите пак да се дивите, Какови су и колики ли су! (Вук, СНП, II, 37) Након Душанове и Урошеве смрти (1371) са политичке сцене лоза Немањића прелази у усмено памћење. Историјски и легендарни детаљи сачувани су и у делима средњовековних писаца, док њихови ликови остају на фрескама манастирских зидова, живописани у ктиторским композицијама. Драматичан период унутарњих борби око трона пратиће и спољашње опасности. Под незадрживим налетом Османлија у XIV веку најпре су пале територије браће Мрњавчевића, пошто краљ Вукашин и деспот Угљеша гину у Маричкој бици (1371). Краљ Марко Мрњавчевић наследио је сужену територију очевог краљевства са престоницом у Прилепу, али је био принуђен да прихвати вазалне обавезе према султану Бајазиту I. Иако је Марко погинуо на Ровинама, служећи султану у походу против влашког војводе Јоана Мирча, његова епска биографија изграђивала се столећима међу свим балканским народима. Разлоге толике славе покушавали су да одгонетну научници током XIX и XX века, но расправе и закључци нису понудили прецизне, поуздане одговоре. Епски лик Марка Краљевића привлачио је велики број интернационалних мотива, док се његов портрет обликовао у зависности од културних, друштвених и политичких оквира, од афинитета средине и даровитости бројних певача. Ниједна друга историјска личност није добила такво место у традицији, мада су догађаји из српске историје отварали просторе стилизацији различитих типова јунака. Међу српским велможама на још слободној територији истакао се господар Поморавља, кнез Лазар Хребељановић (око ). У јачању његових позиција није био занемарљив ни брак са Милицом, чије се породично стабло гранало од најстаријег Немањиног сина, Вукана. Поставши организатор одбране, у неколико наврата нанео је пораз султановим одредима. Зато је Мурат са јаком војном силом кренуо у поход на Србију. Судар турске војске и српских снага одиграо се на Косовом пољу 15/28. јуна Бој у којем су погинула оба владара није могуће реконструисати, јер о току битке постоје противречна сведочанства. Надирање Турака донекле је успорено, а остаци некад моћне српске државе изгубили су самосталност. После ангорске битке Србија је године постала деспотовина, мада разапета између обавеза према угарској круни и империји султана Мехмеда I. Иако је држава одолевала у драматичним деценијама с краја XIV и почетка XV века, Косовска битка из је израстала у особен симбол подвига и страдања. Тај окршај обележава у усменој поезији крај једне епохе, пропаст српског царства и апокалиптични час пошљедњег времена, пресудан за судбину народа. Косово, као национални симбол, постаће једна од централних тема књижевности и традиције Срба. Сећање на жртву светих и честитих косовских витезова затамниће и успомену на деспота Стефана Лазаревића (око ) и његовог сестрића

6 192 Снежана Самарџија Ђурђа Бранковића (око ). Србија је тада добила Београд, нова и јака утврђења, али су нарастале вазалне обавезе према Турској и Угарској. Тешко бреме историје одразило се на епским портретима сремских Бранковића, међу којима се издвајају последњи српски деспот, његова жена Ирина и унук Змај Огњени Вук. Променљивост њихове карактеризације веома добро одражава удео колективне процене и утицај друштвених околности у којима се формира памћење националне прошлости. Тако је деспотица временом добила обрисе демонске фигуре владарке, која прети и својим ближњим и Ђурђевим војводама и целом народу. Због њених злодела одричу се сопствене вере и свештеници, док тешки кулук и зулуми проклете Јерине постају један од разлога хајдучије (ЕР, бр. 70; Вук, СНП, III, бр. 1). На такаву биографију утицао је сплет историјских околности, тим пре што је падом Смедерева, престонице Бранковића, Србија сасвим покорена и у склопу Турског царства подељена на санџаке. Међутим, као у некој чудној инверзији чињеница о историји државе и сведочења о стваралаштву народа, управо од XV века допиру све бројнији докази развијене, богате и разгранате традиције. О њој су на различите начине сведочили ствараоци из епохе ренесансе и барока, припадници другачије културе. У делу О положају Илирије и града Шибеника, Јурај Шижгорић је посведочио о обиљу усмених облика, пословица, тужбалица, свадбених, посленичких и љубавних песама. Мада није бележио стихове, усхићено их је поредио са делима најславнијих античких песника. Из овог столећа, уосталом, помаља се и историја бележења народне поезије. Некада су ти случајно сачувани докази тек честице живота медитеранских градова. Догађало се да народна поезија задобије место у песничким зборницима, какав је сачинио Дубровчанин Никша Рањина или да се од заборава спасу усмене варијанте међу версима учених поета. Но, живот гошпара, грађана и пука у Дубровнику, дуж Приморја и залеђа иначе се битно разликовао од стварности и историје централних области балканског простора. Крах самосталне државе значио је вишеструко назадовање под турским феудално-војним системом, у којем је покорени народ био друштвено и економски угњетаван, верски и национално угрожен. Раја је плаћала султану и спахијама хараче у новцу и данак у крви, а током вековног робовања део Срба прихватио је мухамеданску веру. Долазило је до малих и великих сеоба, каква је била она пут Угарске и Аустрије из на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Уз то су непрекидно тињали незадовољство и жеља за ослобођењем. Отпор турској власти од XVI до XVIII века пружале су хајдучке дружине и ускочке чете. Неорганизовани сељачки покрети и брзи хајдучки напади представљали су сталну опасност унутар граница турске империје, али нису могли добити шири ослободилачки значај. Ускоци су деловали изван територија турске моћи. Одреди пребеглих Срба имали су своја утврђења у далматинским градовима (Клис, Сењ, Задар). Сењски и котарски ускоци, као и избеглице и становништво из пограничних области Војне Крајине, често су зависили од расположења млетачких и аустријских власти. Неретко, постајали су жртве управо европских сила, чије су границе чували као најбоља одбрана од турских напада.

7 Усмена књижевност српског народа 193 Такве околности су, међутим, вишеструко погодовале развоју свих облика усменог стваралаштва, које је постајало једно од упоришта националног идентитета. Не само да су у поезији и причама оживљавана славна времена земаљског царства, него су и непрекидне ратне чарке и сукоби стварали услове за развој нових типова јунака. На раскрсници Истока и Запада, у дотицајима разних култура, у околностима замирања писмености усмено стваралаштво се богатило темама и особеним портретима. По оформљености биографије посебно се издваја Старина Новак, али се тематски кругови епике образују и око других харамбаша и око ускочких првака из Сења и Равних Котара. Уз пређашње слојеве и старе теме, уз етичке норме, веровања и обреде, фонд традиције се ширио новим мотивима и моделима (посебно четовања, женидбе и смрти), повезаним и са реалијама, околностима живота и борбе за опстанак. Богат извор за проучавање овог периода пружају архиве државних канцеларија у Перасту, Котору и млетачкој Далмацији, као и утисци путописаца. Ове белешке потврђују живо певање и приповедање, а нехотице указују на процесе изградње мотива, формула и читавих поетских биографија. Тако је Бенедикт Курипешић описујући путовање за Цариград ( ) у прозној форми саопштио део косовске легенде о Милошу Кобиловићу. Споменуо је и оновремену популарност војводе Радосава Павловића, чији се епски лик изгубио током векова. Ипак, епитаф са гроба његовог слуге из Курипешићевих редова открива део витешког кодекса, који је стилизован и у стиховима бугарштица. На камену уклесана жеља витеза да почива испод ногу свога господара, подудара се са последњим доказом Милошеве оданости Лазару из старих дубровачких песмарица. Сви ти трагови, некад веома оскудни, понекад суздржани, потврђују снагу усмених предања на којима почивају фолклорне представе о историји. Индиректна или директна сведочења пружа стваралаштво ренесансних писаца. Одјеци народних предања, коментари живота или стихови сродни народном певању уочавани су, на пример, у роману Планине Задранина Петра Зо ранића (1536), у драми Робиња Ханибала Луцића (пре 1553), у комедијама Марина Држића. Појединост из писма млетачкој Сињорији такође је доказ о трајању поезије. Сплитски кнез извештава како су сви присутни на градском тргу прихватили песму о Марку Краљевићу, коју је запевао слепи војник. И Шибенчанин Антун Вранчић сведочи на страницама путописа о изграђеним ликовима Марка Краљевића и Старине Новака, док Стефан Герлах, у другој половини XVI века међу путничким успоменама наводи да је видео дворе Милоша Кобилића. Уз сличне помене, расуте по хроникама и описима путовања током XVII столећа (Печеви, Павле од Ровиња, Евлија Челебија), оформљеност традиције и однос према њој открива и историја дубровачког бенедиктинца Мавра Орбина. Његова некритичка синтеза о краљевству Словена (Il Regno degli Slavi, Пезаро 1601) изједначила је токове и чињенице историје са усменим казивањем и песмама, преношеним кроз генерације. Једно друго дело, настајало у заточеништву, обухватило је разнородне изворе, митологију, обичаје, фолклорне представе и историју Словена и Срба. Гроф

8 194 Снежана Самарџија Ђорђе Бранковић пратио је повесницу свога рода и породице ( ), а пет томова те Хронике, написане на старословенском језику, још увек чекају да буду прочитани. На преласку XVII у XVIII век вероватно је настала и Прича о боју косовском, уобличена као житије косовских јунака и веома сродна усменој традицији. Овај спис непознатог аутора преписиван је затим од Приморја до Јужне Угарске. Говорећи о популарности теме, преписи су указивали на сложене путеве усменог стваралаштва и његовог преплитања са различитим токовима српске књижевности. Кроз столећа која су Србима доносила патње и намете, гашење огњишта, мале и велике збегове и побуне одолевала је усмена традиција и упијала сваковрсне утицаје. Дуж Приморја био је и раније видан удео медитеранске културе, а животу српских насељеника преко Саве и Дунава давали су обрисе средњоевропски оквири. Стваралаштво се на особен начин развијало широм Војне Границе; образовало се у оријенталном окриљу, док су за централне области Балкана били битни патријархални закони. Но, ни патријархална култура није била монолитан систем, већ су се у друштвено-историјским збивањима формирала одличја регија, градских центара и села. Миграције становништва и војнички походи подстицали су прилив разних компонената у богате и разноврсне слојеве традиције. Тековине српске феудалне епохе нису сасвим поништене, али су особене историјске околности подстицале усмено стваралаштво. Патријархални свет српског села био је окренут аграрној привреди, обичајима који су пратили важне догађаје у породици и, посебно, сећањима на минула доба. Та култура и усмена књижевност, заједно са религијом и језиком чинили су упориште опстанка, а затим и темељ националне самосвести, нарочито током бурних збивања Српске револуције. Ратни порази Турака (од Аустрије и Русије) и све јачи унутрашњи немири у царству додатно су раји отежавали услове живота. Због повећаног насиља и тежих дажбина организовани отпор постаје све озбиљнији. Повод за побуну дала је сеча кнезова и виђених Срба, које су београдске дахије погубиле, настојећи да осујете немире. Супротно очекивањима, устанак избија и народна скупштина у Орашцу на чело устаничких снага поставља Ђорђа Петровића Карађорђа ( ). Стихија прераста у ослободилачки рат на широкој територији, а један од циљева постаје политичка аутономија државе. Међутим, социјално раслојавање устаника, самовоља појединих војвода, као и Наполеонови ратови против Русије допринели су слому Првог устанка. Део Срба и вожд пребегли су на аустријску територију, те је земља почетком октобра наново покорена. Ипак, ни везирова страховлада, ни крваве одмазде нису могле зауставити започете историјске процесе. С пролећа на сабору у Такову Срби су за вожда Другог устанка изабрали Милоша Обреновића ( ). Током неколико месеци ослобођени су многи српски градови, а Милошева дипломатска вештина доноси пашалуку полуаутономију. На Сретењској скупштини укинут је феудализам и донет устав нове самосталне државе.

9 Усмена књижевност српског народа 195 Са друштвеним и економским променама, након стварања новог књижевног језика и ширења писмености започиње заокрет у трајању народне књижевности. Прекретницу може обележити година, када Вук Стефановић Караџић започиње сабирање и штампање народних умотворина. Песме, приче, кратке форме, веровања и обичаји једним током и даље трају у непосредном усменом облику. Сакупљена грађа, с друге стране, постаје предмет научних интересовања и инспирација уметника. Због специфичних историјских околности, путеви српске књижевности били су изузетно сложени. Уобичајен ток од усмене речи, преко прелазних форми ка књижевним епохама и стилским формацијама био је прекинут и битно измењен. Вековно ропство и сеобе давале су маха облицима који су се преносили усменим путем, у најширим слојевима неписменог пука. И свест о националној прошлости, искуства предака, религијске и етичке норме, целокупно знање, системи обреда, обичаја и уметности усмено су се преносили и предавали нараштајима. Сама традиција представљала је слојевит преплет различитих периода кроз које је пролазио српски народ и сложен резултат међусобних утицаја паганског и хришћанског доживљаја света, митске подлоге, историје и стварности. Важне улоге одиграли су додири са културама других народа, са античком, византијском и српском уметношћу средњега века, са дотицајима између истока и запада тако изразитим на балканском простору. Могло би се зато рећи да су српску књижевност суштински обележила два процеса њено развијање у европским културним оквирима и повезаност са националном традицијом и фолклором. Снажан удео усмене културе континуирано се осећа и у књижевности, али и у осталим уметностима, тим пре што је и само то наслеђе у односу на већину европских народа, имало особене услове развоја и трајања. 2. Трагом доказа о старини народне поезије 2 Развој хуманистичких наука у европским и јужнословенским центрима од друге половине XIX века подстицао је реконструкцију свеукупне прошлости. Истраживања старина давала су све више података и о животу народне књижевности. Сведочанства се могу поделити на случајнe, узгредне помене у списима, историјама, хроникама, летописима, сећањима и утисцима страних путописаца. У домаћим писаним споменицима су хваљене и куђене поједине врсте или се веза јављала на нивоу мотива, модела и стилизације. Честице прошлости назирале су се од IV столећа, кроз античку и византијску епоху, кроз средњовековне текстове и речи уклесане на стећцима, у поезији ренесансе и 2 Из прилога објављеног у Краткој историји српске књижевности (А Short History of Serbian Literature, Serbian PEN, Belgrade, 2011, 7 37) изостали су делови који се овом приликом обележавају звездицама (*) (**). Измене у четвртом одељку нису посебно обележаване. У намери да овај кратак преглед историје и поетике буде користан подсетник професорима, студентима и ученицима доносимо текст у целини и са литературом, која је такође изостала из енглеског превода уз све остале сегменте.

10 196 Снежана Самарџија барока. Још су драгоценији записи песама, расути по делима старих писаца и ретке рукописне збирке. Као део самостанских или породичних библиотека, од краја XVII века сачуване су рукописне песмарице, настајале из разноразних побуда знаних и незнаних сакупљача. *Прве стихове забележио је италијански песник Рођеро де Пачијенца, у делу Балцино. Напуљској краљици Изабели певали су их уз плес некакви (избегли) Словени. Песма или увод у песму памти робовање Сибињанин Јанка (Јанош Хуњади, ) у тамници деспота Ђурђа. Осим повезаности поезије са историјом (Други косовски бој из 1448), стилизована обрада честог мотива открива развијеност песничког фонда, живот формула и стилских фигура. Запис је употпунио епске биографије, поетику облика и удео колектива у токовима традиције. Исте појаве потврђују и две бугарштице, које је са лирско-епском песмом и три почаснице унео у своје Рибање и рибарско приговарање (1555/1556) Петар Хекторовић ( ). Ренесансни песник је од двојице рибара чуо умотворине, а оставио је и нотни запис једне епске попјевке. Стихови прве бугарштице везују интернационалну тему братоубиства за синове Вукашина Мрњавчевића. Балада је значајна ради старине бележења, али још више због уметничких домета. Суптилно грађен предсмртни монолог младог Андрјаша повезао је архаичне представе са успелим сликама и фигурама, лирске исказе са трагичним удесом породице. Друга песма српским начином опева сукоб Радосава Сиверинца са Влатком Удинским. Слава јунака временом је избледела, а мотив на превару савладаног витеза преносио се у епици на друга имена. И балада о заробљеној браћи, коју су рибари певали у двогласу, и три лирске песме певане током тродневне пловидбе такође потврђују изграђеност мотива, облика, стилско-изражајних средстава, па чак и постојаност метричких образаца и ритма усмених варијаната. Песма о трагичној судбини мајке и сестре сачувана је у делу Вила Словинка (1614) задарског књижевника Јурја Бараковића ( ). Мада се сумња у аутентичност ових стихова, низ појединости открива споне са фолклорним наслеђем: од слике жене на бедемима града, кликовања виле и лета гаврана, преко метафоре о погибији ратника до поступака исказивања осећања. Преписујући Гундулићевог Османа 1651, и Дубровчанин Никола Охмућевић забележио је две бугарштице. Једна од њих допуњавала је мрежу поетске биографије деспота Вука, док је друга ширила мотивску конструкцију песама о Другом косовском боју. Песма о султановом сужњу нађена у заоставштини хрватског велможе и песника Петра Зрињског ( ) имала је вековима млађу варијанту у Вуковој збирци, само што су стихови различите дужине градацијски прослављали другачије именоване јунаке.** Први рукописни зборник настајао је дуго, а народне песме бележило је више Дубровчана. У тој збирци, названој Дубровачки рукопис или Попјевке словинске, четрнаест текстова забележио је ерудита Ђуро Матијашевић ( ),

11 Усмена књижевност српског народа 197 а нешто касније је осамнаест бугарштица спасао од заборава Јозо Бетондић ( ). Са њима или након њих непознати сабирачи записали су још шест бугарштица и 46 десетерачких песама. Песник и историчар Иван Марија Матијашевић ( ) сабрао их је, редиговао и означио као Попијевке словинске скупљене г у Дубровнику. Нешто касније, крајем XVII века настајали су записи у Перасту, где је у библиотекама Баловића и Мазаровића пронаћено девет бугарштица и њихових десетерачких паралела. Ови и неколико каснијих записа из Боке постали су основ зборника Народне пјесме из старијих највише приморских записа, који је у Београду објавио правник, историчар и слависта Валтазар Богишић ( ). Богишић их је изнова распоредио, пратећи хронологију опеваних догађаја и природу стиха, класификовао их је и издвојио стилске и поетичке одлике. Део ових текстова потврдили су и процесе заборављања појединих имена у традицији, али и дуговекост интересовања за I и II косовски бој, Марка Краљевића, Бановић Страхињу, последње Бранковиће, угарске краљеве и витезове, за браћу Јакшић и Старину Новака. И ове песме о општепознатим догађајима и варијанте о локалним јунацима, и стихови испевани у дугом размеру и десетерачки напеви откривали су континуитет, богатство и оформљеност традиције. Други драгоцен корпус обавијен је веловима тајне. Пронађен је тек у библиотеци Ерлангенског универзитета (Немачка). Најпотпуније њиме се бавио Герхард Геземан ( ), који је већину записа (217) штампао у Сремским Карловцима 1925, под насловом Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних пеама. По његовом мишљењу непознати записивач је ову грађу бележио у војном логору на Војној Крајини, највероватније око Временски оквир реконструисан је на основу опеваних догађаја (аустро-турски рат, ) и помоћу хемијске анализе материјала. Између корица црквеног календара за налазиле су се песме калиграфски преписане дипломатском ћирилицом и украшене раскошним барокним иницијалима. Више претпоставки покушава да открије терен, непознате певаче и незнаног записивача, вероватно странца, којем су били блиски и језик и природа усменог стваралаштва. Кроз језичко шаренило уочавају се кајкавске, чакавске и штокавске особености, метричко богатство, обиље мотива и оформљеност народне лирике, епике и лирско-епских врста. По много чему међусобно различити, стихови су остали без наслова, као и у непосредном извођењу, а некад се нижу по асоцијацији, сродној слободној, усменој импровизацији. Једна за другом, варијанте започињу истим стихом или име опеваног јунака отвара пут следећој песми. Ипак, у овој необичној збирци текстови нису груписани у мотивске целине, кругове или руковети. Зборник је сличан грађанским песмарицама и поред усмених варијаната, различитог естетског домета, нашли су се и примери прелазних форми певања на народну, чији су стихови написани уз опонашање народне поезије. Ерлангенски зборник је драгоцена спона старијих слојева традиције са Вуковим антологијама и потоњим записима. Потврдио је разноврсност моти-

12 198 Снежана Самарџија ва и метрике, раскош поетског језика, дуговекост песничких врста и модела, снагу интересовања за поједине јунаке, али и променљивост, која је својствена усменом стваралаштву. Мећу епским песмама најбројнији су записи о ускоцима и хајдуцима, понекад са изразитим хроничарским елеменатима и честим обрадама интернационалних тема. За непознате певаче с почетка XVIII века биле су привлачне епске судбине Марка Краљевића, последњих Бранковића, Сибињанин Јанка, његовог сина и сестрића, односи међу браћом Јакшић, дружина Старине Новака. Према изграђеној епској техници приказивања догађаја, размичу се и у овим варијантама временске границе. Поступком анахронизма, на пример, зближавају се славни јунаци различитих епоха у каталогу сватова Ивана Црнојевића:...окумио Рељу од Будима старог свата Милош Кобилића а девера Краљевића Марка барјактара Кајицу Радоњу пак узима Секулу и Јанка јошт узима петнаест ускока... узе собом два Новаковића и Новака и ш њим Радивоја јошт узима Жегаранин Јанка... собом води самохода Симу... и кулауза поморца Алексу... (ЕР, бр. 188) Лако се уочава и континуитет лирских модела, преплитање врста, разноврсност посебно љубавне лирике и дуговекост варијаната, које су се захваљујући мелодији и околностима певања готово непромењене чувале кроз векове. Уз баладе и романсе сачувани су и примери бајке у стиху и сегменти песама о моћима светаца. Опеване су и шаљиво интониране згоде са еротским и ласцивним садржајима, мада је такве песме Геземан изоставио при штампању. О трајању и популарности епике сведоче и дела писана у духу усменог стваралаштва. Једно од најпознатијих је Разговор угодни народа словинског (1756, 1759) Андрије Качића Миошића ( ). Учени фрањевац опонашао је стих и стил народне поезије, а његова књига доживела је велики број издања. На почетку сакупљања народних умотворина и самом Вуку Караџићу, као и многим савременицима, Качићева поезија звучала је попут изворног народног песништва. Текстови су ипак настали као књижевна обрада мотива и форми, у маниру ауторског певања на народну са римованим десетерцима. За судбину наше народне поезије изузетан значај има спис италијанског природњака, опата Алберта Фортиса ( ). Без додатних обавештења, на страницама његовог Путовања по Далмацији (1774) нашли су се оригинал и италијански превод Жалосне пјесанце племените Асанагинице. Већ следеће године баладу је на немачки језик превео Клеменс Вертес. Гете је свој други превод потписао 1779, пошто је претходни објавио анонимно Хасанагиница

13 Усмена књижевност српског народа 199 је превођена и препевана на све светске језике, а слава ове песме подстакла је интересовања Европе за збирке српских народних умотворина. Док се народно стваралаштво својим доминантним током преносило усменим путем, током XVIII и све до седамдесетих година XIX века у грађанским срединама умножавале су се рукописне песмарице, на чијим страницама су се налазили стихови различитог порекла и уметничких вредности. Одражавајући појединачни афинитет и укус одређене средине, ове су збирчице често, уз преписе поезије омиљених песника, обухватале и забележене или стилизоване стихове народних песама. Постепено потиснути штампаном књигом, добрим делом изгубљени, рукописни трагови грађанске поезије сведоче и о усменим варијантама, условима трајања и популарности мотива. О континуитету традиције и путевима њеног обликовања драгоцену слику дају и дела са маргина културних и књижевних токова. Такву појаву веома добро илуструју спевови Гаврила Ковачевића, у своме времену веома популарни и више пута прештампавани. Земунски књижар је опевао два преломна догађаја српске историје, прву устаничку годину и Косовски бој (Песна о случајном возмушченију, и Сраженије, 1805). Занимљиви за сложене везе усмене и писане традиције, његови стихови нису имали ону изворну уметничку снагу, својствену даровитим певачима и врхунским песницима. О покушајима Лукијана Мушицког да забележи од ђака народне песме посведочиће и најзначајнији сакупљач овога блага, Вук Караџић. Стилизоване народне приче, басне, шаљиве приповетке, анегдоте, предања расуте су заједно са пословицама и преводима из страних извора по далматинским беседама и дидактичним списима Доситеја Обрадовића (посебно у Ижици, насталој шездесетих година XVIII века и Баснама, Лајпциг, 1788). Епоха просветитељства подстицала је учене појединце да унапреде образовање сународника. Такав циљ огледа се и у издањима пословица, које је објавио Јован Мушкатировић у Бечу (1787) и Будиму (1807). И, мада су образовани људи у српској средини рано осетили снагу и значај стваралаштва на народном језику, тек је једном самоуком чобанчету из јадарског сеоцета било дато да тим богатством усмери токове српске културе и књижевности. 3. На Вуковом путу Интересовање за природну поезију током XIX века нарастало је у Француској и Ен-глеској, да би посебне токове добило у немачком романтизму. Лесинг, Хердер, браћа Шлегл, Арним, Гете, Јакоб и Вилхелм Грим истицали су вредност поезије рођене из колективне душе народа. Спасавање баштине која сведочи о духу и генију народа постало је културна и национална мисија. Такво окружење дочекало је у Бечу и Вука, који се ту обрео са другим избеглицама након слома Првог српског устанка. Сусрет са Јернејем Копитаром ( ) увео је Вука у европска интересовања за фолклор и покренуо низ његових активности.

14 200 Снежана Самарџија Прва збирка, Мала простонародња славено-сербска пјеснарица (Беч, 1814), била је резултат Копитарових подстицаја, околности у којима се Вук нашао и његовог памћења. Рођака Савка Живковић певала му је већину од 100 љубовни и њежни. Осам мужески, што се уз гусле певају, бележио је присећајући се гласова деде Јоксима, стрица Томе и оца, дана из родне куђе, стихова које је слушао од путника и хајдука, од незнаних гуслара у дворишту цркве и на саборима, призивајући тек опеване подвиге у предасима између бојева. Већ тада Вук је епске песме распоредио према садржини и различитим епохама прослављене националне прошлости. То осећање објаснио је обазриво и једноставно: А мени се чини, да су оваке песне содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битије српско, и име. Културна и национална мисија наставила се већ 1815, када у Бечу излази и друга, Народна србска пјеснарица. Она је такође обухватила лирску и епску поезију, уз наговештаје потоње Вукове систематизације. Епска руковет била je сада нешто богатија, јер је Вук имао среће да сретне неколико својих најбољих певача. Све више свестан значаја умотворина и угледа које су стицале у европским круговима, бележио је Вук на сваком кораку усмену реч и подстицао друге на сличне подухвате. Али, за разлику од свих осталих, Вук је умео и да издвоји и да образложи и опише најважније одлике стваралаштва са којим је одрастао, у свом примарном и природном окружењу. Тим врлинама треба придружити још једну. У грађи која је током деценија нарастала, знао је непогрешиво да препозна и одабере само оно што се одликовало врхунским уметничким вредностима. Чак и онда када би у свом или туђем запису интервенисао, а временом је искуство сакупљача мењало такав приступ, Вук је покушавао да реконструише резултате идеалног тренутка импровизације даровитог ствараоца. Зато су његове збирке остале непревазиђене, не толико по обиму одабраног корпуса, колико по његовим естетским дометима. Никада пре, а слободно се може рећи ни након Вука, није се са толико упорности, брижљивости и систематичности приступало сабирању народних умотворина. Успех Пјесмарица дао је на јужнословенским просторима посебан полет и Вуковом сакупљачком раду и залагањима његових следбеника. Вршећи пажљиво избор из грађе, коју је сам бележио или добијао од сарадника, Караџић је објавио уметнички најуспелију поезију свога народа. Четири књиге Српских народних пјесама најпре су се појавиле у Лајпцигу (II и III књига 1823, I 1824, а IV том у Бечу 1833). Донекле проширена класична редакција или чувено Бечко издање (I IV, 1841, 1845, 1846, 1862) касније је више пута прештампавано. Но, иако је тада дао коначни облик сопственој класификацији усменог песништва, Вук је пренео пређашње предговоре. У првој књизи писао је о одликама народне поезије, условима трајања и природи стиха, а рачун од пјесама из последњег тома потврдио је аутентичност записа. Ови подаци о репертоару певача и казивача допунили су Вуково сведочење о сложеном односу колектива и стваралаца у процесима трајања усмених варијаната.

15 Усмена књижевност српског народа 201 Из бечких штампарија изашле су и две збирке приповедака: Народне српске приповијетке (1821) и Српске народне приповијетке (1853). По узору на највеће ауторитете свога времена, Вук је вршио одеђене језичко-стилске измене туђих казивања, прича које је сам бележио или добио од других. Готово све варијанте из прве збирчице и део касније штампаних приповдака уобличио је по сопственом сећању. Укратко је навео податке о казивачима и сарадницима. Израстајући из усмене културе, Вук је испољио лични приповедачки дар. Варијанту Пепељуге казивао је и Јакову Гриму, а две приче које је слушао од Вука Јулијус Шотки штампа у немачком преводу још Вуково приповедачко умеће долазило је до изражаја и у другим његовим списима, а свакако се одразило и на естетску успелост Српских народних приповиједака. Иако се после и приповетке све више сабирају, Вукови записи остали су идеал и синоним за народну приповијетку своје нације. Уосталом Вук је сам том дуго припреманом књигом и особеном антологијом желео да представи углед народнога језика у прози. Ђура Даничића ( ) је новом издању ове збирке (Беч, 1870) придружио грађу из Вукових рукописа, 20 женских и 41 шаљиву причу. Знатно више различитих малих прича, како их је сам Вук означио, нашло се у склопу тумачења пословица, које је Вук објавио у два маха, на Цетињу (1836) и у Бечу (1849). За разлику од зборника народне философије мали корпус загонетки (укупно 166) штампао је 1821, као додатак уз прву збирчицу народних приповедака. Богатство облика указује се и у другим Вуковим делима, нарочито кроз његова тумачења лексичког фонда српског језика. Оба издања Српског рјечниа (Беч, и 1852) обухватила су фрагменте и варијанте народних умотворина, описе обичаја и народног живота, коментаре историјских прилика. Вук је за живота намеравао да састави и једно етнографско дело, али је мали зборник народних предања остао недовршен. Рукопис под Вуковим насловом Живот и обичаји народа српског ипак је публикован Ту су се посебним редоследом нашле у новом контексту поједине одреднице из Рјечника и других списа, описи обичаја о празницима и најзнатнијим људским догађајима, веровања, сведочења о животу, оделу, играма, закону и вјери. Током наредних деценија научне институције настојале су да прикупе што више сличних података, док су у популарној периодици често описивани поједини крајеви, навике, ношње и обреди и веровања становништва. Вук је настојао да остави што потпуније сведочанство о своме народу и подстакне његов културни напредак, писменост и литературу. Зато је по узору на популарна штива, која су и међу Србима имала дугу традицију, покренуо календар Даницу, од до и за годину. Већину тих прилога саставио је сам. Описивао је српске намастире, земљу, градове и домаћи живот, разлике између славенскога и српског језика. Поред прегледа старе српске историје штампао је своје виђење прве и друге устаничке године, преводе посрбе краћих приповедака, записе народних песама и прича. Као српски Плутарх састављао је житија истакнутих Срба свога доба, понудио је и књижевницима грађу за

16 202 Снежана Самарџија роман. Иако је Даница могла бити језгро Вукове неостварене жеље да напише преглед новије српске историје, овај забавник је веома добро осликао ширину Вуковог рада, из којег су се помаљале основе за бројне научне дисциплине. Томе свакако треба додати и вредности његових предговора и коментара у збиркама. Изложена једноставно и сликовито, запажања о одликама усменог стваралаштва постала су темељ каснијих изучавања. То су била поуздана сведочанства о поетици и трајању облика, о усменој традицији и ствараоцима, саопштена из перспективе зналца који је из те културе поникао, припадао јој, служио и приближио Европи. На Вуковом путу нашли су се знаменити књижевници, бројни учитељи и свештеници. Сима Милутиновић Сарајлија, песник, историчар и драмски писац, бележио је народне песме за време боравка у Црној Гори. Штампао је најпре 31 варијанту (Будим, 1833), а затим 174 записа (Лајпциг, 1837) под насловом Пјеванија црногорска и херцеговачка. Наводио је имена певача и није вршио селекцију у материјалу, који је одражавао особености поднебља, околности историјског тренутка и афинитет одређене средине. Иако је вођена полемика о редакторским захватима сакупљача, три лирске и све епске песме успостављају особену спону са усменом поезијом из свих времена, тим пре што опевају и средњовековне јунаке и хајдучко-ускочко четовање и новије војевање за слободу. Сарајлија је, при том, припадао оним ствараоцима чија су најбоља дела била инспирисана традицијом и фолклором српског народа. Следећи Вука и Сарајлију, свог васпитача и првог песничког учитеља, Његош је, и сам надахнут усменом поезијом, сабрао збирку народних песама. Огледало српско (Београд, 1846) садржало је 61 песму, раније штампану и тек прикупљену грађу, стихове незнаних гуслара и Петра I Петровића, а неке је могао срочити и сам Његош. Антологију је владика склапао бирајући естетски најуспелије песме о борбама из ближе историје за ослобођење Црне Горе и Србије. Збирка је била посвећена Пушкиновој сени и украшена портретом књаза и избавитеља Србије Карађорђа. Његовом праху Његош је испевао Посвету, као особен пролог свом чувеном спеву (Горски вијенац, 1847). *Народне умотворине, песаме, приповетке, пословице, загонетке и обичаје бележили су са одушевљењем многи Вукови савременици, међусобно различити по образовању, друштвеном положају и циљевима. Део грађе слали су Вуку, младим научним институцијама или су покушавали да штампају сопствена издања. Један од оснивача Друштва српске словесности, књижевник, професор, јавни и културни радник, Атанасије Николић ( ) претекао је Вука својим Српским народним приповеткама (Београд, и 1843). Занимљиву грађу, највише бајки од 24 записа, Николић је приредио како је најбоље умео, наводећи и податке о казивачима. Његове свешчице ускоро је засенила Вукова антологија. Када су Николићеви унуци на самом крају XIX века штампали прерађене старе приче (1899), незапажена књига била је тек податак у огласу, а и касније је навођен само њен наслов у библиографском попису.

