MULTIKULTURALIZAM I POSTMODERNA KRITIKA: KA PEDAGOGIJI OTPORA I PREOBRAŽAJA PETER MCLAREN S engleskog preveo Dejan Ilić SOCIJALNA PRAVDA POD OPSADOM Živimo u skeptičnim vremenima, istorijski trenuci ređaju se u atmosferi nepoverenja, razočaranja i beznađa. Društveni odnosi nelagode i stida postoje oduvek, ali ovaj istorijski trenutak je naročito nezavidan u tom smislu, pošto je obeležen izlivima pohlepe, neobuzdanom i hipererotizovanom konzumerskom voljom, narcisističkim utrkivanjima, grubim ekonomskim i rasnim nepravdama, te rastućom društvenom paranojom. Objektivne prilike zapadnog kapitalizma sada se pokazuju kao sasvim nespojive sa ostvarenjem slobode i slobodarstvom, pa nije neprilično ako o kapitalizmu i slobodarstvu razmišljamo kao o uzajamno antagonističkim poduhvatima. Smešten izvan dohvata etički uverljivih oblika odgovornosti, kapitalizam rastače smisao demokratije i slobode u zvonke aforizme koje čujemo u izvodima iz izbornih kampanja ili pronalazimo na rasprodajama u suterenima tržnih centara iz predgrađa. Američkoj javnosti ponuđena je vizija demokratije koja je mešavina banalnosti nedeljnog roštilja, nadmetanja s Američkim gladijatorima, preduzetničkog duha AMWAY-a i zabrinjavajuće retorike nadmenosti Novog svetskog poretka. Herojski kult modernizma, koji je naturalizovao moć i preimućstvo mrtvog belog čoveka i priuštio patologiji dominacije status kulturnog rezona, samo je utvrdio istoriju truljenja, poraza i moralne panike. Kako je to živopisno pokazao Oliver Stone u televizijskoj mini seriji Di vlje pal me Wild Palms, pohlepa, gramzivost i cinizam proželi su gotovo sve aspekte kulturnog života, racionalizovani i estetizovani kao neophodni resursi kojima mora da se hrani golema tehnološka mašina poznata pod nazivom Zapadna civilizacija. To je istorija koja je instalirala Williea Hortona u naše strukturno nesvesno i pomogla da zakon ska tor tu ra nad Rod neyjem Kin gom i uopšte obo je - Preuzeto iz H. A. Giroux i P. McLaren (ur.), Between Borders: Pedagogy and Politics of Cultural Studies (1994), str. 192 222.
170 nim ljudima postane moguća i poželjna. To što su tvrđave postmodernih noir metropola ovog fin-de-siècle doba sve više latinofobne, homofobne, ksenofobne, seksističke, rasističke i birokratski okrutne nije stvar samorazumevanja jav no sti uopšte, to je od raz na či na na ko ji je jav nost kon stru i sa na pu tem po li ti ka pred sta - vlja nja spreg nu tih sa re pre siv nim mo ra li zmom te ku ćeg kon zer va tiv nog po li tič kog re ži ma i te - ku ćih kon tra u da ra s de sna na kul tur nu de mo - kra ti ju. Ta ko đe ne sme mo za bo ra vi ti po sma - trač ku iz dvo je nost onih post mo der nih slo bod - no plu ta ju ćih in te lek tu a la ca ko ji če sto, upr kos to me što tvr de da pri pa da ju ko lek tiv nom de - kon struk tiv nom po du hva tu, ne uspe va ju da sta ve in te lek tu al ni rad u slu žbu slo bo dar skih prak si. Da naš nju mo ral nu apo ka lip su, ko ju mo žda naj ži vo pi sni je pred sta vlja bu ra be sa i na si lja pod za di mlje nim ne bom Los An đe le sa ko ju je Mi ke Da vis na zvao L. A. in ti fa da (Katz i Smith 1992) nisu izazvale varalice, trgovci drogom, naopaka ambicija, ili kriminalci koji zloupotrebljavaju javnu ogorčenost pravosudnim sistemom; nju su izazvali nestabilni ekonomski, politički i kulturni odnosi koji su se pogoršali u protekle dve decenije. Već dve decenije stojimo na raskrsnici dezintegrišuće kulture i svedoci smo stalnog povećanja nesrazmere u materijalnom bogatstvu, ekonomske dislociranosti i međugeneracijskog siromaštva koji pogađaju Afroamerikance, Latinoamerikance i druge manjine. Takve okolnosti posledica su mahnitog i, povremeno, besprimernog nemorala Reaganove i Bushove administracije, što potvrđuju njihovi direktni napadi na ljude iz najnižih slojeva, dezintegracija socijalnih programa i opšte odustajanje od građanskih prava za vreme njihovih mandata. Među ostalim obeležjima sadašnjeg trenutka nalaze se: promene u strukturi ekonomije Sjedinjenih Država; opadanje tržišta rada u gradovima; rast stope nacionalne nezaposlenosti; drastično smanjenje broja nekvalifikovanih radnih mesta u industrijskim postrojenjima u gradskim oblastima; rast broja mladih koji se nadmeću za sve manje pripravničkih nekvalifikovanih poslova; automatizacija kancelarijskog rada; iseljavanje afroameričke srednje klase iz nekada višeklasnih geta; izmeštanje uslužnih delatnosti u predgrađa (Kasinitz 1988); razorno suparništvo između nacija koje je posledica politike slobodne trgovine koje potpiruje shvatanje da druge nacije mogu ostvariti ekonomski rast neumerenom prodajom na tržištu Sjedinjenih Država; rast globalnog nadmetanja koje nagoni kapitalističke proizvodne firme da smanje troškove izrabljivanjem radnika useljenika u Sjedinjene Države ili izmeštanjem postrojenja u zemlje Trećeg sveta; i postfordistička demonopolizacija ekonomskih struktura i deregulacija i globalizacija tržišta, trgovine i rada, kao i deregulacija lokalnih tržišta što čini lokalni kapital ranjivim spram strategija korporativnih pljačkaša (Featherstone 1990: 7). Uz to, su o ča va mo se sa sve ve ćim uvre da ma za ljudsku inteligenciju koje stižu od arhitekata masovne kulture, sa rastom zavisnosti od društvenih podsticaja koje proizvode masovni mediji da bi konstruisali značenja i izgradili konsensus oko moralnih pitanja, i sa jačanjem ono ga što Pi con ne (1988: 9) na zi va grd nom simbiozom apstraktnog individualizma i menadžerske birokratije. Mediji pod kontrolom Reč no. 82/28, 2012.
