Naslov originala: Anthony Kiedis, SCAR TISSUE. Prevod: Maja Lončar. ENTONI KIDIS ŽIVE RANE Posvećeno Bilu i Bobu

Transcription

1

2 Sadržaj UVOD 1. JA SAMIZ MIČIGENA 2. PAUK I SIN 3. GIMNAZIJA FERFEKS 4. UNDER THE ZERO ONE SUN 5. DEEP KICKING (počinju promene) 6. THE RED HOTS 7. GODINA MRMOTA 8. THE ORGANIC ANTI-BEAT BOX BAND 9. (RE)FORMIRANJE 10. FUNKY MONKS 11. UVRTANJE 12. PRESKAKANJE PREPREKA 13. NIŠTA 14. DOBRO DOŠLI U Californication 15. SVETLI TRENUCI 2

3 Naslov originala: Anthony Kiedis, SCAR TISSUE Prevod: Maja Lončar ENTONI KIDIS ŽIVE RANE Posvećeno Bilu i Bobu UVOD Sedim na kauču u mojoj dnevnoj sobi na Holivud Hilu. Napolju je čist i svež januarski dan, a iz mog povlašćenog položaja mogu da vidim prelepo prostranstvo poznato pod nazivom Dolina San Franciska. U mladosti sam delio ukorenjeni stav onih sa holivudske strane brda, da je Dolina mesto za gubitnike koji nisu uspeli u Holivudu, pa su došli tu da se izgube od sveta. Ali, što duže živim ovde, više je vidim kao mirniji i duševniji deo Los Anđelesa. Sada jedva čekam da ujutru otvorim oči i bacim pogled na te predivne planinske vence prekrivene snegom. Zvono na ulaznim vratima prekida moje sanjarenje. Nekoliko minuta kasnije prelepa žena ulazi u dnevnu sobu noseći izvanredni kožni kofer. Ona ga otvara i počinje da namešta opremu. Kada završi sa tim, navlači gumene hirurške rukavice i seda na kauč pored mene. Njen elegantni stakleni špric, ručno izrađen u Italiji, pričvršćen je za plastičnu cev nalik špageti sa mikrofilterom koji onemogućava da bilo kakve nečistoće dođu do mog krvotoka. Igla je potpuno nova i sterilizovana. Danas je zaturila medicinski stezač, pa je skinula svoju roze čarapu i zavezala je oko moje desne ruke. Tapka moju nabubrelu venu smotuljkom vate umočenim u alkohol, a onda u nju zabada iglu. Moja krv počinje da ispunjava špagetoliku cev, a ona zatim polako počinje da ubrizgava u mene sadržaj šprica. Istog trenutka me preplavljuje ona poznata težina u grudima. Zabacujem glavu i opuštam se. Ranije mi je ubrizgavala i po četiri doze po sastanku, ali sada sam smanjio na dve. Pošto je ponovo napunila špric i ubrizgala i drugu dozu, izvlači iglu i pritiska parče sterilne vate natopljeno alkoholom na moju venu, čime se izbegava stvaranje modrica ili bilo kakvih vidljivih tragova na ruci. Stvarno, nikada nisam imao nikakve znakove njenih aktivnosti. Na kraju otcepljuje parče hanzaplasta i njime pričvršćuje vatu na moju venu. Posle toga sedimo i pričamo o tome kako je biti čist. Pre tri godine u tom špricu je mogao biti kineski heroin. Godinama sam ih punio 3

4 kokainom, spidom, heroinom, ponekad LSD-om i ubrizgavao u sebe. Sada mi injekcije daje moja prelepa medicinska sestra, čije je ime Set Hari. Materija koju mi ona ubrizgava je ozon koji se u Evropi legalno koristi već nekoliko godina za lečenje svega - od šloga do raka. Ozon uzimam pravo kroz venu jer sam, negde tokom svojih eksperimenata sa drogom, uspeo da pokupim hepatitis C. Počeo sam da se interesujem za tu temu istog trenutka kada sam saznao da sam zaražen. Bilo je to ranih devedesetih. Tokom mog istraživanja, naišao sam na neki biljni tretman koji pomaže kod pročišćavanja jetre i iskorenjivanja hepatitisa. Upalilo je. Moj doktor je bio šokiran kada je rezultat sledećeg testa pokazao da sam negativan. Dakle, ovaj ozonski tretman služi kao preventivni korak kako bi se ovaj dosadni virus držao podalje od mene. Potrebne su bile godine i godine iskustva i samoposmatranja kako bih stigao dotle da mogu da zabijem iglu u ruku kako bih iz sebe izbacio otrov, umesto da ga unesem. Ne kajem se zbog moje nepromišljenosti iz mlađih dana. Većinu života sam proveo tražeći brz fiks i lake ribe. Pucao sam se sa meksičkim kriminalcima ispod nadvožnjaka na autoputu, i u hotelskim apartmanima vrednim hiljade dolara. Sada unosim vitaminski obogaćenu vodu i zdravo se hranim. Evo, već dvadeset godina uspevam da usmerim moju ljubav prema muzici i pisanju, i uobličim je u univerzalni spoj stvaralaštva i spiritualnosti dok sa mojom braćom - kako sadašnjom tako i preminulom - u Pepersimaizvodim našu jedinstvenu muzičku mešavinu. Ovo je moj osvrt na ta vremena, kao i priča o tome kako je jedan klinac iz Grand Rapidsa u Mičigenu, došao u Holivud i tamo našao mnogo više od onoga što je očekivao iza duge. Ovo je moja priča. Žive rane i sve to. 4

5 1. JA SAMIZ MIČIGENA Već sam ravno tri dana pucao kokain sa Mariom, mojim dilerom iz Meksika, kada mi je na pamet pala svirka u Arizoni. Do tada smo kao Red Hot Čili Pepers (Red Hot Chilli Peppers) već objavili prvi album i spremam se put Mičigena gde je trebalo da snimimo drugi. Ab, naš menadžer, Lindi, nam je pre svega toga ugovorio svirku u jednoj disko-kafani u Arizoni. Organizator je bio naš obožavalac i bio je voljan da plati više nego što vredimo. Pristali smo na svirku jer nam je kinta bila preko potrebna. Samo, ja sam se skroz razbio. Obično se to dešavalo kada bih otišao do centra i spetljao se sa Mariom. Bio je super lik. Mario je bio vitak, žilav i lukav Meksikanac, nalik Gandiju - doduše u malo većem i snažnijem izdanju. Nosio je velike naočare, tako da nije izgledao zlobno ili nadmeno. Ispovedao bi se svaki put kada bi se radili kokainom: Morao sam nekoga da povredim. Ja sam uterivač za meksičku mafiju. Samo me pozovu. Ne želim da znam detalje. Samo odradim svoj posao. Rešim se čoveka i budem plaćen za to. Nikad nisi znao da b govori istinu. Mario je živeo sa starom majkom u zapuštenom stanu jedne sedmospratnice. Ona je uvek sedela u ćošku te malecke dnevne sobe i pomno pratila latinoameričke sapunice. S vremena na vreme bi se čule temperamentne prepirke na španskom, pa bih ga upitao da b je u redu što se ovde radimo. Samo na kuhinjskom stolu je bila gomila droge, špriceva, kašika i stezača za ruku.,,ne brini. Ne može ni da nas vidi, ni da nas čuje, tako da ne zna šta radimo, uveravao me je. Dakle, pucao sam se kokainom sa bakicom u susednoj sobi. Mario nije bio direktan diler. On je bio veza sa onima koji su radili na veliko, tako da si mogao da dobiješ odličnu stvar za te pare, pod uslovom da mu daš malo robe. Tog dana, to smo obavljali u njegovoj kuhinji. Mariov brat je upravo pušten iz zatvora i bio je tu sa nama, sedeći na podu i psujući svaki put kada bi promašio da pogodi zdravu venu u svojoj nozi. Bio je to prvi put da sam video nekoga kome više nije ostalo zdravih vena na ruci, pa je primoran da se bode u nogu. Znali smo tako danima. U jednom trenutku smo čak izašli na ulicu da užickamo malo kinte, ali bilo je pola pet ujutru, a ja sam shvatio da sledeće večeri nastupamo. Odluka je pala: Okej, moramo da kupimo malo dopa, jer danas vozim do Arizone, a ne osećam se baš najbolje. Tako smo se Mario i ja mojom krntijom odvezli u mnogo mračniji, strašniji i neprijateljskiji deo, dublje u četvrt u kojoj smo već bili. Uparkirali smo se, a onda otpešačili nekoliko ulica dalje, do jedne ruševine. Veruj mi, ne želiš da uđeš unutra, rekao mi je Mario. Tamo se može dogoditi 5

6 sve, osim nešto dobro. Samo mi daj lovu i doneću ti robu. Deo mene je bio u fazonu: Bože, ne želim da me odmah opljačka. Nije da je to radio ranije, ali čovek može svašta da očekuje od njega. Ali, preostali, veći deo mene samo je želeo taj heroin, tako da sam izvukao poslednjih četrdeset dolara, koje sam sakrio u džepu, i dao mu ih. Uzeo je pare i nestao u zgradi. Toliko dugo sam se radio kokainom da sam počeo da haluciniram u nekom čudnom predvorju pakla, negde između sna i jave. Jedina misao bila mi je koliko očajnički želim da ga vidim kako izlazi iz te zgrade noseći moju drogu. Skinuo sam svoju staru kožnu jaknu stvar od neprocenjive vrednosti. Fli i ja smo, nekoliko godina ranije, dali sve pare na naše odgovarajuće jakne. Ta jakna je za mene bila imovina, kao kuća. U njoj sam čuvao lovu, nosio ključeve i u jednom njenom zgodnom džepiću - moje špriceve. Sada mi je bilo hladno, a bio sam toliko odvaljen da sam seo na ivicu trotoara i preko ramena zagrnuo jaknu kao da je ćebe. Hajde, Mario. Hajde. Sada moraš da siđeš, mrmljao sam svoju mantru. Zamišljao sam ga kako tromo i nevoljno izlazi iz zgrade, a onda njegov hod prelazi u živahno cupkanje u fazonu,hajde da se uradimo. Samo na trenutak sam zatvorio oči i osetio kako se nada mnom nadvija nečija senka. Bacio sam pogled preko ramena i ugledao kako mi u susret ide ogromni i prljavi Indijanac meksičkog porekla sa izrazom ludila na licu i džinovskim makazama u ruci. Zamahnuo je na mene, pa sam se izvio što sam brže mogao kako bih izbegao njegov napad. Međutim, iznenada je to meksičko kopile iskočilo pred mene - kao pajac iz kutije - preteći držeći sečivo u rukama. Smesta sam odlučio da ne želim da skončam tako što će mi neka grdosija zabiti makaze u leđa. Radije bih okušao sreću sa sablasnim ubicom. Sve se dešavalo neverovatnom brzinom, ali kada se suočiš sa sopstvenom smrću, sve se prebaci na neki usporeni snimak - kao da svemir produžava taj trenutak samo za tebe. Skočio sam na noge i sa jaknom ispred sebe, jurnuo na njega. Navukao sam jaknu na njega kako bih sprečio ubod, zatim ga pustio i potrčao koliko me noge nose. Trčao sam i trčao, sve dok nisam stigao do mesta na kom sam parkirao kola, a onda mi je sinulo da nemam ključeve. Nisam imao ključeve, nisam imao jaknu, nisam imao novac, nisam imao špriceve i najgore od svega - nisam imao drogu, a Mario nije bio od onih koji će poći da te traže. Prošetao sam se do njegove kuće i ništa. Svanjivalo je i trebalo je da krenemo put Arizone za sat vremena. Stigao sam do telefonske govornice, našao nešto sitniša i nazvao Lindija. Lindi, ja sam na uglu Sedme i Alvarada. Nisam spavao već duže vreme. Kola su mi ovde, ali nemam ključeve. Možeš U da me pokupiš kada krenete u Arizonu? On se već bio navikao na ove pozive u kojima ga molim za pomoć, tako da se 6

7 sat vremena kasnije, plavi kombi pun opreme i sa ostatkom ekipe, pojavio iza ugla. U njega se ukrcao jedan prljav, rastrojen i tužan putnik. Pošto me je odmah po ulasku odjebala cela ekipa, legao sam na pod po dužini, tako da sam glavu smestio između prednja dva sedišta i onesvestio se. Probudio sam se nekoliko sati kasnije okupan u znoju, jer sam ležao iznad samog motora, a napolju je bilo bar četrdeset stepeni. Osećao sam se sjajno. Kasnije smo Fli i ja podelili tablu LSD-a i na svirci razvalili tu kafančinu. Sam čin začeća većina ljudi vidi sa čisto biološke strane, ali meni se čini da - u neku ruku - nevidljivi duhovi biraju roditelje, stoga što ti budući roditelji poseduju određene osobine i vrednosti koje njihovo novorođeno dete treba da sjedini i neguje u sebi tokom celog svog života. Dakle, dvadeset tri godine pre nego što ću se naći na uglu Sedme i Alvarada, moj duh je pronašao put do dvoje predivnih ljudi sa gomilom nevolja - Džona Majkla Kidisa i Pegi Nobel - koji su bili pravi roditelji za mene. Kreativnost i ekscentričnost mog oca sa revolucionarnim stavovima, udruženi sa majčinim neumornim radom, blagošću i beskrajnom ljubavlju koja sve pokreće - predstavljale su neophodnu ravnotežu osobina baš za mene. Dakle, želeo ja to ili ne, tek začet sam u kućici na vrhu brda u Grand Rapidsu u Mičigenu, jedne užasno hladne noći dok je padao sneg. U stvari, moji roditelji su bili buntovnici, svako na svoj način. Očeva porodica se, početkom dvadesetog veka, doselila iz Litvanije. Anton Kidis, moj pradeda, bio je nizak, razbacan i prek, a u svojoj kući je sprovodio gvozdenu disciplinu. Godine rođen je moj deda Džon Olden Kidis, najmlađe od petoro dece. Preselili su se u Grand Rapids gde je Džon završio srednju školu i bavio se atletikom. U mladosti je bio odličan šansonjer i amaterski se bavio pisanjem kratkih priča. Odrastanje u porodici Kidis je značilo da nema opijanja, pušenja ili psovanja. Deda nikada nije imao problema sa poštovanjem ovih strogih pravila. Onda je upoznao prelepu ženu po imenu Moli Vandenven, čije je poreklo bilo mešavina engleske, irske, francuske i holandske krvi (i kako smo skoro saznali, mohikanske što objašnjava moje interesovanje za kulturu američkih urođenika, kao i poistovećivanje sa Majkom Zemljom). Moj otac, Džon Majkl Kidis, je rođen u Grand Rapidsu godine. Moji deda i baba se razvode četiri godine kasnije. Otac je živeo sa dedom, koji je radio u proizvodnji tenkova za ratne potrebe. Deda se ponovo oženio nekoliko godina kasnije tako da su otac i njegova sestra ponovo imali običan porodični život. Međutim, Džon Oldenova vladavina tiranije je postala nepodnošljiva. Ćale je morao da obavlja porodični posao (prvo posao na benzinskoj pumpi, potom drajv-in restoran sa hamburgerima), nije mogao da se druži sa svojim društvom, nije mogao da ostaje do kasno, nije smeo da pomišlja na piće ili duvan. Na sve to, njegova maćeha, Ejlin, bila je vatreni pristalica Holandskih reformističkih hrišćana i primoravala ga je da ide u crkvu svaki dan, a nedeljom čak tri puta. Otuda 7

8 njegova kasnija ogorčenost na sve vidove organizovane religije. Pobegao je od kuće sa četrnaest i uskočio u prvi autobus za Milvoki. Tamo je većinu vremena proveo ušunjavajući se na filmske projekcije i ispijajući besplatno pivo u pivarama. Vratio se u Grand Rapids posle nekog vremena da bi završio srednju školu. Tamo je upoznao Džon Sent Džona, zgodnog i raskalašnog mladića, koji je mog oca uveo u svet sitnog kriminala. Priče o njihovim pohodima u meni izazivaju depresiju, jer su bili tako neuspešni. Jednom su otišli na obližnju plažu i tamo se skinuli do bokserica kako bi se uklopili u okruženje. Potom su maznuli jedan nesmotreno ostavljen novčanik. Neko ih je video i odmah obavestio čuvare. Odmah je organizovana potera za dvojicom u boksericama. Uhvatili su ih, pa su celo leto odležali u zatvoru. Dok su Džek, ime pod kojim je moj otac tada bio poznat, i Skot bili strah u Grand Rapidsu i šire, Pegi Nobel je vodila ono što se nazivalo uzoran život. Najmlađa od petoro dece, moja majka je bila otelotvorenje devojke sa Srednjeg zapada - onako sitna, smeđokosa i slatka kao med. Bila je veoma vezana za svog oca. Uvek ga je opisivala kao dušu od čoveka - divnog, uljudnog, zabavnog i punog ljubavi. Pegi nije bila toliko bliska sa majkom, verovatno zato što je ona bila bistra i nezavisna, ali je podlegla pravilima sredine i nije otišla na studije, pa je radila kao sekretarica i stalno bila ogorčena zbog toga. Pošto je ona bila ta koja je zavodila disciplinu u kući često je dolazila u sukobe sa mojom majkom, čiji je buntovnički stav uzimao sve više maha. Ona je bila obuzeta crnačkom muzikom, isključivo je slušala Džejmsa Brauna, potom Motaun (Motown). Takođe, bila je obuzeta ljubavlju prema najboljem sportisti u njenoj školi koji je, igrom slučaja, bio crnac. To je bila zabranjena ljubav daleke na Srednjem zapadu. Džek Kidis se upravo vratio iz Ohaja, gde je izdržao kaznu zbog provale. Njegov ortak Skot je još uvek ležao kaznu za neki poslić koji je sam odradio, tako da je ćale bio sam kada je otišao na žurku u istočnom delu grada. Overavao je teritoriju kada je krajičkom oka uhvatio siluetu sitnog tamnokosog anđela koji je nosio bele indijanske mokasine ukrašene resicama. Onako ošamućen potrčao je ka mestu na kojem ju je ugledao, pri tom se sudarajući sa ljudima, ali nje nije bilo tamo. Ostatak večeri je proveo raspitujući se o njoj, ali saznao je samo njeno ime. Nekoliko večeri kasnije, pojavio se na njenom pragu, obučen u sportsku jaknu i farmerice, sa ogromnim buketom cveća. Pristala je da izađu u bioskop. Dva meseca kasnije, pošto je dobila dozvolu roditelja, sedamnaestogodišnja Pegi se udala za Džeka kojem je bilo dvadeset. Bilo je to dan pred tridesetpetogodišnjicu braka njenih roditelja. Skot Sent Džon im je bio kum. Šest nedelja kasnije, Pegin otac je umro od dijabetesa. Nekoliko nedelja potom, tata počinje da vara mamu. Krajem godine, Džek je nekako uspeo da ubedi Pegi da uzme skroz novog plavog ostin hilija i da sa njegovim ortakom Džonom Rizerom ode u Holivud. Rizer je 8

9 hteo da upozna Anet Funičelo, a moj ćale je želeo da bude otkriven i postane velika filmska zvezda. Najviše od svega želeo je da ne bude vezan za moju majku. Posle nekoliko meseci ludovanja, njih dvojica su boravili u San Dijegu, sve do trenutka kada je Džek saznao da se Pegi viđa sa nekim čovekom u Grand Rapidsu. Bolesno ljubomoran, neprekidno je vozio 150 km/h i ponovo se uselio kod mame, za koju se ispostavilo da se samo površno poznavala sa navodnim ljubavnikom. Nekoliko nedelja kasnije, uvidevši da je napravio krupnu grešku, Džek se odselio u Kaliforniju. Celu sledeću godinu, moji su čas bili zajedno, čas raskidali i to sve na relaciji Kalifornija - Mičigen. Jedno od tih pomirenja je dovelo do iscrpljujuće vožnje autobusom, iz sunčane Kalifornije do ledenog Mičigena. Sledećeg dana sam začet. Rođen sam u bolnici Sveta Marija u Grand Rapidsu, prvog novembra 1962, u pet sati. Bio sam smotuljak dug pedeset santimetara i težak tri kilograma. Skoro da sam bio beba rođena na Poklade, ali taj prvi novembar meni više znači. Broj jedan je veoma moćan broj u numerologiji, a imati ih tri zaredom u datumu rođenja, znači veoma dobar početak života. Mama je htela da se zovem po ćaletu, što bi značilo da bi ja bio Džon Kidis Treći, ali je on više bio za nešto kao Klerk Gejbl Kidis ili Hrabri Kidis. Na kraju su se odlučili za Entoni Kidis, kao podsećanje na mog pradedu. Ali, od samog početka su me zvali Toni. Kada sam izašao iz porodilišta, pridružio sam se mami, tati i njihovom psu, Panciru u njihovoj novoj kući koja je podignuta iz državnog budžeta, malo izvan Grand Rapidsa. Nekoliko nedelja kasnije, kod ćaleta se ponovo javila želja za putovanjima i nelagodnost od zatvorenog prostora. Moj deda, Džon Kidis, januara je odlučio da se cela porodica preseli u toplije krajeve, odnosno u Palm Bič u Floridi. Ugasio je svoj posao, spakovao stvari i krenuo na put sa njegovom ženom i šestoro dece, vodeći sa sobom mamu i mene. Ne sećam se života na Floridi, ali mama kaže da je bilo lepo kada smo se oslobodili porodice Kidis. Mama je radila u perionici veša i uspela da uštedi nešto novca, pa je pronašla stančić iznad prodavnice pića u zapadnom delu Palm Biča. Kada je od dede dobila račun za dva meseca stanovanja kod njega, odmah mu je poslala pismo: Račun sam prosledila vašem sinu. Nadam se da ćete se videti uskoro. Mama je tada zarađivala 65 dolara nedeljno, od čega je dobar deo odlazio na stanarinu. Ostatak novca je išao na moje obdanište. Ako je verovati mojoj mami, bio sam veoma srećna beba. U međuvremenu, ćale je živeo sam. Igrom slučaja, jednog njegovog prijatelja je ostavila žena, pa su dvojica ortaka odlučili da se presele u Evropu. Ostavio je kuću sa sve autom u garaži, spakovao štapove za golf, pisaću mašinu i ostale sitnice, i poleteo za Evropu brodom Francuska.Posle odličnog petodnevnog izleta, koji je uključivao i osvajanje jedne Francuskinje koja je bila udata za pajkana iz Džerzija, 9

10 ćale i njegov drug Tom, nastanili su se u Parizu. Džek je pustio kosu i postao deo bit generacije sa Istočne obale. Lepo su živeli tih pet meseci, pišući poeziju i pijuckajući vino u zadimljenim kafeima, ali im je onda ponestalo novca. Stopom su stigli do Nemačke, gde su pristupili u vojsku kako bi se na vojnom brodu besplatno vratili u Ameriku. Bili su napakovani kao sardine, dok ih je nemirno more bacalo na sve strane. Morali su da trpe komentare poput,čoveče, red bi bio da se ošišaš i usput da izbegavaju povraćku. Ta vožnja je bila najgore iskustvo u ćaletovom životu. Nekako je uspeo da ubedi mamu da se ponovo useli kod nje. Ponovo smo se preselili za Mičigen, kada je, u strašnoj saobraćajnoj nesreći, poginula njena majka. Bilo je to pri kraju 1963.Tada je moj otac doneo odluku da sledi primer njegovog prijatelja Džona Rizera i nastavi sa srednjom školom, dobije dobre ocene i ostvari pravo na školarinu na nekom dobrom fakultetu, potom nađe dobar posao i bude u boljem položaju da izdržava svoju porodicu. Bilo je to baš ono što je radio naredne dve godine. Završio je srednju, dobio gomilu ponuda od zainteresovanih fakulteta i odlučio da prihvati ponudu Kalifornijskog univerziteta, kako bi pohađao filmski odsek i ostvario san o životu u Los Anđelesu. Preselili smo se u Kaliforniju kada sam imao tri godine, jula Našeg prvog stana se sećam kao kroz maglu. Moji su se razišli za nešto manje od godinu dana. Ponovo je razlog bio ćaletovo švrljanje. Mama i ja smo se preselili u ulicu Ohajo i ona je počela da radi kao sekretarica u jednoj advokatskoj kancelariji. Uspela je da zadrži stav prikrivenog hipika, iako se kretala u svetu običnih ljudi. Sećam se da me je vikendom vodila u Grifit park da gledamo nove oblike društvenog izražavanja, nazvan Ljubav. Zelena brda bila su puna grupica ljudi koji su bili na izletu, pravili narukvice i pevali. Bilo je veoma veselo. Moj uobičajeni život je, na svakih nekoliko nedelja, prekidao ćaletov dolazak. Išli smo na plažu da se penjemo po stenama i gledamo rakove. Hvatali smo zvezde, pa bi ih nosio kući i pokušavao da ih gajim u kofi vode, ali one bi ubrzo crkle i užasnim smradom ispunile ceo stan. U Kaliforniji smo napredovali, svako na svoj način - pogotovu ćale. Imao je napade kreativnosti na univerzitetu, a u centru njegovog stvaralaštva sam bio ja. S obzirom na to da mi je bio otac, odnosio se prema meni na poseban način, tako da su njegovi filmovi dobijali silne nagrade. Njegov prvi film, Dečakov put, bio je predivan osvrt od sat i po, na dvoipogodišnjaka koji vozi tricikl po ulici, a onda - na usporenom snimku - pada i završava na novčanici od jednog dolara. Ostatak filma se vozim kroz Los Anđeles, idem u bioskop, kupujem stripove i upoznajem ljude, sve zahvaljujući tom dolaru. Na kraju filma se ispostavlja da je sve bilo izmišljeno i ja stavljam novčanicu u džep. 10

11 Ćaletova obećavajuća režiserska karijera krenula je nizbrdo kada je upoznao slatku rolerku koja ga je navukla na travu. Sećam se jednog našeg izlaska kada sam imao četiri godine. Šetali smo niz Sanset Strip, kada je on iznenada zastao i blago mi dunuo dim u lice. Dok smo šetah, uzbuđenje u meni je raslo. Stao sam i upitao ga: Tata, da li ja sanjam?,,ne, sine. Budan si, reče on. Važi, slegao sam ramenima i nastavio da skakućem kao majmunče, osećajući se malo drugačije. Kada je ćale ušao u tu priču sa travom, počeo je da visi po klubovima koji su bili deo nove scene na Sanset Stripu. Shodno tome, viđali smo ga sve ređe i ređe. Mama i ja bi svakog leta odlazili u posetu našim rođacima iz Grand Rapidsa. Baka Moli i njen muž, Ted, vodili su me na plažu i tamo smo se super provodili. Tog leta 1967, moja mama je naletela na Skota Sent Džona. Pošto su neko vreme proveli zajedno, uspeo je da je nagovori da se vrati u Mičigen sa njim. Bilo je to decembra Selidba i nije bila toliko dramatičan događaj, ali Skotov ulazak u moj život, svakako jeste. Nije bilo ničega umirujućeg ili utešnog u tom haotičnom liku. Bio je ogroman, jak, mračan i opak, sa sve masnom crnom kosom. Znao sam da radi u kafani i da često uleće u tuče. Jednog jutra sam se rano probudio i ušao u maminu sobu. On je ležao na krevetu. Lice mu je bilo podliveno i izgrebano, sa očima kao tamnim krugovima, krvavim nosem i rascepljenom usnom. Mama mu je držala led prislonjen na glavu i čistila krv sa lica, govoreći mu da bi verovatno bilo bolje da ode u bolnicu. On je samo zadržao taj preteći i zli izraz lica. Uznemiravala me je činjenica da moja majka voli takvog čoveka. Znao sam da se druži sa nekim iz porodice, ali nisam kapirao da je on ćaletov najbolji prijatelj. Skot je bio siledžija kratakog fitilja i preke naravi. Od njega sam, prvi put u životu, dobio teške batine. Jednom prilikom sam primetio da mi se ne sviđa etiketa na poleđini moje omiljene jakne zato što me grebe. U mojoj sobi bio je mrkli mrak, ali sam znao gde stoje makaze i krenuo da odsečem etiketu. To se završilo tako što sam makazama prosekao ogromnu rupu na kaputu. Skot je video rupu sledećeg dana, svukao mi pantalone i isprašio drvenim delom četke. Dakle, živeli smo u siromašnom delu Grand Rapidsa i tamo sam upisao osnovnu. Iznenada sam postao nezainteresovan za školu i učenje, i pretvorio se u pravu malu bitangu. Sećam se kako sam sa pet godina šetao po školskom dvorištu i uspevao da izdeklamujem čak četrdeset psovki u nizu, pokušavajući time da zadivim dečake starije od mene. Učitelj me je čuo i pozvao moje roditelje u školu i od tada sam počeo da razvijam stav da su autoriteti protiv mene. Još jedan događaj, koji je bio ispoljavanje emotivne zbunjenosti, bila je epizoda 11

12 sa čokoladicom. Bio sam sa jednim drugarom u prodavnici, ali nismo imali novca, pa sam uzeo nekoliko čokoladica. Vlasnik je pozvao moju mamu. Ne sećam se šta je bila kazna, ali krađa čokoladica nije bila uobičajena pojava među šestogodišnjacima u Grand Rapidsu. Mama se udala za Skota Sent Džona u junu Ja sam im nosio prstenje, a na proslavi sam dobio bicikl na poklon, što me je oborilo s nogu. Sada njihovo venčanje vezujem za dobijanje divnog bicikla koji je imao pomoćne točkove. Za ovaj period vezujem veliku prazninu, jer sam oca viđao vrlo retko. Otišao je za London i tamo postao hipik. S vremena na vreme, dobijao bih velike pakete iz Engleske, napunjene majicama i perlicama. Slao mi je dugačka pisma, u kojima je pisao o Džimiju Hendriksu, Cepelinima i ostalima, i o tome kako su Engleskinje dobre ribe. Imao sam utisak kao da ćale negde u belom svetu uživa u nekoj psihodeličnoj vožnji na toboganu, a ja sam zaglavljen u Snežnom Supku, u Ništavilu. Bio sam svestan da magija postoji negde u svetu, a ćale je bio put do nje. Takođe, naročito kada posmatram iz ove pozicije, shvatam da mi je bilo lepo da odrastam u mirnijem okruženju. Tog leta sam otišao u Kaliforniju na nekoliko nedelja, da posetim ćaleta koji se vratio iz Londona. Živeo je u stanu u Hildejlu u zapadnom delu Holivuda, ali smo većinu vremena proveli u kanjonu Topanga, kod njegove devojke Koni. Ona je bila super lik. Imala je dugu crvenu kosu, kožu boje alabastera i bila potpuno prelepa i otkačena. Osim Koni, ćaletovi prijatelji su uglavnom bili hipi kauboji navučeni na drogu. Bio je tu Dejvid Viver, ogroman čovek koji je stalno nešto pričao. Imao je kosu do ramena, brčiće i forsirao klasični kalifornijski hipi stil oblačenja (ni izbliza otmeno poput mog ćaleta). Imao je nemilosrdnu pesnicu i borio se kao lav. Poslednji u trojci bio je Alan Bašara, veteran Vijetnamskog rata, koji je furao veliki afro i ogromne žbunaste brkove. On nije bio neki mačo tip, ali fazone je prosipao brzinom svetlosti. Dakle, Dejvid - kul, jak i borben, ćale - kreatvac, intelektualac, romantik, i Alan - komičar, bili su ekipa koja nikada nije oskudevala u ženama, drogama i zabavi. Bila je to žurka bez prestanka. Viver i Bašara su živeli blizu Koni i bili u velikom poslu sa marihuanom za područje kanjona Topanga. Nisam ukapirao sve ovo kada sam prvi put bio tamo. Sve što sam video bila je gomila ljudi koji stalno puše travu. Onda sam ušao u sobu i video Vivera kako sedi i broji gomilu novca. Bila je to ozbiljna situacija. Pomislio sam: Okej, ni ne želim da budem u ovoj sobi pošto nešto računaju, pa sam otišao do sledeće gde je bila gomilica marihuane na celofanu. Koni je stalno morala da dolazi po mene i da me vodi da se igramo u kanjonu. Sve je bilo u fazonu,ne ulazi u ovu sobu! Ne ulazi u tu sobu! Ne gledaj tamo! Pazi da neko ne naiđe! Uvek je bila prisutna sumnja da radimo nešto što ne bi trebalo. To je trebalo da me zabrine, 12

13 ali je više probudilo neku radoznalost: Hmmm, šta se dešava unutra? Zašto ti likovi imaju toliko novca? Zašto se svuda šetkaju ove prelepe devojke? Sećam se da sam se brinuo za ćaleta. Jednom su se neki njegovi prijatelji selili. Natrpali su sve stvari u jedan otvoreni kamion. Ćale se popeo na kauč, koji se jedva održavao na vrhu te gomile. Krenuli smo niz strme i vijugave kanjonske puteve, a ja sam stalno gledao u njega kako se jedva drži za taj kauč. Stalno sam ponavljao: Tata, nemoj da padneš.,,ej, nemoj da brineš, odgovarao je on. Ali jesam. To je bio tek početak, jer sam godinama kasnije bio smrtno uplašen za njegov život. Dobro, pamtim i da sam se ludo zabavljao. Ćale, Koni, Viver i Bašara su išli u Koral, mali bar u kome su nastupali Linda Ronštad, Iglsi (Eagles) i Nil Jang. Išao sam sa njima i bio jedini klinac tamo. Svi su bili potpuno razbijeni od alkohola i droge, a ja sam bez prestanka igrao na podijumu. Kada sam se vratio u Mičigen, shvatio sam da se ništa nije promenilo. U prvom razredu se ništa bitnije nije dešavalo. Mama je radila kao sekretarica u advokatskoj kancelariji, a posle škole me je čuvala bebisiterka. Ali, moj život je krenuo nabolje kada smo se preselili u ulicu Pariz. Živeli smo po sirotinjskim četvrtima, u kojima su bile samo šupe i skučeni stanovi, ali ova ulica bila je kao nešto napravljeno po slici Normana Rokvela porodične kuće, uređeni travnjaci i lepo sređene, čiste garaže. Skot je sada bio malo više van vidokruga, ali taman dovoljno da moja mama zatrudni. Odjednom, čuvale su me tri devojke posle škole. Sa sedam godina sam bio premlad za zaljubljivanje, ali sam ih prosto obožavao na onaj bratski način, zadivljen lepotom i ženstvenošću koja se u njima budila. Najsrećniji sam bio kada provodim vreme sa njima. Nije bilo bitno šta radimo - da li gledamo TV, ili se kupamo na obližnjem bazenu, ili idemo u šetnju. One su mi pokazale potočić Plaster, koji će, narednih pet godina, biti moje omiljeno skrovište od odraslih, gde sam sa prijateljima mogao da se igram u šumi, da pravimo čamce, pecamo i izvodimo skokove sa mosta. Stvarno je bilo veliko olakšanje doseliti se u kraj gde raste cveće i sve izgleda lepše. Čak mi se i škola svidela. Dok je moja stara škola bila mračna, depresivna i turobna, škola Bruksajd je bila lepa građevina sa divnim terenima i atletskim stazama koje su prolazile pored potoka Plaster. Nisam nosio skupu odeću kao ostali, pošto smo bili na socijalnom od kada je mama rodila moju sestru Džuli. Dakle, nosio sam sve što bi nam poslali iz lokalnih dobrotvornih udruženja, i povremeno majicu sa natpisom,liverpul je zakon, koju mi je tata poslao iz Engleske. Nije izgledalo kao da smo na socijalnoj pomoći, dok jednom - posle skoro godinu dana - mama nije izvadila papirić nalik onome iz monopola i njime platila namirnice u prodavnici, dok su svi ostali plaćali u gotovini. 13

14 Život na socijalnoj pomoći joj je smetao, ali ja nikada nisam bio nešto naročito pogođen tom društvenom marginalizacijom. Život sa samohranom majkom me nikada nije učinio ljubomornim na moje prijatelje koji su imali oba roditelja i živeli pod istim krovom. Mama i ja smo super živeli, a kada je stigla Džuli bio sam presrećan što imam mlađu sestru. Ponašao sam se veoma zaštitnički prema njoj dok, posle nekoliko godina, nije postala moje zamorče za mučenje. Do trećeg razreda osnovne razvio sam jak prezir prema školskoj upravi. Kada bi nešto pošlo naopako, bilo ukradeno, slomljeno ili neko dete pretučeno, to bi značilo da ja odmah izlećem sa časa. Dobro, verovatno sam bio odgovoran za 90 odsto haosa, ali ubrzo sam postao tako ubedljiv lažov i varalica, te sam uspevao da se izvučem iz većine nevolja. Bio sam ogorčen, ali sam i dobijao te ludačke ideje poput:,šta bi bilo kada bi otkačili metalne obruče za gimnastiku i njima, kao lasom, razbili školski prozor? Moj najbolji prijatelj, Džo Voters, i ja smo se jedne večeri iskrali iz kuće, i uradili to. Kada je čuvar došao, skočili smo kao lisice i odjurili do potoka. Nikada nas nisu provalili. (Mnogo, mnogo godina kasnije, anonimno sam poklonio novac da bi se sredila pričinjena šteta.) Što sam bio stariji, moj problem sa autoritetima je postajao veći. Direktore nisam mogao da podnesem, a ni oni mene. Učiteljice sam obožavao sve do petog razreda. Sve su bile fine i blage, i mislim da su videle moju zainteresovanost za sticanje znanja i mogućnosti da savladam više od onoga što je bilo predviđeno školskim planom. Ali, u petom sam se okrenuo protiv svih nastavnika čak i ako su bili sjajni. Tada u mom životu nije postojala jaka muška osoba, koja bi mogla da zauzda moje antisocijalno ponašanje. Policija je počela da osmatra našu kuću zbog Skota, jer je koristio neke ukradene kreditne kartice. Jedne večeri su došli da ispituju mamu, pa me je ona poslala kod komšija. Nekoliko nedelja kasnije, Skot se pojavio i, van sebe od besa, uleteo u kuću. Saznao je kako je neko zvao mamu da joj kaže da je on vara. Zato se sjurio u sobu i iščupao telefon iz zida. Počeo sam da ga pratim, jer je mama bila ukočena od straha, a ja nisam. Pošao je do telefona u mojoj sobi, ali sam ja stao pred njega. Mislim da to nije bilo baš delotvorno, ali bio sam spreman da upotrebim sve raspoložive načine borbe, kojima me je naučio nekoliko godina ranije. Na kraju, mama me je poslala da pozovem komšije, i bilo je jasno da više nije dobrodošao. Međutim, oko godinu dana kasnije, pokušao je da se pomiri sa mamom. Ona je, sa Džuli, odletela u Čikago, ali on nije došao na dogovoreno mesto pajkani su ga uhapsili. Nije imala novca za povratak, ali ovi iz aviokompanije su bili toliko fini da su joj omogućili besplatan let nazad. Bili smo mu u poseti u pravom zatvoru sa najjačim nadzorom, što je u isto 14

15 vreme bilo opčinjavajuće i uznemirujuće. Na putu kući, mama je rekla: Ovo je prvi i poslednji. Razvela se od njega ubrzo potom. Sreća što je radila u advokatskoj kancelariji, pa joj nisu ništa naplatili. U međuvremenu, moje divljenje prema ocu je raslo neverovatnom brzinom. Jedva sam čekao te dve nedelje koje sam svakog leta provodio sa njim u Kaliforniji. On je, još uvek, živeo na gornjem spratu dvospratnice u Hildejlu. Svakog dana sam ustajao rano, a on bi spavao do dva popodne jer je noći provodio na žurkama. Morao sam da nađem način da iskoristim prepodne. Pretraživao sam stan, u potrazi za nečim što bi moglo da se čita. Prilikom jedne od mojih potraga, naišao sam na pozamašnu kolekcijupenthausa i Plejboja. Proždirao sam ih. Čak sam i članke čitao. Nisam imao utisak da su to,prljave stvari ih bilo šta zabranjeno, jer mi on ne bi rekao: Bože, otkuda ti to? Pre bi prišao da vidi šta gledam, i rekao: Zar ta devojka nije neverovatno seksi? Oduvek je bio spreman da se prema meni ponaša kao prema odrasloj osobi. Otvoreno mi je pričao o ženskim polnim organima, i o tome šta da očekujem kada se nađem u prilici da ih pobliže upoznam. Njegova spavaća soba je bila okrenuta ka dvorištu, a ispod prozora je bilo drvo. Sećam se da mi je objašnjavao kako na vreme da ga upozorim da je murija stigla, pa da može da pobegne. Ako bi do toga došlo, trebalo je da zamajavam pajkane na ulaznim vratima - što duže mogu - da bi on uspeo da izađe kroz prozor spavaće sobe, preko drveta šmugne do krova garaže, pa preko nje stigne do hodnika zgrade i izađe na sporedni ulaz. Sve ovo mi je zvučalo prilično zbunjujuće, s obzirom na to da sam imao samo osam godina.,,a, šta ako policajci uopšte ne dođu? Ispričao mi je da je, nekoliko godina ranije, bio hapšen zbog posedovanja trave, i da su ga pajkani tukli zato što je imao dugu kosu. Usrao sam se od straha. Sigurno da nisam želeo da mi tuku ćaleta. Sve to je samo učvrstilo moje neslaganje sa autoritetom. Iako sam bio zabrinut za ćaletovo dobro, ta putovanja u Kaliforniju su bili najsrećniji, najbezbrižniji, najdivniji trenuci koje sam doživeo. Tada sam išao na moje prve koncerte, i uživo gledao izvođače poput Roda Stjuarta i Dip Parpl (Deep Purple). Išli smo na projekcije filmova Vudija Alena, iako su bili ocenjeni kao neprimereni za decu ispod 17 godina. Nekada smo znali da sedimo u kući i gledamo one stare psihodelične TV emisije poput The Monkees i Banana Splits Adventure Hour - u kome su ljudi bih obučeni kao ogromni psi, vozili automobile i išli u razne pustolovine. Tada sam imao takav pogled na svet - psihodeličan, zabavan, pun sunca i kao da sve super ide. S vremena na vreme, ćale bi nas neplanirano posetio u Mičigenu. Dolazio bi sa gomilom teških kofera koje je ostavljao u podrumu. Tokom mojih boravaka u Kaliforniji, shvatio sam da je umešan u prenos velikih količina marihuane, ali mi nikada nije palo na pamet da je baš to radio prilikom ovih dolazaka. Bio sam van 15