17 Усмена књижевност српског народа 203 На крају кратког предговора Српских народних приповиједака Вук је изрекао незаслужене, оштре критичке напомене о свом претходнику, оспоравајући аутентичност записа. Благонаклоно се осврнуо на напоре другог сакупљача, Ђорђа Којанова Стефановића ( ). Парох и професор класичних језика предано је сабирао народне умотворине. Засебна збирка стилизованих приповедака објављена му је у Новом Саду, Упркос тешким условима живота многобројни учитељи сматрали су својом обавезом да спасавају усмено благо. Један од њих, Тодор Влајић, тачно на половини XIX века исплео је разнородне прилоге у свом Српском венцу. Ови и многи други сакупљачи данас су само део специјализованих историја појединих научних дисциплина. Заборављене су и њихове штампане збирке, а рукописни зборници нестајали су у ратним пожарима или лагано пропадају похрањени у архивским фондовима. Значајан допринос спасавању усменог блага дали су и самоуки родољуби, какав је био Вук Врчевић ( ). Након познанства са славним имењаком, Врчевић бележи и Вуку шаље песме, приповетке, пословице, изреке, а поједини његови прилози нашли су се и на страницама периодичних публикација. Убрзо након Вукове смрти Врчевић ће објавити Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве (Београд, 1868) и уз њих занимљиве описе народних игара. У припреми материјала учествовао је истакнути научник, филолог и историчар Стојан Новаковић ( ), док је Врчевић поштован као сарадник и настављач Вуковог дела. Нова књига шаљивих прича појавила се у Дубровнику Издавачи су затим више пута понављали издања популарних прича (Народне сатирично занимљиве подругачице, 1883; Народне басне, 1883; Народне хумористичке гаталице и варалице, 1884).** Из друге половине XIX века свакако треба издвојити драгоцену збирку Стојана Новаковића. Он је грађу у Српским народним загонеткама (1877) распоредио по азбучном реду одгонетки, наводећи варијанте и изворе. Новаковић је и сам сакупљао народне песме и приповетке, дао им је значајно место у свом листу ( Вила, I IV, ) и учествовао је у приређивању збирки других сакупљача (нпр. Б. Петрановић, Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине, Београд, 1867). *Током последњих деценија XIX столећа сабирање и штампање народних умотворина претварало се у стихију бележења и прештампавања туђих записа. Значај, концепција Вукових збирки и строгост његове селекције дошли су до изражаја и када се појавило јубиларно државно издање Српских народних пјесама. Класичном корпусу тада је додата Вукова рукописна оставштина. Девет књига приредили су Љубомир Стојановић и Пера Ђорђевић (Београд, ), али нису штампали целокупан материјал. Преостали записи постали су доступни тек у другој половини ХХ века, захваљујући труду Владана Недића и Живомира Младеновића (Српске народне песме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књ. I IV, Београд, ). Кроз читав XIX век народне умотворине штампају се у збиркама и испуњавају новине, листове, алманахе, часописе, календаре. Непрегледна грађа на-

18 204 Снежана Самарџија таложена је у годиштима и бројевима периодике ( Летопис Матице српске, Вила, Даница, Босанска вила, Јавор, Караџић итд), у широком распону од новинских смесица, преко забавно-поучних листова, до издања са мање-више наглашеном научном оријентацијом. Добрим делом ти су подухвати и даље били повезани са ентузијазмом родољубивих научних радника, какав пример пружа Караџић (Алексинац, ) Тихомира Р. Ђорђевића. Пожртвовани уредник је у програмском чланку први пут на овим просторима употребио термин, који ће током наредног века обележити сложену научну дисциплину. Под насловом Српски фолклор, Ђорђевић је набројао задатке саме науке, која треба да проучи народ, његове особине, његову медецину, право, философију. Али, он је истовремено нагласио како фолклор није наука већ је то назив само за знање о народу, а систематско изучавање тога знања долази у обим других наука: у историју књижевности, с једне стране и у етнологију и психологију с друге стране. За спасавање народног блага залагале су се и угледне институције (Српско учено друштво, Матица српска, Матица хрватска, Српска краљевска академија наука и уметности, Југославенска академија знаности и умјетности). Оне су постајале покровитељи сабирача и покретачи едиција посвећених целокупном животу народа. Тај посао, од изузетног националног значаја, није након Вука добио одговарајуће систематичне токове. Свакако да су на то утицале друштвеноисторијске околности, од династичких борби, преко балканских ратова ( ), до Првог и Другог светског рата. Много интензивније од намера научних институција остваривао се други циљ, суштински противречан трајању народних умотворина. Стварање и увећавање читалачке публике подстицало је од последњих деценија XIX века разноврсна прештампавања збирки народних песама и прича у посебним књигама за народ. Некада су новим издањима додаване прерађене рукописне оставштине познатих сакупљача (какав је био случај са бројним збиркама шаљивих прича из бира Вука Врчевића, објављеним у дубровачкој штампарији Д. Претнера). Често су се између нових корица налазили анонимни избори из Вукових дела (штампарије В. Валожића, браће Јовановић из Панчева, браће М. Поповић из Новог Сада), а својеврсне антологије састављане су као дарак доброј деци и педагошко штиво, понуђено школској омладини. Шаренило на преласку векова откривало је популарност народног стваралаштва, али и замирање усмених токова традиције у историјским и културним променама, у експанзији писмености и урбанизације. Са развојем друштва и образовања предност је постепено добијала писана реч. Усмена баштина, с друге стране, постајала је предмет истраживања хуманистичких дисциплина. Проучавајући народну књижевност научници су развијали, примењивали и оспоравали разне теорије; састављане су антологије и популарна издања. Ова област издвојила се и при осветљавању културе и књижевности на јужнословенском терену почев од Јагићевих испитивања старина и његове

19 Усмена књижевност српског народа 205 Хисторије књижевности народа хрватскога и српскога (1867) и Историје српске књижевности (1867, 1871) Стојана Новаковића. Увид у целокупно усмено стваралаштво или поједине усмене родове представљала су од бројна издања Прегледа српске књижевности Павла Поповића или заборављена Историjа српске и хрватске књижевности усменога постања (1912) Андре Гавриловића. Прозни облици, лирске, лирско-епске врсте и кратке форме обухватио је у универзитетском уџбенику Видо Латковић (Народна књижевност (1966), док је Јован Деретић представио Вуков рад, збирке и основне одлике облика у Историји српске књижевности (1983; 2001), посебно се занимајући за усмену епику (Српскa народнa епикa, 2000). Током XX века објављено је мноштво различито конципираних антологија народних умотворина, разноврсна грађа је сабирана, мада све мање и лошије организовано како су деценије одмицале. Иако су из различитих полазишта научно испитиване све усмене врсте, није се формирао центар у чијем би се средишту нашла истраживања српског фолклора. Јединствен покушај представља кратковеки часопис Прилози проучавању народне поезије ( ) који је између два рата окупио врхунске научнике и водеће ауторитете око истраживања посебно одлика народне епике. Област усменог стваралаштва и шире схваћеног комплекса фолклора добијала је просторе у периодичним публикацијама, различите оријентације. Поред већ поменуте периодике могу се издвојити публикације научних институција: Српски етнографски зборник, Глас Српске академије наука и уметности, Гласник Српског ученог друштва, Српски књижевни гласник, Рад ЈАЗУ, Летопис Матице српске. Усменом стваралаштву посвећивани су и засебни часописи, различите концепције ( Расковник, Народно стваралаштво фолклор, Фолклор у Војводини, Кодови словенских култура ), али су студије из ове области штампане и у оквиру бројева Прилога за књижевност, језик, историју и фолклор, Књижевне историје, Књижевности и језика, пригодних и јубиларних публикација. Обимна библиографија нарастала је и у томовима Рада, издаваним након конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије, као и на страницама четрдесет годишта Зборника реферата и саопштења са међународних научних састанака слависта у Вукове дане. Народној књижевности давали су посебан статус најзначајнији научници са јужнословенских простора: Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић, Валтазар Богишић, Томо Маретић, Иларион Руварац, Павле Поповоћ, Војислав М. Јовановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Владимир Ћоровић, Веселин Чајкановић, Драгутин Костић, Никола Банашевић, Радосав Меденица, Светозар Матић, Војислав Ђурић. Нашу усмену поезију истраживали су најугледнији научни ауторитети: Павел Јозеф Шафарик, Франц Миклошић, Адам Мицкјевич, Матија Мурко, Асмус Серенсен, Фридрих Краус, Герхард Геземан, Андре Вајан, Алојз Шмаус, Роман Јакобсон, Максимилијан Браун, Александар Николајевич Пипин, Михаил Георгијевич Халански, Николај Иванович Кравцов, Александар Николајевич Веселовски, Борис Николајевич Путилов. Епска поезија српског

20 206 Снежана Самарџија народа најчешће је поређена са Хомеровим еповима, а добила је и видни удео при расветљавању настанка Илијаде и Одисеје (Хомерско питање). Студије о техници епског спевавања и теорију формуле, која је обележила фолклористику друге половине XX века, уобличили су харвардски филолог Милман Пери и његов сарадник и следбеник, Алберт Лорд на основу теренских истраживања по Санџаку и Црној Гори.** Засебан ток у трајању и рецепцији усменог стваралаштва Срба представља и превођење умотворина. Мада се овакви процеси могу пратити од епохе ренесансе, најинтензивније се српска народна поезија преводила у оквирима интересовања европских романтичара за егзотичне пределе и изворну лепоту стихова, отргнутих са топлих усана народа. Након записа и превода баладе сачуване у Фортисовом путопису, Хасанагиницу је на латински превео Ђ. Ферић. Ови стихови нашли су се и у чувеној Хердеровој збирци ( ), а осим Вертеса и Гетеа пажњу су им посветили најзнаменитији књижевници и преводиоци: В. Скот, Џ. Бауринг, Ш. Нодје, Е, Војар, П. Мериме, О. Дозон, А. Мицкијевич, Пушкин, Востоков. У романтичарским заносима Европе, Вукове збирке биле су привлачан изазов за преводилачке подухвате. Ј. Грим је већ за Малу пјесмарицу написао похвалну рецензију и штампао преводе пет лирских песама. Следећу Вукову песмарицу представио је Ј. Копитар уз превод руковети лирских и епским песама. Праву културну сензацију свога времена изазвале су две књиге Терезе Албертине Луизе фон Јакоб Талфј (Хале, и 1826; 1835²; 1853). Њени преводи су немачкој публици приближили српску народну поезију и подстакли превођење Вукових записа у осталим европским центрима. Исте године када се у Паризу појавила чувена Меримеова мистификација илирске поезије (La guzla, 1827), Џ. Бауринг је у Лондону уз своје преводе песама наговестио да ће превести и целокупно издање Вукових записа. Помоћу сугестија С. Милутиновића, В. Герхард је објавио две свеске превода српске народне поезије. Популарност ове Виле потврђује и издање из Дело је са похвалама приказао Гете, као културну мисију својих сународника. И шведски превод Финца Јохана Рунеберга (1830) имао је извориште у Талфјиним књигама, а интересовање за српске народне песме није јењавало. У другој половини XIX века појавиле су се две књиге превода О. Дозона (1859, 1888) и збирка превода М. Ставрицког (1876). Пре њега су српске народне песме на руски језик преводили Востоков, Срезњевски, Пушкин. Малу збирку о Марку Краљевићу приредио је и Л. Леже (1906). Слава ове поезије прелазила је и преко океана. У Бостону су професор славистике на калифорнијском Универзитету, Џ. Н. Рапел, и Л. Бејкн публиковали обимну збирку српске народне поезије. *Осим најславније баладе, превођене су лирске песме, епске песме о Марку и Косову, стихови о Страхињићу и женидби Максима Црнојевића, али и варијанте о хајдуцима, ускоцима и о борбама за ослобођење Црне Горе и Србије. Последње деценије прошлог миленијума Џ. С. Милетић објавио је бугарштице на енглеском језику (1990). Приповетке нису имале такву рецепцију. Ипак, Јакоб Грим,

21 Усмена књижевност српског народа 207 који је подстицао Вуков сакупљачки рад, помагао је Вуковој ћерки Мини у преводима, а сам је написао предговор том издању на немачком језику (Берлин, 1854). Приповедном грађом са јужнословенског простора посебно су се бавили чешки слависта Јиржи Поливка и германиста и фолклориста Јохан Болте. Њихове компаративне белешке и коментари уз пет томова Гримових бајки ( ) обухватиле су и српске народне приче. Културне и књижевне везе, некада изузетно богате и динамичне, у нашој средини су осветљавали М. Ћурчин, Н. Банашевић, М. Ибровац, П. Слијепчевић, К. Георгијевић, М. Мојашевић, М. Павловић, Љ. Павловић-Самуровић. Новији осврти на европску историју фолклора издвајају само рад Вука Караџића. Целовит књижевноисторијски пресек трајања и изучавања усмене књижевности не постоји ни у научним центрима бивше Југославије. Махом су осветљавана поједина питања, појединачни научни допринос или сегменти усмене епике. Знатно мање пажње посвећено је прози (Маја Бошковић-Stulli, Видо Латковић, Војислав Ђурић, Нада Милошевић-Ђорђевић), лирској поезији и баладама (Владан Недић, Хатиџа Диздаревић Крњевић). Богата грађа тек је парцијално библиографски предочена, а јединствен подухват представљају деценије преданог рада Бранислава Крстића на изради индекса мотива народних песама балканских Словена. И, док је овај драгоцени каталог објављен 1984, сличан преглед прозе наговештава само Чајкановићева збирка Српских народних приповедака из 1927.** Богата објављена и рукописна грађа непрекидно пружа истраживачке изазове, као што је континуирано усмена баштина извор надахнућа целокупне српске књижевности и уметности. Зато су за развој и разумевање српске културе изузетно важне одлике усмених облика, изграђених у слојевитом фонду традиције. 4. Усмени родови и врсте Као три основна књижевна рода усмене књижевности могу се уочити лирика, епика и проза. Поред њих издвајају се особене лирско-епске врсте и кратке говорне форме. Драмски елементи не чине засебан поетски систем, већ су срасли са функцијом умотворина, начином трајања, стварања, извођења и прихватања варијаната Поред ширег друштвеног контекста, за народну књижевност изузетно је важан спој колективног и индивидуалног чиниоца традиције. Током векова, кроз генерације, формира се, богати и мења фонд мотива, тема, стилских средстава и уметничких поступака. Талентовани појединац бира одговарајуће елементе, али у складу са знањима и склоностима публике. Да нема колектива који слуша, вреднује, прихвата (или одбацује) дело, надареност певача не би се ни могла испољити. Свака народна умотворина преноси се усменим путем. Записани текст само је једна од безбројних могућности обраде сижеа. Бележење никада не може да дочара сложену атмосферу блиске повезаности слушалаца са ствараоцем. Бескрајни низ варијација остварује се усменим преношењем дела кроз

22 208 Снежана Самарџија време и са једног терена на други. Варијантност усмене књижевности последица је и различитих способности певача/казивача, али и чињенице да се дело увек изнова ствара. Оно није фиксирано писмом и зато се мења при сваком наредном извођењу. Импровизацију чине и стваралачки процес и интерпретација, док околности извођења и контакт са публиком умногоме утичу на склоп варијанте. Степен променљивости повезан је и са жанровским нормама, наменом облика и његовом улогом у усменој култури. Једна коледарска или краљичка обредна песма спорије се мења и од најкраће приповетке. С друге стране, процеси стварања, вредновања и преношења дела уско су повезани и са богатим фондом формула. Оне се могу посматрати у широком распону од сталног епитета и низа фигура до склопа фабуле, од мотива до ритуала и моралног кодекса. Изражајни и садржински нивои формулативности одолевају током векова, а уочавају се и сличности фолклора различитих народа. Скуп стилско-изражајних средстава и жанровских норми својина је свих чланова заједнице, као и систем вредности, религијских и друштвених правила понашања. Истоветне конструкције посебно су конзервисане у оквирима метричких структура и по правилу се односе на одређену слику, описе, особине, идеје. Обележавање простора и времена, поједине радње и имена јунака дуго се памте и преносе без битнијих измена. Постоје синтагме и стихови који функционишу као сигнали повезани са песничким језиком, обредима и обичајима, типским ликовима и сижејним моделима. Одређене конструкције најављују облик или потврђују покренут хоризонт очекивања слушалаца. Кружење гавранова над кулом ратника, сновиђења, оглашавања виле, понашање јуначких коња редовно предсказују трагичан обрт и исход догађаја. Двобоји, различите стилизације женидбе јунака, њихово опремање, сусрети и окупљање, преоблачења и опхођења, породичне драме изазване неверством љубе или сродника и многе друге теме развијају се утврђеним редоследом. И у лирици се ток свадбе, прослављање аграрних-хришћанских празника, судбине митских бића и смртника, девојачка лепота, љубавни сусрети, узроци и последице растанка приказују на одговарајући начин, не реметећи естетске, етичке и поетске каноне колектива. Слична правила подразумевају се и у прози, мада је степен променљивости изразитији. Ипак, ако казивање започне формулом о далеком царству, сред апстрактног простора и давне прошлости, ако се јунак сусреће са фантастичним бићима и креће по чудесним пределима, низ авантура мора водити ка срећном крају, онако како налажу поетички оквири бајке. Оформљен систем бројних стабилних јединица не подразумева и њихово механичко повезивање. Тек даровити појединац у пригодном тренутку надахнућа успева да повеже елементе, да сегменте варира и комбинује пред публиком, поштујући њихове захтеве, знања, укус и поглед на свет. Зато је и сам феномен усменог текста, свака фигура, свака формула и песничка врста изузетно сложена и флуидна категорија. Усмено дело истовремено зависи од јединке и групе, од тренутка и прошлости, од богатства традиције и значења њених различитих слојева. Упркос стабилним елементима, усмени облици про-

23 Усмена књижевност српског народа 209 лазили су кроз многе фазе развоја, неодвојиви од друштвених, културних и историјских околности. Најстарији записи показују постојаност тема и измене у структури стиха. Најчешћи су петнаестерац и шеснаестерац, у којима после цезуре (паузе) преовлађује осам слогова. Назив бугарштице, бугаршћице, бугарскице различито је тумачен, мада је највероватније повезан са начином извођења, које се код Хекторовића и у другим изворима одређује као српски начин. Те песме су се бугариле, певале тужним гласом, отегнутим напевом. Део старих текстова чува особену мелодичност и ритам, у којем учествује шестосложни припев након другог стиха или дуже строфе. Различита су мишљења и о њиховој распрострањености и о старини у односу на десетерац. У неким реконструкцијама епике хронолошки је најстарији осмерац, који смењују бугарштице, да би и њих истиснуле десетерачке песме. Ни ове, ни супротне претпоставке није могуће доказати. Иако се уочавају и посебности опевања догађаја и јунака, неоспорни су заједнички уметнички поступци, стилска средства, кругови тема. Мада су, неминовно, током извесног периода тонски и силабички стихови различитог размера трајали напоредо, бугарштице је надживео асиметричан десетерац. У XIX веку чуле су се искључиво овакве јуначке песме, махом уз музичку пратњу. Гусле, народни гудачки инструмент, састоје се од карлице, најчешће начињене од јаворовог дрвета, преко које је затегнута кожа. По струнама од коњске длаке превлачи се гудалом. Уз једноличне тонове музичке пратње или без ње, песме су извођене пред ширим аудиторијумом, посебно у зони патријархалне културе. Вук је међу првима указао на значај друштвеног контекста за живот усмених врста. Он је приметио како се у свакој кућа по херцеговачким селима и црногорским врлетима, у Босни и брдовитим крајевима јужне Србије могу видети и чути гусле. Али, на просторима преко Саве и Дунава инструмент су везивали само за слепе певаче. Професионалним певачима, најчешће слепим гусларима путницима, певање песама по селима, саборима и хановима омогућавало је опстанак. Међутим, они нису били и једини ствараоци и преносиоци традиције, јер је сваки члан одређене заједнице могао испевати или казати своју варијанту. Ако би је остали оценили као добру, памћена је и преношена. Пошто је прихваћеност дела најбољи доказ његове успелости, нико није истицао ауторство. Ипак, у свакој средини знало се ко је добар певач и глас о његовим песмама прелазио је границе атара. Који човек зна педесет различни пјесама (ако је за тај посао) њему је ласно нову пјесму спјевати, писао је Вук у предговору првој књизи Лајпцишког издања, истичући сложене односе између талента и технике усменог стварања. Најлепше епске песме Вук Караџић је слушао од Филипа Вишњића ( ), старца Милије, старца Рашка (прва половина XIX века), Стојана хајдука (половина XIX века), слепих певачица Живане и Јеце (обе су умрле 1828). Посебно је ценио Тешана Подруговића (око 1775 око 1820), зато што је песме казивао лепо и по реду, тако да је свака била добра. О животима Вукових

24 210 Снежана Самарџија певача зна се веома мало или се њихове судбине дискретно слуте иза стилизованих песничких слика. Стихови ових неписмених људи и жена сведоче о високим уметничким захтевима, који су у усменој култури од стваралаца тражили велико поетско знање и вештину. Није било могуће да Вук или његови сарадници забележе целокупни репертоар појединца. Но, и оно што је сачувано доказује континуитет мотива, стилских средстава и стилизације. Јер, део ове грађе имао је своје старије обраде у бугарштицама и Ерлангенском рукопису, као и записима других сакупљача из Вуковог времена и након њега. Богати тематски кругови, сагледани у таквом дијахронијском пресеку, откривају чиниоце и природу фолклорног фонда. Уз дуговеку популарност епских имена и одлике изграђених портрета уочава се и удео друштвено-историјских реалија при формирању става о појединим јунацима. На дужину трајања одређене теме или епске биографије пресудно утиче интересовање колектива. Значајне личности и догађаји из националне историје остају за епику, временски посматрано, дуго занимљиви на широкој територији. Локалне згоде се заборављају брзо, јер тек тренутно привлаче пажњну одређеној средини. Мање или више популарна, епика не опева само појединости из историје. Догађаји и њихови учесници подвргнути су епској стилизацији, а процеси су нарочито повезани са просторно-временским удаљавањем од конкретних збивања. Ма колико пратила судбину народа, песма се не може изједначити са историјским чињеницама. Кроз поетизацију непрекидно се дограђују елементи на старије и интернационалне слојеве традиције. Иако је одступање од историјске тачности неминовно, колектив доживљава епску песму као својеврсно сведочење о далекој или блиској националној прошлости. Зато се објективност певача више односи на развијеност епског приказивања, него на емотивну ангажованост коју покреће величање чојства и јунаштва националних хероја, владара, витезова, хајдука, ускока и устаника. Вук Караџић је епику означио као јуначке, мушке народне песме и разврстао их је према хронологији опеваних догађаја. Старија вемена славила су периоде до пропасти царства и господства српског. Средња времена обухватила су хајдучке и ускочке подвиге, а песме новијих времена односиле су се на борбе за ослобођење Србије и Црне Горе. Најуспелије варијанте груписао је Вук у тематске кругове (о Немањићима, Мрњавчевићима, кнезу Лазару и Првом косвском боју, Краљевићу Марку, Бранковићима, Угричићима, Јакшићима, Црнојевићима; хајдучким дружинама, котарским и сењским ускоцима; црногорским борбама и српским устанцима). Нема доказа да је епика српског народа била уобличена у форми епа. Сви покушаји састављања националног спева, Лазарице, били су у XIX веку вештачки спој песама из различитих збирки. Но, избор није случајно пао на овај тематски круг. У српској епици централно место припада Косовском боју из Значајан за свеукупни живот Срба, остао је надахнуће генерацијама певача, што потврђују и старе бугарштице. На пресудну улогу овог догађаја Вук Караџић

25 Усмена књижевност српског народа 211 је указао размишљајући о старости усмене епике. Сматрао је да су Срби и пре Косовске битке певали јуначке песме, али да су након силне премјене старе теме и јунаци замењени новим. У поетској реконструкцији, ток битке само је назначен неколиким сликама, а пажња је усмерена ка разлозима крвавог исхода, смислу жртве и појединачним судбинама. Нараштаји су косовску погибију правдали хиперболом о бројности турске силе и раздором између издајника и подвижника оклеветаног јунака. Посебан процес христијанизације огледа се у Лазаревом избору небеског царства, до којег се стиже страдањем за веру и домовину. Честити кнез изриче клетву намењену издајнику, а витезови и слуге те речи прихватају као лични завет. Независно од друштвене лествице, сви су ношени истом идејом, одлучни да дају живот за спас домовине и вере. Временом се изграђују портрети за које не постоји историјски прототип (Косанчић Иван, Топлица Милан, Орловић Павле, Срђа Злопоглеђа, Васојевић Стево), а мрежа мотива шири се и згушњава или око Милоша (бугарштице) или око узвишене фигуре кнеза-мученика (Вук). Трагедија породице Југовића смболизује страдање целог народа и племства. Архаична блискост погребних и свадбених обреда прелама се кроз удес косовске заручнице. Убиство султана Мурата постаје клица поетске биографије Милоша Обилића. Узвишеност жртве не допушта Југовићима да због сестриних суза изостану из битке. Закаснели Мусић, суочен са свеопштом погибијом, придружује се светим ратницима. Такав контекст даје још већу тежину трећем узроку пропасти царства. По традицији, главни виновник несреће је Вук Бранковић, који баца сумњу на Милоша, а сам повлачи из боја одреде својих оклопника. Однос историје и поезије, тајновите путеве народног памћења, најбоље илуструје епско житије овог Лазаревог зета. Синоним издајства (?-1398), господар Косова и Дренице, имао је другачију животну коб. Приморан да прихвати вазалне обавезе, после прогнан, умро је у турској тамници због отпора који је пружао султану. Током бурних векова повезало се више разлога у процесима карактеризације епских јунака и тумачења прошлости. Те путеве традиције немогуће је поуздано реконструисати. Зато ће остати нејасно због чега су Вук Бранковић, његов син и снаха, проклета Јерина, или краљ Вукашин Мрњавчевић остали омражени у песмама и предањима. Спомињани су у клетвама, по гресима и злоделима, мада је критичка историја упућивала на трагичне појединости из живота ових историјских личности. Опевање средњовековних породица иначе спаја тек честице историје са митолошком подлогом и интернационалним мотивима (јуначка женидба са препрекама, инцест, узиђивање људске жртве у темеље града, неверство љубе, цареубиство, двобоји и мегдани, смрт). Својеврсне примере сужавања историјске подлоге на интернационалне мотиве пружа епска биографија првог српског цара. Мада је у формулама епских песама сачувано наследно владарско име Немањића (Стејпан, Стипан, Стефан), личност цара Душана у делокругу епског владара далеко је од војсковође, државника и законодавца из националне историје. Он лако доноси погрешне одлуке и (у традицији) најгорем подани-

26 212 Снежана Самарџија ку оставља у аманет бригу над царевином и нејаким сином. Грешни кум, краљ Вукашин покушаће да узурпира владарски трон, а када му те покушаје осујети праведни син, према песмама и предањима, убиће младога цара у лову. И када су на измаку седме деценије XIX века Љубомир Ковачевић и Иларион Руварац доказали да је Урош надживео сувладаре погинуле у Маричкој бици, историјске чињенице нису имале довољно снаге да ослабе или умање представе оформљене у традицији. Супротан тип карактеризације изразит је у епској биографији Марка Краљевића. Очевом смрћу и нестанком лозе Немањића краљ Марко Мрњавчевић ( ) остао је последњи легитимно крунисан владар у српским државама, али су предност над њим добили други обласни господари. Но, иако нема потврђених историјских заслуга, овај лик заузео је посебно место у традицији свих балканских народа. Загонетни почеци Маркове славе губе се у ширини поетског живота и обиљу мотива. Овај сербски Херкулес, како га је назвао Вук, застрашује изгледом и атрибутима (коњ Шарац, буздован, сабља, копље, стреле). Једино од њега зазире арапска војска, турска сила и сам султан, поочим. Син виле или наследник снаге полумитске фигуре ујака Момчила, Марко својом појавом ремети логичан однос владара и поданика. Но, управо такав поступак мири противречности (историјског) вазалног положаја са улогом националног заштитника. Марко ће по цену очеве клетве одбранити легитимног наследника Немањине круне. Он штити слабе, свети крв косовских витезова и чува правду. Често представљен и као комички јунак, прерушава се у калуђера, претвара да је болестан, ликује над хвалисавцима, лако савлада виле и спасава девојке од црних напасника. Због дуговекости и ширине простирања епске биографије Маркове особине су различите, у зависности од терена и тренутка бележења варијаната. Зато овај усамљени ратник, од којег страхују и смртници и митска бића, неће бити поштеђен ни мана, ни грехова, чак ни Каиновог печата. Победник у свим мегданима, епски Марко умире након три века, од Бога, старог крвника, ни тада не заборављајући своју веру и немоћне. Предања су му, напротив, подарила тек сан, из којег ће се пробудити када за то дође време. Приповеда се и како је сам Марко донео одлуку да се повуче из света, у којем ватрено оружје прети да поништи кодекс витештва, јер најгора рђа може убити најбољег јунака. У односе својих јунака, њихове сватовске поворке, кумства и побратимства, заблуде и мегдане, певачи су уносили народне обичаје и схватања. Кроз поетски свет пројектовао се кодекс понашања у патријархалној задрузи, а са њим вера и веровања. Сви слојеви традиције прожети су ставовима о честитом животу и часној смрти. По тим (универзалним) захтевима етике, народна књижевност је такође изразито колективна, јер певач усклађује општеважеће норме са начином вођења радње и портретисањем ликова. Иако је у основи сваке епске песме догађај, развијено приказивање осветљава осећања и психологију јунака. Епски свет приближава се баладама и због трагике појединца, немоћног да се супротстави стихији природе, токовима

27 Усмена књижевност српског народа 213 историје и законима друштва. Уз запретене архаичне слике, фантастика подупире епске сукобе, а у зависности од фабуле расплети се могу обогатити и елементима хумора. Такви поступци уочавају се и међу песмама средњих времена, мада ликове хајдука и ускока сенчи већи степен реалистичности. Имена харамбаша (Старина Новак, Мијат Томић, Бајо Пивљанин, Лимун трговац), котарских и сењских ратника (Јанковић Стојан, Тодор од Задра, Сењанин Иво, Смиљанић Илија) такође привлаче интернационалне мотиве, а као особене теме уводе се разлози одметања, односи у чети, начин ратовања или одређени модели двобоја, женидбе и смрти. Најсложенији портрет Старине Новака популаран је на читавом балканском простору. Новакова породица, брат и два сина, чине језгро хајдучке чете, у којој се по младости, лепоти и јунаштву посебно издваја чедо Новака и виле, Грујица Новаковић. Биографија чувеног харамбаше повезује стару деспотовину са вековима одметништва. Пред крај старијих времена укључен је у сватовску поворку Ђурђа Смедеревца. На почетку треће књиге Српских народних пјесама Новак открива разлоге због којих му дом и уточиште пружа планина Романија. Симболично раздвојени узроци одметања социјална беда и национална угњетеност, пресудни су и при грађењу епских биографија осталих горских невољника. Њихове су судбине привлачиле и већи број мотива или се епско име стапало само са једном ситуацијом (смрт погубљење старог Вујадина и његових синова; ослобађање из тамнице мали Радојица; четовање Костреш харамбаша итд). Карактеристике епске епохе огледају се и у детаљима и у крупном плану наративних модела. Тако се међу епским атрибутима издваја ватрено оружје, противници се уходе помоћу дурбина, топовске салве обзнањују победе. Јунаци се често прерушавају у своје противнике, у сужње и трговце, док девојке у мушком руху односе победу над искусним мегданџијама. Муслиманске лепотице радо помажу хришћанским јунацима, било да их спасавају из тамнице или се, из чуваних одаја, радо препуштају гласовитим отимичарима, да би постале њихове одане љубе. Реалије учествују и у дочаравању целокупне епске атмосфере. Гора није више демонско средиште смрти, већ скровиште и дом од Ђурђева до Митрова дана, док бијели двори средњовековних владара добијају нов статус и постају бедеми, сабласно окићени посеченим главама противника. Тематски кругови средњих времена били су, по Вуковом сведочењу, посебно популарни, што потврђује и њихова заступљеност у Ерлангенском рукопису. Историјске појединости посебно прате опевање ослободилачког војевања. Песме настајале непосредно након бојева спевавали су и слушали сами учесници. Временска дистанца била је недовољна да би мотивски фонд истиснуо историјски оквир. Но, оформљени поетски систем служио је певачу да епски стилизује стварност. Читав низ формула подупире слике почетка и тока буне против дахија. Небеске прилике и сновиђења, кликовање вила и крвави гавранови, каталози и хиперболе истичу силину побуне која је на почетку XIX века утирала

28 214 Снежана Самарџија путеве новој српској држави. Кроз пророчанства и веровања у предодређеност, кроз реминисценције ликова и њихово бодрење, Српска револуција се спаја са визијама косовских бранилаца и њиховим заветом. Портрети устаника приближавају се старим витезовима делом или именом. Дахије страхују од Бирчанин Илије баш као што је и султан немоћно стрепео пред Марком. Милош Стоићевић се поноси што му по херојству доликује име славног Обилића. Чупић Стојан се због својих подвига упоређује са змајевитим претходницима. Сви се они у бојевима на Мишару, Делиграду, Салашу, у биткама за Чокешину, Чачак или Ужице бодре сећањима на старе јунаке,/ како ваља мријет на мејдану. Међу њима се посебно издваја фигура вожда, о чијој снази и угледу најбоље сведочи страх Турака, свесних да је само Ђорђе кадар на њих завојштити. Њему је Вишњић доделио ону ослободилачку визију која је носила кнезове, војводе и сиротињу рају, спремну да након векова робовања силовито устане к о из земље трава, бранећи људско достојанство, част и веру. Као и најстарији запис и песме новијих епских времена потврдиле су особености хроничарских модела и њихову блискост са интернационалним мотивима. Ипак, извирући из поетског фонда традиције и историјских збивања, ове варијанте су истовремено откривале немогућност изједначавања епске стилизације са историјском чињеницом. Епика српског народа двоструко је упућена на историју, због чега је у науци овај однос највише истраживан. Национална прошлост била је надахнуће генерацијама, а историјске околности и непрекидна ратовања давали су подстрек епици, чували њене поетске законитости и пружали нове теме. Али, тај спољашњи импулс подразумевао је изграђен стилско-изражајни фонд, ослонац даровитим певачима при стваралачкој импровизацији. Из слојевите и богате традиције, при том, није израстала само епика, већ и остали родови усмене књижевности. Изграђене жанровске норме никада нису биле строго изоловане, јер је прожимање песничких система обележје усмене књижевности. На ове процесе је такође указао Вук, издвајајући као посебну категорију песме на међи. Док разливено епско приказивање догађаја прати успоне и падове одабраних јунака из свих епоха националне прошлости, лирско-епске врсте заокупљене су судбином обичног човека. Сведена радња усмерена је на конфликт и емоцију, на околности у којима (типски) лик нема снаге да се одупре сопственим страховима, да се сукоби туђим страстима, успротиви погубним нормама, избори против људске злобе и зависти демона. Баладе, новелистичке приповедне песме и романсе везане су за реалије и породичне односе. Међусобно се разликују према начину стилизације заплета и по обрту који елиминише или потенцира трагичку кривицу јунака. Посебни типови фантастике, сродни прозним облицима, својствени су подврстама легенди и бајки у стиху. Интернационални мотиви (неразумевање супружника, смрт љубавника, братоубиство, неверство мајке или сестре, неблагородност синова, греси и њихово испаштање, визије онога света, змија младожења итд.) преплетени су са обичајним кодексом средине, неретко и са историјским оквиром. Један део балада чак се и групише око епских тематских кругова или се мозаично уклапа у епске биографије.