belaca (koje često podupiru beli društveni naučnici koji okrivljuju žrtve) zanemarili su ekonomske i društvene uslove koji su odgovorni za to što su afroameričke zajednice stigle do onoga što Cor nel West na zi va suštim nihilizmom sveprisutne zavisnosti od droga, sveprisutnog alkoholizma, sveprisutnih ubistava i eksponencijalnog rasta broja samoubistava (navedeno prema Step han son 1988: 276). Nadalje, belački mediji su stvorili rasno pornografski termin divljanje da bi opisali nedavna nasilja grupa mladih Afroamerikanaca u gradskim centrima (Cooper 1989). Termin divljanje, prvi put upotrebljen u njujorškim novinama u vezi sa silovateljem iz Central parka, oči to je va žan sa mo ka da je reč o na si lju muš ke crnačke mladeži, budući da je znakovito odsutan u novinskim izveštajima o napadima muške belačke mladeži na Yusefa Hawkinsa u Bensonharstu (Wallace 1991). Tako je postmoderna slika ko ju mno gi be li lju di sa da ima ju u ve zi sa afro a - meričkim najnižim slojevima zasnovana na nasilju i grotesci populacija koja razmnožava mlade nalik na Welliea Hortona, koji naduvani anđeoskim prahom i žedni krvi lutaju obodima gradskih krajolika i sporadično love belce da ih premlate metalnim štanglama. Latino mladež ne prolazi mnogo bolje u očima javnosti. Nedoumica oko postmoderne kritike i debata o multikulturalizmu Ocrtao sam društvene i kulturne okolnosti ugnjetavanja kao pozadinu za raspravu o multikulturalizmu, jer sa Michele Wallace delim uverenje da debate o multikulturalizmu ne mogu sebi dozvoliti da njihova veza sa opštijim materijalnim odnosima iščezne, što bi se svakako dogodilo kad bi u žižu postavile teorijska pitanja odvojena od životnog iskustva potlačenih gru pa. Wal la ce za slu žu je da je u ve zi sa tim ci ti - ram: Mnogi pojedinačni događaji u današnjem kulturnom krajoliku urotili su se tako da sam sad opsednuta tekućim debatama o multikulturalizmu u svetu umetnosti i u sve tu kul tu re uopšte, ali se mo ja za bri nu - tost pre sve ga za sni va na po sma tra nju uti - ca ja tre nut nih ma te ri jal nih okol no sti na sve ši ri krug sta nov niš tva. Te ma te ri jal ne okol no sti, uklju ču ju ći ras pro stra nje no bes kuć niš tvo, ne za po sle nost, ne pi sme nost, kri mi nal, za ra zu (uklju ču ju ći AIDS), glad, si ro maš tvo, za vi snost od dro ga, al ko ho li - zam, kao i raz ne na vi ke pro is te kle iz lo šeg zdra vlja, te uniš ta va nje ži vot ne sre di ne, je - su (pri znaj mo to se bi) mno go stru ke druš - tve ne po sle di ce po znog mul ti na ci o nal nog ka pi ta li zma. (1991: 6) Skre ta nje pa žnje na ma te ri jal ne glo bal ne od - no se ugnje ta va nja mo že nam po mo ći da iz beg - nemo svođenje problema multikulturalizma na sa mo je dan mo gu ći stav i ose ća nje ili, unu - tar uni ver zi te ta, na slu čaj tek stu al nog ne sla ga - nja i dis kur siv nih ra to va. To ta ko đe po ma že da se is tak ne či nje ni ca da je u Sje di nje nim Dr ža - va ma me ša vi na zva na mul ti kul tu ra li zam, ko - ja je pro i zaš la iz fo ren zič ke po tra ge za rav no - prav noš ću i po li tič kog za hva ta nja u lo nac za ta - lje nje ko ji se du go krč kao, iza zva la aver zi ju, a ne poš to va nje pre ma ra zli ci. Na ža lost, mul ti kul - tu ra li zam je isu vi še če sto bio ši fra u sa vre me - nom po li tič kom žar go nu ko ja se ne is kre no ko - 171 Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja
172 ristila za odvraćanje pažnje od imperijalnog na sle đa ra si zma i druš tve ne ne prav de u ovoj ze - mlji, kao i od to ga ka ko se pro iz vo de no ve ra si - stičke formacije na mestima s kojih su uklonjene kulturne razlike i koja su demonizovana sa neokonzervativnih platformi koje anatemišu razliku napadima na koncept heterogenih javnih kul tu ra (vi di Ra vitch 1990, 1991; Kim bal 1991; Brow der 1992). U odeljcima koji slede želim da ispitam nedavne artikulacije postmoderne kritike da bih ukazao na ograničenja tekućih konzervativnih i liberalnih formulacija multikulturalizma. Uz to, hoću da izložim alternativnu analizu. Tvrdim da i pored svojih ograničenja u konstruisanju emancipatorske politike, postmoderna kritika može dati edukatorima i kulturnim rad ni ci ma alat ke za ana li zu raz li ke i ra zno li ko - sti na na čin ko ji mo že da pro du bi i pro ši ri de - bate koje se upravo vode o multikulturalizmu, pedagogiji i društvenoj transformaciji. Novi pravci postmoderne kritike, koji se podvode pod rubriku politički i kritički postmodernizam, u tom smislu zaslužuju ozbiljnu pažnju. Preciznije, daću nove obrise raspravi o multikulturalizmu iz perspektive novih pravaca postmoderne kritike koji naglašavaju izgradnju politike razlike. Zaključiću pozivom kritičkim edukatorima da obnove značaj relacione ili globalne kritike konkretno, koncepta totaliteta u svojim nastojanjima da istoriju i materijalnost vrate u teorijske i pedagoške diskurse. Izazovi koje postmodernoj kritici upućuju potčinjeni i feministkinje Pro sve ti telj ski ra zum nam se ru ga što mu do - puštamo da pretrajava u našim obrazovnim razmišljanima i programima; naime, neke od najbolnijih lekcija koje nam je dala postmoderna kritika kažu da je teleološko i totalizujuće shvatanje naučnog progresa netrpeljivo spram slobodarstva; da je kapitalizam izdubio nepremostiv jaz između etike i ekonomije; i da je, paradoksalno, modernitet doveo do teško popravljive potčinjenosti upravo logici domina ci je ko joj je hteo da se su prot sta vi, jer, su - protstavljajući joj se, zapravo je delimično utvrdio ugnjetavanje na koje je s gnušanjem upirao. Nered kontradiktornih perspektiva koji okružuje bujno obilje suprotstavljenih stavova o tome šta u stvari konstituiše postmoderno stanje, verovatno je jedan od ironičnih ishoda samog tog stanja. U načelu, postmodernu kritiku zanima napuštanje ili razobličavanje epistemoloških temelja ili metanarativa modernizma; svrgavanje autoriteta pozitivističke nauke, koja esencijalizuje razlike između navodno samododeljenih identiteta; napad na shvatanje o sjedinjujućem cilju istorije; i dekonstrukcija veličanstvene prosvetiteljske laži o autonomnom, stabilnom i samodovoljnom egu, koji je, sma tra se, u sta nju da de la ne za vi sno od svo je istorije, od struna svoga porekla koje mu daju smisao, i od svoje kulturne i jezičke situiranosti, pa ga ne spu ta va niš ta što sto ji u dis kur si ma, recimo, roda, rase i klase. Postmoderna društvena teorija s pravom tvrdi da nam fali jezik ili epistemologija što mo že da nam pre do či svet ko ji je mo gu će em pi - rijski spoznati ili tačno predstaviti, te da iskustvo i ra zum ne mo gu da se ob ja sne iz van druš - tvene produkcije značenja. Ta teorija naglašava da se jezik, moć i subjektivitet ne mogu razluči- Reč no. 82/28, 2012.
