1. Датум рођења, општина, република: 6. априла 1969.г.; Лапово, Баточина, Србија

Transcription

1 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ - 11 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ Кандидат: мр Милош Кривокапић Тема: Језик у писмима сердара и гувернадура Радоњића I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ 1. Датум и орган који је именовао комисију г., Наставно-научно веће Филозофског факултета 2. Састав комисије са назнаком имена и презимена сваког члана, звања, назива уже научне области за коју је изабран у звање, датума избора у звање и назив факултета, установе у којој је члан комисије запослен: др Љиљана Суботић, ред. проф. за научну област Српски језик и лингвистика (предмети: Историје књижевног језика и Стандардни српски језик Фонологија), Филозофски факултет у Новом Саду, ментор, др Мато Пижурица, ред. проф. за научну област Српски језик и лингвистика (предмет: Историја и дијалектологија српског језика), Филозофски факултет у Новом Саду, др Божо Ћорић, ред. проф. за научну област Српски језик (предмет: Историја српског језика), Филолошки факултет у Београду II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ Име, име једног родитеља, презиме: мр Милош (Бранко) Кривокапић 1. Датум рођења, општина, република: 6. априла 1969.г.; Лапово, Баточина, Србија Датум одбране, место и назив магистарске тезе: (а) 10. април 2003.г.; Никшић/Црна Гора (б) Синтаксичка синонимика глаголских облика у језику Стефана Митрова Љубише 4. Научна област из које је стечено академско звање магистра наука: лингвистика (магистар лингвистичких наука) III НАСЛОВ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: Језик у писмима сердара и гувернадура Радоњића IV ПРЕГЛЕД ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: Рукопис докторске дисертације Језик у писмима сердара и гувернадура Радоњића мр Милоша Кривокапића има укупно 447 страница компјутерског слога (фонт 13) и садржи следеће сегменте: Универзитет у Новом Саду, Кључна докумнтацијска документација (стр. 3-5), University of Novi Sad, Key word documentation (стр. 6-8); Садржај (стр. 9-13), Увод: Одлике и корпус писама сердара и гувернадура Радоњића (14-43), I. Графијске одлике (44-69): 1.1. Обиљежавање вокалских фонема (46-55); 1.2. Обиљежавање неких консонанстких фонема (56-69), II. Ортографске одлике (70-94): Сугласнички скупови (70-81), Сасатвљано и растављено писање ријечи (82-83), Надредно писање графема (84), Скраћено писање ријечи (84)-85, Графијски знаци <ь>, <ъ> (85-88), Употреба знакова интерпункције (88-89), Употреба великог слова (89-90), Означавање бројева (90-91), Закључне констатације 91-94); III. Гласови (95-170): 3.1. Фонолошке и морфонолошке промјене, Вокализам (95-125), 3.2.Консонантизам ( ); IV. Морфолошке особености ( ): 4.1. Промјениљиве врсте ријечи (171), Именице ( ), Замјенице ( ), Промјена замјеница и придјева ( ), Бројеви ( ), Глаголи ( ), 4.2. Непромјенљиве ријечи ( ). V. Синтаксичке особености ( ): 5.1. Из синтаксе реченице ( ), 5.2. Из синтаксе падежа ( ), 5.3. Из синтаксе глагола ( ); VI. Из лексике и фразеологије ( ). Закључак ( ), Литература ( ), Библиографија (431), Прилози снимци одабраних писама сердара и гувернадура Радоњића ( ).