29 Усмена књижевност српског народа 215 Изразита лиричност балада и емоционалност која прати епску нарацију посредно откривају богатство лирске поезије српског народа. Вук је разликовао чак 20 врста женских песама, да би савремена класификација издвојила: обредне и обичајне, песме о раду и певане уз рад, митолошке, религиозне и морално-поучне, породичне и љубавне врсте. Веома старе по пореклу, изводе се уз одређену мелодију, често у колу, при раду, у склопу прослава древних празника, хришћанских светковина, тренутака важних у животу човека. Захваљујући музици, околностима извођења и намени текста варијанте су успешно одолевале забораву. Обредна и обичајна поезија посебно чува аутентичне трагове старине спој покрета, игре, костимографије, сценографије, мелодије и текста. Управо синкретичност потврђује да су лирске врсте првобитно биле честице ритуала, култних и магијских радњи. У њима се разазнаје обиље паганских елемената, мада су се прастара значења временом губила, а исконска подлога преточила у лепоту песничке слике, успела поређења, алегорије и метафоре. Процес контаминације паганског и хришћанског система такође се одражава у усменој лирици. Коледарске и божићне песме, на пример, трају напоредо, а свака у свом кругу поетских представа слави исти датум рађање новог Сунца. Поједине врсте, стихови и припеви сачували су стилизована сећања на древна божанства или облике магије којима се придобијала наклоност виших и природних сила. Човек на земљи својим покретом, музиком и речима песме обраћао се тајнама васионе и моћима недокучивих стихија, упућивао је добре жеље за летину, напредак стоке, имања и породице. Поклоне, махом намирнице, које су од домаћина или домаћице добијали активни учесници обредне поворке (коледари, краљице, додоле), представљали су својеврсну замену жртве, приношене са истим циљевима у старијим епохама цивилизације. Свечане по тону, једноставног ритма, са честим рефреном који можда чува име заборављеног божанства (коледо, додо, ладо, лељо) ове песме данас откривају лепоту изузетних поетских слика: јунак језди кроз гору са кишом у очима, по три сунца обасјавају краљевства, златороги јелен промиче кроз гору, златни столови нуде изобиље, касају коњи путоноги, пландују стада свилоруних оваца. Колективна осећања су саопштена кроз сведену нарацију, монолог или дијалог. У неким варијантама готово се може чути хорско певање стихова или се у складу са психолошким паралелизмом назиру обредне поворке и игре које су биле повезане са догађајима, значајним за живот јединке и колектива: Ми идемо преко села, Ој додо, ој додо ле! А облаци преко неба... (Вук, I, 188) Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Нева зове рабра свога, Да јој скрињу сребром поспе... (Вук, I, 47)

30 216 Снежана Самарџија Пратећи ход Сунца, природне мене и аграрни календар, систем обреда обе лежавао је све тренутке од којих је зависио опстанак заједнице. Након коледарских и божићних песама у славу нове године и тек рођеног младог бога, на Богојављање су се могле чути Водичарске песме. С пролећа се уз низ пригодних магијских радњи прослављала свеопшта плодност пригодним текстовима и мелодијама, певаним на ранилу, на Ђурђевдан, око Ускрса, на Цвети и Лазареву суботу. У ритуалним опходима извођене су и краљичке песме, као и оне што се могу чути на Спасовдан и Ивањдан. О светковинама се изводе и крстоношке песме, док додолске и прпорушке припадају летњем периоду. Оне нису повезане са посебним датумом, већ их условљавају природни услови, потребни за плодну годину и добар принос. Слабљење обредне компоненте утицало је на међусобно приближавање ових подврста. Осим тога, одређене представе преплитале су се и са митолошким песмама, са околностима и условима радних процеса, а нарочито су биле отворене ка посредним исказивањима љубавне чежње, радостима сусрета и болом растанка. Захваљујући умањеној снази ритуалних правила текст постаје донекле самосталнији, мада се и у одређеним обичајима уочава удео обреда прелаза (свадба-смрт). Девојачка неизвесност и немир у часу напуштања родитељског дома сенче понекад ову поезију сетом. Ипак, набујала животна радост огледа се у раскошним кићеним поворкама, кроз весеље младожењиних сватова, почаснице упућене учесницима у току венчања (невеста, младожења, кум, девер, стари сват, барјактар итд). Иако је веза песме и обредног језгра сачувана слабије него у календарским руковетима, песме прате све битне етапе свадбеног процеса, од избора, просидбе и прстеновања невесте до свођења младенаца и похођења тек удате жене. Скривени и стилизовани древни слојеви често су преплетени са митолошким, породичним и, нарочито, љубавним врстама. Овој скупини могу се придружити почаснице или почашнице. Упућене одређеној особи у част или пригодно извођене здравице уз чашу, те лирске подврсте уклапају се и у ток свадбе, али су пратиле и друге светковине, нарочито обележавање крсног имена. У старој српској митологији био је веома изграђен култ предака. Његови елементи се разазнају и у славској атмосфери, а посебно долазе до изражаја кроз обичаје оплакивања, који су се веома дуго одржали. Поред наопаког или љељеновог кола, култ мртвих је развио бројна правила понашања, док се за испраћај покојника везује и засебна песничка врста. Прилагођене контексту, тужбалице су се могле чути над одром или над раком, при чему се водило рачуна о извесним табу-прописима. У појединим крајевима постојале су и професионалне нарикаче. Тужбалице могу добити епске нијансе када се нариче за најугледнијим чланом племена или породице, јер се у тренуцима непосредног бола спомињу јуначке погибије сродника или прослављени појединци одређене регије. Сматра се да су веома старе и посленичке песме, певане о раду или уз одређене послове. Део проучавалаца их повезује са првобитним етапама

31 Усмена књижевност српског народа 217 цивилизације и условима примитивне земљорадње. Временом оне су одражавале и реалије у којима су се изводиле: при сетви, копању, жетви, берби, на прелу и у свим другим околностима привређивања задруге. Тумачећи појам колективног рада за комшије или газде, Вук набраја околности у којима се најчешће среће обичај мобе: највише иду на мобу те жању (ријетко косе, копају кукурузе, купе сијено или шљиве кашто се и преде на мобу). Са развојем друштва посленичке песме су добијале другачију намену, и лагано су нестајале због измењених одлика привреде. У мањој или већој мери преплитале су се са другим облицима, посебно са љубавном лириком, док поједине варијанте могу бити и шаљиво интониране. Подела усмене лирике обухвата и верске или религиозне и морално-поучне врсте, у чијем склопу се разликују митолошке, хришћанске и слепачке песме. Митолошке песме стилизовано указују на снагу древних паганских елемената у традицијској култури. Значења већине ових стихова запретена су у системима прастарих представа о природи, њеним токовима и менама. Јунаци су често небеска тела (Сунце, Месец, Даница), природне појаве (муња, гром) и митска бића (вила, змај). Њихов однос према смртницима, избор невесте, свадбене светковине и даривања могу се тумачити и као веома сведене и фигуративне минијатуре архаичних космогонијских митова. Функција текста, начин обликовања песничких слика и однос певача и публике разликују их од стилизације хришћанских веровања или клањалица, које су певали слепи певачи, надајући се милостињи или захваљујући благородном дародавцу. Те религиозно-моралистичке подврсте могуће је посматрати и у склопу односа писане и усмене књижевности, а оне се међусобно разликују у зависности од снаге и типа утицаја црквених учења у одређеним срединама. Сам Вук је ову комплексну категорију усмене лирике поделио у три засебне целине, и сугестивно назначио њихова обележја: пјесме онако побожне, пјесме сљепачке и пјесме особито митологичке. Односи међу члановима патријархалне задруге и најуже породице укључени су у све облике усменог стваралаштва, али се посебно могу издвојити лирске породичне песме. Било да се у њима опева природа конфликта или јачина љубави, да су истакнуте последице сукоба или се идеализује породични склад, поетичке норме су отворене за преливања са другим лирским врстама. Врло се често тематски кругови додирују са баладама, сватовским и љубавним песмама. Упркос слабијој оформљености руковети, пригодни стихови певани при походу новорођенчета и уз колевку можда су примарно имали обредни карактер. По Вуковом сведочењу, током седмодневног обичаја похођења породиље, када се чувају бабине или бабиње пјевају се свакојаке пјесме, а неке имају које се само тада пјевају. За разлику од ових колективних бдења и светковина, повезаних и са особеним табу-прописима, успаванке су извођене у интимној атмосфери, а могле су обухватити и елементе заштитне магије речи. Најраспрострањеније су, свакако, љубавне песме, разноврсне по тематици, осећањима, метричкој организацији и мелодији. Неспутане конкретном приго-

32 218 Снежана Самарџија дом, оне су лако преузимале елементе прастарих обреда плодности, митолошких представа, свадбених светковина. С друге стране, приближавале су се свим реалијама патријархалне задруге, сеоског, али и варошког и градског окружења. Осећајући танку границу између лирских врста, Вук је управо најбројнију руковет својих збирки означио као љубавне и друге различне женске пјесме. Упркос интимној природи емоција, и за ову лирску врсту својствена је наглашена колективност, већ у описивању идеалне лепоте девојака и момака. Индиректно исказане емоције слуте се у складу човека и природе, у разговорима са цвећем, птицама, пољем и дрвећем, у суптилним директним поређењима и метафорама. Исечак личне драме близак је сваком члану колектива, од првих сусрета, тајних састанака, преко разлога и последица раздвајања драгих, до изневерене љубави. Кроз мотивско-тематско богатство стилизована су различита осећања, стрепње и чежње, радост и боли, страсни загрљаји и наговештај наклоности, помиреност са удесом, жеља да се препреке преброде, гнев напуштених и шеретска момачкодевојачка задиркивања. Лирско усмено стваралаштво било је најчвршће стопљено са навикама, нормама, веровањима и свакодневицом. Зато се као засебне скупине издвајају печалбарске и војничке песме, свакако млађе по постанку и непосредно повезане са друштвено-историјским околностима. Нису занемарљиве ни руковети шаљивих песама, које се могу посматрати и као пародијске двојнице појединих тематских кругова и лирских врста. Прилагођени измењеном статусу саме усмене културе, одолевали су у непосредном извођењу римовани дистиси, некад шаљиво, а често и еротски разиграних бећараца. Динамични процеси својствени целокупном усменом стваралаштву веома се добро уочавају у разгранатој мрежи лирских врста. Зато и савремене поделе остају немођне пред жанровским прожимањима и мноштвом лирских вибрација. Разнолик ритам лирских облика зависи од њихове намене, а стих се гради у распону од четири до 14 и више слогова. Осећања се увек исказују индиректно, контурама радње, наговештајима згуснутим у фигуру, описима који славе хармонију или откривају трагику пролазности. Природа дискретно учествује у свим етапама постојања. Мистични сумрак обавија појаву младе жене, пре но што се она суочи са самоћом и смртима најдражих мужа, девера и брата. Чудесном променом перспективе сутон најављује гашење четири живота: Сунце зађе за Невен, за гору, Јунаци се из мора извозе. (Вук, I, 304) Узлазна градација бола младе Ђурђевице истиче сестринску љубав и жртву, уз призивање сећања на ритуално тужење за умрлим. Природне појаве, вегетација и фауна појављују се као оквир односа међу људима. Паралелизам и алегорија призивају идилу брачне слоге: Јеленак ми гору ломи, Путак да му је;

33 Усмена књижевност српског народа 219 За њим иде кошутица, Тек друг да му је. (Вук, I, 103) Деминутиви наглашавају емоције и обичну, тиху срећу, која оплемењује постојање. Опис физичке лепоте увек укључује и духовне вредности, јер је лепота без њих немогућа. Лирске минијатуре исказују радост, ведрину, оптимизам, бујност младости. Клетве се преобраћају у благослове, а метафоре из дијалога и исповести спајају чари природе са емотивним стањем јединке и колектива, древне слојеве са тананим трептајима универзалних осећања. Трећи род усмене књижевности чине народне приповетке и предања. Због оскудних писаних споменика њихову старину је много теже реконструисати. Поједини наративни модели препознају се у старим летописима, апокрифи наговештавају дуговекост и путеве мотива, путописцима промакне казивање о локалитету или предање о славном јунаку. Но, тек Вук започиње непосредно бележење народних прича. Назначивши основне приповедне врсте већ 1818, у предговору Српском рјечнику, Вук ће их доследно дефинисати као женске и мушке, споменувши и приповетке на међи. Основ ове класификације чине односи између реалистичних и фантастичних елемената, удео хумора и дужина текста. Интересовања за народне приповетке су од средине XIX до почетка XX века махом била усмерена на сличности мотива и теорије о пореклу. Савремена подела издваја: басне, приче о животијама, бајке, новеле, шаљиве приповетке, анегдоте. Легендарне приче приближавају се категорији предања, које је још Вук прецизно груписао, описујући Живот и обичаје народа српског. Полазећи од тематике оформио је три целине: вјеровање ствари којијех нема, постање гдјекојих ствари, јунаци и коњи њихови. Дуго запостављана у научним приступима, предања су привукла пажњу половином прошлог века. Нова класификација се готово у потпуности подударила са Вуковом, иако су термини били другачији (митолошка, демонолошка; етиолошка, есхатолошка; културно-историјска предања). Поједине врсте имају и своју дугу историју у писаној књижевности. Иначе сложене везе писане и усмене речи нарочито су неразмрсиве у оквирима народне прозе. Као неоспорно стара форма, басна се временом издвојила по дидактичкој компоненти. Једноставне конструкције, сликовита, базирана на једној епизоди и на сведеном броју типских актера, басна је својеврснa алегоријa. Особине животиње (ређе биља или предмета) обележавају људске мане, док изложени догађај фигуративно осликава односе и негативне појаве у друштву. Поента басне у усменим варијантама често је језгровито срочена поука, неретко позната и у фонду пословица, а нису усамљени ни духовити обрти поучних згода. Можда и због тога што је дело Доситеја Обрадовића било изузетно популарно, тешко је прецизно разграничити изворе басне у оквирима усмене баштине српског народа. При том су по листовима, часописима и новинама, па и у засебним популарним издањима, народне басне штампане напоредо са преводима дела чувених баснописаца. Вук басне није укључио у збирке приповедака, али се неколико

34 220 Снежана Самарџија примера налази у његовом Рјечнику и издањима пословица. Највећи број записа оставио је у XIX веку Вук Врчевић, и сам уопштено напомињући везе са преводима и посрбама. Прича о животињама се од басне разликује по развијеној композицији и начину приказивања јунака. У ланцу епизода (верижни склоп) животиње се према одређеном редоследу сусрећу, разилазе, међусобно сукобљавају или помажу. Но, оне нису тек сведене на доминантну, фигуративну особину. Уз типска својства ликови су једноставно психолошки нијансирни, а њихови сукоби стилизују и реалије поднебља (одметање у хајдуке; пољопривредни радови итд). Изразит продор хумора прати заплет, обрт и природу конфликта или неспоразума. Бајке српског народа одликују сва типична обележја овог популарног жанра. Након препознатљиве уводне формуле, динамично се нижу епизоде, међу којима нема чвршће узрочно-последичне везе. Различитим поступцима догађаји су смештени у неодређену, далеку прошлост и све сфере простора, испод земље, на дну мора или језера, на небу. Радња се брзо одвија сред непроходних и зачараних шума, у пећинама и чардацима змајева, дворовима пауница и дивова, колибама вештица, иза међа далеких царевина. Главни јунак бајке је увек човек, коме је допуштено да пређе границе светова, да се сукобљава са фантастичним или реалним противницима, стиче чаробне предмете и способности. Једноставно поларизовани (добро-зло), једнодимензионални ликови су носиоци одређених функција. Зато се њихове психо-физичке особине лако распознају, без ширења описа и мотивације поступака. Независно од броја и распореда епизода, завршетак бајке мора донети срећу позитивним јунацима. Садејство свих структурних сегмената истиче примарну естетску функцију бајке, мада се неретко запажа и њена дидактичност. Дубински захвати кроз слојеве традиције допуштају закључке да су одређени модели повезани и са обредима иницијације. Они су временом ишчезли у окриљу виших ступњева културе, али се сећања стилизовано чувају као низ искушења и провера, награђених благостањем. Својства фантастике упечатљиво је означио Вук, као којекаква чудеса, што не може бити. Срећан крај авантура некад разоткрива и самог приповедача. Такви завршеци ( И лаж чуо, и лаж казао, и Бог ми те веселио! ) потврђују врсту дистанце према чудесним догађајима и световима усмене бајке. У позадини фантастике, јасно или слабије, назиру се ипак животне реалије. Девојке преду док чувају овце, а сусрет са царевићем понавља се у свечаној атмосфери недељне литургије. Ђаволи се преображавају у Турке и трговце, знање немуштог језика не уздиже чобанче до царских палата, већ оно постаје имућни домаћин. Кажњавају се јунаци због непоштовања родитеља, огрешења о крсну славу или раздора у задрузи. На породице небеских тела и митских бића пројектују се закони патријархалног друштва. Царевићи се братиме са змајевима, девојке су награђене због кроткости и смерности, флора и фауна самог поднебља очуђава се епитетима и функцијама у сижеу (јела, леска, орах, босиљак, златна јабука; вук, лисица, риба, змија, домаће животиње).

35 Усмена књижевност српског народа 221 Стилизација сведочи и о преплитању паганских елемената са хришћанским начелима, о неминовним друштвеним променама, о прожимању усмених врста. Вуково одређење мушке приповетке заправо би могло да обухвати више особених врста, мада се најчешће везује за новеле. Иако се сам појам усталио на основу дела писане књижевности, сродни облици постоје и у усменој прози, а у класификацију наше грађе термин уводи Веселин Чајкановић. Развијену композицију новеле чини чвршћа узрочно-последична спрега епизода, смештених у реалистички приказан, сеоски или градски амбијент. Као што је још Вук приметио, у њима нема чудеса, већ су хронотоп и типски ликови потпуно лишени фантастичних прелива. Занимљиве ситуације разрешава јунак сам или уз помоћ савета, захваљујући сопственој мудрости, спретности или виспрености помоћника. Типски ликови лако се уочавају и у шаљивим новелама. Оне су усмерене на низ глупих поступака или се граде као ланац комичних ситуација, неспоразума и превара. У оваквим варијантама слободније везе међу епизодама успостављају се на нивоу једнодимензионалних ликова, препознатљивих већ након именовања. Неретко су то управо омиљени јунаци шаљивих причица (Ера, Насрадин-хоџа, Ћоса, Циганин). Елементи фантастике који се наизглед развијају у структури шаљиве новеле максимално су неутралисани контекстом, сведени на апсурд и парадокс или су једноставно обележени као надлагивање (Лаж за опкладу; Краљ и чобанин из Вукове збирке). По типовима хумора и носиоцима заплета сродне су им шаљиве приповетке, а граница међу облицима уочава се на нивоу композиције. Шаљива народна прича усмерена је на једну епизоду, ситуацију, преокрет и поенту. Старину облика тешко је поуздано одредити, иако су истраживања указала на архаичну подлогу и удео смеховне културе у традицији и књижевности. Једноставна по склопу, шаљива прича веома је сложена због широког круга тема, типова хумора, великог броја интернационалних мотива и реалија укључених у приповедни фонд. Језгровито скициран конфликт почива на особинама ликова, а те црте јасно сигнализира номенклатура (поп, калуђер, хоџа, кадија; сељак и грађанин; аге, спахије и раја; муж-жена, свекрва-снаја, зет-ташта). Свака средина издваја јунака који оличава скуп националних обележја (Ера, Насрадин, Вук Дојчевић, или уопштено Циганин, Турчин, Немац, Грк итд). У зависности од емотивног ангажовања публике они тријумфују над противницима, да би у туђој етничкој или социјалној групи постали лаке жртве преваре, поруге, сопствене глупости. И око њих се образују тематски кругови, иако се шале групишу и према ћудима, слабостима, страстима и свим одступањима од норми понашања у породици и друштву. Мане појединца (типова), несклад између њихових поступака и кодекса средине нијансирају обрте ведрим, безазленим, али и заједљивим хумором. Подсмех се кондензује у поенти, а таква завршница је често стилизована и као (самостална) пословица. Духовитост преокрета, двосмисленост исказа, поигравање речима, учествују у ефектним карикатурама људских нарави. Кроз слику друштвених односа, националне или економске угрожености, уноси

36 222 Снежана Самарџија се критичка и сатирична осуда, јасна само онима који препознају околости народног живота. У обиљу универзалних заплета и модела, најбоље шаљиве приче израстају из локалних прилика и неприлика. Тада имају моћ да ефектно разобличе лицемерје друштва и систем лажних вредности. Мада је Вук Караџић штампао велики број шаљивих варијаната у скупини малих прича, тумачећи лексику и смисао паремиолошког фонда, као сакупљач овог облика издвојен је Вук Врчевић. Његова прва збирка из донела је занимљиву класификацију, која је обухватила народне басне и подврсте шаљивих прича: народне опће, књижевне, варалице, подбодачице и гатке.овој грађи придодате су питалице и народне игре. И поред проблематичне поделе, критиковане већ с почетка XX века, одреднице добро илуструју природу комичке дистанце, особеност наративних поступака, елементе традиције, али и преплитања шаљиве приче са кратким говорним облицима. Можда једна од најеластичнијих прозних врста, шаљива прича је у измењеним културно-историјским условима пронашла путеве опстанка. Приближавала се вицу, анегдотама, причама из живота и новим формама урбаног фолклора. За разлику од сродних облика, анегдота прецизније скицира амбијент и просторно-временске околности конфликта, предоченог кроз сведену радњу или вербално надметање. У крупном плану је појединац, а портрет се осветљава и кроз обрисе етичко-обичајних норми. Из тог општег плана издваја се харизматична личност, препознатљива по делима, речима и особинама, те није случајно што се тематски кругови анегдота групишу око имена владара (Карађорђе, кнез Милош, Његош, књаз Никола, краљ Петар I), културних и политичких радника (Доситеј, Вук, Никола Пашић). Њихове изјаве и поступци некада су непосредан исечак стварности, али популарно име често привлачи и интернационалне мотиве. Ефектне пројекције реалија, схватања и морала посебно се уочавају у ратничко-патријархалној анегдоти. Она не мора бити прожета хумором, већ као слика одређене средине успоставља императив понашања. Проблем класификације приповедака додатно отежавају управо локална обележја, проткана са фиктивним светом јунака, али и типови дистанце према изложеном догађају. Естетска компонента је веома значајна, мада није занемарљива ни поучна димензија. Настојања да се коригује и санкционише понашање појединца или групе повезана су са колективном компонентом усменог стваралаштва и усменим преношењем знања, обичаја, религије, моралног кодекса. Изразита тенденциозност својствена је легендарним причама, чији су јунаци Бог, свеци, грешници и праведници. Развијена композиција и елементи фантастике приказују искушавања смртника, уз истицање хришћанских етичкорелигијских норми. Уз извесну дозу страха представљају се сусрети човека са вишом силом или призори пакла и казне намењене грешницима, мада сукоб могу обогатити и елементи хумора. Сажимање радње и истицање последица човекових прекршаја, као и наглашавање моћи појединих светаца (посебно Светог Саве) приближава легендарну причу подврстама усмених предања.

37 Усмена књижевност српског народа 223 Народна предања одликује тежња ка разјашњавању појава. Посебно се истиче истинитост казивања: о обличју и моћима демона, постанку космоса, флоре, фауне и човека, о настанку градова и села, врлети и вода, о смаку света, стицању и губљењу снаге и јуначких атрибута. Веродостојност се доказује позивањем на суд ауторитета, казивањем у првом лицу једнине, упућивањем на конфигурација тла, постојање небеских тела, трава, дрвећа, птица и животиња. Управо таква функција дели их од приповедака, са којима се често преплићу, као што се укључују у слике, фигуре и формуле најширег комплекса традиције. Богатство традиције потврђује и хетерогена категорија народне књи жевности благослови, клетве, заклетве, брзалице, питалице, бројанице. Старост, поступци стилизације и начин трајања указују и на особености различитих кратких говорних облика. Најпознатије међу њима, пословице и загонетке, формулисане су и у стиху и у прози. Загонетке се вероватно јављају већ у најстаријим периодима цивилизације, када су могле бити саставна компонента обреда иницијације. Временом попримиле су обележја игре духа и постале облик забаве. Ипак, Срби су дуго загонетали само у одређено доба године, уз месојеђе и Белу недељу) од Божића до Часног поста), што посредно говори о функцијама и старини врсте. Загонетне формулације стилизоване су на различите начине, уз помоћ свих стилских средстава. Од једноставних поређења по сличности и разликама, преко звучних асоцијација, до метафоре, метонимије и алегорије, обухваћен је биљни и животињски свет, природне силе, небеске сфере, материјална култура и сам човек. Одсуство апстрактних појмова такође упућује на архаичност гонетања. На путу до одгонетке развијене су раскошне поетске слике, а када су срочене по принципима асонанце и алитерације постају непреводиве. Често се њихов смисао слути само на одређеном терену, да би и ту, у измењеним културним оквирима остале тек сведочанство о прошлости предака, налик на чудне експонате етнографских музеја (ам, бадањ, бисаге, буклија, воденица, вратило, вретено, дипле, дрљача, ђерам, млин и жрвањ, паоци, повесмо, пратљача, разбој и ткачки стан итд). Пословице преносе ставове, истичу одређени поглед на свет, процењују друштвене односе, директно или фигуративно изричу суд о поступцима и ћудима. Исконско искуство обликује се кроз пословице и у прозном исказу и у метрички организованој фрази. Сам појам пословица дуго није постојао у народу, већ се овај облик такође најављуивао у разговору формулом која потврђује прихваћена знања, ставове и процене: кад се која хоће да рекне, обично се говори: Штоно (има) ријеч или Штоно стари веле. Спознају о човековим особинама и језгровите закључке о међуљудским односима могу заоштрити и типови хумора, од безазлених асоцијација до ироније и сарказма. Ове форме се препознају и као поента басне, шаљиве приче или предања, а изразитија локализација (у склопу анегдоте и приче о животу) сужава могућности преношења. Дуго се памте у неизмењеном облику директно или фигуративно стилизовани савети и универзална запажања о манама и моралним нормама. Да би се пословица запамтила и преносила неопходно је да буде јасна. Онога часа када смисао избледи, пословица нестаје из употребе или захтева малу причу којом се попуњава

38 224 Снежана Самарџија систем значења. Као што и загонетке откривају мноштво песничких поступака, тако и пословице илуструју обиље стилских фигура. С друге стране, и пословице и брзе реплике саговорника у питалицама могу се посматрати и као наративне клице, јер се њихов семантички потенцијал често заснива на типичним заплетима, неочекиваним обртима и одликама типских ликова. Посебну старину откривају благослови, клетве и заклетве, чија структура и садржина почива на древном веровању у магијску моћ речи. Такву улогу задржавају и при укључивању у свакодневну комуникацију, али и као сегменти сложенијих структура. Кратки говорни облици се као изграђене формуле уклапају у епику, лирске песме, баладе и народну прозу. У том ширем контексту мотивишу судбину јединке, јаче осветљавају портрет или постају наглашени сегменти, којима ствараоци духовито полемишу са свакодневицом, истичу ставове о животу, етичким нормама колектива и последицама њиховог прекршаја. Мада су дуго остајали на маргини истраживања, бајалице или басме такође сежу у најстарије етапе цивилизације, веома дуго чувајући и одражавајући анимистичка веровања. Синкретичност облика долази до изражаја управо у контексту њиховог извођења, уз употребу магијских средстава и поштовања табу-прописа при заштити човека од болести и демонских сила. Брзалице, разбрајалице, бројанице немају ни такав смисао ни такву функцију, већ се, динамичне по ритму и звуковним ефекатима укључују у различите игре. Разграната мрежа усмених врста, њихова међусобна преплитања, сложена значења и разнолике намене и улоге обухватају све сегменте народног живота и повезани су са свим друштвеним збивањима. Та спрега учествовала је у формирању и трајању облика и утицала на њихову поетску изграђеност. Српска књижевност развијала се на специфичан начин, у скоковитим заокретима које је постављао ток историје. Али, писана и усмена реч, иако се налазе на супротним етапама традиције и културне баштине, нису остале непомирљиво раздељене. По мишљењу проучавалаца, народна књижевност Срба није губила везу са остацима наше средњовековне писане литературе кроз све време турске владавине. Слабије или јаче везе уочавају се током свих епоха, да би од романтичарских заноса усмено песништво остало неисцрпно врело тема, мотива, смбола и стилских обрта. Готово да нема ствараоца у српској књижевности XIX и XX века који је остао равнодушан према том дару предака. Како је међу првима запазио Стојан Новаковић, нови нараштаји писаца и песника изграђивали су новије српске књижевности као аутохтони национални процес на основима народне усмене књижевности. И, не само књижевност, већ и све остале уметности које су се развијале на балканској раскрсници имале су најзахвалније и најтананије инспирације управо у усменој књижевности српског народа. Истовремено, овај сегмент културе Срба био је и сигурно национално упориште и трајна спона са европском и светском баштином. Збирке народних умотворина: В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, Београд, 1878; Горњи Милановац, 2003²; В. Врчевић,

39 Усмена књижевност српског народа 225 Српске народне приповетке, понајвише кратке и шаљиве, Београд, 1868; Г. Геземан, Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, Сремски Карловци, 1925; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области, прир. Н. Милошевић-Ђорђевић, Београд, 1988; В. С. Караџић: Мала простонародња славено-сербска пјеснарица (1814), Народна србска пје сна рица (1815), Сабрана дела Вука Караџића, I, прир. В. Недић, Просвета, Београд, 1965; Српске народне пјесме, I, С. д. В. С. Караџића, IV, прир. В. Недић, Просвета, Београд,1975; Српске народне пјесме, II, С. д. В. С. Караџића, V, прир. Р. Пешић, Просвета, Београд, 1988; Српске народне пјесме, III, С. д. В. С. Караџића, VI, прир. Р. Самарџић, Просвета, Београд, 1988; Српске народне пјесме, IV, С. д. В. С. Караџића, VII, прир. Љ. Зуковић, Просвета, Београд, 1988; Српске народне пословице, С. д. В. С. Караџића, IХ, прир. М. Пантић, Просвета, Београд, 1987; Српске народне приповијетке, С. д. В. С. Караџића, III, прир. М. Пантић, Просвета, Београд, 1988; Српски рјечник (1852), С. д. В. С. Караџића, XI/1 2, Прир. Ј. Кашић, Просвета, Београд, ; Етнографски списи. О Црној Гори, прир. М. Филиповић и Г. Добрашиновић, Просвета, Београд, В. С. Караџић, Српске народне пјесме, V IX, прир. Љ. Стојановић, Београд, , ² В. С. Караџић, Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, I IV, прир. Ж. Младеновић и В. Недић, САНУ, Београд, С. Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, прир. Д. Аранитовић, Никшић, Б. Петрановић, Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине, I III, , прир. Н. Килибарда, Свјетлост, Сарајево, 1989; П. Петровић Његош, Огледало српско, Целокупна дјела, Београд, 1951; В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Београд, 1927, 1999.² Антологије и хрестоматије: В. Бован, Српске говорне народне творевине са Косова и Метохије, Приштина, 1978; В. Ђурић, Антологија народних приповедака, Београд, 1977; В. М. Јовановић, Српске народне песме. Антологија, Београд, 1937; З. Карановић, Антологија српске лирске усмене поезије, Нови Сад, 1996; З. Карановић, Антологија српске лирско-епске усмене поезије, Нови Сад, 1998; М. Кнежевић, Антологија говорних народних умотворина, Нови Сад Београд, 1972; S. Koljević (prir), Ka poetici narodnog pesništva, Beograd, 1977; Х. Крњевић, Антологија народних балада, Београд,1978; М. Лукић И. Златковић, Антологија народних песама о Марку Краљевићу, Београд, 1996, 2005.²; Народне приповетке. Антологија, прир. С. Самарџија, Београд, 1999; В. Недић (прир), Народна књижевност, Београд, 1972; В. Недић, Антологија лирских народних песама, Београд, 1977; С. Новаковић, Српске народне загонетке, Београд, 1877; М. Пантић, Народне песме у записима 15. до 18. века, Београд, 1964, 2002.²; С. Петровић, Косовска битка у усменој поезији, Београд, 2001; В. Попа, Од злата јабука, Београд, 1979; С. Самарџија, Антологија епских народних песама, Београд, 2001; Б. Сувајџић, Епске песме о хајдуцима и ускоцима, Београд, 2003; В. Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Београд, 1990; Hasanaginica, prir. A. Isaković, Sarajevo, 1975; В. Чајкановић, Српске народне приповетке. Антологија, Београд, 1929.