16 sebe od sreće kada bi on stigao. Nije mogao više da odudara od običnih stanovnika Mičigena. Svi u mojoj ulici, oni sa kojima sam stupio u kontakt, nosili su kratku kosu i košulje kratkih rukava razdrljene oko vrata. Ćale bi se pojavio u čizmama od zmijske kože sa dugama i platformom od dvadeset santimetara, zvoncarama sa otkačenim zakrpama i ogromnim opasačem sa tirkizima, u uskoj majici do struka koja je na sebi imala neki ogroman znak i tesnoj maloj plišanoj rokerici koju je doneo iz Londona. Njegova blago proređena kosa je padala do struka, imao je brkove i ogromne zulufe. Mama ga nije doživljavala kao dobrog prijatelja, ali uvidela je koliko mi je važan, pa je uvek bila prijatna i omogućavala nam komunikaciju. On je bio u mojoj sobi, a kada bi otišao, dolazila je kod mene i onda bih mu ja pisao zahvalnicu zbog poklona koje mi je doneo, i pričao kako me je njegov dolazak obradovao. U petom razredu sam počeo da pokazujem neke neuobičajene talente. Okupio bih decu iz komšiluka i organizovao predstavu u podrumu. Izabrao bih neku ploču obično je to bila Porodica Partridž - pa bi izvodili pesme na improvizovanim instrumentima poput metle i naopačke okrenutih lavora za veš. Uvek sam bio Kit Partridž, te smo mi pevali i igrali za decu koja nisu dobila ulogu u ovoj predstavi. Naravno, uvek sam smišaljao način da zaradim dolar-dva. Jednom prilikom, kada smo morali da budemo u podrumu mog drugara, rešio sam da organizujem koncert Porodice Partridž, i da ulaz naplaćujem onoliko koliko ko bude imao. Obratio sam se publici: Članovi Porodice Partridž su strašno stidljivi, i - iznad svega - previše slavni da bi svirali u Grand Rapidsu. Zato će vam svoj koncert izvesti sakriveni iza zavese. Otišao sam iza zavese i glumio da pričam sa njima. Onda sam pustio ploču. Svi klinci iz publike su bili u fazonu: Jesu li oni stvarno tamo iza? Naravno da jesu, ali večeras moraju da stignu u još jedno mesto. Hajde, ljudi, slobodno idite, rekoh. U stvari, to veče sam zaradio prilično lepu svoticu. Takođe, u petom razredu sam smislio plan kako da se osvetim direktoru i ostalima koje sam prezirao, pogotovu posle suspenzije zbog toga što sam probušio uvo. Na času odeljenske zajednice, nastavnik je pitao:,,ko želi da se kandiduje za predsednika razreda? Podigao sam ruku.,ja bih! Onda je još jedan klinac digao ruku. Prostrelio sam ga pogledom, ali je on bio uporan. Morali smo to malo da raspravimo posle časa. Rekao sam mu da ću ja biti sledeći predsednik, i da se izlaže trenutnoj opasnosti od povrede ako ne želi da prihvati tu činjenicu. Tako sam postao predsednik. Direktor je bio preneražen. Sada sam bio predsedavajući na učeničkim sastancima, a kada bi važni ljudi dolazili u posetu, ja sam bio taj koji ih je vodio u obilazak. Nekada sam vladao pomoću zastrašivanja. Često sam učestvovao u školskim 16

17 tučama, ali sam imao i nežniju stranu. Škola Bruksajd je bila uključena u eksperimentalni program, koji je podrazumevao uključivanje gluvoneme, slepe i dece blaže ometene u razvoju u uobičajenu nastavu. Koliko god da sam bio divalj i uživao u mučenju drugih, ova deca su postala moji prijatelji. S obzirom na to da klinci znaju da budu zli prema svakome ko se, na bilo koji način razlikuje, ovi,drugačiji učenici su bih prebijani na svakom odmoru i pauzi za ručak. Zato sam se samoproglasio za njihovog zaštitnika. Dok je gluvonemi dečak pokušavao da govori, na oku sam držao slepu devojčicu.. Ako bi ga bilo ko od tih kretena zadirkivao, kasnije bih mu se prikrao sa granom i razvalio ga. Jasno je da sam imao sopstvena moralna načela. U šestom razredu počeo sam da dolazim kući na ručak, pa se društvo okupljalo kod mene. Igrali bi se masne fote, iako smo imali svako svoju devojku. Zamena nikada nije bila problem. Uglavnom smo razmenjivali francuske poljupce. Nekada smo određivali koliko to treba da traje. Pokušavao sam da nagovorim moju devojku da skine brus, ali ona nije htela da popusti. Negde krajem šestog razreda, shvatio sam da je vreme da počnem da živim sa ćaletom. Mama je skroz pogubila živce sa mnom, i bilo je jasno da više nema glavnu reč. Počeo sam da joj se opirem kada mi je zabranila da živim sa njim. Jedne večeri me je poslala u sobu, verovatno zato što sam se prepirao sa njom. Ne sećam se ni da sam uzeo bilo šta od stvari, već sam odmah izašao kroz prozor sobe, krenuo prema aerodromu, pozvao ćaleta i smislio način da dođem do Los Anđelesa - ali tada nisam znao da ne postoji direktan let do tamo. Nisam ni stigao do aerodroma. Završio sam nekoliko milja dalje, u kući mamine prijateljice, i ona ju je pozvala da dođe po mene. Posle tog događaja, mama je počela da razmišlja o mom odlasku. Odlučujući faktor bio je ulazak Stiva Ideme u njen život. Pošto je Džon Sent Džon završio u zatvoru, mama je shvatila da njena ideja prevaspitavnja loših momaka nije baš toliko pametna. Stiv je bio advokat koji je zastupao siromašne, član Američkih volontera i pomagao im na Devičanskim ostrvima. To je bio skroz iskren, vredan, požrtvovan lik velikog srca, i moja mama je skroz odlepila na njega. Od trenutka kada sam shvatio da je on dobar čovek i da se njih dvoje vole, sve jače i jače sam nastojao da odem u Kaliforniju i živim sa ćaletom. 17

18 2. PAUK I SIN Kada sam napustio Mičigen, društvu sam rekao da se selim tamo jer hoću da budem filmska zvezda. Bilo je to kada sam imao dvanaest godina. Međutim, posle vožnji sa ćaletom u njegovom hejliju i pevušenja pop pesama sa radija, svečano sam objavio:,ja ću biti pevač. Baš ću biti pevač. Iako sam tada to izrekao, o toj izjavi nisam razmišljao godinama posle toga. Bio sam prezauzet zaljubljivanjem u Kaliforniju. Prvi put u životu sam osećao da se nalazim u mestu gde pripadam. Bilo je to zbog palmi, vetra sa Santa Ane i ljudi sa kojima sam voleo da pričam i da ih posmatram, trenuci koje želim da sačuvam u sećanju. Sa ćaletom sam negovao prijateljstvo, koje je svakim danom postajalo sve jače i jače. Smatrao je da je super što ima klinca koji ume da se brine o sebi, i koga su obožavali svi njegovi prijatelji i devojke. Nisam mu bio na teretu i slično, više sam mu bio oslonac. Znači, obojica smo imali koristi. Usput sam sticao nova iskustva. Neki od najnezaboravnijih doživljaja su vezani za ćaletovu kućicu na Palm aveniji. Živeo je u polovini kuće koja je bila podeljena na dve prostorije. Tu je bila starinska kuhinja sa tapetama, verovatno, iz tridesetih. Nije bilo zasebnih soba, ali preuredio je jednu ostavu u spavaću sobu za mene. Bila je skroz u zadnjem delu kuće, pa je moralo da se prolazi kroz kupatilo da bi se stiglo do nje. Ćaletova soba je bila, okružena sa troje vrata koja su vodila u dnevnu sobu, kuhinju i kupatilo. U njoj su se nalazile crne tapete sa ogromnim cvetovima i prozor sa pogledom na dvorište. Bio sam tamo tek nekoliko dana kada me je ćale pozvao u kuhinju. Sedeo je na stolu, sa jednom osamnaestogodišnjakinjom sa kojom je izlazio te nedelje. Hoćeš li da podelimo džoint?, pitao me je. Da smo u Mičigenu, moj odgovor bi odmah bio ne, ali boravak u novoj sredini me je terao na nove doživljaje. Tako je moj ćale izvadio veliku kutiju koja je služila kao omotač za rečnik i otvorio je. Bila je prepuna trave. Koristeći poklopac kao radnu površinu, odlomio je malo puštajući da se semenje otkotrlja na dno poklopca. Potom je uzeo rizlu i pokazao mi kako da urolam savršen džoint. Ceo ritual mi je bio opčinjavajući. Upalio je džoint i dodao mi ga. Posavetovao me je: Pazi, nemoj da povučeš previše. (Ne želiš da se zakašlješ k o konj.) Uzeo sam malo i vratio mu džoint, koji je išao ukrug nekoliko puta. Uskoro, svi smo se smešili, smejali i osećali se neverovatno opušteno. Shvatio sam da sam se uduvao, i taj osećaj mi se svideo. Činilo mi sekao da je to neki lek koji umiruje dušu i izoštrava čula. Nije bilo ničeg strašnog ih čudnog u svemu tome. Nisam imao osećaj da gubim kontrolu - imao sam osećaj da je vraćam. 18

19 Tada mi je ćale dodao fotoaparat i rekao: Mislim da želi da je slikaš. Osećao sam da će neki delovi kože da budu otkriveni, pa rekoh: Kako bi bilo da skineš majicu? Nije loša ideja, ali mislim da je bolje da otkrije samo jednu dojku. Tako će fotke biti više umetničke, reče on. Svi smo se složili. Uradio sam nekoliko fotki i nikome nije bilo neprijatno zbog toga. Dakle, moj ulazak u svet trave je prošao glatko. Kada sam sledeći put duvao, već sam bio profesionalac. Džoint sam urolao sa milimetarskom preciznošću. Međutim, nisam postao opsednut time, iako je ćale svakodnevno duvao. Za mene je to bilo još jedno posebno kalifornijsko iskustvo. Moj prvi cilj bio je da upišem dobru srednju školu. Trebalo je da se upišem u Benkroft, ali kada smo otišli tamo, videli smo zgradu u sumnjivom okruženju, ispisanu gomilom mafijaških grafita. To mesto svakako nije poručivalo,hajdemo u školu da se zezamo. Zato smo otišli u Emersonkoja je bila u Vestvudu. To je bila zgrada u klasičnom kalifornijskom primorskom stilu, sa uređenim travnjacima, lepim drvećem i američkom zastavom koja se ponosno vijorila na vetru. Nadasve, gde god sam bacio pogled, svuda su se šetale slatke trinaeastogodišnjakinje u uskim farmericama. Pomislio sam: Uradiću sve što je potrebno - samo da dođem do njih. Bilo je potrebno da koristim adresu kuće Sonija Bonoa na Bel Eru. Koni je napustila mog tatu zbog njega, koji je bio sveže razveden od Šer,ali svi su ostali u prijateljskim odnosima. Sonija sam upoznao tokom moje prethodne posete, i on je pristao da mi pomogne sa prevarom. Sada sam morao da nađem način da stižem do škole. Bio bi pun pogodak da uzmem autobus, jer je on išao direktno te 4,5 milje niz bulevar Santa Monika. Međutim, problem je bio što su oni štrajkovali. Ćale je usvojio naviku ostajanja do kasno, popodnevnog ustajanja, uz to što je većinu vremena bio uduvan i zabavljao različite žene, pa nije bio baš uzorna majka, koja bi me vozila u školu i nazad. Njegova varijanta je bila ostavljanje novčanice od pet dolara za taksi, na kuhinjskom stolu. Povratak kući je trebalo da bude u mojoj režiji. Da bi to olakšao, kupio mi je skejtbord sa drvenom daskom i glinenim točkovima. Tako sam se vozio i stopirao duž te četiri milje puta do kuće, usput otkrivajući Vestvud, Beverli Hils i Zapadni Holivud. Prvi dan u školi Emerson sam pregurao potpuno sam. Počeo sam da se brinem. Sve je izgledalo novo i obeshrabrujuće. Nisam bio baš neki pametnjaković, s obzirom na to da sam došao iz škole u unutrašnjosti. Ah, na samom kraju dana, tokom časa likovnog, jedno prijateljstvo je bilo spremno za sklapanje. Bilo je to sa Šonom, crnoputim dečakom sa bistrim očima i ogromnim osmehom. Bilo je to doba kada, jednostavno, priđeš nekome i pitaš ga: Hoćeš li da budeš moj prijatelj? Da, biću tvoj prijatelj. I, bum prijatelji ste! 19

20 Svaki odlazak kod Šona bio je prava pustolovina. Njegov tata je bio muzičar, što je bilo nešto nesvakidašnje za mene - tata koji ide u garažu da vežba sa svojim prijateljima. Njegova mama je bila tako topla i puna ljubavi, kao što samo mame mogu da budu. Uvek bi mi poželela dobrodošlicu u kuću, i nudila mi da prezalogajim neke egzotične grickalice. Dolazio sam iz kraja u kome nije zastupljena dobra kuhinja. Moja ishrana svodila se na stvari poput belog hleba i mlevene govedine. Ovde je u ishranu bio uključen jogurt, i nešto zvano kefir. U odnosu na kraj iz kog sam dolazio, to je bilo kao nebo i zemlja. Obojica smo sticali nova iskustva. Pokazao sam mu novu tehniku džeparenja, koju sam izmislio tog polugodišta, i nazvao,nalet. Odredio bih žrtvu, pošao joj u susret i naleteo na nju, uveravajući se da sam naleteo na stvar na koju sam bacio oko. To je moglo da bude bilo šta - na primer, češalj. Uglavnom, nije bilo ništa preko nekoliko dolara vrednosti, jer klinci nisu ni imali nešto vrednije. Moje problematično ponašanje neometano se nastavilo u Emersonu. Skočio bih na svakoga ko mi se suprotstavi na bilo koji način, čak da mi kaže da se sklonim s puta. Bio sam sitan klinac sa kratkim fitiljem, pa sam brzo postao poznat kao onaj sa kojim se ne treba zajebavati. Posedovao sam dar za smišljanje dobrih priča, kojima sam izbegavao ukore zbog tuča. Jedan od razloga što sam se trudio da ne dobijem ukor, verovatno je bio jedina dobra ličnost na koju sam se ugledao u tom periodu života - Soni Bono. On i Koni su mi postali nešto poput roditelja. Tada je Šou Sonija i Šer bio sigurno jedna od najgledanijih emisija. Soni je uvek bio velikodušan i stalno me uveravao da će mi biti posvećeno dovoljno pažnje, kad god mi je potrebna. Za mene je uvek postojala rezervisana soba u njegovoj kući na Holmbi Hilu, a ljubazno osoblje bi mi spremalo šta god želim da jedem. Obasipao me je poklonima, uključujući tu potpuno nov par skija, štapove, skijaške čizme i jaknu, kako bih mogao da pođem na skijanje sa njim, Koni i Čestiti, njegovom ćerkom iz braka sa Šer. Vozili bi se žičarom, a Soni bi mi predstavljao njegov pogled na život, koji se podosta razlikovao od ćaletovog, pa čak i Koninog. On je bio pobornik poštenog života. Sećam se kako me je učio da je jedina neprihvatljiva stvar izreći laž. Nije bilo bitno da li ću usput praviti greške, ili skroz zajebati stvar - bitno je bilo da uvek budem iskren prema njemu. Jednom sam bio na žurci koju je on organizovao, i na kojoj su bile sve same zvezde Holivuda. To mi nije bilo nimalo zanimljivo, pa sam se vozikao gore-dole u liftu, koji je bio rezbaren u drvetu i prilično star. Odjednom sam se zaglavio između spratova, pa su morali da posegnu za ogromnom sekirom za slučaj požara, kako bi me oslobodili. Znao sam da sam u velikoj nevolji, ali Soni se nijednog trenutka nije izvrištao na mene, ili me ponizio pred ostalim odraslima koji su prisustvovali spašavanju. Staloženo mi je objasnio kako treba da naučim da 20

21 poštujem tuđu imovinu, i da ne treba da se igram stvarima koje nisu igračke. Nije mi se svidelo to što se od mene očekuje da se ponašam na određeni način, samo da bih mogao da ostanem u tom svetu. Bio sam dvanaestogodišnji klinac kojem je bilo suđeno da bude nevaljao i da preteruje. Pamtim jedan događaj koji se desio kasnije te godine. Muvali smo se po kući, a Soni i Koni su me zamolili da im donesem kafu.,,a, kako bi bilo da sami odete po nju?, nezainteresovano odgovorih. Nije mi bilo teško da im odnesem kafu, ali imao sam utisak da mi naređuju. Koni me je odvela u stranu.,,to je nepristojno ponašanje, reče ona. Kada se ubuduće budeš tako ponašao, reći ću samo,nepristojno, a ti ćeš znati da treba da se povučeš i razmisliš o onome što si uradio. Zajebi. Do tada sam bio u okruženju u kom sam mogao da se ponašam kako hoću. Ćale i ja smo se tako sjajno slagali, upravo zbog toga što nije bilo nikakvih pravila i propisa. Niti je on meni tražio da mu donesem kafu, niti sam ja tražio to od njega. To je bilo okruženje pod parolom,snađi se. Brzo sam odrastao, i to ne baš u skladu sa Sonijevim pogledom na život. Sve češće i češće sam vreme provodio na žurkama, duvao sa ortacima, gluvario na skejtbordu i počinjavao sitna krivična dela. Sve ono što nije trebalo da činim, bilo je sve ono što sam želeo da činim. Istog trenutka. Imao sam zacrtan cilj, a to svakako nije bilo blejanje sa Sonijem. Tako smo se rastali, i meni je to bilo okej. S obzirom na to, ćaletova i moja veza je počela da biva sve jača i jača. Postao je moj uzor i heroj, istog trenutka kada sam se uselio kod njega. Radio sam sve što sam mogao da podstaknem ojačavanje naše zajednice. Bio je to moj cilj. I njegov. Bili smo tim. Naravno, jedno od iskustava koje je trebalo još jače da nas poveže bilo je švercovanje trave. Postao sam njegova maska za ta putovanja. Uzeli bismo sedam ogromnih samsonajt kofera, i napunili ih travom. Na aerodromu bismo jurcali od jednog do drugog aviona i prijavljivali te kofere, jer tada nije ni postojala kontrola. Kada bi sleteli na neki od većih aerodroma, pokupili bi sve kofere i odvezli se u neko mesto poput Kenoše u Viskonsinu. Kada smo išli u Kenošu, prijavili smo se u motel jer je ćale imao posla za nekoliko dana. Bio sam uporan u nastojanju da idem s njim kada obavlja poslove, u slučaju da nešto loše krene. Ćale je imao posla sa opasnim tipovima, pa me je poslao u bioskop. Ispalo je da se daje novi film o Džejmsu Bondu, Živi i pusti druge da umru. Posao mu je potrajao preko celog vikenda, uključujući i petak, pa sam odgledao svaku projekciju tog filma, što mi je bilo sasvim u redu. Trebalo je da se vratimo u LA sa trideset hiljadarki u kešu. Ćale mi je rekao da ću ja nositi lovu, jer ako ga uhvate, sigurno će završiti u zatvoru - s obzirom na njegov dosije. Složio sam se. Više mi se sviđalo da budem učesnik, nego nemi posmatrač. Tako smo napravili pojas sa novcem i vezali oko mene. Briši ako 21

22 pokušaju da me uhapse, uputi me. Samo se pretvaraj da se ne poznajemo, i nastavi napred. Uspeli smo da stignemo u LA. Kasnije sam saznao da je ćale dobijao dve hiljadarke po poslu, jer bio je samo švercer za njegove ortake, Vivera i Bašaru. Takođe, otkrio sam da je tu bednu zaradu ćale nadomešćavao finim, stalnim prilivom od rastućeg kokainskog tržišta. To tržište doživelo je pravi procvat godine, naročito u Los Anđelesu. Ćale se povezao sa nekim doseljenikom, koji je donosio kokain iz Meksika. Kupovao ga je, a onda delio i prodavao mušterijama. Nije prodavao unce i kile, samo grame, polovine i četvrtine. Proširio je posao u roku od nekoliko dana. Prešao je na tablete. Išao je kod doktora i davio ga pričama o tome kako noćima ne spava, pa bi mu doca prepisivao gomilu tableta, koje su ga izlazile jedva četvrt dolara po komadu, a tržišna vrednost im je bila četiri ili pet. Uzevši u obzir posao sa kokom i tableticama, šverc mu je uletao kao lep usputni poslić za dodatnu zaradu. Ćale nikada nije pokušavao da sakrije svoj dilerski posao od mene. Nije mi govorio čime se bavi, ali ja sam ga neprestano pratio - tako da sam bio svedok svim transakcijama. Postojala je mala, dodatna soba, nalik mojoj, iza kuhinje. Čak je imala vrata koja su vodila u zadnje dvorište, gde je ćale otvorio radnju. Centar njegovog carstva droge, bila je precizna vaga, koja je u našoj kući korišćena više od tostera ili blendera. Njegov alat i poslužavnik za ušmrkavanje, bila je savršeno ravna i četvrtasta meksička pločica. Gledao sam ga kako odvaja deo koke i prosejava ga, pa uzima malo italijanskog laksativa manitola, koji prosejava kroz isto sito kako bi dobio gustinu identičnu kokainu. Bilo je najvažnije odrediti odgovarajuću količinu laksativa kojim se presecao kokain. Dolazilo je puno ljudi, ali ni izbliza onoliko koliko bi pomislili. Ćale je držao svoj posao u umerenoj tajnosti, jer znao je da bi uvećanje aktivnosti povećalo izglede za njegovo hapšenje. Međutim, kvantitet njegovih mušterija daleko je nadmašivao njihov kvalitet. Bila je tu gomila filmskih i TV zvezda, pisaca, rokera i milion devojčica. Jednom su nas posetila dvojica poznatih igrača Okland Rajdersa na veče Super Bola. Stigli s prilično rano, oko osam-devet uveče. Sedeli su na ručno izrađenom kauču, i izgledali znatno normalnije od ćaletovih uobičajenih mušterija, očigledno zbunjeni i iznervirani činjenicom da im se oko nogu mota neki klinac. Ali, sve je super prošlo. Dobili su robu, otišli i sledećeg dana osvojili Super Bol. Najgore u ovoj celoj priči bili su noćni poslovi. Tada sam video očaj koji droga može da prouzrokuje. Nisam to osuđivao, više sam bio u fazonu: Čoveče, ovome je baš stalo da dođe do koke. Jedan od tih nezajažljivih likova, koji je za kokain bio kao rupa bez dna, bio je brat poznatog glumca. Dolazio bi bukvalno svakih sat 22

23 vremena tokom noći do šest ujutru da bi gnjavio, davio, muvao i davao ćaletu lažna obećanja. Svaki put kad bi pokucao na vrata, ćale je izlazio iz kreveta i mrmljao sebi u bradu: O, ne. Ne opet. Nekada ćale nije ni otvarao vrata, samo bi pričao sa njima kroz mali otvor. Ležao sam u krevetu i slušao: Prekasno je. Gubi se odavde. Ionako mi duguješ previše. Dužan si mi preko dvesta dolara. Ćale je imao listu dužnika. Nekada bi bacio pogled na taj spisak i čuo ga kako kaže: Kada bi mi svi platili ono što mi duguju, imali bismo gomilu novca. Niko me nije mogao ubediti da ne živimo na visokoj nozi, pogotovu vikendima, kada me je vodio u provod po noćnim klubovima u kojima je bio poznat pod nazivom Kralj Sanset Stripa. (Takođe, bio je poznat kao Pauk, jer se jednom prilikom, krajem šezdesetih, peo po zgradi da bi došao do devojke koja mu je zapala za oko.) Ranih sedamdesetih, Sanset Strip bio je arterija života Zapadnog Holivuda. Ulice su bile pune ljudi koji su se gurali ispred najboljih klubova u gradu, Whiskey a Go Go i Filthy McNasty s. Dve ulice dalje od klubawhiskey, bio je još jedan sa živim svirkama - Roxy. Prekoputa njega, bili su Rainbow Bar i Grill. Rainbow je bio Paukovo mesto. Stizao bi tamo oko devet svake večeri, i nalazio sa njegovim ortacima - Viverom, Koni i Bašarom i gomilom drugih likova. Pošto je bio tako opsednut svojim izgledom, njegovo spremanje je bilo poput rituala. Sedeo sam i gledao ga kako se satima sređuje ispred ogledala - svaka dlaka je morala da bude na svom mestu, kolonjska voda je trebalo da bude nanesena u odgovarajućoj meri. Onda je na red dolazilo oblačenje uske majice, somotske jakne i cipela sa platformom. Nekada smo išli kod krojača kako bi napravio istu odeću za mene. Sve se svodilo na oponašanje njega. Deo ovog rituala bilo je dovođenje u pravo raspoloženje za početak večeri. Nije želeo da ode iz kuće bez odgovarajuće iskre koja se obično svodila na mešavinu pića i pilula, iako je bilo očigledno da vrhunac hemijskog koktela ostavlja za pozniji deo večeri. Imao je neke pilule iplacidil, koje su bile za takvo smirenje da su onemogućavale motorne funkcije. Kada bi se pomešale sa alkoholom, sprečile bi i motorne funkcije osobe pored tebe. Ali, ćaletov izbor su bile tunials. Naručivao mi je pivo kada bih izlazio sa njim. Otvorio bi pilulu tuniala. Prah iz te kapsule bio je odvratnog ukusa, pa bi ogulio bananu, zabio u nju pilulu i uzeo deo kapsule sa većom porcijom, a meni dao onaj sa manje. Tada smo bili spremni za izlazak. Kraljevsko ophođenje prema nama počinjalo je na samom ulazu u Rainbow. Toni, glavni lik u klubu, pozdravljao je ćaleta kao da je on najcenjenija mušterija na celom Stripu. Naravno, novčanica od sto dolara koju bi mu ćale tutnuo u ruku dok bi ulazili sigurno nije odmagala. Toni bi nas vodio do ćaletovog stola, koji je bio moćan 23

24 i nalazio se ispred ogromnog kamina. Iz tog nadmoćnog položaja, moglo se videti ko ulazi u klub ili ko dolazi iz noćnog kluba Over the Rainbow, kluba koji je bio u sklopu kluba. Ćale je neverovatno čuvao teritoriju. Ako bi neko seo za sto nepozvan, Pauk bi se odmah usprotivio: Šta to radiš?,,ma, samo želim malo da sednem i izblejim, rekao bi lik. Žao mi je, ortak. Moraš da ustaneš. Pali. Ali ako bi se pojavio neko zanimljiv, on bi odmah skočio na noge da napravi mesta za sedenje. Njegovo određivanje rasporeda sedenja mi je bilo neprijatno. Nisam smatrao kako treba da pusti svakog uljeza da sedi sa njim, ali ne bi škodilo da je bio malo blaži i ljubazniji, naročito kada su pilule za smirenje i piće tekle u potocima - tada je znao da bude pravi drkadžija. Međutim, mora se priznati da je odlično sastavljao ekipu zanimljivih likova. Ako bi u grad navratili Kit Mun, Alis Kuper ili momci iz Led Cepelina (Led Zeppelina), sedeli bi sa Paukom jer je on bio najjači lik u kraju. Većinu večeri provodili smo u klubu Rainbow. Ćale nije sedeo za stolom cele večeri, već samo toliko da se društvo okupi i da onda, svi zajedno, krenu da cirkulišu po klubu ili odu u klub na spratu. Obožavao sam taj klub. Kada bi neka od ćaletovih devojaka htela da igra, pozvala bi mene jer on to nije voleo. Veče nije moglo da bude potpuno bez kokaina, i bilo je zanimljivo hvatati na koje sve načine može da se ušmrkne, a da to niko ne primeti. Iskusni likovi mogli su se prepoznati po malom prstu desne ruke. Na njemu su puštali nokat dužine jače od santimetra i savršeno ga oblikovali. Bila je to glavna kašičica tog vremena. Ćale je bio ponosan na njegov uredno sređeni kokainski nokat. Zapazio sam, takođe, da mu je nokat na jednom prstu bio uočljivije kraći od ostalih. A, šta je s ovim?, upitao sam.,,to je da ne povredim dame kada ga koristim dole, odgovori on. Čoveče, to mi se urezalo u pamćenje. Imao je prst namenjen pici. Bio sam jedini klinac koji je prisustvovao celoj ovoj ludnici. Odrasli koji me nisu poznavali, u većini slučajeva su me ignorisali, ali Kit Mun - legendarni bubnjar grupe Hu (The Who) - bio je jedini ko se trudio da na mene deluje opuštajuće. Usred tih haotičnih i neobuzdanih žurki, gde su svi vikali, vrištali, ušmrkavali, pili i kresali se, Mun bi odvojio nekoliko trenutaka da popriča sa mnom: Kako ide, mali? Da li se dobro zabavljaš? Zar ne bi trebalo da si u školi ili tako nečemu? Svejedno, drago mi je što si ovde. To me je uvek obaralo s nogu. Obično smo ostajali do zatvaranja, što je značilo oko dva ujutru. Posle toga je bilo vreme za okupljanje na parkingu koji je bio prepun devojaka i momaka obučenih u lude glam-rok kreacije. To je bilo mesto za kupljenje telefona, muvanje 24

25 riba i planiranje daljeg provoda. Ponekad je to bilo mesto prepirki, u kojima je često učestvovao i moj ćale. Pokačio bi se s grupom bajkera, a onda bih ja uskakao usred toga i prosipao priču: Hej, ovo je moj ćale. Stvarno je odvaljen. Šta god da vam je rekao, ne obraćajte pažnju i produžite. Nije tako mislio. Molim vas, nemojte ga udarati u lice, jer mene - kao njegovog klinca - to strašno pogađa. Imao sam užasan osećaj da će ćale gadno nastradati u nekoj tuči ili automobilskoj nesreći. U to doba noći bio bi tako urađen da je hodao kao neki lik iz komedije, sa sve saplitanjem, padovima i klimavim hodom. Padao je sa nameštaja, pridržavao se za svaku stabilnu stvar koja mu je bila nadohvat ruke, nešto mrmljao, ali i dalje bi pokušavao da uđe u kola i odveze se na sledeću žurku. Pomislio bih: Sranje, ne može da govori. To ne valja. Postajao sam odgovoran za njega kada bi preterao. Bio je to težak zadatak. Sve ovo je ostavljalo traga u mom emotivnom životu, ponekad na način koga nisam ni bio svestan. Imao sam društvo u Emersonu i vikendima izlazio u provod sa ćaletom, ali i pored svega toga osećao sam se usamljeno pa sam počeo da stvaram sopstveni svet. Ujutru sam morao da ustanem i odem u školu. To mi nije smetalo, jer sam imao moj svet u kome sam mogao da se pretvaram, stvaram, razmišljam i posmatram. Te godine omacila se komšijina mačka, pa sam uzeo jedno od slatkih belih mačića i odneo ga na krov stana koji je bio u garaži iza nas, da se igramo. Bio je to moj mali prijatelj, ali s vremena na vreme bih prasnuo na tu macu samo da joj dokažem da sam nadmoćniji. Tokom jednog od tih događaja, počeo sam da je lupam prstima po njušci. Nije to bilo ništa strašno, ali je bilo izražavanje agresivnosti. Iznad svega, osećao sam se strašno čudno, pošto sam oduvek voleo životinje. Jednom sam je udario toliko snažno da su joj se zubići zarili u usnu, pa je potekla krv. Odlepio sam. Počeo sam da osećam strašan prezir prema sebi zbog nanošenja zla tom sićušnom stvorenju koje me je, uprkos tom događaju, i dalje volelo. Plašio sam se da je moja nemogućnost da zaustavim takvo ponašanje znak početka psihoze. Sve u svemu, ne bih menjao moj način života za bilo čiji, pogotovu ne za dosadnu svakodnevicu mojih drugara iz Emersona. Kada bih odlazio kod njih, viđao sam očeve koji dolaze sa radnih mesta u velikim zgradama, potpuno iscrpljeni i bez ikakvog osećaja za potrebe njihove dece. Samo bi tako sedeli, pili viski, pušili cigarete, čitali novine i na kraju išli u krevet. Sve to nije ličilo na bolju varijantu. Pokušaj da se naspavaš kako bi mogao da budeš odmoran za školu, na krevetu gde se krešu, rade kokainom i slušaju muziku odvrnutu do daske, svakako nije bio deo dosadne svakodnevice. Ali, to je bila moja svakodnevica. Preko nedelje sam ostajao kod kuće, ali je Pauk i dalje sedeo za svojim moćnim stolom u Rainbow-u, a 25

26 gotovo polovina žurki posle fajronta bila je u našoj gajbi. Spavao bih, a onda načuo kako se otvaraju vrata i horda ludaka sliva u kuću. Onda bi počela muzika, smeh i prelazak svih granica, posle čega bi usledio opšti haos. Pokušavao sam da spavam u mojoj sobici u zadnjem delu kuće, koja je bila povezana jedino sa kupatilom, ali u njemu su se stalno smenjivali smejući se, pišajući ili radeći se drogom. Hvala bogu, pa sam imao mali radio-budilnik. Svakog jutra, tačno u petnaest do sedam, on me je budio muzikom koja se tada slušala. Obično bih bio mrtav umoran, ali sam nekako uspevao da se domognem ormana, navučem neku majicu, odem do kupatila i spremim za školu. Onda bih prošao kroz kuću i ustanovio štetu. Kuća je ličila na bojno polje. Tu i tamo, po krevetu i stolicama bili su onesvešćeni. Vrata ćaletove sobe bila su uvek zatvorena. Obično bi spavao sa nekom devojkom, ali nekada bi samo ležao budan u njegovoj jazbini. Jedan od razloga obožavanja mog radio-budilnika, bila je činjenica da sam se radovao odlasku u školu. Gotivio sam skoro sve predmete. Koliko god lud i poročan bio njegov noćni život, ćale me je sto odsto podržavao u školovanju. On sam je bio prilično obrazovan, i mislim da je uviđao važnost učenja i važnost izlaganja novim idejama, naročito za kreativnost. Svakodnevno bi izvlačio neku ludu ezoteričnu reč kako bi me naterao da obogatim rečnik. Sirio mi je vidik i oblikovao književni ukus delima Ernesta Hemingveja i drugih velikih pisaca. Najviše sam se radovao časovima engleskog jezika. Džil Vernon je bila učiteljica koja me je inspirisala najdublje i najviše od svih koji su mi predavali. Bila je sitne građe i kratke crne kose, stara negde oko pedeset godina. Znala je da komunicira sa decom i pretvori sve o čemu su pričali, pisali ili čitali u nešto zanimljivo, dopadljivo i zabavno. Prvih petnaest minuta svakog časa provodili smo pišući dnevnik. Napisala bi neku nedovršenu rečenicu na tabli, a onda je trebalo da je nastavimo pišući o čemu želimo. Neki bi prestajali posle pet minuta, ali meni se činilo da bih mogao da pišem tokom celog časa. Redovno sam ostajao posle škole sa gospođom Vernon. Pričala mi je o pisanju, jer je shvatila da pišem srcem. Čitam sve dnevnike i mogu ti reći da si posebno nadaren za pisanje. Mislim da bi trebalo da budeš svestan toga i pokušaš da uradiš nešto po tom pitanju, reče ona. Mislim da treba da nastaviš sa pisanjem. Kada za klinca u sedmom razredu žena na koju se ugleda, odvoji deo svog vremena da mu kaže tako nešto to odzvanja u glavi do kraja života. Još nešto je počelo da odzvanja u mojoj glavi. Ćale mi je pričao o njegovom pokušaju da doživi prvo seksualno iskustvo. Taj pokušaj nikako nije bio prijatan. Otišao je u javnu kuću u centru Grand Rapidsa. Sve prostitutke bile su crnkinje. 26

27 Poslali su ga u sobu i nekoliko trenutaka kasnije, u prostoriju je ušla sredovečna dama sa pozamašnim stomakom. Upitala ga je da li je spreman, ali se on toliko uplašio da je samo promrmljao: Žao mi je, ali ne mogu. Kako bi bilo ko mogao pod takvim okolnostima? Na uvrnutom mestu, sa uvrnutom osobom sa kojom nemaš nikakve dodirne tačke, i još da platiš za to. Mislim da je zbog toga hteo da moje prvo seksualno iskustvo bude lepše. Ne znam da li je uopšte pomišljao da će moj prvi put biti sa jednom od njegovih devojaka. Čim sam se uselio kod ćaleta, seks je postao moj cilj. Zapravo, iščekivanje, žudnja i naklonost prema tom neizbežnom događaju postojala je pre dolaska u Kaliforniju. Tada sam bio na pragu dvanaeste i shvatio da je vreme za akciju. Devojke iz Emersona nisu htele ni da me pogledaju, a ćale je imao uspeha kod tinejdžerki o kojima sam stalno maštao, ali nisam imao petlje da im priđem. Onda je počeo da se viđa sa devojkom po imenu Kimberli. Ona je bila prekrasna crvenokosa osamnaestogodišnjakinja, mekog glasa, snežno bele kože i bujnih grudi savršenog oblika. Bila je sanjarka i stalno odbijala da nosi naočare, uprkos velikoj kratkovidosti. Jednom prilikom sam je upitao može li da vidi bez njih, a ona je odgovorila da može ali da je sve zamagljeno. Pa, zašto onda nije nosila naočare? Stvarno više volim da svet vidim nejasno, rekla je. Jedne večeri, nekoliko dana pred moj dvanaesti rođendan, bili smo u Rainboiwu. Bio sam na tabletama i skupio hrabrosti da ćaletu ispišem poruku sledeće sadržine: Svestan sam da je ona tvoja devojka, ali sam potpuno uveren da je dorasla zadatku. Dakle, ako se slažeš, možeš li nekako namestiti da večeras vodim ljubav sa Kimberli? Sproveo je to u delo. Ona je pristala, vratili smo se kući i on je rekao: Okej, imaš krevet, imaš devojku. Znaš šta ti je činiti. Ćaletov krevet je bio bizaran za predigru, jer je bio sačinjen od četiri ležaja naslagana jedan preko drugoga kako bi stvorili utisak neke vrste prestola. Bio sam strašno nervozan, ali Kimberli je skoro sve sama obavila. Upućivala me je šta treba da radim i sve vreme bila izuzetno pažljiva i nežna, pa je to ispalo prirodno. Ne sećam se da li je trajalo pet minuta ili sat vremena. Bio je to nejasan i maglovit seksi trenutak. Sve to mi je bilo strašno zabavno i tada se nisam osećao traumatizovano, ali verovatno me je to podsvesno obeležilo na neki čudan način, za ceo život. Sledećeg jutra nisam se probudio u fazonu: Čoveče, šta ono bi? Probudio sam se s mišlju kako ću se hvalisati mojim drugovima, i kako da izvedem da ponovo dođem do malo akcije. Međutim, to je bio prvi i poslednji put da mi je ćale dozvolio da uradim tako nešto. Kada god bi doveo prelepu novu devojku, rekao bih: Sećaš se one noći kada sam bio sa Kimberli? Kako bi bilo da... Prekidao me je usred rečenice: A ne, ne, ne. To je bio dogovor samo za jedan put. Nema više. 27