ti od druš tva. Zna če nje se ne na la zi ja sno iz lo - ženo u tekstu ili u apstraktnoj ekvivalenciji označenog. Lavirintska staza prosvetiteljske racionalnosti nije prilaz ka ponovljivom značenju, nego je obilaznica koja polazi od ponovljivosti od povezanosti značenja sa ljudskim stradanjem i potlačenošću. Nadalje, postmoderna kritika se istakla u razobličavanju uzaludnih pokušaja empirista da transcendiraju političke, ideološke i ekonomske okolnosti koje svet preobražavaju u kulturne i društvene formacije. Iako je postmoderna društvena teorija unapredila naše razumevanje politike predstavljanja i formiranja identiteta, pomodna od stu pa nja ne kih post mo der nih ar ti ku la ci - ja i promene izvršene u kritičkoj društvenoj teoriji upadljivo napuštaju jezik društvene promene, emancipatorsku praksu i transformativnu politiku. U stvari, često ta opijenost idejom o pre ve li koj va žno sti kul tu re no si sa so bom za - jedljivo pesimističan i izrazito reakcionaran potencijal. Pomeranje koje je isticanjem označavanja i predstavljanja postmoderna kritika napravila u konceptu političkog, njena zaokupljenost disperzijom istorije u naknadnim tekstualnim slikama i njeno osporavanje logocentričnih koncepcija istine i iskustva nisu prošli bez prigovora. Na pri mer, Paul Gil roy ja sno uka zu je na ne ke pro ble me te o re ti sa nja pod stegom post - modernizma ako se ispod te zastave očekuje neko ko gradi politiku otpora, iskupljenja i emancipacije. Gilroy piše: Zanimljivo je primetiti da baš u trenutku kada slavni evroamerički kulturni teoretičari proglašavaju kolaps velikih narativa, ekspresivnom kulturom siromašnih britanskih crnaca dominira potreba da se izgrade veliki narativi iskupljenja i emancipacije. Ta ekspresivna kultura, poput drugih kultura na drugim mestima afričke dijaspore, stvara potentno istorijsko sećanje i autoritativan analitički i istorijski izveštaj o rasnom kapitalizmu i njegovom prevazilaže nju. (1990: 278) To što neki uticajni kulturni kritičari vide kao konstitutivne osobine postmodernizma površnost, odustajanje od pitanja istorije i nestanak afek ta po ka zu je da oni, pre ma Gil royu, ne uzi ma ju do volj no ozbilj no ono što se do ga - đa u afroameričkoj ekspresivnoj kulturi. Toj pretpostavljenoj kulturnoj dominanti postmo der ni zma ja sno pro tiv re či re per to ar 'her - meneutičkih gestova' koji nastaju u crnačkim ekspresivnim kulturama. Gilroy kaže da rašireni stavovi o postmodernom stanju, kojih se drže tako uticajni kritičari kao što je Fredric Jameson, mogu naprosto konstituisati još jedan oblik evrocentričnog vrhovnog narativa, jer crnačke ekspresivne kulture koriste sva raspoloživa nova tehnološka sredstva ne da pobegnu od du bi ne, ne go da uži va ju u njoj, ne da od ba ce isto ri ju, ne go da je ob zna ne (1990: 278). Na sli čan na čin, Cor nel West (1989: 96) vi di cr - nač ke kul tur ne prak se u umet no sti ma i in te - lek tu al nom ži vo tu kao pri me re post mo der ni - zma ko ji mo že da osna ži, a je ste i iz raz pr ko sa, ko ji se raz vio iz spoznaje stvarnosti koju crni ljudi ne mogu da ne zna ju iskrzanih oboda stvarnog, koje se iz nužnosti nekada konstruisalo pu- 173 Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja
174 tem praksi belačke supremacije u Severnoj Ame ri ci, u eri Evro pe. Ti kr za vi obo di kada se nema hrana, sklonište, zdravstvena nega usisani su u strategije i stilove crnačkih kul tur nih prak si. (1989: 93) Va žna pi ta nja o post mo der noj kri ti ci po sta vlja - ju i fe mi ni stič ke te o re ti čar ke. One bi da sa zna - ju zaš to je baš muš kar ci ma no vo jevan đe lje post mo der ni zma ta ko sil no uver lji vo u ovom isto rij skom tre nut ku. Ne ma li broj nji ho vih pri go vo ra upu ću je na či nje ni cu da te o rij sko pre o bra će nje u post mo der nu kri ti ku do zvo lja - va muš kar ci ma da sa ču va ju pri vi le go van sta tus no si la ca Sve ta, baš zbog to ga što ta kri ti ka od - vraća pažnju od novijih koncentracija na femini stič ki dis kurs (Ka plan 1987: 150 152). Do - minantne struje u postmodernoj kritici takođe hoće da delegitimizuju noviju književnost obojenih naroda, crnih žena, Latinoamerikanaca i Afri ka na ca (Chri stian 1987: 55). Uz to, fe mi - nistkinje podsećaju da upravo u istorijskom trenutku kada veliki broj grupa prihvata nacionalizam kao menjanje slike o sebi kao marginalizovanom Drugom, univerzitet preduzima da legitimizuje kritičku teoriju subjekta po kojoj je sumnjiv koncept delatnosti, i koja izražava sumnju u uspostavljanje opšte teorije za opisivanje sveta i postavljanje cilja istorijskom na pret ku (Har stock 1987, 1989; Di Step ha no 1990). Teško je suprotstaviti se tim pozivima za uklanjanje velikog slova sa registara Patrijarhata, Čovečanstva i Istine, koji se nalaze u dominantnim varijantama postmoderne kritike. S tom miš lju na umu, pi tam se je li uopšte mo gu - će obnoviti i produžiti poduhvat postmoderne kritike unutar konteksta kritičke pedagogije multikulturalizma a da to ostane prijemčivo za iznete primedbe. Da bih odgovorio na to pitanje, pr vo ću re ći gde se pri bli ža vam dis kur siv - nom žan ru post mo der ni zma, a gde od nje ga odstupam. LUDIČKI I RATOBORNI POSTMODERNIZAM Moja načelna simpatija prema postmodernoj kritici ne ide bez ozbiljnih ograda. Postmodernistička kritika nije monolitna i za svrhe ovog eseja želim da napravim razliku između dva teorijska rukavca. Prvi je dobro opisala Teresa Ebert (1991: 115) kao lu dič ki post mo der ni - zam pri stup druš tve noj te o ri ji ko ji ima upa - dlji vo ogra ni če nu spo sob nost da tran sfor mi še ugnje tač ke druš tve ne i po li tič ke re ži me mo ći. Lu dič ki post mo der ni zam u na če lu se fo ku si ra na iz van red ni kom bi na tor ni po ten ci jal zna ko - va u pro iz vod nji zna če nja i za ni ma se za stvar - nost koju konstituiše stalna razigranost označilaca i heterogenost razlika. Kao takav, ludički postmodernizam (na primer, Lyotard, Derrida, Baudrillard) uspostavlja momenat samorefleksije u dekonstruisanju zapadnih metanarati va, tvr de ći da je zna če nje sa mo po se bi pro - tivrečno i neodređeno (Ebert, u štampi). Po tom mišljenju, politika nije neposredovana referenca delanja koja postoji izvan predstavljanja. Naprotiv, politika postaje tekstualna praksa (na primer, parodija, pastiš, fragmentacija) koja uznemiruje, decentrira i prekida, umesto da transformiše totalizujuću cirkulaciju značenja unutar velikih narativa i dominantnih diskursivnih aparata (Ebert, u štampi; Za var za deh i Mor ton 1991). Iako se lu dič kom Reč no. 82/28, 2012.