40 226 Снежана Самарџија Избор из литературе: Н. Банашевић: Циклус Марка Краљевића и одјеци француско-талијанске витешке књижевности, Скопље, 1935, Летопис попа Дукљанина и народна предања, Београд, 1971; M. Braun, Srpskohrvatska junačka pesma, Beograd, 2004; А.Гавриловић, Историја српске и хрватске књижевности усменога постања, Београд, 1912; Г. Геземан, Студије о јужнословенској народној епици, Београд-Нови Сад, 2002; Ј. Деретић: Огледи из нашег народног песништва, Београд, 1978, Загонетка Марка Краљевића, Београд, 1995, Српска народна епика, Београд, 2000; М. Детелић, Митски простор и епика, Београд, 1993, Урок и невеста. Поетика епске формуле, Београд, 1996, Epski gradovi. Leksikon, Beograd, 2007; M. Detelić М. Ilić, Beli grad. Poetika epske formule i slovenskog toponima, Beograd, 2006; Г. Добрашиновић, Библиографија списа Вука Караџића, Београд, 1974; M. Drndarski, Nikola Tomazeo i naša narodna poezija, Beograd, 1989, На вилином вијалишту, Београд, 2001; Т. Р. Ђорђевић, Белешке о нашој народној поезији, Београд, 1939, Наш народни живот, I IV, Београд, 1984; Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, Београд, 1935; С. Зечевић: Митска бића српских предања, Београд, 1981, Култ мртвих код Срба, Београд, 1982; V. Jagić: Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga, Zagreb, 1867, Izabrani kraći spisi, Zagreb, 1948, Rasprave, članci, sjećanja, Zagreb, 1963; З. Карановић, Закопано благо живот и прича, Нови Сад, 1989, Небеска невеста, Београд, 2010; М. Клеут, Иван Сењанин у српскохрватским усменим песмама, Нови Сад, 1987; Đ. Kokjara, Istorija folklora u Evropi, I II, Beograd, ; С. Кољевић: Наш јуначки еп, Београд, 1974, Постање епа, Нови Сад, 1998; H. Krnjević: Živi palimpsesti ili o usmenoj poeziji, Beograd, 1980, Lirski istočnici. Iz istorije i poetike lirske narodne poezije, Beograd, 1986, Вековита јабука Лазе Костића, Нови Сад, 1992, Утва златокрила. Делотворност традиције, Београд, 1997; B. Krstić, Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena, Beograd, 1984; А. Лома, Пракосово, Београд, 2002; A. Lord, Pevač priča, I II, Beograd, 1990; Н. Љубинковић, Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милутиновића Сарајлије, Београд, 2000; T. Maretić, Naša narodna epika, Beograd, 1966; С. Матић: Наш народни еп и наш стих, Нови Сад, 1964, Нови огледи о нашем народном епу, Нови Сад, 1972; М. Матицки: Српскохрватска граничарска епика, Београд, 1974, Епика Устанка, Београд, 1982, Поновнице, Нови Сад, 1989, Историја као предање, Београд, 1999; Р. Меденица: Бановић Страхиња у кругу варијаната и тема о невери жене у нашој народној епици, Београд, 1965, Наша народна епика и њени творци, Цетиње, 1975; Н. Милошевић-Ђорђевић: Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских песама и прозне традиције, Београд, 1971; Од бајке до изреке, Београд, 2000; Казивати редом, Београд, 2002, Радост препознавања, Београд, 2011; М. Мојашевић, Српска народна приповетка у немачким преводима, од Грима и Вука до Лескина, Београд, 1950; M. Murko, Tragom srpsko-hrvatske narodne epike, I II, Zagreb, 1951; В. Недић: О усменом песништву, Београд, 1976, Вукови певачи, Нови Сад, 1981; С. Новаковић, Историја и традиција, Београд,1982; М. Пантић, Сусре-

41 Усмена књижевност српског народа 227 ти с прошлошћу, Београд, 1984; Љ. Пешикан-Љуштановић, Змај деспот Вук мит, историја и песма, Нови Сад, 2002, Станаја село запали, Нови Сад, 2007; Р. Пешић, Вук Врчевић, Београд,1967; R. Pešić N. Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd, 1984; П. Поповић, Преглед српске књижевности, Београд, 1919; Б. Н. Путилов, Јуначки еп Црногораца, Титоград, 1985; Љ. Раденковић, Народна бајања код Јужних Словена, Београд, 1996; Симболика света у народној магији Јужних Словена, Београд-Ниш, 1996; Н. Радуловић, Слика света у српским народним бајкама, Београд, 2009; Ј. Ређеп: Прича о боју косовском, Зрењанин, 1976, Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање, Нови Сад, 1991, Убиство владара. Студије и огледи, Нови Сад, 1998; S. Samardžija: Poetika usmenih proznih oblika, Beograd, 1997, Од казивања до збирке народних прича, Бања Лука, 2006, Увод у усмену књижевност, Београд, 2007, Биографије епских јунака, Београд, 2009, Облици усмене прозе, Београд, 2011; Р. Самарџић, Усмена народна хроника, Нови Сад, 1978; А. Серенсен, Прилог историји развоја српског јуначког песништва, Београд, 1999; Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд 1924, 1987²; Б. Сувајџић: Јунаци и маске, Београд, 2005, Иларион Руварац и народна књижевност, Београд, 2007, Певач и традиција, Београд, 2010; Ђ. Трифуновић, Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, 1976; В. Чајкановић: Мит и религија у Срба, Београд, 1973, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд, 1985, Из српске религије и фолклора, I V, Београд, 1994; A. Schmaus, Studije o krajinskoj epici, Zagreb, Snežana Samardžija Serbian oral literature Summary This synthesis provides basic/rudimentary data about social historical conditions that influenced Serbian tradition and oral literature. Apart from reviewing the most important notions, writings (15 th to 18 th centuries) and collections published by Vuk Karadzic, his contemporaries and followers. The data about reception and translation of works of Serbian folklore, as well as courses of scientific research is also shown. The last section is attributed to a short review of oral genres and forms.

42 228 Снежана Самарџија

43 Књижевност и језик, LVIII/3 4, Београд, УДК: Душка Кликовац Оригинални научни рад Универзитет у Београду Примљен: Филолошки факултет Прихваћен: О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 1. Увод Тема овог прилога јесте поглавље о интерпункцији у старом (из године) и новом (из године) издању Правописа српскога језика Матице српске (даље ћемо употребљавати скраћенице СП и НП). 1 Настављајући поређење међу њима које смо започели у прошлом броју овог часописа (Кликовац 2011), позабавићемо се свим другим знаковима осим зареза. Основни циљ нам је да видимо по чему се НП разликује од СП, с обзиром на то да измене нигде у НП нису експлицитно наведене. Међутим, прокоментарисаћемо и она решења у СП и НП за која сматрамо да би се могла побољшати. Иако оба правописа под интерпункцијом подразумевају како реченичне, тако и помоћне правописне знакове, ми ћемо свој коментар ограничити на реченичну интерпункцију. Обрадићемо све знакове интерпункције понаособ, а затим ћемо изнети општије закључке. 2. Тачка 2.1. СП (стр. 254) каже: Тачка се пише на крају реченице (потврдне и одричне). Слично налазимо и у НП (стр. 98): Тачка је интерпункцијски знак којим се означава крај реченице потврдне или одричне. Међутим, пошто се 1 Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Правопис српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 1993, и Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Правопис српскога језика, измењено и допуњено издање (Редакција: Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић, Бранислав Остојић, Живојин Станојчић), Нови Сад: Матица српска, 2010.

44 230 Душка Кликовац тачка не пише на крају сваке реченице, сматрамо да би прецизније било кад би се реченица на чијем се крају пише тачка одредила као типично обавештајна мада би се, наравно, могла поменути и употреба тачке на крају реченица којима се врше говорни чинови савета, упутства, учтивог захтева и сл СП (стр. 254) има коментар у вези са издвајањем несамосталних делова реченице у посебну реченицу: проглашава да су примери као што је следећи мимо правила : Пред собом у сали види саме девојке и жене. Лепе, страшно лепе, све младе. И познате однекуд. Међутим, у питању је парцелација реченице такво њено рашчлањавање при којем се неки њен члан издваја из ње и постаје интонацијски и интерпункцијски самосталан (Петровић 2005). С обзиром на то да је у питању стилски поступак, правопис не би требао да га забрањује иако, по нашем мишљењу, треба да га уочи. НП о томе уопште не говори. 3. Црта 3.1. У уводном делу, СП (стр. 275) говори о карактеру црте, а затим о односу црте и зареза; НП (стр. 122) не говори толико опширно о природи црте, али истиче да црта може заменити не само запету него и заграду, две тачке и наводнике што је допуна која је, свакако, на месту. У том уводном делу, у вези с односом између црте и зареза СП изричито каже: Црта се пише и на местима где је зарез непогодан зато што не спадају у његове граматичке позиције (стр. 275) што је битна начелна напомена. НП на том месту (стр. 122) ту напомену изоставља У вези с употребом црте да издвоји уметнути део текста, ова два правописа (СП у т. 197, подтачка а, а НП у т подтачка а) кажу следеће: СП (стр. 275) НП (стр. 122) Цртом се слично зарезу и загради може издвајати уметнути део текста (за пример може послужити управо ова реченица). Овај поступак радо се примењује кад уметак чини битан и истакнут елеменат садржаја и кад је зарез непогодан зато што је употребљен у другим службама. Цртом се, уместо заградом и запетом, може издвајати уметнути део текста. СП, дакле, наводи и разлику између црте и зареза: црта уметнути део истиче. То је податак који је свакако било неопходно изнети. СП, као што је у табели наведено, као пример узима саму реченицу којом износи правило. НП, са своје стране, даје четири примера. Два преузима из СП,

45 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 231 где су служили у друге сврхе: да илуструју како се цртом може обележити крај уденуте зависне реченице (стр. 271). 2 Један од тих примера НП прерађује, прилагођавајући га овој подтачки. Погледајмо, међутим, други пример: СП (стр. 271) НП (стр. 122) Њиховој одлучности да у оваквим приликама покушавају да створе нешто од трајног значаја свакако морамо одати признање. Њиховој одлучности да у оваквим приликама покушавају да створе нешто од трајнијег значаја свакако морамо одати признање. Сматрамо да је први начин интерпунгирања само с једном цртом прикладнији, јер појам означен речју одлучност није довољно одређен без зависне реченице која следи СП у т. 198, подтачка b (стр. 275), а НП у т. 158, подтачка б (стр. 123), кажу следеће: СП (стр. 275) НП (стр. 123) Правило Цртом се наговештава развијање Цртом се наговештава поименично набрајање нечега што или поименично набрајање нечега што је било само уопштено поменуто или најављено; значење јој може- уопштено поменуто или само је у првом делу реченице мо објаснити речима НАИМЕ, ТО најављено (алтернира са правописним знаком две тачке, ЈЕСТ. Црта овде алтернира са двема тачкама, а делимично и са зарезом. понекад и запетом): Примери Наишле су разне недаће женина болест, неродна година, одлазак сина у војску. Требало је да решим једно од двога или да раскрстим са Маргеритом, или да озбиљно прекинем са својим скрупулама. Острво се купало у зеленилу свих нијанси у маслинама, смоквама, кукурузу, чемпресима и ловору. Правописи кажу да црта у овој употреби делимично, одн. понекад алтернира са запетом. Проблем је у томе што за такав случај није дата одговарајућа илустрација. Наиме, у другом примеру запета би била знатно лошије решење од црте, јер би означавала само паузу, не и значењски однос између делова реченице; а у први и трећи пример унела би другачије значење, јер би се разне недаће, одн. зеленило свих нијанси, схватило као члан набрајања напоредан са свима онима који следе а црта означава управо да чланови који следе конкретизују те појмове. Такође примећујемо да је НП избегао да помене да интерпункцијски знак у овом случају црта може имати улогу текстуалног конектора. 2 То објашњење није добро, јер није реч о крају уденуте зависне реченице, него о крају целе синтагме чији је зависна реченица атрибут. Рецимо, први пример гласи: Сама чињеница што у ове драматичне дане и у оваквим изузетним и неочекиваним околности не може бити друкчије упућује нас на неко привремено решење.

46 232 Душка Кликовац 3.4. СП у тачки 198, подтачка е, а НП у т. 158, подтачка д, кажу: СП (стр. 276) НП (стр. 123) Правило Цртом се радо одваја накнадно додати или Цртом се може издвојити накнадно додати, уопште последњи део неког исказа ако се он жели нарочито истаћи. Особито је ово потребно ако се у том делу реченице појачава неког исказа ако се он најчешће завршни део експресивност казивања, кад тај део има жели нарочито истаћи узвични карактер, кад садржи парадоксални или неочекивани обрт, кад је веома би- не увек њена права за- (запета је често, али тан за исправно схватање садржаја итд.: мена): Примери Али јаруга није крива него права као под конац. Хладноћа је јака да све пуца од мраза, а он опет предвече излази у шетњу. И го је и бос и опет му зима. Треба њему много шта, али највише батина. Констатација из НП да је запета често права замена црти опет нема покрића у примерима: од четири примера, црта се може заменити зарезом само у првом. У другима је он искључен. Примећујемо да и овде СП даје подробније опште упутство за наведену употребу црте, које може бити веома корисно СП у тачки 198, подтачка f, а НП у т. 158, подтачка ђ, наводе: СП (стр. 276) НП (стр. 123) Правило Црта је веома потребан знак и Црта се пише између делова између делова реченице кад веза реченице у којој је изостављен међу њима није исказана изричито, речима; то бива кад је таква че подразумева. један од предиката који се ина- веза показана у претходном напоредном случају, а и уопште у елиптичном, сажетом изражавању. Примери Где ја стадох, ти продужи; још смо дужни ти одужи. Мјесец крије звијезде јасне, ноћ и струка гвожђе сјајно. Коментар, одн. напомена. Црта би овде губила мотивисаност да реченице гласе што смо још дужни, ти одужи и ноћ и струка крије гвожђе сјајно. Са предикатима у пуном броју ове реченице би гласиле: што смо још дужни, ти одужи и ноћ и струка крије гвожђе сјајно [...]. Међутим, у првом од два наведена примера није изостављен ниједан предикат, него само веза између две клаузе (која је узрочно-последична) није изнесена изричито баш као што каже СП. Другим речима, правило које наводи НП не одговара првом примеру СП у тачки 198, подтачка г, а НП у т. 158, подтачка е, кажу следеће:

47 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 233 Правило Пример СП (стр. 276) НП (стр ) [...] цртом се покаткад раз двајају пуне реченице или њи хо- (с дужим реченицама) да би се текст Црта се може писати унутар пасуса ви скупови у истом ставку поделио на прегледније садржајне (па сусу), чиме се он раздели целине: на две садржајне целине, ређе на више од две. Овако се највише одваја последња реченица пасуса или мањи скуп реченица на крају опширног пасуса, нпр. кад се закључује, уопштава или у неком посебном смислу допуњава претходни садржај. За пример нека послужи управо овај пасус, или други пасус у т Заглибивши већ језик у два обећања, са узбуђењем сам се спремао за дане када ћу одговарати о Лајбницу пред Хартманом и о једном делу Критике практичног ума пред руководиоцем школе. Већ је лик овог последњег, који сам одавно наслућивао, но који се приликом првог упознавања показао страшно недовољан, постао мо је власништво, то јест отпочео је у мени самовољно битисање, мења јући се у зависности од тога да ли се загњуривао на дно мора несебичног усхићења или је пак испливавао на површину. Видимо да СП опет правило формулише опширније, а НП кратко, изостављајући детаље. Даље, НП додаје да пасус који се раздваја цртом има дуже реченице; то, међутим, не мора бити случај, макар судећи по примеру из СП. На крају, СП као пример наводи сопствени текст, а НП уводи нови који је, међутим, дугачак и прилично тежак за праћење; изрази који смисаоно повезују раздвојене делове пасуса истакнути су курзивом, али није јасно зашто, будући да правило о таквој вези не говори У подтачки а тачке 159 (стр. 125) у НП постоји једна штампарска грешка: изостављена је тачка у примеру који треба да илуструје употребу црте у означавању управног говора у дијалогу (у питању је пр. 5): Зашто?! зачуди се старији[.] Не оштећујеш тиме никога. Пошто је сврха тог примера (и других под истом подтачком) да илуструју различите случајеве у којима се употребљава црта, што подразумева и употре-

48 234 Душка Кликовац бу других интерпункцијских знакова и великог слова, та грешка уопште није тривијална СП (стр. 280) даје неке напомене у вези с цртом које НП изоставља; у питању је графички изглед црте и случај кад се она нађе на крају реда: Да би се јасно разликовала од цртице, црта треба да буде отприлике двоструко дужа од ње, или и више. За разлику од цртице, црту не треба понављати у наредном реду кад се нађе на крају реда, сем каткад примакнуту црту између бројева. 4. Тачка и зарез / запета 4.1. Прва разлика између СП и НП јесте терминолошка: поднаслов посвећен овом знаку интерпункције у СП гласи Тачка и запета или тачка и зарез (тачка са зарезом) (стр. 280), а у НП Тачка са запетом (стр. 128). Поред тога, на стр. 98, тамо где наводи најважније знакове интерпункције, НП као термин алтернативан термину тачка са запетом наводи и тачка запета, али га даље не помиње. У самом тексту СП користи чешће термин тачка и зарез (тачка са зарезом свега двапут), а НП готово искључиво тачка са запетом (тачка и запета само једном). НП нигде не наводи разлоге за овакву терминолошку измену; читаоцу остаје нејасно зашто традиционални термин тачка и зарез / запета није добар, а није јасан ни статус термина тачка запета па ни евентуално оправдање за њега У тачки а и СП (стр. 280) и НП (стр. 128) прописују да се овај интерпункцијски знак пише између двеју реченица које би могле бити раздвојене и тачком, али су по смислу тешње везане међусобно него са суседним реченицама; СП наводи за то један пример, а НП додаје још један. НП додаје и да се уместо тачке са запетом може употребити и запета. Међутим, у првом примеру то није могуће, јер се на месту где је тај знак написан тон не подиже, него спушта; а такав изговор би био природнији и у другом примеру: Предложено је, међутим, да се створи политички механизам који би имао супранационални карактер и који би ујединио цео овај континент; на челу овог механизма налазио би се велики савет континента. Не треба да питам ко га је ранио, ни где, јер Зора то не зна; не треба да питам ни на који је начин, прошле ноћи, пребачен у стан нашег Милоја, господина настојника, ни то не зна У тачки b, одн. б СП (стр ) и НП (стр. 128) говоре о таквој употреби тачке и зареза кад се тим знаком одваја део који није уобличен као посебна реченица, са следећим примером: Он то назива пјесмицама, и доста их је једноставних, пуних поетског заноса, а има их љупких и њежних; али, богами, и оштрих и заједљивих. Реч је, опет, о парцелацији реченице, само што се парцелат овде издваја тачком и зарезом, а не тачком. И то је, дакле, поступак који је сасвим легитиман, само што треба истаћи његову стилску вредност.

49 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика У тачки c (стр. 281) СП прописује да се тачка и зарез пише кад се раздвајају делови текста који чине низ, набрајање, а затим наводи три таква случаја; први је кад су чланови низа опширнији, поготово ако су проткани зарезима. НП (стр. 129) тај случај изоставља. 5. Двотачка (две тачке) 5.1. И овде је прва разлика коју примећујемо терминолошка: СП одговарајуће потпоглавље назива Две тачке (двотачка), што значи да одобрава оба термина, 3 а НП га назива Две тачке, из чега закључујемо да други термин који је не само устаљен него и економичан укида. Као ни у другим таквим случајевима, не наводи разлог за то СП у вези с овим интерпункцијским знаком има уводни део, у којем експлицитно каже да две тачке могу да испоље или наговесте тананије смисаоне односе у реченици и да у томе замене везне речи које би изричито исказивале те односе (стр. 281). Речено језиком савремене лингвистике, двотачка може бити текстуални конектор. НП о томе не говори. С тим у складу стоји и т. е у СП (стр. 283), коју он посвећује разлици између двотачке с једне стране и црте и зареза с друге: две тачке изричитије наговештавају да ће оно што је већ речено бити доречено и конкретизовано ; стога су две тачке у овој служби важне за јасност и изразитост стила, оне омогућују једноставнији склоп реченице, пошто замењују речи и облике којима би се зависни односи изричито исказали. Затим се наводе четири примера за то. Дакле, СП образлаже своју претходну тврдњу да двотачка замењује различите везне речи ; НП о томе ништа не каже, а коментар који СП даје у тачки е сасвим изоставља СП у тачки б (стр. 282), а НП у подтачки 1 тачке (а) (стр. 130) говоре о двотачки као најави набрајања. СП прецизира: Две тачке су обавезне ако је почетак низа и формално обележен најавним речима (ови, следећи, ево шта и сл.) или преласком на нови ред (тј. рашчлањеношћу низа на пасусе). НП тај део који је, свакако, користан изоставља. НП уводи и два нова примера (стр. 130), од којих један гласи: У току екскурзије посетили су манастире: Жичу, Студеницу, Сопоћане и Грачаницу. По нашем мишљењу, двотачки у том примеру није место, будући да се у говору тон на том месту не спушта, нити има паузе (што, иначе, оба правописа наводе као услов за писање тог правописног знака). 3 Штавише, у Уводним објашњењима, на стр. 253 НП првенство даје термину двотачка: [...] многе реченице својим карактером и склопом изискују и друге реченичне знакове: ц р т у, т а ч к у с а з а р е з о м, н а в о д н и к е, д в о т а ч к у (или две тачке), з а г р а д у, у п и т н и к и (знат но ређе) у з в и ч н и к (спационирани слог је изворни).

50 236 Душка Кликовац 5.4. НП садржај који је у СП дат под тачком d (стр ) разбија на две тачке (2) и (3) у оквиру тачке (а) (стр. 130). Ево поређења: СП (стр ) НП (стр. 130) d. Две тачке се често могу писати кад се развија, рашчлањује или конкретизује неки садржај који је претходно само уопштено поменут, оквирно или неодређено наговештен. У овој служби пише се и црта, како показују примери дати под 197b; у свим тим примерима уместо црте биле би прикладне и две тачке, а слични су им и ови: У откопаном женском гробу нађени су разноврсни прилози: два бронзана новца, минђуша од златне жице, кутија од полиране кости, гвоздени прстен, три перле од глинасте пасте, гвоздени кључ, украсна бронзана нитна. На столу га је чекала данашња пошта: једна позивница и новине. Добила је и поклон: један сребрни прстен. Као интерпункцијски знак две тачке се пишу: [...] (2) иза реченице одн. њеног дела који уводе у садржај реченице који следи а који је њихово објашњење, допуна или конкретизација [следи шест примера, од којих четири даје СП у т. е, другим поводом]; (3) иза дела реченице у коме се уопштено, неодређено и оквирно означава садржај, а испред њеног дела у којем се налазе речи које конкретизују тај садржај [следи четири примера, од којих су прва три управо они који су у т (2) б дати са цртом, само сада уместо црте имају двотачку, а четврти је први од примера који даје СП]. Можемо приметити да се правила која НП даје под т. 2 и 3 не разликују битно утолико пре што се и у једном и у другом говори о конкретизацији садржаја првог дела реченице. Примери дати под тим тачкама такође не помажу много, будући да у онима датим под т. 2 двотачка има значења а то је /су (нпр. Учинила је једино што је могла: закључала је врата и подупрла их каучом) и јер (нпр. Бојим се њега: он може свашта учинити), а у онима датим под 3 има значење а то су. Један пример у НП који стоји на првом месту међу онима који илуструју правило под т. 2 разликује се од осталих. Он гласи: Питате ме, драго моје дете, да ли и даље волим живот. Признајем вам да налазим у њему жестоке болове: али ми је смрт још одвратнија. Не само што тај пример одступа од свих осталих (будући да се не може парафразирати помоћу а то је / су или јер ) него се може рећи да у њему двотачка никако не би ни одговарала; уместо ње би, заправо, на месту била тачка и зарез. 6. Заграда 6.1. Оба правописа кажу да се заградом издваја придодати део текста, као и да се у тој служби могу употребити и зарез / запета и црта. Ево како они објашњавају разлику међу тим знаковима:

51 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 237 СП (стр. 284) НП (стр. 132) Разлика је у томе што се заграђени текст јаче издваја из реченице, више је код њега изражен карактер узгредне допуне него кад се пише зарез или црта. заградом [се] више истиче карактер накнадне допуне Рекли бисмо да је СП прецизнији: посебност заграде у односу на зарез и црту управо је у томе што допуну издваја као мање важну, споредну у односу на преостали текст реченице СП одмах затим даје једну напомену у вези са заградом и формулацијом реченице: [...] текст иза заграде не ваља непосредно наслањати на податак изнесен у загради, па зато није исправно уобличена ова реченица: Он троши много (али своје новце) и нико нема права да над њима бди и да га зато прекоријева. Наиме, обрт над њима односи се на новце, који су поменути само у загради; тиме је нарушено правило да реченица мора остати граматички правилна и кад се изостави заграђени текст. За употребу црте или зареза уместо заграде овде не би било сметње. Иако је та напомена корисна, НП је изоставља НП изоставља и једну напомену коју СП (стр. 285) даје у вези са удвајањем заграде (тј. употребом шире и уже заграде) и која се тиче изгледа текста: У ствари, у текстовима општег типа није подесно удвајати заграду, јер се тиме графички оптерећује текст него треба искористити могућности које пружају зарез и црта или изменити склоп реченице. 7. Наводници 7.1. У СП (стр. 286) постоји коментар о изгледу наводника, тј. графичком решењу за њих (истицање спационираним слогом је изворно): Уобичајене су, у истом значењу, графичке варијације наводника: они могу бити р е - с и ч а с т и (двојни зарез на почетку, а двојни апостроф или изврнути двојни апостроф на крају навода) или у г л а с т и (у пракси нешто ређи): Долап, Долап»Долап«. За ове варијанте нема нормативне сметње, и обично се избор између њих препушта типографима, с тим што у истом издању треба да буду уједначени. Треба поменути да сам СП употребљава ресичасте наводнике са изврнутим двојним апострофом на крају.

52 238 Душка Кликовац НП о облику наводника не каже ништа; уместо тога, у наслову, уз реч наводници, стоји у угластој загради како тај правописни знак изгледа: [... ] (стр. 133). НП, дакле, прописује само такав облик наводника, и само такав и употребљава; из тога закључујемо да укида и угласте наводнике и другу варијанту ресичастих СП (стр. 287) има коментар који НП изоставља. Тамо где је реч о томе да се наводници пишу у значењу тобожњи, лажни или наводни, такозвани, СП додаје: У овој употреби наводника не ваља губити меру и претрпавати казивање оваквом неправом употребом речи, нарочито у тексту који ће се јавно читати. Наиме, онај ко чита свој или туђи текст проткан таквим ироничним умецима принуђен је да изричито указује на маркираност израза; ако већ то читач мора радити (тј. ако није довољно такав израз издвојити интонацијом), често је складније да се послужи речима НАВОДНИ и ТОБОЖЊИ или сл. него уобичајеним уметком под наводницима. Дакле, и у овом случају СП даје шира упутства него НП овог пута о читању текста чији су делови написани под наводницима Што се тиче употребе наводника у писаним дијалозима, СП и НП се не подударају сасвим: СП (стр. 286) НП (стр. 134) У приповедачкој прози дијалози се чешће наводе уз употребу црте (в. т. 200а), али се поједини писци опредељују и за наводнике. Каткад се погодно комбинује један и други поступак: црта у реалним дијалозима, а наводници у замишљеним монолозима или дијалозима. Тада се пишчев уметак или додатак може издвајати и зарезима, а не само цртама као у обрасцима под 200а. У приповедачкој прози на водницима се могу озна чавати дијалози, што значи да су то знаци који по жељи писца текста замењују ц р т у са том службом: Видимо, најпре, да СП предвиђа и случај да се управни говор у истом тексту означи и цртом и наводницима; НП о томе ништа не говори. С друге стране, последња реченица из СП је двосмислена: у обрасцима под 200а стоји само црта (нема наводника), тако да није јасно да ли СП дозвољава да се наводници комбинују и са зарезима и са цртама. Такође, СП не даје ниједан пример за означавање реплика у дијалогу наводницима, што никако није добро. НП даје следеће примере: Добро, узећу ово, иако ми је мало нелагодно, сагласи се момак. Зашто, кад тим не оштећујеш никога, храбрио га је старији. Добро, узећу ово сагласи се момак иако ми је мало нелагодно. 4 Да није у питању грешка, него свесна одлука, видимо и по томе што је НП изоставио савет који СП (стр. 287) даје за обележавање ужег навода унутар ширег: [...] доста често се и за ужи навод [...] понављају обични наводници, или се комбинују ресичати и угласти наводници, или се ужи навод маркира подвлачењем, а не наводницима. То нису погрешни поступци ако се сачува јасност и прегледност.

53 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 239 Зашто храбрио га је старији кад тим не оштећујеш никога. С обзиром на то да правило гласи да наводници у означавању реплика замењују црту, треба запазити да друга два примера одговарају том правилу само ако је у питању наводна црта будући да изводна остаје. Видимо да НП допушта да се у означавању реплика у дијалогу употребе и (1) само црте, и (2) само наводници, и (3) и црте и наводници. Начелно говорећи, у примерима као што су трећи и четврти наводници су решење много мање економично него сама црта, будући да је потребна још само наводна црта да наводнике учини сасвим излишнима. НП (стр. 134) експлицира нешто што се у СП подразумева: У тој [приповедачкој] прози се и уопште, а не само у дијалозима, наводницима означавају преузети искази ; реч је, дакле, о управном говору. НП даје следећи пример: Хоћеш да си неприметна а оне, сасвим зачаране, мрмљају Како је твоја мајка лепа. Изиграваш собарицу а оне додају: Права је госпођа Ни СП ни НП не прописују какав треба да је редослед изводних наводника и другог знака интерпункције. Судећи по последњих пет наведених примера, НП сматра да зарез треба да стоји иза изводних наводника, а да тачка може стајати и испред и иза њих; ако је то тако, корисник је остао у недоумици у погледу разлога за такву одлуку. Из СП се пак о томе не може ништа закључити, пошто тај правопис не даје уопште примере са обележавањем управног говора наводницима Ни СП ни НП не разматрају случајеве кад се управни говор обележава наводницима, на његовом крају стоји упитник или узвичник, а иза њега пишчев додатак који би нормално да нема упитника одн. узвичника био одвојен запетом. Реч је о примерима као што су следећи: Стој! повика он. Зашто? упита она. Да ли је на месту квадратића запета потребна или не? То су примери који се срећу у пракси и које је било корисно поменути Занимљиво је да НП у самом тексту правила (стр. 125) употребљава наводнике на начин који нема покрића у правилима које даје: У тој служби имамо наводну црту, која се пише на почетку навода, и изводну црту [...]. [...] Испред изводне црте не пишу се запета и тачка [...]. У тим реченицама наводници не означавају ни управни говор, ни речи којима писац текста даје, у датој прилици, значење супротно од онога које оне иначе имају ; наводницима би у том случају одговарала реч такозвани, али њу 5 Верујемо да би сврси Правописа више одговарало да је интерпункција у овом примеру урађена на уобичајенији начин: са запетама испред везника а и са двотачком испред првог цитата (будући да се на том месту глас приликом читања спушта).