28 Prva poseta Mičigenu, od kada sam se odselio kod ćaleta, bila je u leto Pauk mi je dao uncu zlatne kolumbijske koja je tada bila najbolje što se moglo naći od trave, nekoliko štapića tamjana i veliku ciglu libanskog hašiša. To mi je bila zaliha za preko leta. Naravno, ponudio sam ortake, Džoa i Nejta, po prvi put. Otišli smo do Plaster Krika, podelili džoint, i smejući se bacili na izvođenje akrobacija i pravljenje splavova. Celo leto sam pričao o čudima života u Holivudu, drugačijim zanimljivim ljudima koje sam tamo upoznao i muzici koju sam slušao - što je podrazumevalo ćaletovu kolekciju koja se sastojala od Roksi Mjuzik(Roxy Music), preko Led Cepelina, Dejvida Bouvija, Alisa Kupera dohu. Iste godine, negde u julu, mama se udala za Stiva. Upriličili su prelepo venčanje ispod vrbe u dvorištu njihove farme u Lovelu. Imao sam osećaj da su se stvari poboljšale za nju i moju sestru Džuli. Krajem leta sam se vratio u Zapadni Holivud, nestrpljiv da obnovim kalifornijski način života i vidim dečaka koji će postati moj novi najbolji prijatelj i partner u zločinu u naredne dve godine. Džona M. sam prvi put upoznao krajem sedmog razreda. Pored Emersona je bila katolička škola za dečake, pa smo dobacivali jedni drugima kroz žičanu ogradu. Jednom sam se pokačio sa klincem koji je tvrdio da zna karate. Verovatno je tek učio kate i nije imao blage veze sa uličnom borbom, s obzirom na to da sam ga pretukao pred celom školom. Negde usred te tuče, ostvario sam neku povezanost sa Džonom. Živeo je na vrhu Roskomar Roda na Bel Eru. Iako je to bilo u gradu, iza su bile planine i jezero koje se u slapovima ulivalo u drugo. Savršeno igralište. Njegov ćale je radio za fabriku avionske opreme i bio težak alkoholičar, tako da se kod njih ništa nije dovodilo u pitanje, o osećanjima se nije pričalo i samo je trebalo da se pretvaraš kao da je sve u najboljem redu. Džonova mama je bila strašno fina. Sestra mu je bolovala od neke teške bolesti, pa je bila vezana za invalidska kolica. On je postao moj najbolji prijatelj kada smo krenuli u osmi razred. Sve se vrtelo oko vožnje skejtborda i duvanja. Nekada smo mogli da dođemo do trave, nekada ne, ali uvek smo mogli da vozimo skejt. Voženje skejtborda je, do tada, za mene predstavljalo samo način prevoza, lišen bilo kakvog stila - samo sam se trudio da izbegavam rupe na putu do željenog cilja. Ovaj sport je počeo da se usavršava ranih sedamdesetih. Ljudi su počeli da voze po kanalima za navodnjavanje, ivicama klupa i ispražnjenim bazenima. Bilo je to vreme kada su Dog Pound. u Santa Monici počeli da podižu ovu aktivnost na viši, poluprofesionalni nivo. Mi smo se time bavili zbog izazova i zezanja. Džon je izgledao kao pravi američki klinac. Stvarno je voleo pivo. Znali smo da visimo ispred lokalne radnje i nagovaramo odrasle da nam ga kupuju. Opijanje nije 28

29 bio moj način podizanja, ali nekako je bilo zanimljivo izgubiti kontrolu na taj način - osećati se kao da ne znaš šta će se sledeće desiti. Pošto smo diplomirali na molbama za kupovinu pića, prešli smo na krađu. Jednom smo šetali kroz grad i videli kako radnici nekog restorana prenose gajbe piva do magacina na drugom spratu. Kada su se izgubili negde na sekund, stali smo na kontejner, dokopali se požarnih stepenica, popeli do magacina, otvorili prozor i maznuli gajbu hajnikena koja nam je potrajala nekoliko narednih dana. Sa pivskih krađi prešli smo na krađu viskija po supermarketima u kraju. Ušli bi, uzeli bocu viskija i strpali u nogavicu, preko nje navukli čarapu i izašli pomalo hramljući. Prisilili bi se da ga popijemo, iako je bio odvratnog ukusa. Začas bi odlepili. Išli bi da se vozikamo, nalećemo na razne predmete i zadirkujemo druge. Džon je došao na ideju da treba da počne da uzgaja marihuanu u njegovoj bašti. Smatrao sam da je to jedna veoma dobra ideja, ali ubrzo sam shvatio da je slađa trava u tuđoj bašti. Celu nedelju smo posvetili pretraživanju, ali bezuspešno, dok jednog dana nismo nabasali na parče zemlje koje su čuvali psi. Skrenuo sam im pažnju, a Džon je maznuo stabljike koje smo onda odneli njegovoj kući. Znali smo kako prvo treba da je osušimo u rerni, ali Džon se plašio da bi njegova mama mogla da se vrati. Predložio sam da upotrebimo neku drugu rernu, pošto je u to vreme većina ljudi još uvek bila na poslu. Otišli smo nekoliko kuća dalje, provalili i strpali gomilu u rernu. Bili smo tamo skoro sat vremena. Uprkos činjenici da trava nije postala upotrebljiva, shvatili smo koliko je lako provaliti u tuđe kuće, pa smo to ustanovili kao redovnu aktivnost. Nismo uzimali televizore ili nakit, samo smo tražili novac, drogu ili neke druge stvarčice koje bi bilo zanimljivo posedovati. Preturali smo po kućnim apotekama, jer sam do tada video gomilu pilula i znao šta treba da tražim. Jednom prilikom smo našli ogromnu količinu perkodana. Nikada nisam uzeo nijednu, ali mi je bilo poznato da je to kraljica među lekovima protiv bolova. Zgrabio sam kutiju i vratili smo se kod Džona. Koliko treba da uzmemo?, upita on. Hajde da počnemo sa tri i vidimo šta će se dogoditi. Obojica smo uzeli po tri i sedeli tako nekoliko minuta, ali ništa se nije događalo. Uzeli smo još po nekoliko. Sledeće čega se sećam bila je opijumska opijenost, koja nam se strašno svidela. Međutim, to je bio prvi i poslednji put. Nikada više nismo pipnuli perkodan. Džon je bio ohrabren našim skromnim uspehom u izvođenju krađi. Živeo je preko puta njegove stare osnovne škole i znao da se celodnevni pazar od prodaje hrane u menzi čuva u sefu koji preko noći stavljaju u frižider. Ispostavilo se da je na kraju šestog razreda ukrao komplet ključeva od školskog nastojnika. Skovali smo plan. Nabavili smo neke maske, stavih rukavice i sačekah ponoć. 29

30 Ključevi su odradili posao. Ušli smo u menzu, došli do frižidera i sefa koji je bio u njemu. Zgrabili smo ga i istrčali, trčeći pravo preko puta u Džonovu kuću. Sef smo otvorili u njegovoj sobi i izbrojali 450 dolara. To nam je bio najuspešniji pokušaj do tada. Šta dalje? Hajde da nabavimo pola kile trave. Deo prodamo i malo zaradimo, a uz to imamo trave da se radimo do mile volje, predložih. Smučilo mi se da nam stalno nestaje trave. Nekada bi bih toliko očajni da smo čistili lule da dođemo do ostataka THC-a. Znao sam da Alan Bašara sigurno leži na kilogramima trave. Nažalost, ta trava je bila sranje. Pala mi je na pamet ideja da prodajem travu iz mog školskog ormarića u Emersonu, ali to bi mi zadalo previše brige, tako da sam travu odneo kući i prodavao je sa prozora moje sobe, spuštajući je pomoću cigle i pušeći bolju robu. Jednom prilikom sam pokušao da je prodam nekim narkosima koji su živeli preko puta, ali ni oni nisu bili zadovoljni. Kada su snimili da imam kutiju perkodana, odmah su mi ponudili pet dolara po tableti. Prodao sam im celu kutiju u toj razmeni. Vrhunac mog eksperimentisanja sa drogama bila su naša dva tripa na kiselini. Nisam poznavao nikoga na LSD-u. Bila je to neka nova generacija droge. Ipak, sve to mi je zvučalo kao zanimljivije iskustvo koje se nije vrtelo samo oko podizanja i muvanja cica, već je cilj bilo psihodelično putovanje u izmenjene tokove svesti. Bio je to odraz mog tadašnjeg života putovanje u nepoznate delove uma, u drugačije psihološke svetove koje drugi ljudi jednostavno nisu posećivali. Raspitivali smo se svuda naokolo,ali niko od naših prijatelja koji su se radili nije znao gde možemo da dođemo do LSD-a. Kada sam bio kod Bašare da kupim travu, tu su se prosto zadesile dve table sa dvadeset piramidica od želatina - deset zelenih i deset ljubičastih. Uzeo sam po dve od svake boje i otrčao do Džonove kuće. Odmah smo se dogovorili za dva tripa. Prvi je bio planiran za taj vikend. Drugi smo čuvali za sledeći, kada su Džon i njegovi išli u vikendicu u Ensenadi, u Meksiku. Prvo smo isprobali ljubičastu. Bila je neverovatno čista i jaka, tako da je odmah delovala. Imali smo utisak da svet posmatramo novim očima. Sve je bilo životno i sjajno, a mi smo postali žile energije trčeći kroz šumu i skačući sa drveća, osećajući se otpornim na bilo kakvu opasnost. Onda nas je pogodio duhovni deo i okrenuli smo se samoposmatranju. Odlučili smo da gledamo porodice u njihovim domovima. Upadali smo u tuđa dvorišta i špijunirali njihove stanovnike. Što se nas tiče, bili smo nevidljivi. Stajali smo uspravno ispred prozora, gledali ih kako večeraju i slušali njihove razgovore. Sunce je bilo na zalasku. Džon se setio da se njegov ćale vraća sa poslovnog puta i da mora da stigne na večeru. Mislim da ti to nije pametno. Znaš da će provaliti da smo odlepili zbog kiseline, rekao sam. 30

31 ,,Mi smo svesni da smo odlepili od kiseline, ali ne verujem da će oni provaliti, reče on. I dalje sam bio u svojim mislima, ali otišli smo do njega i obavih celu formalnost oko večere sa njegovim strogim ćaletom, dragom mamom i sekom u kolicima. Bacio sam pogled na hranu i počeo da haluciniram toliko da mi uopšte nije bilo do jela. Potom sam sa velikim zanimanjem počeo da posmatram kako se usta Džonovog ćaleta otvaraju i iz njih izlaze sve te dugačke reči. Do trenutka kada su Džonovi roditelji počeh da se pretvaraju u zveri, mi smo se ubijali od smeha. Nije potrebno da naglasim kako nam se sve to strašno svidelo. Lepota i izvanrednost halucinacija bila je veća nego što smo zamišljali. Od trave smo imali blage halucinacije koje su izoštravale boje, ali ovo je bio osećaj putovanja u udaljenu galaksiju i iznenadno razumevanje svih životnih tajni. Zato smo jedva čekali naš sledeći trip koji je trebao da se desi u Meksiku. Džonovi roditelji imali su prelepu vikendicu na beloj peščanoj plaži koja se protezala u nedogled. Ujutru smo uzeli zelenu piramidicu, popeli se na neki peščani greben i tamo ostali celih sedam sati opijeni od svetlucanja morske površine, delfina i talasa. Ta dva tripa bili su najbolji u mom životu. Čini mi se da su kasnije prestali da prave stvarno kvalitetan LSD, pa se sve svelo na mnogo rastrzaniji i toksičniji osećaj. I dalje sam rado halucinirao, ali nikada više sa ovakvim osećajem čistote i spokoja. Ne želim da ispadne kako je Džon bio moj jedini prijatelj iz Emersona, jer to nije tačno. Većina njih su bili otpadnici iz društva. Ponekad bi me obuzelo jako osećanje kompleksa niže vrednosti zbog toga što nisam bio bogat kao neki klinci. Takođe sam se tako osećao zbog devojčica. Kao svaki normalan dečak u pubertetu, bio sam opsednut svakom koja mi je bila u vidnom polju, a Emerson ih je bio pun. Bile su to male bogatašice sa imenima poput Dženifer ili Mišel. Njihove uske farmerice u raznim nežnim bojama, činile su nešto divno tim ženstvenim pubertetskim telima - oblikovale ih, uokvirivale, isticale savršene oblike. Nisam mogao da skinem pogled sa njih, ali kada god bih prišao nekoj i pitao je da lihoće da se druži sa mnom, bilo bi: Mora da se šališ. Bile su prelepe, seksi, ali su bile snobovi. Sve one želele su nekoliko godina starijeg tipa ili nekog ko ima kola ili posao, a ja sam bio dileja za izbegavanje. Pouzdanje i samouverenost koju sam posedovao u mom drugom životu - onom koji sam vodio po klubovima, žurkama i u očima ćaletovih prijatelja, kada sam se osećao opušteno i spreman na komunikaciju - jednostavno nije postojala kada sam bio u školi sa devojčicama. One mi nisu ulivale nikakvo samopouzdanje, izuzimajući Grejs. Pre nego što počnem da pričam o izuzetku zvanom Grejs, osvrnuću se na moju seksualnu istoriju tog perioda. Nisam upražnjavao seks skoro godinu dana posle 31

32 moje avanture sa Kimberli, ali negde u to vreme sam otkrio radosti masturbacije koja nije bila predmet ćaletovih priča. Naučio me je najsitnijim pojedinostima anatomije ženskog tela, ali mi nikada nije rekao da mogu sam da zadovoljim svoje seksualne potrebe. National Lampoon mi je otvorio oči. Svi ti eksperimenti su se odvijali u mojoj sobi. Ne može se reći da sam zakasnio, ali nisam ni poranio sa tim. Negde oko prvog meseca moje polne zrelosti, ukapirao sam kako mogu da koristim fotke da bih svršio. Iznenađujuće, ali nisam koristio ćaletovu pozamašnu kolekciju Penthausa i Plejboja. Uzbuđivala me je prirodnost devojaka koje su bile u Lampunu, jer nisu bile u klasičnim položajima koji su bili smatrani za privlačne. One su bile obične gole devojke. Kratko potom, zlostavljao bih svaki časopis koji bi mi došao do ruku, naročito u školi gde je sve poprimilo oblik takmičenja, pa smo hteli da vidimo ko može najviše puta u toku dana, na šta drkaš i koja pomagala koristiš prilikom toga. Ali, sve je to došlo mnogo kasnije. Doživeo sam divno iskustvo u vreme kada su hormoni počeli da divljaju, a to je bilo veče provedeno sa Šer. Tada sam bio u osmom razredu i povremeno se još uvek družio sa Koni i Sonijem. Te večeri su imali neku gužvu, pa je Šer pristala da me pričuva. Napravili smo šator u sobi i cele večeri iskreno pričali o svemu, stvarajući prijateljsku vezu po prvi put do tada. Posle nekog vremena, Šer mi je rekla: Hajde, vreme je za spavanje. Spavaćemo u istom krevetu. Ovo je tvoja strana, ovo moja. U mojim mislima je postojalo malo napetosti - nije da sam pomišljao da je startujem, već zbog činjenice da ću biti u krevetu sa tim prelepim stvorenjem. Smatrao sam da je sve u redu pošto smo bili prijatelji. Onda je Šer otišla u kupatilo da se spremi za spavanje. Vrata je ostavila širom otvorena. U sobi je bio mrak, ali kupatilo je bilo osvetljeno pa sam se pretvarao da spavam, sve vreme krišom gledajući kako se svlači. Video sam nago žensko telo koje je bilo vitko, jedinstveno i ushićujuće. U mom umu bio je to uzbuđujući i polunevin trenutak, iako nisam želeo bilo kakav fizički odnos sa njom. Posle nekog vremena vratila se u sobu i potpuno naga legla u krevet. Sećam se da sam pomislio: Ovo nije loše - ležim pored gole žene. Sledeća žena koja će poboljšati moje seksualno obrazovanje, takođe je bila starija od mene. Beki je bila bivša Bašarina devojka. Tada je imala oko dvadeset četiri, sva sitna i slatka, sa divnom kovrdžavom kosom. Volela je da se radi tabletama. Išao sam u nabavku sa njom, a onda bi kružili po gradu u njenom fijatu. Kraj dana bi dočekali potpuno odvaljeni, onda otišli kući i pravili džumbus. Ti naši sastanci su se pretvorili u veoma poučne, pošto me je naučila kako da poližem ribu. Jednom prilikom mi je rekla da je mazim po guzi. Vau, to mi ne bi palo na pamet!, oduševljeno sam rekao. 32

33 U osmom razredu, seks je za mene još uvek bio neredovna stvar, ali tada nisam poznavao nijednog klinca koji se kresao. Svi moji prijatelji bili su osuđeni na još po nekoliko godina devičanstva, pa je odlazak u školu bio još slađi kada sam mogao da izjavim: Hej, proveo sam noć sa devojkom. Oni su bili van sebe od divljenja. Divili su mi se još više posle doživljaja sa Grejs. Počelo je, kao većina mojih seksualnih avantura, sa tabletom. Tačnije, polovinom. Doneo sam malo u školu i podelio sa Džonom. Dogovorili smo se da se nađemo na ručku i uporedimo utiske. Bio sam potpuno odvaljen do četvrtog časa. To je bio čas novinarstva, na kojem je bila i Grejs - veoma lepo razvijena za devojčicu od četrnaest godina, pogotovu Japanku. Znao sam da joj se sviđam. Iznenada mi je nešto palo na pamet. Zamolio sam nastavnika da Grejs i mene pusti sa časa kako bi mogli da se prošetamo po školi i vidimo da h možemo da dođemo do neke zanimljive priče. Upalilo je, jer je iz mene govorila neverovatna moć pilula koja mi je omogućila da budem prijateljski ubedljiv. Nastavnik je na kraju rekao: Važi, ali da se vratite do kraja časa. Iz učionice smo, pravo niz hodnik, otišli u muško kupatilo koje je bilo izgrađeno tridesetih godina sa sve visokom tavanicom, velikim prozorom i puno lavaboa. Počeo sam da je ljubim i mazim po grudima, i to joj se svidelo. Za razliku od nje, ja sam bio urađen, ali ona je bila toliko popaljena da je žudela da podelimo ovo iskustvo. Tek što sam joj dole gurnuo prst, neki klinac je uleteo u kupatilo. Ugledao nas je, vrisnuo i istrčao. Odlučio sam da nađemo neko mirnije mesto, umesto da počnem da paničim i sve upropastim. Prošetali smo se po okolini i našli domarevu ostavu iza jednog bungalova. Odmah smo se skinuli i prešli na stvar. Iznenadio sam se shvativši da ona veoma dobro zna šta radi. Ustao sam čim sam svršio, ali pošto sam bio u pubertetu moja kita je i dalje stajala uspravno. Ona se, istog trenutka, spustila na kolena i počela da mi puši, pa sam opet svršio. Bio sam zadivljen. Kako je uopšte znala to da radi? Obukli smo se i otrčali na čas, sve vreme se kikoćući. Celu priču sam ispričao ortacima za vreme ručka. Ostali su bez teksta. To je za mene bio još jedan običan dan, jer sam radio sve za šta mi se ukazivala prilika. U julu sam otišao da provedem još jedno leto u opuštajućem Mičigenu, punom šuma, jezera i voćnjaka. Bilo je to leto kao mnoga prethodna, kada sam sa mojim ortacima, Džoom i Nejtanom, pucao iz vazdušne puške i zezao se po kraju. Ali, na njegovom izmaku mama i ja smo se složili da ostanem tu pošto je ona bila trudna. Dogovor je bio da prvo polugodište devetog razreda završim u Mičigenu i budem tu kada se beba rodi, kako bih mogao da upoznam mog novog brata ili sestru. Ona i Stiv su živeliu Lovelu, gradiću u unutrašnjosti koji je brojao manje od dve hiljade stanovnika. Tu sam pošao u školu. 33

34 Većina klinaca me je izbegavala. Svi popularni momci bili su šupljoglavci, farmerski sinovi, koji su me zvali,seka-persa,,holivud i,peško zbog moje duge kose. Počeo sam da se pravim važan na početku polugodišta, stalno menjajući frizuru i način oblačenja, a ti gorštački skupljači sena su hteli da ubiju boga u meni. Jedina uteha su mi bile veze sa devojčicama, koje su me izgleda više cenile. Tog polugodišta sam bio sa vrelom Latinoamerikankom i jednom plavušom po imenu Meri, koja je bila pobednica Lorealovog takmičenja za najlepšu kosu. Bila je prelepa i godinu dana starija od mene, ali naša veza nikada nije stigla do tačke koju sam ja priželjkivao. Većinu vremena smo provodili ljubeći se i držeći se za ruke. Dozvolila mi je da je dodirujem gotovo po celom telu, ali nikada nije dala glavnu nagradu. Nisam mogao da provalim da li me samo zavlači pošto sam bio mlađi i za dve glave niži od nje. Mama se porodila 3. oktobra i na svet donela moju drugu sestru Dženifer Li Idemu. Bilo je to srećno vreme za našu porodicu koja se sastojala još od Stiva, Džuli i Ešli, našeg psa. Najviše vremena sam provodio sa Dženi, ali i sa Stivom koji me je podržavao u svemu što činim. Vratio sam se u Emerson u drugom polugodištu devetog razreda. Tamo je došlo do velikih promena. Otišao sam kao kralj sveta odbačenih, a kada sam se vratio, to je bio neki Toni. Novi klinci su sada bili glavni, a neki od njih su imali zulufe (od kojih su mene delili kilometri). Zbog toga sam se uživeo u novu ulogu. Hteo sam da postanem glumac, najviše zbog ćaletovog posla. Pauk je oduvek bio zainteresovan za glumu. Umorio se od života Kralja Sanset Stripa, dilovanja droge i ljudi koji su mu stalno upadali u kuću u gluvo doba noći. Kada je čuo da Li Strazberg otvara u Los Anđelesu novi ogranak njegovog instituta, ćale je odlučio da pokuša. Kući se vraćao sav uzbuđen, jer su na časovima učili nove veštine načina glume, boljeg pamćenja i ostale napredne stvarčice. Sve mi je zvučalo prilično zanimljivo. Ošišao se, što je bio deo odluke o okretanju novog lista. Preko noći je postao prepoznatljiv po uglađenom gangsterskom izgledu, nalik onom iz crno-belih filmova tridesetih godina. Kroz nekoliko dana, obreo sam se u frizerskoj stolici tražeći upravo takvu frizuru. Do tada su se svi klinci trudili da me imitiraju, pa duga kosa više nije bila znak pobune i individualnosti. Zato sam se ošišao i tom novom frizurom stavio ih u rebus. Kada je ćale počeo da nosi prugasta odela sa crno-belim cipelama, belim dugmićima na košulji i otmenim kravatama, prva stvar koju sam poželeo bila je da imam ista takva. Sada je bio red da se upišem u školu glume. Časove mi je držala žena koja se zvala Dajan Hul. Bila je super. Naučila nas je da je gluma mnogo više od prostog pretvaranja. Stvarno si morao da se uživiš u lik koji igraš. 34

35 Posle nekoliko meseci časova glume, ćale me je prenerazio. Hteo je da promeni ime u Bleki Demet. Prezime je bila kombinacija imena i prezimena jednog od njegovih omiljenih umetnika, Dašela Hemeta. Kako će biti tvoje umetničko ime?, upitao me je. U znak solidarnosti odgovorih:,,pa, mora da ima neke veze sa Demetom. Ipak, ja sam ti sin. Tako je rođen Kol Demet. Kapirate? Kol, Blekijev sin. Od tog dana, svima je bio poznat pod nazivom Bleki, bilo da su bili iz njegovog privatnog ili profesionalnog života. Dakle, nema više Džona, Džeka i Pauka. Ja sam, i dalje, imao dva odvojena identiteta. Nije bilo šanse da u školi prestanem da budem Toni, a ni moji rođaci nisu hteli da me zovu Kol. Ali, Bleki jeste. Cesto me je tako zvao, jer se i sam prilično uživeo u svoju ulogu. Imali smo umetnička imena. Bilo je vreme da nađemo agente. Našao je agenta koji će ga zastupati, a potom dobio preporuku za jednog dečjeg. Zvala se Toni Kelman i bila najbolji dečji agent u celom Holivudu. Dobio sam ulogu pre nego što sam potpisao ugovor. Rodžer Korman je radio njegovu verziju filma Love American Style, koja je bila nazvana Jokes That My Folks Never Told Me, ocenjenu kao nepodoban film za mlađe od 17 godina bez pratnje roditelja. Bio je to jedan od najvažnijih filmova sedamdesetih kroz koji su se provlačili kadrovi nagih žena. Režiser je studirao sa ćaletom. Jednoga dana je navratio u posetu. Ja sam otvorio vrata.,,da li ti je tata kod kuće?, toplo je upitao. Nisam poznavao tog tipa, niti sam znao u kakvim odnosima je sa ćaletom, pa sam se propeo da izgledam viši od mojih metar i po, i prosiktao:,,a, ko si pa ti? Govor mog tela je poručivao: Prebiću te ako pokušaš da mi upadneš u kuću. Nema veze što sam klinac. Moja samouverenost je na njega ostavila toliki utisak da sam odmah dobio dva pojavljivanja u ulozi lošeg klinca koji priča masne viceve na času. Odmah potom radio sam školsku predstavu i program za decu. Naravno, u oba slučaja dobio sam ulogu negativca. To je posao, a lova se gomila. Imao sam račun u ćaletovoj banci, a kada sam otvorio štednu knjižicu imao sam šta da vidim - u njoj je bilo nekoliko hiljada - meni neverovatna količina novca. Razmazili su me. Birali su me za svaku ulogu za koju sam se prijavljivao. Jednog popodneva bio sam u Džonovoj kući, kada je Bleki pozvao i rekao da sam odabran za ulogu Staloneovog sina u njegovom novom filmuf.i.s.t. - prvom posle Rokija. Bio sam oduševljen toliko da sam istrčao iz kuće sa rukama u vazduhu, uzvikujući i pevajući pesmu iz Rokija. Bio sam ubeđen da sam sledeće čudo od deteta, s obzirom na to da glumim sa Slajom Staloneom, iako se radilo o samo jednoj sceni zajedničke večere. Kada sam stigao na mesto snimanja, smesta sam otišao do njegove prikolice. 35

36 Smatrao sam da treba da se upoznamo pred snimanje naše važne scene.,,ko je to?, grubo upita glas iz prikolice.,ja sam, Kol. Glumim tvog sina u sledećoj sceni, odgovorih. Oprezno je otvorio vrata. Šta radiš ovde?, reče. Glumim tvog sina, pa sam mislio da treba da provedemo malo vremena zajedno kako bih mogao da razradim... Stalone me prekide.,,ne, ne slažem se, reče on pogledom tražeći agenta. Neka neko dođe i odvede ovog klinca. Vodite ga odavde, vrištao je. Odradili smo scenu, a kada sam izgovorio moj veliki tekst Možeš li mi dodati mleko?, nisam baš bio u krupnom kadru. Ispalo je da je to jedna od onih scena nemoj-da-trepćeš-ili-nećeš-uhvatiti. Ipak, i to se računa. Rad na tom filmu mi je pomogao na audiciji za film American Hot Wax, priči o Badiju Holiju i Alanu Fridu. To je bio važan film, a ja sam bio kandidat za jednu od ključnih uloga ulogu predsednika kluba obožvalaca Badija Holija. Posle masovne audicije, nebrojenih eliminacionih krugova, pa čak i filmske probe, ostala su dvojica - ja i najtraženiji dečiji glumac, Musi Drajer. Bio sam uveren da ću je dobiti, jer je Bleki toliko truda uložio da me spremi za nju; slušali smo Badijeve pesme, čak mi je kupio velike naočari sa okvirom od kornjačevine. Zato sam bio potpuno razočaran kada me je Toni pozvala da kaže kako je nisam dobio. Koni me je iste večeri odvela u kuću njenog prijatelja, gde smo se skroz uradili kokainom, travom i cirkom. Trabunjali smo o tome kako ću sledeći put dobiti ulogu, kako ću postati najtraženiji klinac u ovom gradu, bla, bla, bla, beskrajno blebetanje između klinca koji je upravo izgubio ulogu, dobre tete koja je htela da mu olakša ali i sama bila izgubljena, i lika koji je samo hteo da povali tetu. Potrajalo je do sitnih sati, kada je ponestalo kokaina, a surova stvarnost se vratila. Nije bila lepa. Hemijska depresija izazvana slabljenjem dejstva droge u paru sa saznanjem o neuspehu, zadavala mi je muke ceo naredni dan. Nisam bio najdisciplinovaniji i najuporniji među svima na časovima glume, uprkos ranijem uspehu. Trudio sam se, učestvovao i učio na njima, ali nisam bio voljan da uložim sebe celog. Zezanje sa društvom, jurcanje po gradu i vožnja skejtborda bili su i dalje na vrhu mog spiska. Podizanje se kotiralo visoko. Otkrio sam zadovoljstvo korišćenja kokaina pre nego što je Koni pokušala da me oraspoloži. Imao sam trinaest godina kada je Alan Bašara došao u posetu ćaletu i pohvalio mu se kako ima neki neverovatan kokain. Tada, sedamdesetih, kokain je bio veoma jak i čist, nije bio pun hemije kao danas. Proteklih godinu i po sam gledao odrasle kako se njime rade, pa sam odlučio da probam. Bašara mi je napravio crtu, a ja sam je ušmrknuo. Dvadeset sekundi kasnije, lice 36

37 mi je utrnulo i počeo sam da se osećam kao Supermen. Bilo je tako moćno i euforično da sam imao osećaj da vidim Boga. Mislio sam da taj osećaj nikada neće prestati. Ali, tada - bum - i počeo je da bledi. Čoveče, mogu li da dobijem još malo? Bio sam grozničav. Međutim, Alan je morao da ode, a ćale je otišao svojim poslom, tako da sam se skroz ubedačio. Na sreću, kod klinaca to brzo prolazi. Bio sam super sat vremena kasnije i već se bavio nečim drugim. Dakle, to sa kokainom bila je ljubav na prvi pogled. Uvek bih pretraživao kuću da proverim nije li nešto ostalo od sinoćne žurke. Obično jeste. Žiletom bih sastrugao ostatke, očistio staklenu bočicu za lekove i stavio ih u nju. Bočicu sam nosio u školu, pa sam čekao da se završe časovi kako bih to podelio sa Džonom. Ništa nisam uzimao u školi, osim, ponekad, polovinu tablete. Kokain je neizbežno vodio heroinu. Imao sam četrnaest kada me je Koni povela u vožnju Malibuom. Završili smo u kući jednog dilera, a tamo su se svi odrasli radili ogromnom gomilom belog praška na stolu. Video sam to, a budala radi ono što vidi, pa sam se i ja uradio. Onda su odlučili da svi izađu negde. Tada je za mene postojala samo jedna razlivena linija u ogledalu. Rekoše mi: Možeš da ostaneš ovde, ali šta god da radiš, ne diraj tu crtu.. Samo sam se nasmešio i rekao: Važi. Onog minuta kad su zatvorih vrata za sobom, vuuuuušššš, ušmrknuo sam crtu. Kada su se vratili videli su da je linija počišćena. Hej, gde je ona crta?, upita neko.,,pa, zbunio sam se i..., počeo sam da prosipam priču. Bolje da ga odvezemo u bolnicu. Klinac se predozirao. Svi su se uspaničili. Nije mi bilo poznato da je to bio kineski beli. Bilo je sve u redu. Meni je bilo lepo. Mnogo, mnogo lepo. Ukapirao sam da mi se heroin sviđa više od kokaina. Bio sam urađen kao na kokainu,ali nisam bio nervozan, niti škrgutao zubima. Uopšte nisam brinuo odakle ću nabaviti sledeću crtu. Sve je bilo kao u snu i to mi se svidelo. Naravno, povratio sam tokom vožnje kući, ali to nije bila frka. Samo sam zamolio Koni da brzo zaustavi kola, i pljuc - pravo kroz prozor. Otvorih su četvore oči pazeći da slučajno ne dobijem srčani udar, ali ništa se nije desilo. Svidelo mi se, ali to nisam bio voljan da ponovim. Na površini je izgledalo da se stvari smiruju, negde pri završetku devetog razreda. Bleki je pohađao časove glume i uživljavao u likove koje je tumačio, ponekad i previše. Postao je stalni član Holivudskog glumačkog pozorišta koje je brojalo 99 mesta i nalazilo se na Holivud bulevaru. U potpunosti se posvećivao, nezavisno od toga da li je igrao glavnu ili sporednu ulogu. Puno pažnje je posvećivao izgledu lika kog igra. Postao je majstor za prerušavanje, svaki čas menjajući odeću, 37

38 frizuru, naočare, držanje i ponašanje. Upotpunjavao bi scenario slikama i beleškama koje je trebalo da zaokruže lik koji tumači. Problemi su nastali kada je počeo da se pretvara u njegove likove, a dostigli vrhunac kada je dobio ulogu travestita. Blekija uopšte nije bilo briga šta drugi misle o njemu. Bio je oduševljen idejom da postane lik koji tumači, tako da je dobrih nekoliko meseci živeo kao travestit. Imao je gomilu slika na kojima je obučen kao žensko i sve njih je nagomilao iznad kamina, pored postera koji su se odnosili na travestizam. Onda je moj glasni, uvek željan hetero ćale počeo da nosi vruće pantalone sa njegovim ponosom skvrčenim najlon čarapama na jednu stranu. Nosio je ženske majice na bretele i rukavice preko kojih je stavljao prstenje. Šminka mu je bila besprekorna, izuzimajući roze karmin. Paradirao bi po kući na visokim štiklama, sa lizalicom u ustima i pričao pičkasto. Stvari su se pogoršale kada je tako obučen počeo da izlazi napolje. Šetao bi Holivudskim bulevarom i prilazio strancima potpuno uživljen u lik. Prestao sam da ga podržavam i budem ponosan na njegovu posvećenost umetnosti. Moja muževnost je bila izazvana. Zato, kada je jednom počeo da se dere na mene zbog nekih problema u školi, nazvao sam ga pederom. Čim sam to izgovorio, istog momenta je zamahnuo da me udari. A bio je brz. Nekako bih uspeo da načinim protiv - udarac, ali sam na pola puta shvatio da ne želim da se bijem sa ćaletom. Zgrabio me je i pritegao uz policu sa knjigama, tako da smo se nalazili u klinču. Sve se završilo bez prolivene krvi, ali se osećalo nešto negativno i nasilno u vazduhu. Posle tog događaja, decenijama naš odnos neće biti onakav kakav je nekada bio. 38

39 3. GIMNAZIJA FERFEKS Nikada neću zaboraviti prvi dan u srednjoj školi. Došao sam u Uni i otišao kod savetnika da predam dokumenta. Tada me je čekalo iznenađenje. Toni, znam da si tri godine išao u Emerson pod lažnom kućnom adresom. S obzirom na to da ne živiš u ovoj opštini, ne možeš ovde da ideš u školu. Nisam toga odmah bio svestan, ali ispašće da je to bio jedan od najvećih obrta u mom životu. Otišao sam kući da izmozgam koja škola se nalazi u mojoj opštini. Ispalo je da je to Ferfeks, koja je ležala na uglu istoimene ulice i Melrouza. Tamo sam otišao sledećeg dana i osećao se kao potpuni stranac u moru ljudi, koji su se međusobno poznavali. Pošto sam došao dan kasnije, mesta na mnogim časovima koje sam hteo da pohađam bila su popunjena. Nisam nikoga poznavao, nisam znao ko mi šta predaje, čak nisam znao ni gde se nalazi menza. Ispunjavao sam formulare i kada je trebalo da napišem kako se zovem, impulsivno sam napisao Entoni umesto Toni. Prilikom prozivke, nastavnici su me prozivali kao Entonija Kidisa, a ja ih nisam ispravljao. Postao sam Entoni - taj malo drugačiji momak koji je bio zreliji i više držao stvari pod kontrolom. Ferfeks je bio mesto gde su se svi mešali. Pored gomile bele dece, bilo je tu kineskih, korejskih i ruskih doseljenika, dece koja su bili Jevreji i puno crnih klinaca. Ponovo sam počeo da se sprijateljujem sa najusamljenijim i najodbačenijim klincima u školi. Prvi prijatelji su mi bih Ben Teng - izgubljeni mršavi Kinez koji je nosio naočare sa ogromnim staklima i Toni Sur - bledunjavi slabić od četrdeset kila. Negde mesec dana kasnije, Toni i ja smo bili u redu za menzu i pričali, kada je neki ludi sitni klinac sa ludom frizurom i razmakom između zuba, prišao Toniju, obuhvatio ga oko vrata i počeo da se iživljava. Isprva nisam mogao da provalim da li se radi o prijateljskom zezanju ili ovaj tip maltretira mog najboljeg prijatelja u Ferfeksu. Eliminisao sam prijateljsku varijantu, umešao se, skinuo ga sa Tonija i procedio: Ako ga samo još jednom pipneš, žalićeš do kraja života. Šta lupaš? On je moj prijatelj!, bunio se klinac. Bilo je skroz uvrnuto. Iako smo prosipali te gluposti tipa,prebiću te, odmah sam osetio povezanost sa tim izuzetnim malim ludakom. Toni mi je rekao da se zove Majkl Balzari, a uskoro će - u školi i šire - postati poznat pod nadimkom Fli. Majk i ja smo postali nerazdvojni. Živeo je nekoliko ulica dalje od mene. Zajedno smo se vraćali kući, i delili hamburgere koje smo kupovali u nekom ćumezu. Potom bi pikali loptu. Činilo mi se kao da tek sada, posle života odraslog 39

40 čoveka koji sam vodio po klubovima sa ćaletom i njegovim prijateljima, proživljavam pravo, bezbrižno detinjstvo. Majk je bio još jedan od odbačenih u Ferfeksu. Rođen je u Australiji. Otac mu je bio poreski agent, koji se sa porodicom preselio u Njujork i imao sređen, uobičajen život, sve dok se njegova keva nije spetljala sa nekim džez muzičarem. Majkovi roditelji su se razveli, a on, njegova sestra i majka su se sa novim očuhom preselili u LA. Bio je strašno nesiguran, stidljiv i mnogo povučeniji od mene, pa sam preuzeo glavnu reč u našem odnosu koji će trajati još mnogo godina i biti zaista divna stvar, pošto smo delili puno zajedničkih interesovanja. Ipak, nekada je znao da se pobuni jer bih, s vremena na vreme, postao pravi drkadžija koji maltretira sve oko sebe. Majk nikuda nije išao bez njegove trube. Bio je prva truba školskog orkestra, što znači da smo zajedno učestvovali u predstavama. Divio sam se njegovom talentu za muziku i činjenici da su mu usne stalno bile otekle od sviranja. Takođe, njegova svirka mi je otvorila vrata jednog potpuno novog sveta - sveta džeza. Jednom prilikom mi je pustio ploču Majlsa Dejvisa, i onda sam shvatio da postoji tako spontano i improvizovano muziciranje. Iako je živeo u više-manje uobičajenoj porodici, odnosi su bili podjednako haotični kao u mojoj. Zapanjivao me je pričama o njegovom očuhu, Volteru, koji je godinama imao problema sa alkoholom. Otreznio se, na način koji mi nije bio poznat, ali od tada je pravi samotnjak. Retko kad sam ga viđao, a kada bi se to desilo, onda bi obično vikao na Majka zato što je zaboravio da iznese smeće u određeni dan. Malo-malo pa bi bilo: O, brate. Zaboravio sam da je danas četvrtak. Nadrljaću. Mama mu je bila stvarno zlatna, čak i sa tim čudnim australijskim akcentom. Prvih nekoliko meseci našeg prijateljstva, Majk je stalno pričao o njegovoj starijoj sestri, Karen, koja se vratila u Australiju. Ona je prava lujka, govorio mi je. Strašno je slatka, ima gomilu frajera i najbolji je učenik u Holivudskoj gimnaziji. Ušla je u konkurenciju na gradskom nivou. Morao sam da upoznam njegovu sestru. Karen se konačno pojavila krajem te školske godine. Bila je mlada, zgodna i neverovatno napredna. Tada je bilo uobičajeno da Majk i ja spavamo jedan kod drugoga u kući. U stvari, on je u sobi imao dva malena kreveta na rasklapanje - jedan za njega i jedan za mene. Majkovi su imali kadu u zadnjem dvorištu, pa smo se on, Karen i ja jednom brčkali u njoj i pijuckali vino. Karenina ruka je stalno lutala prema meni ispod svih tih mehurića. Majk je rekao da ide na spavanje, i taman sam se spremao da isto to kažem, kada me je ona zgrabila:,,ti ostaješ. Vreme je da upoznam sestru. Odmah je preuzela inicijativu. Počeli smo da se vaćarimo, a onda me je odvela u 40

41 njenu sobu, u kojoj mi je naredna tri sata pokazivala stvari za koje nisam ni znao. Vodila je igru, i radila stvari poput onog kada je otišla do lavaboa, vratila se sa ustima punim tople vode i popušila mi. Pobogu, čime sam zaslužio tako divno iskustvo? Majk me je sledećeg dana upitao: Kakva mi je sestra? Poštedeo sam ga detalja - na kraju krajeva, ipak mu je to sestra ali sam mu bio duboko zahvalan što me je upoznao sa njom. Godinama kasnije, rekao mi je: Stvarno smo odlični ortaci, ali moram da ti kažem nešto što me muči godinama. Znaš, onda kada si bio sa mojom sestrom, gledao sam vas kroz prozor nekoliko sekundi. Nisam bio puno pogođen, ali mislim da je dobro što je čekao da prođe toliko vremena da mi to saopšti. Majk je bio na travi kada sam ga upoznao. Sve češće smo upadali u ćaletove zalihe kako bi zadovoljili naše potrebe. Znao sam za tajna mesta na vrhovima polica, gde je čuvao dopola popušene džointe, ali je glavna zaliha ona u ormanu - bila pod ključem. Jednom sam visio u podrumu Majkovog očuha i pri tom našao ogroman svežanj ključeva. Bio je to potez očajnika, ali vredelo je probati. Isprobali smo gomilu ključeva i našli taj jedan koji odgovara Blekijevom ormanu. Polako sam počeo da otuđujem ćaletovu zalihu trave, tableta i kokaina. Majk je bio impresioniran činjenicom da mogu toliko da mažnjavam, a da sve izgleda netaknuto. Naše prvo zajedničko putovanje, na kojem smo se stvarno zbližili, bilo je kada smo išli na skijanje na Mamutske planine. Autobus je bio uobičajena mešavina nesrećnih i napuštenih - devojčica sa modricom preko oka, lik na spidu koji je upravo dobio otkaz - i tu smo mi, dva klinca. Smesta sam otišao u toalet na kraju busa, popušio pola džointa i onda ga prepustio Majku koji je uradio isto. Dok smo stigli, mećava je već počela. Plan nam je bio da noć provedemo u vešernici neke od koliba. To je bio savet koji sam dobio od jednog ortaka iz Emersona, ali nas je autobus ostavio usred nedođije. Uputili smo se prema kolibama, ali je Majka iznenada zaboleo stomak. Pešačili smo, i pešačili, pri tom se smrzavali, a on je bio na ivici suza od bolova. Bili smo na pragu promrzlina, kada smo napravili presudno skretanje i naišli na kolibe. Ušli smo u vešernicu, izvadili vreće za spavanje i jednu prostrli ispod klimavog postolja za slaganje veša, a drugu na njega. Ubacio sam neki sitniš u mašinu za sušenje veša i sklupčao se u vreći na podu, dok je Majk spavao na klimavom postolju namenjenom da izdrži nekoliko kilograma veša. Sledećeg jutra smo otišli da iznajmimo skije. Potpuno smo se opremili i onda je Majk trebao da sve to plati karticom koju nam je dala njegova mama, ali sedamnaestogodišnjakinja koja je radila na kasi nije htela da je primi. Ostala je pri tome da njegova majka mora da bude lično prisutna. Pokušavao je da joj objasni kako mu je mama već na žičari, ali mala nije 41