2 2 V ВРЕДНОВАЊЕ ПОЈЕДИНИХ ДЕЛОВА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: У Уводном поглављу кандидат представља корпус на којем је вршена анализа језика. То су оригинална писма сердара и гувернадура Радоњића (рођени у Његушима), која се чувају у историјским архивима у Котору, Херцег-Новом, Београду, Задру, Ср. Карловцима, Бечу, Москви и у Народном музеју Црне Горе на Цетињу, која су ови сердари и гувернадури током 18 (прво писмо је из 1714) и у првим трима деценијама 19. века (последње датира из 1828.г.) упућивали представницима млетачке, турске, руске и аустријске власти и истакнутим личностима из Црне Горе, чије изучавање има значај како за историјску дијалектологију и историју језика писмености, за праћење еволуције административног односно епистоларног стила, а значајно је и за проучавање историје свакодневног живота Црногораца у назначеном периоду. У 1. поглављу дисертације (Графијске одлике, стр ) кандидат је анализом установио графематски систем ових писаца и дао систематски опис графема и њихову релацију према фонемама које ове графеме репрезентују на писаном плану језика. Писма су писана донекле редукованом традиционалном црквеном азбуком уз употребу неких слова грађанске рускословенске ћирилице и, као што се и очекивало, графематски систем припада традиционалном нефонолошком типу алфабета о чему је дат детаљан опис. У поглављу Ортографија (стр ) анализиран је начин презентовања фонемске (фонолошке) структуре речи, конкретно, испитивано је да ли примењени правописни проседе има фонолошки и/или морфонолошки односно историјски карактер, и показана је, очекивана, нестабилност или боље рећи - непостојање стабилне правописне норме. У оквиру правописних проблема посебно је анализирано представљање сугласничких група на морфемској граници (префикс + коренска морфема и коренска морфема + суфикс) као основним показатељем типа правописног проседеа и правопис је дефинитивно одређен као традиционалан (историјско-морфонолошки са спорадичним излетима у фонолошки начин представљања фонемске структуре речи). На граници префикс + коренска морфема регистровање асимилације по звучности јавља се спорадично и то најчешће код префикса /из-/, што је, иначе, веома стара правописна одлика што кандидат не наглашава. Међутим, непотребно је праћено понашање звучних сугласника у финалној позицији префикса пред иницијалним звучним сугласницима коренских морфема, јер се у таквом окружењу не може очекивати никаква гласовна алтернација и чак се погрешно закључује да у тим случајевима не биљежимо једначење по звучности (нпр. у <разбио>, <избистрити>, <изгубит>), што може указати пре на неразумевање самог принципа алтернација у оквиру сугласничких група на морфемској граници, него на омашку, а није коментарисан фонолошки проседе примењен у примерима типа: <расрдише>, <расрчени>, у којима је регистрована двострука алтернација (асимилација по звучности и упрошћавање геминате). Општи је утисак да се кандидат нерадо упушта у коментарисање и да у ситуацији кад се очекује изричито одређивање према неком проблему даје штуре исказе пишући крајње сведено и редуковано. На морфемској граници корен + суфикс ситуација је нешто другачија. У неким случајевима код одређених сугласничких група примењен је фонолошки проседе па чак и фузија саме границе (нпр. <госпоцки>, <залуцки>), што је и у складу са фузионим карактером те границе док је код неких сугл. група забележено колебање и регистровање и алтернација и чување фонемског састава појединачних морфема. Нестабилност односно непостојање (чврсте) правописне норме очитује се и на плану писања спорадичног регистровања алтернација у контакту двеју речи (нпр. <з братом>, <з гласом>, <ш њима>), што се обично у правописима не региструје чиме је фонолошки принцип прекорачио границу речи и огледало је говорног језика, што кандидат, такође, посебно не истиче. У 3. поглављу - Гласови (стр ) у одељку о рефлексима јата показано је да се у језику ових писама огледа дијалекатска ситуација (староцрногорских говора), што се посебно огледа у примерима тзв. јекавског јотовања (/виђети, свуђе, ђетета, ђеце, прићерати; бљеше, вљеровати, добљежали/). Јекавско јотовање може се претпоставити, и то кандидати с правом и чини, и код зубних струјних сугласника иако се на ортографском плану то не очитује: /седочено, сеђет, сетовао/. Радоњићи ређе редукују вокале (/и/, /о/ и /е/), него што је то случај у савременим црногорским говорима док се код њих скоро доследно среће, посебно у категорији радног гл. придева, контракција вокала, што је и данас изразита одлика говорног језика. На плану консонантизма занимљив је статус фонеме /х/. Иако се у неким