54 240 Душка Кликовац НП помиње само у групи речи којима се писац дистанцира од израза (стр. 134) што овде не може бити случај. 8. Упитник 8.1. СП не даје, а НП (стр. 136) даје примере за то да се упитник ставља на крају упитних реченица СП (стр ) прописује, практично, само једно правило у вези с употребом упитника: он се пише на крају независних питања (подразумевајући под тим независне упитне реченице), а не пише се на крају зависних исказних реченица (тј. зависноупитних). Затим указује на случај кад текст истог или сличног склопа може бити схваћен на оба начина, када писање или неписање упитника зависи од смисла који писац придаје своме казивању. СП наводи три примера, од којих се у првом налазе три зависне реченице (па упитника нема), у трећем три независне (па се упитници пишу), а други образац пак прелазног је карактера, јер комбинује исказни и упитни карактер допунских чланова реченице. Ево тих примера: Мучила су га и растрзала питања да ли да учини тај корак, на који начин, уз чију помоћ. Мучила су га и растрзала (свакаква) питања: да ли да учини тај корак? на који начин? уз чију помоћ? Мучила су га и растрзала свакаква питања. Да ли да учини тај корак? На који начин? Уз чију помоћ? НП даје више правила него СП. Прво правило (дато под тачком а стр. 136) прописује да се упитник пише иза сваке упитне независне реченице. Друго правило јесте следеће: (б) Када у напоредносложеној реченици имамо више независних реченица у поретку набрајања, упитник се пише на два начина: (1) Ако се те реченице узимају као низ независних реченица, између њих се стављају запете, а упитник долази на крају последње: Или грми, ил се земља тресе, / ил удара море о брегове? Где си био, шта си купио, колико си платио? (2) Ако се те реченице узимају као низ независних реченица од којих се свака нарочито наглашава као питање, иза сваке од њих или иза њихових група ставља се упитник, при чему се опет могу писати на два начина: са малим почетним словом реченице која долази после упитника: Где сам био? шта сам радио? Гдје идосте, гдје ли изгибосте? / гдје толико изгибе сватова? / гдје је мени Хусеине слуга?

55 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 241 и са великим почетним словом реченица која долази после упитника: Долазите ли за Божић? Или не долазите? Како се осећате? Шта радите? Шта ми слите? Најпре морамо рећи да се услов ако се те реченице узимају као низ независних реченица (подтачка 1) и ако се те реченице узимају као низ независних реченица од којих се свака нарочито наглашава као питање (подтачка 2) не разликују довољно да би биле јасна упутства кориснику правописа. Друго: у другом случају под подтачком 2 уопште немамо напоредносложену реченицу, тако да он не потпада под правило дато под б. Треће, и најважније: у прва два примера из подтачке 2 упитна клауза иза које стоји упитник пише се с малим почетним словом баш као у прелазном обрасцу о којем говори СП; међутим, ти примери из НП и пример из СП нису еквивалентни, јер у првима не постоји набрајање као у овом другом. Другим речима, тачком б НП је као равноправне навео случајеве Где сам био? шта сам радио? и Како се осећате? Шта радите?. Осим тога што они нису равноправни (први је неупоредиво ређи), 6 није дато упутство на основу којег кориснику правописа може бити јасно када да употреби велико, а кад мало слово или треба да закључи да је то сасвим произвољно? С друге стране, у тачки б је добро то што је примећено (у подтачки 1) да се упитник иза упитне клаузе не пише ако она није последња у реченици (подтачка 1 т. б). То СП не помиње. Треће правило које даје НП јесте следеће: (в) Ако се упитна реченица пише као наведени исказ, дакле са наводницима или и без наводника, или после интерпункцијског знака две тачке, па и тачке а у служби је објашњења садржине речи које им претходе упитник ће се писати на њеном крају: Господин Гринвуд, вођ лабуристичке опозиције у британском Горњем дому питао је: Зашто нисмо више учинили за Пољску? 7 Мучила су га и растрзала свакаква питања: да ли да учини тај корак? на који начин? уз чију помоћ? Мучила су га и растрзала свакаква питања. Да ли да учини тај корак? На који начин? Уз чију помоћ? Дакле, овде је НП преузео примере из СП и интерпретирао их на другачији начин. Први пример је неспоран: упитник се пише иза упитне реченице било да је она у пишчевом или у управном говору. Стога га није требало ни наводити, да не збуњује читаоца. Остаје нејасно по чему се и друга два примера разликују од примера наведених у подтачки 2 тачке б, осим по употребљеном лицу које опет не мења суштину употребе упитника. 6 Треба приметити и то да други пример потиче из народне поезије, која није најсрећнији корпус за извођење правописних правила. 7 Ни овај пример није узорно интерпунгиран: недостаје запета иза апозиције (иза вођ лабуристичке опозиције у британском Горњем дому). Пажљив читалац би могао приметити да и у самом тексту НП у пасусу који претходи том примеру недостаје запета после уметнутог па и тачке.

56 242 Душка Кликовац Могли бисмо закључити да НП не само што је пропустио прилику да примере у којима се упитником завршавају и реченице које почињу малим словом означи као маргиналне него је таквим случајевима дао и већи легитимитет без јасног упутства кад се такво решење може применити. Такође, могли бисмо рећи да треће правило које наводи НП оно дато под тачком в може корисника правописа само да збуни. 9. Узвичник 9.1. СП (стр ) говори о употреби узвичника у вези с императивом и вокативом: Од граматичких облика узвичном карактеру посебно су склони императив у заповедној и вокатив у дозивној функцији, па се у изолованим применама обично пишу са узвичником. Међутим, радња која се сугерише императивом обично не значи дозивање и нема изражен узвични карактер, те узвичник постаје сувишан. [...] Стојте, галије царске! Падајте, браћо! Плин те у крви! / Остав те села нек гори плам! Гините, браћо! Јунаци! Људи! НП (стр. 137) даје исте примере (уз које додаје још један), али помиње само вокатив; о узвичнику у вези с императивом нема ни речи НП (стр ) даје једну напомену коју СП нема: Иза узвичника, као и иза упитника, наредни исказ пише се на два начина: са великим почетним словом, онда када се тај исказ узима као нова реченица: Пријатељу мој нежни! Тако се радујем сваком твом ретку! Добро јутро! Ево већ прилазимо Перму, видим га. са малим почетним словом, онда када се тај исказ узима као објашњење које је од исказа обележеног узвичником одвојено запетом или цртом: И ја исто желим да вас видим! писала је. Можда бисте дошли у августу, пре почетка предавања. Добро вече! одговорише у један глас. Сопствена рукотворина, али није бућкуриш! свечано је објавио. Напомени у вези с малим словом којим почиње пишчев коментар после црте пре је било место у вези с цртом него у вези с узвичником будући да се мало слово пише иза црте независно од знака интерпункције који тој црти претходи. А на том месту у поглављу о црти, и СП и НП дају обрасце употребе, а не експлицитне коментаре у вези са сваким случајем понаособ. Стога ово правило делује као вишак У вези са случајем кад се пишу узвичник и упитник заједно СП и НП кажу:

57 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 243 Примери Напомена СП (стр. 290) НП (стр. 138) И стварно мислиш да се упустиш у такву ствар?! Није ваљда баш тако рекао?! У овој служби обичније је прво написати упитник (као изразитији знак), па узвичник, али нема битне сметње ни за обрнути ред знакова. И стварно мислиш да се упустиш у такву ствар?! Није ваљда баш тако рекао?! Ах, зар вам није доста драма?! Пустио ме на пола дана у Лувр. Шта да ти кажем о њему?! Да се одселимо?! Како?! Где?! Толико?! Редослед ова два знака у овој служби је слободан. Видимо да се напомене у СП и НП разликују; међутим, ако је НП желео да редослед два знака учини слободним, било је прикладније да то илуструје примерима утолико пре што не изгледа да се у сваком наведеном примеру редослед знакова може обрнути с подједнаком лакоћом Приметићемо да ни СП ни НП не говоре о томе да се и упитник и узвичник могу употребити и на крају уметнутог дела реченице било да је он издвојен заградом или цртом. У том случају тај уметнути део реченице почиње малим словом чак и ако је у питању потпуна реченица. У питању су примери као што су следећи: 8 Јапанци (а ко би други?) представили Актроид-F, жену робота [...] (РТС). [...] савет стручњака гласи: не наседајте компјутерским (и другим!) играма [...] (Вива). Испод маске немоћног старца пробијала је на махове опет друга маска? слика снажног, прибраног човека средњих година или трећа маска! лик прпошног, немирног, ижђикалог младића [...] (И. Андрић, Травничка хроника). 10. Знак прекида (три тачке) За употребу овог правописног знака СП даје шире правило, али један пример; НП даје уже правило, а три примера. Ево поређења: 8 Примери су преузети из Корпуса савременог српског језика (

58 244 Душка Кликовац Правило Пример(и) СП (стр. 291) НП (стр. 138) З н а к п р е к и д а (три З н а к п р е к и д а [...] (три тачке) пише се као знак да тачке) пише се као знак да је је изостављен део текста, изостављен део текста: а у експресивнијем стилу (нарочито у приповедачкој прози) и као знак недоречености, непотпуности онога што је речено, нпр.: Брдо је обрасло клеком, чечваром... Брдо је обрасло клеком, чечваром... Знате, ја се бојим... И за њега и за вас. Њена љубав је некако... осветничка, тако некако... Само немојте мислити да ме је Костја молио да разговарам с вама. Проблем је у томе што ни у једном од наведених примера ништа није изостављено, него се аутор текста одн. онај чији се говор преноси предомишља како да настави свој исказ (због чега прави и паузе), или га пак оставља недовршеним. Према томе, НП не само што је изоставио важан део правила него је то управо онај део коме одговарају примери које наводи СП (стр. 292) каже: У текстовима обичног, информативног стила овај знак најчешће се пише кад се туђи текст не наводи целовито, него се испуштају делови који су у датој прилици небитни или непотребни; нпр. као потврда речи оклопник у речнику се наводи: Силни оклопници, без мане и страха... ви јурнусте тада у облику праха. Каткад аутор који непотпуно преноси туђи текст ставља знак прекида у угласту заграду, како би нагласио да је скраћивање његово, а не преузето из текста који се наводи. Ретко за овим поступком постоји права потреба, тј. обично је довољно да се испуштање обележи са три тачке, а подразумева се да је скраћивање извео аутор који преноси туђи текст. СП, међутим, пропушта да примети да је знак прекида у првом примеру који наводи (Брдо је обрасло клеком, чечваром...) припојен претходној речи јер означава да је текст недовршен, а да је у примеру из речника одвојен од претходне речи, исто као што је одвојен и од следеће јер означава да је део текста изостављен. Друго, поступак из речника не мора бити прикладан и за означавање изостављених делова у свим текстовима, будући да је простор у речнику драгоцен и није га добро трошити на знакове који нису неопходни. НП (стр. 138) сматра да изостављени текст треба обележити знаком прекида у угластој загради:

59 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 245 Знак прекида у угластој загради ([...]) пише се у туђем (наведеном) тексту када се тај текст скраћује, као знак да је скраћивање извршио онај ко наводи туђи текст, тј. да скраћивање није преузето из оригиналног текста. То сматрамо бољим решењем, утолико пре што је оно сагласно са начином на који се обележава део текста који је редактор додао. 11. Закључци Називи интерпункцијских знакова Видели смо да СП и НП прописују донекле различите термине за означавање интерпункцијских знакова. Ево тих разлика: СП НП, запета / зарез запета ; тачка и запета / тачка и зарез / тачка са зарезом тачка са запетом / тачка запета : двотачка / две тачке две тачке НП, дакле, укида називе зарез, двотачка, тачка и запета, тачка и зарез, тачка са зарезом, а уводи назив тачка са запетом (статус назива тачка запета, видели смо, није јасан). При том, међутим, експлицитно не каже ни да то чини ни зашто то чини. СП у вези са терминима зарез и запета даје објашњење; 9 ако већ укида термин зарез, НП је такође морао да понуди објашњење које би било бар исто тако убедљиво. Ни разлог за укидање назива двотачка није очигледан. А прекидање устаљених терминолошких обичаја, поготово без ваљаног разлога, није се никада препоручивало Графичка решења интерпункцијских знакова НП, како смо видели, укида два графичка решења за наводнике и оставља само једно двојни зарез на почетку и двојни апостроф на крају. Ни у вези с тим не говори ни да укида знакове, ни зашто то чини, нити шта је био разлог да изабере баш наведени знак. Сматрамо да мењање устаљених графичких обичаја може донети само штете, будући да тиме сви постојећи рукописи штампани с другачијим наводницима аутоматски постају правописно мањкави; такође, прописивање само једног од три графичка решења корисници правописа могу лако доживети као наметање. У вези с овим последњим, треба имати у 9 Оно гласи овако: Што се тиче варијаната (синонима) запета (традиционални српски термин, руског порекла) и зарез (термин који смо усвојили од 1960), служићемо се више овим другим, због поколења која су се школовала после и од којих ће реално зависити будући доминантни изражајни обичаји; у сваком случају, треба знати и уважавати и један и други термин (стр. 253). У наслову потпоглавља о том знаку стоји Запета или зарез (стр. 256), али се у самом тексту употребљава само термин зарез.

60 246 Душка Кликовац виду и да наводници имају и своју естетску, а не само практичну страну, те да могу бити важни за изглед текста; стога ликовни уредник може имати другачије критеријуме и изабрати другачије него лингвиста Општи карактер дêла НП о интерпункцији СП осим правила и примера даје и теоријска објашњења, трудећи се да корисник усвоји релевантне принципе којима ће се руководити и у оним случајевима који у правопису нису наведени; 10 НП по правилу не даје таква објашњења, трудећи се да буде сасвим конкретан. Другачије речено, СП много више него НП показује да је свестан сопствених ограничења. Могло би се рећи и да ова два правописа рачунају на различиту врсту публике: СП рачуна на будног, активног корисника, заинтересованог и за питања како и за питања зашто ; НП као да рачуна на много пасивнијег корисника Правила о употреби интерпункцијских знакова Наишли смо на само једно место где је НП битно изменио правило које је дао СП и сматрамо да је та измена добродошла: у питању је пропис да се знак прекида ставља у угласту заграду кад означава да је на том месту део текста изоставио редактор, а не аутор. Што се осталих правила из СП тиче, НП их углавном није мењао. Међутим, често их је преформулисао најчешће тако што их је скраћивао. У том процесу, видели смо, изостављени су корисни, чак и кључни њихови делови тако да се догађа да тако скраћено правило више не одговара наведеним примерима. Понекад је НП правила из СП проширивао неким детаљем са повременим исходом да и тако преиначена правила немају покрића у датим примерима. НП је, такође, избацио неке напомене или случајеве које је, очито, сматрао маргиналнима а који, чини се, корисницима правописа не би били на одмет. С друге стране, пропустио је неколико прилика да правила које је дао СП допуни чему је, како смо утврдили, било места. Даље, НП изоставља све што се тиче опште природе интерпункције или неког интерпункцијског знака, графичких одлика интерпункцијских знакова или текста, њихове стилске употребе, њихове вредности као текстуалних конектора. Изоставља препоруке у вези с формулацијом реченице, као и препоруку у вези са читањем наглас текста у којем су употребљени наводници. НП не тежи само краткоћи него и прегледности. То се очитује, рецимо, у томе што правила у вези с једним знаком дели на она која се тичу његове реченичне и она која се тичу његове шире правописне употребе; што експлицитније 10 СП (стр. 254) изричито каже: И кад нису у питању посебни стилистички поступци, ни у каквој нормативној обради интерпункције не могу се предвидети и нормирати сви случајеви и сви поступци у примени правописних знакова. Зато знатан део те примене остаје да га решава сам писац или редактор који му помаже, по аналогији с нормираним случајевима и с правописним обичајима, као и на основу слободне оцене који ће поступак бити у најбољем складу са садржајем.

61 О обради интерпункције у старом и новом издању Правописа српскога језика 247 означава тачке и подтачке бројевима и словима и сл. Такође, основни текст старог издања правописа разбија често на основни текст и напомене. То није некорисно, али не доприноси суштинском квалитету текста Примери Уопштено говорећи, НП најчешће преузима примере из СП; понекад додаје и нове или примерима из СП илуструје друга правила; у ретким случајевима преиначује примере из СП. Чинећи све то, НП, како смо видели, прави пропусте: у неким је случајевима управо интерпункцијски знак који се илуструје неодговарајуће употребљен. Неки су примери пак наведени са интерпункцијским грешкама. Треба приметити да СП понекад као пример користи сам текст правописа (за илустрацију в. цитате у тачкама 3.2. и 3.6. овог прилога) очигледно ради уштеде у простору. НП се тим поступком никад не користи, него уводи посебне примере за појаву коју жели да илуструје у једном случају по цену да пример буде предуг. Како смо видели, СП понекад не наводи примере ако сматра да су тривијални; НП, насупрот томе, наводи примере за свако правило што сматрамо бољим решењем. У једном случају СП је пропустио ваома важне примере оне за означавање управног говора наводницима. НП их је навео иако би било боље да су и они и одговарајућа правила потпунији Шта даље? Оваква или онаква концепција правописа ствар је, наравно, избора његових аутора, одн. уредника. Међутим, у њему се не смеју наћи лоша или непотпуна правила, непрецизне формулације, неодговарајући примери или примери с интерпункцијским грешкама; не сме се ни изоставити нешто што је битно. Такође, правопис који смењује претходни не би смео олако да мења устаљене терминолошке или графичке обичаје. Видели смо да у поглављу о интерпункцији (укључујући и запету) таквих случајева у новом издању Правописа српскога језика има. Стога сматрамо неопходним да се у следећем издању Правописа за које би било пожељно да се појави што пре сви ти пропусти исправе. Литература: Кликовац 2011: О обради запете у новом издању Правописа српскога језика (Матица српска, 2010), Књижевност и језик, LVIII: 12, стр

62 248 Душка Кликовац Петровић 2005: Владислава Петровић, Парцелација, [у књизи] П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика Проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ / Београдска књига / Матица српска, стр Duška Klikovac ON THE TREATMENT OF PUNCTUATION IN THE OLD AND NEW EDITION OF THE PRAVOPIS SRPSKOGA JEZIKA [THE SERBIAN LANGUAGE ORTHOGRAPHY] (Matica srpska 1993 and 2010, respectively) Summary The aim of the paper is to list and comment on the differences in the treatment of punctuation marks other than comma in the old and new edition of Pravopis srpskoga jezika [The Serbian Language Orthography] (Matica srpska, 1993 and 2010, respectively). The author establishes that the differences concern the terminology for punctuation marks, the graphical representation of quotation marks, the nature of recommendations, the wording and (occasionally) the content of the instructions, and the examples whereby in the majority of cases the old edition turns out to be more accurate and more appropriate to the needs of the user.

63 Књижевност и језик, LVIII/3 4, Београд, УДК: Nalješković N. Славко Петаковић Оригинални научни рад Универзитет у Београду Примљен: Филолошки факултет Прихваћен: Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића Апстракт: У раду се анализира како висока културолошка референцијалност између вансценског и сценског простора конституише специфичан саоднос реалности и уметничке визије стварности у фарсама Николе Наљешковића. Такође се разматра на који начин се литерарне слике збивања из приватног живота укључују у много шири значењски контекст представљајући на ширем плану прилике у дубровачком друштву. Кључне речи: фарса, Никола Наљешковић, ставарност, стари Дубровник Међу седам познатих драмских дела Николе Наљешковића, обухваћених уопштеним називом комедије, својим унутрашњим типолошким одликама и заједничким структуралним обележјима, издвајају се три насловљене према редним бројевима пета, шеста и седма. Издавна су књижевни историчари пажњу посвећивали њиховом проучавању, са различитих полазишта посматрајући уметничке особине дела, саглашавајући се понајчешће у оцени њихове уметничке висине. Први јасно изречени судови о вредности Наљешковићеве трију драма били су негативни и у њима су недвосмислено одрицане уметничке врeдности. 1 Махом је истицана верност ауторове слике стварности, 2 док му је, мање или више отворено, замерано на недостатку стваралачке зрелости и вештине естетизовања књижевне грађе јер фактографија није ферментисана уметничком визијом и није преточена из појединачно-баналног у универзално. 3 Три комедије што представљају одливак живота проучаваоци су посматрали најчешће засебно. 1 A. Pavić, Historija dubrovačke drame, Zagreb, 1871, 58 59; 79 80; A. Pavić, Prilog k historiji dubrovačke hrvatske književnosti, Rad JAZU, XXXI, 1875, 146; M. Medini, Povjest hrvatske književnosti u Dalmaciji i Dubrovniku, I, Zagreb, 1907, 311; П. Поповић, Преглед српске књижевности, Београд, , Meђу првима: F. M. Appendini, Notizie istorico-critiche sulle antichità storia e letteratura de Ragusei, Tomo II, Ragusa, 1803, M. Kombol, Povijest hrvatske književnosti do narodnog preporoda, Zagreb, 1961, 149; R. Bogišić, Nikola Nalješković, Rad JAZU, 357, 1971, 115, 118; S. P. Novak, Primjeri iz povijesti hrvatske drame,

64 250 Славко Петаковић Међутим, оне се због своје тематике и поетичко-стилских сродности могу сагледавати као целовита уметнички слика стварности. Таква визура намеће задатак одгонетања проблема какав и како је приказан свет у Наљешковићевом опусу. У Наљешковићевим делима која су предмет нашег интересовања начини изазивања комике сцене свађе, голицаве алузије, псовке, разнолике грубости што их размењују ликови у динамичним дијалозима, (не)пристојна гестикулација и др. долазе из карактеристичног фонда комичних механизама фарсе. 4 Организација сценског простора у Комедији петој и Комедији шестој, такозвана симултана сцена, и концентрисање радње у један амбијент у кућу дубровачке породице сасвим одговарају драмској концепцији фарсе. Комедија седма у нешто ширем захвату дочарава збивања на више места на улици, испред аманцине куће, у дому Џивове породице, надрастајући замашнијом радњом и нешто компликованијим односима међу ликовима уске драмске оквире типичне за фарсу. Контрастивна анализа трију драма историчаре књижевности с времена на време терала је на колебање у погледу жанровског одређења, при чему је због своје сложености Седма комедија била најчешће узрок разилажења у судовима. Старији проучаваоци нису доводили у питање општу одредницу комедије, 5 док су нешто касније Наљешковићева дела овога круга називана фарсама, 6 изузимајући често Комедију седму, за коју се сматрало да је према своме склопу права комедија, 7 или да је остала на раскрсници између фарсе и ерудитне комедије, на неодређеном одстојању од обе врсте. 8 Подробним расветљавањем жанровских одлика фарсе, у новије време, и темељним тумачењем самих дела, пета, шеста и седма Наљешковићева драма идентификоване су као фарсе, 9 но ни тада размимоилажења и опречни судови нису исцрпени, те се у стручној литератури она и даље напоредо узима као фарса и као комедија. 10 Dubrovnik, XIX, 3 4, 1976, 194; F. Švelec, Hrvatska renesansna drama, Dani hvarskog kazališta, Split, 1976, 16; 4 О овоме видети: R. Lebeg, Komično u duhovnom i svetovnom pozorištu, u: Pozorište i drame srednjeg veka, Novi Sad, 1988, ; B. Đorđević, Nikola Nalješković dubrovački pisac XVI veka, Beograd, 2005, A. Pavić, Prilog k historiji dubrovačke hrvatske književnosti, 146; M. Medini, Povjest..., ; П. Поповић, Преглед, 163; B. Vodnik, Poviest hrvatske književnosti, Zagreb, 1913, ; M. Kombol, Povijest..., 149; 6 М. Пантић, Наљешковићева Комедија арецитана у Мара Кларичића на пиру, Зборник Матице српске за књижевност и језик, III, 1955, 70; 7 R. Bogišić, Nikola Nalješković, 106, 108; S. P. Novak, Primjeri..., 191; F. Švelec, Hrvatska renesansna drama..., 15 16; Наљешковићева дела овога круга називана су неодређено натуралистичким комедијама и комедијама-фарсама N. Frndić, Prizori iz obiteljskog života u Nalješkovićevim komedijama, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, 58, 65; M. Muhoberac, Dramaturgija maske Nikole Nalješkovića, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, 72; 8 За Комедију седму Р. Богишић непрецизно каже да се њоме Наљешковић удаљио од фарсе, али ипак није створио ни цјеловиту, поготово не ренесансну учену комедију. Стао је на по пута. R. Bogišić, Nikola Nalješković, B. Đorđević, Nikola Nalješković..., Избегавајући да жанровски одреди седму Наљешковићеву комедију, М. Мухоберац констатује да за разлику од чистих фарси, пете и шесте драме, она има обележја плаутовске ерудитне

65 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 251 Све три драме представљају фрагменте из свакодневног живота дубровачких породица, с тим што је у две (V, VI) тежиште на сликању односа између супружника и слушкиња, а у трећој (VII) између родитеља и сина, те између очева младића и девојке, будућих супружника. Такође, сва три дела следе устаљени образац драмске радње, који подразумева да стање мировања уобичајени ред ствари у животу ликова бива дејством неке силе нарушено, да би, развијањем радње кроз заплитање и расплитање догађаја, била на крају повраћена првобитна равнотежа. У Комедији петој 11 и Комедији шестој немир у породични круг уноси спознаја господарица да их мужеви варају са слушкињама, услед чега долази до грубог разрачунавања међу супружницима, и између господарица и слушкиња. Драмска радња почива на осветљавању догађаја унутар једне породице. Сасвим другачија је природа конфликта у Комедији седмој, сплетеној око покушаја родитеља да сина, пошто су сазнали да овај проводи време са блудницом, ожене и тиме га спасу пропасти. Осим приказивања прилика у једној заједници, представљени су односи између две породице и то у специфичном социјалном контексту при уговарању брака. Драме су компоноване по принципу слике у слици, мултипликовањем сцене, 12 при чему су ситне алузије бивале копче за урамљивање првог плана у знатно шири културно-историјски оквир, док мноштво назнака упућује на прилике у вансценском простору дајући дубину свим дешавањима у првом плану. Дијалог слушкиња Милице и Маруше на самом почетку Комедије пете отвара перспективу ка вансценском простору, тј. ка простору јавног живота Дубровника, јер помињање Петруше што ју је Милица видела кажњену на улици, вероватно на Плаци, шири поље саме драме. Невесела судбина Петруше, која је шибана 13 јер је примила у своје одаје мушкарца, није изолован случај, већ типичан детаљ из свакодневице, о чему сведочи Миличин коментар ( Ствари се тој таје, други је посао. ; V, 32), у коме она резимира, без саосећања, из свог угла природу греха Петруше. Испаштање Петруше уопште не узбуђује Милицу јер је то уобичајен догађај у тамној хроници града, 14 већ њен подсмех изазива неспособност кажњене слушкиње да свој подухват вешто прикрије. На сличан начин у Комедији седмој дијалог господарице и слушкиње баца светлост на комедије и римскога мима, те да је у њој унет простор ренесансне комедије Leksikon hrvatskih pisaca, Zagreb, 2000, 520. Комедију седму А. Капетановић одређује као једину комедију међу Наљешковићевим драмским текстовима, премда она не достиже фабуларну развијеност комедије М. Држића предговор у: Nikola Nalješković, Književna djela, prir. A. Kapetanović, Zagreb, 2005, XXXIII (Исту оцену понавља у: Leksikon Marina Držića, Zagreb, 2009, 534); Пету, шесту и седму Наљешковићеву драму П. Павличић назива фарсе P. Pavličić, Farsine farse farsa, u: Pučka krv, plemstvo duha, Zagreb, 2005, 202; Л. Рафолт седму драму помиње као додуше спретно разрађен, амалгам фарсе и ерудитне комедије, и као једину праву комедију која стреми к ерудитном комедиографском моделу L. Rafolt, Ludičko и političko u komedijama Nikole Nalješkovića, u: Pučka krv..., 208, 223; 11 М. Пантић, Наљешковићева Комедија арецитана у Мара Кларичића на пиру, Зборник Матице српске за књижевност и језик, III, 1955, F. Švelec, Farse Nиkole Nalješkovиća, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, N. Lonza, Pod plaštem pravde, Dubrovnik, 1997, Z. Janeković Römer, Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća, Dubrovnik, 1994, 72.

66 252 Славко Петаковић потоња збивања јер слушкиња упознаје госпођу са распусним животом њеног сина, што је импулс који са једне стране покреће драмску радњу. Притом бојазан слушкиње да ће је млади господар сурово казнити ( нег ме ће обружит и нос ми обрезат ; V, 22) уколико сазна да га је одала, у ширем контексту илуструје уобичајене односе господара и слушкиња у старом Дубровнику, потврђујући посредно да, као и у случају Петруше, изопштење и сурове казне следују у конфликтима са господарима слушкињама, јер социјална хијерархија недвосмислено одређује њихов подређени положај у очима закона. 15 О своме тешком положају најречитије говоре саме годишнице ( ни петке ни светке не знамо ми у вас ; V, 133), али о томе сведоче и учестале погрде којима их госпође обасипају ( оготе, прикучке смрдеће ) алудирајући неретко на порекло послуге ( јучер сте их влаха ). Осим овога, слушкиње траже права поредећи свој незавидан положај са другим девојкама (...Него нам не даш ти / да како остале будемо чинити. / Дјевојке још саде сајуне све носе / а лијепо загладе у продио косе. / А да тој која нас учини, туј веће / ужеже за град вас угасит пак неће. ; V, ). Ситни језички сигнали пробијају једнодимензионалност основне слике јер, на пример, када Милица, која се до тада господарици обраћала без зазора у првом лицу једнине, одједном употреби прво лице множине... инако ви с мужом доподне лежите. / Што не бих умјела онакој као ти? (V, ) то на знаковит начин одређује промену дубине перспективе пошто господарица надраста индивидуалну појаву, постајући типски репрезент господарица као носилаца вишег друштвеног статуса. Најтамнију боју у слици положаја слушкиња у кући садржи господарев одговор на жалбу Веселе јер носи његово дете Дјевојкам тој сваки чини сад господар (VI, 40), и једноставно решење које предлаже Чинит ћу да у Стон отидеш јемати (VI, 50). Представа о особеном односу према слушкињама назире се у Комедији седмој када господарица исказује намеру да сина одвоји од жене сумњивог морала са којом овај проводи ноћи чинећи да је замрзи као годишнице: А нудјер ти гледај гди му ће трабуља / омрзнут брзо тај како све годуља. На први поглед изречена реплика може да имплицира двоструко значење да млади господар са висине свога друштвеног положаја презире годишнице, или да је младић имао са слушкињама сличне односе као са куртизаном, који су се завршавали његовим отрежњењем и довођењем понашања на праву меру након првобитног заноса (VII, ). Ни једно место из драме не поткрепљује могућност првог значењског слоја јер није испољен убедљив наговештај да Маро не трпи годишнице, чак и поред њеног страха да ће је казнити ако сазна да га је одала мајци. Такође, не постоји оправдање за довођење у везу слушкиња са трабуљом у мајчином исказу, осим у случају истоветности природе односа између њих и младића, одакле се долази до дубоких значењских корена драмске реплике која открива да је мајка знала за раније синовљеве испаде са слушкињама, али их је прећуткивала, свесна да за њега нема изразите опасности од добијања француске болести, будући да 15 N. Batušić, Nalješkovиćeva komedija peta i francuska farsa, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, 27.

67 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 253 су понашање слушкиња и њихове сваковрсне навике надзиране и ограничаване унутар домаћинства. 16 На сличан начин су на више места Наљешковићеве драме прожете густом референцијалношћу, при чему се призори из приватног живота укључују у мого шире платно у знатнијем захвату представљајући дубровачко друштво. Многобројни архивски подаци поткрепљују слику социјалне стварности из драма Николе Наљешковића, показујући да је у старом Дубровнику чест случај бивао да слушкиње након интимних односа са господарима остају трудне 17 и буду препуштене саме себи притом, мада се дешавало и да племићи новчаном потпором брину о својој ванбрачној деци. 18 Збивања из реалног живота преливала су се у књижевност која је постајала својеврстан документ времена. 19 Распрострењеност неморала 20 и појава нежељене деце из веза слушкиња и господара подстицали су, на пример, Наљешковићевог савременика Мавра Ветрановића да са горчином и најжешћом осудом пева о томе у Пјесанци спурјаном, али са посебним схватањем питања греха, што посредно илуструје у којој мери је био специфичан социјални миље негдашњег Дубровника. Оборивши се са дубоким гнушањем против ванбрачне деце ( ћуди сте опаке тер ваша утроба /... пуна је свих злоба ), Ветрановић их је проклињао ( биела и шарена зач ћеш прие наћ врана / и ђавла крштена, нег блага спурјана ), заобилазећи да изрекне критику против виновника ове друштвене појаве, свестан да би у супротном ставио прст у око племићима, доводећи у питање морал читаве заједнице, чији су они свитли и узмножни представници. Равнотежа и објективност у свестраном сликању релација господарица слушкиња задржане су променом перспективе и сагледавањем негативних особина годишница. Слушкиње су лење, дрске (безобразно одговарају госпођи ото туј не кријечи... ; V, 146), подмитљиве, 21 склоне крађи ( Ма зл тје т бих ја стала и била прем луда / да печу украла не будем од груда. ; V, ) и недопуштеним односима са господарем, чију наклоност користе супротстављајући се господарицама. Такође, слушкиње прете господарици да ће напустити службу 22 и да ће господару предочити њено слободно понашање и очијукање са другим мушкарцима (...заутра за вас дан / како ћу т ријет мужу твој живот срамотан / и дидли свакдање и с кијем се вагиђаш ; V, ). 16 Р. Јеремић Ј.Тадић, Прилози за историју здравстене културе старог Дубровника, I, Београд, 1938, Ј. Тадић, Промет путника у старом Дубровнику, Дубровник, 1939, 256). 18 Д. Динић-Кнежевић, Положај жена у Дубровнику у XIII и XIV веку, Београд, 1974, Архивска истраживања поткрепљују животну изворност ликова слушкиња у књижевности старог Дубровника видети: S. Stojan, Vjerenice и nevjernice: žene u svakodnevici Dubrovnika ( ), Zagreb Dubrovnik, 2003, Р. Јеремић Ј.Тадић, Прилози..., Обећани дар цревље с да потплата и четири куплице нове умирује страх слушкиње од освете младог господара, те је спремна заборавивши претходно устезање да ода његово искрадање надвор ноћу (VII, 23 32). 22 Оваква претња у реалном животу није имала никакву тежину. Слушкиње нису могле напустити кућу где служе без дозволе господара; а ако би то учиниле, следовала би им строга казна видети: S. Stojan, Izazov dubrovačke svakodnevice Nalinoj fortuni, u: Pučka krv..., 71.