42 progutala. Bilo je vreme da učinim nešto po tom pitanju, pa sam izašao napolje i prišao gospođi koja se spremala da skija sa njenim klincima. Zamolio sam je da mi pozajmi njenu jaknu, kapu i naočare. Nekako sam uspeo da je ubedim. Obukao sam njenu jaknu, stavio kapu i ogromne naočare za sunce. Naše rukavice i kape su mi poslužile da napunim jaknu i stvorim iluziju sisa, zamislio glas Majkove mame, uleteo u radnju i obrušio se na klinku za kasom.,,ne mogu da poverujem da ste me dovukli sa žičare zbog ovoga. To je moja kartica i dala sam je sinu. Šta nije u redu? Devojka se usrala od straha i tako smo dobili naše stvari. Super smo se proveli, vozili se skroz urađeni na žičari, uletali preko reda i bili prave male drkadžije - što smo, u suštini, i bili. Majk nije imao blage veze sa skijanjem. Pao je bar pedeset puta prilikom prvog spuštanja. Uspevao je da me prati već prilikom trećeg. Za manje od sat vremena naučio je da skija. Ponovo smo prenoćih u vešernici i sa sitninom uspeli da preguramo noć. Sledeći dan je protekao i bilo je vreme da pođemo kući. Iz nekog razloga, utuvio sam sebi u glavu da radnja za iznajmljivanje opreme nema baš najbolju evidenciju, te sam smatrao da su ove skije, praktično, naše. Na autobuskoj stanici smo ih utovarili, zajedno sa ostalim skijama, u prtljažnik autobusa. Baš smo se spremali za ulazak u autobus, kada je stigao šerif u njegovim kolima. Izađe i reče: Vas dvojica. Dođite.,,U čemu je problem?, nevino upitah.,,te skije su ukradena imovina. Pokažite mi vaše lične karte, reče. A, ne, ne, ne. Ne nosimo ove. Šta, vi ste mislili da hoćemo da ih odnesemo? Ne, ne. Samo smo ih iznajmili i baš smo pošli da ih vratimo. Znate šta, možda bi najbolje bilo da sada odemo i samo ih ovde ostavimo, očajno istrtljah. Konačno smo ga ubedili da nam napiše samo kazne. Obećali smo da ćemo se vratiti u radnju za iznajmljivanje i razjasniti nesporazum. Uspeli smo da se vratimo kući. Put je ocenjen kao super uspešan. Jedino je ono sa šerifom ostavljalo gorak ukus u ustima. Prošli su dani bez službenih poziva, sudskih poziva - bilo kakvih loših vesti sa severa. Onda se desilo. Držali smo otvorene četvore oči i pazili na poštu, ali su Bleki i Volter dobili poziv. Sada smo nadrljali. Volter je bio strog, a ni ćaletu nije bilo svejedno što je uvaljen u sve to, pošto su maloletnici na sudu morali da budu pod roditeljskom pratnjom. Sada su oni morali da rešavaju naše probleme. Mislili smo da je to kraj sveta, ali pod spletom nekih čudili okolnosti, taj put više je poslužio za produbljivanje odnosa između očeva i sinova. Na kraju smo se provukli samo sa opomenom, a jedina obaveza je bilo pisanje pisama na svakih nekoliko nedelja tokom narednih pola godine, u kojima je trebalo da ih izveštavamo o tome kako napredujemo. 42

43 Međutim, moj okršaj sa vlastima je bio zanemarljiv u odnosu na ono što će se desiti Blekiju. Napolju je bio sunčan, savršen jesenji dan u Kaliforniji. Stigao sam iz škole u uobičajeno vreme, negde oko pola četiri. Ćale je izgledao strašno zamišljen zbog nečega. Sedeli smo u dnevnoj sobi sa ogromnim prozorom, sa koga se pružao pogled na celo dvorište. Iznenada, Blekijev pogled se ukočio. Pogledao sam napolje i video te krupne likove, onako u stilu drvoseča, kako se šunjaju po dvorištu. Ćale mi stavi ruku na rame i reče: Mislim da nas ovi drže pod prismotrom... Čim je to izgovorio, razvaljena su stabilna ulazna vrata od hrastovine. Istog trena tresnula su i sporedna vrata. U kuću je uletela falanga likova sa sačmarama i pancirima. Uglas su vikali: Stoj! Stoj! Na pod!, kao da smo bili usred neke velike akcije. Jedan pogrešan pokret i napunili bi nas olovom. Stavili su nam lisice tako da budemo privezani jedan za drugog, postavili nas na kauč i počeli sistematsko uništavanje naše kuće. Ispostavilo se da je ćale, nekoliko noći ranije, pozvao neku prostitutku da navrati do njega, ali kada je stigla ćale nije bio oduševljen. Da bi se drugarski iskupio ponudio joj je malo kokaina. Ona je izjurila napolje, pozvala muriju i ispričala kako misli da bi Bleki mogao da bude Davitelj sa Hilsajda, koji je u to vreme harao Los Anđelesom. Cajkani su naredna dva sata proveli rasecajući dušeke, preturali po ormanima sa odećom i krali skakavce koje sam nabavio u Tihuani, kako bi mogli da ih ponesu kući i poklone njihovoj dečici. Na svu sreću, nisu našli ništa od moje droge. Baš kada sam pomislio da možda neće otkriti ćaletov tajni štek, jedan od šupljoglavaca je iščeprkao rupu u zadnjem delu ormana i sve pronašao. Znali smo da smo upecani. Izvukli su veliki paket kokaina, trave i teglu sa tabletama. Onda su počeli da mozgaju šta da rade sa mnom. Spominjali su popravni dom, ali znao sam da treba da ostanem na slobodi kako bih Blekija izvukao iz zatvora. Ubedio sam ih kako nemam nikakve veze s tim što se desilo i kako ujutru treba da idem u školu. Konačno su se složili da treba da ostanem ovde - u potpuno ispreturanom i uništenom stanu - i odveli Blekija. Obojica smo bili očajni. Imao sam osećaj kako će ćale godinama tamo trunuti. Odmah sam pozvao Koni. Ona je ubedila njenog novog dečka da založi svoju kuću i položi kauciju za ćaleta. Bleki je sledećeg dana izašao iz zatvora. Uštedeo je negde oko sedam hiljada, koje je odmah morao da uloži na dobrog advokata. To je bio veliki udar na naše finansije, jer je Bleki skoro potpuno bio prekinuo sa dilovanjem kako bi u potpunosti mogao da se posveti glumi. Srećom, bio sam odabran za Koka-Kolinu reklamu za koju se dobijala prilično lepa svotica - pogotovu za jednog petnaestogodišnjaka. To je unelo još više 43

44 pometnje, jer sam sada zarađivao više od ćaleta. Pokušao je da me primora da platim deo stanarine, što je bilo preko onih dvadeset odsto od zarade, koje je već uzimao u svojstvu mog menadžera. Sve ovo je doprinelo produbljivanju raskola u poslovnom partnerstvu Kidisovih. U međuvremenu, moj društveni život u Ferfeksu je bujao. Nekoliko meseci pošto sam upoznao Majka, pojavila se još jedna osoba koja će mi postati jedan od najbližih prijatelja koje sam ikada imao. S vremena na vreme, dešavala su se okupljanja uvrnutih rok bendova koji su svirali na bini u školskom dvorištu. Negde tog polugodišta, slušao sam smešnu grupu po imenu Entem (Anthem). Kada kažem.smešnu, pod tim ne mislim ništa loše - momci su stvarno imali talenta, ali ako mene pitate, bih su malo iza svog vremena. Radili su obrade Kvina (Queena) i Cepelina,bendova koji su bili na izmaku svojih karijera, sve sa tom čupavom dugom kosom. Za vreme svirke, neki ljudi su prolazili tuda i delili bedževe sa natpisom Entem. Uzeo sam jedan. Nosio sam bedž onog dana kada sam naleteo na jednog od gitarista ovog benda. Zvao se Hilel Slovak. Počeli smo s pričom, pa me je pozvao da dođem kod njega da nešto prezalogajimo. Kroz samo nekoliko minuta razgovora, osetio sam da je on drugačiji. Obično sam se, zbog mojih ludih iskustava iz detinjstva, osećao nadmoćnije u prijateljstvima sa mojim vršnjacima, ali sam predosetio da mi je on ravan, čak i da zna mnoge stvari o kojima pojma nemam. Razumeo se u muziku, imao smisla za vizuelno i znao koliko vredi. Hilel je bio Jevrej, tako je izgledao i pričao o jevrejskim stvarima. I hrana u njihovoj kuhinji bila je jevrejska. Spremio nam je salatu od jaja na ražanom hlebu, što je za mene bilo potpuno egzotično. Posle sendviča smo imali iskren razgovor. Kada sam napustio njegovu kuću, pomislio sam: Dobro, to je moj novi prijatelj za ceo život. Tako je bilo sa Majkom i Džoom Votersom. Nekada se to jednostavno zna. Hilel je imao kombi u kojem smo se često vozili po holivudskim brdima, odmarali se po izletištima, razgledali grad, slušali trake ludog progresivnog roka, duvali i pričali o devojkama iz Ferfeksa. Jedno je bilo upoznati Majka i Hilela, koji će postati toliko važne osobe u mom životu, ali kakve su šanse da nađem tri srodne duše tokom prve godine školovanja u Ferfeksu? Zapravo, Heju Hendl sam upoznao pre Majka i Hilela. Bio sam na času španskog za vreme prve nedelje u školi, kada sam ugledao tu prelepu devojku sa smeđom talasastom kosom, savršeno belim tenom i krupnim braon očima iz kojih je sijao ludački sjaj. Bila je Jevrejka, najbistrija devojka u odeljenju i jedna potpuno prizemna osoba koja je volela da flertuje. Naravno, odmah sam se zatreskao u nju. Ćaskao bih sa njom kada god bi se 44

45 ukazala prilika, ali odmah mi je stavila do znanja da nije slobodna. Prvo sam mislio da se zabavlja sa Džonijem Karsonom, koji će kasnije imati veliki uticaj na moj život, ali mi je rekla kako joj je on samo dobar prijatelj iz osnovne. Ispalo je da izlazi sa momkom koji se zvao Kevin, visok i razbacan crnac koji je bio ponos gimnastičarskog tima naše škole. Znao sam da Heja potiče iz konzervativne jevrejske porodice za koju bi bilo nečuveno da se zabavlja sa nekim ko nije Jevrej, tako da je njena veza sa crnim gimnastičarem bila strogo čuvana tajna. Pričali smo i često bi mi se poveravala: Tako bih volela da izlazim sa mojim dečkom, ali ne mogu - previše je rizično, moji bi mogli da saznaju. Bilo mi je strašno teško da slušam ovo, s obzirom na činjenicu da ja nisam bio taj momak, ali slobodno mogu reći da nisam izgubio interesovanje za nju i nastavio dalje. Tog polugodišta smo sedeli jedno pored drugog. Čas je počinjao posle ručka, tako da sam uvek gledao kako je on prati na čas i kako se dugo opraštaju. Jednoga dana sam odlučio: Jebi ga. Donosim cveće. Kupio sam buket i napisao pesmu, ali dok sam stigao do škole, čas je već uveliko počeo. Uleteo sam u učionicu, a nastavnik je upitao: Postoji li dobar razlog za tvoje kašnjenje? Zapravo, ne, rekoh i pružih joj cveće i pesmu. Heja se postidela, ali je skapirala da ovaj momak mora da je prilično lud za njom. To je bio početak našeg zbližavanja, ali sve je to bilo prilično klimavo i potrajalo je tokom cele naredne godine. Spiskao sam sav novac od moje glumačke karijere, koja je pomalo bila zapostavljena, jer sam hteo da budem običan školarac. Pošto su Blekijevi prihodi bili značajno umanjeni, zaposlio sam se kao isporučilac u prestižnoj prodavnici pića zvanoj Kod Džona i Pita. Obožavao sam taj posao. Vozio sam ludački, pravio sve moguće prekršaje, prelazio u suprotnu traku i zaobilazio gužvu kako bih što pre dostavio isporuku da bih lagano mogao da se vraćam nazad. Nekoliko nedelja kasnije sam otkrio kako mogu flašu ili gajbu piva da sakrijem u đubre, kasnije se vratim, pokupim ga i obezbedim se za preko noći. Kada se svemu doda trideset dolara koje sam dobijao u napojnicama, mogao sam da radim samo nekoliko dana nedeljno i zaradim džeparac. Međutim, moja prva godina u Ferfeksu bila je beg od odgovornosti. Sve to slobodno vreme bilo je kao stvoreno za tumaranje, zezanje, besciljno pešačenje, priču, upadanje u nevolje, vandalizam, posete prijateljima, pokušaje da se dođe do trave i povremeno igranje basketa. Nije bilo pritiska, niti neizvesnosti. Nekada sam imao nešto za domaći, ali sam to radio posle večere. Majk je bio moj verni pratilac. Prilikom tih dugih šetnji prolazili smo pored dvospratnica, trospratnica, četvorospratnica, nekada i petospratnica koje su bile sagrađene oko glavnog bazena. U glavi mi se rodila zapanjujuća ideja. Pogledao sam 45

46 u zgradu i rekao: Prijatelju moj, ovo se zove skakaonica. Stekao sam nešto iskustva u Mičigenu, skačući sa železničkih mostova u velika vodena prostranstva. Nekada smo čekali dok nam voz ne dođe sasvim blizu i tada je to bio još jači osećaj. Majkje bio voljan da sve proba, tako da smo počeli da skačemo u bazen sa dvospratnica. Nije nas bilo briga da li ima onih koji se sunčaju pored bazena, to je svemu dodavalo još veću čar - biti taj lik koji doleće sa neba i iznenada aterira baš pored njih. Kada je bilo ikakve šanse da nas uhvate, skočili bi i prečicama, kroz tuđa dvorišta, zbrisali kao da nas juri đavo. Nekada bi izlazili iz vode posle skoka i, pošto bi skontali da nam ne preti nikakva opasnost, iskoristili priliku da nekoga izbezumimo vrištanjem, izmotavanjem ili pokazivanjem dupeta. Konačno smo stigli do petospratnica. Omiljena nam je bila na Kings Roudu. Popeli bi se na krov i pogledali dole. Bazen je izgledao kao da je veličine poštanske markice, a mi bi samo skočili. Onda sam počeo da eksperimentišem sa različitim stilovima skokova. Nisam hteo samo da skočim, radio sam to unazad i izvodio razne supermenske fore. Istrčao bih i umesto da se što bolje odrazim, ja bih skočio uvis, izvio se, poleteo nadole paralelan sa površinom vode i onda naglo promenio pravac ulećući u vodu pod pravim uglom. Dubina bazena nije bila važna. Nije potrebno mnogo vode da bi se u nju skočilo. Ako se radi o plitkom bazenu, kada dođeš do površine treba pustiti telo da ide na stranu. Na taj način podjednako koristiš širinu i dubinu bazena. Ćale je znao za skokove i nije bio nimalo oduševljen. Nije pokušavao da me spreči u tome, ali bi s vremena na vreme znao da mi očita lekciju: Nemoj da skačeš. Znam da stalno pušiš travu. To nije dobra kombinacija. Već tada nismo pričali o mnogim stvarima. On bi zvocao, a ja bih ga ignorisao i govorio: Svejedno. Nosi se. Jednog junskog dana, Majk i ja smo bacili oko na zgradu koja se nalazila nekoliko ulica od moje kuće. Bazen je bio mali i oblika kapljice suze, a najdublji je bio najuži deo kapljice. Da bi stigli do vrha zgrade, morali smo da se penjemo po žičanoj ogradi. Bili smo tako opušteni u tome, da nas je neko primetio i počeo da se dere i zove nas da siđemo. Nismo ni pomišljali da tada odustanemo. Rekao sam Majku da skoči i on je skočio, posle čega se čuo pljusak. Onda je došao red na mene. Nisam ni bacio pogled da ocenim ugao skoka - više su me brinuli ljudi koji su vikali. Skočio sam i još u vazduhu shvatio da sam se prejako odrazio i da ću promašiti bazen, ali ništa nisam mogao da učinim. Beton mi se približavao neverovatno brzinom i ja sam se dočekao na pete, promašivši bazen za dvadesetak santimetara. Još onako omamljen, zateturao sam se unazad, pao u vodu i počeo da tonem. Nekako sam uspeo da - iako paralizovan od šoka - uhvatim ivicu bazena, preturim se preko 46

47 nje i počnem da ispuštam taj neljudski zvuk koji kao da je dolazio iz podzemnih dubina. Pogledao sam nagore i video Majka, ali nisam mogao da se pomerim. Neko je pozvao hitnu pomoć. Bolničari su me trapavo preneli na nosila, skoro me ispuštajući. Nisu ih pričvrstili za unutrašnjost abulantnih kola, tako da sam u agoniji poskakivao tokom celog puta do bolnice. Pored sveg šoka, bola i užasa, imao sam osećaj da nešto ozbiljno nije u redu, jer još uvek nisam mogao da mrdnem. Odveli su me u Kedars Sinai i uradili rendgen. Posle nekog vremena, u sobu je ušao doktor i rekao: Slomio si kičmu. Ne izgleda dobro. Do tada sam bio optimista i držao se prilično dobro, ali kada je doktor izrekao prognozu, počeo sam da kukam: Propade mi leto. Propade mi bavljenje sportom. Propade mi život. Počeo sam da se nabacujem svakoj sestri, očajno želeći nešto protiv bolova, ali ništa nisu htele da mi daju dok doktor nije dao odobrenje. Onda je, vrišteći, uleteo Bleki: Šta sam ti govorio? Ko je bio u pravu? Jesam li ti rekao da će se ovo desiti? Duvaš, pa skačeš odatle. Ovo je bilo suđeno. Samo sam pogledao u medicinsku sestru i rekao: Neka ga neko udalji odavde. Njemu nije dozvoljen ulazak. Naposletku su me nakljukali lekovima i razapeli služeći se sistemom čekrka i poluga, a uz pomoć medicinskih kaiševa. Rekli su da su mi kičmeni pršljenovi spljeskani poput palačinaka, i da mesec dana korišćenja raznih medicinskih pomagala treba da pomogne da se vrate u normalan položaj. Tokom prve nedelje u bolnici, posetili su me Majk, Hilel i nekoliko drugih prijatelja. Do tada sam osvojio Heju i sada je bila nešto poput moje devojke. Jednom je došla u posetu, legla na krevet pored mene i dozvolila da je opipam gore, što je bilo prava stvar. Dobro, slomio sam kičmu, ali bar sam uspeo da dodirnem grudi devojke u koju sam bio zaljubljen od prvog časa španskog jezika. Posle dve nedelje dobio sam pundravce. Jednom mi je Hilel došao u posetu, a ja sam mu rekao:,,ne mogu da ostanem ovde više ni jedan jedini dan. Moraš da me izvučeš. Otišao je da upali kola. Dotle sam odvezao kaiševe, preturio se preko kreveta i oteturao na mojim slabim nogama. Počeo sam da se gegam kroz hodnik kao Frankeštajn, dok mi je gola guzica sevala iz bolničke haljine. Sve medicinske sestre su šiznule i počele da vrište kako nigde ne smem da mrdam još dve nedelje, ali nisam ih zarezivao. Nekako sam uspeo da dođem do kola i Hilel mi je pomogao da se smestim. Pre nego što smo otišli kući, naterao sam ga da me odveze do zgrade gde sam se slomio, kako bih provalio u čemu sam pogrešio. Nekoliko sledećih nedelja proveo sam prikovan za sopstveni krevet. Par puta me je posetila prelepa ćaletova prijateljica koja se zvala Lark i bila relativno uspešna glumica od dvadeset i kusur godina. Dolazila je u bilo koje doba dana i noći da bi me 47

48 seksualno zadovoljila. Leđa su me bolela i stalno sam joj govorio da bude strašno pažljiva, ali ona me je doslovno jahala kao neka nimfa. To je učinilo moj oporavak mnogo prijatnijim iskustvom. Tog leta sam otišao u Mičigen, ali leđa su me i dalje mučila. Svaki put kada bih išao po rezultate sa rendgena, doktori su saopštavali loše vesti kičma je još uvek iskrivljena, a pršljenovi sabijeni. Nikada nije bilo dobrih vesti. Međutim, posle nekog vremena, moja leđa su počela ubrzano da se oporavljaju. Majk je jednoga dana doputovao u posetu. Samo se pojavio ispred moje kuće posle tog mučeničkog putovanja, sav izmrcvaren i nenaspavan, pošto je sedeo između ogromnog Indijanca koji je stalno hrkao i nekog lika koji je neprestano povraćao. Poneo jepenthaus i sećam se da su sve stranice bile slepljene kada sam ga otvorio.,,pa, takav je bio kada sam ga našao, slagao je. Kada se smestio bio je srećan kao neko štene. Mama se prema njemu odnosila kao prema sopstvenom sinu, a Stiv nam je dozvolio da uzmemo njegova kola i provozamo se po Mičigenu. Pošli smo na kampovanje, posetili moju ujnu i otišli na skijanje na vodi. Bili smo dva klinca, odrasli u nekim stvarima, deca u drugima, ali sebe nismo smatrali klincima -smatrali smo se gospodarima svemira koji se nalaze iznad svih ostalih oblika života, uključujući tu i odrasle. Bili smo više kul, više hip, više pametniji i znali više o gotovo svemu o čemu je trebalo nešto znati, i to nam je bilo dosta. Adolescencija je tako zabavan deo života jer misliš da sve znaš, jer nisi stigao do onog perioda kada shvatiš da gotovo ništa ne znaš. Dakle, lepo smo se zezali tog leta i kada je došlo vreme da Majk pođe kući, sećam se da ga je mama pratila na autobus noseći gomilu kesa sa hranom, jer je to slatko dete očekivao strašno dug put. Napravila mu je pitu od lešnika, dala mu ogromnu kesu čipsa i mazila ga kao nekog malog princa. Vratio sam se da završim drugu godinu u Ferfeksu, ali stvari u kući su se pogoršavale. Dok je čekao presudu posle hapšenja, ćale je postao daleko oprezniji. Potpuno je prestao sa dilovanjem droge, postavši slika i prilika izgladnelog glumca. Svađali smo se oko sitnica. Jednom prilikom je pobesneo zato što sam pojeo njegovu konzervu supe, drugi put je odlepio jer sam pojeo sendvič iz frižidera na koji je on ceo dan kidisao. Negde u to vreme, Bleki je odlučio da mi uvede policijski čas. Samovoljno je odlučio da moram da budem u kući pre ponoći. Ako ne stignem na vreme, on zaključava vrata. Jedne večeri sam izašao da provozam skejtbord i stigao nekoliko minuta posle ponoći. Vrata su bila zaključana. Kucao sam i kucao bez prestanka, ali odgovora nije bilo. Konačno je, sav razjaren, stigao do vrata: Šta sam ti rekao? Nema ulaska posle ponoći. Prigovarao je kako sutra rano ujutru ima čas glume i kako mu ometam miran san. Sve to je pričao čovek koji me je tokom osnovne škole 48

49 držao budnim do šest ujutru. Kada se ovo desilo po drugi put, sused mi je ponudio da prenoćim na njegovom kauču, ali sam odbio. Pokušao sam da ostavim odškrinut prozor kako bih se ušunjao u kuću, ali Bleki je bio toliko predostrožan daje pre spavanja detaljno proveravao da li su svi ulazi u kuću obezbeđeni. Zato sam ponovo morao da ga probudim, a ovaj put bio je još bešnji. Imali smo okršaj u kuhinji, prilikom čega mi je rekao da mogu da poštujem njegova pravila ih da se gubim odatle. Nisam išao linijom manjeg otpora. Nazvao sam mog prijatelja, Dondija Bastona, i pitao da li mu treba cimer. Upoznao sam ga tokom prve godine u Ferfeksu, ah napustio je školu negde u jedanaestom razredu i bacio se na dilovanje droge u njegovoj kući u Vilkoksu. Bio je to jedini šesnaestogodišnjak koga sam poznavao, a da ima sopstvena kola. Pristao je da se uselim, ali prvo je odredio visinu kirije i šta će mi biti zaduženja po kući. Oko podneva, navratila je Heja u svojim ogromnim kolima. Počeli smo da tovarimo moje stvari, koje su se sastojale od nešto odeće, mog muzičkog stuba i ogromnog neonskog znaka za bilijar salu, koji mi je ćale poklonio. Na nesreću, Bleki je naišao dok smo se isparkiravali iz dvorišta. Hej, hej, hej! Šta mislite da radite?, reče on. Iselio sam se. Odlazim odavde. Konačno mi vidiš leđa. Šta sve ove stvari rade u kolima?,,to su moje stvari, uporno ću ja.,,to nisu tvoje stvari. To su moje stvari. Ti si mi ih dao, podsetih ga. Dao sam ti ih na korišćenje dok živiš pod mojim krovom. Ako ne živiš u ovoj kući, te stvari ne pripadaju tebi. Imali smo žučnu raspravu povodom toga kome stvari pripadaju. Iz nje nisam izašao kao pobednik, a i nije me bilo briga. Samo sam hteo da odem odatle. Uselio sam se kod Dondija i odmah shvatio da je on - u mnogim stvarima - za korak ispred svog vremena. Kao prvo, imao je izuzetnu kolekciju ploča (za koju su bile napravljene posebne police) i sasvim dobro ozvučenje. Deo dogovora, osim prihvatanja činjenice da je on tikvan koji stalno duva, bio je da se muzika sluša po ceo dan i celu noć. Ploča bi se vrtela u svako doba. Na sreću, imao je neverovatan muzički ukus. Nije bio jedan od onih likova koji slušaju isključivo bluz, rok ili pank on je slušao sve. Pošto su mu dva prijatelja radila za izdavačke kuće, među prvima je dobijao nove albume Dejvida Bouvija ili Toking Hedsa (Talking Headsa). Naša kuća je služila i za žurke. Vikendom bi organizovali te velike svečanosti 49

50 na svakih nekoliko nedelja. Bilo je to doba u kojem su alkohol i droga savršeno funkcionisali, i nisu nas onemogućavali u izvršenju naših obaveza, niti je bilo ko padao od iscrpljenosti. Dondi je nekako uspevao da dođe do kokaina za ove žurke, ali tada je kokain bio nešto što nismo uvek imali. Bio je poslastica, tako da nismo mogli da preteramo. Moje druženje sa Hilelom se intenziviralo. Išao sam na časove fizičkog, a dve učionice dalje, odžavali su se časovi likovnog koje je on pohađao. Njegov učitelj likovnog bio je prilično liberalan, tako da bih otišao tamo pošto bi se izvukao sa mog na foru odlaska u kupatilo. Onda bih ozbiljno pričao sa Hilelom dok se on bavio njegovim anatomskim studijama. Takođe, Majk i Hilel su postali prijatelji i razvili zanimljivu muzičku povezanost. Entem je trebalo da uradi niz svirki po raznim srednjim školama i Hilel je, potpuno neočekivano, počeo u tajnosti da podučava Majka da svira bas gitaru. Tadašnji basista Entema, Tod, nije bio baš nadaren muzičar, ali grupi je našao menadžera. Pošto su Hilel i Alan Mišalski, drugi gitarista, kao i bubnjar Džek Ajrons, bih pravi muzičari, tražili su zamenu za basistu. Jednog dana, kada je Tod došao na probu i video malog Majka kako svira njihove stvari, na njegovoj gitari i koristeći njegovo pojačalo, pokupio je opremu i napustio grupu. Znači, Majk je bio primljen. Neposredno pre nego što su počeli ponovo da sviraju, prišao sam Hilelu i upitao da li bih mogao da budem njihov najavljivač. U stvari, tu ideju sam dobio od Blekija, koji se time bavio dugo vremena, najavljujući bendove njegovih prijatelja onim komično- ironičnim govorima, tako tipičnim za Vegas. Hilel je pristao. Za svoju prvu najavu sam preradio jedan od Blekijevih klasika i iskoristio Kola Vortingtona, koji je u celom LA-u postao poznat po kasnim noćnim reklamama za prodaju polovnih vozila. Dame i gospodo, Kol Vortington ih naziva najžešćim rokerima u LA-u. Njihovi roditelji ih zovu ludacima, devojke ih zovu stalno, a ja ih zovem onako kako ih vidim, a to su Entem, provrištao sam. Onda sam sleteo sa scene u publiku i tamo igrao tokom cele svirke. Nisam mario ako sam bio jedini koji igra, jer sam čvrsto verovao i podržavao ono čime se moji prijatelji bave. Ma koliko da sam bio obožavalac celog benda, ubrzo je sve počelo da se okreće oko Majka, Hilela i mene. Hilel je poznavao Alana i Džeka mnogo duže, ali kada smo mi ušli u priču, osetio je da smo mi njegovi ortaci. Kao prvo, Hilel je stvarno voleo travu, a ostali momci nisu. Mi smo voleli ludilo i pomeranje granica, a Alan i Džek su više bili mamini sinovi. Tako smo Majk, Hilel i ja postali prava trojica musketara tokom naredne dve školske godine. Za našu sopstvenu zabavu, stvorili smo izmenjene identitete - tri Meksikanca koji pričaju sa prenaglašenim naglaskom. Ja sam bio Fuerte (Snažni), Majk je bio Poko (Mali), a Hilel je bio Flako (Mršavi). 50

51 Zajedno smo bih Los Faces. Zajedno smo bili banda, ali ne grubijanska, već komedijaška. Provodili smo sate igrajući ove likove i to nam je pomoglo da razvijemo osećaj međusobne povezanosti, koja će trajati godinama. U međuvremenu, moj odnos sa Hejom je napredovao, ali ne tako glatko kao sa Majkom i Hilelom. I dalje smo imali jedan veliki problem - nisam bio slatki Jevrejčić kojeg je njena porodica imala na umu. Nikada neću zaboraviti način na koji mi je objasnila situaciju: Evo kako stoje stvari. Volim te. Ti si moj, ali matorci to nikada ne smeju saznati, jer ne žele da se viđam sa nekim ko nije Jevrej. Dakle, oni misle da smo najbolji prijatelji, da zajedno radimo domaće i to je to. Nemoj da budeš previše prisan sa mnom kada navratiš. Samo se ponašaj kao da si mi prijatelj. Bilo je teško. Njen otac jedva da je progovorio. Njena majka bila je srdačnija, ali oboje su osećali neku nelagodu čiji sam uzrok bio ja. Mogao sam da vidim kako se njihova strogoća odražava na nju. Koliko god se trudila da se ne ograničava merilima sveta njenih roditelja, njihov pritisak je bio veliki i kada bi stigla do krajnje tačke, nikada ne bi presekla. Bila je njihova ćerkica. Znao sam da me voli, ali plašila se da produbi tu ljubav. Tokom celog jedanaestog razreda, izluđivala me je pomisao na vođenja ljubavi sa njom. Imao sam sva ta razna seksualna iskustva, ali nijedno kao plod prave ljubavi. Znao sam koliko jebanje može biti zabavno, ali sada sam hteo da uradim nešto lepo. Pokušavao sam da je odvučem u krevet, ali nije htela.,,ne mogu. Daj mi vremena. Moramo da brinemo i o kontracepciji. Stalno je odlagala i sve se svelo na neprestano zapitkivanje u stilu Jesi li sada spremna?. U međuvremenu mi je drkala, što je bilo sjajno, ali sam želeo da držim tu devojku u naručju dok sam u njoj. Bilo je izluđujuće. Bila mi je sve. Obožavao sam je. Sve bih uradio za nju. Ali, ona nije popuštala. Izlazili smo sedam meseci. Nosio sam najbolju odeću i kosu sređivao najbolje što sam mogao. Posle jednog od tih izlazaka, otišli smo u moju sobu, bez ikakvih namera da se nešto desi, i počeli da se ljubimo. Skinuli smo odeću i skliznuli u taj svet ljubavi, svetlosti i toplote. Sve oko nas je nestalo. Bilo je bolje nego u mojim najluđim snovima. Bilo je to ono za čim sam tragao - ljubav oplemenjena radošću seksa. Kada smo Heja i ja počeli sa redovnim odnosima, mojoj sreći nije bilo kraja. Hteo sam da budem sa njom po ceo dan, svakoga dana. Ako je ne bih video neko vreme, jedino o čemu sam razmišljao bila je ona. Kada bih otišao na neko vreme u Mičigen, jedva sam čekao da se vratim i budem sa njom. Svaka pesma koju bih čuo bila je o njoj. Imali smo naše pesme. Bile su to Heroes od Dejvida Bovija i Here, There and Everyiohere od Bitlsa(Beatles). Završna godina u Ferfeksu bila je puna protivrečnosti. Moji prijatelji i ja smo definitivno bili autsajderi koji žive po sopstvenim moralnim načelima. Majk i ja smo 51

52 usavršili način mažnjavanja hrane, koji je bio nenadmašiv gotovo dve godine - dok nas nisu uhvatili. Ušao bih u prodavnicu i korpu napunio sa najfinijim namirnicama koje su imali - file minjonima, jastozima, konjakom, sve što poželiš. Onda bih sa korpom otišao do odeljka sa časopisima, koji je bio veoma blizu ulaza. Uzeo bih časopis, korpu stavio na pod i počeo da ga prelistavam. Dok to radim, krišom bih gurnuo korpu ispod hromiranog pulta. Majk, koji je dotle čekao napolju, uletao bi unutra, zgrabio korpu i izleteo napolje. Uskoro smo imali dva metra visoku kulu sastavljenu od korpi iz prodavnice, koja je bila svedok naše sposobnosti da se hranimo sa stilom. Još uvek smo koristili oprobanu staru foru sa bocom u nogavici. Jednom sam povećao ulog i maznuo par skija. Ušao sam u prodavnicu sportske opreme i upitao: Koje su najbolje skije koje imate u mojoj veličini? Prodavac je odgovorio: To su ove trkačke skije. Sačekao sam da ode, pokupio skije i uputio se ka izlazu. Skapirao sam da ako budem hrabro prošao pored kase, svi će pomisliti: Mali se ne zaustavlja da plati zato što je došao da pokupi nešto za šta je već plaćeno. U neku ruku, naše nedruštveno ponašanje bilo je ojačano muzikom koju smo slušali. Pank je tek počeo da se probija u Los Anđelesu kada sam upisao Ferfeks, godine. Tada je to bila mala potkultura. Bleki je, njemu na čast, imao sluh za nove stvari. Bio je jedan od prvih stalnih posetilaca pank kluba zvanog Masque, koji se nalzio na Holivudskom bulevam. Kada bi dolazili pankeri iz Njujorka, svirka bi bila u klubuwhiskey. Bleki i ja bi uvek završili u motelu Tropikana, otrcanom starom klasiku na Bulevam Santa Monika. Tu su odsedali članovi grupa i tu su bile žurke posle svirki. U to vreme, omiljena ploča mi je bio prvi album grupe Blondi (Blondie). Svaka pesma bila je duboko urezana u moju dušu i bio sam potpuno lud za Debi Hari. Tako kada su Blondi došli u grad, odmah smo se uputili na žurku u Tropikanu. Iznajmili su apartman, a Debi je bila u dnevnoj sobi. Počeli smo da pričamo i bio sam potpuno opčinjen. Topio sam se od zadovoljstva. U tom stanju potpune opčinjenosti, pomislio sam: Ovo je prilika koja se pruža jednom u životu. Možda je nikada više nećeš videti. Bolje bi bilo da nešto učiniš. Potpuno iskreno i ozbiljno, rekoh: Znam da se ne poznajemo dugo, ali hoćeš li se udati za mene? Ona se nasmeši i reče: Lepo od tebe što pitaš. Mislim da si divan momak, ali ne znam da h ti je ovo poznato - onaj gitarista iz naše grupe koji je malopre otišao u kupatilo... pa, to je moj muž. Bio sam potpuno slomljen. Majk i ja smo, iz čiste nesreće, visili po klubovima u kojima se svirao pank. Jedne večeri, nedugo pošto smo pošli u Ferfeks, odveo sam Majka u Rainbow. Popili smo gomilu piva pre polaska. Bio sam navikao na alkohol, ali očigledno da on nije. Sedeli smo za Blekijevim moćnim stolom, devojke su se motale tuda, muzika je 52

53 svirala, a Majk me pogleda i reče:,,ne osećam se baš najbolje. Krenuo je da trči prema izlazu, ali pre nego što je napravio dva koraka, počeo je da baca peglu svuda unaokolo. To nije bilo poželjno ponašanje, pogotovu ne od strane maloletnih klinaca. Izbacili su ga, a on je povraćao sve do parkinga. Onda su prišli meni i rekli: Napolje sa njim. Nemoj da vas više vidimo ovde. Pokušavao sam da uđem narednih godinu dana, ali uvek bi me izbacivali. Bilo je vreme da nađem svoja mesta. Moj prvi pank koncert bio je celodnevni šou u Paladijumu. Devo je svirao sa svojim bendom Džerms (The Germs). Stajao sam u pozadini, potpuno fasciniran. Muzika je bila đavolski dobra, ljudi su neverovatno izgledali, skoro previše kul za mene - nije bilo šansi da me ta masa ikada prihvati, jer su me svetlosne godine delile od takvog pojma o stilu. Sećam se da sam otišao do kraja bine, odakle se ulazilo i izlazilo iz bekstejdža. Tamo je bila devojka sa nekom ludačkom pank frizurom i džinovskim zihernadlama probadala obraze. To je bilo nešto sasvim novo za mene. Majk i ja smo pokušavali da prokrčimo put na ovu novu scenu, na kojoj nisam imao zaleđinu za razliku od one u Rainbowu. U Los Anđelesu došlo je tada do eksplozije novih bendova. Tu su bili: X i Sirkl Džerks(The Circle Jerks), Blek Fleg (Black Flag), Čajna Vajt (China White), i spisak bi mogao da ide dalje u nedogled. Bila je to nesputana energija, kreativnija, uzbudljivija i bombastičnija od svega dotad viđenog. Način oblačenja, energija, ples, muzika - sve to mi je davalo osećaj buđenja renesanse u sopstvenom gradu. Rok je bio dosadna stara zver, spremna da umre, a u grad je dolazila sveža krv. Prvi talas panka je prošao, ali drugi se spremao. Nije bilo reči o nasilnom hard-kor fazonu, koji su furali bendovi iz okruga Oranž. U Holivudu se sve vrtelo oko kreativnosti i originalnosti. Skrimers (The Screamers) i Virdos (The Weirdos) su bili prvi holivudski pank bendovi, ali nisu zvučali nimalo slično. Zajedničko svim ovim bendovima bio je element anarhije i borba protiv konformizma. Prvi album grupe X ili albumi Blek Flega iz tog vremena, bili su prava remek-dela. Tekstovi koje je Darbi Kraš pisao za Džerms, bili su među najboljima u panku. Bio je to jedan potpuno novi nivo razumevanja. Tako smo Majk i ja visili na parkingu ispred kluba Starvood, verovatno najboljeg pank mesta tada, i počeli da promaljamo nos kroz vrata koja su vodila u taj svet. Bilo je teško ušunjati se u klub, ali postojala su sporedna vrata blizu parkinga, koja je čuvao ogromni izbacivač. Ukoliko bi mu nešto skrenulo pažnju ih izbila tuča, mi bi se provukli najbrže što možemo. Ponekad, ako bi ulazila veća grupa, pokušavali smo da se sagnemo i iskoristimo ih kao paravan. Kada ne bi uspeli da se uvučemo na svirku, blejali bi po parkingu, ali nijedan od nas nije bio toliko zanimljiv da bi ga neko pozvao u društvo. Zato smo sedeli i gledali šta se dešava oko nas. 53