савременим црногорским говорима ова фонема губи, она је код Радоњића члан гласовног система /јавља се и у коренским и у граматичким морфемама, што аутор не констатује иако региструје), што је и одлика говора Његуша, и само двојица писара (поп Вуко и сердар Станиша) немају иницијално /х-/: /не оћемо, ерцеговина, ита, ћах/, а медијално се /-х-/ слабије реализује (нпр. у групи /-хв-/) док се у међувокалском положају добро чува, што се види из наведених примера мада кандидат тај положај не констатује. Консонантски систем ових писама богатији је за две фонеме од савременог српског књижевног језика. И мада је дистрибуција тих фонема ограничена само на оне лексеме и морфолошке катогорије које су обухваћене јекљавским и новим јотовањем, та чињеница потврђује да је у основи језика ових писама гласовни систем локалног његушког говора. То су фонеме меко /с/ и /з/ <с > и <з > које су у систем ушле као резултат јекавског и новог јотовања зубних стридената (/с еђет, из ели/), а ова два јотовања и иначе у његучком говору и у језику ових писама имају шири радијус него што је то случај са стањем у савременом књ. језику ијекавског изговора. У овом се одељку непотребно понављају примери и прича о регистровању или нерегистровању гласовним алтернацијама на морфемским границама о којима се је већ било речи у Ортографији, као и прича о

3 3 консонантским групама. Исто тако, на неколико се места разматра (јекавско) јотовање, што је такође непотребно понављање. Четврто поглавље - Морфолошке особености (стр ) чине обимнији део ове дисертације. Анализом је установљен систем наставака именица како у једнини тако и у множини који се у основи на разликује од стања у данашњем књ. језику. Разлике од стања у савременом књ. језику тичу се спорадичних детаља, нпр. облика именице /дан/ у синтагми с бројем /два/, када се бележи стари двојински облик /дни/ (/након два дни/), а регистровани су и архаични облици генитива /дне/ у синтагми са именом црквених празника (/до илина дне/), као и форма /дневи/ за коју неосновано тврди да је то стари облик датива (sic!) (/до петрова, дмитрова дневи/). Мада аутор тврди да је у генитиву регистрована и трећа форма ове именице (/дни/), што јесте стара дативска форма, вероватно омашком, не даје за то пример. Аутор не илуструје своју тврдњу ни да хипокористичка имена м.р. имају и ређи наставак /-е/, што је одлика и свих црногорских говора, поред опште раширеног наставка /-а/. У множинским падежима битна разлика у односу на стање у данашњем књ. језику огледа се у Гмн м.и ср.р. где се уз данашњи наставак /-а/ и /-и/ јавља и наставак /-ах/ код сва три рода и /-их/ код именице /људи/. Множински падежи су синкретизовани у Д-И-Л, а наставак /- ма/ у дативу забележен је само у једном примеру код именице /људи/, што је крајње маргинално али завређује коментар који и овде изостаје, док је наставак /-ијех/ у Лмн забележен само у 3 примера: /у млецијех, у законијех, по оружијех/, а један пример са /-ам/ у Лмн ж.р. /у вашијем душам/ није довољан да би се у систем наставака укључила међутим, појава ове морфеме заслужује коментар, који аутор не даје. Иначе, представљање именица као система није најсрећније изведено. Ни у заменичком систему нема већег одступања од стања у данашњем књ. ј. осим што се, очекивано, јављају форме /мене, себе/ као облици датива и локатива, што је одлика и црногорских говора (а што аутор несистематски наводи не одвајајући их од облика генитива и акузатива) и енклитике /ни/ и /ви/ односно /не/, /ве/ као одлика вернакулара и дужи заменички облици /нами/, /вами/ у Дпл. Множински синкретизам спроведен је и код заменица. Нејасно је, међутим, шта значи ауторова констатација: Енклитичке форме /ну/ (sic!) и /му/ региструјемо у примерима: на ну одговорити, да му пише што се даје у кратком сумарном осврту на именске речи на крају овог поглавља? Занимљива је појава партикуле /зи/ уз упитно-односну заменицу /који/ док се именичка промена придева јавља углавном уз семантичко обележје посесије: /без њихова зла/, дајте њихову протошпопу/, /убише његова крвника/, што аутор такође не констатује а што се може закључити на основу примера. У глаголском систему очекивано је регистрован у 1.л.јед. наставак /-у/: /виђу/ док је у писмима гувернадура Вукака и Вуколаја регистрован архаични облик /хоте/ за 3.