postmodernizmu možemo diviti što hoće da dekonstruiše način na koji se moć deli unutar kulture, on na kraju predstavlja oblik detotalizujuće mikropolitike u kojoj se kontekstualna specifičnost razlike protivstavlja totalizujućim mašinerijama dominacije. Tako ispada da slučajnosti determinišu potrebu, jer ludički postmodernizam utvrđuje nadstrukturalizam koji privileguje kulturno, diskursivno i ideološko u oblicima i odnosima proizvodnje, a ne njihovu materijalnost (Zavarzadeh i Morton 1991). Želim da upozorim da edukatori treba da ima ju za drš ku spram kri ti ke ko ju iz no si lu dič ki post mo der ni zam, jer, ka ko pri me ću je Ebert, ta kri ti ka če sto sa mo po tvr đu je status quo i svo di istoriju na nadometak značenju ili na slobodno plutajući trag tekstualnosti (1991: 115). Kao oblik kritike, ona zasniva svoj predmet na ispitivanju specifičnih i lokalnih izraza ugnjetavanja, ali če sto ne uspe va da ana li zi ra te iz ra ze u vezi sa opštijim, dominirajućim strukturama tlačenja (McLaren, u štampi; Aronowitz i Giroux 1992). Ludički postmodernizam liči na ono što Scott Lash (1990) na zi va avet skim post mo der - ni zmom to je ob lik kri ti ke ko ju za ni ma bri - sanje razlika i zamagljivanje disciplinarnog znanja i žanrova (na primer, književnosti i kritike), te kolaps stvarnog u reprezentaciji, društvenog u medijskom prostoru, i razmenljive vrednosti u znakovnoj vrednosti. Za avetske postmoderniste, društveno je usisano i rastočeno u svet znakova i elektronske komunikacije, a dubina značenja se izgubila u površnosti. Pauline Marie Rosenau (1992) to naziva skeptičnim post mo der ni zmom to je stru ja post mo - dernizma koja reflektuje ne samo ontološki agnosticizam, koji nalaže da se odustane od primarnosti društvene transformacije, nego i epistemološki relativizam, koji poziva na trpeljivost prema raznim značenjima bez zagovaranja bilo kog među njima. Ludički postmodernizam često ima oblik slavodobitnog a izlizanog odbacivanja marksizma i velike teorije kao beznadežno upletenih u uzaludan poduhvat svetsko-istorijskih razmera koji je neprimeren ovim novim postmodernim vremenima. Takav poduhvat u debatu često uvodi nove oblike totalizacije kroz konceptualna zadnja vrata antifundacionalističkog teoretisanja. O vrsti postmoderne društvene teorije koju hoću da postavim kao protivtežu skeptičnom i avetskom postmodernizmu govori se kao o opozicionom postmodernizmu (Foster 1983), radikalnoj /kritičkoj/ teoriji /kritke/ (Zavarzadeh i Morton 1991), postmodernom obrazovanju (Aronowitz i Giroux, 1991), ratobornom postmodernizmu (Ebert 1991, u štampi) i kritičkom postmodernizmu (McLaren, u štam pi; Gi ro ux 1992; McLa ren i Ham - mer 1989). Ti oblici kritike nisu alternative ludičkom postmodernizmu nego njegovo prisvajanje i razrada. Ratoborni postmodernizam unosi u ludički postmodernizam oblik materijalističke intervencije pošto se ne zasniva isključivo na tekstualnoj teoriji razlike, nego na teori ji ko ja je i druš tve na i isto rij ska. Ta ko post - moderna kritika može poslužiti kao intervencionistička i transformativna kritika kulture Sjedinjenih Država. Za Ebert, ratoborni postmodernizam hoće da pokaže da su tekstualnosti (označavanja) materijalne prakse, oblici konfliktnih društvenih odnosa (1991: 115). Znak 175 Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja
176 je uvek are na za ma te ri jal ni su kob i su prot sta - vlje ne druš tve ne od no se i ide je, pa ga mo že mo vi de ti i kao ide o loš ki pro ces ko ji se sa sto ji od ozna či o ca po sta vlje nog pre ma ma tri ci isto rij ski mo gu ćih i isto rij ski su spen do va nih ozna če nih (Ebert, u štam pi). Dru gim re či ma, raz li ka je po li ti zo va na smeš ta njem u stvarne društvene i istorijske konflikte, a ne u jednostavne tekstualne ili semiotičke protivrečnosti. Ratoborni postmodernizam ne zanemaruje sasvim neodređenost ili slučajnost društvenog; naprotiv, neodređenost istorije se shvata u vezi sa klasnom borbom, institucionalizacijom asimetričnih odnosa moći i preimućstva, i načinom na koji istorijske opise osporavaju razne grupe (Zavarzadeg i Morton 1991; Giroux 1992; McLa ren i Ham mer 1989). O to me Ebert kaže: Potrebna nam je teorija razlike u ko joj se raz li ko va nje, od ga đa ju će pro kli za va nje označilaca uzima ne kao rezultat imanentne logi ke je zi ka, ne go kao uči nak druš tve nih su ko ba ko ji su iz van ozna ča va nja (1991: 118). Dru gim rečima, videti razliku samo kao tekstualnost, kao formalno, retoričko mesto na kome reprezentacija priča o sopstvenoj putanji označavanja, znači ignorisati društvene i istorijske dimenzije razlike (Ebert, u štampi). Ovako Ebert: Postmoderna analitika razlike treba da nam omo gu ći da stu pi mo s one stra ne te o - rije razlike kao reifikovanog iskustva, ka kritici istorijske, ekonomske i ideološke proizvodnje same razlike kao nestabilnog, klizajućeg niza odnosa koji su predmet sukoba i koji proizvode označavanja i subjektivitete na osnovu kojih živimo i održavamo postojeće društvene odnose. (1991: 118) Ona dalje opisuje ratoborni postmodernizam kao politiku razlike, kao teoriju prakse i praksu teorije: Ratoborna postmoderna kulturna kritika koja ispituje političku semiozu kulture treba da bude opoziociona politička praksa koja nastaje čitanjem, tumačenjem kulturnih tekstova. Međutim, opozicionost se ne nalazi u (drugim rečima, nije inherentna) tekstu ili pojedincu, ona proističe iz prakse same kritike. Povrh toga, sama je kritičarka uvek već postavljena u pozicije hegemonijskog subjekta kulture, pa neslaganje ne pro is ti če iz ne ke vo lje da se pr ko si, ne go je opet proizvedeno praksom kritike. (1991: 129) Kao sred stva ana li ze glo bal nih od no sa ugnje - ta va nja, ra to bor ni post mo der ni zam uzi ma u ob zir i ma kro po li tič ku ra van struk tur ne or ga - ni za ci je i mi kro po li tič ku ra van raz li ke i pro tiv - reč nih ma ni fe sta ci ja tla če nja. Otu da ra to bor - ni post mo der ni zam ga ji ve li ki afi ni tet pre ma ono me što je Scott Lash ne dav no na zvao or - ganski postmodernizam. Organski postmodernizam ide s one strane epistemološkog skepticizma i eksplanatornog nihilizma da bi se pozabavio pitanjima koja nisu vezana samo za komodifikaciju jezika nego i za komodifikaciju rada i društvenih odnosa proizvodnje. Prema Lashu, taj postmodernizam pokušava da vrati kulturu u prirodno, materijalno okruženje. Iz tog ugla, racionalnost nije panistorijska ili univerzalna, nego je uvek smeštena u konkretne zajednice diskursa. Uz to, organski postmodernizam smatra da visoki modernizam arti- Reč no. 82/28, 2012.