54 Blek Fleg su imali fantastične nastupe. Na bini je uvek bio tip zvan Zver, koji je bio zadužen za bezbednost. Kada bi neko pokušao da se popne na scenu, tamo malo odigra i skoči nazad, Zver bi ga napao i počeo da pesniči. Tokom svega toga, bend ne bi prestajao da svira. Jedan lik je uspeo da se provuče pored Zveri i skoči u publiku. Proleteo je pored mene i zakačio me očeličenom čizmom. Skoro sam se onesvestio. Jedan od razloga zašto nisam odmah pristupio ovoj sceni, bio je taj što smo, još uvek, važili za uzorne učenike u Ferfeksu. Bar ja. Bio je to čudan spoj. Pušio sam gomilu trave, uzimao pilule i opijao se vikendima, ali nikada nisam izgubio kontrolu. Nisam imao nijedan neopravdani. Bilo mi je važno da budem odlikaš. Na neki način, ja sam dobrim ocenama isticao buntovništvo - za razliku od stonera i narkića koji uopšte nisu ni bili ocenjivani. Nisam želeo da budem kao oni. Kada sam dobijao knjižicu u osnovnoj, u njoj bi bile sve same petice. Obožavao sam taj osećaj. Želeo sam da budem najbolji u svemu što bi mi se isprečilo. Naravno, pod mojim uslovima. Nisam želeo da bubam satima da bih stigao do cilja, ali sam davao sve od sebe u poslednjem času. Svi smo počeli da razmišljamo o fakultetu. Počeo sam da popuštam na kraju završne godine. Morao sam da odem do moje profesorke španskog, gospođe Lopez, da puzim, kumim i molim za četvorku. Majk je imao dosta problema sa ocenama. Uvek je oscilirao između potpuno genijalnog đaka i totalnog propaliteta. Poslednje polugodište išao je sa Hejom na časove istorije, koje je držao Don Plet. On je bio strogi direktor na čijim časovima su gluposti bile izričito zabranjene. Bio je ćelav, ali u odličnoj fizičkoj kondiciji i blago preplanuo. Majka i mene bilo je svuda pre njegovog završnog ispita. Naravno, nije ga spremio pa je morao da vara. Poslednja osoba kod koje bi želeo da budeš uhvaćen u prepisivanju bio je Don Plet. Nije mu bilo strano da te prozove da izađeš na tablu i da te ponizi pred celim razredom. Baš to se desilo Majku, koji je sa ispita izašao bled kao krpa. Dvojka iz Pletovog predmeta bila je velika prepreka za njegov prosek. Ali, to nije bila moja briga. Ja sam već jednom nogom zakoračio na faks. U stvari, planirao sam da odem do Pleta kako bi mi napisao preporuku za Kalifornijski univerzitet UCLA. Tri godine sam bio njegov učenik i isticao se na časovima, tako da sam znao da će njegova preporuka biti šlag na torti. Nekoliko dana kasnije, otišao sam do njega posle časova. Izraz njegovog lica nije baš bio za dobrodošlicu. Zamolio sam ga za preporuku, a on je počeo sa govorom, koji kao da je bio unapred pripremljen. Svako ko se druži sa Majklom Balzarijem, nije moj prijatelj, niti će dobiti preporuku od mene. Koliko je meni poznato, ti i Majkl ste varali sve vreme na mojim časovima. To je bilo besmisleno. Najverovatnije sam bio najbolji đak koga je imao u 54

55 proteklih deset godina. Jedini put kada sam bio blizu prevari, bio je u prvom polugodištu. Odabrao sam da radim referat o Juraji P. Leviju, slavnom američkom mornaričkom oficiru. Prilikom istraživanja, naišao sam na poreklo reči FUCK (jebanje). Poticala je od ranih zapisa iz mornaričkog dnevnika koji je vodio kapetan. Ako bi neko od članova posade bio uhvaćen u seksualnom činu, to je bilo unošeno pod ovom skraćenicom kao,kažnjiva telesna spoznaja (unlawful carnal knowledge). Bio je to tako dobar detalj, da je bilo šteta ne podeliti ga sa ostalima iz razreda. Davio sam i gnjavio, naširoko i nadugačko, sa Jurajom Levijem i mornaricom. Sve mi je imalo pajtonovski šmek. Stigao sam do kažnjivih prekršaja i velikim slovima na tabli ispisao FUCK. Pogledao sam u gospodina Pleta, kojem je krv jurnula u teme ćelave glave, ali uspeo sam da zadržim ozbiljan izraz lica i nastavim sa objašnjenjima. U međuvremenu, Majk i ostatak razreda su popadali od smeha, ali Plet ništa nije mogao da preduzme. Imao sam ga u šaci. Sada je on imao mene. Pokušao sam da izvučem preporuku, ali nije popuštao. Vrata su ti tamo, reče on. Izašao sam odatle sav pretrnuo od šoka. Na kraju sam otišao do profesora geometrije, koji je bio toliko dobar da mi je napisao odličnu preporuku. Ali, Plet mi je i dalje bio dužan. Negde tokom tog polugodišta, naleteo sam na kutiju velikih crnih i crvenih crepova od plastike. Pomislio sam da bi mogli biti od koristi za čas likovnog, pa sam ih zadržao. Bio je sam kraj vikenda za Dan sećanja i sutra se ponovo išlo u školu. Majk i ja smo se vozali po kraju, slušajući muziku i totalno uduvani, kada mi je pala na pamet genijalna ideja. Došli smo do jarbola za zastavu ispred škole, popeli se uz njega i ostavili poruku na kojoj je pisalo: Plet jede dupe, pa onda jarbol premazali motornim uljem, kako je ne bi skinuli. Bacili smo pogled na natpis, odali priznanje jedan drugom i otišli kućama na spavanje. Sledeći dan kada smo stigli u školu, oko natpisa bila je masa ljudi. Neki su ga fotografisali, dok su radnici pokušavali da zaobiđu motorno ulje i uklone slova. Niko nas nije ispitivao. Nismo čak bili ni osumnjičeni. Plet se, verovatno, zamerio gomili klinaca, tako da je bilo previše onih koji su imali motiv. Ali, to nije bio kraj. Na kraju leta, odlučili smo da u Ferfeksuostavimo poruku za buduće generacije. Plet i dalje jede dupe. 55

56 4. UNDER THE ZERO ONE SUN Bio sam oduševljen kada sam saznao da sam primljen na Kalifornijski univerzitet. Ne sam zato što sam išao na isti fakultet kao moj ćale, već i zato što je Heja - koja je mogla da ode na bilo koji fakultet u zemlji - odabrala da ostane ovde i ide na faks sa mnom. Kao da su nam zvezde bile naklonjene. Ali, brzo sam se vratio na čvrsto tle. Nikada se nisam osetio dobro na tom fakultetu. Studenti su većinom bili štreberi i mali Azijati koji nisu došli tu da se druže ili zezaju. Tamo su svi stalno nešto radili i stalno imali neke obaveze. Ni sa kim se nisam sprijateljio za sve vreme provedeno tamo. Naravno, izlaženje po klubovima, žurke u gajbi i zezanje sa Hilelom i Majkom bilo mi je mnogo bitnije od učenja kineske istorije, koja je - ne pitajte zašto - bila jedan od predmeta koje sam odabrao. Na sve ove nevolje, nadovezao se nedostatak novca. Nisam imao nikakve prihode, osim onih dvadeset dolara mesečno, koje mi je mama slala. Tako sam se vratio starim navikama. Kada je trebalo kupiti nove knjige, koje su bile neverovatno skupe, otišao bih do fakultetske knjižare, napunio moju korpu, otišao do izlaza, nežno je gurnuo ispod senzora, onda uzeo pakovanje žvaka i pri izlasku pokupio moje besplatne udžbenike. Kada je bila reč o hrani, išao bih u menzu, koja je imala odličan izbor hladnih i toplih jela, i napunio poslužavnik. Onda bih stao u red, i pre nego što bi mi zatražili bon, počeo bih da se vraćam unazad kao da idem da pokupim neku klopu koju sam zaboravio. Tako bih se izvlačio do kraja reda i onda otišao napolje. Nikada nisam bio uhvaćen. Hilel bi mi se često pridružio, jer je i on bio na budžetu. Ti ručkovi sa njim bili su, verovatno, najbolji trenuci mog fakultetskog života. Majk, Hilel i ja smo te godine usavršili nešto što se zove,smaži i beži. Odabrali bi neki restoran koji je prometan i ima puno osoblja, na primerkantor u Ferfeks ulici. Smazali bi klopu i zbrisali napolje. Bilo nam je žao kelnerica koje su morale da plate naše račune, a i ako nisu morale da plate ostajale su bez napojnice. Tek godinama kasnije, kada sam počeo da preispitujem posledice mog ranijeg ponašanja, počeo sam da se vraćam na ta mesta kako bih se popravio, i ostavljao im poveću sumu novca u kutije za priloge. Hilel je imao podosta slobodnog vremena u toku prvog semestra, pošto nije otišao na fakultet posle Ferfeksa. Sa njim sam blejao posle časova i vikendima kada smo duvali travu. On je bio potpuno zaostao po pitanju korišćenja droga, ali travu je obožavao. Uživao sam u vremenu provedenom s njim, jer sigurno nisam jedva čekao odlaske na predavanja. Mrzeo sam sva predavanja, osim jednog časove kritičkog 56

57 razmišljanja, koje je držala mlada profesorka. Obožavao sam te časove, iako sam bio poznata danguba i čekao da dođe poslednji trenutak za predaju rada kako bih uopšte razmislio o zadatoj temi. Dobijao sam desetke za svaki rad i Džil Vernon, profesorka, me je često zadržavala posle časova i hrabrila da više pišem. Možda bih bio bolji na faksu, da su neki od predmeta bih rekreativno uzimanje droga ih kokain za napredne korisnike. Imao sam četrnaest kada sam prvi put uzeo kokain. Sedeo sam na jednoj od ćaletovih mnogobrojnih žurki i gledao odrasle kako se rade kokainom. Toliko sam ih gnjavio, da su na kraju popustili i napravih mi odgovarajuću dozu. Na kraju završnog razreda u Ferfeksu, ponovo sam počeo da se pucam. Jedan od prvih šutova dogodio se dok sam bio sam u stanu. Odmah sam pozvao Heju i rekao joj: Ovo je najmoćniji osećaj na svetu. Moramo ovo da probamo zajedno. Nisam imao utisak da je to put do smrti i ludila. To je za mene bio samo jedan prelep osećaj. Koliko je sam taj osećaj euforičan, toliko je spuštanje užasno. Danteov pakao puta deset. Nađeš se u užasu nelagode, na mračnom i depresivnom demonskom mestu, zato što počinju da blede sve te hemikalije koje su činile da se osećaš tako sjajno, i ne ostaje ti ništa što bi učinilo da se osećaš dobro. Bio je to jedan od razloga mog uzimanja heroina, nekoliko godina kasnije. On je postao pedeset metara debeo jastuk na koji sam se dočekivao da ublažim spuštanje sa kokaina. Nikada nisam imao problem sa korišćenjem igala za uzimanje droge. Jednom sam ih iskoristio zajedan ludi umetnički poduhvat. Tada sam još uvek bio u Ferfeksu. Heja i ja smo se posvađali i ona me je ignorisala već nekoliko dana. Dovezao sam se do prodavnice njenog ćaleta, u kojoj je radila. Stao sam ispred njenih kola i, usred bela dana, zabio prazan špric u moju ruku i izvukao nekoliko mililitara krvi. Onda sam prišao kolima, krv iscedio na dlan i naneo je na usne. Ceo njen deo šoferšajbne prekrio sam poljupcima od krvi. Moj romantični poduhvat je uspeo. Otišao sam kući i nekoliko sati kasnije zazvonio je telefon. Dobila sam tvoju poruku. Baš je lepo. Obožavam te. Nažalost, krv se skorila i uprkos čestim pranjima, nikada nismo uspeli skroz da skinemo tragove krvavih poljubaca. 57

58 Nosim majicu koju bih voleo da još uvek imam. Verovatno sam je dobio od mog uvek odsutnog tatice. Smišljam strategiju u igri,,ne polomi led. Snimljeno u ulici Paris, broj 2247, jugoistok, Grand Rapids, Mičigen, negde godine Sve fotografije, osim obeleženih, su iz kolekcije Entonija Kidisa. 58

59 Mama me je često nagovarala na povremeno dopisivanje sa mojim odbeglim ocem. Nisam mogao ni pretpostaviti da tako pospešujem prodaju trave na kilo. Bilo kako bilo, bio sam sanjar iz Kalifornije, u mom nedužnom ranom detinjstvu. 59

60 U svojoj dvadeset i prvoj, umalo da poginem vozeći majčin subaru. Nije zdravo da narkoman naliven pivom iz drvenih bačvi vozi kola. Manje od nedelju dana kasnije, nastupao sam sa Pepersima u Njujorku god. 60

61 Kakav otac - takav sin. Klinci obožavaju svoje očeve i trebaju ih, bez obzira na to kakvi su. Jedna od retkih prilika kada je ćale bio u poseti našoj kući u Paris Stritu, izvršavajući svoju nemilu dužnost. Početak 70-te god. 61

62 Nikada nisam upoznao devojku sa više stila i hrabrosti od Dženifer Brus. Verujem da niko nije. Izvlačili smo se iz kreveta i odlazili na jednostavan doručak u Džozefov kafe u centru Holivuda. Nije mi išlo baš najbolje, a m njoj. Voleli smo se i trebali jedno drugo u najgorem smislu. Bog je blagoslovio godina 62

63 Ovo je Božić iz bajke. Dženifer je po drugi ili treći put dolazila sa mnom u Mičigen. Još uvek smo bili u ljubavi i pratili klasičnu kalifornijsku modu 80-tih god. 63

64 Ovo je fotografija iz serije,,ja obožavam moju majku. Bilo ih je desetak, ali ostalo mi je samo par njih. Na svetu nema jače ili pouzdanije osobe od moje majke. Inače, na slici sam i ja, a slikano je na njenoj svadbi sa Stivom Idemom. Lovel, Mičigen, leto god. 64

65 Sve do danas, mamina kuća u Mičigenu ostala je moje najdraže skrovište za mir i opuštanje. Ovde smo nas dvoje u vrtu, negde sredinom devedesetih. Kao što možete videti po njenoj majici, ona je oduvek bila moj najveći obožavalac. 65

66 U četrnaestoj sam se vratio u Mičigen da budem sa porodicom za rođendan moje najmlađe sestre, Dženi (beba na slici). Ostao sam ceo prvi semestar devetog razreda i pohađao Lovel Haj srednju školu. U to doba sam redovno pušio travu i verovatno sam i na slici naduvan. 66

67 Ovo mora da je naša prva američka turneja, kada smo svirali Top of the Rocku mom rodnom gradu Grand Rapidsu, u Mičigenu. Sledećeg dana novine su pisale:,,da imam takvog sina, ubio bih ga! Mama je napisala pismo uredniku i poslala ga u... Fli i ja smo se super zabavljali god. 67

68 Teško je reći gde sam pokupio inspiraciju za ovakav stil oblačenja. Ovo je snimljeno par meseci nakon postanka Pepersa i nisam imao nikakve uzore u oblačenju. Nosio sam šta bi mi palo pod ruku. U to vreme često smo međusobno menjali odeću god. 68

69 Izdavač je hteo da ovu sliku izbavi iz knjige, ali ja sam mislio da je vrlo slikovita. Obratite pažnju na cveće, moj omiljeni kačket i dugmad na mom sakou god. 69

70 Mamina slika iz detinjstva. Ovde me podseća na mog neverovatnog sestrića Džeksona. Čudno je kako se neke crte lica provlače kroz generacije. Preslatka je i neka. 70

71 1974. godine, najvažnija stvar koju sam imao u posedu bio je Bejnov skejtbord od fiberglasa, sa slikama kadilakovih kamiona i neviđenim točkovima od uretana. Druga po važnosti bila je moja sestrica Džuli. Ovde smo mi, u velikoj ljubavi, tokom letnjeg raspusta. 71

72 Ja na slici posle plakanja zbog mog tricikla koji je upravo bio uništen. Mislim da se može primetiti mamino fotografsko umeće. U to vreme živeli smo nas dvoje, u zapadnom LA-u, i bili izuzetno vezani. 72

73 Nisam imao problema sa korišćenjem špriceva. Problem je bio kako doći do njih. Rešio sam ga čim sam ušao u supermarket koji je imao odeljak sa apotekom. Sijalica mi se upalila kada sam ugledao reklamu za insulin. Skapirao sam da ako odem tamo i uzmem insulin, pretvarajući se da sam dijabetičar, nabavljanje špriceva neće pobuditi nikakvu sumnju. Otišao sam do kase i prvo zatražio insulin. Apotekar je otišao do frižidera i izvadio pakovanje ampula. Dok se vraćao, ležerno sam dodao:,a, da. Mogli biste da mi date i nekoliko špriceva. Bez ikakvog predomišljanja, u kesu je ubacio nekoliko špriceva. Ta fora mi je prolazila godinama. Na prvoj godini faksa, moja upotreba droge se srazmerno povećavala. Znao sam da mi mladost prolazi i nameravao da budem na svakom času u životnoj školi, uključujući odlaske na one koncerte koje sam mogao priuštiti. Gledao sam Toking Heds i Polis (Police). Jednom sam sa Dondijem otišao u Njujork, u posetu njegovim rođacima i da odgledamo nekoliko koncerata. Uzeli smo malo kiseline jer mu je bio rođendan, i otišli da odslušamo Džona Lurija i Loundž Lizards (Lounge Lizards), a onda i Artura Blita. Na naše ogromno iznenađenje, sa njim je svirao Kelvin Bel, čuveni gitarista Defankta (Defunkt). Svirka je bila fantastična. Posle nje, otišao sam u bar i popričao sa Kelvinom o muzici, njegovom načinu sviranja gitare i pločama koje je slušao. Bilo mu je zanimljivo da priča o tome sa osamnaestogodišnjim klincem iz Holivuda - usijanom glavom na esidu. Bio sam srećan zato što je Kelvin bio jedan od prvih ljudi koji je sa mnom ozbiljno pričao o muzici. Dondi je imao njihov album, i kada bi se društvo okupilo, on bi ga pustio izjavivši: Ljudi, okupite se. Sada će Entoni da igra. Onda bih izveo nekoliko pokreta. Igranje iz zabave preraslo je u takmičenje. U jednom trenutku, svi smo išli po nekim takmičenjima. Pojavili bi se u klubu Osco s i onda bi Majkl i Hilel izašli na scenu. Bili smo neviđeni. Masa likova koristila je klasične, već viđene, pokrete. Mi smo ih izmišljali. Osim stalnog slušanja ploča, Dondi je imao jeftinu električnu gitaru i pojačalo. Vikendima, kada ne bi radio u servisu za informisanje koji je držao njegov ćale, sedeo bi tamo i iživljavao se na toj gitari. Znao je nekoliko akorda, ali sa agresivnim prizvukom, tako da sam obično bežao iz stana kada bi zagrevanje počinjalo. Uprkos tome, jednom sam mu predložio da oformi bend sa mnom i Majkom. On bi bio gitarista, ja pevač, a Majk basista. Iako je to bilo više u šali, imali smo nekoliko proba. Najveći doprinos ovom projektu bilo je ime. Zajednički prijatelj, Patrik Ingliš, je svoj penis zvao spigot (slavina), tako da sam mislio da mi nadimak bude Spigot Blister (Žulj Na Slavini). Dondi je smislio nadimakskid Mark (Trag Gume Na Asfaltu). Majkov nadimak sam zaboravio. Nazivali smo se Spigot Blister ili The Chest Pimps (Grudne Bubuljice), što se odnosilo na bubuljice koje su se pojavile na Majkovim pubertetskim prsima. Probe su se, uglavnom, 73

74 svodile na pravljenje buke. Gledajući unazad, mislim da je to pre bilo stvaranje scenskih identiteta nego muzike. Nismo pisali muziku, niti bilo kakve reči - samo smo pravili veliku buku i iživljavali se na raznim stvarima. Na kraju smo izgubili interesovanje za celu stvar. Ali, susret sa Kelvinom Belom bio je veoma inspirativan. Imao sam neki nejasan osećaj - iako nisam razmišljao o konkretnim mogućnostima - da, ma šta budem radio u životu, uvek ću težiti da svoja osećanja pokažem kroz muziku, upravo onako kako je on činio i kako je to uticalo na mene. Jedini problem bio je što nisam bio ni gitarista, ni basista, ni bubnjar, niti pevač, već igrač i manijak za žurke. Nisam imao pojma kako da se probijem na tom polju. Svaki pokušaj da zadržim posao bio je osuđen na neuspeh. Tokom školovanja u Ferfeksu, niz tih usranih poslića pokazao je moju nesposobnost za uklapanje u društvo. Radio sam po raznim agencijama, prodavnicama, čak i kao maloletni konobar u Improv-u, ali uvek bih dobio šut-kartu sa svih ovih tezgi. Čak sam na faksu prolazio pored onih oglasnih tabli na kojima su u ponudi bili usrani-poslovi-zastudente-koje-ćemo-da-iskorištavamo-za-džabe, tipa,bogatoj porodici iz Henkok parka, potreban šetač pasa za njihova dva nemačka ovčara. Nije mi teško padalo da šetam po ceo dan, niti da blejim sa psima. Jadna je bila činjenica da radim za bednih dvadeset pet dolara nedeljno. Negde baš tokom prve godine došlo je dotle da ne mogu Dondiju da platim kiriju, pa sam morao da se iselim. Ponovo sam otišao do one oglasne table i pronašao oglas sledeće sadržine: Mladoj samohranoj majci potreban mlađi student muškog pola za čuvanje devetogodišnjeg dečaka i za pratnju prilikom odlaska i povratka iz škole. Smeštaj i hranaobezbeđeni. Žena je živela u starinskoj kućici u Beverlivudu. Bila je mlada mama koju je neki lik upravo ostavio, sa takozvanim hiperaktivnim klincem koji je imao problema sa održavanjem pažnje i bio stalno kljukanritalinom. Odmah sam joj se svideo. Nisam imao neke velike obaveze. U suštini, trebalo je da klinca ujutru odvedem u školu, popodne ga pokupim i dam mu nešto da klopa. Činilo mi se savršenim. Imao sam krov nad glavom, obezbeđenu klopu i lepu sobicu gde bi Heja i ja mogli redovno upražnjavati malo bučnog vođenja ljubavi. Posle nekog vremena, sprijateljio sam se sa klinjom. Možda je imao malo problema sa učenjem, ali sigurno nije bio hiperaktivan ili patio od nedostatka pažnje. Nije bio takav kada bi bili zajedno. Malo sam istraživao i usput negde pročitao da ritalin na odrasle ne bi imao smirujući uticaj, već da bi poremetio hemijsku ravnotežu. Odlučili smo da proverimo ove teorije jedne noći kada su Majk i Hilel navratili. Progutali smo po šaku ritalina i zalili ga sa malo ukradene finske votke. Počeli smo da jurcamo po stanu kao usijane komete. Klinac se super proveo. Kada su stigli mama i 74

75 njen dečko, i sami malo pod gasom, nastavili su da se provode sa nama, pri tom ne shvatajući da smo se uradili lekovima njenog klinca. Međutim, ipak sam na kraju dobio otkaz. Takođe, na faksu sam bio opšte poznat. Osećao sam se potpuno otuđeno od takvog načina života već prvih nedelja, pa sam to osećanje neprilagođenosti iskazao jednom potpuno neverovatnom i bizarnom frizurom. Odlučio sam da se ošišam strašno kratko, ali pozadi da ostavim deo koji mi je dosezao skoro do ramena. Nisam oponašao hokejaše ili Kanađane, bilo je to moje viđenje pank frizure. Verovatno je bila inspirisana Dejvidom Bouvijem iz njegovih ranih dana, ali nije bila vatrenocrvena i imao sam šiške, a ne onaj prednji deo koji se opire sili gravitacije. Ljudima na faksu bila je odvratna. Čak su i moji ortaci bili zgroženi. Jedino je Majk bio zadovoljan. Vrhunac mog otuđenja od faksa nastupio je godinu dana kasnije. Majk, Hilel i ja smo upravo završili našu misiju,smaži i beži u Kantoru.Lutali smo ulicama, odvaljeni od esida. Ušli smo u jednu uličicu i tamo sam naleteo na odeću koju je ostavio neki klošar. Preplavio me je osećaj kristalno jasne ideje kako bi trebalo da se skinem potpuno go i obučem tu čudnu, preveliku odeću sastavljenu od delova koji se ne slažu. Na neki način, ta odeća je bila prelepa i raskošna - pantalone su čak bile protkane nekom vrstom svile. U paru sa frizurom Spigot Blistera, bio sam nesvakidašnji prizor. Nisam spavao cele noći, a ujutru sam odlučio da se na predavanjima pojavim u odeći misterioznog klošara. Legao sam na travnjak, pošto sam još uvek bio mamuran od sinoć. Heja me je ugledala. Šta je s tobom?, upitala je. Cele noći sam na esidu. Ne mogu da se odvučem na čas astronomije baš odmah. Izgledaš užasno, reče ona. Bila je u pravu. Izgledao sam užasno i tako se osećao. To je bio trenutak kada mi je sinulo da nikada neću uspeti da se uklopim u tu sredinu. Ono što nisam skontao tada bilo je da ni Heja i ja nećemo uspeti da ostanemo zajedno. Nažalost, imao sam dva izleta u neverstvo tokom te godine. Prvi je bio sa prilično obdarenom devojkom ludom za provodom. Stalno je dolazila kod mene i nije htela da me ostavi na miru. Jedne večeri, pre nego što ćemo izaći u diskoteku, jasno sam joj stavio do znanja da sam u vezi. Sumnjao sam da ćemo, u nekom trenutku tokom večeri, podeliti tabletu i otići u njen stan. Počela je da mi se nabacuje i sećam se kako sam pomislio:,,do đavola, uradiću to. Spavaću sa ovom devojkom, iako znam da ću se zbog toga kajati do kraja života. Jednostavno, ne mogu da se obuzdam. Ona je svukla odeću, ja sam se pogubio i spavao sa njom. Bilo je sjajno, ali 75

76 onda sam se osetio potpuno slomljeno i prljavo, sam sam se sebi gadio. Posle toga imaš neki osećaj kako nikada ništa više neće biti isto, i da ćeš morati da nosiš to saznanje kao neki ogroman teret. Sledeći put kada vidiš svoju devojku, nećeš moći da je pogledaš pravo u oči, onako kako si je gledao svih tih godina. Drugo neverstvo bilo je još gore. Pisao sam esej za jedan od mojih predmeta i bila mi je potrebna nečija pomoć. Obratio sam se Karen, Majkovoj sestri, koja je znala nešto o tome. Muka mi je i kad samo pomislim na to. Karen je živela u kućici u Lorel Kenjonu i Heja me je odbacila do tamo. Ponovo sam se igrao vatrom, jer sam znao da je Karen opasna. Dok sam stigao do tamo, ona je već ispraznila bocu vina i najela se supe od belog luka, što na mene nije baš delovalo kao afrodizijak. Ali, bila je pijana i uporna, a osamnaestogodišnjaku ne treba puno da bude doveden do tačke kada gubi kontrolu. Dakle, na kraju smo se upustili u - za mene - veoma mučno seksualno rvanje. Odmah posle toga, usledio je jak osećaj krivice i samorazočaranja. Ne želim da kažem kako su ovi izleti uništili moju vezu sa Hejom. Bio sam u stanju da ih zaštitim i umotam u moje sive ćelije kao nešto nebitno, sve dok su moja osećanja prema njoj nepromenjena. Ali, u našoj vezi bilo je dosta neraščišćenih stvari od ranije, koje su je osuđivale na krajnju propast. I dalje, najveći problem bio je sukob između odanosti prema roditeljima i njenih osećanja prema meni. Negde u njenoj glavi, uvek su odzvanjali glasovi protivljenja njenih roditelja. I na sve to, kako je vreme odmicalo, njihovo neodobravanje je raslo. Jedne večeri, dok sam još uvek živeo kod Dondija, Heja i ja smo proveli nekoliko veličanstvenih sati zajedno. Bila je tako srećna, jer smo imali utisak da njeni roditelji misle kako je ona negde drugde. Ležali smo u krevetu, pričali i smejali se do kasno u noć, kada je pozvonio telefon. Podigao sam slušalicu, nadajući se da je za Dondija, a muški glas sa druge strane žice bio je ledeno hladan i smrtno ozbiljan. Mogao je to biti dželat lično. Entoni, daj mi Heju. Pogledao sam je i znala je da mora da se javi. Počeo je sa govorom o tome kako ih ona uopšte ne sluša i kako će je se odreći. Počela je da plače. Pokušao sam da joj objasnim da je volim i kako oni ne znaju šta je najbolje za nju, ali ona je samo uzdahnula i rekla:,,ne, to je moja porodica. Ne mogu im okrenuti leđa. Vratila se kući, ljudima koji su joj to priređivali. Negde krajem prve godine faksa, Heja i ja smo počeli da pričamo o tome šta nam je činiti. Jednom prilikom, Hilel mi je dao čai, hebrejski simbol života, koji sam nosio na lancu oko vrata. Mislim da je to smekšalo Hejinog oca, toliko da me pozove u njegovu kuću i popriča sa mnom o poreklu. Objasnio sam mu da sam, najvećim delom, Litvanac i to mu se svidelo.,,da li ti je poznato da je pre Drugog svetskog rata, deset odsto Litvanaca bilo 76

77 jevrejske veroispovesti?, upita. Onda se uputio u biblioteku i doneo nekoliko genealoških knjiga o Litvancima, iz kojih je očajnički pokušavao da sazna koje su mi šanse da imam jevrejske krvi. Trudio sam se da mu povlađujem, ali znao sam da je džabe. Tako smo Heja i ja počeli sa tim ozbiljnim i tužnim razgovorima, jer je ona stalno bila pod pritiskom roditelja i fakultetskih obaveza. Uprkos svemu, bili smo ludo zaljubljeni. Međutim, stres na faksu i jedinstveni stavovi njene porodice, odražavali su se na naš seksualni život. Bio sam strašno povređen i zbunjen, pa su moj ego i seksualna samouverenost počinjali da blede. Malo-pomalo, naša veza je počela da se raspada, ali ne na onaj nezreo način, nego onako dubinski - kada smo oboje polako počeli da shvatamo kako pripadamo suviše različitim-svetovima i da možda nemamo zajedničku budućnost. Konačan razgovor usledio je u Hilelovoj kući koja je, tokom te teške godine, postala moje utočište. Hilel nam je ustupio njegovu sobu. Heja i ja smo se pogledali. Rekoh: Znaš, ovo ne ide. Onda smo legli na Hilelov krevet čvrsto zagrljeni i počeli da plačemo, činilo se satima, jer smo bih svesni da je došao kraj toj velikoj ljubavi. Na prvoj godini još nisam doneo odluku da napustim faks. Predavanja su bila završena, i ponovo sam se uputio prema oglasnoj tabli. Ali, ovaj put tamo je stajalo nešto skroz zanimljivo. Bio je to posao potrčka u jednoj grafičkoj kompaniji. Plaćali su deset dolara po satu, što je bilo debelo preko minimalca. Kancelarije su im se nalazile kod La Brea. Bile su moderne, opremljene najsavremenijom tehnikom, a vlasnik kompanije, Dejvid, bio je negovan, besprekorno sređen i očito gej. Bilo je očigledno da upravlja disciplinom i efikasnošću. Intervju je odlično prošao (siguran sam da nije škodilo što sam osamnaestogodišnji mladić) i idućeg dana sam počeo sa radom. Posao mi je bio da trčećim korakom nosim film na izradu, staram se za neku sitnu lovu iz kase i ostale stvarčice koje je Dejvid zahtevao. To je bila jedna od prvih kompanija specijalizovanih za grafičku animaciju u reklamama i reklamnim znakovima. Dejvid je prvi zakoračio na tle grafičke animacije i stvarao pravo bogatstvo. Iako sam bio tek početnik, uzeo me je pod okrilje i počeo da me upućuje u te složene grafičke programe. Nije bilo nikakvih seksualnih nagoveštaja, jer smo već prvog dana imali otvoren hetero-homo razgovor o poželjnosti muškaraca i žena. Uprkos činjenici da sam bio otelotvorenje dečaka kakvog je oduvek tražio, nikada me nije seksualno uznemirio ih učinio da se neugodno osećam na radom mestu. Nije mi trebalo puno da se vratim primenjivanju ranije stečenih životnih lekcija. Kada bi me poslao da kupim neke stvari lično za njega, kao na primer novi prekrivač, obično bih uzeo dva ista i jedan zadržao za sebe. Činilo mi se da to niko ne primećuje, a nisam mislio ni da će on primetiti, s obzirom da je imao ogromnu 77

78 kuću u brdima, ferari i porše. On nije bio glup. Mora biti da je odmah video moje pravo lice, a ne ono kojim sam pokušavao da ga zavaram, ali puštao je da mi to prolazi. Bio sam na letnjem raspustu i zarađivao novac brže nego što sam uspevao da ga potrošim. Majk je radio u veterinarskoj ambulanti, a naš ortak Džoni Karson, koji se ranije družio sa Hejom, u Vorner Bros.Godinama smo Majk i ja sanjali o našem stanu u Holivudu, pa smo nas trojica odlučili da se isprsimo za lovu i iznajmimo lepu kućicu blizu kafea Formosa. Taman smo se uselili, kada je tri nedelje kasnije, još lepša kućica nekoliko ulica dalje, postala dostupna za iznajmljivanje. Imala je prostranije dvorište i mesečno bila nekoliko stotina dolara jeftinija. Tako smo otkazali ovu kuću, uzeli našu kaparu i odselili se nekoliko ulica dalje. Ubrzo se pokazalo da je Dž.K. čudak, pošto je imao uobičajeno radno vreme u Warneru, od devet do pet. Majk i ja nismo dozvolili da nam posao postane preči od zezanja koje je, još u prethodnoj kući, podrazumevalo pucanje ogromnim količinama kokaina. Odvrnuli bi Polis (Police) i njihovu pesmu Fall Out, a onda se uradili i sumanuto trčali po kući u privremenom stanju euforične megaispunjenosti. Podigli bi ruku visoko da bi sprečili krvarenje i ushićeno počeli: O Bože, o Bože, o Bože, ovaj je dobar, ovaj je dobar, ovaj je veliki, moglo bi da bude previše, a ne, nije previše, dobro je, dobro je, vau, ovo je neverovatno, i onda bi nastavili da pevamo reči pesme. Jedan prilično normalan, čist građanin, morao je da se nosi sa dvojicom ludaka koji su više pažnje poklanjali njihovom malom svetu nego stvarnosti. Kada nam je Dž.K. rekao da planira da ode na skijanje na Mamutske planine, Majk, Hilel i ja smo odlučili da napravimo žurku koja će staviti tačku na sve žurke. Majk i ja smo otišli u pohod na prodavnice pića i opskrbili kuću. Onda smo izbacili sav nameštaj kako bi bilo što više mesta za igranje. Hilel nam je pomogao u rasturanju flajera, a ja sam ceo pod u dnevnoj sobi izlepio ogromnim slovima koja su stvarala reč,igraj. Majk je štekao raznobojne pilulice iz veterinarske ambulante, ne za korišćenje već kao suvenire. Na našoj kući postajao je tanak okvir u visini grudi, koji je išao skroz oko kuće, i mi smo ga ukrasili plavim, žutim i crvenim pilulama, u fazonu japanskih bašti. Onda je masa počela da pristiže. Piće je teklo u potocima, muzika je gruvala, mnogo ljudi je igralo, neki su se gubili po spavaćim sobama i obližnjem rastinju. Bila je to najbolja žurka na kojoj smo bili i daleko ispred svih koje smo organizovali. Kako je noć odmicala, svi su počeli da se kljukaju pilulama, ne shvatajući da su one za kučeći proliv, mačije psihoze ili šta ti ja znam. U jednom trenutku, kuća je počela da živi svoj život, pulsirajući od energije 78

79 koja se preko prozora prelivala u spoljašnji svet. Popadali smo negde pred jutro, a kada smo došli sebi, Majk i ja smo pregledali kuću. Ličila je na ratno područje. Pod je bio prekriven tri santimetra debelim slojem hrane, izmrvljenih pilula, povraćke, praznih pivskih flaša i opušaka. Znao sam da se Dž.K. vraća te večeri, pa sam se latio krpa, kofe vode i sapuna. Ceo dan sam čistio i očistio svaki ugao i svaku rupu. Kada sam završio, izgledalo je kao da niko nije ni navraćao. Shvatio sam da sam postao kokainski zavisnik, iako sam bio u stanju da zadržim svoj posao u grafičkoj kompaniji. Imali smo relativno stalnu zalihu, jer smo i Majk i ja zarađivali. Majk je još uvećavao zalihu tako što je davao časove bas gitare nekom dileru u zamenu za kokain. Unapred sam se radovao danima kada je držao časove, jer se znalo da se odmah posle njih pucamo. Nikada nije bilo materijala za više od sat i nešto, ali zaista sam imao pravu potrebu za tom drogom u sebi. Psihološka zavisnost bila je u punoj snazi. Nisam bio fizički zavisan, ali u mojoj glavi postojala je stalna želja za kokainom. Rastuća upotreba kokaina dovela me je do pravih psihotičnih epizoda. Jednom mi je ruku pala gomila kokaina, pa sam se sam pucao skoro celu noć i ceo dan. Bio sam u mojoj spavaćoj sobi, kada sam postao ubeđen da je neko provalio u kuću usred bela dana. Onda je počeo da mi se priviđa taj uljez kako se šeta po kući. Trčao bih iz sobe u sobu, potpuno uveren da je uspeo da mi umakne tako što je iskočio kroz prozor, neposredno pre mog ulaska u tu sobu. Pomislio sam: Dobro, znam kako ću da izađem na kraj sa ovim. Popeo sam se na krov i sa sobom poneo staru automobilsku gumu. Smislio sam da ću ga presresti kada ponovo pokuša da izađe i baciti na njega gumu, koja će ga stegnuti i onemogućiti da pobegne - kao u crtaćima. Srećom, Majk se vratio kući i nagovorio me da siđem dole. Kokain nije bio jedina droga koju sam koristio. Negde u to vreme, upoznao sam jednu pankerku koja me je pitala zašto se pucam kokainom kada, za dvadeset dolara, mogu da uzmem spid i da budem van sebe dva dana. Taj dan sam proveo sa njom, pucajući se spidom i ludo se zabavljajući. Svaki put kada bih uzeo spid ili koku, puklo bi mi nešto u glavi, i bez obzira šta sam dotad radio, zgrabio bih olovku ili marker ili neke bojice i počeo da crtam na kartonu, papiru ili po zidovima. Morao sam da crtam nešto u momentu kada me strefi droga. Ako nisam crtao, onda sam se kresao. Tokom leta godine, heroin nije bio vodeća droga na tržištu. Sećam se da sam sa Majkom bio u Al's Bar u centru, kada sam za jednim stolom ugledao skupinu mlađih pankera kojima padaju glave. Nije mi ličilo kao da im je baš zabavno, ali neki glas u glavi mi je govorio: Moraš naći ponovo malo onog heroina. To je sigurno najbolja droga, pošto je se ljudi toliko plaše. Nisam imao nameru da ponovim ono iskustvo koje sam stekao sa četrnaest, kada sam uzeo crtu kineskog 79

80 belog. Više sam mislio na uzimanje prave jebačke droge. Jednoga dana, novi momak je došao da radi kod nas. Izgledao je kao rokabili pevač, sa sve zalizanom crnom kosom, ogromnim zatamnjenim naočarima u stilu Roja Orbisona, ekstra bledom kožom i čudnim ponašanjem. Upitao sam mog kolegu, Bilija, šta je sa ovim likom. Tako izgledaš kada se radiš heroinom, reče on. Pogodak. Dakle, evo je moja veza sa svetom heroina. Nekoliko dana kasnije, prišao sam liku i upitao: Možeš li mi nabaviti malo tog jebenog heroina? On reče: Svakako, svakako. Narkići uvek žele da navuku nove likove na drogu, jer kasnije mogu da ih deru. Tako smo se dogovorili da se uveče nađemo kod mene i uradimo se. Bio sam tako uzbuđen da sam istog trena otrčao do Majka i Dž.K.-a da im kažem kako ću se večeras pucati heroinom. Šta? Ne smeš se pucati heroinom. Umrećeš, upozoravali su me. Objasnio sam im da ga taj lik uzima već neko vreme, a oni su bili toliko znatiželjni da su odlučili da me gledaju kako to radim. Lik je navratio te večeri. Bio je prilično zatečen činjenicom da postoji publika koja sedi za kuhinjskim stolom, ali pripremio je kašičice i izveo ceo ritual kuvanja persijskog dopa, kojem nikada ranije nisam prisustvovao. Tražio je limun kako bi razbio uljanu osnovu. Prvo je ubrizgao sebi i postao malo ukrućen, a onda reče: Na tebe je red. Dodao mi je špric u kome je bila braon materija. Nikada ranije nisam koristio nešto te boje. Svi su bili u iščekivanju, pitajući se da li ću preživeti. Ubrizgao sam dozu,ali nisam osetio ništa naročito. Zatražio sam mu još malo, a on je rekao okej i podsetio me da je to sve što imam. Dao mi je još jednu dozu, ali i dalje nije bilo onog divnog sanjivog opijumskog osećaja ajmo-da-potonemo-u-kauč-ispavamo-dvanaest-sati. Kasnije sam provalio da je dop koji je on doneo bio prilično slab. Bio je to nepogrešivo slab osećaj, koji me nije zapalio ili nagnao da tražim kokainsku vezu. Prosto, to je bilo bacanje para, a veliki spektakl rađenja pred mojim ortacima je izvisio, pa su se svi pokupili i otišli. Do jeseni iako još nisam doneo konačnu odluku, više nisam bio student Kalifornijskog univerziteta. Studiranje mi nikako nije išlo sa drogama i divljim životom koji sam vodio po klubovima. I stvarno više nisam ni izgledao kao student. Moju, već ludu frizuru Spigot Blistera,zamenio sam za onu sa ravnim vrhom. Viđao sam takve frizure po klubovima i kul su mi izgledale, pa sam otišao do Bugarina Bada koji je radio takve frizure na Melrouz aveniji. Obrijao mi je glavu pozadi i sa strane, a uspravno je ostao da stoji središnji deo dužine od neka dva santimetra - i sve to za četiri dolara. Kada sam to uradio, činilo mi se da sam izbrisao sve veze sa prošlošću. Sada sam bio ludi, nezaustavljivi pank roker. Dejvid je bio začuđen kada sam se sledećeg dana pojavio na poslu. O, Bože. Skroz si se ošišao, reče. 80