пл. презента. Наставак /-у/ проширен је и на глаголе /улазу, промијену, (не)чину/. Футур 1 регистрован је и са пуним обликом инфинитива само у гл. /дати ће/, што је маргинално и што аутор ставља у исти ред са облицима футура с наставком /-ћи/ у инфинитиву. Карактеристично је да се футур гради и од редукованог облика инфинитива /(/ћу остат, ћу бит, ћемо знат/ и сл.) што указује на податак да инфинитив има и редукови облик наставка као архаичну црту што је и одлика црногорских говора. У функцији футура 2, као одлика вернакулара, јесте и појава презентских облика прегигираних морфемом /-уз/ што је код Радоњића регистровано једино с глаголом /моћи/: /узможемо/. О овој појави требало је, међутим расправљати у одељку о синтакси а не у морфологији. Плусквамперфекат, иако не много продуктиван облик код Радоњића, јавља се деривиран и од перфекта и од имперфекта помоћног гл. /бити/. И имперфекат има малу фреквенцију у писмима, за разлику од аориста који је веома чест и продуктиван и где су занимљиви облици аориста гл. /хтети/: /кћесмо, кћеше/. Од гл. прилога регистрован је само гл.прилог садашњи и то не много фреквентан, а његови облици не одступају од данашње норме (осим облика /љубљећи/, који аутор региструје али, по обичају, не објашњава). У одељку о непроменљивим речима, констатује се да прилози имају покретне вокале и партикуле које се данас не срећу у књ. језику, у вези са предлозима занимљиво је приметити да је регистрован дативски предлог /к/ о чему аутор ништа не коментарише као што се и тврди да је предлог /поради/ фреквентан а да се то уопште илуструје само једним примером. Сличан је случај и са предлогом /проз/ уз акузатив (представљен једним примером). Од партикула Радињићи имају форме /-зи, -н, -р, -д, -к/, што аутор констатује а не покушавајући да објасни њихово порекло. Пето поглавље, Синтаксичке особености ( ), даје крајње информативне податке из синтаксе реченице (ред речи: позиција атрибута, позиција енклитека, конгруенција, употреба везника у сложеној реченици), из синтаксе падежа (номинатива и вокатива, затим генитива, датива, акузатива, инструметала - без предлога и с предлозима и локатива). Значења и функције ових облика дата су веома штуро, крајње описно и на основу веома редуковане и застареле литературе, а најчеше је ослонац био у Стевановићевој граматици док је пропуштено да се овом сегменту језика приступи са становишта најновије синтаксичке и семантичке литаратуе. Ово је и слабији део тезе. У одељку синтаксе глагола описују се значења глаголских облика (презента, плусквамперфекта, имперфекта, аориста, перфекта, футура 1, футура 2, потенцијала, императива, глаголских прилога, гл. придева, инфинитива). У одељку о глаголским придевима уместо да се анализира евентуална употреба глаголских придева изван њихове употребе унутар сложених гл. облика, понављани су примери са гл.придевима у оквиру перфекта, плусквамперфекта, потенцијала и футура 2. У последњем поглављу: Из лексике и фразеологије ( ) даје се,, без дубље анализе, преглед, често само листирање, лексике која представља књижевни нанос (словенског или несловенског порекла) али и стране лексике (пре свега романизми) која је постала део свакодневног разговорног корпуса црногорских

4 4 говора. Међутим, непотребно је у овом поглављу представљена лексика која је део општесловенске баштине. Одељак: Из фразеологије - без јасне поставке и дефиниције шта је то фразеологизам, навођене су пословице, устаљени изрази и изреке крајње арбитрарно и несистематично. Ово је ппоглавље најслабије и најмање засновано на постојећој литератури. На крају је дат Закључак, као посебно поглавље у којем је поновљено све оно што је већ бар двапут речено. Наиме, аутор је своје излагање структурирао тако да после сваког поглавља да кратак закључак преглед онога о чему расправља или шта описује (што је чешћи случај) у том поглављу, тако да је чак истим формулацијама поновио већ речено у одређеном поглављу. А сада то исто чини и у коначном Закључку, што се може сматрати озбиљним методолошким пропустом. VII ЗАКЉУЧЦИ ОДНОСНО РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА У својој докторској дисертацији Језик у писмима сердара и гувернадура Радоњића, аутор, мр Милош Кривокапић, дао је релативно исцрпан опис графематске, ортографске, фонолошке и морфолошке структуре језика тих писама, ослањајући се на постојеће монографске описе језика старијих или млађих савременика аутора ових писама као и на описе савремених (старо)црногорских говора и лоцирао их у односу на језик других црногорских аутора старијих раздобља као и у односу на стање у данашњим дијалектима, али и у односу на данашњи српски књижевни језик. Праћен је период од више од сто година ( ) пословноправне комуникације неколико генерација писара - сердара и гувернадура Радоњића са различитим субјектима и тиме је језик ових писама стављен у синхронијску и дијахронијску перспективу и релацију. Установљен је графематски систем писама, ортографски принцип којим су писма писана, гласовни систем у основи језика тих