kuliše stvarnost na način koji često služi kao paravan za priznavanje kartezijanskog univerzuma posebnih delova odvojenih od opštije ekonomije moći i preimućstva. Drugim rečima, visoki modernizam se krivi za ukidanje razlike njenim prevođenjem u nelagodni sklad koji nam je poznat kao belačko patrijarhalno preimućstvo preimućstvo neraskidivo spregnuto sa nacionalizmom, imperijalizmom i državom. MULTIKULTURALIZAM I POSTMODERNA KRITIKA U ovom odelj ku že lim da pri me nim gle diš te kritičkog ili ratobornog postmodernizma na pitanja multikulturalizma. Mislim da je ključno da kritički edukatori razviju multikulturni kurikulum i pedagogiju koja se bavi specifičnošću (u smislu rase, klase, roda, seksualne orijentacije i tako redom) razlike (što se nadove zu je na lu dič ki post mo der ni zam) i da isto - vre me no obra te pa žnju na ono što je za jed nič - ko mnoštvu Drugih spram zakona, vodeći se smernicama slobode i slobodarstva (što se nadovezuje na ratoborni postmodernizam). Kada se pogledaju iz ugla ratobornog postmodernizma, liberalni i konzervativni napadi na multikulturalizam zbog separatizma i etnocentrizma otkrivaju svoju zabludu o severnoameričkom društvu koje navodno stvara osnovne društvene odnose neometanog sporazuma. Taj pogled takođe skreće pažnju na ideju da je sevrenoameričko društvo uglavnom forum za konsensus sa raznim manjinskim gledištima koja se jednostavno slažu jedno preko drugog. Tako nastaje politika pluralizma koja uglavnom ignoriše učinke moći i preimućstva. Preciznije, ona podrazumeva vrlo potuljeno izbegavanje bilo koje strukturne politike promena: ona sklanja u stranu i prikriva globalne ili strukturne odnose moći kao 'ideološke' ili 'totalizujuće' (Ebert, u štampi). Uz to, pretpostavlja harmoniju i slaganje zaštićeni prostor u kome razlike mogu da koegzistiraju. Ali, takva pretpostavka je opasno problematična. Chandra Mohanty (1989/1990) ka že da se raz li ke ne mo gu is ka - zati kao pregovori između kulturno raznolikih gru pa u či joj je osno vi pret po sta vlje na kul tur - na ho mo ge nost. Raz li ka je pri zna nje da se zna nja stva ra ju u isto ri ji ko ju raz di ru raz li či to us po sta vlje ni od no si mo ći; to jest, zna nja, su - bjek ti vi te ti i druš tve ne prak se stva ra ju se unu - tar asi me trič nih i ne u po re di vih kul tur nih sfe ra (1989/90: 181). Isuviše često liberalni i konzervativni stavovi o raznolikosti nastoje da vide kulturu kao umirujući balzam ono što dolazi posle istorijskih neslaganja nekakvu mitsku sadašnjost iz koje su uklonjene iracionalnosti istorijskog konflikta. To nije samo neiskren pogled na kulturu, to je duboko nepošteno. Liberalni i konzervativni stavovi o kulturi takođe pretposta vlja ju da je prav da već tu i tre ba je sa mo pod - jednako raspodeliti. Međutim, i učitelji i đaci mo ra ju da shva te da prav da ni je una pred da ta naprosto zato što imamo zakone. Pravda mora stal no da se stva ra, i mo ra mo se stal no bo ri ti za nju. Pitanje koje hoću da postavim učiteljima glasi: da li učitelji i kulturni radnici imaju pristup jeziku koji im u dovoljnoj meri dozvoljava da kritikuju i transformišu postojeće društvene i kulturne prakse koje liberali i konzervativci brane kao demokratske? 177 Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja
178 SUBJEKT BEZ SVOJSTAVA Kritika koju iznosi kritički postmodernizam upućuje nas kako da razumemo ograničenja multikulturalizma uhvaćenog u zamku logike demokratije koju oblikuje pozni kapitalizam. Jedna od skrivenih perverzija demokratije jeste i to što su gra đa ni po zva ni da se li še svih ra snih ili etničkih identiteta kako bi valjda goli stali pred za kon. U stva ri, gra đa ni su po zva ni da bu - du tek nešto malo više od obestelovljenih potrošača. Joan Copjec opominje: Demokratija je univerzalna zbirna imenica kojom Amerika lonac za taljenje, nacija useljenika konstituiše sebe kao naciju. Ako se za sve naše građane može reći da su Ame ri kan ci, to ni je za to što de li mo ne ke po zi tiv ne ka rak te ri sti ke, ne go za to što nam je svi ma da to pra vo da ih se lišimo, da se be pred za ko nom pred sta vi mo kao obes te lo - vljene. Lišavam se pozitivnog identiteta, da kle ja sam gra đa nin. To je neo bič na lo gi - ka demokratije. (1991: 30) Renato Rosaldo (1989) govori o tom procesu kao o kul tur nom svla če nju, u ko jem se sa po - jedinaca skidaju njihove bivše kulture kako bi oni postali transparentni američki građani. Iako je lokacija identiteta svakog građanina i otelovljena i određuje ugao gledanja, te tako jasno uti če na ono što se mo že re ći, de mo kra ti ja je ipak stvorila formalne identitete koji odaju iluziju identiteta i istovremeno brišu razlike. Da vid Lloyd (1991: 70) go vo ri o tim kul tur nim prak sa ma kao o for mi ra nju su bjek ta bez svoj - sta va. Poš to su ugnje te ni po zva ni da se li še svo - jih po zi tiv nih iden ti te ta, tla či te lji ne ho ti ce slu - že kao re gu la tiv ni prin cip za sam iden ti tet upra vo za hva lju ju ći svo joj in di fe rent no sti. Uni ver zal nost po zi ci je ugnje ta ča stva ra se do slov no pu tem nje go ve ne iz di fe ren ci ra no sti, pa on po sta je re pre zen ta ti van za to što je u sta - nju da za u zme sva či je me sto, za po sed ne sva ko me sto, usled pu ke spo sob no sti da bu de raz me - njen (Lloyd 1991: 70). Ta kav su bjekt bez svoj - sta va upra vlja ras po de lom čo več no sti na lo kal - no (sta ro se de lač ko) i uni ver zal no, pret po sta - vlja ju ći glo bal nu sve pri sut nost be log Evro - plja ni na, što za uz vrat po sta je sa ma re gu la tiv - na ide ja Kul tu re na spram ko je se de fi ni še mnoš tvo lo kal nih kul tu ra (Lloyd 1991: 70). Lloyd pri me ću je da je do mi na ci ja be log po - opšte nog su bjek ta go to vo sa mo le gi ti mi šu ća, poš to spo sob nost da se bu de svu da po sta je isto - rij ska ma ni fe sta ci ja po ste pe nog pri bli ža va nja be log čo ve ka uni ver zal no sti ko ju svu da pred sta - vlja (1991: 70). Opirući se toj čudnoj logici demokratije, ratoborni postmodernizam tvrdi da pojedinci moraju uvek da promisle odnos između identiteta i razlike. Oni tre ba da shva te svoj et ni ci tet kao po li - ti ku lo ci ra nja, po zi ci o ni ra nja ili iz ri ča ja. Stu - art Hall s pra vom tvr di da ne ma iz ri ča ja bez pozicioniranja. Morate se negde postaviti da biste bi lo šta re kli (1991: 18). Ne či ji iden ti tet, kao crnca, belca ili Latinoamerikanca, ima veze sa otkrićem sopstvenog etniciteta. Hall taj proces otkrivanja naziva konstrukcija novih etniciteta ili etniciteti u nastajanju. Takvo otkri će no si sa so bom potrebu da se oda počast skrivenim prošlosti ma iz ko jih... lju di sti žu. Oni tre ba da razumeju jezike koje su ih naučili da ne go- Reč no. 82/28, 2012.