68 254 Славко Петаковић У Наљешковићевим драмама из особеног угла отворен је поглед на брачни живот. Две драме, Комедија пета и Комедија шеста у језгру садрже заплет око невере мужева. У Комедији петој господарица се уверава да њен муж усред бела дана и то у суседној соби размењује нежности са слушкињама, и истовремено се суочава са појавом да слушкиње постају осионе у домаћинству уздајући се у наклоност и заштиту свога господара. У Комедији шестој ситуација је по много чему изузетна јер се господар нашао у тешко размрсивом клупку у интимним је односима истовремено са годишницом, товјернарицом и дојиљом, и све три су трудне, а господарица љутито реагује откривајући последице мужевљеве похоте. Један од комичних обрта у Наљешковићевим драмама доноси признање жена да су заправо биле свесне неверности својих мужева, а стилизација слике којом обе госпође (Комедија пета и Комедија шеста) дочаравају искрадање мужева из брачне постеље под разним изговорима сагласна је грубој комици фарсе: Боже ве, Џиво мој, луд ли ти си ако мниш да нијесам знала тој сву драгу ноћ гди спиш тер ми се скужаваш: н јешто сам зле воље, а ти ти тамо знаш што чиниш најбоље. (V, ); Добро сам све овој по теби познала: одкли је у стан мој огота стала, гди јечиш сваку ноћ, све ти је отворен је нека к њој можеш поћ, лажући све мен је (VI, 72 79) Осим овога, сасвим у духу приземног хумора фарсе, као мотивација незадовољства госпођа наглашено је скужавање мужева и избегавање ( Не бјеше прије таки, мајде не, жими ја, / нег како лав јаки мнократ ми додија, / а сад како враг не мож ме згледати. ; VI, 77 79) да им удовоље у брачној постељи. Са друге стране, пак, чињеница да су жене бивале свесне преварености, али су до одређеног тренутка превиђале све, потврђује да су оне повређене у својој таштини а не у љубомори. 23 Супруге прелазе преко неверства мужева све док оно не постане опасност угрожавајући уобичајени распоред брачног живота уздрмавајући ауторитет господарице код слушкиња; доносећи сваковрсне, друштвене и материјалне проблеме рађањем ванбрачне деце, или изазивајући индискрецијом излагање породичног живота оку јавности. Мужеви сматрају да је њихов однос према женама узоран уколико их обезбеђују материјално 24 и у заједничкој постељи испуњавају брачне дужности ( Нут врага што иште! Ти се с помамила, / још није годиште кад нијеси родила. ; V, ). Алузијом на полну моћ мушкарца, коју је овај хвалисаво спреман да докаже жени одмах 23 B. Đorđević, Nikola Nalješković..., Бјестију у граду жену ми не мож ријет, / ни стару ни младу кој мореш завидјет. / Ти имаш сајуне, кошуље, колете, / рукаве, кордуне, прстене, фрецете, / разлике још везе, куплице, убрусе, / с бисером подвезе, напрске,јањусе, / пантуфе, цокуле, бјечвице плетене, / што нијесу обуле до данас вијек жене, / дај сукње пак бруне, дај модре, црљене, / а нут сад гди куне кад дође за мене. (V, )

69 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 255 ( Хоћ, браче, ако ћ сад? На вјеру, ну ходи. ; V, 231) карикиран је банално и грубо однос жена и мушкараца унутар патријархалне заједнице. Надмоћно понашање мушкарца омогућава његово друштвени статус у патријархалном друштву, као и специфична позиција жене пошто је удајом ушла у нови дом. 25 Удата жена је до тренутка порођаја у стању лебдења између два света 26 јер је њено место пре доношења наследника мужу најнеповољније у склопу патријархалне заједнице. Тек рађањем жена стиче чвршћи положај; међутим, Наљешковић карикира овај механизам социјалног живота сликајући господара што очекује поштовање и захвалност жене јер јој је уједно пружио телесно уживање и обезбедио потомство, чиме јој је даровао и сигурнији друштвени статус. Поврх свега, мушкарци су незадовољни сталним напорима жена да им ограниче слободу ( А ја не смијући од тебе никуда, / мноме се смјејући сцијене ме за луда. ; V, ), јер је то, како види Џиво, у супротности са природним поретком односа, пошто је подређен положај жене у браку озакоњен божијом вољом ( Ах, да си блажена, тој од вас хоће Бог, / а неће да жена иште мужу разлог. / Сваки је муж жени на свијету господар... ; V, ). Кулминативни тренутак господареве одбране представља подвођење сопствене невере под опште обичаје у граду: Ну ми рец кад Крила Франческа упази, није ли покрила и све тој угаси? Да Стијепа кад Ника на Стани угледа, каконо владика никому знат не да. (V, ) Многи су исто чинили што и господар, али су супруге достојанствено прешле преко свега, из чега се изводи комични закључак да је мужевљев неморал безначајна кап у општем мору и да он чини исто што и други мушкарци, док сва одговорност пада на супругу јер она не чини исто као друге жене, па не прикрива догађања у својој кући. Иако исказана у хуморном духу, резоновања јунака у Наљешковићевим драмама о брачном животу слојевитије показују да заједница супружника подразумева компромисно животарење, уобручено друштвеним конвенцијама патријархалног морала споља, стегнуто центрифугалном снагом материјалних релација изнутра, и да те две силе у крајњем исходу одржавају на окупу поједине породице. Такође, патријархална заједница у своме вредносном систему кодификује доминантну улогу мушкарца у породици, што је према комичном моделу фарсе изражено грубим снижавањем 27 етичке матрице патријархата. Свој положај супруг схвата као апсолутну надмоћ над женом којој прети батинама ( Al corpo de Dio, како си махнита, / нијесам те још био, зато си срдита. ; V, ), изругујући се њеној намери да се на неправду пожали браћи ( Ј... те 25 Z. Janeković Römer, Okvir slobode, Zagreb Dubrovnik, 1999, А. Ван Генеп, Обреди прелаза: систематско изучавање ритуала, Београд, 2005, Термин користимо у духу Бахтиновог поимања карневалског снижавања духовног у телесно M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, Beograd, 1978.

70 256 Славко Петаковић брате и тебе још ш њими ; V, 245) или властима (...Јер ћу раскосана / овако поћ у Двор / властели да виде што патим небога ; VI, ). Специфичне друштвене прилике подлога су за активирање хумора на овом месту јер је незамисливо, у крајњу руку базнадежно, било свако настојање жене да због сличних ствари добије помоћ у својој родбини или пред властима, пошто су таква дешавања међу супружницима сматрана ситним, и пажње невредним размирицама. 28 У старом Дубровнику, показују то архивске вести подробно, 29 није био ванредан случај да су мужеви брачне несугласице разрешавали тукући жене. Употреба силе као средства, додуше крајњег, у васпитавању жена узимана је у разматрање и на страницама разноврсних трактата који су се бавили питањима општег морала или етике у сферама одређене професије. 30 У Комедији седмој дубље је разоткривена мрежа друштвених односа и природа културолошког контекста који утичу на успостављање брачне заједнице, једне од носећих стубова целокупног друштва. Показује се притом да меркантилистички дух господари свим сферама друштва, у коме новац постаје мера живота, а све предмет трговине љубав, пријатељство, друштвени углед. Наизглед случајно сусрећу се мушкарци, главе двеју кућа, и разговор посвећен свакидашњим темама прераста у преговарање о судбини њихове деце. Девојчин отац Петар после уводног поздрава започиње разговор о озбиљним стварима са Џивом, младићевим оцем. Снебивајући се ( хтио сам ти ријет н јешто мајде још од лани, / али ме је био срам јер ти знаш, свак гледа, / рекући што ја знам, прође ли бесједа. ; 51 54), наговештава да се ради о дискретној и непријатној вести ( Свак своје жалости најпослије разумије / јер зао глас донести некому ласно није. ; 57 58), коју затим саопштава Џивов син јединац проводи ноћи са женом сумњивог морала, 31 што ниједну ноћ није без десет попова и свијем ђаком отвара. Џивову неверицу у оно што је чуо распршује Петар позивајући се на гласине које се шире градом (...altri meglio sanno ; 68), и на своје пријатељство са Џивом које га и мотивише да говори ( Ово т ја истом ријех љубави цјећ наше. ; 72). Међутим, истицањем пријатељства, у психолошком смислу, Петар поставља замку Џиву, у коју овај изненађен, не могавши да се прибере због сазнања о сину, упада тражи савет ( Да што бих сада ја, што ме свјетујеш? ; 73), и добија наоко уопштен Петров одговор ( Ото га вјери тја, ако ћ да мирујеш. ; 74). Главни садржај разговора за Петра тек сада излази на видело предлаже да своју кћи дâ за Џивовог сина, али се такође тек сада показује да је Петар већ о овоме говорио са потенцијалним зетом ( Да бих ти рећ смио, н јегда му рекох ја / тер за кћер за моју, и ријех дат му кућу у коју ја стоју, и дукат тисућ. ; 78 81). Ток дијалога открива да је Петар, правећи се невешт, заправо припремљен за сусрет са Џивом, и да разговор води лукаво истовремено Џиву 28 F. Švelec, Farse Nikole Nalješkovića, Динић-Кнежевић, Положај жена..., B. Kotruljević, O trgovini i savršenom trgovcu, Dubrovnik, 1989, Према писању К. Јиречека, јавна кућа је у Дубровнику постојала доста рано Историја Срба, II, Београд, 1952,

71 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 257 указујући на тежину невоље што је овога снашла и нудећи спас, тобоже у име пријатељства. Даљи развој разговора показује како се равнотежа односа и моћи мења у зависности од тема о којима, и околности у којима Петар и Џиво говоре. Чим се Џиво прибрао од изненађења, и када Петар излази са конкретним плановима за утаначење брака помињући мираз, у младићевом оцу за тили час буди се искусни трговац. Петрову бојазан да ће остале кћери, исплати ли пун мираз, остати неудате, Џиво глатко одбија ( Доста је од све три ту једну да удаш, / а двије справи ти у думне да их даш. ; 96 98), подстичући Петра да одрешеном кесом придобије будућег зета. Као верзиран пословни човек, Петар схвата да је исцрпео крајње могућности задобијања повољних услова у преговорима и одједном, хотећи да што пре озваничи ствар, у страху да све може у последњи час пропасти, пожурује Џива ( Не буд ми дај саде пријатељ, сврш ми тој, / не гледај ти младе, гледа ти посо твој. ; ). Чисти рачуни и подробно договорене појединости око исплате мираза од пресудне су важности као темељи на којима се ослања брак у дубровачкој заједници. Дубоко озбиљна тема распрострањена и културолошки озваничена појава да кћери племства за које није било мираза услед материјалне немоћи породице, под присилом одлазе у думне, да окопне тихо у сенима манастирских зидина, није у Комедији седмој разматрана. Ипак, само помињање ове појаве има неколико функционално-значењских нивоа у драми. Невољни одлазак девојака у манастир детаљ је који употпуњава општу слику свакодневице Дубровника, али Наљешковићево опредељење да баш том референцом обогати представу о уобичајеном животу уноси изузетно тамну боју и невесели тон у лаку и површну комику фарсе, изазивајући засигурно и покоји грч на лицу оних који су се задовољно смејали уживајући у комаду. Наредна сцена, између Џива и супруге, открива још неке нијансе у карактеру младићевог оца, али и природу социјалног миљеа који формира погледе на свет Дубровчана. Својој жени Џиво саопштава да им је син распусан и боји се да ће овај расут стан и доћи можда болестан ( францав ) од блуднице, при чему је редослед којим саопштава разлоге страховања врло знаковит. Затим отац у љутњи прети да ће сина отерати из куће ако се овај не повинује плану о женидби, али осветљава и залеђину свога залагања за склапање брака потенцијални мираз знатно би олакшао материјално стање Џивове породице ( Тер бисмо трапили све наше ледине, / куће направили, скројили хаљине. ; ). Износ мираза примамљив је и Мару у току очевог покушаја да га приволи на брак, прво питање које поставља сазнавши ко је девојка је: Да гди је прћија? што представља поуздани знак Џиву да је сина заинтересовао и придобио за своју намеру, али пут сазревања Марове одлуке назирао се још раније. Разговарајући са пријатељем Франом претходно Маро је као један од разлога, али не искључиви јер га мотивише и љутња ( дишпет ) због растанка са аманцом, за пристајање на женидбу поменуо новац, због кога му је мање мрска будућа супруга. Притом, да девојка коју је Маро видео једном приликом ( Перо дава менје кћер ку сам видио / када на проштење он ју је водио ; ) није, изгледа, превише лепа,

72 258 Славко Петаковић наглашава младићева иронична опаска лијепа је како цвјет с двије тисуће и триста (294). Као последњи аргумент, који обеснажује свако даље противљење сина и предупређује његове нове захтеве о висини мираза, Џиво истиче Петров незавидан положај Веће ти он дава нег остаје њему, и тиме је од младића издејствована сагласност да се ожени, што овај исказује резигнирано: Учини све што хоћ, веће ме не питај. (370) Пошто је младић пристао на брак, сусрећу се он и отац са Петром, и тај призор говори живописно о друштвеним приликама у старом Дубровнику. Поздрављајући се Џиво одмах истиче своје захтеве: Прћију да дате, а теби на час зет. (375), а Петрово пристајање без трунке задршке и захваљивање ( Најпрво ја Богу на томуј захваљујем... ; 376) казује да је и он задовољан крајњим исходом, иако му остаје мање него што дава и што му две кћери морају у думне. Тренутак коначног потврђивања договора о браку и примопредаји мираза открива модел социјализације. То је посебан утицај друштвене средине што индивидуу припрема за учешће у одређеној друштвеној заједници, и он вековима делује у Дубровнику генерацијски се преносећи. Види се да су Џиво и Петар стасали на исти начин, прихвативши строге ограде вајкадашњих обичаја Дубровника (на пример, у погледу судбине неудатих девојака) и меркантилизам као поглед на свет ( тој ве знаш јер саде динари варају / и старе и младе, сви динар гледају ; ). Представа о таквој стварности добија на тежини када се на дубљим основама сагледају односи Џива и Петра. Када Џиво синовљевом пријатељу Франу говори о Петру, у најлепшем светлу види свој однос са њим...перо је жив и ја, / с кијем живем како два рођена прем братја ( ), и високо цени пријатељство зачето у младости док су били кумпањи. Блискост Џива и Петра, међутим, не доводи ни у једном тренутку у питање спремност младићевог оца да по цену велике, родитељске и материјалне, жртве пријатеља обезбеди свога сина и породицу узимајући мираз. Такво Џивово понашање у складу је са друштвеним обичајима старога Дубровника, који су искључивали сваку могућност другачијег расплета судбине Петрових кћери. Потпуно су свесни и Петар и Џиво да, без обзира да ли се једна од Петрових кћери удала за Мара или неког другог младића, све остале морају у думне. Петру остаје једино да инсистира на двоструким мерама опреза при исплати мираза ( да ти се приброји и да т се измјери ; 380) јер ваљаним обављањем тог чина чува неукаљан образ као глава своје породице. На другој страни, Џиво својим наступом при углављивању услова брака и мираза, непопустљивошћу и прорачунатошћу, учи сина како се послови чине, обучавајући га за будући живот. И сâм Џиво прошао је синовљев пут у младости: оно што је Маро био је Џиво; оно што је Џиво биће Маро, и та релација симболично представља непрегледну поворку Дубровчана који генерацијски преносе искуство потомцима васпитајући их да спремно, када дође тренутак, прихватајући систем вредности и у много чему немилосрдна правила света у коме живе, као прекаљени људи понесу терет одговорности и друштвеног статуса који им следује.

73 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 259 Друштвени оквир има важну улогу у остваривању концепције слике у слици, а црква као једна од најтрадиционалнијих институција чија улога и симболика је вековима канонизована у културолошкој свести хришћана, заузима крупно место у Наљешковићевом виђењу стварности. У Комедији петој госпођа расправу са слушкињама закључује видно узбуђена: Нећу бо да мене у цркви зарад вас / малињају жене ер ми то није час (V, 129), да би нешто касније неверном супругу пребацивала да од срамоте не може у цркву пошто је друге жене оговарају хвалећи истовремено своје мужеве ( Туј, тако ми душе, мисицу не чују, / неголи све муже хвалећи мјентују: / моја Андро, мој Перо, мој Франо, мој Маро, / мој Џиво, мој Јеро, мој Луко, мој Баро. ; V, ). Комика при помињању цркве потиче из два рукавца. Открива се да црква уместо да буде место окупљања пастве зарад духовног уздизања и посвећивања богу, постаје место за размену вести из приватног живота, те да је пјаца ушла у цркву и да трг о тргу говори за време службе. Није тешко притом претпоставити да су међу женама пуним хвале за своје мужеве и Крила што Франческа упази и Стијепа што Ника на Стани угледа, те да лицемерје појединаца Криле и Нике, као и колектива који зна за авантуре Франческа и Стијепа, а ћути, одржава илузију о хармоничном брачном односу. Осим овога, нарочито у односу према супругу, жена не настоји, што би било очекивано, да ауторитетом цркве, између осталог, призове неморалног мужа покајању и одрицању од греха, већ му прети ауторитетом света који се окупља у цркви претресајући скандалозне догађаје Дубровника. Жена се плаши суда јавности ( не смијем к њима сјест ; V, 286), настојећи истовремно да освести мужа упозоравајући га да су обоје, дакле као породица, предмет јавног подсмеха ( Гди нами објема руге су постале ; V, 287). Избор ауторитета иза кога се заклања госпођа и од кога, у крајњу руку, и стрепи, снажно сугерише систем вредности према коме се она управља. За госпођу је највећи степен понижења, далеко већи од мужевљевог чина неверства, губљење угледа у очима суграђана. Однос Дубровчана и цркве особен је валер у друштвеној слици и приказан је двосмерном спрегом у комичном сукобу форме и суштине као однос појединца и групе према цркви, и као однос представника клера према пастви и према своме позиву уопште. У првом случају госпођина религиозност и посвећеност духовном усавршавању представљене су пародијом њене молитве (V, ), која открива празни ритуал као љуштуру што скрива безсадржајну религиозност. Такође, спремност да се проблеми решавају напоредо уздањем у моћ молитве и магијских средстава, као што чини госпођа у Комедији седмој не би ли оженила сина ( нут ја ћу дат мисе н јеке да се поју, / и чинит да пије воду још од моћи / пак н јешто да изије што му ће помоћи. ; ) указује на праве изворе вере појединаца. Осим овога, особеном интерпретацијом хришћанске поуке беспризорни муж оправдава своје понашање, јер Џивова опаска Сваки је муж жени на свијету господар (V, 321) представља комичну алузију на далеко озбиљнији извор Уп. места из посланица св. Павла: Јер није муж од жене, него жена од мужа, пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. (Прва Коринћанима, XI, 9 10); Жене, покоравајте

74 260 Славко Петаковић Групни портрет Дубровчана Наљешковић је дао управо дочаравајући посредно, преко госпођиног говора у Комедији петој, типичну атмосферу у току божије службе, где су форма (црква, миса) и суштина (оговарање, ширење гласина, хвалисање) доведене у комично размимоилажење. Ситуација са госпођама што се тобоже искрено моле а верују у враџбине, и представа о току једне мисе, учвршћују слику о личној и колективној религиозности Дубровчана. Однос свештеника према пастви и секуларном животу насликан је невеселим бојама, засигурно зато што је распуклина између лица и наличја пастира далеко оштрија и дубља у етичком смислу него у случају обичног света. 33 Попови су, према Наљешковићевом виђењу ствари, беспризорни, лупежи, похотни и облапорни, незајажљиви уживаоци у овоземаљском. Метафорично, свештеници и паства не срећу се у цркви, већ у свакодневном животу где и једни и други, без разлике, подлежу страстима и искушењима, при чему попови мантијом и снагом институције којој припадају, а грађани у сигурности домова, скривају своје право лице од јавности. Опреке отворен простор унутрашњост куће изражава сукоб јавног и приватног живота, што се манифестује страхом јунака да граница између два света може бити нарушена. У затвореном простору, показује Наљешковићева фарса, скидају се образине, друштвено пожељно и наметнуто понашање напушта се, што је праћено откривањем унутрашњих ломова, сукоба и слабости породице и појединца. Улазећи у кућу споља господар је јаростан јер се напољу чује бука због свађе господарице и слушкиња ( Ја не знам ки је враг да вам ће довика / скандао бити драг и треска и вика. ; V, ); када га супруга ухвати у невери и запрепашћено викне, он је одмах ућуткује ( Пођ с врагом, ти мучи, сад ти ћу богме дат. ; V, 215; Пођ с врагом, умукни. ; V, 219; Неборе, мучи тја, једа што је било? ; V, 221). У Комедији шестој господар такође ућуткује жену када ова бурно реагује осведочивши се у беспризорност мужа ( Пођ с врагом, не викај, полакше говори. ; VI, 61); дојиља их упозорава да стишају свађу што се распламсава ( Није ли срамота да вас тој тко чује? ; VI, 105); господарица оптужује слушкињу за изазивање јавне бруке ( ото тај огота скандао вас снује ; VI, 106); господар зебе због тога што их суседи чују ( Ходе ве тја с врагом, чују те сусједе. ; VI, 119), на шта их опомиње и слушкиња Весела ( Што је тој од данас? Жими Бог и душа, / град се је скупио вас зачудо тер слуша. ; VI, 184). Унутрашњост дома простор је у коме јунаци Комедије седме обављају се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тијела. Но као што се црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. (Ефесцима, V, 23 25); Жена нека се учи у миру са сваком покорношћу, али жени да буде учитељ не допуштам, нити да влада мужем, него да буде мирна. (Прва Тимотеју, II, 11 13). 33 Мавра Ветрановића, који је скоро сав свој животни век посветио цркви и неговању хришћанског идеала моралног живљења, највише је болело посртање у порок свештенства, утолико више што су његови припадници морали давати позитиван пример Дубровчанима. Огорчење је калуђер-песник претакао у стихове (Моја плавца) певајући о цркви и њеним старешинама: Тер се сад скончава, ни у гоју ни у миру, / од црковниех глава кê ју сад одиру, / одиру небога да нага злопати / да свој род помогну плачними дукати.

75 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 261 поверљиве разговоре о породичним приликама. Слушкиња ће господарици тако открити истину о младом господару (VII, 15 40), а на истом месту ће отац и мајка у четири ока разматрати начин да спасу сина (VII, ). Такође, улазак лика из спољног света слушкиње Веселе у Комедији петој која зове супружнике на вечеру у дом својих господара импулс је на који муж и жена одмах реагују доводећи своје понашање у склад са представом о хармоничним односима. У контакту са спољним светом госпођа напречац заборавља љутњу и одмах мужу препушта иницијативу у одлучивању о томе да ли да се одазову на позив ( Онако како хоћ, онако нареди. ; V, 350), а његово лицемерје кулминира у тобожњој пажњи и љубазности које исказује жени баш у тренутку прекорачивања кућног прага при изласку напоље ( Дај, душе, ручицу, за ме се ухити. ; Нека на улицу будемо изити. ; V, ). Затворено кућно окружење простор је интиме, док отворени простор припада свету трговине, послова; подразумева сваковрсно излагање себе погледу других, где лисичење и лицемерје постају оружје што обезбеђује престиж, углед и могућност заузимања бољег положаја у друштвеној хијерархији. Прелаз из једног друштвеног поља (кућа) у друго (јавност) праћен је социјалном мимикријом, као начином прилагођавања интиме ликова колективном, друштвено прихватљивом моделу понашања. Мушкарац је притом свестан да је његова улога двострука породична и друштвена, јер унутар куће има доминантну улогу, док се ван дома мора уклопити у систем друштвених односа који је шири и компликованији. Обоје супружника свесни су да је издвајање најнеизвеснији вид напуштања колективитета: система вредности, ритуала, обичаја, културе у најширем смислу, јер подразумева неки вид изопштења и стигматизације, макар она била испољена у виду оговарања и стављања на дневни ред локалне скандалозне хронике. Чин иступања у јавност помирених супружника, и завршни тријумфални монолог слушкиње у коме наговештава да ће се понашати као и раније крашће храну и спавати са господарем, представља враћање ствари у равнотежу, али на симболичком плану отелотворује девизу изречену на почетку ствари се теј таје. Комедија пета и Комедија шеста завршавају се враћањем почетном стању мировања, тачније, према Наљешковићевој концепцији враћањем у стање ненормалности под привидом нормалности, јер супружници, у једном тренутку непомирљиво супротстављени међусобно, на крају постају саучесници прикривајући свој приватни живот. У Комедији седмој такође, по уговарању брака у други план доспева брига о кћерима које морају у манастир и заборавља се трговачка бескрупулозност, испољена у сусрету очева. Све три фарсе међусобно делују као систем спојених судова јер се на специфичном унутрашњем плану употпуњавају градећи јединствену представу стварности. Господари из Комедије пете и Комедије шесте, што су карецали и набређали своје слушкиње, будући су ликови Мара из Комедије седме, кога родитељи жене верујући да ће се тако опаметити. Поуздано предвиђање да Маро у браку неће задуго бити смирен даје његов пријатељ Франо, добар познавалац младићевих страсти,

76 262 Славко Петаковић саопштавајући му истину директно: Без курве ти бити не мореш, ја те знам (VII, 290). И он ће се скужавати својој госпођи искрадајући се ноћу ка ложници слушкиње или неке друге аманце, као што чине господари уопште (V, ; VI, 72 79). Свештеник који жели да помогне господару узимајући на себе старање о младој годишници (VI, ), могао би бити један од десет попова, ноћних посетилаца жене сумњивог морала (VII, ). Горе него Петруша, врх скута... фрустана (V, 28), могла је проћи Марова аманца будући да јој је претило жигање и прогонство у Пуљу (VII, ), да младићеви родитељи нису предузели друге кораке за спасавање сина. Пут Стона, где ће бити послата Весела да далеко од знатижељних очију роди дете зачето у вези са господарем (VI, 50), у будућности би лако могле да крену Милица, Маруша и све њима сличне слушкиње, збринуте док су у милости господара, одбачене када скандао прети јавном угледу породице где служе. Висока густина културолошке референцијалности између вансценског и сценског простора Наљешковићевих дела конституише специфичан саоднос реалности и уметничке визије стварности, те фарсе дубровачког писца представљају, симболички речено, театар у театру. Ликови су притом одјеци реалних личности, или игром речи изражено глумци глумаца, пошто први наступајући аматерски на импровизованим позорницама у Дубровнику опонашају друге што професионално своју судбинску улогу лицемера играју на позорници живота. Одржавање илузије моралности је императив, једна од најдубље уграђених законитости у темеље друштва које слика Наљешковић, и немерљиво је моћнија сила од воље било ког појединца. Равноправно припадање социјалној групи подразумева беспоговорно потчињавање писаним и неписаним конвенцијама које проскрибују нарушавање у јавности идеализоване представе о моралној хармонији. Открива се да је утапање у колективни идентитет и његов вредносни систем једина поуздана брана пред изопштењем појединца у моралном и материјалном смислу. Систем санкција разноврстан је и степенован у зависности од природе одступања од устаљених релација и од друштвен позиције преступника. Социјално камелеонство модел је понашања за више слојеве који у јавном простору својим удешеним иступањем подупиру кулисе лажнога света, док у интимном окружењу скидају маске и дају одушка себи, раскалашни, растерећени и скривени. Са друге стране друштвеног света, слуге и слушкиње чији се греси другачијим аршинима мере и кажњавају, прирођеном лукавошћу и у граду стеченом бескрупулозношћу продевају се кроз живот тражећи своје место међу мирима Дубровника. Живот, какав слика Наљешковић, је жабокречина што скрива ( ствари се тој таје ) право лице Дубровчана, њихове мутне страсти, непочинства што их сваки чини сад, док динари варају / и старе и младе. Читаво разматрање на крају призива испрва постављено питање какав и како је приказан свет у Наљешковићевим комедијама? Незаобилазно је у промишљању о не/критичком карактеру драма дубровачког писца разматрање његовог избора грађе и форме у којој је сублимира. Мноштвом сигнала аутор сугерира да у петој, шестој и седмој драми приказује неки типичан

77 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 263 догађај, стотинама нити везан са самом дубровачком свакодневицом. 34 Дочарани односи мушкараца и жена, господара и слугу, родитеља и деце, уоквирени су јасним социјалним контекстом, а друштвена стварност насликана у трима фарсама представља вишеслојно хипокризију, укорењену у читавој заједници, институцијама као што је црква, у породици и међу појединцима, дакле готово у свакој пори заједнице. Поетизовану представу стварности Наљешковић је посредовао фарсом, чије су карактеристичне типолошке одлике разазнатљиве у сва три поменута дела у толикој мери да нема места колебању у жанровском одређивању и једне од њих. Ипак, сигурност у жанровском маркирању отвара још једно питање да ли је уписивање слике стварности унутар фарсе, према законитостима ове врсте, поништило друштвено-критички набој сврставајући драме тек у границе лаке забаве. Јер, фарса, иманентно поетици свога жанра, нагиње забави, лишеној иоле озбиљније сатире и друштвене субверзивности. Одгонетање искрсле недоумице захтева залажење у осетљиво граничење литерарног са ванлитерарним простором. Посвета у делу Дијалог о сфери света (Dialogo sopra la sfera del mondo), насталом неколико деценија након фарси, 35 сведочанство је Наљешковићеве лојалности држави и донекле је послужила као аргумент за одбацивање тезе о постојању критичке оштрице против дубровачког друштва у пишчевим драмама. Томе је допринео и податак да је влада Дубровника, пословично штедљива и несклона истицању заслуга појединца, наградила Наљешковића сребрном посудом одајући му почаст, 36 награђујући научну вредност дела, али несумњиво и похвале изречене на рачун мудре власти у посвети. 37 Насупрот овоме, интимни револт и осећање дубоке горчине писца испољени су у многобројним посланицама, где је тешка резигнација узрокована несрећама у животу банкротством, пропалим плановима о браку, тамновањем, издржавањем породице у оскудици и др, бујала у незадовољство светом у коме нема пријатеља, поштења, среће. 38 На- 34 F. Švelec, Farse Nikole Nalješkovića..., Дијалог је написан 1576, а штампан године у Венецији. 36 П. Поповић, Биографска дела Игњата Ђурђевића, Београд, 1935, Agli Illvstriss. Signori il Sig. Rettore et il Senato di Raugia, у: Dialogo sopra la sfera del mondo... In Venetia, Apresso Francesco Ziletti. MDLXXIX, I X. 38 Примери су разасути на више места у песниковим посланицама, те наводимо само неке: Оцу фра Хонорију Саламуновићу ( А моји, кијем пјенез и благо тој данас / милије веле јес неголи славан глас, / за кијех се мнократ ја потрудих дан и ноћ / веле већ нег моја могаше поднијет моћ, / сад ме се јур веће не чине видјети, / ниједну ријеч неће за мене још ријети. ), Овој господину драгому врху свијех мому Аугустину да се да у Бнециех ( Данашњи зашто дан добро се све губи, / труди се узаман срчано тко љуби. / Пријатељ зашто није у сцијени, како знаш, / нег тлапит тко умије хвалећи биљ и лаж. [...] Видјет ћеш највећма гди се два узљубе, / а јаму за плећма друг другу пак дубе. [...] Друг другу зло жели, оцу син жели смрт, / брат брату зло вели, мајку кћи хоће стрт. [...] зашто је смрт боља нег живот оваки ), Племенитому и велепоштованому господину Димку Рањини ( Чудите се, народ људи, / оставивши све крипости / за динаре да свак труди, / кијем није вијеку дости.... Тој су роби од динара, / не имау ти прилику / од вишњега Бога згара, / затој еће живјет вику. ) У посланици Господину Никши Андретићу, кнезу дубровачкому, из похвале изречене на рачун честитости кнеза посредно се назиру прилике у Дубровнику Наљешковић хвали часно стечен углед Никше

78 264 Славко Петаковић рочиту пажњу заслужује овај сегмент Наљешковићевог стваралаштва јер посланица од свих жанрова дубровачког ренесансног песништва има најизраженију лиценцију за аутобиографске садржаје, 39 те баца драгоцену светлост на песниково стваралаштво уопште. Стиче се утисак да две перспективе из којих се гледа свет отелотворавају пишчев раскорак између два подручја јавног и интимног, између Дијалога и посланица упућених личним пријатељима. Међутим, ова два пола не искључују се међусобно будући да незадовољство друштвеним моралом, обичајима заједнице и њеним менталитетом не подразумева превратничке намере према власти или политичку субверзивност уопште. Изрећи коначан суд о томе да ли су Наљешковићеве фарсе настале искључиво у намери аутора да увесели публику, или су осим првобитне сврхе носиле обележја друштвене критике, подразумева прихватање ризика да истраживање, како год да се спроведе, прати искушења недоречености и сенка непотпуне доказивости у крајњем исходу. 40 Не може се порећи да Комедија пета, Комедија шеста и Комедија седма носе сва обележја фарсе као жанра, тј. да им је примарно изазивање комичних ефеката ослањањем на добро утврђен фонд комедиографских поступака, као што се не може ни у једној од њих наћи у алегорију заодевен или екплицитно формулисан пишчев став против власти или друштвеног система. У другу руку, непобитно је да избор грађе, начин њеног обликовања и снажне културно-историјске референце указују да су негативне социјалне појаве приказане као нешто типично у дубровачкој свакодневици. Када се све узме у обзир, могло би се закључити да су Наљешковићеве фарсе драматизовано огледало, постављено испред публике која је у њему посматрала суптилну игру светлости и таме, ликова и одраза, колебала се између смеха и љутње, несигурна да ли види саму себе или пуку илузију на сцени. Неки гледаоци након представа били су силно увесељени, растерећени тегобне свакодневице; некима су ипак тешке нијансе у виђеним драмама мутиле безбрижну забаву; а било је, несумњиво, и оних што су, испративши преко срца игру глумаца, у чијим ликовима су разазнавши прототипове из реалности, остајали горки и љутити. Можда је најближе истини рећи да су ренесансни гледаоци различито доживљавали Наљешковићеве фарсе једни само као забаву, а други као забаву и критику углавном, баш као проучаваоци овог сегмента пишчевог стваралаштва вековима касније. Андретића,... славу толику... / у коју ни дари ни тлапства ни мита / ни ниједни динари ни блага од свита / нијесу Вас ставили. 39 T. Bogdan, Još jedan pjesnik Ranjinina zbornika, Umjetnost riječи, XLVII, 1 2, 2003, Уз ово, не сме се сметнути са ума да је снажна укљученост фарси у културно-историјски и социјални контекст негдашњег Дубровника њиховом ренесансном гледаоцу пружала неокрњену пуноћу доживљаја и разумевања, насупрот савременом читаоцу који не може да допире до свих слојева значења и алузија. У новије време, на основу проучавања политичких оријентација различитих фракција у Дубровнику, наговештена је Наљешковићева припадност одређеним клановима ( нагиње Гундулићеву клану ) у склопу чега би се могло посматрати његово књижевно дело видети: N. Vekarić, Nevidljive pukotine: dubrovački vlasteoski klanovi, Zagreb Dubrovnik, 2009, 17, 108.