писама (који се, доказано је, подадура са фонолошким системом данашњег његушког говора и има 32 фонеме, две више него што је то случај са савременим српским књижевним језиком). Морфолошки систем у језику писма, опис је показао, не одудара много (осим у спорадичним детаљима, чија је основа у црногорским говорима) од стања у савременом српском књижевном језику. Синтаксички део дат је фрагментарно, сведено и описно, што је и иначе случај са оваквим монографских описима у којима се тражи и даје комплетно сагледавање језика неког дела или неког аутора. VIII ОЦЕНА НАЧИНА ПРИКАЗА И ТУМАЧЕЊА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА НАПОМЕНА: Аутор је, у својом представљању резултата истраживања језика писама сердара и гувернадура Радоњића ( ), применио дескриптивни метод уз компарирање својих резултата са подацима из литературе о језика црногорскиха аутора 18. и 19. века, који су већ добили монографске описе, али и уз ослонац на дијалектолошку литературу поређењем својих резултата са стањем у савременим црногорским говорима који су монографски описани. Исто тако, аутор је увек уводио и релацију са стањем у савременом српском књижевном језику, чиме ова дисертација има бар два плана: дијахронија - синхронија, књижевни језик - вернакулар. Оно што се може замерити аутору ове дисертације јесу непотребна понављања (на шта је скренута пажња у т. IV и V овог извештаја) као и што је на неким местима (в. т. IV овог извештаја) пропуштао да изведе експлицитан закључак који му се наметао на основу представљене језичке грађе. Добра одлика ове дисертације јесте то што у њој нема материјалних грешака ни у идентификовању чињеница нити у њиховом опису и анализи. IX КОНАЧНА ОЦЕНА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: НАПОМЕНА 1. Да ли је дисертација написана у складу са образложењем наведеним у пријави теме: ЈЕСТЕ, дисретација је написана у складу са образложењем наведеним у пријави тезе. 2. Да ли дисертација садржи све битне елементе: ДА, дисретација садржи све битне елементе (наведе у тачки IV овог извештаја као и у тачки V, у којој је детаљно изложен садржај дисертације и дато вредновање свих њених поглавља). 3. Ово је ПРВИ опис језика писама настајалих током више од сто година пословно-правне писмене комуникације неколико генерација црногорских писара сердара и гувернадура Радоњића, што је значајно, како за проучавање историје језика писмености, тако и за изучавање настајања пословно-правног стила али је значајно и са социолингвистичког становишта за изучавање српске и црногорске културе и живота у 18. и првим десетинама 19. века што се свакако огледа у језику. Дисертација је оргиналан допринос српској филолошкој науци јер пре овог описа нисмо имали слику о овом типу језика и она је први покушај да се сагледа настајање пословно-правног (и епистоларног) функционалног стила у језику наше старије писмености. Аутор дисретације није имао узоре за писање овакве дисертације тако да се сам пробијао кроз многе тешкоће. Резултати овог истраживања имају значај и за наше сагледавање историјске дијалектологије, као и за праћење путева нормализације језика писмености током периода који је означен као предстандардни период развоја српског књижевног језика.

5 5 4. Недостаци дисертације и њихов утицај на резултат истраживања: Докторска дисертација Језик писама сердара и гувернадура Радоњића кандидата мр Милоша Кривокапића оцењује се позитивно од стране Комисије и представља важан допринос српској филологији. То је монографски опис језика писмености у пословно-правној и епистоларној сфери функсционисања тог језика у 18. и првој половини 19.века, о чему досад нисмо имали релевантне филолошке податке те ова дисертација представља још једну карику у свођењу наших сазнања о развоју српског књижевног језика и његових функционалних стилова у предстандардном периоду. Мањи недостаци, који су наведени у тачки V и VI овог извештаја, нису од суштинског значаја за квалитет дисертације и више су методолошко-техничке природе те нису утицали нити утичу на резултате истраживања који су јасно предочени и од стране аутора у самој дисертацији, као и у овом извештају који Комисија потписује. X - ПРЕДЛОГ: На основу укупне оцене дисертације, комисија предлаже: да се докторска дисертација прихвати, а кандидату одобри одбрана. ПОТПИСИ ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ Др Љиљана Суботић, ред. проф., ментор, Др Мато Пижурица, ред. проф. Др Божо Ћорић, ред. проф. НАПОМЕНА: Члан комисије који не жели да потпише извештај јер се не слаже са мишљењем већине чланова комисије, дужан је да унесе у извештај образложење, односно разлоге због којих не жели да потпише извештај.