81 Baš tada su pustili Devovu pesmu na radiju. Skočio sam i počeo da igram po celoj kancelariji.,,to je veoma nasilan način igranja, primeti on zabrinuto. Ali, ja sam otkačio i počeo potpuno da se uživljavam u novi identitet. Za sve vreme dok sam radio, mažnjavao sam lovu iz male blagajne i tonuo sve dublje i dublje u kokainsku zavisnost, alkoholizam i kljukanje pilulama. Nisam shvatao šta mi se sprema, ali neke stvari su već počele da mi se obijaju o glavu. Nije me bilo briga za posao, nije me bilo briga za zdravlje, nisu me zanimale obaveze poput plaćanja kirije - bio sam na putu za propast. Užasna igra sudbine u vezi sa drogama, jeste u tome što su one u početku mnogo zabavne, ali kada te snađu posledice, više nisi u mogućnosti da kažeš: Opa, mogao bih malo da prestanem. Izgubio si tu sposobnost, i stvorio tu šemu navike i prisile. Kod droga ne postoji zdravo za gotovo. Dejvid me je otpustio kada sam previše počeo da se izvlačim sa posla pod izgovorom bolesti. Bio sam tužan zato što sam ga izneverio. Takođe, bio sam tužan što sam izgubio koku koja nosi zlatna jaja. Onda je usledilo još loših vesti. Izgleda da je Dž.K. od našeg gazde dobio kopiju flajera koji smo rasturali povodom one naše žurke. Rekao mu je da smo delili flajere po muzičkim prodavnicama na Melrouzu i žurkom doveli kuću u opasnost. U međuvremenu, Dž.K. je pozvao svoja dva ortaka da se usele u kuću. Mi smo pokupili naše stvari pre njihovog useljenja. Uništili smo naše živote do tačke kada nismo mogli redovno da plaćamo kiriju. Pre nego što smo se iselili, uspeo sam da sakupim nešto love i kupim polovan auto. Neko vreme sam vozio kapri koji su mi Stiv i Pegi poklonili za maturu. Nisam ga održavao, tako da sam ga poslednjih godinu dana vozio bez prigušivača i kočnica. Već sam stekao naviku naletanja na ivičnjak, kada je trebalo da ga zaustavim. Jednog jutra je samo crkao. Kada sam proverio ulje, rezervoar je bio suv k o barut, a motor se skamenio. Tako sam rekao pa-pa mom autu, zahvalio mu se za nekoliko godina vernog služenja bez ikakvih saobraćajki i ostavio ga na ulici. Naleteo sam na oglase i ugledao prelepog T-Birda iz 62 za 600 dolara. Bio je veliki i izgledao opako, a vrlo brzo, će postati i moja nova pokretna spavaća soba. Iz nekog razloga, Majk i ja nismo bili pogođeni činjenicom da smo završili na ulici. Cela stvar sa spavanjem nam tada nije imala puno smisla, jer su se na sve strane otvarali novi pank klubovi i ceo novi pravac je počinjao da zaživljava u Holivudu. Postojao je klub Lasa, Zero One i klub CASH, koji je važio za mesto okupljanja holivudskih kreativnih umetnika. Završavali bi na ovim mestima, jer smo izlazili svake večeri i postajali deo nevidljivog toka, koji se seli sa jedne žurke na drugu. Majk se držao malo bolje od mene. Nije bio toliko zavisan od droga i još uvek 81

82 je imao posao u veterinarskoj ambulanti. Kada smo se iselili iz kuće, noćio je u klubu CASH. Vlasnica kluba, Dženet Kaninghem, radila je i kao direktor kastinga u filmskoj industriji. Ako si glumac, slikar ili muzičar, Dženet bi ti dozvolila da besplatno prenoćiš. To je bilo mesto za sedenje preko dana, a preko noći su se održavali performansi. Leri Fišburn je već živeo tamo kada je Majk došao, kao i sjajni bubnjar izgvadalupe - Džoel, francuski slikar - Fabris i pravi panker zvan Animal Boner. Ne samo da je taj lik imao neke od prvih tetovaža, kakve sam viđao još samo kod starih mornara, već su njegove bile na kolenima i pisalo je: fabrika metalnih kolena. Pošto je Majk tamo bio redovan, i ja sam - s vremena na vreme - spavao tamo. To je bilo kada smo počeli da se radimo heroinom. Fab, pored toga što je bio umetnik, postao je stalan izvor kineskog belog. Bio je toliko čist da, kada ušmrkneš jednu crtu, budeš skroz oduvan. Majk je, takođe, počeo da šmrče, ali bio je oprezan sa heroinom. Fora je bila da mu samo pokažeš trunčicu heroina i on odmah počne da baca peglu. Kosa mi je do tada već bila porasla, pa sam - dok smo bili na nekoj žurci u Veliju - zamolio Hilela da mi napravi čirokanu. Znao sam da mu dobro ide oblikovanje, tako da smo otišli u kupatilo i on me je sredio. Pošto je moja kosa već bila uvežbana da stoji nagore, nije mi bio potreban gel, jaja ili šta već pankeri koriste da je drže. Moja je sama stajala, kao one grive na starim bojnim kacigama. Čirokana mi je dala novi identitet i novu energiju. Nije bilo važno što nisam imao stan ili posao, imao sam ovaj novi fazon i dobro se osećao u svojoj koži. Obukao bih beli frak bez gaća, martinke i izašao u provod. Jedno od sjajnih novih mesta bio je novi Radio Club, prvi hip-hop klub u Los Anđelesu. Išao bih tamo sa Majkom i Gerijem Alenom, našim ludim crnim ortakom koji je bio gej-dizajner iz Arkanzasa i glavni pevač benda Nejbors Vojses (Neighbor s Voices). Neprestano bi igrali po celih pet sati i bili totalno odvaljeni. Nisam bio izbirljiv kada je reč bila o tome gde prespavati. Sledio sam većinu. Ako sam bio sa Majkom, prespavao bih gde i on. Hilelova kuća mi je bila omiljena destinacija. Njegovi su me uvek lepo dočekivali i nisu na mene gledali kao na gubitnika, što sam u stvari bio, iako sam jednom zloupotrebio gostoprimstvo i ostao duže nego uobičajeno. Tada mi je Hilel rekao: Moja mama bi mogla da popizdi ako večeras ostaneš da prespavaš. Prolazi kroz veoma naporan period. Te noći sam spavao u mom autu, koji je bio parkiran baš ispred Hilelove kuće. Nikako nisam mogao da se smestim između instrument table i prednjeg sedišta, pa sam izašao iz kola i prespavao na njihovom travnjaku. Ujutru, komšijska deca su izašla da se igraju i spazila tu nakazu sa čirokanom u odeći sa buvljaka. Na kraju, Hilel me je pozvao na doručak i kafu. 82

83 Kada nisam bio kod Hilela, noćio sam u kući mog ortaka Kita Berija. Živeo je sa njegovim savremenim ćaletom u kućici sa dve spavaće sobe. Ćale mu je bio dnevni konzument trave, tako daje to bilo još jedna stanica gde sam mogao da se uradim. Kit je oduvek bio neprihvaćen. Pored toga, bio je odličan muzičar i naložio me je na neki stari džez. Puštao me je da prespavam na podu njegove sobe i to mi je skroz odgovaralo. Smotao bih peškir, stavio ga pod glavu i bio spreman. Ali, kao i kod Hilela, ćale se zasitio mog prisustva, tako da sam završio u njihovom malenom dvorištu. Bilo je tek toliko da se u njega smesti nekoliko baštenskih stolica, ali to je bilo sve što mi je potrebno da se sklupčam i zaspim. Kada god bih došao do nekog novca, sve bi otišlo na drogu. Problem je bio u tome što nisam imao stan u kome bih se pucao, pa sam zato počeo da se drogiram u tuđim kućama. Kada nabavim drogu, počeo bih da lutam i tražio zgodne podzemne garaže ili se krio iza kamiona na uglovima ulica. Strašno bih se uradio i onda bih nastavio da šetam po ulici. Kada bih naišao na neku usku uličicu, školsko dvorište ili žbun, uzeo bih još malo. Moje beskućništvo je prestalo u proleće. Sreo sam Bilija Stobaua, bivšeg kolegu iz grafičke kompanije. Bio je belac, ali sa ogromnom afro-frizurom. Dobio je nadimak,halucinogenije zbog jednog predivnog psihodeličnog umetničkog rešenja. Bio je jedan od svestranih tipova koji snima filmove, svira gitaru i sakuplja divne dvanaestožičane gitare. Otišao je u nekoliko drugih kompanija za grafički dizajn i pomogao mi da nađem privremene poslove koji će mi uvećati prihode. Jedno od mesta na kojima sam radio zvalo se Mid-Ocean. Vlasnik je bio Irac, dvometraš po imenu Rej. U stanju je bio da obavlja dvadeset poslova odjednom. Njegova slatka žena starala se za finansije. Radili su završnu animaciju, uključujući i onu za Blejd Ranera. Na neki način, Rej i njegova žena su me usvojili, tako da sam ponovo dobio posao potrčka. Ali, ponovo sam počeo da se radim heroinom, pa sam ostajao do kasno uveče i onda ujutru išao na posao, gde me je čekalo isporučivanje filma na obradu u neki drugi grad. Glava bi mi padala nasred autoputa dok sam vozio njihov mali crveni pik-ap. Neverovatno je što nisam poginuo u nekoj saobraćajki. Dok sam radio u Mid-Ocean, Bil je skapirao da nemam gde da živim, pa me je pitao da li hoću da se uselim kod njega, u veliki mračni podrum sa prozorima koji su gledali na trotoar. Zgrada je bila u klasičnom holivudskom fazonu, a većina stanara Meksikanci. Mesto je bilo hladno, bez zidova koji bi činili sobe, pa mi je ponudio mesto u jednom uglu, ako mu pomognem da postavi rešetke na prozore, čime bi onemogućio upade spolja. Jedne noći, skoro pošto sam se uselio, odlučio sam da sebi priredim jedno od mojih neslavnih večeri sa kokainom. Bila je to jedna od onih ludih noći, kada sam po celu noć šetao po Holivudskom bulevaru, upadao u porno-šopove i radio druga 83

84 sranja. Vratio sam se kući, možda jednom u toku cele večeri - da bih nabacio još odeće ili uzeo još love i posle ponovo izašao i napolju proveo celu noć. Sledećeg dana, kada sam ušao u Mid-Ocean, napao me je Bil sa tim pogledom koji nikada ranije nisam video u njegovim očima.,,jebem li ti mater, ubiću te. Oduvek je bio blag i pomalo tripozan lik, pa sam ga pitao u čemu je problem. Ukopao se na mestu - možda zato što je u mojim očima video nešto neočekivano i reče kako mu je sinoć opljačkana gajba i da su mu odnesene sve njegove dragocene gitare, a da sam ja bio jedini koji je to mogao da učini. Bil, znam da sam otkačen, znam da se pucam, da radim uvrnute stvari i da nestajem na nekoliko dana. Sasvim mi je jasno zašto si prvo okrivio mene za to što se desilo, ali predlažem ti da krivca tražiš na drugom mestu, zato što ja to nisam uradio. Neko će se lepo izvući ako to smesta ne učiniš, rekoh. Nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je neko drugi to mogao da uradi. Samo sam ja imao ključeve. Međutim, siguran sam da je to bio neki unutrašnji poslić i da su ga orobih domari koji su radili na održavanju zgrade. Tako je došao kraj mog cimerovanja sa Bilom. Nije bilo šanse da živim sa likom koji misli da sam lopov. Pronašao sam novo mesto. U firmi su namestili neki prostor iznad glavnog studija, natrpan sa nekoliko ladica i dva stara kreveta. Počeo sam da noćevam tamo, i ustajao pre nego što bilo ko stigne, tako da niko ne provali da sam nešto više od ranoranioca. Do tada se Majk, koga smo na izletu u Mamutske planine sa Kitom, Berijem i Dž.K.-om prekrstili u Flia (Flea = buva), preselio u stan koji smo zvali Vilton Hilton, staru glomaznu zgradu od cigala na uglu ulica Vilton i Frenklin. Mesto je bilo puno umetnika i muzičara. Vlasnik je bila otkačena sedamdesetogodišnja superbaka. Fli je živeo sa Džoelom i Fabrisom, ortacima iz CASH-a. Takođe, i Hilel je, na neki način, postao polustanar. Dakle, kada se završilo moje ortačenje sa Bilom, često bih završavao kod njih. Tokom sveg tog vremena, Vat is Dis (What Is This - novo ime Entema) nastavili su sa svirkama i dobili masu poklonika. I dalje sam ih najavljivao, ali sada sam počeo za uvode da pišem poeziju. Jednom sam izrimovao,metropolis sa,esidpolis. Što su više svirali, to se Fli više isticao. Na svirkama, kada god bi mu ustupili bas deonicu, to bi ostao vrhunac večeri. U to vreme, najpoznatiji pank sastav u Los Anđelesu bili su Fir (Fear). Pažnju su privukli kada ih je pod okrilje uzeo Džon Beluši i omogućio pojavljivanje u Saturday Night Live. Kada je njihov basista napustio grupu, bilo je potpuno prirodno da pokušaju da pridobiju Flia kao zamenu. Jednog dana se pojavio kod mene i oduvao me izjavom da je pozvan na audiciju za Fir. Bila je to nezgodna situacija, jer su Fli i Hilel bili moja dva najbolja ortaka na celom svetu. Međutim, popričali smo i skontali da je to, zapravo, izbor između dva različita muzička pravca. Ispostavilo 84

85 se da, kada bi Fli trebalo da bira između ta dva, sigurno bi se odlučio za onaj kome su pripadali Fir. Zato sam mu predložio da ode na audiciju. Sa audicije se vratio kao angažovan čovek, ali sada je trebalo izaći pred oči čoveku koji ga je naučio da svira bas. Toliko se unervozio da je, neposredno pred susret, bacio peglu. Hilel nije dobro primio vest. Nemam ništa da ti kažem, rekao je i izašao iz sobe. U međuvremenu, dok je on ulazio u pank mini-predvorje slavnih, zamena su mu bili mnogobrojni osrednji basisti. Posle nekoliko meseci nekomuniciranja, Hilel je oprostio Fliu. Iako je bio povređen, negde u dubini duše znao je da je tako suđeno i da mora da pređe preko svog ponosa i dozvoli Fliu da se razvije. To je bilo prilično teško, s obzirom na to da niko od nas nije imao jaku očinsku figuru sa kojom bi mogao da se posavetuje u vezi sa ovim problemom. Na kraju su se pomirili, postali ortaci i počeli zajedno da sviraju. Leta sam još uvek radio za Mid-Ocean i vozikao onaj crveni pik-ap. Danima se na radiju vrtela pesma zvana The Message, koju je izvodila nova rep grupa iz Njujorka, zvana Grendmaster Fleš end Fjurius Fajv (Grandmaster Flash and the Furious Five). Kupio sam njihovu kasetu i slušao je po ceo dan. Došli su u grad nekoliko nedelja kasnije i njihova svirka u mestu zvanom Country Club bila je potpuno neverovatna. Bili su upečatljivi, svako od njih bio je pojava za sebe, a repovanje je bila posebna priča. Bili su fantastični. Grendmaster Fleš je bio lik za miksetom, a zvukovi koje je slao sa nje - njihov ritam, fank, nijanse bili su stvarno impresivni. Pesma Message me je, više od svega, navela na razmišljanje. Ovi likovi su prosipali rime, nešto u šta smo Hilel i ja odavno bili zaljubljeni. Često smo znali da se uvučemo na krov Continental Hyatt House na Sansetu, kluba zatvorenog tipa, sa koga se pružao neverovatan pogled. Tamo bi podelili džoint, izmišljali različite lude likove i spontano uletali u sate i sate rimovanja. To su bili moji prvi pokušaji repovanja. Kada je The Message postala najslušanija pesma tog leta, postajalo mi je sve jasnije kako nije potrebno da budeš Al Grin ili poseduješ neverovatan glas Fredija Merkjurija kako bi postao neko i nešto u svetu muzike. Drugi način da to postigneš bio je rimovanje i rad na pojavi. 85

86 5. DEEP KICKING (počinju promene) Na neki način, karijeru dugujem mom ortaku Geriju Alenu. U februaru 1983, Geri i nekoliko njih iz Nejbors Vojses imali su svirku u Grandea Room na Melrouzu. Predložio nam je, nekoliko dana pre svirke, da im Fli, Hilel i ja budemo predgrupa, u kojoj ću ja biti frontmen. Iako su Hilel i Fli u početku bili skeptični, pošto ja nisam bio pevač, Geri je verovao u mene pošto je stekao uvid u moj izvođački potencijal, uglavnom iz besomučnog bacanja po plesnim podijumima raznih klubova. Reših smo da nešto zajedno odradimo, i ubrzo mi je postalo kristalno jasno najviše zahvaljujući Grendmaster Flešu - kako nije neophodno da baš pevam pesmu. Mogao sam da se pojavim i odrepujem je. Svi smo prihvatih energiju Defankta i sirovu oštrinu Geng of For (Gang of Four). Naravno, na to se nadovezivala kosmička sloboda otelotvorena u svirci Džimija Hendriksa. Povezali smo sve te uticaje, ali najviše od svega, hteli smo da uradimo nešto sa osnovom u fanku, jer Vat is Dis nisu imali apsolutno nikakve veze sa tim. Nismo imali mesto za probe, a ni tu svirku nismo baš toliko ozbiljno shvatali, tako da smo se dogovorili da se nađemo kod Flia, u Vilton Hiltonu, i uradimo probu a kapela. Fli i Hilel su imali tako neverovatnu telepatiju, jer su mogli samo da se pogledaju i istog trenutka znaju šta da sviraju. Tako, kada je Fli smislio bas liniju, Hilel otkrio fanki gitarski rif, a Džek Ajrons, bubnjar u Vat is Dis, dao podlogu, otišao sam da napišem tekst. Posrećilo mi se. Rešio sam da pišem o nečemu poznatom - mojim živopisnim ortacima i našem divljem noćnom provodu. Pesmu sam nazvao Out In LA, u kojoj se spominju Fli i Tri (nadimak Kita Berija) i Slim, što se odnosilo na Hilela. U skladu sa divnom rep tradicijom, napisao sam stih o mojim seksualnim pohodima, pa sam sebe nazvao Antoan d Svon (Labud), iz nijednog drugog razloga do rimovanja. Godinama su mi prilazili sa pitanjem: Šta se krije iza onoga labuda? Šta, imaš zakrivljen kurac? Na neki način, bila je to ironična opaska koja se odnosila na moje igranje, koje nije bilo ni nalik nečemu gracioznom kao što je labud. Pokušao bih neki zaokret u stilu balerine, a završio tako što bih se sapleo od sto ih sa sobom povukao zavese. Bila je to prilično ambiciozna prva pesma. Dopunio sam bas deonice, gitarski solo i neka mesta u tekstu. Pošto smo je uvežbali do tačke kada se može smatrati gotovom, smislo sam ime za nas. Nije nam bilo potrebno neko staino ime, pošto je to bila samo jedna svirka, pa sam nas nazvaotoni Flouend Mirakulus Master of Mejhem (Toni Flow and the Miraculous Masters of Mayhem).Taj nazivje pokazivao kako smo hteli da zvučimo - veličanstveno i haotično. 86

87 Pojavili smo se u Rhythm Lounge, gde je bilo tridesetak ljudi i svi su tu bili zbog Nejbors Vojses. Nosio sam šareni kućni ogrtač od rebrastog somota i narandžastu lovačku kapu. Na veliko čudo, bio sam potpuno čist. Nisam imao ni najblažu predstavu kako će nastup uticati na mene samo sam bio svestan činjenice da kada smo se popeli na binu, neko čudno magnetno polje se stvorilo oko nas. Milion puta sam video Džeka, Hilela i Flia kako sviraju, ali nikada nisam video takve emocije na njihovim licima ili svrhu u njihovom govoru tela. Fli je izgledao kao centar te energije. Pre nastupa se uradio kokainom, što ja tada nisam znao. Bina je bila mikroskopskih razmera. Ako bih ispružio ruku, sa jedne strane bih dodirnuo Hilela, sa druge Flia. Nisu nas ni pošteno najavili,ali ljudi su nas primetili kada smo počeli da petljamo oko opreme. Sva neizvesnost tog trenutka nestala je sa prvom odsviranom notom. Instinktivno sam znao da je moć usmeravanja i prenošenja energije kroz svirku sa najboljim prijateljima, upravo ono za šta sam bio stvoren. Onda je Džek Ajrons, laka mu duša, zabacio glavu i odbrojao:,jedan, dva, tri, četiri. Kada je muzika krenula, nisam imao pojma šta da uradim, ali u meni je bilo toliko energije da sam izveo okret u tom tesnom prostom i zakucao se. Samo smo ekspodirali. Do tog momenta niko nije imao pojma šta radimo, ali usred pesme, shvatili smo da smo na ivici da eksplodiramo i rasturimo celo mesto. Dok smo pržili, svi koji do tada nisu obraćali pažnju, zombijevskim koracima su se dogegali do bine. Kada je svirka bila gotova, zapanjena publika bila je potpuno ukopana i bez teksta. Solomon, Francuz koji je promovisao taj nastup, istrčao je iz svoje didžej kabine, dodirnuo me i na tipično strastvenom francuskom, rekao: Molim vas, možete li sledeće nedelje ponovo doći u moj klub? Možda bi do tada mogli uraditi još neku pesmu? Iako nismo planirali da ponovo sviramo, rekao sam: Naravno, dolazimo ovde sledeće nedelje i imaćemo novih stvari. Bili smo toliko poneti nastupom, tako da je ideja novog nastupa za nedelju dana izgledala kao nešto najprirodnije. Okupili smo se tokom sledeće nedelje i uradili pesmu pod nazivom Get Up and Jump. Fli je dugo radio na bas deonici koja je bila veoma komplikovana, kao neka vrsta kombinacija okidanja i udaranja, na čudan i prelep fanki način. Trebalo je da napišem reči, pa sam smislio nešto što je više bilo u skladu sa samom temom skakanja, te su stihovi bili o različitim skokovima iz crtaća. Ali, najzarazniji deo bio je o Roni Frempkin, devojci na koju je Hilel otkidao. Jedna od Hilelovih najizraženijih karakteristika bila su njegova velika crvena jaja, na koja je bio strašno ponosan i koja bi pokazivao, čak iako to niko od njega ne bi tražio. Često smo se zajebavali na račun njegove alatke, jer je znao da spoji kitu i 87

88 jaja tako da u njegovim pantalonama stvori oblik bundeve, koja se uvećavala u Roninoj blizini. Tako sam napisao stih koji ide ovako: Hilel bi skočio na malu Frempkinovu/Znači, imaš bundevu u pantalonama? ("Hillel be jumping on that Httle baby Frumpkin/Say what, you got a pumpkin in your pants? ) Rešili smo da na sledećem nastupu budemo teatralniji, pa smo uvežbali smešan ples na popularnu pesmu Pack Jam. Na veče nastupa, klub je bio dupke pun, tako da smo nastup počeli tako što smo sa ulaznih vrata umarširali u masu, noseći na ramenu kasetofon sa koga je gruvala Pack Jam. Kada smo se progurali do bine, počeli smo da izvodimo taj idiotski robotski ples. Džek nikako nije mogao da se uskladi sa nama, tako da je ples pukao. Odmah smo prešli na Out in L.A. i Get Up and Jump. Valjda su moji stihovi o Frempkinovoj upalili, pošto je bila u publici, a kasnije te večeri, Hilel se smuvao sa njom. Tako, kada god bi neko od ortaka iz benda imao problema u prolazu kod neke devojke, ubacio bih njeno ime i bum - bilo je tačno kao sat - ne bi prošlo ni 24 časa, a da ta mala ne padne pod uticaj čarolije. Posle drugog nastupa, postalo nam je jasno daje sve to previše zabavno da bi bilo napušteno. Konačno sam mogao da radim nešto što je imalo neko značenje i svrhu. Osećao sam da u svoje tekstove mogu da stavim svaku ideju ih neku moju glupu filozofiju koja mi se motala po glavi. Jedan od pokazatelja da se uozbiljujemo po tom pitanju, bio je shvatanje neophodnosti novog imena za grupu. Na pamet nam je padala gomila glupih, besmislenih, dosadnih imena. Do dana današnjeg, i Fli i Tri, tvrde da se baš svaki od njih setio imena Red Hot Čili Pepers. To je ime koje vuče poreklo od stare škole amerikana bluza i džeza. Bio je Luis Armstrong i njegov bend Hot Fajv (Hot Five), takođe drugi bendovi koji sadrže Red Hot ih Čili deo. Postojao je i jedan bend u Engleskoj, koji se zvao Čili Vili (Chili Willi) i onaj koji se zvao Red Hot Peppers (Red Hot Peppers), koji su kasnije mislili kako smo im mi maznuli ime. Ali, niko nikada nije upotrebio ime Red Hot Čili Pepers, ime koje će biti blagoslov i kletva. Ako na umu imate Red Hot Čili Pepers kao osećanje, opažaj ili energiju, to savršeno odgovara našoj grupi, ali ako na umu imate neke asocijacije na povrće, onda se to svodi na uobičajene varijante. Postoji lanac restorana koji u svom nazivu ima ovo povrće, a prodaju se na svakom koraku od ukrasa u kuhinji do šara na ukrasima za jelku. Suvišno je reći kako nam je bilo potpuno uvrnuto kada su ljudi počeli da nam donose papričice kao neku vrstu darova. Negde u to vreme, Hilel, Fli i ja smo združili sredstva, i pronašli neverovatno jeftinu trosobnu kuću u ozloglašenoj ulici Liland Vej, poznatijoj pod nazivom Uličica vutre, zato što je meksička mafija u njoj dilovala. Bio je to opasan, neprijatan kraj pun dilera i klošara, ali nas nije bilo briga. U stvari, odatle smo dobijali inspiraciju za naše pesme. Svake noći sam kroz prozor moje spavaće sobe gledao kako policijski helikopteri nadleću i kruže iznad našeg bloka, i upiru reflektor u 88

89 centar dešavanja sa travom. Iz pesme Police Helicopter Police Helicopter sharking through the sky Police Helicopter landin on my eye Police Helicopter takes a nosedive Police Helicopter no he ain t shy Ta kuća je postala košnica u kojoj su se odvijale muzičke aktivnosti. Hilel je stalno svirao gitaru. Došao bih kući i zatekao Flia kako svira na tremu. Verovatno je trebalo da vežba kliženje po gitari za svirku safirom ali on je izvodio onaj nadahnjujući i emotivni fank gruv. Onda bi sedeo pored njega, slušajući i ponekad se ubacivao: Da, to je to! To može da prođe, a onda bih otrčao u moju sobu, uzeo svesku i napisao pesmu. Istu formulu za pisanje pesama koristimo i danas. U stvari, nije to nikakva formula. Samo se okupimo, krenemo da improvizujemo i onda počnem da sakupljam note. To je ono po čemu se razlikujemo od drugih grupa - kod nas se sve stvari rađaju iz svirke. Samo uđemo, počnemo da zavijamo i vidimo da li će to da upali. Naš treći šou bio je za pamćenje. Desio se u Cathau de Grande, što je za razliku od Rhythm Lounge - bilo pravo mesto muzičkih dešavanja. Tu svirku je organizovao tip po imenu Vejzata Kameron, koji nam je ponudio dvesta dolara za svirku, što je bilo duplo više od našeg poslednjeg honorara. Nažalost, mesto je bilo samo delimično popunjeno, možda svega nekih tridesetak ljudi, ali nam to nije smetalo da razvalimo sa svirkom. Tamo su bili Patriša, prelepa mlada Francuskinja sa kojom sam se tada viđao, Tri, Flieva devojka i moj ćale, sa kojim sam se dotad bio pomirio. Nastup nam je bio uzbudljiv, energičan, eksplozivan i potpuno van kontrole, kao i prethodna dva. Odsvirali smo četiri pesme - dve koje smo već imali i dve nove - Police Helkopter i Never Mind, koja je bila hrabro spuštanje mnoštvu bendova tog vremena (Gep Bend, Djuran Djuran, Soft Sel, Men et Vork, Hot) u kojoj svetu poručujemo da ih zaborave zato što stižemo mi. Pio sam pivo na bini i negde tokom svirke, stropoštao se na poluprazan podijum i počeo da se vrtim kao čigra sa pivom, tako da je svako ko se nalazio u krugu od tri metra bio poprskan. U pauzi između pesama, izveli smo jednu od dečijih brzalica koje smo pokupili po kampovima i školskim dvorištima. Hilel nam je otpevao jednu koja se zove Stranded uz koju smo napravili neku prostu koreografiju. Podigli smo ruke u vazduh i počeli da pevamo: Stranded, stranded, stranded on the toilet bowl/what do you do when youre stranded and there aint nothing on the roll?/to 89

90 prove youre a man, you must wipe with your hand/stranded, stranded, stranded on the toilet bowl. (Nasukan, nasukan na WC šolju/šta radiš kada nemaš čime da obrišeš bulju/suoči se sa mukom/obriši se rukom.) Iako nije bilo mnogo prisutnih, svima se nastup svideo, ali Vejzata je stalno negde nestajao. Uspeo sam da ga pronađem, jer sam hteo da uzmem honorar za svirku, ali on je počeo da se pravda i priča o slaboj posećenosti. Žao mi je, ali ti si nam dužan i kao organizator treba da budeš spreman na takav rizik, rekoh ja. Gurnuo je ruku u džep i skupio neku kintu. Dobro, evo ti četrdeset. Možda možemo da odradimo još neki nastup, pa da vam ostatak nadoknadim sledeći put, reče on i žurno se uputi u muški WC da bi me izbegao. Uleteo sam unutra za njim. Zgrabio sam ga, nabio mu glavu u šolju i istresao mu svu lovu koju je imao u džepovima. Nije imao dovoljno da nam isplati celokupan honorar, ali nisam podnosio ljude koji krše ugovore i posle pokušavaju da se iz toga glatko izvuku. O nama je počelo da se priča po gradu. To je bio dobar pokazatelj da ulazimo na muzičku scenu. Fli i ja smo postali zvezde jedne tračerske kolumne koja je pisala o muzičkim dešavanjima u gradu. Nije to bilo zato što smo se trudili da im zapadnemo za oko, već zato što smo bili otkačeni, urađeni i bukvalno svake noći ostajali u klubovima do pet ujutru. Bio sam oduševljen kada su počeli stalno da nas spominju. Jedan od prvih tračeva u kojima sam bio spomenut, odnosio se na moju navodnu vezu sa izvesnom istočnonemačkom pevačicom Ninom Hegen. Kada smo se prvi put videli, na našem nastupu u Chatau, nisam znao gotovo ništa o njoj, osim da postoji kult njenih poštovalaca koji su činili uglavnom lokalni pankeri. Svi smo još uvek bili u bekstejdžu, kada se pojavila u našoj maloj garderobi-kupatilu i počela da koluta očima ka meni. Odvukla me je u stranu i počela da priča tim jakim istočnonemačkim naglaskom o tome koliko smo joj se svideli. Govor se pretvorio u neku vrstu nostradamusovog proročanstva: Trenutno ste najbolja grupa na svetu koju sam ikada videla. Za pet godina ceo svet će čuti za vas, a za sedam ćete biti najpoznatija svetska grupa. Ja sam bio u fazonu: Važi, cico. Kako god. Ali, ona je bila žena od stila i uz to neodoljivo lepa. Sećam se da sam bacio pogled na Patrišu, koja je šiznula jer je videla da me Nemica muva. Nina mi je dala broj telefona, a ja nisam bio neodlučan. Nazvao sam je sledećeg dana i ona me je pozvala na doručak. Živela je u maloj, ali lepoj kući sa bazenom. Imala je ćerkicu koja se zvala Kozma Siva. Za vreme doručka primetio sam da se hrani mnogo zdravije i prirodnije od mene. Tog dana smo puno razgovarali, pa mi je Nina pričala o njenom životu u Istočnoj Nemačkoj i muškarcima sa kojima je bila u vezi od otkačenog džankija koji je bio otac njene 90

91 ćerkice do njenog novog dečka, koji je trenutno bio van grada na mesec dana. Bila je potpuno zadivljujuća i ljupka, tako da smo tog dana započeli našu tešku i vrelu romansu, u trajanju od mesec dana. Posle toga ostali smo dobri prijatelji, a ona je nastavila burno da podržava našu muziku. Baš posle našeg raskida, zamolila je Flia i mene da joj napišemo pesmu za novi album. Uradili smo joj stvar What It Is. U međuvremenu, radili smo na proširivanju našeg repertoara. Jedna od prvih _pesama, koje smo stvorili u kući u Liland Veju, bila je Green Heaven. Čitao sam puno o kitovima i delfinima, i oduvek bio osetljiv na društvenu nepravdu. Sredinom osamdesetih, policija u Los Anđelesu bila je, dobrim delom, korumpirana. Tako sam počeo da pišem pesmu koja će uporediti suprotnosti života na površini i života pod vodom, tako što sam govorio o proizvodu Reganove vladavine nasuprot idiličnom svetu pod morskom površinom, koji su sačinjavala bića jednakih mentalnih sposobnosti. Iz pesme Green Heaven Here above land man has laid his plan And yes it does include the Ku Klux Klan We got a govemment so twisted and bent Bombs, tanks and guns is how our money is spent... Time now to take you to a different place Where peace-loving whales flow through liquid outer space Groovin and glidin as graceful as lace Never losing touch toith the ocean's embrace... Back to the land of the policeman Where he does vohatever he says he can Including hating you because you re a Jew Or beating black ass that's nothing new Bio nam je potreban ceo dan kako bi je završili. Ta pesma postala je glavna stvar na našim nastupima. Hilel je izvodio neverovatan uvod za pesmu: sproveo je plastičnu cev od rezonantne kutije gitare, pa do mikrofona. Zvuci gitare išli bi mu do usta, pa je on usnama mogao da od njih oblikuje reči. Bilo je skroz psihodelično, u pravom značenju te reči ne pop-psihodelično, ne nesrećno TV-psihodelično, već 91

92 stvarna psihodeličnost- umnog-i-duševnog-putovanja-u-novu-dimenziju. Iako je ovaj tekst bio prilično angažovan, nikada nas nisam svrstavao u socijalno-političke grupe kao što su, recimo, Ded Kenedis (Dead Kennedys). Smatrao sam da smo tu da stvaramo nešto lepo, širimo radost i donosimo osmeh na lica, a ako se desi da neki naš tekst sadrži komentar o nekoj društvenoj ih političkoj pojavi, neka tako bude. Ali, naša odgovornost nije ležala u tome da budemo novi U2 za mlade generacije. Iako smo sada bili grupa, Fli je i dalje odlazio na probe Fira, a Hilel i Džek na probe njihove grupe. Nikada nije bilo nikakve svađe oko toga. Sviranje naših pesama videli smo kao neku vrstu zabave, a ne kao nešto od čega ćemo izgraditi karijeru. Niko od momaka nije pomišljao na napuštanje posla radi posvećivanja grupi i meni je to bilo sasvim u redu. Bio sam presrećan samo zato što sam mogao da osmišljavam sledeći nastup, jer je svaki naredni bio veliki događaj. Nisam mogao da spavam noć pred svirku, a ako bih uspeo, onda bih istog trenutka počeo da sanjam kako nastupamo. Samo bih ležao u krevetu i razmišljao o nastupu. Kada bih ustao, prva stvar na umu bila bi: Večeras nastupamo! Večeras! i ceo dan bi se vrteo oko toga. Ubrzo pošto smo se uselili u kuću, Hilel se zaljubio u novu cicu, a kada se to desi ne možeš mu ući u trag. On ti je najbolji ortak, nerazdvojni ste dan i noć, ali kada se zaljubi vidimo se sledeće godine! Tako smo Fli i ja nastavih da jurcamo po klubovima, a uvek smo završavali u klubu Zero, koji se premestio na novu lokaciju - ugao Vilkoksa i Holivudskog bulevara. Jedne večeri, Fli i ja smo se uradili heroinom i pilulama. Bila je to jedinstvena kombinacija. Pustih su nas u Zero. Bio sam strašno samouveren i osećao se skroz dobro. Bilo je još rano, pa mesto nije bilo puno, ali ta mala crvenokosa sa plavim očima i tenom boje alabastera, uporno se šetkala ispred mene. Nosila je stare tregerice bez majice, tako da su joj sise bile vidljive iz gotovo svih uglova. Nisam mogao da skinem pogled s nje, pa sam joj prišao dok su mi sve te hemikalije jurcale kroz krvotok, i rekao: Ćao. Odgovorila je: Ćao, i počela da mi se umiljava kao mačka u februaru. Odmah smo se uputili ka stepenicama koje su vodile na krov, ali nismo ni stigli toliko daleko. Otkopčala je tregerice, one su samo spale sa nje i onda smo počeli sa predigrom. Nisam znao ni kako se zove, ali sam znao da želim da je kresnem. Bio sam skroz spreman za akciju kada se ona izvila, uzela moj kurac i sjurila joj ga pravo u dupe. Nije to ličilo na jednu od onih scena iz pornića - bila je veoma nežna, ali to je bilo mesto na kojem ga je želela. Nekoliko minuta smo uživali u ovome, ali onda se pojavio taj ogromni moron od izbacivača, i skroz odlepio. Mislim da mi je kasnije ispričala da je tako reagovao zato što se ložio na nju, a ona nije htela ni da ga pogleda. Bilo kako bilo, lik nas je bacio niz stepenice. 92

93 Predložila je da odemo do njene kuće koja se nalazila dve ulice dalje. Do tada sam saznao da se zove Žermen i da živi u staroj sedmospratnici. Ušli smo u lift, ali umesto da odemo kod nje, završili smo na krovu gde smo se celu noć kresali. Još uvek sam bio odvaljen od heroina, tako da sve vreme nijednom nisam svršio. Kada je počelo da sviće, sela je na krov starog lifta i ponovo smo počeli. Trajalo je i trajalo, i taman sam počeo da hvatam ritam, kada je ona počela da vrišti, a neko je baš u tom trenutku pozvao lift, pa se mašinerija pokrenula i počela da pravi zaglušujuću buku. Svršio sam uz brundanje motora i škripu kočnica. Bila je to dramatična završnica jedne neobične večeri. Oprostio sam se od nje i pošao kući sa prvim sunčevim zracima. Iako je onaj idiot od izbacivača pokušao da mi zabrani pristup, vlasnik kluba - Džon Pohna - objasnio mu je neke stvari, tako da sam tamo proveo mnoge buduće prijatne večeri, baš kao što je bila ova sa Žermen. Nekoliko meseci pošto smo počeh sa nastupima, odlučih smo da snimimo demo. Doveli smo Spita Stiksa, bubnjara grupe Fir, da bude tonac i zakupili tri sata u rupiu-zidu-zvanoj-studio na Holivudskom bulevaru. Da bih vam dočarao o kom nivou profesionalnosti je reč, samo ću reći da je ukupan budžet - koji je pokrivao zakup studija, platu za tonca i traku - iznosio trista dolara. Iz nekog razloga, jedino sam ja te nedelje imao kintu, koju sam rado uložio u dobro delo. Te demo svirke su bile najinspirativnija i najproduktivnija snimanja koja smo ikada uradili. U poslednjih dvadeset godina, nijednom nismo iskusili toliko poseban i magičan trenutak. Imali smo nešto. Sve je bilo snimljeno iz prve i sve potpuno savršeno. Naših šest pesama završili smo tako brzo da nam je ostalo vremena da snimimo nekoliko a kapela brzalica, što je ispalo potpuno neplanirano. Izašli smo odatle sa materijalom u rukama. Kada smo stigli kući, preslušali smo traku i bili zatečeni. Oduvek su nam govorili kako smo mi za žive svirke i da ta energija nikada neće moći da se prenese na traku. Sada smo imali dokaz - zvučali smo usrano. Fli i ja smo uzeli kasete, napisali ime na kutijama i počeli da idemo od vrata do vrata, pokušavajući da ugovorimo nastup. Nismo ni pomišljali na ugovor za snimanje ploče. Za mene, ceo proces se sastojao iz dva dela. Prvo napišeš i uvežbaš pesme, a onda ideš po nastupima, a žeđ za sve većim i većim nastupima je rasla. Takođe, želeli smo da se naša popularnost prenese na teritoriju Njujorka. Otprilike, nedelju dana pošto smo snimili demo, naš ortak Pit Vajs nam je ponudio da nas tamo odvede. Pit je bio rođen u Los Anđelesu, a Flia je upoznao na snimanju filma Suburbia, koji se bavio pank-rokom u Los Anđelesu, a u kojem je FH glumio. Pit je bio tehničar, muzičar i veoma svestran lik, nekih godinu i po dana stariji od nas. Živeo je u stanu u podrumu, koji je za nas ubrzo postao klub. Takođe, posedovao je prelep oldtajmer u kojem smo se vozali po plaži, duvali i jurili cice. 93