vore. Oni treba da razumeju i prevrednuju tradicije i nasleđa kulturnih izraza i kreativ no sti. U tom smi slu, proš lost ni je sa mo pozicija iz koje treba govoriti, ona je i apsolutno neophodan resurs onoga što treba reći... Tako odnos prema prošlosti one vrste etniciteta o kojoj govorim nije jednosta van, suš tin ski on se kon stru i še. On se konstruiše u istoriji, on se delom konstruiše politički. On je deo narativa. Kazujemo sebi priče o nekim delovima naših korena da bismo kreativno uspostavili vezu sa njima. Tako ova nova vrsta etniciteta etniciteta u nastajanju stvara odnos prema proš lo sti, ali to je od nos ko ji je de lom za - snovan na sećanju, a delom na narativu, ko ji tre ba pro na ći. To je čin kul tur ne ob - no ve. (Hall 1991: 18 19) Iako argumentima neograničene inkluzivnosti diskurs multikulturalizma hoće da prkosi hijerarhijskoj isključivosti (Wallace 1991: 6), kritika koju iznosi ratoborni postmodernizam i dalje problematizuje isključivanje i inkluziju artikulišući nov odnos između identiteta i razlike. Ne samo da artikulacija razlike koju iznosi ra to bor ni post mo der ni zam mo že da te o re ti zu - je me sto sa kog marginalizovane grupe mogu da progovore, ona može tim grupama da ponudi i me sto sa ko ga mo gu da pre đu s one stra ne esencijalizovanog i skučenog etničkog identiteta, jer i te gru pe ima ju udeo u glo bal nim uslo vi ma rav - nopravnosti i socijalne pravde (Hall 1991). Ho mi Bhab ha (1990) dao je bit nu di stink - ciju između razlike i raznolikosti. Pošto je stao na poststrukturalističko stajalište, Bhabha je raskinuo sa socijaldemokratskom verzijom multikulturalizma, gde su rasa, klasa i rod oblikovani prema konsensualnoj koncepciji razlike, i svoj rad postavio unutar radikalne demokratske verzije kulturnog pluralizma što polazi od suštinski spornog karaktera znakova i označa va ju ćih apa ra tu ra ko je lju di ko ri ste u iz grad - nji svo jih iden ti te ta (Mer cer 1990: 8). Bhab ha kri ti ku je shva ta nje ra zno li ko sti u li be ral nom dis kur su i skre će pa žnju na zna čaj plu ral nog, de mo krat skog druš tva. On ka že da ra zno li kost ide za jed no sa tran spa rent nom nor mom ko ju kon stru i še i pri me nju je druš tvo do ma ći na ko je kre i ra la žni kon sen sus. To je tako zato što normativna rešetka koja locira kul tur nu ra zno li kost u isto vre me slu ži da obuhvati kulturnu razliku: univerzalizam koji paradoksalno dopušta raznolikost skriva etnocentrič ne nor me (Bhab ha 1990: 208). S dru ge stra ne, raz li ke ne idu uvek u pri log kon sen su - su: one su često neuporedive. Kultura kao sistem razlika, kao aktivnost formiranja simbola, mo ra, po Bhab hai, da se shva ti kao pro ces pre vo đe nja (1990: 210). Iz to ga sle di da kul - ture nisu statični oblici, nešto što totalizujuće prethodi postojanju ili značenju neka suština (1990: 210), iako ni je mo gu će sve sti ih ni na neobuzdanu tekstualnu igru. U tom smi slu, dru gost je če sto deo ak tiv no - sti formiranja simbola date kulture i zato je možda najbolje govoriti o kulturi kao obliku hibridnosti. Unutar te hibridnosti postoji treći prostor koji omogućava da se pojave nove dis kur siv ne po zi ci je da se pr ko si nor ma li - zaciji onoga što Bhabha naziva odloženim kolonijalnim momentom (1991a: 211). Taj treći prostor daje mogućnosti za nove strukture autoriteta i nove političke poglede i vizije. Iz te 179 Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja
180 per spek ti ve, iden ti tet je uvek ar bi tra ran, slu ča - jan i pri vre me ni pro šiv ni bod iz me đu iden ti fi - ka ci je i zna če nja. Bhab ha i na di stink ci ja ot kri va zaš to su lju di po put Ra vitch, Blo o ma, Hir scha i Ben net ta ta ko opa sni ka da go vo re o zna ča ju iz - grad nje za jed nič ke kul tu re. Ko ima moć da na - met ne zna če nje, da na pra vi re šet ku ko ja de fi - ni še dru gost, da stvo ri iden ti fi ka ci je ko je pri zi - va ju za u sta vlja nje zna če nja, tu ma če nja i pre vo - đe nja? Ovaj esej su ge ri še da su kon zer va tiv ni i li - be ral ni mul ti kul tu ra li zam za i sta stvar po li ti ke asi mi la ci je jer oba pret po sta vlja ju da za i sta ži vi - mo u za jed nič koj ega li tar noj kul tu ri. Iris Ma - rion Young (1990: 164) ka že da ta kvo shva ta nje razlike podrazumeva ulazak u igru pošto su pravila i standardi već doneti, te samopotvrđivanje prema tim pravilima i standardima. Građanstvo u celini ne vidi te standarde kao kulturno i iskustveno specifične, jer su unutar pluralističke demokratije privilegovane grupe zaklonile svoje preimućstvo zazivajući ideal samoblikovanja nesituirane, neutralne, univerzalne zajedničke čovečnosti, u kome svi mogu radosno učestvovati bez obzira na razlike rase, roda, klase, starosnog doba ili seksualne oprede lje no sti. Ra to bor ni post mo der ni zam na ro - či to pod ri va ta kvo shva ta nje uni ver zal ne za jed - ničke čovečnosti izučavanjem identiteta unutar konteksta moći, diskursa, kulture, iskustva i istorijske specifičnosti. RAZLIKA I POLITIKA OZNAČAVANJA Ratoborni postmodernizam bio je posebno važan u preformulisanju značenja razlike kao oblika označavanja. Tu razlike ne konstituišu jasno obeležene zone samorazumljivog iskustva ili jedinice identiteta, kao što to čine unutar većine konzervativnih i liberalnih oblika kulturnog pluralizma. Naprotiv, razlike se razumeju putem politike označavanja, to jest putem označavajućih praksi koje su refleksivne i konstitutivne za preovlađujuće ekonomske i politič ke od no se (Ebert 1991). Za raz li ku od kon - zervativnog multikulturalističkog shvatanja razlike kao samopotvrđujuće kulturne očiglednosti, obeležja pluraliteta, ili pažljivo podeljenih zona iskustva privilegovanog prisustva jedne grupe, jedne socijalne kategorije naspram druge, koje verodostojno negujemo i reprodukujemo u našim analizama, Teresa Ebert de fi ni še raz li ku kao ono što je kulturno konstituisano i napravljeno da bude razumljivo putem označavajućih praksi. Za postmoderne teorije razlika nije jasno obeležena zona iskustva, jedinica identiteta jedne društvene grupe naspram druge, u smislu kulturnog pluralizma. Naprotiv, postmoderne razlike su odnosi suparničkih označilaca. (1991: 117) Ebert ka že da su na ši sa daš nji na či ni gle da nja i ponašanja disciplinovani za nas putem oblika označavanja, to jest putem modela za razumljivost i putem ideoloških okvira za davanje smisla. Odbacivši sosirovsku semiotiku označavajućih praksi (i njenu upornu upotrebu u savremenom poststrukturalizmu) kao anistorijskih operacija jezika i tropa, Ebert opisuje označavajuće prakse kao zbir materijalnih operacija umešanih u ekonomske i političke odnose (1991: 117). Ona s pra vom sma tra da so ci o e ko - nomski odnosi moći nalažu razlike između Reč no. 82/28, 2012.