79 Лице и наличје ренесансне стварности у фарсама Николе Наљешковића 265 Литература: Appendini, Francesco: Notizie istorico-critiche sulle antichità storia e letteratura de Ragusei, Tomo II, Ragusa, 1803; Batušić, Nikola: Nalješkovиćeva komedija peta i francuska farsa, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, 24 31; Bahtin, Mihail: Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, Beograd, 1978; Bogdan, Tomislav: Još jedan pjesnik Ranjinina zbornika, Umjetnost riječи, XLVII, 1 2, 2003, 67 83; Bogišić, Rafo: Nikola Nalješković, Rad JAZU, 357, 1971; Ван Генеп, Арнолд: Обреди прелаза: систематско изучавање ритуала, Београд, 2005; Vekarić, Nenad: Nevidljive pukotine: dubrovački vlasteoski klanovi, Zagreb Dubrovnik, 2009; Vodnik, Branko: Poviest hrvatske književnosti, Zagreb, 1913; Динић-Кнежевић, Душанка: Положај жена у Дубровнику у XIII и XIV веку, Београд, 1974; Đorđević, Bojan: Nikola Nalješković dubrovački pisac XVI veka, Beograd, 2005; Janeković Römer, Zdenka: Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća, Dubrovnik, 1994; Janeković Römer, Zdenka: Okvir slobode, Zagreb Dubrovnik, 1999; Јеремић, Ристо Тадић, Јорјо: Прилози за историју здравстене културе старог Дубровника, I, Београд, 1938; Јиречек, Константин: Историја Срба, II, Београд, 1952; Kombol, Mihovil: Povijest hrvatske književnosti do narodnog preporoda, Zagreb, 1961; Kotruljević, Beno: O trgovini i savršenom trgovcu, Dubrovnik, 1989; Lebeg, Rаjmon: Komično u duhovnom i svetovnom pozorištu, u: Pozorište i drame srednjeg veka, Novi Sad, 1988, ; Leksikon hrvatskih pisaca, Zagreb, 2000; Leksikon Marina Držića, Zagreb, 2009; Lonza, Nella: Pod plaštem pravde, Dubrovnik, 1997; Medini, Milorad: Povjest hrvatske književnosti u Dalmaciji i Dubrovniku, I, Zagreb, 1907; Muhoberac, Mira: Dramaturgija maske Nikole Nalješkovića, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, 68 75; Nalješković, Nikola: Književna djela, prir. A. Kapetanović, Zagreb, 2005; Novak, Slobodan Prosperov: Primjeri iz povijesti hrvatske drame, Dubrovnik, XIX, 3 4, 1976, ; Pavić, Armin: Historija dubrovačke drame, Zagreb, 1871;

80 266 Славко Петаковић Pavić, Armin: Prilog k historiji dubrovačke hrvatske književnosti, Rad JAZU, XXXI, 1875, ; Pavličić, Pavao: Farsine farse farsa, u: Pučka krv, plemstvo duha, Zagreb, 2005, ; Пантић, Мирослав: Наљешковићева Комедија арецитана у Мара Кларичића на пиру, Зборник Матице српске за књижевност и језик, III, 1955, 66 71; Поповић, Павле: Преглед српске књижевности, Београд, ; Поповић, Павле: Биографска дела Игњата Ђурђевића, Београд, 1935; Rafolt, Leo: Ludičko i političko u komedijama Nikole Nalješkovića, u: Pučka krv, plemstvo duha, Zagreb, 2005, ; Stojan, Slavica: Vjerenice и nevjernice: žene u svakodnevici Dubrovnika ( ), Zagreb Dubrovnik, 2003; Тадић, Јорјо: Промет путника у старом Дубровнику, Дубровник, 1939; Frndić, Nasko: Prizori iz obiteljskog života u Nalješkovićevim komedijama, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, 55 67; Švelec, Franjo: Hrvatska renesansna drama, Dani hvarskog kazališta, Split, 1976, 5 22; Švelec, Franjo: Farse Nikole Nalješkovиća, Mogućnosti, XXXVI, 1 2, 1988, 10 15; Slavko Petaković BOTH SIDES OF RENAISSANCE REALITY IN NIKOLA NALJEŠKOVIĆ S FARCES Summary The models of literary sublimation of facts in Nikola Nalješković s fifth, sixth and seventh plays are harmonised with the poetic laws of the farce. In these works the author primarily wanted to excite comic effects relying on the well-founded corpus of comedists techniques characteristic of the genre they belong to, but at the deeper level we can discern the traits of social criticism and commitment, which to an extent helped transcend the traditional typological framework of the farce as such.

81 Књижевност и језик, LVIII/3 4, Београд, НАСТАВА УДК: 371.3:: Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић Оригинални научни рад Јелена Јовановић Симић Примљен: Универзитет у Београду Прихваћен: Филолошки факултет Нека нерешена питања у теорији и настави реченице Задатак овога рада јесте да скрене пажњу на врсте и типове језичких јединица говора које служе споразумевању. Аутори мисле да је функција споразумевања својствена реченици, али и нереченичним формама изговореним самостално и употребљеним у сврху споразумевања. Општи термин за такве јединице по њиховом мишљењу ваљало би да буде исказ. Реченица је један структурни тип исказа, али она не мора бити увек употребљена у функцији самосталног исказа, и не мора само реченица бити употребљена у тој функцији. Кључне речи: реченица: проста, проширена, сложена, непотпуна; исказ; говорна јединица; споразумевање. 1. Кратке уводне напомене 1. У старим граматикама је стајало да је реченица најмања јединица говора састављена из подмета и прирока: Паун пасе. Трава расте. Подмет је реч о којој се говори паун, трава; а прирок она којом се нешто казује о подмету пасе, расте.

82 268 Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић 2. На почетку реченице пише се велико слово (дакле, тако почиње прва реч у реченици, без обзира које је врсте или подврсте), а на крају је тачка, дакле као што је већ горе дато: Паун пасе. Трава расте. Гора зелени. Прва реч у сва три случаја јесте заједничка (општа) именица, и по правилу се пише малим првим словом: паун, трава, гора. Али на почетку реченице свака од њих добила је аутоматски велико прво слово: Паун, Трава, Гора. И када се на том месту нађе глаголска реч, такође добија велико прво слово: Понесите само свеске и оловке. Расло дрво јаворово. Исто важи, рекосмо, и за друге врсте речи: Ко ради не боји се глади. Да ти мени о јесени дођеш. Ако запех стреле своје, устрелићу тебе, Јанко. Нека буде што бити не може. И када је то, дакле, заменица, везник, речца итд. на почетку реченице увек добија велико прво слово. 3. Проблем се, како видимо из неких примера, компликује тиме што реченица не садржи увек само субјекат и предикат, већ и неке друге речи, неке друге чланове кажу граматичари. У реченици Расло дрво јаворово сем подмета дрво, касније названог субјектом, и прирока расло, одн. предиката по каснијој терминолошкој навици, употребљена је и реч јаворово: придев који показује особину онога што је названо субјектом. То је атрибут, а реченица која сем субјекта и предиката обухвата и атрибут јесте п р о ш и р е н а. Повратно за двочлану везу субјекат-предикат утврђено је да представља п р о с т у реченицу. Проширена реченица сем атрибута може у себи имати п р и л о ш к у о д р е д б у (о јесени у реченици Да ти мени о јесени дођеш) објекат (прави, као свеске и оловке у: Понесите само свеске и оловке, као стреле своје и тебе у: Ако запех стреле своје, устрелићу тебе, Јанко; или неправи, као Јовану, у: Јовану је учитељица дала најбољу оцену), итд. 4. Највећи лингвиста код Срба Александар Белић уложио је велику тежину свог научног ауторитета у покушај да докаже истородност конструкције простих и проширених реченица. Наиме, он је теорији реченице приложио и своју теорију с и н т а г м е. Синтагма је свака субреченична спрега речи, која према томе мора припадати или субјекатском или предикатском делу реченице. Тиме се раздвајају и међусобно разграничавају појам реченичног члана и појам речи употребљене у реченици: један од реченичних чланова субјекатски или предикатски може бити попуњен једном речи, али и групом речи. У последњем случају он чини синтагму: субјекатску или предикатску. Дакле, по томе у нашем примеру: Расло дрво јаворово предикат је расло, а субјекат дрво јаворово. Овај потоњи члан састављен је од именице као језгра субјекатске синтагме, и придева као атрибута, дакле периферног дела њеног. 5. Али проблем се додатно компликује и тиме што постоје конструкције обележене почетним великим словом и тачком на крају које се не могу сматрати ни простим ни проширеним реченицама. Таква су наша последња два примера из т. 2: Ако запех стреле своје, устрелићу тебе, Јанко. Нека буде што бити не може. Излаз је нађен тако што је уведен термин с л о ж е н а реченица. Она је састављена из више простих и/или проширених реченица.

83 Нека нерешена питања у теорији и настави реченице У супротном правцу посматрана јединица која почиње великим почетним словом и завршава се тачком не мора увек имати више чланова од једног. Супротно теорији о субјекатско-предикатском изгледу реченице као једином, већ у једном од наших примера: Понесите само свеске и оловке сујекатски део сасвим недостаје. Реченица се састоји од предиката донесите и објекта свеске и оловке, који је само пратећи елеменат предикатске синтагме како смо ово по Белићевом схватању утврдили. 7. И не само то, него постоје конструкције и јединице написане почетним великим словом и обележене тачком или њој равном ознаком на крају у којима нема ни субјекта ни предиката. И таквих је примера у текстовима толико да је фронтална анализа немогућа ако их не дефинишемо на време. Узмимо само следећи исечак из Ћопићеве приче о мачку Тоши (1964: 115): Напријед, јунаци! командова чича. И прве и задње ноге у трк! њакну магарац. И мој џак у корак! фркну мачак. Или (Ћопић 1964: 127): У помоћ! дрекну његов газда и поскочи пола метра увис... Лав, лав! Спасавај се ко може! Ватру табанима, народе! Ево лава! Први део свих примера, а цео последњи, имају сасвим необичан састав са гледишта које смо горе формулисали: Напријед, јунаци! обухвата две речи, од којих је једна прилог напријед, а друга именица у вокативу јунаци. Анализу бисмо могли превести на теоријски колосек на којем смо се нашли само тако што бисмо устврдили да Напријед з н а ч и: Кренимо/појуримо напријед. И већина осталих наших конструкција дозвољава такав поступак: И прве и задње ноге у трк > И прве и задње ноге покрени у трк. И мој џак у корак > И мој џак креће у корак. У помоћ > Потрчите у помоћ. Ватру табанима > Дајте ватру табанима. Али овакву реконструкцију не дозвољавају сви наши случајеви. Нпр. Ево лава додуше је унеколико семантички еквивалентно изразима као: Долази лав, Чувајте се лава и сл. Али је најближа замена ипак: Бежите, ево лава! а то нас поставља у неугодну ситуацију да утврдимо како је евентуални предикатски део само створио још једну паралелну реченицу, чијим се чланом не може сматрати изворна конструкција, нити је она заменљива са том реченичном формом која је и сама са гледишта које описујемо непотпуна. Шта чинити? Како се кроз ову шуму проблема пробити на прави пут? Како доћи до синтаксичке теорије којом ћемо бити у стању да објаснимо бар већину ових према формулисаним начелима необјашњивих случајева? У овом раду учињен је покушај да се формулише таква теорија реченице. 2. Зашто реченица субј. + пред., реченица реченица + реченица, реченица без субј. и пред.? Може ли простије?

84 270 Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић 1. Најпре ћемо се вратити још неким нашим примерима и покушати да их анализирамо према горе утврђеним начелима. а) Најпре нека то буде: Ако запех стреле своје, устрелићу тебе, Јанко. Прва реченица је без субјекта, који је лако реконструисати пазећи на њен значењски састав: Ако ја запех стреле своје. Успостављена је субјектскопредикатска спрега ја + запех стреле своје. сем предиката самог ту је објекат стреле са својим атрибутом своје. Друга опет тражи исти поступак реконструкције: Ја ћу устрелити тебе субјекат + предикат + објекат. Али шта је Јанко у овој формацији? Вокатив, одвојен зарезом као сигналом да не припада главнини сложене реченице. Он стоји за себе и не укључује се синтаксички ни у једну од две реченичне структуре. Ако запех стреле своје, устрелићу тебе, Јанко. б) Познато је, заправо, да вокатив, узвици и неке речце, нису спојиви ни са једном речи као језгром синтагме нису дакле у том смислу способни за синтаксичку употребу. Ако се Јанко осамостали, нпр. при чистом апострофирању неког Јанка, онда та реч чини за себе јединицу уоквирену великим почетним словом и интерпункцијским знаком за крај говорне целине којој припада: Јанко! Је ли то реченица? И јесу ли реченице нпр. Ћопићеви говорни облици типа (1964: 7 50): Кукавице! с презиром повика за њим Дим Велики... Ха-ха-ха-ха! стадоше да се смеју јазавци. Аха, аха! узвикну Жућа. Хура! повика он сав радостан... Гле! помисли срдито гунђало. Да шапатом одговори крушка... Кхе, кхе! срдито је кашљао и вајкао се стари јазавац... А-ћха! преплашено кихну Оштрозуб. Гле, дивне месечине! узвикну он... Гле, гле! зачуди се Дуго Ухо... Ђаво! Повика пренеражени разбојник... Ниси ли можданегде на путу видела цара с драгим каменом на глави? припита је славуј. Цара? Шта се мене тичу цареви? зачуди се врана......пошаљи на пример дугоногу роду, она је ионако јача од мене. Роду? Где сад да нађе роду; она је негде у Египту... Шта, шта, шта? засмеја се јеж... Лаку ноћ! одврати јој стари друм и потону у дубоку тишину. Добар дан. Хи-хи, хи... Добар дан, добар дан, чико још издалека га поздрави Оштрозуб. Према истраживањима М. Стевановића, у последња два примера могуће је реконструисати предикат, и овде би он био желим, желимо (ти, вам). По томе он овакве случајеве са могућношћу успостављања предиката назива п р и - в и д н о н е п о т п у н и м реченицама. Остали типови по његовом мишљењу јесу п р а в е н е п о т п у н е реченице или и с к а з и. Исказа по њему има различитих врста, али ми се овде нећемо бавити збрајањем тих врста, него под-

85 Нека нерешена питања у теорији и настави реченице 271 влачимо факат да постоје јединице које н и с у реченице, а уоквирене су великим почетним словом и тачком или њој једнаким знаком. в) Да саберемо. Постоји реченица, двочлана конструкција састављена од субјекта и предиката која је обележена почетним великим словом и тачком на крају (или њој равном ознаком: упитником, узвичником и сл.). Постоји проста, проширена и сложена реченица, такође уоквирене великим словом на почетку и тачком или сл. на крају. Постоји затим и непотпуна реченица, она код које је могуће успоставити недостајући предикат; и она је на исти начин обележена: великим словом на почетку и тачком и сл. на крају. И постоји исказ, апсолутно непотпуна реченица, опет на исти начин обележена. г) Додати се овде мора да увођење реконструкције у опис језичких феномена успоставља једну теоријску претпоставку која те феномене релативизује и потчињава схватању о тзв. дубинској структури која се на површинском нивоу само делимично, и необавезно испољава. Анализа се не зауставља на ономе што у тексту постоји као артикулисана језичка грађа, већ се наставља и на нивоу неартикулисаних, пре свега неизјашњених семантичких маса. Скривени предикат, скривени субјекат, скривени атрибут, објекат итд. воде нас у тамни вилајет претпостављених говорникових намера и присиљавају да оцењујемо у којој су мери те намере у датој грађи остварене. Елементарна граматика ипак није поље на којем би се тако замишљена анализа текста дала без ограничења применити. Зато је много здравије препоручити наставнику и ученику да се у првом реду баве оним што је у тексту дато, а да се без веће потребе не упуштају у претпоставке шта није дато, а требало је да буде у тексту. 2. Ваља нам се замислити над још једним структурним типом истородних конструкција. Њега чине реченице типа: Хеј, ко је то? Излази, дакле повика он... Хеј, устајте! Уловио сам вашег дрекавца... Хеј, млади пролазниче, наврати код мене... Хеј, одлази одатле, шумска скитницо... Хеј, погледајте с поносом повика новорођени Дим... Хајде причај, велеумни замоли га Двапут Два... У првој групи примера свуда је на почетку узвик хеј, можда случајно, а можда и зато што су ово форме које стоје на почетку, или бар су саставни делови дијалошких низова, и хеј звучи као позив на почетак или наставак разговора. Но он није најважнија чињеница на коју желимо скренути пажњу, већ нас у првом реду занима подвучени императив. Исту функцију има хајде у издвојеном потоњем примеру. а) У два случаја императиву је придружена прилошка одредба: наврати код мене; одлази одатле. б) Једном, у последњем наведеном примеру, императив није праћен никаквим елементом који би се могао идентификовати као субјекат. Ако бисмо га успоставили према лицу глаголског облика, гласио би ви, али би по природи

86 272 Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић ствари добио статус који има вокатив и иначе, дакле аутономног елемента који је синтаксички неспојив са предикатом: Хеј в и, погледајте... в) У два даља примера прве групе, и потоњем, императив је аутономна форма, иако се наводи лице, или лица, о којем (којима) се говори : млади пролазниче, шумске скитнице, велеумни. Вокатив понављамо није могуће сматрати саставним делом реченице, нити њеним субјектом. 3. Излази да императив по правилу чини једночлану реченицу са самим предикатом, и евентуално пратећим његовим одредбама и допунама. Неретко се такве реченице формирају и уз учешће осталих личних глаголских облика, па дакле и ту недостаје субјекат: Ха, сад знам шта ћемо да учинимо! викну одједанпут Шаров. Ниси ли можда негде у путу видела цара с драгим каменом на челу? припита славуј. Звезде гледате? насмеја се врана. Никад нисам волела звезде... Субјекат је у оваквим приликама лако успоставити полазећи од глаголског лица у предикату, и то је по правилу заменица одговарајућег лица: Ха, сад ја знам шта ћемо ми да учинимо. Ниси ли ти можда негде у путу видела цара...? Звезде ви гледате? Ја никад нисам волела звезде... Овакав поступак учинио би излишним тезу о једночланости реченица у којих није изјашњен субјекат. Али природа императива и вокатива искључује такав аналитички поступак, па наравно и теорију о обавезној двочланости реченице. 3. Закључак 1. У разматрању реченице пошли смо од двочлане субјекатско-предикатске конструкције, па смо се ширили преко вишечланих формација са субјектом и предикатом и доспели до сложених вишереченичних структура. Затим смо се вратили назад па пронашли једночлане форме са самим предикатом, уочили да постоје синтаксичке јединице без субјекта који се може надоместити, и стигли до оних које су и без субјекта и без предиката, у којих се, дакле, ови чланови не могу надоместити. Покушаћемо сада да у овај вишеслојни и многоврсни лингвистички космос унесемо мало реда. Дакле, покушаћемо да препознамо општу структуру заједничку свим реченицама које смо нашли у тексту и размотрили, да разврстамо оне које се показују међусобно сроднијима, и да несродније међусобно разграничимо. На крају би дошла инструкција наставнику како да приступи овој материји представљајући је ученицима. 2. Дакле, најпре нам је стало до тога шта је основни тип реченице. Ако наиме постоје јединице без субјекта препознатљиве као реченице, и ако се оне не могу тако реорганизовати да добију субјекат: Устаните (-> Устаните, браћо, да се помолимо Богу: браћо није субјекат, већ придодат елеменат који није интегрисан у реченичну структуру), онда је јасно да је предикат минимални елеменат реченице без којега она не може бити препозната као реченица. То значи

87 Нека нерешена питања у теорији и настави реченице 273 да је субјекат, додуше, такође основни реченични члан, али није обавезан њен елеменат, већ факултативан). Значи, даље, да предикат, односно лични глаголски облик, чини језгро реченице, или једночлану реченицу основног типа. 3. П р о с т а р е ч е н и ц а ту је потребна мала исправка онога што је речено у уводу може бити једночлана (Пишем) или двочлана (Ја пишем). У првом случају састоји се само од предиката, у другом од субјекта и предиката. 4. П р о ш и р е н а р е ч е н и ц а сем предиката, или субјекта и предиката, обухвата и друге, споредне реченичне чланове (атрибут, прилошку одредбу, објекат итд.). 5. Свака реченица кад је употребљена самостално, дакле без синтаксичких веза са другим елементима говора, од којих је тада одвојена паузом, у бележењу је означена првим великим словом и тачком или равним знаком (упитником, узвичником или сл.) на крају. 6. Реченица може ступити у заједницу са другом реченицом или речју, и тада постаје интегрисани или комбиновани члан више јединице. Она се тада са тим другим елементом или елементима изговара као јединствена целина (са паузама које не значе прекид говора, него само улегнуће у тонској линији), а ту смо целину назвали с л о ж е н о м р е ч е н и ц о м. 7. Што смо досад у закључку рекли познато је свим граматикама, и због тога није било потребно писати овај рад. Али приметили смо да је нешто грађе коју смо обрадили остало у закључку непоменуто. а) Ту су најпре н е п о т п у н е р е ч е н и ц е конструкције без неких делова који се могу лако препознати или из контекста или према значењском моменту: Ко је дошао? Милан (= Милан је дошао). Како сте? Добро (= Добро сам). б) Даље, ту су језичке јединице које нису способне да успоставе синтаксичку везу са другим елементима говора, дакле вокатив (Милане, или Милане, дођи: међу саставницама двочлане изговорне секвенце Милане, дођи не постоји синтаксичка веза; обе су јединице аутономне), неке речце (Да, или Да, то је тако било) и узвици (Ух, или Ух, што се намучисмо). в) Ту су затим и јединице које могу успоставити синтаксичке односе, али могу егзистирати и као самосталне говорне целине, попут поменутог предиката. Видели смо да су то именичке речи, заменице и др. у номинативу (Ђаво, или Шта?), или у зависном падежу (Цара! Цара? или сл.), или непроменљиве речи у свом једином облику (Добро, Добро, урадићу како смо се договорили; Хајде = Крени, Кренимо, Дођи, Дођите). 8. И јединице из претходне тачке уоквирене су великим почетним словом и тачком или сл. на крају, као и самостално употребљена реченица. Јесу ли и то реченице? М. Стевановић их је назвао правим непотпуним реченицама или и с к а - зима. Исказ је, према томе, самостална јединица говора истога функционалног ранга као самостална реченица, али која нема структуру реченице.

88 274 Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић 9. Ако се сада вратимо назад и прегледамо још једном све јединице које смо назвали реченицом и исказом, видимо да све оне имају једну заједничку црту. Све се пишу великим почетним словом и завршавају тачком или њој једнаким знаком Зашто су онда једно реченице, а друго искази? Зато, одговориће неко, што су једном по саставу предикатске (или по старијим критеријима субјекатскопредикатске) јединице, а други пут нису. Али и међу (субјекатско-)предикатским формама има разлике, и то битне. Једном се, наиме, нека таква јединица обележава великим почетним словом и завршном тачком други пут њихов низ. Постоји, према томе, низ разноврсних синтаксичких јединица које су у говору ограничене паузама. Њихове заједничке црте заправо јесу: (а) да су говорне јединице које служе за споразумевање, и у тој служби могу бити употребљене самостално, непраћене другим таквим јединицама (а могу, наравно, бити у пратњи других, и с њима чинити својеврсне низове и чинити говор); (б) све су оне одељене од суседних јединица прекидом говора апсолутном паузом, кажу стручњаци; (в) све су оне у писму обележене почетним великим словом, и на крају тачком или њој равном ознаком Неки испитивачи и писци уџбеника за ове јединице употребљавају термин комуникативна реченица. Овај термин је употребљив у научним трактатима, али је за уџбенички ниво неадекватан из два разлога. Прво, страна реч комуникативан по себи је непрепоручљив за школски ниво граматичке литературе. Друго, реченица је заправо комуникативна јединица, па је додатак комуникативни за нереченичне структуре непрепоручљив јер ствара терминолошку збрку Мислимо да је најоправданије важење Стевановићевог термина исказ проширити на све врсте говорних јединица датог реда, па рећи да је исказ свака језичка јединица изговорена самостално и употребљена у споразумевању. То може бити једночлана и двочлана проста реченица, проширена реченица, или пак непредикативна, дакле нереченична јединица разних састава и структурних својстава Како онда дефинисати реченицу? Очито је то свака говорна јединица која у себи садржи предикат, дакле лични глаголски облик. Сложена реченица у том случају може се издвојити и назвати вишепредикатним исказом, или исказом састављеним од више реченица. 10. Како са овом материјом да поступе писци планова и програма, и како наставници? Наравно да много шта зависи од школског нивоа, и од времена које је предвиђено за обраду реченице на овом или оном нивоу. Нисмо за то да се све чиме се наука бави, и како се бави, аутоматски претаче у школску наставу. Школа је ту да младе упути у елементарне појмове дате области знања, а да у оптималним приликама крене нешто даље у ширине и дубине најзначајнијих

89 Нека нерешена питања у теорији и настави реченице 275 научних дисциплина. Што се тиче реченице, свакако је први на реду основни појам њен. Није погрешан приступ ако се најпре обради двочлана реченица, па за њом остали типови. У том случају и почетна дефиниција појма реченице ваља да буде прилагођена структури и функционалним особеностима управо двочлане реченице субјекат-предикат. Даљи кораци зависе од оцене оних који се школском материјом баве. Дакле, вероватно је затим на реду проширена, и њен пандан сужена реченична структура, па сложена реченица. Остали појмови су уже стручни, па их наставник нужно мора оставити за неки од виших нивоа наставе, за рад у секцијама са бољим и за лингвистичка питања заинтересованијим ученицима итд. ИЗВОРИ Ћопић 1964: Бранко Ћопић, Доживљаји мачка Тоше, Београд: Сабрана дела, књ. 9., Просвета. ЛИТЕРАТУРА Белић 1958: A. Бeлић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку I, Београд: САНУ. Јовановић 2009: Ј. Јовановић, О проширеним реченицама, и о синтаксичком статусу проширења, Књижевност и језик, LVI, 1 2, Друштво за српски језик и књижевност, Јовановић 2010: Ј. Јовановић, Прецизирање неких синтаксичких термина у школским граматикама могућност побољашања наставе синтаксе, Аутономија ученика и наставника у настави језика и књижевности (зб. радова), прир. Ј. Вучо и Б. Милатовић, Никшић: Филозофски факултет, Ковачевић 1992: М. Ковачевић, Кроз синтагме и реченице, Сарајево: Свјетлост. Ковачевић 1998: М. Кoвaчeвић, Синтaксa слoжeнe рeчeницe у српскoм jeзику, Београд: Рaшкa шкoлa. Пипер и др. 2005: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика (проста реченица), Београд: Институт за српски језик. Симић Јовановић 2002: Р. Симић, Ј. Јовановић, Српска синтакса, Београд: НДСЈ и ЈАСЕН.

90 276 Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић Симић Јовановић 2007: Р. Симић и Ј. Јовановић, Српска граматика, Београд: НДСЈ и Јасен. Стевановић 1991: М. Стeвaнoвић, Сaврeмeни српскoхрвaтски jeзик II, Београд: Научна књига. Radoje Simić Jelena Jovanovic Simić SOME UNRESOLVED ISSUES IN SENTENCE THEORY AND TEACHING Summary The authors made an effort in this paper to put things in sentence theory in certain order, and they round it off with a proposition as to how the matter should be approached. Namely, they think that the sentence is the central structural speech unit which serves the purpose of communication. However, it is the utterance that is the elementary unit of that order, not the sentence.

91 Књижевност и језик, LVIII/3 4, Београд, УДК: 371.3:: Драгана Вељковић Станковић Оригинални научни рад Универзитет у Београду Примљен: Филолошки факултет Прихваћен: Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи Име предмета је позорница сусрета онога који доживљава и онога што се доживљава А. Лосев (Филозофија имена, 1996: 60). Сажетак: У раду је приказан и образложен комуникативни методички модел обраде полисемије у средњој школи, заснован на когнитивном приступу. Поред тога, у раду је представљено повезивање прагматике и методике наставе, које се огледа у примереној адопцији и сврховитој примени Грајсових категорија релације и модалитета (Грајс 1987), као и афирмацији принципа релеванције (Спербер и Вилсон ). Примена принципа релеванције доприноси (а) побољшању инвентивности и адаптабилности структурних елемената наставних садржаја, (б) интерактивности стечених знања и нових информација, (в) подстицању когнитивних активности и (г) стварању оптималних услова за унапређење прагматичке и комуникативне компетенције ученика. У складу с дидактичким принципима, овај модел који укључује већи број релевантних примера обликован је са циљем бољег разумевања појмовне метафоре и појмовне метонимије. Посебна пажња посвећена је уочавању и правилном тумачењу процеса преноса номинације са једног семантичког садржаја на други, запажању разлике између метафоричког и метономијског развоја значења, представљању лексичке синегдохе и указивању на облике повезивања наставе језика и књижевности. Кључне речи: полисемија, метафора, метонимија, синегдоха, настава српског језика и књижевности. Увод Када се говори о циљевима наставе српског језика и књижевности, обично се истиче да ученици треба да проширују свој активни речник, а под богаћењем вокабулара подразумева се усвајање знања о основним значењима што већег броја речи, док се мања пажња поклања ширем и темељнијем упознавању полисемантичке структуре познатих речи. Наиме, неретко се сматра излишним

92 278 Драгана Вељковић Станковић указивати на она значења лексема која се у колоквијалном језику релативно ретко активирају, а при томе се заборавља да такав став, као и пуко ослањање на језичко осећање ученика умногоме штете настави матерњег језика, јер за последицу имају знатно смањивање изражајних способности ученика. Често се поставља питање када би требало започети са стицањем основних знања из лексикологије и уколико је у питању вишезначност речи када ученицима указивати на ширину полисемантичких поља простих речи и твореница. Већ у нижим разредима основне школе ђаци, поред основних, познају и многа секундарна значења фреквентнијих лексема, међутим, ова знања су непоуздана, пошто посебно млађи, а често и старији ученици сматрају да је већина речи моносемична. Ово потврђују и методичка испитивања. Истраживање Ратомира Цвијетића показало је да ученици највише проблема имају у препознавању вишезначних речи; нпр. полисемантичност речи,кућа препознало је само 26 ученика (20 %), док је већина одговорила да су у питању хомоними (Цвијетић 2000: 231). Аутор сматра да узроке треба тражити у незадоваљућем нивоу знања из лексикологије. Уз то, ученици најчешће нису навикнути да се самостално служе речницима, већ овај посао за њих обављају наставници. Р. Цвијетић сматра да полисемији у наставним програмима није посвећена одговарајућа пажња, док је, на пример, много више простора дато питањима која се односе на позајмљенице (исто, 279). Наведени подаци и запажања указују на то да полисемији не треба приступати као једној од многих наставних јединица, већ да o вишезначности речи у настави српског језика ваља говорити већ од петог разреда. Важно је истаћи да је ова област захвално подручје повезивања наставе језика и књижевности, јер није мали број уметничких остварења чије је значењске слојеве немогуће тумачити без познавања фигуративних значења кључних речи. Споменимо само Мостове Иве Андића (РСАНУ: мôст 2. фиг. а. оно што спаја, повезује, омогућава додир, спона, веза; особа која повезује, ствара контакте; средство, начин, пут којим се нешто остварује, постиже.) и Плаву звезду Мирослава Антића, чија се тајновитост не може одгонетати уз ослањање на основно 1 значење именице,звезда, већ на њену фигуративну семантизацију (у РСАНУ: звéзда 2. фиг. а. срећа која неког прати у животу; знак судбине, судбина, удес. б. оно што некога води и према чему се управља у животу, путоказ; идеал). Разуме се, примера има много, те их није потребно набрајати, али ваља напоменути да упознавање значењских потенцијала лексема треба везивати за занимљиве текстове, који не морају увек бити ексцерпирани из књижевних 1 У РСАНУ читамо: звéзда 1. а. астр. удаљено и крупно небеско тело са сопственом светлошћу, по природи слично Сунцу; (у народу) ма које небеско тело које се на небеском своду ноћу види као светла тачка. На кадифи неба дрхтале су звезде (Вас. Д. 3, 33). фиг. Дивна звијезда дјечакових сања... тужно угасну да се није ни појавила (Михољ. 2, 261).