94 Pit je radio za scenaristu Pola Šredera, koji se selio u Njujork. Njega je zadužio za prevoz stvari do nove gajbe na Petoj aveniji. Fli i ja smo zgrabili šansu za put u Njujork. Imali smo tajno oružje, naš snimak, koji će nam otvoriti svaka vrata, ukloniti sve prepreke i naterati ljude da počnu da plešu po ulicama. Nismo imali ni tračak sumnje da ćemo imati zakazane svirke u svakom klubu u Njujorku. Naš super ortak, Fab, takođe je krenuo put Njujorka, što je bilo sjajno jer mi je prišao negde usred nedođije Kalifornijske pustinje i rekao kako ima malo heroina. Tako smo se uradili kineskim belim i to nas je lepo podiglo. Izuzimajući nekoliko naleta opičenih kamiondžija, vožnja je prošla bez nekih značajnijih dešavanja. Pit nas je odbacio do Sohoa, a onda se uputio ka Petoj aveniji da istovari Polove stvari. Fli i ja smo žarko želeli da negde utopimo traku, ali morali smo da se pobrinemoi za preživljavanje. Nismo imali prenoćište, ali Fab je poznavao dve manekenke koje su živele u ulici Brum, pa smo se uputili tamo.,ja ću da ostanem sa devojkama, ali nije u redu da im navučem i vas.,,u redu, ali možemo li bar da se istuširamo i slično?, predložih. Stigli smo kod devojaka i potpuno se uselili tamo. Četiri dana su Flia i mene te devojke izbacivale iz njihovih spavaćih soba i kreveta. Bik smo kao pijavice. Počeli smo da puštamo naš demo u različitim klubovima. Naravno, nismo imali nikakve veze ili plan. Samo bi ušli u klub i tražili da se vidimo sa gazdom. Pokazali bi nam gde je njegova kancelarija, vratili se odande, pustili našu traku i počeli divlji ples u cilju sopstvene prodaje. Međutim, problem je bio što niko nije hteo da je kupi. Najlepše nas je primio italijanski pastuv sa cigarom u ustima, gazda Peppermint Lounge.Dao nam je nekoliko minuta. Većina njih nam je upirala prstom na izlaz i govorila: Marš napolje sa tom vašom kasetom. Posle nekoliko takvih odbijanja, shvatili smo da nam naš pristup neće pomoći da ugovorimo svirku. Tako smo Fli i ja proveli dan u razgledanju. Otišli smo u Central park, seli na klupu i odvrnuli našu muziku sa velikog kasetofona. Želeli smo da bar neko sazna da smo uradili tu jebenu traku. Bilo nam je upućeno puno prekornih pogleda zbog glasnog puštanja muzike, ali za divno čudo, svaki klinac koji je tuda prolazio potpuno bi odlepio na muziku. To je bilo zanimljivo. Kada smo se vratili kući, Hilel je napisao pesmu Baby Appeal,koja je postala osnova našeg ranog perioda. Ubrzo posle našeg povratka, Hilel se iselio i počeo da živi sa njegovom devojkom. Dolazilo je vreme da se plati kirija, a Fli i ja smo imali svaki po oko dvesta dolara. Mogli smo da uštekamo taj novac i ostavimo ga za kiriju za sledeći mesec ili da izađemo i kupimo neke moćne kožne jakne, apsolutnu potrebu svakog pankera koji drži do sebe. Zapucali smo na Melrouz aveniju, koja je bila modni centar za kul stvari. Tamo je bio Deni, lik iz Njujorka, koji je skoro bio otvorio malu radnju sa sjajnim starim jaknama u fazonu Džejmsa Dina. 94

95 Fli i ja smo odabrali dva savršena kožnjaka, ali kada smo odlučili da ih kupimo, ustanovili smo da su Denijeve cene bile astronomske, negde oko sto dolara više nego što smo imali. Slušaj, imam sto pedeset, a moj ortak sto sedamdeset dolara. Zašto nam, jednostavno, ne bi dao jakne po toj ceni?, predložih. Mali, jesi li ti lud? Gubite se iz moje radnje!, povikao je. Međutim, te jakne nam nisu dale mira i nismo hteli da se pomirimo sa činjenicom da ih ne možemo posedovati, pa sam smislio da štrajkujemo ispred prodavnice. Napravili smo neke parole o lošem poslovanju i o tome kako je vlasnik pohlepan. Skontao sam da će mu to biti zanimljivo i da će nam dati jakne. Počeli smo da marširamo ispred njegove prodavnice sa tim parolama. Deni je istrčao napolje. Šta to radite, sunce vam jebem? Brišite odavde pre nego što vam te parole razbijem o glavu! urlao je. Mislim da sam u njegovom glasu uhvatio nešto što mi je govorilo da ga sve ovo zabavlja, pa sam smislio novi plan. Štrajkovaćemo glađu pred njegovom radnjom, sve dok ne pristane da nam proda naše jakne. Vratili smo se tamo i stropoštali na trotoar ispred radnje. Deni je ponovo izašao da nas izriba. Šta je sada? Štrajk glađu. Ne mrdamo, ne jedemo, ne pijemo dok nam ne prodaš one jakne. Baš ste dosadni, klinci. Koliko love imate? upita. Konačno smo uspeli. Uveo nas je unutra i pokušao da nam uvali neke jeftinije jakne, ali nismo popuštali i na kraju smo mu dali sve što smo imali u džepovima za te dve lepe jakne. Kasnije tog dana, šetali smo niz Holivudski bulevar u našim skroz novim kožnjacima, ne shvatajući ironiju situacije u kojoj smo se nalazili - bili smo najžešća pank-fank grupa u celom gradu, a bez prebijene pare i mesta za stanovanje. Prišao nam je taj panker štreberskog izgleda, ekscentrični proćelavi lik sa naočarima u smešnoj jakni. Hej, ljudi, pa vi ste iz Pepersa!, reče. Upoznao je Flia jedne večeri dok je radio kao di-džej u nekom klubu i puštao Defankt. Tada je Fli uskočio u njegovu kabinu i okrenuo ploču, pošto je smatrao da ovaj pušta pogrešnu stranu. Zvao se Bob Forest. Pored povremenog rada kao didžej, bio je vlasnik kluba Sunday koji je bio jedno od najžešćih mesta u kraju. Bob nas je pitao šta ima kod nas, a mi smo mu se iskukali o našoj tužnoj sudbini beskućnika u novim jaknama.,,to je skroz otkačeno. Pre pola sata žena me je zauvek ostavila, reče on. Momci, ako želite, možete da prenoćite kod mene. 95

96 Forest je živeo na trećem spratu obične stambene zgrade nazvane La Leyenda, koja je videla i bolje dane, pogotovu pre pankerske pomame. Imao je jednosoban stan, od poda do plafona ispunjen knjigama i pločama. Fli je odmah počeo kulturno da se uzdiže, a ja sam zgrabio nešto da prezalogajim. Bob je išao na faks nekoliko godina, a onda pukao. Kada smo ga upoznali, radio je u knjižari, verovatno za minimalac, ali ubrzo su mu se prihodi značajno uvećali pošto smo Fli i ja počeli da orobljavamo biblioteke. Desetak knjiga donosilo je deset dolara, a deset dolara značilo je dolazak do droge i pucanje. Najčešće smo kupovali kokain, što je loša varijanta kada nemaš novca, jer to je droga koja te drži minut i posle hoćeš još. Ipak, nabavljali smo ga, trčali do Bobove gajbe i sipali ga u čaše za martini. Onda bi u to dodavali odgovarajuću količinu vode, špriceve punili odatle i radili se tečnim kokainom. Ponovili bi to nekoliko puta, a kada bi koke nestalo, skroz bi se ubedačili i onda sišli u Zero da taj bedak speremo pićem, nađemo neku ribicu ili još kokaina. Tog leta smo našli provereni izvor spida, jednog momka sa Srednjeg Zapada koji je imao studio za probe. Tako smo počeli da se pucamo spidom, što je prilično drugačije od kokaina. Kokain je čisto ultraeuforičan suviše-dobro-da-bi-bilo-istinito osećaj, koji traje tu negde oko tri minuta. Odzvanja ti u ušima, otpadne ti vilica i ta tri minuta si jedno sa univerzumom. Spid je manje čist i pruža manje euforije, a više deluje na fizičkom planu - svaki delić kože ti se nakostreši i počne da treperi. Sva trojica smo počeli zajedno da se radimo, tako da smo znali da ostanemo danima budni i samo se kartamo. Čak smo osnovali grupu pod imenom La Lejenda Tvikers (La Leyenda Tweakers). Nažalost, tako odvaljeni od spida, odlučili smo da sviramo van naše gajbe - što je više podsećalo na okupljanje mentalno obolelih nego na svirku. U novinama smo dobih prvu lošu kritiku. Znali smo da pravimo haos u našem telu, ali živeli smo u tolikoj zabludi da smo mislili kako samo treba pojesti lubenicu i da će ona očistiti naše duše i tela od tih zlih supstanci koje nismo mogli da prestanemo da uzimamo. Kupovali bi lubenice u nenormalnim količinama, vratili se u gajbu i svaku rasekli na tri dela. Kada bi ih smazali, peli smo se na krov i priređivali ceremonijalno bacanje kora i gledali kako se raspolućuju na parkingu koji se dole nalazio. To bi označilo kraj spid akcije. Onda bi pokušali malo da odspavamo, pre nego što krenemo sve iznova. Negde sredinom jula, dobih smo priliku za svirku, koja će se kasnije ispostaviti odlučujućom za našu budućnost. Dobili smo poziv da nastupimo u klubu Kit Kat, koji je bio klasičan striptiz klub koji je povremeno organizovao rok svirke. Sva četvorica radih smo prilično naporno da uvežbamo svirku. Čak smo, na Hilelov zahtev, uradili obradu Hendriksove stvari Fire. Kada smo te večeri stigli u klub, uveli su nas u ogromnu prostoriju koju, verovatno, obično koriste striptizete. 96

97 Proverio sam da li su svi tekstovi na broju i uradio redosled po kojem ćemo izvoditi pesme - dakle, to je zaduženje koje sam preuzeo na sebe od samog početka. Za to veče smo spremih posebno iznenađenje. Pošto smo svirali u striptiz klubu i s obzirom da će devojke igrati na bini oko nas, smatrali smo doličnim da nastupamo samo u dugačkim sportskim čarapama koje nam prekrivaju stvarčice. Već smo shvatili draž i moć sviranja bez odeće, pošto smo ranije nastupali bez majica. Meni je na pamet palo to sa čarapama. Dok sam živeo sa Dondijem, u mene se zatreskala neka mala koja je duvala. Bila je slatka, ali uporno sam se opirao njenim dražima. Proganjala me je slanjem zajebantskih čestitki, koje su kao foru imale lenjir na rasklapanje kojim je navodno trebalo izmeriti kitu. Čak mi je slala njene fotke na kojim puši nekom mornaru. Jednog dana, kada je trebalo da navrati, odlučio sam da joj otvorim vrata potpuno go, osim čarape u koju sam spakovao kitu i jaja. Bili smo potpuno spremni za svirku. Međusobna energija postajala je sve bolja i bolja. Ranije, naši nastupi bih su veliki spektakl od početka do kraja. Sada smo počeli da razvijamo drugačiju dinamiku. Nekih desetak minuta pre nastupa, neko se pojavio sa džointom. Nikada nismo duvali pre svirke, ali svi smo prišli i uzeli malo, čak i Džek. Čim je vutra počela da deluje, užasnuto sam počeo da paranoišem kako smo duvanjem upropastili sav onaj naporan rad i kako će taj divan osećaj nestati zbog vutre. Hilel i Fli su se, takođe, skenjali. Otišao sam da istrčim krug oko kluba kako bi razbistrio misli. Upalilo je. Trebalo je da nastavimo neverovatni šou koji su pre nas priredili ekscentrični genijalci u anarhističkoj odeći, po imenu Roid Rodžers end Virling Bat Ceris (Roid Rogers and the Whirling Butt Cherries), ali to me je samo još više podiglo,jer sam želeo da svima pokažemo da smo jači. Tako smo ušli na binu. Džek i Fli su bili neverovatno precizni, a Hilel je bio u nekom drugom svetu. Imao sam strašno dobar vokalni monitor, tako da sam sebe lepo čuo, što je bio redak slučaj na našim nastupima. Završili smo pripreme i otrčali u bekstejdž. Džek se kikotao, što je činio uvek kada je bio nervozan. Kada smo se na scenu vratili noseći samo čarape, kroz masu se proneo glasan žamor. Kolektivni šok, koji je publika doživela, nije nas nijednog trenutka pokolebao. Počeli smo da pržimo sa Fire, a naša ortakinja Elison Po Po, uspela je da se izgura u prvi red i počela da zamahuje rukom pokušavajući da mi strgne čarapu. Bio sam potpuno usredsređen na pesmu i izvođenje, ali deo mozga bio mi je angažovan na izračunavanju rastojanja između moje čarape i najdaljeg domašaja njene ruke. Dok sam gledao kako se gomila naših ortaka upućuje ka sceni, s namerom hvatanja naših čarapa, doživeo sam jedno potpuno moćno i oslobađajuće iskustvo. Mlad si i još nesputan, tako da ti se ideja skidanja i sviranja te prelepe muzike sa tvojim najboljim ortacima, čini kao trenutak u kom je sadržano 97

98 toliko jake energije, boja i ljubavi da je takav pojam nagosti skroz moćan. I ne samo što si nag, već pred tobom stoji moćna falusna predstava, otelotvorena u dugačkim čarapama. Obično, za vreme svirke, kita ti pređe u zaštitni oblik, pa nije onako opuštena i izdužena, već je više sabijena - kao da je u ringu. Zato je ovaj ekstra dodatak pružao super osećaj, ali nikada nam ne bi palo na pamet da će čarape postati prva kultna asocijacija na nas. Nikada nismo pomislili da ćemo krenuti tim putem da to ponovo izvodimo i da će organizatori to unositi kao poseban dodatak u ugovor, kako bi se osigurali da će to sigurno biti izvedeno. Sve je ostavilo mnogo jači utisak od onog koji smo imali na umu. Jedna osoba u publici koja je bila zaista impresionirana, bio je tridesetogodišnji lovac na talente Lindi Gec. Lindi je ranije radio kao organizator u MCA Rekords, i to najviše sa Ohajo Plejers (Ohio Players), jednom od naših omiljenih grupa. Fli i ja smo uspeli da užickamo nešto love i odemo u Veli, gde mu se nalazila kancelarija. Lindi je bio poreklom iz Bruklina, riđokosi Jevrej sa brčićima koji je nekako uspeo da se snađe kasnih šezdesetih u L.A.-u. To popodne smo proveli u duvanju, uradih smo crtu-dve kokaina i ćaskali u cilju razmene iskustava. Mislim da tada još nismo skontali da Lindi gubi svoju visoku poziciju. Jeste da je vodioohajo Plejers, ali to je bilo kada je njihova karijera već krenula nizbrdo. Trudio se da održi masku užasno zauzetog poslovnog čoveka, ali računi nisu bili plaćani, niti je dolazilo do priliva ikakve love. Lindi je odavao utisak simpatičnog lika, čak i kada je odvaljivao prilično bajate viceve. Posle našeg dugog razgovora, Fli i ja smo ga zamolili za trenutak nasamo. Hajde da ga pitamo da li hoće da nas časti ručkom, reče Fli. Ako hoće, dobio je posao. Vratili smo se unutra. Okej, ako nas odmah odvedeš u kineski restoran, uzimamo te za našeg menadžera, rekoh. Dobili smo klopu i novog menadžera. I naš stalni izvor klope. U narednih nekoliko meseci, čim ustanemo bilo bi: Šta ima za ručak? Ništa?,Ajmo do Lindija. Živeo je u luksuznom stanu u Zapadnom Holivudu i bio oženjen devojkom po imenu Peti, rodom iz Atlante. Svratili bi do njega, a ona bi nam ispohovala piletinu. Pojeli bi sve do poslednje mrvice. Kada bi bili stvarno u fazonu, uradili bi se sa malo kokaina i vutre i onda pričali o budućnosti. Lindi nam je ispričao kako mu je prvi cilj da nam obezbedi ugovor za snimanje ploče, što nije bilo nešto što me je zabrinjavalo. Sve je ličilo na neku kul i uzbudljivu stvar, valjda je to prirodno za svaku grupu, ali ja nisam znao apsolutno ništa o snimanju ploče. Ako smo hteli da se upustimo u snimanje ploče, trebalo je da imamo svog advokata. Neko nam je preporučio lika koji se zvao Erik Ginspen. Otišli smo u 98

99 njegovu advokatsku firmu koja je bila smeštena u raskošnu zgradu u Vilšir bulevaru. Kada smo Fli i ja ušli tamo, pomislili smo da se nalazimo u mormonskoj katedrali. Oni su zastupali Izrael i Egipat. Ušli smo u lift, zapucali na sprat na kome se nalazio Erik i odmah prišli ženi na prijavnici.,,mi smo Red Hot Čili Pepers i došli smo da vidimo Erika Grinspena, rekoh. Samo trenutak, da pogledam... Izgledala je iznenađeno. Iz nekog nepoznatog razloga, odlučili smo da joj pokažemo dupeta. Okrenuli smo joj se leđima i uzviknuli:,,do đavola, mi smo Red Hot Čili Pepers i došli smo da vidimo Erika!, i spustili pantalone. Tog trenutka, iz kancelarije je istrčao on i uveo nas unutra. Na zidovima je imao divna dela Gerija Pantera. Ispričao nam je da ga je zastupao, kao i neke istaknute rege umetnike, poput Brning Spir (Burning Spear). Odmah sam prešao na stvar. Nemamo ugovor ni sa jednom izdavačkom kućom i nemamo love. Imamo samo menadžera i sada nam je potreban advokat. Erik nije okolišao. Okej, biću vaš advokat. Ne morate ništa da mi platite dok ne počnete da pravite neku ozbiljniju lovu. Onda ćemo ustanoviti uobičajenih pet odsto. Tako je on postao naš advokat i nije nam uzeo ni paru, dok nismo počeli pošteno da zarađujemo. On je naš advokat i dan-danas. Jedan je od retkih u ovome poslu, koji je bio spreman toliko da rizikuje. U to vreme, nikome nismo delovali kao koka koja nosi zlatna jaja. Grupe koje su tada mlatile lovu bile su Poison, Varant (Warrant) i RATT. To su pokazivale brojke. Mi smo, jednostavno, svemu bili kontra. Verovatno smo, u tom trenutku, bili smatrani za kontraproduktivne u novčanom smislu. U periodu od pet meseci, probili smo se na sceni Los Anđelesa. Upisali smo se na mapu. S vremena na vreme, svirali smo na uvaženim mestima, kao što je bio klub Lingerie. Što smo popularniji bili, to je Li Ving više dosađivao Fliu zbog toga što svira u dve grupe. Zapravo, sećam se kako ga je jednom pozvao i rekao: Hoćeš li da budeš u mojoj grupi ili u toj drugoj? Fli mu je odgovorio:,,pa, mislio sam da sviram u obe, ali kada to tako nazivaš, radije ću biti u mojoj. Negde u avgustu, Fli i ja smo otišli na zabavu u kući na Holivud hilsu, koju je organizovao neki umetnički časopis. Gore sam obukao pocepanu flanelsku pidžamu, a čirokana mi je izrasla i pala na stranu. Lepo smo se zezali u bašti, kada sam bacio pogled na kuću i on mi se zaustavio na toj devojci iz drugog sveta. Hodala je poput princeze, u usporenom snimku, sa rukama koje su joj padale niz telo. Nosila je ogromni pljosnati beli šešir optočen mlečnim draguljima. Na sebi je imala bolesnofuturističku pufnastu haljinu, napravljenu od papira. Malo je bila bucmasta, ali prelepa. Zračila je taj neverovatni magnetizam, šetkala se i odlučno pričala. Sve to je 99

100 radila polako, kao da je Alisa u zemlji čuda, a ostatak sveta ne može da je dodirne. Uz to, bila je neka pankerska varijanta Me Vest, odajući tu drskost, razmetljivost i nepristupačnost. Baš takve devojke sam voleo - lujke koje odskaču od gomile. Ušao sam u kuću i povukao je za rep, ili šta već dečaci rade kada im se sviđa devojčica kojoj ne znaju kako da priđu.,,oh, a ko si ti?, upita ona. Počeli smo da razgovaramo. Pričala je uvijeno, nije mi dala nijedan konkretan odgovor. Ispostavilo se da je ona modni kreator i da se zove Dženifer Brus. Rekla mi je da je sama dizajnirala njen šešir. U roku od pet minuta, bio sam potpuno opčinjen njenom pojavom, energijom i modnim stavovima. U gradu prepunom ljudi koji se trude da izgledaju različito i ponašaju drugačije, i da budu sve i svašta, bila je ona - koja je sve to postizala s lakoćom, pošto je bila prirodni talenat za lujku, čija jedina životna preokupacija jeste da liči na unutrašnjost školjke. Nije mi baš pala u naručje. Držala me je na distanci. Mislim da mi nije dala ni broj telefona, ali bio sam uporan:,,ma hajde, nemaš izbora. Bićeš moja devojka, svidelo ti se to ili ne. Biće da je i ona nešto osetila, jer mi je davala dovoljno prostora da nastavim sa muvanjem. Ali, odjednom se izgubila, a ja sam otišao svojim pravcem. U svakom slučaju, njena pojava dobro je uzdrmala moju svest. Imao sam druge stvari u planu. Jedna od njih bilo je nastup grupe Oingo Boingo u Univerzalovom amfiteatru. Ta grupa je pripadala istom pravcu kome smo pripadali mi. Nisu nam bili baš najomiljenija grupa, ali imali su zanimljive instrumentale. Poznavali smo njihovog trubača, koji nam je ponudio da im budemo predgrupa. I tako smo mi, bez ugovora za snimanje, sa repertoarom od deset pesama, od svirki za dvesta ljudi stigli do nastupa za četiri hiljade. Te večeri smo na scenu izašli u našoj najotkačenijoj odeći. Baš na sredini prve pesme, Fliu je pukla žica. Iznenada, zavladao je muk, i trebalo je da sada počnem da se obraćam publici dok on ne promeni žicu. U roku od dve sekunde, masa je počela da nas bojkotuje i baca na nas najrazličitije predmete uz povike: Hoćemo Oingo Boingol To nas je samo još više zapalilo da što bolje izvedemo svirku. Počeli smo ponovo, ali žica je ponovo pukla. U tom trenutku, na sceni se pojavi Deni Elfman, glavni pevač te grupe i naš fan, obučen u kućnu haljinu i lica prekrivenog penom za brijanje. Izgledao je kao da je došao pravo iz svlačionice. Uzeo je mikrofon i obratio se masi, rekavši da smo mu se strašno svideli i da bi trebalo da pokažu malo više poštovanja. Potom je otišao, ali nekoliko problematičnih likova nije čulo njegovo obraćanje. Navalili smo i počeli da pržimo, tako da mislim da su nas skontali do kraja svirke i videli da se ne zezamo. Pružih smo im svirku koja neće biti brzo zaboravljena. 100

101 Proslavljali smo uspešan nastup u bekstejdžu kada se pojavio Bleki, koji nas je podržavao od samog početka. Prišao je meni i Fliu. Na rukama je imao pripijene crne rukavice. Izvadio je dve koverte u kojima su bile avionske karte. Entoni, ovo je za tebe. Hoću da povedeš i Flia. Gde da ga povedem?, zbunjeno upitah. Bacih pogled u koverte i videli dve povratne karte do Londona. Bilo je vreme da se poseti Evropa. Trebalo je da pozavršavamo neke stvari pre našeg odlaska. Jedna od njih je bilo rešavanje problema koji su se pojavili oko ugovora za snimanje. Imali smo nejasan osećaj da više izdavačkih kuća njuška oko nas, pogotovu posle naših svirki u Lingerie i trijumfalne povratničke svirke u Kit Ketu u septembru. Jedan od ljudi iz izdavačke kuće EMI/Enigma, Džejmi Koen, bio je prilično uporan u tome. Jedne večeri, dok smo Fli i ja visili u La Lejenda, pozvao nas je Lindi. Rekao nam je da imamo ugovor sa EMI/Enigma. Bio sam toliko srećan, da nisam ni pomišljao da bi mogli iskrsnuti neki problemi. Sećam se da sam proslavljao i mislio kako sve ide po planu, kako sada treba da budemo vredni i bacimo se na posao. Još uvek sam se radovao kada je telefon ponovo zazvonio. Fli se javio. Negde u daljini, čuo sam ga kako govori: Jesi li siguran? Čoveče, to su baš loše vesti. Sedeo sam i samo zapitkivao: Šta je bilo? Šta je bilo? Spustio je slušalicu i samo me pogledao. Džek i Hilel su napustili grupu. Vat is Dis su dobili ugovor i oni su odlučili da ostanu tamo, reče. Bio sam u šoku, potpuno bez reči. Osećao sam se kao da mi je džinovski kamen pao na srce. Bacio sam se na kauč i počeo da plačem. To nije bilo moguće. Oformili smo nešto što se zove grupa i stvorili nešto za šta je ceo svet trebalo da čuje, a to što se upravo dešavalo ličilo mi je na pobačaj u šestom mesecu trudnoće. Fli je samo sedeo i govorio: Ovo je zajebano. Ovo je zajebano. Naš zvuk bazirao se na bubnjevima Džeka Ajronsa i gitari Hilela Slovaka. Nisu oni bili neki likovi sa strane - oni su bili naša najjasnija odlika. Bili smo ortaci iz srednje, bili smo tim. To bi bilo kao kada bi, tek tako, mogao da odeš u prodavnicu i tražiš da kupiš nove roditelje. Ne ide tako. Razmišljao sam: Okej, moj život je završen. Svrha mog postojanja nije opravdana. Nemam ni gde da odem. Onda je Fli rekao: Uzećemo dva nova momka. Digao sam glavu iz položaja uvelog cveta:,,hm, drugi momci? Da li može to tako? Naravno. Poznajem neke odlične muzičare. Kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da imamo dobre pesme, imamo ugovor, imamo Flia, imamo mene i još uvek nam se sviđa ono što radimo. Nije sve išlo prema planu, pa je samo trebalo napraviti novi. Fli je odmah predložio da za 101

102 bubnjara primimo Klifa Martineza. On je svirao sa Dikis (Dickies), Rojdom Rodžersom, Wirdosima i Kepten Bifhart(Captain Beefheart). O Bifhartu nisam znao mnogo, ali znao sam da je bio legendaran. Fli i ja smo otišli da popričamo sa Klifom. Živeo je u otkačenom jednosobnom stanu, u koji se ulazilo kroz podzemnu garažu. Nije to bio pravi stan, već preuređen magacin. Pošto je bio u Virdosima, povukao je stil koji se ogledao u korišćenju kese kao košulje i čajnika u svrhu šešira. Dok je svirao sa Rojdom Rodžersom, nastupao je sa tamponom koji mu je visio iz dupeta. Po ekscentričnosti bio je mnogo napredniji od svih nas. Mislio sam da poznajem neke od najeskcentričnijih likova, ali Klif je tom pojmu dao jedan potpuno novi smisao - čak je bio dopadljiv u toj svojoj ekscentričnosti. Kada smo ga pitali da li bi hteo da nam se pridruži, poblesavio je od sreće i počeo da se smeje. Reče: Hajde da probamo. Ovo se može pretvoriti u jedno divno iskustvo, tako da se iskreno nadam da sam ja onaj koga tražite. Imali smo prvu svirku sa njim i iz tog kratkog okupljanja shvatili da on ne samo da može da izvede one lude fanki i avangardne superinventivne umetničke ritmove, već može da stvara različite stilove i sve ih dobro odsvira. Sada je trebalo naći gitaristu. O tome smo pričali sa Klifom, tokom naše kratke svirke, i on je odmah predložio Diksa Dinija, čoveka koji je svirao sa njim u grupi Virdos. Fh je ranije bio u prilici da svira sa njim, a za mene on je bio simpatični ortak sa kojim sam rado išao na žurke. Osetili smo olakšanje zato što smo mogli da nastavimo sa ovim momcima. Shvatili smo da je vreme za put u Evropu. U Evropi smo se super proveli, istražujući London, Pariz, a potom i Amsterdam. Flia sam, u Parizu na nekoliko dana, ostavio na cedilu zbog jedne prelepe Dankinje. Kada sam se konačno vratio, nije hteo ni da priča sa mnom. Ali, onda sam od nekog uličnog prodavca kupio prelepe u plavo obojene limene čaše i zatakao ih za epolete naših kožnjaka, pa smo se pomirili. Onda smo otišli u Amsterdam, a potom se ponovo vratih u London da tamo provedemo poslednje dane pred povratak kući. Shvatio sam da, tokom celog našeg boravka u Evropi, nisam mogao da izbacim iz glave Dženifer, uprkos avanturi sa malom Dankinjom i kratkotrajne naklonosti koju sam razvio prema izvesnoj francuskoj kurvi. Kod kuće nas je dočekala zanimljiva situacija u stanu u La Lejendi. Mesecima samo vodili bitku sa gazdaricom, uporno odbijajući da platimo kiriju. Poslala nam je gomilu obaveštenja o iseljenju, ali nismo obraćali pažnju na njih. Nekoliko meseci pre našeg puta u Evropu, skinula nam je vrata sa stana. Čak nas ni to nije zaustavilo. Nastavili smo da živimo po starom, kao da nije neka velika stvar što nam je stan bez vrata. Skontali smo da ionako ne posedujemo nešto vredno krađe. Došli smo do faze u kojoj nismo mogli da uđemo u stan, pošto bi nas, čekajući u obližnjem stanu, čula 102

103 da dolazimo i preprečila put, tako da smo ulazili kroz prozor. Onda bi skroz pobesnela kada bi uletela kroz ulazna vrata i zatekla Flia kako mirno spava unutra kao od majke rođen. Po našem povratku iz Evrope, konačno je uspela da ubedi policiju da se umeša. Poslali su nam obaveštenja u kojima se kaže da ćemo smesta otići u zatvor ukoliko pokušamo da ponovo okupiramo prostorije. Fli se uselio kod njegove sestre koja je živela u jednosobnom stanu, u meksičkoj četvrti u Istočnom Melrouzu. I ja sam se tu uvalio, nedugo potom, tako da smo svi troje spavali u njenom ogromnom francuskom krevetu. Tu nisam bio dugo, samo toliko da ponovo stanem na svoje noge i pronađem Dženifer. Strašno sam verovao u naš susret i konačno smo se sreli jedne noći. Odmah smo se skontali. Živela je duboko u dolini - u kraju zvanom Encino - sa ćaletom, bivšim marincem koji je postao prodavac polisa za osiguranje, i mlađom sestrom. Stanovali su u klasičnoj gradskoj zgradi, potpuno lišenoj bilo kakvog karaktera ili šarma. Dženiferina najbolja drugarica bila je njena rođaka. Obe su imale plavu izblajhanu kosu i znale da se upuštaju u hrabre modne podvige. Bile su dive koje su znale da provedu sate i sate u oslikavanju lica najrazličitijim bojama i kreiranju otkačenih kostima, a onda bi izašle u provod po klubovima. Sviđalo im se kakav utisak ostavljaju. Pušile su cigarete potopljene u PCP. Bile su dve lujke, ali postojalo je nešto u Dženifer što me je u potpunosti opčinjavalo - nije to bila fizička opčinjenost, više duhovna - nešto je izviralo iz njenog pogleda, iz dubine njene duše, iz njenog bića - nešto što me je snažno privlačilo. Ne zna se da li smo se pre upoznali ili počeli da se zabavljamo. Sada sam imao pored sebe osobu koja je počela da mi oduzima dosta vremena i energije, ali sve je nadomešćavala time što je bila moja muza i pružala dosta toga. Dženifer je imala samo sedamnaest, ali već je iza sebe ostavila vezu sa poznatim holivudskim rokerom. Bio sam jedan od njegovih fanova, tako da su me malo više pogodile te njene priče, ali sam joj se divio zato što je bila njegova devojka. Bila je naporna pankerka koju niko nije mogao da zavlači, veoma samouverena i ostvarena devojka. Kada smo se upoznali, pohađala je Dizajnerski institut u Los Anđelesu i već imala svoja sopstvena kola. Kao i ja, Dženifer je bila izrazito seksualno biće, iako je imala malo seksualnog iskustva. Isprva sam uspevao da se suzdržim, ali neverovatno me je izluđivala svojom seksualnom privlačnošću. Kada smo počeli da vodimo ljubav, upitao sam je da li je ikada doživela orgazam, a ona je odgovorila da nije. Bila bi blizu kada bi bila u kadi i koristila tuš, ali nikada tokom odnosa. Obećao sam joj da ćemo poboljšati to i počeo sam da je ližem. Svaki put je bila sve bliže i bliže, a kada smo konačno ušli u štos, ona je postala orgazmičko biće što je bilo veliko dostignuće, ali 103

104 i olakšanje. Na početku naše veze, ispoljila je želju da zajedno uzmemo esid. Uzeli smo po malo, neko vreme se vozili u njenim kolima, umirući od želje da se kresnemo. Odlučio sam da odemo u stan Fliove sestre. Mislio sam da, umesto da se kresnemo u Kareninom krevetu - što nikako nije bila dobra ideja - odemo u kupatilo i to uradimo pod tušem. Dugo smo bili pod tušem, pri tom prilično bučni dok smo prolazili kroz to kvazi-spiritualno iskustvo upotpunjeno haluciniranjem o dugama. Onda je Karen došla kući. Karen je i sama bila prilično otvorena prema seksu i smatrao sam je mojom seksi-drugaricom sa kojom sam delio razne avanture, tako da sam mislio da neće imati ništa protiv seksa u njenom kupatilu. Ali, prevario sam se. I to žestoko. Kada sam izašao iz kupatila, Fli me je odvukao u stranu i rekao da je Karen strašno ljuta i kako nije u redu to što sam uradio. Tako je došao kraj mog stanovanja kod Flia i njegove sestre. Preselio sam se kod Dženifer, što se njenom ocu nije nimalo svidelo. Međutim, on je voleo svoje ćerke, i ako je to podrazumevalo trpljenje huligana u svojoj kući, neka tako bude. Taj stan je za mene bio još jedan veliki frižider pun hrane i mesto gde će se brinuti o meni, pogotovu kada se razbolim. Te jeseni naglo sam izgubio svu snagu. Čak mi je ustajanje iz kreveta predstavljalo ogroman napor. Konačno, kada sam otišao kod doktora, rečeno mi je da bolujem od hepatitisa. Da ironija bude veća, nisam zakačio onaj koji se dobija od korišćenja igala, već onaj koji se zakači kada pojedeš pokvarene školjke. Posle nedelju dana provedenih u krevetu, bio sam kao nov. Sada, kada sam osvojio srce devojke koja me je zanimala, bilo je vreme da se vratim radu u grupi. Jedan od problema bio je Diks, koji nikako nije uspevao da izađe na kraj sa gitarskim deonicama. Klif je iz prve naučio sve pesme. Otišao bi kući i vežbao po celu noć, samo da bi bio siguran da je sve dobro skontao i odsvirao. Diks je bio sjajan muzičar koji nije mogao da se uklapa u nešto što je ostalo iza nekih drugih ljudi. Ako bi mu tražilida napiše pesmu, stvarao je čuda. Ali, jednostavno mu nije išlo kada je došlo vreme da savlada Hilelove eksperimentalne fank rifove. Nismo to baš kapirali. Mislili smo da je svako u stanju da nauči nešto novo. Pojavio bi se na probi i super bi svirali, ali onda bi rekli: Hajde da odsviramo Get Up and Jump, i Diks bi se potpuno pogubio. To je bio veliki problem, pošto smo planirali da na prvencu objavimo sve naše ranije pesme. Tako smo Fli i ja došli do zaključka da treba da otpustimo Diksa. Ali, kako otpustiti tog nežnog, prijatnog, tihog lika? Smislili smo da ga pozovemo na partiju kriketa. Na kulturan način bi mu objasnih da se naši stilovi ne poklapaju, te u skladu sa tim, trebalo bi da se rastanemo i da svako od nas pokuša da isfura svoj fazon. 104

105 Preko puta Fliove gajbe nalazilo se malo dvorište i tamo smo upriličili partiju kriketa, bez prethodno dobijenog komšijskog odobrenja. Udarali smo lopte, bacali ih na sve strane i onda smo krenuli:,,pa, Diks, kako je kod tebe?, upitah. Dobro, odgovori on. Nešto smo razmišljali, i došli do zaključka - hm, Fli, zašto mu ti ne bi rekao do kakvog zaključka smo došli? rekoh.,,pa, došli smo do zaključka - čisto kada je reč o muzici hm, Entoni, mislim da bi ti to bolje objasnio, oklevao je Fli. Dakle, čisto muzički, recimo da mi idemo u tom pravcu, i... Fli, zašto ti ne bi preuzeo odavde... Ti si muzički genije svoje vrste. Ti kao da ideš u onom pravcu..., reče Fli.,,A, tvoj pravac i naš se razilaze. Žao nam je, rekosmo u isti glas. Nastavili smo o različitosti naših muzičkih pravaca. Diks je, kao i uobičajeno, samo slušao i nije progovarao ni reč. Pošto smo pomislili kako smo mu dosta pričali o nepodudaranju naših puteva, on nas je samo pogledao i rekao: Okej. Znači proba je sutra, u isto vreme? Morali smo da mu crtamo da više ne može da svira sa nama. Konačno mu je sinulo, pokupio je svoje stvari, ušao u auto i otišao. To je bio prvi od brojnih srceparajućih otkaza koje smo Fli i ja morali da preturimo preko glave. Uvek smo mislili kako ćemo zauvek biti četvorica usijanih glava iz Holivuda, ali sada smo počinjali da učimo da se suočavamo sa stvarnim životom. Organizovali smo brojne audicije za gitaristu i videli gomilu ljudi. Sve se svelo na dvojicu: Marka Najna, avangardnog hip izgnanika iz umetničke škole, koji je svojevremeno svirao sa Klifom u grupi Tu Bols end Bet (Two Balls and a Bat) i Džeka Šermana. O njemu nisam znao apsolutno ništa, ali znao sam da je štreber onog trenutka kada je ušao na audiciju. Dobro, nije to bilo ništa loše, tada smo voleli takvu energiju, ali ovaj lik je bio štreber, a da toga nije ni bio svestan. Imao je tu, preko glave začešljanu, kosu i bio sav upicanjen. Ušao je sa ogromnim osmehom na licu i nije izgledao nimalo kul dok je svirao, ali odmah se uklopio sa Fliom i Klifom - nije zaostajao i nije ih gubio. Išlo im je kao med i mleko. Plus, ovaj lik je imao neverovatan talenat u prstima i neke komplikovane stvari su mu išle kao od šale. Odsvirali smo neke od naših pesama. Njegovom zvuku nedostajao je onaj bezobrazni element, ali tehnički se pokazao - sve note su mu bile na pravom mestu. Njegova svirka nije imala Hilelov duh, ali bar je znao da odsvira sve. Dakle, sve se svelo na onog hip momka i ovog prosečnog lika. Dok smo te večeri napuštali prostor za probe, Džek je pričao: Vau, momci, ovo je bila neverovatna svirka. Stvarno ste kul. Nisam tako svirao fank još od 1975, kada sam 105

106 svirao u onom Top Forti (Top Forty) bendu... Reklismo mu kako nam je prvi korak pravljenje ploče i odlazak na turneju. O, super. Pravljenje ploče. To je lepo, reče Džek. Onda se zaledio. Ukoliko me budete primili, prvo ću morati da popričam sa mojim astrologom po pitanju te turneje, jer nigde ne mrdam ako mi je treći mesec u Veneri, koja bi mogla ući u konjukciju sa Jupiterom. Očekivali smo da je sledeća izjava: Samo se šalim, ali on je počeo o tim konjukcijama, pomračenjima i sličnom, pa smo ga pitali da li je ozbiljan.,,da, skroz sam ozbiljan u vezi sa tim. Trebalo bi da sve bude u redu, ali moram prvo da popričam sa mojim astrologom, reče on. Rekli smo mu da ćemo mu se javiti povodom naše odluke i on je otišao. Ponovo smo sve probali i rešili da okušamo sreću sa štreberom. Smatrali smo da ima dosta iskustva i da je neverovatan gitarista, na neki poseban način. Nije bio sirov, eksplozivan fank macan, kakvog smo imali na umu, ali bio je potpuno sposoban za ulazak u studio i uklapanje u slagalicu, tako da smo ga primili. Sve se sklopilo u jednu celinu i to je bio pravi trenutak za slavlje. Kada smo sredili sve oko grupe, trebalo je da nađem stan. Bob Forest ija saznali smo za te poslovne prostorije u klasičnim holivudskim dvospratnicama u Holivudskom bulevaru, koje su bile prilično jeftine. Tada je taj kraj bio strašno zanemaren. Zgrada se zvala Outpost i verovatno je podignuta dvadesetih godina, jer je bila u stilu onih u kojima su živeliprivatni detektivi. Bila je prelepa, sa elegantnim stepeništem i hodnicima visokih tavanica, starim lusterima, velikim prozorima i onim starim kupatilima koja su imala po deset pisoara, urađena od toplih materijala i ukrašena po zidovima. Uštedeo sam nekoliko stotina dolara i stanodavcu se predstavio kao pisac kome je potreban prostor za rad. Znali smo da ne smemo da im kažemo da imamo nameru da živimo u toj zgradi, iako je bilo ljudi koji su već useljeni. Ništa ne govoriš, samo ne dižeš veliku frku, da oni ne saznaju, i lepo živiš. Pokazali su mi nekoliko različitih prostorija i odlučio sam se za najlepšu i najveću. Imala je visoku tavanicu i nekoliko ogromnih prozora koji su gledali na bulevar. Bila je to jedna ogromna soba, bez kupatila, ali imala je prelepa starinska drvena vrata. Bob je bio tanji sa parama, pa je uzeo najjeftiniju prostoriju koja je gledala na parking. Moja stanarina bila je 135 dolara, a njegova, verovatno, oko 85. Nije nas bilo briga što u stanu nemamo kupatilo. Kontali smo da možemo da se plaknemo i u lavabou. Te prostorije u Outpostu postaće sinonim za dekadenciju, orgije i posrnuća mnogih mladih umova. Ubrzo po našem useljenju, Greg, uvrnuti matori Bobov prijatelj, uselio se u prostor na kraju hodnika. Bio je diler kokaina i neostvareni gitarista. U stan do mog, uselila se neka dizajnerka sa njenim dečkom, ogromnom 106