gru pa pu tem ob li ka ozna ča va nja da bi se su - bjek ti or ga ni zo va li pre ma ne rav no mer noj ras - podeli preimućstva i moći. Da bi ilustrovala politiku označavanja na delu u konstruisanju i formiranju rasistički shvaćenih subjekata, Ebert pokazuje kako se termini crnja i crnac koriste u rasističkoj politici u Sjedinjenim Državama. Baš kao što je termin crnja postao nepromenljivo obeležje raz li ke i ta ko na tu ra li zo vao po li tič ke aran žma - ne rasizma u šezdesetim godinama 20. veka, termin crnac se preoblikuje u belački dominantnoj kulturi da označi kriminal, nasilje i društvenu izopačenost. To se jasno vidi u izbornim reklamama sa Williejemom Hortonom u kam pa nji Ge or gea Bus ha i u sta vu ko ji Bush i Da vid Du ke sa da ima ju pre ma kvo ta ma za za - poš lja va nje. Mi slim da je to bi lo oči to i u pre - sudi u slučaju Rodneyja Kinga u Los Anđelesu. Carlos Munoz (1989) pokazuje kako je termin hispanski sredinom sedamdesetih odražavao politiku belačkog etničkog identiteta koja potiskuje, a ponegde i odbacuje meksičku kulturnu osnovu meksičkih Amerikanaca. Munoz pi še da je ter min hi span ski iz ve den iz re - či Hi spa nia što je bi lo ime ko je su Ri mlja ni dali Iberijskom poluostrvu, čiji je najveći deo postao Španija i implicitno naglašava belačku evrop sku kul tu ru Špa ni je na uš trb ne be lač - kih kultura koje su temeljno oblikovale iskustva svih Latinoamerikanaca (1989: 11). Ne samo što je taj ter min slep za mul ti ra snu stvar nost meksičkih Amerikanaca jer ne priznaje nebelačke starosedelačke kulture Amerike, Afrike i Azije, koje su u prošlosti proizvele multikulturne i multirasne narode u Latinskoj Americi i Sjedinjenim Državama (Munoz 1989: 11); on takođe ignoriše složenosti unutar tih raznolikih kulturnih grupa. Evo još jednog primera asimilacionističke teorije lonca za taljenje koju podupire politika označavanja. Zapitajmo se koji će označeni (koja značenja) biti pripisani terminima poput, na primer, hraniteljske majke. Znamo na koga pomisle vladini službenici kada s prezirom govore o hraniteljskim maj ka ma. Oni mi sle na maj ke crn ki nje i latinoameričke majke. Ti pri me ri po tvr đu ju za pa ža nje ra to bor - nog postmodernizma da se razlike proizvode u skla du sa ide o loš kom pro iz vod njom i re cep ci - jom kul tur nih zna ko va. Mas'ud Za var za deh i Do nald Mor ton ka žu da zna ko vi ni su ni za u vek za da ti ni več no neo d re đe ni: na pro tiv, oni su 'od re đe ni' ili na mer no 'neo d re đe ni' u mo - men tu druš tve nih su ko ba (1990: 156). Raz li - ka ni je kul tur na oči gled nost po put cr nač kog na spram be lač kog ili la ti no a me rič kog na spram evrop skog ili an glo a me rič kog; na pro tiv, raz li ke su isto rij ske i kul tur ne kon struk ci je (Ebert 1991). Kako se politika označavanja pokazala na delu u slučajevima policijske brutalnosti, pokazuje se i u posebnim obrazovnim ustanovama gde se crni i latino učenici smeštaju uglavnom zbog pro ble ma u po na ša nju, dok je za be le učenike iz srednje klase, u najvećem broju, pronađen više umirujući i lagodniji razlog smet nje u uče nju (McLa ren 1989). Kri ti ka koju iznosi ratoborni postmodernizam pomaže uči te lji ma da is tra že ka ko su uče ni ci po li ti kom ozna ča va nja dru ga či je pod vr ga va ju ide o loš kom upi si va nju i mno go stru ko or ga ni zo va nim dis - kur si ma že lje. Na pri mer, kri ti ka ko ju iz no si ratoborni postmodernizam pomaže nam da 181 Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja
182 razumemo kako se identiteti učenika proizvode jednom vrstom diskursivnog trbuhozborstva: učenici postaju stvorenja nasleđenih jezika i znanja koji neopaženo kontrolišu njihova mišljenja i ponašanja. James Donald (u štampi) ka že da se druš tve ne nor me, poš to pro đu kroz proces koji Foucault naziva presavijanje, često ispostavljaju kao lične želje zbog kojih se možemo ose ća ti kri vi. On pi še da su nor me i za bra ne ko je su usta no vlje ne unu - tar druš tve nih i kul tur nih teh no lo gi ja pre - sa vi je ne u ne sve sno ta ko da se po ja vlju ju ne sa mo kao lič ne že lje ne go i u slo že noj i nepredvidljivoj dinamici želje, krivice, anksioznosti i izmeštenosti. Subjekti imaju že lje ko je ne že le da ima ju; oni ih od ba cu ju po cenu krivice i anksioznosti. Iako su svi subjekti bez razlike zatočenici muškog monopola nad jezikom i proizvodnjom zna nja (Grosz 1990: 332), oni su ta ko đe i de - latni akteri koji su sposobni da preduzimaju smišljene istorijske radnje u svetu i da menjaju svet (Gi ro ux 1992). Na rav no, stvar je u to me da se sve sno zna nje ne mo že sve sti ni na iden ti tet ni na delatnost. Moramo o razlici prihvatiti nešto što nije tako očigledno: ona je konstitutivna i za iden ti tet i za de lat nost. Nastojanje da se izbegnu svi tragovi dominantne kulture u borbi za identitet može navesti na uzaludnu potragu za predmodernim korenima koja, opet, vodi u skučeni nacionalizam, kao u slučaju Hallovih starih etniciteta. Odbijanje da se dekolonizuje nečiji identitet usred preovlađujuće ideološke i kulturne hegemonije jeste kapitulacija pred asimilacijom i gubitak oblika za kritičko istorijsko delanje. Potrebna su shvatanja multikulturalizma i razli ke ko ja idu s one stra ne ili-ili lo gi ke asi mi - lacije i otpora. Založiti se za multikulturalizam ne zna či, sma tra Trinh T. Minh-ha (1991: 232), predložiti jukstapoziciju više kultura čije granice ostaju netaknute, niti znači prihvatiti stav tipa mešavine 'lonca za taljenje' koji hoće da poravna sve razlike. Umesto toga, borba za multikulturno društvo sastoji se u međukulturnom prihvatanju rizika, neočekivanih skretanja i složenosti odnosa između raspada i zatvaranja. UVEK TOTALIZUJ! U ovom odelj ku ho ću da u ži žu mo je ana li ze multikulturalizma postavim koncept totaliteta. Želim da naglasim da koncept totaliteta ne sme sasvim da se zanemari, iako edukatori treba da usmere svoje pedagogije na afirmaciju lokalnih znanja učenika unutar konkretnih društveno-političkih i etničkih lokacija. Nisu svi oblici totalizovanja demokratski manjkavi. Fredric Jameson kaže da su lokalne borbe... us peš ne u onoj me ri u ko joj osta ju fi gu re ili ale go ri je ne ke opšti je si ste mat ske tran sfor ma - ci je. Po li ti ka tre ba da de lu je na mi kro i ma kro ni vou isto vre me no; skrom no ogra ni ča va nje na lo kal ne re for me unu tar si ste ma iz gle da ra zum - no, ali se če sto po ka zu je kao po li tič ki obes hra - brujuće (1989: 386). George Lipsitz podvlači tu ideju: iako totalitet može umanjiti specifičnost događaja, potpuno odbacivanje totaliteta bi, objašnjava on, verovatno prikrilo stvarne veze, uzroke i odnose atomizujući zajedničko iskustvo u slučajnosti i beskrajnom ponavljanju igre... T ek kada prihvatimo nasleđe nagomi- Reč no. 82/28, 2012.