93 Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи 279 дела, јер многе шале и анегдоте свој хумористички ефекат дугују управо вишезначности речи. 2 У средњој школи, када се детаљније изучава лексикологија (са елементима терминологије и фразеологије) и објашњавају семантички и формални односи међу лексемама (синонимија, антонимија, хомонимија, полисемија /метафорична и метонимијска значења/), треба сликовито, на адекватним и пажљиво одбраним примерима, показати процес преноса номинације и ученике заинтересовати за магично коло које полисемија, као централни механизам у организацији лексичког система, крије. У методичке моделе ваља укључивати ученицима блиске примере и помоћу њих им објашњавати деловање механизма полисемије. У складу с дидактичким принципима научности, свесне активности и трајности знања и умења, ученике треба поступно уводити у разумевање појмовне метафоре и појмовне метонимије. Овај приступ ретко се користи у настави, а уобичајено је да се само указује на разлике између поетске и лексичке метафоре и метонимије. Ослањање на когнитивни приступ значајно је за интелектуалан развој ученика, а посредан значај његов сагледавамо и у подстицању дугорочне мотивације за размишљање о значењима, правилној употреби речи, као и у оспособљавању за успешнију језичку комуникацију. Имајући на уму пре свега ове даље, али за ученике веома значајне циљеве наставе српског језика, у раду најпре говоримо о номинацији и полисемији (дајући, при томе, кроки једног од могућих методичких приступа), потом о ширењу полисемантичке структуре познатих речи, разматрамо примену методичких приступа којима се објашњавају појмовна и лексичка метафора и метонимија, а на крају се указује на основне типове синегдохе, као преноса имена с једног појма на други, и то на основу логичке везе део целина (исп. Драгићевић 2007: ). 1. О именовању и полисемији 1.0. У природи је човековој да свему што окрзне његова чула или мисао нађе и надене име. Именовање је важно јер је разговор о безименим предметима, бићима или појавама, чак и када се испомажемо заменицама, тешко замислив. Говор о неименованоме збуњује, пошто подразумева употребу много већег броја речи но што је уобичајено, а исказ, упркос труду да будемо јасни и прецизни, остаје неприродан и незграпан; тако би, на пример, уколико реч табла (школска 2 Нпр. Питали ђака који предмет у школи не воли, а он спремно одврати: Дневник! У наведеној шали треба уочити (а) на које се значење именице предмет односило питање, (б) објаснити зашто ђак није разумео саговорника и (в) образложити шта се дешава када речи употребљавамо као једнозначне (у РМС: прéдмет и прèдмет 1. свака материјална појава у простору и времену која се може приметити чулом, ствар. 2. све оно што постоји као материјал за запажање, проучавање, доношење закључака. 3. оно што служи као извор каквих осећања, емоција. 4. област знања, грана науке као део школске наставе.); о употреби вицева у настави српског језика исп. Кликовац 2009:

94 280 Драгана Вељковић Станковић табла) не би постојала, реченица Обриши таблу гласила: Обриши (зелену / црну / белу) дрвену плочу за писање кредом (или фломастером). Зато, чим неки нов предмет уђе у општу употребу, осетимо потребу да га именујемо Када су у питању нове речи, језик није расипан, јер би превелик број лексичких иновација несразмерно оптеретио говорнике. Стога, уколико каквом досад непознатом предмету устреба име (односно када се укаже потреба да штогод ново именујемо), обично посежемо за златним резервама у заједничком лексикону, тј. за оним речима које су познате свим говорницима српског језика као матерњег, а то су, најчешће, просте речи прасловенског порекла, које су семантички најбогатије (исп. Драгићевић 2007: 130) Просте речи су, по правилу, кратке. Да би утврдио однос између полисемије и дужине речи, Милорад Дешић је прегледао прва три тома Речника САНУ и ексцерпирао све речи које имају најмање 15 значења. У поменутом корпусу пронађено је укупно 167 таквих речи (100 именица, 44 глагола, 20 придева, 1 прилог [који може бити и везник где/гдје] и 1 везник); те речи су већином променљиве, што упућује на чињеницу да богатство облика стоји у некој вези са богатством значења (Дешић 1990: 5) Такође је веома значајно запажање М. Дешића да се полисемијом одликују речи из свакодневног живота, из свакодневног говора; те ријечи се односе на дијелове тијела или на оно што је у вези са дијеловима тијела (бацати, бацити, би ло, бити /бијем/, бок, болест, брада, бреме...), на породицу и друштвени живот (баба, брат, братски, вјенчаница, власт, војска, госпођа, гост), на предмете из свакодневне употребе (вага, витао, вретено, врећа, гаће, греда, грош), на животиње и биљке са којима се човјек врло често среће (или се често сретао) (белица бјелица, белка бијелка, буба, бува, вâш, вук, гавран, гак, глиста, гриња, гуја, гуска, гуштер, боб, врба, гљива, грах, грахорица, грашак, грожђе) итд. (Дешић 1990: 3 6) Други начин којим се служимо да бисмо превазишли оскудицу речи јесте деривација, а понекад преузимамо речи из других језика. Ипак, нове речи лакше улазе у колоквијални језик неголи у речнике. И њима је потребна нека врста пропуснице, коју реч добија само ако је постала стални и, у различитим приликама, радо виђен житељ нашег језика, ако му се прилагодила и ако говорници почну осећати да им је неопходна или, у неким областима живота, веома важна Језик је осетљив на новотарије. Међутим, дешава се да заједно са каквом технолошком иновацијом увеземо и реч (којом је именујемо), а да потом, веома брзо, справа буде превазиђена, па и предмет и реч нестану без трага. Таква је била судбина пејџера. У Речнику нових речи Ивана Клајна читамо: пејџер мали преносни апарат који омогућава да се његовом носиоцу на сваком месту упути звучни сигнал или кратка писмена порука (Клајн 1992, s.v. пејџер). Но, динамичан развој мобилне телефоније потиснуо је пејџер тако брзо да је данас младима ова лексема скоро

95 Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи 281 потпуно непозната, те сада о пејџеру можемо говорити само као о заборављеној позајмљеници Сликовито представљање јесте основни услов сазнавања дистинктивних својстава (Лосев 1996: 87); уочавање разлика подразумева запажање и поређење сродности и заједничких карактеристика, а ови когнитивни процеси у многим случајевима, па и код преноса номинације иницирају асоцијативна повезивања. Опажање, а потом и на њега ослоњено закључивање у настави треба подстицати сликовитим представама Да би осетили нелагоду пред неименованом реалијом и, провоцирани тим искуством, посегнули за речју којом ће је назвати, те тако укинули вакуум безимености, ученицима можемо показати апстрактну слику, а потом од њих захтевати да јој дају назив. У тражењу назива они ће се, по правилу, руководити оним што виде, тј. објектима који немају лако препознатљиву форму (при томе ће се ослањати на своје језичко и ванјезичко искуство, али ће недоумица, највероватније, бити). Управо недоумице у вези са препознавањем форме, а затим уочавање заједничких карактеристика с познатим, подстичу и утичу на избор речи. Овим поступком, усмереним на иницирање когнитивних процеса, ученици ће искусити процес именовања Како би се асоцијативни процес што боље пратио, сваки ученик записује реч којом би се, према његовом мишљењу, могло именовати представљено; уз име се даје и кратко образложење подстакнуто питањима: Шта сте препознали на показаној слици/предмету? Захваљујући чему? Шта се дешава када се суочимо са предметом, обликом, појавом које немају име у нашем језику? Објасните зашто се човек пред неименованом представом/бићем/предметом осећа разоружано? Речи се потом сакупљају и утврђује се ком делу лексикона припадају; очекујемо да готово све активиране лексеме буду део заједничког лексикона, што се на адекватан начин образлаже (исп. ниже табелу 1). Тако се отвара пут уочавању чињенице да су у секундарној номинацији најактивније просте речи, а међу њима и оне којима се именују делови људског тела Први методички корак је, дакле, усмерен на запажање искуства именовања; ученици ће, уз наставникову помоћ, запазити и описати фазе у процесу преноса номинације, те одговорити на провокативно питање које намеће мото овог рада, али и на нека друга: Зашто је име позорница сусрета онога који доживљава и онога што се доживљава? Шта се на тој позорници догађа? Којим редоследом? О чему сте размишљали док сте гледали непознат облик? Можете ли укратко испричати догађај везан за какво слично именовање? Шта га је подстакло? Шта вам је помогло у именовању? Зашто сте се определили за реч Х? и др. 3 На пример, овај процес може се изазвати и показивањем каквог предмета који је у општој употреби, а у нашем језику још се именује описно; нпр. (обично пластични) држач порука који има постоље (ногу) и издужени део (врат), на чијем се крају налази мала штипаљка (кљун) може бити различито именован: као птица, голуб, чапља и сл.

96 282 Драгана Вељковић Станковић 2. Како речи добијају нова значења 2.0. Није мали број речи чија значења знамо, или смо само уверени да их познајемо. Као што је већ истакнуто, ове добре знанце често користимо у различитим приликама када нам затреба реч које (још) нема. Отуда није необично да ти стари житељи нашег језика најлакше шире свој животни простор, тј. да добијају нова значења Један део компјутерске опреме, који, приликом рада на рачунару, користимо као неку врсту продужене руке добио је име по ситном глодару мишу. Дужом употребом ове лексеме у новом контексту реч је добила ново значење О преносу номинације није добро говорити ex cathedra, већ први корак у разумевању овог механизма треба да буде (у што већој мери) повезан са лингвистичким и ванлигвистичким (пред)знањима ученика. Да би што самосталније закључили како долази до преноса номинације, ученике треба подстаћи следећим питањима: Покушајте да објасните због чега је изабрана управо та реч за назив новог предмета? Сматрате ли је одговарајућом? Зашто? Упоредите физичка својства овог дела компјутерске опреме и животињице (миша). Које сличности запажате? Није тешко приметити да је компјутерски миш, баш као ситни сисар из реда глодара, мали и брз (служи за хитро регулисање рада компјутера кретањем курсора); такође, он обликом својим подсећа на миша предњи део му је шиљаст и пљоснат, а тело округласто и здепасто (пошто је проводником везан за кућиште компјутера, чини се као да има реп). Онај ко му је ово име наденуо умео је да уочи важне сличности, али је пренебрегао многе (и то не мале) разлике (пре свега, реч је о односу живо : неживо, као и о многим другим различитостима) Процес преноса номинације целовитије се приказује у средњој школи, али овај пример може се користити и на основношколском нивоу. У оба случаја објашњења треба да буду пријемчива, сликовита али што једноставнија, разуме се, без запостављања принципа научности. Управо стога, сматрамо да не ваља инсистирати само на аналогијама, већ указати и на сасвим очигледне разлике које мишљење базирано на метафоричкој матрици свесно занемарује или прикрива (уп. Кликовац 2004: 15; Драгићевић 2007: 148) У Речнику српскога језика Матице српске (2007), поред основног и фигуративних значења именице миш (ми ш 1. а. зоол. у мн.: веома распрострањена породица ситних сисара штеточина Muridae из реда глодара (у јд.: глодар из те породице). б. фиг. (понекад ир.) слабић. в. фиг. реч одмила за дете (обично при тепању)), читамо и следећу лексикографску дефиницију: (3) периферни рачунарски уређај, обликом помало сличан мишу (1а), који се руком покреће по равној површини, а служи за посматрање курсора и за давање наредби компјутеру. Потоње значење није забележено у РСАНУ, што је и природно, јер у корпусу свакако није могла бити нађена лексема миш са значењем какво је наведено у РСЈ (исп. I том РСАНУ, стр. VII).

97 Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи Ево још једног примера. Многа обољења код људи и животиња изазивају бактерије и вируси. Има различитих вируса, а сви доносе велике непријатности, зато се против њих боримо пре свега јачањем свог имунитета, а неретко и лековима. С друге стране, када какав механизам не ради ваљано, не кажемо да се разболео, већ да се покварио. У новије време, међутим, сасвим је уобичајено чути да је нечији компјутер заражен вирусом; зато се праве посебни програми којима се рачунар имунизује (тј. штити од вируса). Изгледа да се и компјутер, на особен начин, може разболети, а да се проузроковач болести (квара) понаша слично хуманом вирусу паразитира и наноси штету читавом организму. Погледајмо како је у нашим великим описним речницима представљена лексема вирус: РСАНУ: ви рус (лат. virus) биол. 1. паразитни микроорганизам ситнији од бактерија, који може да изазове обољење. Кроз електронски микроскоп виде се и мања жива бића него што су бактерије: вируси... и бактериофаге (Пол. 1949, 13242/5). 2. отров који луче паразитни микроорганизми. Присуство ових невидљивих паразита... долази до израза само у вирусима (отровома), које невидљиви паразити луче (Ивановић М., XX век 1938, 5/134). РМС: ви рус лат. мед. узрочник заразних болести. РСЈ: ви рус лат. мед. нуклеопротеинска честица много ситнија од бактерије која паразитира на живим ћелијама узрокујући болест Поређењем лексикографских дефиниција у Речнику САНУ, РМС и једнотомном Речнику српскога језика Матице српске запазићемо извесне разлике, које, између осталог, указују на напредак медицине; ипак, ови речници не казују ништа о вирусима који угрожавају рачунаре. Ово значење лексеме вирус, изгледа, још није стекло поверење лексикографа, можда зато што га, као и већ поменути пејџер, лако може однети плима нових технологија. Ипак, има области које, упркос динамичним променама, морају држати корак с временом. Зато значење ове речи, као термина комуникационе технологије, налазимо у Њутновом речнику телекомуникационих термина (Њутн 2005) у коме се, уз описну дефиницију, наводи и занимљив податак о настанку овог термина, чије увођење у свет савремене технологије дугујемо Дејвиду Џероду: Virus Program koji je u stanju da samog sebe replicira i obično je u stanju da izazove velike štete u računaru. Тermin je prvi put upotrebio David Gerrod, pisac naučne fantastike, koji je napisao priču o malicioznom kodu koji se širio sa jednog računara na drugi. Naslov priče bio je Virus. 3. Метафора 3.0. Много је више (реалних и фиктивних) бића, појава и предмета но речи у језику. То је и природно, јер нас од поплаве речи, које не бисмо могли ни да запамтимо, па ни да их правилно употребљавамо, брани универзални закон економичности. Свима је блиска тежња да ураде више и боље уз што мањи утрошак енергије, да негде стигну брже, да памте лакше и дуже. Тако је и у језику, па

98 284 Драгана Вељковић Станковић ову појаву називамо језичком економијом, а она се огледа у рационализацији језичких средстава, творби речи и др. (исп. Ћорић 2008: , 164) Чулима перципирамо стварност, стичемо искуства и од њих плетемо мрежу у коју хватамо какву нову, још непознату (или недовољно познату) појаву, да бисмо је потом према постојећој матрици објаснили оним што нам је знано (и, што је чест случај, за њено именовање употребили већ постојећу реч). Чула добацују податке уму, а он их класификује и неуморно трага за аналогијама које се, природно, огледају у језику Када се нађемо пред још неименованим предметом (или појавом) и осетимо неугодност због недостатка речи којом бисмо га номиновали, настојимо да пронађемо сличности с реалијом која нам је блиска и у језику већ представљена свима познатом речју. Чим се такве тачке пресека нађу, долази до преноса номинације. Ипак, ваља знати да предуслов овог процеса није апсолутно поклапање; довољно је да се уоче само неке сличности са другим објектом/ентитетом (графички се то може приказати као пресек двају кругова или сл.), па ће, захваљујући њима, на пример, проширени део клина бити именован као глава, јер се аналошко повезивање без обзира на то што је глава део људског тела, а клин предмет ослонило на запажање сличног облика (округластог). Као резултат тог процеса лексема глава добија секундарно значење. Шта се, заправо, десило? Фазе овог процеса најбоље ће се разумети помоћу следеће схеме (схема и табеларни приказ преноса номинације сачињени су према Гортан-Премк 2004: 86): Метафора глава глава клина архисема део људског тела део предмета семе нижег ранга: округласт аналошко повезивање округласт лоптаст проширени горњи трансформација крајњи у коме се налазе мозак и главна чула

99 Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи 285 ПРОЦЕС ПРЕНОСА НОМИНАЦИЈЕ СА ЈЕДНОГ СЕМАНТИЧКОГ САДРЖАЈА НА ДРУГИ (за наставника): (за ученике): I. 1. Напомена: Сваки од наведених корака треба објаснити и поткрепити примерима. Декомпозиција и анализа: уочавање карактеристичних семантичких елемената. I. 2. II. 1. Које су битне особености предмета Б (који треба именовати)? Претрага лексичког фонда у језичкој меморији. I. 3. Повезивање сема циљног и нађеног семантичког садржаја. I. 4. Композиција синтеза око елемената који мотивишу повезивање. СЕКУНДАРНА НОМИНАЦИЈА II. 2. На шта ме подсећа? Знам ли ишта слично? II. 3. Да, од свих речи (које знају сви говорници српског језика као матерњег) управо оно што се именује речју А има бар једну важну сличност са Б... II то је особина а, дакле, Б ћу именовати речју А. СЕКУНДАРНА НОМИНАЦИЈА Табела бр. 1 Приказ процеса преноса номинације 4. О заснованости лексичке метафоре на појмовној метафори 4.0. Универзалност сликовних схема проистиче из њихове утемељености у људском искуству, али ученици треба да се у то сами увере. У томе ће им помоћи илустрације на којима су приказани инструменти (гитара, флаута и виолина), као и наставниково примерено вођење хеуристичког дијалога, којим се подстиче размишљање о именима и именовању Када знамо да наша свест никад не мирује, већ да у сусрету с новим вредно претражује велику књигу вокабулара у којој повлашћено место имају управо оне речи које су познате свим говорницима српског језика као матерњег, а које су у свакодневној комуникацији најчешће, јасно је да ће прве асоцијације

100 286 Драгана Вељковић Станковић летети баш према тим речима. Њихова основна значења везана су, као што је и очекивано, за оне реалије и појмове које најбоље познајемо. У првом реду то је људско тело (тј. делови људског тела), а потом и свеколика појавност која га окружује и од које, више или мање, зависи човеков живот Алексеј Лосев каже да сликовито представљање јесте знање о разлици себе и другог (Лосев 1996: 87). А кога човек боље познаје од себе? Осмотримо ли конструкцију класичне гитаре, видећемо да је својом грађом призвала метафоричке асоцијације по облику, зато су њени делови названи: главом, вратом, раменима, петом, стопом, струком и боковима (в. илустрацију бр. 1). Тако је запажање сличности између људског (женског) тела и тела инструмента следио пренос номинације, што је довело до проширивања полисемантичке структуре наведених лексема. Илустрација бр. 1. Конструкција класичне гитаре; илустрација преузета из Гитара: историја, литература, настава, Огризовић 1999: 44.

101 Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи Анатомија флауте је једноставнија, али у њеној сачињености такође препознајемо обрисе људске грађе: флаута има главу, тело и стопу (в. илустрацију 2, Грађа флауте). Као и код примера глава (човека) глава клина, код семе нижег ранга горњи запажамо исту трансформацију: горњи крајњи. Треба напоменути и то да, приликом тумачења процеса преноса номинације са једног семантичког садржаја на други, архисему ученицима треба објаснити као носиоца информације о припадности лексеме некој широј тематској групи речи (Гортан-Премк 2004: 43) и тиме уклонити (нежељену) могућност да буде схваћена као основно значење речи (нпр. за лексеме глава, врат, рука, нога архисема је део тела, а за лексеме виолина, гитара, флаута архисема је музички инструмент; исп. Драгићевић 2007: 70). глава тело флауте стопа Илустрација бр. 2. Грађа флауте 4.4. Гудачки инструменти, а међу њима и виолина, поред врата и главе (са чивијама за које су причвршћене жице) имају и део који се назива душа. 4 Пренос номинације, у овом случају, омогућили су централни положај и функција (условљавање самосвојног тембра 5 ) овог дела инструмента. Запажамо да се метафоричко пресликавање не зауставља на аналогијама које се тичу облика (људског тела и инструмента), већ се, у складу с метафором ЧОВЕКОВО ТЕЛО ЈЕ САДРЖАТЕЉ ЗА ЊЕГОВО ПРАВО БИЋЕ шире и на човеков унутрашњи свет, те, преко персонификације, воде метафори ТЕЛО ИНСТРУ- МЕНТА ЈЕ САДРЖАТЕЉ ЗА ЊЕГОВО ПРАВО БИЋЕ (ИНДИВИДУАЛ- НОСТ). Као једно од секундарних значења лексеме душа, у РСАНУ читамо: 9. в. муз. штапић од меканог дрвета који код гудачких инструмената стоји између гласњаче и дна (Енц. Муз.). Без обзира на то што је душа инструмента материјална, квалитет и позиција овог дела никад нису идентични, па се слободно може казати да свака виолина има друкчију, непоновљиву душу, при чему се ангажује фигуративно значење (2.а) оно што је основно, главно у нечему, суштина, бит. 4 Душа (тал. anima) је, заправо, стубић, тј. кратко шупље дрвце заглављено између доње и горње даске виолине, у близини мостића, дакле, у средишњем делу инструмента. Душа виолине преноси треперење жица на доњу даску, а горњу даску акустичким чвором сегментира на два дела, па се тако основни тон горње даске повишава за октаву. Карактер и тембр звука зависе од положаја душе и њене дебљине. 5 У Великом речнику страних речи и израза И. Клајна и М. Шипке читамо: тèмбр [фр. timbre] боја звука својствена сваком гласу или инструменту.

102 288 Драгана Вељковић Станковић Илустарaција бр. 3 Виолина, пресек виолине и положај душе. Наведени примери допринеће лакшем схватању да лексичка метафора почива на појмовној метафори, која је, као механизам мишљења, апстрактнија, али свеприсутна, те да когнитивно скенирање, тј. обрада података о свету око нас омогућава лексичку метафору (исп. Драгићевић 2007: 150). 5. Врсте метафоричких асоцијација 5.0. Уз метафоричке асоцијације по облику, којима, као најпријемчивијима за уочавање (уп. принцип чулности и очигледности, метода запажања и показивања, Николић 2006: ; 60 67), дајемо примат, треба навести примере метафоричких асоцијација по боји (златно вино, сребрн прамен /косе/ и сл.), а такође и егземплуме метафоричких асоцијација заснованих на трансформацијама конкретно апстрактно (високи идеали, висок емотиван живот, висока плата и др.) и апстрактно конкретно: добар провод (добар човек), поносни двори (поносан човек) и сл. (Гортан-Премк 2004: 107) Ученици ће без много тешкоћа разумети да захваљујући метафоричком пресликавању просторних релација на временске односе говоримо о блиској будућности и далекој прошлости, као да је реч о каквим реалијама (нпр. блиска околина, далек град) Када се за некога каже да је лисица (јер лисицу сматрамо лукавом животињом), а за другога ко је насамарен да је овца (јер овцу доживљавамо као кротку, мирну, наивну), сви говорници српског језика као матерњег знаће о каквим је особама реч, пошто су у питању асоцијације засноване на семама колективне експресије. Овај тип метафоричке матрице има значајан удео у обликовању карактера јунака басни, стога је упутно као пример повезивања наставе језика и књижевности ове кратке приче користити приликом објашњавања метафоричких асоцијација заснованих на семама колективне експресије.

103 Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи О фигуративној употреби лексема у уметничком тексту 6.0. Померање значења које не излази из оквира једне речи је уобичајено, нпр. нога стола/столице/какве направе; глава, тело, зглоб, стопа стоне лампе и сл.). Међутим, није свака метафора лексичка метафора. Да бисмо то показали размотрићемо фигуративно значење речи миш у Речнику САНУ и фигуративну употребу исте именице у књижевном делу: РСАНУ: миш 1. б. фиг. слабић, страшљивац, кукавица. Ој давори, учитељи клети, / Да чудне сте и дивне авети!.../ Па поваздан срце вам уздише / Да из ђака начините мише (Радич. 2, 155). Увијек када на павиљону преко пута отворе или затворе један прозор, мојом собом прелети миш (В. Десница, Прољећа Ивана Галеба 1982: 15). Потоњи пример показује да иста реч може бити метафорично употребљена у разговору или у књижевном делу, али овога пута с друкчијим значењем, и то као израз надахнућа надареног појединца: миш (светлосни миш) рефлекс сунчеве светлости, који, слично малој, окретној и хитрој животињи, трчи, јури, лута, шета по зидовима собе када се помера прозорско окно (асоцијација на нешто живо, мало, хитро, плашљиво, тешко ухватљиво као миш ). У питању је фигуративна употреба лексеме, ослоњена на њена постојећа значења, али таква употреба речи, разуме се, не резултира секундарном номинацијом (миш одблесак). 7. Метонимија 7.0. Веза ентитета обухваћених метонимијом је, за разлику од оне коју запажамо код метафоре, непосреднија и релативно лако разумљива, зато неће бити погрешно ако се наставник одлучи да јој у обради полисемије у средњој школи дâ примат. Залажући се за когнитивни приступ, сматрамо да треба поћи од појмовне метонимије, јер је на њој, као на механизму мишљења, заснована лексичка метонимија (исп. Драгићевић 2007: 163). Постоји још један разлог којим се може оправдати наизглед инверзни поступак у обради вишезначности лексема: полисемија заснована на метонимијском преносу номинације је регуларна и везана за један домен, док су у метафоричком преносу номинације ангажована два домена; такође, појмовну метафору каткад је теже схватити од појмовне метонимије, уз то, овај механизам полисемије, за разлику од оног који је заснован на метонимији, није регуларан. Ако се првенство даје уочавању логичке везе међу појмовима обухваћеним метонимијом, треба користити примере из колоквијалног језика, на основу којих ће ученици уочити да метонимија може бити: просторна, временска, узрочно-последична, посесивна и др.

104 290 Драгана Вељковић Станковић ГРАД ЋЕ СЕ ПРОБУДИТИ ТЕК ЗА НЕКОЛИКО САТИ. град град насељено место људи који живе у граду (грађевине, улице, људи...) Примери: (1) Недељом наш град силази на обале река. (насељено место становници тог места) (2) Воли га и слуша читава гимназија. (установа /зграда/ људи /који раде/ у њој) (3) Кућа је одмеравала придошлицу. (зграда људи у њој/станари) (4) Остала је у уредништву да доврши репортажу. (група људи која уређује какве новине, часопис, редакцијски колегијум просторије у којима се обављају ти послови) (5) Неко воли италијанску, а неко кинеску кухињу. (просторија начин, вештина припремања јела) (6) Јеси ли чула да је купила нову кухињу? (просторија намештај у њој) (7) Појела сам две шаке ораха. (део тела мера, количина која стане у шаку) 7.1. Ученици треба да запазе да је у свим наведеним примерима лексичка метонимија заснована на постојању блискости између ентитета који припадају једном домену (исп. Драгићевић 2007: ; ). Објашњење је најбоље засновати на постојећим искуствима, која нам омогућавају да се снађемо у свету који нас окружује. Овога пута улогу посматрача примењујемо с нешто друкчијим циљем: ученици гледају колаж који приказује без реда набацане предмете; дисперзивност збуњује посматрача и он, као и обично, покушава да разуме оно што гледа налазећи макар и најудаљеније логичке везе између фигура, потом их групише и налази (могуће) релације. Очито је да нас деконтекстуализоване појаве збуњују, зато је природно да када се уверимо у постојање тесних веза између појединих појава, реалија, бића (уп. школа ђаци, наставници и други људи који раде у школи) тежимо да их, сходно природи њиховој, класификујемо и да им нађемо место у оквиру кохерентних целина, јер нам оне помажу да укротимо хаос, да разумемо свет и да се са сигурношћу крећемо у њему Први пример јасно открива метонимијску формулу НАСЕЉЕНО МЕ- СТО СТАНОВНИЦИ ТОГ МЕСТА, а други и трећи УСТАНОВА, ЗГРА- ДА ЉУДИ У ЊОЈ. У четвртој реченици уочавамо нешто друкчију ситуацију; иако је и у овом случају омогућена продуктивност према сличној формули (уп. Уредништво је одмеравало новог новинара. Кућа је одмеравала придошлицу.; исп. Гортан-Премк 2004: 69), овде запажамо однос запослени у одређеној установи просторија у којој запослени раде (уп. Пред општинском кућом је чекало

105 Полисемија у настави српског језика методички приступ полисемији у средњој школи 291 општинско поглаварство [= поглавар са својим особљем]. Поглаварство је било пространо и лепо уређено [= зграда и просторије зграде у којој је смештено поглаварство, у којима поглавар са својим особљем уредује]) Регуларност метонимијског преноса номинације ваља показати методом супституције; такође, није тешко запазити да и друге лексеме које припадају истој семантичкој групи (нпр. установа, зграда, просторија) у колоквијалном језику често бивају употребљене са значењем људи који бораве у просторији / раде у установи, радњи и сл., иако ово значење не бележе наши велики описни речници (нпр. Када је случајно залупио вратима, читава чекаоница / учионица / сала / апотека... се тргла [... тргли су се сви људи који су били у чекаоници / учионици / сали / апотеци и сл.]). МЕТАФОРА ЗАПАЖАЊЕ СЛИЧНОСТИ (ПО ОБЛИКУ, ОСОБИНАМА, ФУНКЦИЈИ, ПОНАШАЊУ И СЛ.) ИЗМЕЂУ ДВА МЕЂУСОБНО РАЗЛИЧИТА И НЕПОВЕЗАНА ОБЈЕКТА МЕТОНИМИЈА УОЧАВАЊЕ КАРАКТЕРИСТИЧНОГ СВОЈСТВА КОЈЕ ЈЕ ЗАЈЕДНИЧКО ЗА ДВА РАЗЛИЧИТА ПРОСТОРНО И/ИЛИ ВРЕМЕНСКИ ПОВЕЗАНА ОБЈЕКТА СЕКУНДАРНА НОМИНАЦИЈА (СЕКУНДАРНА ЗНАЧЕЊА: НЕРЕГУЛАРНА, НЕПРЕДВИДИВА) СЕКУНДАРНА НОМИНАЦИЈА (СЕКУНДАРНА ЗНАЧЕЊА: ПРЕДВИДИВА, ОЧЕКИВАНА) Табела бр. 2 Разлика између метафоричког и метономијског развоја значења 8. Синегдоха 8.0. У представљању лексичке синегдохе 6 најпре треба указати на синегдоху део целина, посебно у примерима у којима се читав објекат именује једним његовим делом (нпр. врата, праг, кров = кућа). Употреба наведених лексема 6 М. Ковачевић на следећи начин образлаже разлику између метонимије и синегдохе:... и синегдоха и метонимија резултат су елиптирања супстантивних синтагми, тако да и једна и друга одражавају принцип: употреба лексеме умјесто синтагме, па су оне по томе прије семантичко- -синтаксичка него лексичка појава. Синегдохи је увијек исходиште супстантивна синтагма у којој чланови стоје у односу интегралног дијела и цјелине; то су, дакле, увијек синтагме са иманентном, неотуђивом посесивношћу. Управо због тога синегдохски и појам који он замјењује увијек стоје у односу инклузије (укључивања). Код метонимије је неупоредиво разноврснији број типова синтагми које се елиптирају, тако да посесивне синтагме али увијек оне са значењем неотуђиве посесије чине само један подтип зависних синтагми чијим елиптирањем настају метонимије. Код метонимије су метонимијски и појам који се њим замјењује потпуно одијељени, па метонимијски однос почива на односу ексклузије (искључивања) (Ковачевић 1999: 200).

106 292 Драгана Вељковић Станковић са значењем кућа, (породични) дом веома је честа, а однос ужи шири појам (хипоним хипероним) лако је уочљив. Два примера из друге групе (Б. Име ширег појма за ужи појам) показују да механизам синегдохе функционише слично конкавном и конвексном сочиву, те да је њена бит сужавање и проширивање уобичајеног плана садржаја неке речи (исп. Ковачевић 1999: 188). (А) Употреба имена дела целине за саму целину: (а) Моја су ти врата увек отворена (врата = кућа, дом, двор). (б) Јесам ли ја када сиромаха отпустио празна с мога прага? (праг = дом, кућа). (в) Не идите, браћо, од роднога прага... (праг = домовина). (г) Оженио сам се... стекао сам своје огњиште (огњиште = родни, породични дом, кућа). (д) Ма шта се десило код мене ћеш увек наћи кров (кров = кућа, дом; прибежиште, уточиште). (Б) Име ширег појма за ужи појам: (а) Воли да вози брза кола (= аутомобил). (б) Њен човек је добро гледа (= муж) (В) Употреба имена једног појма и за шири и за ужи сличан појам: (а) Он воли своју земљу (= држава; површина, простор за обраду, искоришћавање, поседовање). Моја су ти врата увек отворена. врата = кућа, дом.. Илустрација бр. 4 Употреба имена дела целине за саму целину: пример А (а) 8.1. Код синегдохе један од појмова увек је обухваћен другим, тј. један појам је интегралан део другог (као, на пример, што су врата, кров и праг интегралан део куће), што није случај код метонимије, за коју је кључан однос блискости заснован на некој логичкој вези, те појмови који учествују у метонимијском преносу номинације постоје самостално, потпуно одвојени један од другог (нпр.