lanih ljudskih radnji i ideja možemo suditi o polaganju prava bilo koje priče na istinu i pravdu (1990: 214). Bez zajedničke (ma koliko slučajne i provizorne) vizije demokratske zajednice rizikujemo da podržimo borbe u kojima politika razlike krahira u novim oblicima separatizma. Steven Best kaže da poststrukturalisti s pravom dekonstruišu esencijalističke i ugnjetačke celine, ali če sto ne uspe va ju da vi de ka ko je štet no stal no veličanje razlike, fragmentacije i nadmetanja. To pogotovo važi za ludički postmodernizam. Best piše: Naličje tiranije celine je diktatura fragmenta... B ez nekog pozitivnog i normativnog koncepta totaliteta kao protivteže poststrukturalističkom/postmodernom naglasku na razlici i diskontinuitetu, prepušteni smo obnavljanju pluralističkog individualizma i supremaciji kompetitivnih vrednosti nad komunal nim ži vo tom (1989: 361). Best je u pra vu kada sugeriše da treba napustiti reduktivnu upotrebu totaliteta, a ne sam koncept totaliteta. Inače, rizikujemo da ostanemo bez samog koncepta demokratskog javnog života. Te re sa Ebert (u štam pi) ka že re kao bih, bri ljant no da tre ba da se vra ti mo kon cep tu to ta li te ta, ali ne u he ge lov skom smi slu or gan - ske, sje di nje ne, ugnje tač ke ce li ne, ne go kao si ste ma od no sa i nadređujuće strukture razlike. Raz li ku tre ba shva ti ti kao druš tve ne kon tra dik - ci je, kao raz li ku u od no su, a ne kao dis lo ci ra - nu, slo bod no plu ta ju ću raz li ku. Ebert pri me - ću je da si ste mi raz li ka uvek sa dr že obra sce do - mi na ci je i od no se ugnje ta va nja i iz ra blji va nja. Za to tre ba da nas se ti ču eko no mi je od no sa raz - li ke unu tar kon kret nih isto rij skih to ta li te ta. Te eko no mi je su uvek pod lo žne ospo ra va nju i tran sfor ma ci ji. Kao struk tu re raz li ke ko je su uvek mno go stru ke i ne sta bil ne, ugnje tač ki od - no si to ta li te ta (druš tve ni, eko nom ski, po li tič - ki, prav ni, kul tur ni, ide o loš ki) uvek se mo gu pod ri va ti pe da go gi jom slo bo dar stva. Ebert opo mi nje da se to ta li te ti ne sme ju br ka ti sa Lyotar do vim shva ta njem uni ver zal nih me ta na - rativa. To ta li tet i uni ver zal nost tre ba od ba ci ti sa - mo ka da se ne pra ved no i ugnje tač ki ko ri ste kao sve o bu hvat ni i sve pro ži ma ju ći glo bal ni na lo zi za miš lje nje i de la nje sa ci ljem da se obez be di ugnjetački režim istine. Moramo zadržati neku vrstu moralne, etičke i političke osnove ma kako ona bila provizorna za pregovore između mnogostrukih interesa. Presudna za ovaj argument je bitna distinkcija između univerzalnih metanarativa (vrhovnih narativa) i metakritičkih narativa. Kritika koju iznosi ratoborni postmodernizam i koju nudim edukatorima za razmišljanje odbacuje neophodnost ili izbor bilo kog vrhovnog narativa, jer vrhovni narativi sugerišu da postoji samo jedna javna sfera, jedna vrednost, jedna koncepcija pravde koja trijumfuje nad svim drugim. Ratoborni postmodernizam, naprotiv, sugeriše da različite sfere i suparničke koncepcije pravde moraju da se pri vik nu jed ne na dru ge (Murphy 1991: 124). Drugim rečima, komunitarista, liberal ili socijaldemokrata, razvojni liberal ili humanista, radikal i romantičar moraju pronaći načine da žive zajedno u istom društvenom pro so tru (Murphy 1991: 124). To ne zna či da ih treba zgnječiti u homogenu kulturnu smesu; naprotiv, time se sugeriše da mora postojati množina pravdi, kao i pluralističke koncepcije pravde, politike, etike i estetike. 183 Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja
184 Još jednom, ključno pitanje odnosi se na shvatanje totaliteta. Iako bih se pro ti vio ve li kom na ra ti vu, ve ru jem da po sto ji pri mar ni me ta di - skurs ko ji bi u stva ri mo gao da na pra vi provizoran pristup diskursima Drugog na način koji bi bio sjedinjujući a bez dominacije, te koji može obezbediti i diskursivne nadometke. To je metakritički narativ prava ili slobode. Peter Murphy razlikuje vrhovni diskurs od metadiskur sa i tvr di da vr hov ni dis kurs ho će da se na - met ne svim dru gim dis kur si ma on je pro gre - sivan, oni su reakcionarni; on je ispravan, oni su pogrešni. S druge strane, metadiskurs teži da razume društvo kao totalitet (1991: 126). Kao Ebert, Murphy se protivi liotarovskom odbacivanju velikog narativa emancipacije. Umesto toga, on je prigrlio ideju totaliteta koju je izložio Charles Jencks. Tu distinkciju treba istaći: Kao Ven tu ri, Jencks tvr di da se post mo - dernizam zanima za složenost i kontradikci ju i upra vo za to što se za ni ma za slo že nost i kontradikciju on u stvari ima posebnu obavezu prema celini. To nije skladna celina kanonskog klasicizma, to je nezgrapna celina fragmenata, referenci i pristupa. Nje na isti na ne sa sto ji se ni u jed nom delu, ona se sastoji, kaže Venturi, u totalitetu te celine ili u implikacijama tog totaliteta. (Murphy 1991: 126) Ovde ne zagovaram i ne prerađujem totalitet kao si no nim za po li tič ku eko no mi ju, ni ti su ge - ri šem da kri tič ki post mo der ni zam tre ba da pr - kosi naraciji s teoretičareve lokacije ili da odustane od lokalnih borbi. Ne proglašavam manihej sko nad me ta nje iz me đu méta récits slobodarstva i so ci jal ne prav de i vi še gla sno sti i po zi ci o - ni ra no sti an ti fun da ci o na li stič kog pri stu pa ra - zli ci. Ho ću da bu de ja sno da ne ko ri stim kon - cept to ta li zo va nja u smi slu uopšta va nja pra - vi la za raz u me va nje jed ne po ja ve do ni voa svih druš tve nih i kul tur nih po ja va (Za var za deh i Mor ton 1991). Ni ti ga ko ri stim u smi slu ne kog zaboravljenog obilja, formalizovanog auretskog is ku stva ili proš log sve ta ko ji tre ba ob no vi ti za - rad neke plemenite nostalgije. Naprotiv, koristim to ta li zo va nje na na čin na ko ji su Za var - zadeh i Morton (1991) opisali globalno. Globalno razumevanje je oblik objašnjenja koje je relaciono i transdisciplinarno i proizvodi opis 'efekata znanja' kulture tako što povezuje razne kulturne ni zo ve (str. 155). To je ob lik is pi ti va nja ko - ji objašnjava kako kritika koju iznosi ludički postmodernizam služi kao strategija političkog sputavanja jer privileguje oblike lokalne analize koje subjekt smeštaju u centar doživljaja kao arhimedovsko mesto istine a ideologiju postavljaju kao jedinog tumača doživljaja. Globalno ili relaciono znanje ukazuje na postojanje osnovne logike dominacije unutar označavajućih praksi koje konstituišu kulturne proizvode poznog kapitalizma i iz tog razloga se postavlja nasuprot ludičkom postmodernizmu koji odbacuje znanje kao sjedinjujuće i političko a na osnovu navodne neuporedivosti kulturnih, političkih i ekonomskih pojava. To znanje ide s one strane kognitivizma i empirizma industrije dominantnog znanja lišavajući pojedince njihovog imaginarnog čuvstva za samorazumljivost iskustva. Povrh toga, ono razotkriva da razlika nije inherentno svojstvo tekstualnosti, nego je društveno nadređeni istorijski učinak koji stiče svoje figurativno značenje isključivo Reč no. 82/28, 2012.