107 sirovinom od gitariste, po imenu Karlos Gitarlos, sa kojim sam imao neke nerašćišćene račune. Bacio sam se na sređivanje mog novog stana. Krevet sam stavio u ugao i pomerio sto. Karlosova devojka mi je ponudila malu okruglu fotelju, prekrivenu krznom sa printom leopardove kože, koja je predstavljala pravo otkrovenje. Bobova blizina je, u isti mah, bila blagoslov i kletva. Stalno bi navraćao i trudili smo se da, na razne načine, dođemo do novca potrebnog za drogu. Isporuke heroina su nas zaobilazile, pa smo počeli da se radimo kokainom i onda pokušavali da ga speremo alkoholom. Naravno, naš komšija, Greg, kao da je imao nepresušnu zalihu. Stalno sam išao kod njega po još. Pride sam mu dao jedne skupocene skije, dok mu sutra ujutru ne donesem gitaru kao zalog. Nisam imao ni love, ni gitaru - sve to je bila gomila laži kako bih održao priliv belog praška. Nadao sam se da će se Greg onesvestiti i tako ostati narednih pet dana, kako bi mi dao malo mira. Zabavi je, konačno, došao kraj pa sam se onesvestio u očajničkom stanju neugodnosti. U toku dremke, koja je trajala nekoliko sati, začuo sam glasno lupanje po vratima. Mislio sam da će taj na vratima izgubiti strpljenje i otići, ukoliko ne ustanem i ne otvorim vrata. Greška. Vraćao se nekoliko puta, svaki put lupajući sve jače i jače. Na kraju, prolomio se prasak pucanja drveta. Provirio sam iz kreveta i video kako se ogromna sekira probija kroz moja prelepa drvena vrata. Hmmm. To nije slutilo na dobro. Skontao sam da mogu da ostanem u krevetu i pustim ga da me isecka u komadiće, pošto nisam imao ni novca, ni gitaru koju bih mogao da založim. Ili sam mogao da ga isprepadam, pokušam da celu stvar okrenem u svoju korist i povećam šansu za preživljavanje. Otrčao sam do vrata, širom ih otvorio i zaurlao: Kretenčino! Vidi šta si napravio od mojih vrata! Činilio se kao da je iz vazduha nestalo one njegove dilerske nadmoćnosti. Pogledao je u vrata, onda u mene i rekao: O, Bože, strašno mi je žao. Odmah ću ih popraviti. Odlučio sam da uvećam svoju prednost. Gde ti je bila glava?, rekoh. Sada ti meni duguješ lovu zbog ovoga. Greg je izgledao krajnje zbunjeno. Ne, ti meni duguješ novac.,ja tebi? Prijatelju, pogledaj šta si mi uradio od vrata. Mislim da bi trebalo da kažemo da smo sada kvit.,,ne znam... Mislim, mom čoveku dugujem toliko novca... Slušaj, zadrži skije. Sada briši odavde. Uništio si mi vrata. Greg se okrenuo i izašao kao pokunjeno kučence sa sekirom u ruci. Velika 107

108 pukotina, tolika da je kroz nju mogao da se vidi ceo stan, zjapila je na mojim vratima pa sam pronašao parče kartona i zakrpio je. Onda sam se vratio na spavanje. Tužno je reći, ali to nije bio neobičan dan u Outpostu. Mnogi moji dani su se vrteli oko Boba, rokanja preko noći, preživljavanja dana bez love i žickanja 99 centi da bi mogao da kupim parče pice. Fli više nije želeo da bude deo tog ludila. Još dok smo živeli u gajbi u La Lejenda, čitao je o tom bendu iz Vašingtona, zvanom Majnor Tret(Minor Threat), koji su propagirali antinarkomansku filozofiju, pogotovu u njihovoj pesmi Straight Edge. Fli je bio toliko demoralizovan i depresivan od svih tih droga koje smo koristili, da je reči te pesme iscepao iz časopisa, obrijao se do glave i pokušao da prihvati tu novu filozofiju nema-više-rađenja. Nije upalilo, ali ga je sprečilo da se dalje uvaljuje. Smirio se i radio se mnogo manje, dok smo Bob i ja bili potpuno van kontrole. U to vreme, jednom sam se naizmenično pucao kokainom i spidom, a onda mi je nestalo i jednog i drugog. Nekada dođeš do tog trenutka u kom želiš da se rokneš nečim, iako si već urađen, samo da bi osetio novi talas uzbuđenja. Neko mi je dao dozu esida, a uz sebe sam imao bocu votke, pa sam u kašiku usuo esid, zalio ga votkom i rastvorio je najbolje što sam mogao. Puknuo sam se tim i umesto da u ustima osetim heroin, kokain ili spid, osetio sam votku. Ponovo, usput sam negde naleteo na kineski beli heroin. Sećam se da sam potrošio sav novac na kokain, legao na krevet i nisam mogao oka da sklopim. Pozvao sam Dženifer i zamolio je da dođe da se pobrine za mene, što je značilo da mi donese nešto novca kako bih mogao da uzmem kokaina da se vratim u normalu. Obično bi bilo oko četiri ujutru, Holivudski bulevar bio je samrtno tih, a ja bih bio prazna duša koja leži na krevetu, čekajući zvuk njenog automobila. Bio sam toliko navučen, da sam mogao da čujem zvuk motora njenog automobila koji se isključuje sa autoputa, deset minuta pre nego što će se pojaviti. I onda bi mi dala dvadeset, četrdeset ili šezdeset dolara - koliko god je imala. Ona tada nije imala problema sa drogom, tako da mi se uvek nalazila. To je bila naša šema - ja osluškujem da čujem zvuk njenih kola, plus taj osećaj potpunog olakšanja kada znam da se ona dole uparkirava. Sada su moja pucanja drogom počela da se odražavaju na grupu. Propustio bih po koju probu, onda se malo izvlačio, a potom počeo da se udaljavam od Flia. Imali smo ugovor i čekao nas je veliki posao, a ja bih posle besane noći ležao na podu moje ogromne sobe, umotan u neka ćebad, pokušavajući da odspavam. Jednoga dana sam bio baš u takvoj situaciji, kada se začulo kucanje na vratima. To je bio Fli. Ušao je u sobu, koja je bila u stravičnom haosu i pogledao me: Entoni, ustaj. Ustao sam.,ja više ne mogu ovako s tobom. Previše si se sjebao. Moram da napustim 108

109 grupu. Razbudio sam se istog trena, pošto to nije bilo ono što sam očekivao da će reći. Mislio sam da će reći nešto kao: Ortak, u strašnom si haosu. Moramo da popričamo o tome kako da se više ne uvaljuješ u ovo. Ali kada je rekao da napušta grupu, sve moje ćelije su zatreperile i počeo sam da se raspadam. To je bio prvi znak činjenice da uništavam san koji smo stvorili kroz ovu fantastičnu grupu čija se energija vrtela oko igranja i seksa. Najviše na svetu želeo sam da budem u toj grupi sa Flijem. Ali, kako da mu to saopštim? Onda mi je sinulo. Fli, ne možeš da odeš, zavapio sam. Ja ću biti Džejms Braun osamdesetih. Kako bi mogao da odoli tom argumentu? 109

110 6. THE RED HOTS Pošto smo potpisali naš prvi ugovor, Fli i ja smo se uselili u kancelarije EMI-ja. Nekoliko ljudi bilo je prilično prijateljski nastrojeno prema nama, ali imali smo osećaj da se ne nalazimo pri vrhu grupa koje su zastupali, čak nismo bili sigurni ni da smo u samom dnu. Ponekad smo imali problema da prođemo pored čuvara na ulaznim vratima. Svaki put kada bi dolazili tamo, prolazili smo pored ogromnog rols-rojsa parkiranog pri samom ulazu. Pitali smo čija su to kola, i dobili odgovor:,,a, to su kola Džimija Mace. On je vlasnik kompanije. Međutim, kada god bi zamolili da nam se zakaže sastanak sa njim, bilo nam je govoreno kako nema potrebe, jer ga ne interesuju svakodnevne odluke koje se donose u vezi sa bendovima. Mogao sam da se kladim da nije imao pojma da njegova firma pod svojim okriljem ima neku grupu zvanu Red Hot Čili Pepers. Fli i ja smo, jednog popodneva, otišli tamo. Džejmi Koen, sa kojim smo potpisali ugovor, trenutno nije bio prisutan u kancelariji. Zahtevali smo da nas primi direktor kompanije, a njegova sekretarica je izašla:,,on trenutno nije dostupan. Nalazi se na sastanku sa direktorima svih međunarodnih ogranaka naše kompanije. Svi su doleteli samo zbog ovog sastanka. Fli i ja smo se sklupčali u jedan ugao i odlučili da drastično povećamo našu,vidljivost u EMI-ju. Tako smo otišli u malo kupatilo, skinuli se i uleteli pravo u kancelariju. Skakali smo po stolovima, trčali po kancelariji, vrištali i zavijali. Onda smo se osvrnuli i shvatili da tu nisu samo glavonje, već celokupni timovi iz raznih krajeva sveta, i svi su imali aktovke, gomile papira i grafika, a mi smo im sve to rasturih. Kada nam je to, konačno, došlo iz dupeta u glavu, skočili smo sa stolova, istrčali odatle i pokušavali da navučemo gaće dok smo bežali od čuvara, koji su bili obavešteni o našem upadu. Trčali smo kao ispaljeni iz topa, i uspeli da pobegnemo čuvarima na parkingu. Jurili smo preko Holivudskog bulevara, sve dok se nismo našli u parku. Tada smo seli i zapalili jedan ogroman džoint, u slavu našeg promovisanja u EMI-ju. Na pola džointa, počeo sam da paranoišem.,,to je bila dobra ideja, zar ne?, upitao sam Flia. Ali, šta ako nas otpuste? Izgledali su prilično iznervirani. Kada malo bolje razmislim, vikali su na nas. O, Bože, šta ćemo ako nam ponište ugovor? Kada je prestalo dejstvo vutre, nazvali smo Lindija da vidimo da li smo dobili šut-kartu. Međutim, frka se stišala i mi smo bili spremni za snimanje našeg prvog albuma. Džejmi i Lindi su želeli da znaju koga želimo kao producenta. Fli i ja smo se, bez oklevanja, složili da to bude Endi Gil, gitarista grupe Geng of For. Njihov prvi 110

111 album, Entertainment, podstakao me je da se bacim na igranje, onda dok sam još živeo sa Dondijem. Njihova muzika je bila tako ispunjavajuća, tvrda i sirova - otelotvorenje britanskog školskog fanka, a Gilovi društvenopolitički tekstovi tako dobri, ali na jedan skroman način - kao da ni sami sebe nisu uzimali za ozbiljno. Lindi je stupio u kontakt sa Gilovim menadžerom i ovaj se složio da nam bude producent, što smo smatrali našom velikom pobedom. Kada smo ga upoznali, izrekao je nekoliko neblagonaklonih komentara u vezi sa njegovim ranijim radom. Već tada je trebalo da vidimo znak upozorenja. Međutim, nastavih smo da radimo s njim pretprodukciju albuma u SIR studiju, koji se nalazio na bulevaru Santa Monika, blizu mog i Dženiferinog stana. Uštedeo sam nešto kinte koju smo dobili prilikom potpisivanja ugovora, a ona je prodala njena kola, pa smo sakupili kintu za iznajmljivanje male kuće na Leksington aveniji, u pomalo opasnom delu Holivuda koji je bio stecište raznovrsnih prostitutki - od transseksualaca do mladih dečaka. Endi Gil je počeo da truća o pretprodukciji, sa Klifom, Džekom, Fliom i sa mnom, ali sve to mi nije imalo mnogo smisla. Čak nisam ni znao šta je njegov jebeni posao. To mi je bila jedna otkačena, neprijatna situacija, i pritisak je počeo da čini svoje. Vratio sam se ponovnim pohodima na drogu, nestajao na nekoliko dana. To je, obično, podrazumevalo pucanje kokainom, pošto sam imao dobru šemu. Bob Forest me je uputio na lika koji je bio član poznate losanđeleske rok grupe. Živeo je u ogromnom stanu sa pogledom. Bio sam takav prevarant i znao tako da podiđem, da je na kraju odbijao da me pusti u stan. Kada bih se pojavio, on je sa terase spuštao konzervu privezanu konopcem, u koju je trebalo da stavim lovu, i onda mi bacao kokain. Ali, moj najsigurniji izvor koke, bila je šema na parkingu blizu šoping centra. Neko mi je rekao da samo treba da, prilikom uparkiravanja kola, kažeš: Treba mi karta ili Potrebna mi je polovina karte. To je bila lozinka za kupovinu kokaina. Išao sam tamo izjutra, u podne, u toku noći i potrošio mnogo karata. Heroin je sve više izbijao u prvi plan. Dženifer je mrzela kada se radim kokainom, jer bih nestajao, a onda se vraćao posle nekoliko dana, ponašao se skroz uvrnuto i nisam bio baš slika i prilika tople i pristupačne osobe. Nije se ustručavala da mi sve saspe u lice, da vrišti i udara me. Ali, jedne večeri smo izašli u centar, u klub Pauer Tuls (Power Tools), gde sam naleteo na Faba, koji se nešto ranije uselio u gajbu nedaleko od kluba. Otišli smo kod njega i prodao mi je minijaturni šutić kineskog belog heroina, najjačeg koji se mogao naći na tržištu. Bio je tako jak da nije bilo potrebe za ubrizgavanjem. Malo smo ušmrknuli i bilo je kao da tonemo u raj. Dženifer se strašno svidelo, pa smo otišli kući i kresali se ravnih dvanaest sati, ludujući na toj beskrajnoj heroinskoj seksualnoj vrtešci. Ali, ta početna opijenost je osećaj koji si proklet da juriš do kraja života, jer kada sledeći put to uradiš, neće biti onako kako je bilo tog 111

112 puta. Uprkos svemu, kineski beli bio je tako jeftin da se činio bezopasnim. Nije da sam po ulici pravio neka sranja ih zabadao igle u ruke, pa završavao sa bezbrojnim modricama i krvlju koja kaplje svuda naokolo. Činilo se elegantijim da se smucaš po tom stanu, sa gomilom Francuza i povremeno ušmrkneš malo tog materijala, pa se osećaš euforično dok sve to traje. A, ujutru, kada se probudiš, i dalje imaš lovu u džepu. Kineski beli bio je takva varka. Isprva bi ti pružio samo raj, dok pakao nije ni nagoveštavao. Dženifer i ja smo počeli da se radimo još češće, ali bih ja uvek išao u moje manijakalne kokainske pohode. Maznuo bih njen automobil, kada sam bio u stanju za to. Kada nisam, bio bih prisiljen da pešaka odem do mog novog dilera, koji je živeo nekoliko kilometara dalje. Radio je i sa kokainom i heroinom, što je bilo prilično zgodno. Ali, nikada nisam dobijao dobru robu, pošto se i sam pucao. Naravno, bio sam tipičan davež od mušterije - uvek bih ga budio ili mu dosađivao dok ne bi pristao da me pusti unutra. Jednoga dana sam se kod njega radio kokainom, ali počeo sam nešto da šizim i on me je izbacio napolje. Isprva sam bio sitničav po pitanju igala i sterilne vate, ali sada me nije bilo briga. Ako bi me priteralo, iskoristio bih špric koji nađem na ulici, a umesto sterilne vate, upotrebio bih deo svoje čarape ih - još češće - filter od cigarete. Ranije sam koristio samo sterilizovanu vodu da napravim rastvor, a sada bih pustio vodu iz vodokotlića, uzeo je sa baštenske prskalice ili čak iz neke bare. To ludo ponašanje počelo je da se odražava na moj profesionalni život. Počeo sam da propuštam probe ili vreme određeno za pravljenje novih pesama. Čak sam počeo da preskačem neke žive svirke - kao onaj veliki pank događaj u Olimpik Auditorijumu, gde je trebalo da nastupimo sa našim ortacima iz Sirkl Džerksa i Suisajdal Tendensis (Suicidal Tendencies). Dogovorili smo se da album snimamo u studiju El Dorado, koji se nalazio na uglu Holivudskog i bulevara Vajn. Za tonca smo uzeli Dejva Džerdena, iskusnog čoveka baršunastog glasa. Endi Gil je bio mnogo drugačiji od onoga što smo očekivali. Bio je otvoren, primetno inteligentan i opušten, ali nije imao onu oštrinu i energiju koju smo očekivali. Mi smo, svaki za sebe, bili ti agresivni momci, a on je bio ta blaga britanska pametnica. Činjenica je bila da nam je bio interesantan i da smo ga gotivili, ali nije se činilo da bi on mogao postati naša desna ruka. Svakako da nije oberučke prihvatio našu muzičku ideologiju. Činilo se kao da smo ispod njegovog nivoa - on je bio tu, radio je isto to i bilo je lepo dok je trajalo, ali sada je bilo vreme za nove stvari. A, mi smo biliu fazonu: Kakve, bre, nove stvari? Ovo smo mi! Zato je postojala blaga tenzija. Jednom sam bacio pogled na njegovu beležnicu i video da je pored pesme Police Helicopter napisao,sranje. Bilo je poražavajuće videti da je tu stvar otpisao 112

113 kao sranje. Ona je bila naš šlag na torti. Uspela je da pokaže naš duh - da uhvati snažnu lavinu zvuka i energije koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Čitanje njegovih beleški, samo je zapečatilo ono što nam se muvalo po mislima. Sada smo bili u fazonu: Okej, imamo posla sa neprijateljem. Sukob je postao očigledan, pogotovu između njega na jednoj, i mene i Flia na drugoj strani. Za vreme snimanja ploče, to je preraslo u pravi rat. Endijev trip bio je napraviti hit po svaku cenu, a to je bila jedna velika greška. Samo je trebalo da od nas napravi najbolju grupu, što smo već bili. Pojavili bi se sa tim prelepim, tvrdim, zanimljivim melodijama, a on bi počeo: O, ne, ne, ne. To nikada neće proći na radiju. Onda bi mi krenuli:,,i, šta time hoćeš da kažeš? Ni ne pravimo ovo da bi bilo na radiju. Odgovorio bi:,,da, ali ja to hoću. Snimam ovo da bi došlo na radio. Ni Džek Serman nije bio u našem fazonu. Bio je novajlija u grupi i previše srdačan prema Endiju i njegovom čistom, navodno,radijskiprijateljskijem zvuku. Njih dvojica su dobro funkcionisali, zato što je Džek služio Endiju kao pajac koga je mogao potpuno da kontroliše. Stalno bi se svađali zbog zvuka Džekove gitare. Endi je pokušavao da ga smekša, a mi bi pobesneli.,,to je tako meko i jadno za ovakvu pank stvar. Trebalo bi sve glasno da pršti, povikali bi uglas. Deo sukoba bio je vezan za to što je Džek bio upeglani gitarista, koji nije imao pank-pedigre. Povrh svega, tako se lako potčinjavao - ni nalik Fliu i meni. Jednom se spremao za svirku u studiju, a ja sam malo poranio. U rukama je držao parče tkanine i njime nežno čistio vrat gitare. Onda je otišao do njegove torbice, koja je izgledala kao one lekarske, i izvadio nešto što je podsećalo na osveživač vazduha. Počeo je time da prska duž vrata gitare. Jebote, šta ti je to? Šta radiš tvojoj gitari?, upitah.,,a, pa ovo je fingerease. Pomaže da prsti lakše klize po žicama, odgovori on. Navikao sam se na Hilelov način. Znao je da svira tako žestoko da bi mu prsti počeli da se raspadaju, a gitara je bila prekrivena krvlju. A, ovaj lik mi izvodi neka pederska proseravanja sa sprejevima. Trljao sam mu to na nos:,,da li si poneo fingerease? Nemoj da odeš kući bez njega. Uzvratio bi mi:,,eh, ti verovatno ni ne znaš šta je nisko c. Prvih nekoliko dana u studiju prošlo je bez ikakvih problema. Međutim, ubrzo smo skontali da Endi od nas pokušava da napravi nešto što nismo. Na kraju dana, Fli i ja bi iz studija uleteli u kontrolnu sobu, bacili se preko miksete i zavapili: Jebi se! Mrzimo te! Ovo je sranje! Sve vreme, Endi je bio potpuno smiren, a Dejv Džerden bio je kao jedna od onih lutkica što poskakuju u kolima, neprestano klimajući glavom i ponavljajući: Moramo slušati Endija. Moramo slušati Endija. Međutim, u nekoliko navrata smo se dobro izezali. Bili smo usred žestoke 113

114 diskusije, kada Fli reče: Hajde da, na trenutak, prestanemo. Idem da kenjam. O, da. Hajde budi ljubazan, pa mi donesi malo tog tvog sranja, izveštačeno reče Endi. Važi, reče Fli.,,To sam i očekivao od tebe, reče Endi. Pošao sam sa Fliom. Celim putem do kupatila, pravili smo plan: Hajde da mu stvarno odnesemo govance. Fli se pročistio, a govance smo smestili u praznu kutiju pice, koju smo našli u studiju, i trčeći kroz hodnik, predali je Endiju. Samo je prevrnuo očima i primetio: Tako predvidljivo. Fli, do dana današnjeg, taj događaj koristi da bi objasnio naš uspeh - mi smo sjajna grupa zato što smo se iskenjali Endiju Gilu. Tokom tog vremena, pamtim neke izlive sreće. Nove stvari, poput Buckle Down, True Men, Mommy, where's Daddy i Grand Pappy DuPlenty,zvučale su moćno i zanimljivo. Ali, bio sam žešće razočaran kada sam čuo izmiksovane Get Up and Jump, Out in L.A., Green Heaven i Police Helicopter. Sve su zvučale kao da su prošle kroz pop sterilizator. Zvučale su tako moćno kada smo ih ranije izvodili, a sada su bile kao šećerna vodica. Ta napetost i netrpeljivost je uticala na sve, a pogotovu na Dejva Džerdena koji je zaglavio u bolnici zbog čira na želucu i propustio nedelju dana snimanja. Onda je Endi morao u bolnicu zbog odstranjivanja raka sa testisa. Dok je ovaj bio u bolnici, Fli i ja smo pokušavali da nagovorimo Dejva da sve ponovo snimimo, ali on nije hteo. Izlazak albuma nije bio povod za slavlje. Činilo mi se da se nalazimo zaglavljeni između suprotnih strana, u tampon zoni večitih kompromisa. Nisam se stideo naše ploče, ali ona nije bila ni nalik našem demo-snimku. Ipak, stav nam je bio, otprilike, sledeći: Dobro, ovo je naša ploča. Hajde da nastavimo dalje - pogotovu posle čitanja prve kritike. Kupio sam jedan lokalni časopis koji nas je skroz popljuvao. Bio sam strašno povređen, ali sam se tešio time da ljudi nekada uspeju, a nekada ne. Nisam želeo da pridajem mnogo značaja onome šta su novinari pisali o našoj muzici. Onda smo dobili odličnu kritiku u jednom od prvih brojeva časopisaspin, koja je bila zapanjujuće pozitivna. Znači, imali smo šarenolike kritike. U svakom slučaju, bili smo priznati još negde osim u L. A. Dee Dah. Pozirali smo za naš prvi poster negde baš pred izlazak ploče. Pre toga smo uradili nadaleko čuvene fotke sa čarapama, ali ovo je bio prvi poster za široke narodne mase. Neposredno pred snimanje, dograbio sam marker i počeo da crtam svuda po Fliovom stomaku, ramenima i prsima. Izgledalo je fantastično, iako su to 114

115 bile samo izuvijane linije i tačkice. Tada smo furali foru nošenja šešira, ali Klif se pojavio obučen u nešto čime nas je sve nadmašio. Preko lica je imao masku, preko nje šešir, a na rukama rukavice, tako da mu je svaki delić kože bio prekriven. Izgledaoje kao obučeni robot. Onda je Fli skočio na mene i uhvatio me u klinč. Tako smo se slikali. Stalno smo se kreveljili u kameru. Bili smo rođeni u doba poplave poziranja i slatkih dečaka - sve se svodilo na to da izgledaš što je moguće slađe i praviš praznu muziku. A, mi smo uvek bih suprotnost svemu popularnom, tako da je kreveljenje bio naš logičan odgovor svim tim ljudima koji su pokušavali da budu upeglani do savršenstva. Takođe, snimili smo naš prvi spot. Izdavačka kuća nam je dala nešto love i mi smo angažovali Grejema Viflera, koji je radio spotove za jednu uvrnutu grupu iz San Franciska, zvanu Rezidents (Residents). Obožavali smo te spotove. Osmislio je spot za True Men, a mi smo junački prošli snimanje dugo osamnaest časova, radeći stvari poput iskakanja iz rupa punih peska, jer je to trebalo da podseća na nekog seljaka koji zaliva kukuruz. Nismo više ni osećali sopstvena tela. Deset puta zaredom bacili bi se na krevet sa ekserima, samo ako bi to bilo traženo od nas. Sećam se da sam sledeći dan jedva hodao i osećao se kao stogodišnjak. Spot mi se svideo, ali mi je i dalje bilo čudno što umesto Hilela tamo stoji Džek Serman. Posle izlaska ploče, verovatno nekih nedelju dana kasnije, nisam imao pojma da je Flia zvao Džoni Lindon, iz tabora Sex Pistolsa, i zamolio ga da dođe na audiciju za basistu jedne nove grupe, Pablik Imidž (Public Image). Fli je u tajnosti otišao na audiciju, ne kao onaj put kada je svirao za Vat is Dis i išao da se oproba za Fir. Odlično je to odradio i bio prvi izbor. Onda se posavetovao sa Hilelom, isto kao što je uradio sa mnom kada je trebalo da pređe u Fir. Odslušali su stvari obeju grupa i Hilel ga je pitao da b hoće da ostvaruje Lindonov trip ili da stvara nešto novo. Fli je ipak odlučio da ostane u svojoj grupi. Hvala Bogu na tome, jer sam tada bio samo bleda slika čoveka, uz to ubeđen da Fli stalno misli: Čoveče, ne mogu da se oslonim na ovog ludaka. On umire, sav prekriven ubodima. Plav je od glave do pete. Krade kola, nestaje, završava po zatvorima. Jebeno izgubljen slučaj. Kako da trpim to? Tako je jednom trebalo da imamo probu, ali se ja nisam pojavio. Džek Šerman se već spremao da ode, ali Fli je sedeo tamo pognute glave sa gitarom u krilu. Hajde da radimo nešto, reče Džek. Začepi, odbrunda Fli. Šta sam ti uradio? Sto si u bedaku? Zašto ne možemo nešto da radimo?, požalio se Džek.,,I ti bi bio ubedačen da imaš prijatelja koji svake sekunde može da umre, reče Fli. 115

116 Za ovo nisam znao do prošle godine. U to doba, koliko se sećam, Fli mi nikada ne bi uputio izjavu nalik toj. Kad god bi pričali, nikada nije bilo: Brinem se za tebe. Mislim da imaš problem. Previše si mlad da umreš,već je uvek bilo ovako:,,ne mogu više. Ostavljaš me na cedilu. Treba mi neko na koga mogu da računam. Pretpostavio sam da je u nekom Džekovom tripu i da sebe ne smatra delom jedne zajednice, već suvim profesionalcem kome je potreban siguran partner. Album je izašao tog leta. Promocija je obuhvatala nastup u Njujorku. Trebalo je da sviramo na Muzičkom seminaru koji je bio najznačajnije dešavanje za probijanje alternativnih grupa. Zamalo da ga propustim. Ne zbog heroina ili kokaina, već zbog jedne sasvim druge droge - alkohola. Bio sam na godišnjem odmoru u Mičigenu, na koji sam poveo i Dženifer. Pojavila se sa njenom klasičnom frizurom, ofarbana u kanarinac žutu i sa perjem koje joj štrči iz kose. Kada sam je upoznao sa mojima, nisu znali šta da misle o njoj. Izgledala je kao polje prekriveno rascvetalim narcisima, a prva stvar koju je uradila bila je podizanje indijanskog šatora usred voćnjaka. Kada je spomenula šator, mislio sam da će da izgradi neki mali šator za igru, ali ona je bila strastveni poznavalac kulture američkih urođenika, tako da je veći deo dana i večeri provela u šumi, sakupljajući grane za šator. Ne znam da li je pri sebi imala nešto od tog materijala, zato što je uvek vukla torbe pune odeće i svakojakih stvari. Na kraju je napravila četiri metra visok šator, toliko čvrst da je pregrmeo predstojeću oštru mičigensku zimu. Pre odlaska iz Los Anđelesa, koristio sam mnogo više heroina nego što sam želeo. Prvo sam se radio jednom nedeljno, jer postoji velika verovatnoća navlačenja ako se radiš češće od toga. Onda je usledio fazon: Ove nedelje ću se uraditi dva puta, a onda ću biti čist sledeće dve nedelje. Onda bi prošlo tri dana, pa bi bilo: Umetnuću po dan između dva rađenja, onda nema šanse da se navučem. Usledilo je: Neću se navući ako se radim dva dana zaredom, pa se ne pucam dva dana između, pa se radim tek sledećeg. Gubio sam bitku. U međuvremenu, Dženifer se sjajno uortačila sa mojim sestrama. Mama nije znala šta da misli o toj prilično otkačenoj maloj. Naravno, kao i sve mame na svetu, nije shvatala da je najveća lujka u kući bio njen rođeni sin. Jedne noći sam se osećao veoma loše, pošto sam potrošio zalihu droge koju sam poneo. Znao sam da mi treba nešto čime ću ublažiti bol, tako da sam ostavio Dženifer sa mamom i otišao da se nađem sa mojim ortakom Nejtom. Zatekao sam ga u kafani, sa gomilom pravih srednjezapadnjaka - svi su se isto oblačili, pili isto piće, vozili ista kola, bavili sličnim poslovima i živeli u istim kućama. A, pili su puno. Nikada mi alkohol nije bio prvi, drugi ih treći izbor za trovanje. Pio sam stalno, ali nikada nisam dozvoljavao da piće bude okidač. Ali, tada sam odlučio da pijem, pošto sam bio utučen nedostatkom dešavanja u Grand Rapidsu, koji je bio jedno učmalo mesto bez 116

117 ikakvog duha. Tako sam počeo da pijem pivo iz nečega što je ličilo na ogroman pekač za kokice. Lokao sam, kao i svi tamo. Napih smo se i upalilo je, jer sam nadomestio sve one stvarčice koje su mi nedostajale. Imao sam utisak da mi je dobro, ali nisam imao pojma koliko sam zapravo odvaljen. Do mamine kuće imalo je dvadeset kilometara ravnog seoskog puta. Nikada nisam vezivao pojas - ni dan-danas ne radim to - ali kada sam se pozdravljao sa Nejtom, vezao sam pojas, čisto fore radi. Nagazio sam mamin kombi, što je značilo da idem nekih km na čas. Bio sam strašno umoran. Glava je počela da mi pada i onda sam par puta iznenada zakočio. To sam radio da se razbudim, a onda sam odlučio da zatvorim oči na sekundu. U meni je bio toliko cirke da su mi se sva svetla pogasila. Smračilo mi se i kola su skrenula u suprotnu traku, preskočila bankinu i naletela na neku džombu. U tom trenutku sam se probudio i ugledao kako letim u susret ogromnom drveću. Drveće? Do đavola, šta... Bum. Kombi se zalepio za stablo, motor je bio na sedištu pored mog, a glava mi se zakucala za volan. Ostao bih tamo ko zna koliko, krvareći tako onesvešćen, da neko u daljini nije čuo kako sam se survao. Srećom, bio je to bolničar koji je, pukim slučajem, vozio ambulantna kola. U roku od nekoliko minuta, pozvao je vatrogasce, a oni su stigli i izbavili me iz krša metala. Bolničari su mi se drali nad glavom pitajući me ko je predsednik. Dao sam tačan odgovor na svako pitanje, ali nije mi bilo jasno zašto mi proveravaju pamćenje. Nisam ukapirao da mi se glava raspolutila i da podseća na tanjir pun špageta sa ćuftama. Hitno su me prebacili do najbliže bolnice i obavestili moju jadnu mamu. Ona je bila kod kuće i negovala Stiva, njenog muža, posle operacije ugradnje četvorostrukog bajpasa. Mama i moja sestra, Dženi, stigle su u roku od dva minuta. Uletele su u sobu. Gledale su me kao da sam duh. Upitao sam da li mogu do kupatila, a medicinska sestra mi je nevoljno dopustila. Odmah sam stao ispred ogledala, a u mene je gledao čovek-slon. Gornja usna mi je bila toliko otečena da je skoro pokrivala ceo nos, a on je bio kao glavica kupusa rascvetana preko cele face. Levo oko mi je bilo potpuno zatvoreno, ali izgledalo je kao da sam u njega ubacio bilijarsku kuglu pre nego što sam ga zatvorio. A, krvi je bilo svuda. Prva misao mi je bila: O Bože, nikada više neću ličiti na ljudsko biće. Mogao sam da vidim samo na jedno oko, ali video sam dovoljno da znam da je to kraj onog lica kakvog sam se sećao. Nedeljama sam bio u bolnici. Svaki dan sam ispisivao recepte za perkoden, brže nego što sam mogao da ih iskoristim. Obožavao sam taj novi način snabdevanja heroinom. Međutim, doktor me je provalio i ostavio me bez ičega. Otok je spao posle nekoliko dana, a onda su odlučili da mi zakrpe polomljene kosti. Lobanja je 117

118 bila polomljena, kao i deo očne duplje i jedna sitna kost koja pridržava očnu jabučicu. Plastični hirurg je morao da radi prema fotografiji koju mu je mama donela. Vratio mi je nekadašnji izgled sa malo titanijuma i teflona. Sada sam bio svoja verna kopija. Nazvao sam Lindija, izvinuo mu se i rekao kako mislim da neću moći da se pojavim na nastupu. Ali, Fli me je zamolio da pokušam. Do tada mi je lice bilo u zavojima i izgledalo nekako kul, pa sam odlučio da nastavim sa igrom. Dženifer mi je napravila uglasti futuristički kaubojski šešir boje purpura, tako da sam se u avion ukrcao noseći njega, lica umotanog u zavoje, obučen u kožnu jaknu. Svirali smo najbolje što smo mogli. Pamtim da sam, u isto vreme, bio strašno nervozan, preplašen i pun energije. Bio je to prvi put da sam skapirao neke stvari i rekao sebi: Okej, moraš da pronađeš način da ovaj strah, adrenalin i leptiriće pretvoriš u izvođenje. To je osećaj koji me prati celog života. Ako nemam nikakva osećanja pred svirku, onda to neće izaći na dobro. Posle nastupa, Fli i ja smo uleteli u studio MTV-ja. Tamo su bili Džordž Klinton, Madona, Lu Rid i Džejms Braun, ali smo mi hteli da kažemo nešto. To je bio početak naše prakse dvoglavog čudovišta, jer mi - za razliku od drugih grupa - nismo imali jednog čoveka za javno obraćanje. Bili smo tim od samog početka, sedeći na jednoj stolici i deleći jedan mikrofon. To je nešto što se, nažalost, s godinama izgubilo, jer smo nekada bili opušteni, podržavali se i završavali jedan drugome rečenice, u najboljem mogućem smislu. Uvrnut takmičarski duh, koji je uvek bio prisutan među nama, nije ometao ciljeve koje smo hteli da ostvarimo. Bilismo srećni zato što imamo svetlost reflektora i što možemo da je delimo. Na železničkim stanicama smo spavali jedan pored drugog. Danas nas niko ne bi mogao naterati da živimo u jednoj kući. Osećali smo se kao najbolja i najuspešnija grupa na svetu. Nikada se nismo osećali manje vrednim u odnosu na one koji su imali ogromne tiraže i punili stadione. EMI je bio razočaran prodajom našeg albuma. Kada su nam rekli da nisu rasprodali ceo tiraž, odgovorio sam: Okej. A, u čemu je problem? Nisam bio jedan od onih klinaca koji odrastaju na snovima o zlatnim tiražima. Po mom mišljenju, ja sam već živeo svoj život - to je bio odlazak na turneju po Americi u plavom ševi kombiju. Gde god bi se pojavili, postojali su ljudi koji su nam posvećivali pažnju, a mi smo davali sve od sebe da im pružimo odličnu svirku. Ništa ne može opisati moju nespremnost na sve te stvari. Lindi je samo rekao: Idemo na turneju, a mi smo upitali: Važi. Gde idemo? To je bilo vreme kada smo se spetljali sa Tripom Braunom, našim prvim agentom. Nisam ni znao šta je muzički agent. Ispostavilo se da, pored menadžera, svaka grupa treba da ima još jednog lika iz industrije. Dakle, Trip nam je zakazao šezdeset nastupa širom Amerike u šezdeset 118

119 četiri dana. Nije nam palo na pamet da kažemo: Hej, to je užasno mnogo nastupa, a nemamo prazne dane. Pre puta smo svi uložih po nešto u prelep plavi kombi sa belim prugama. Lindi ga je dobio od neke crkvene organizacije. Bio je ogroman, sa jakim osmocilindričnim motorom koji je žestoko vukao. Lindi me je, u nekoliko navrata, pustio da vozim. Da sam ga vozio malo brže, čini mi se da bi poleteli. Bob Forest se nekako našao na mestu vozača za prvu svirku, koja je bila u Detroitu. On je bio odličan tekstopisac i izvođač, alise ponudio da nam bude roudi, tako da smo ga otpustili. Bobova vožnja nije tako ugodna kao što zvuči. To je lik koji ne može da zadrži ni dolar u džepu, jer sav novac koji mu daš nikada ne potroši na smeštaj ili klopu, već na najrazličitije gluposti. Bio je mrtav pijan dok smo stigli u Detroit. Uz to, bio je ciničan i ljut. Ljudi, kako to da vi možete da kulirate tamo, a ja moram da vozim? Zato što smo te zaposlih za vožnju opreme. To ti je posao, rekosmo mu. A da, stalno smo morali da prelazimo preko one čuvene: Srećan sam što sam ovde ali, jebi ga, trebalo bi da i ja nastupam. Naš prvi nastup bio je na predivnom mestu zvanom St. Andrews Hall. Ranije smo radili tonske probe pred svaki šou, ako je to ikako bilo izvodljivo. Znači, počeli smo, a Džek je počeo žešće da smara. Sitničavo je ukazivao na svaki mogući problem. Ovaj kabal ima samo osam, a trebalo bi da je najmanje dvanaest metara dug, zato što treba da stojim ovde kako bih dobio najbolji zvuk. Da, moram da nađem moj fingerease jer je putovanje isušilo žice. Mi smo bili spremni da otkačimo i rasturimo to mesto, a on je kukao kao neka seka-persa. Prvo smo probali True Men. Iako nije bilo publike, otkačio sam kod prve note, samo da se zagrejem. Mora da sam načinio neki pokret koji je isključio Džekov kabl, ili sam ga zveknuo, ili oborio njegovu pedalu. Nije bilo namerno, ali on je prestao da svira. Sišao je sa bine i rekao:,,ne mogu da budem u grupi u kojoj se ovo zove tonska proba. Hoću moju povratnu kartu. Lindi je uspeo da smiri strasti, tako da smo odsvirali taj koncert. Džek me je optužio za nameran pokušaj izvlačenja kabla iz njegove pedale, Pa, ne može se igrati u jednom mestu, osim ako ti je cilj da ličiš na čigru. Nikada nisam ispoljio bilo kakav znak fizičke agresije prema njemu. Za Flia i mene, povređivanje je bio neodvojivi deo nastupa na bini. U stvari, to je znak da je svirka imala smisla. Ako se sa bine vratiš sa rascopanom glavom ili nekim delom tela koji krvari, to znači da je posao dobro obavljen, da si dao sve od sebe. Bina je bina. To nije mesto za ograničene. Džek je, jednom prilikom, čak zalepio traku preko jednog dela bine i rekao mi da nemam pravo pristupa u njegov prostor. Zašto bi neko želeo da se odvoji, fizički ili mentalno, od svojih ortaka? Znao sam da nam nije suđeno sa Džekom još na početku turneje. Putovali smo iz grada u grad, zbijeni u našem 119

120 kombiju, ništa ne zarađujući. Fliu su pucale žice svake večeri, a one su strašno skupe. Zato je rekao: Hteo bih da porazgovaramo o nečemu. Moram da menjam žice gotovo posle svake svirke, a to je mnogo love na dnevnoj bazi, tako da mislim da bi to trebalo da ide na račun zajedničkih troškova. Džek je odmah zapištao:,,to nije zajednički trošak. Sam si izabrao na čemu ćeš svirati. Neću ništa da priložim za tvoje žice. Fli ga je skoro išutirao iz kombija. Mnoge čudne stvari su nam se dešavale tokom turneje. Imali smo svirku u Grand Rapidsu. Promoter nam je bio ćaletov ortak Alan Bašara. Svirka je trebalo da bude na mestu u predgrađu zvanom Thunder Chicken.To je bilo mesto u kome su organizovali svirke za kantri grupe ili bendove koji sviraju obrade. Prisustvo moje porodice i rođaka nije nas omelo da taj koncert bude kao i svaki drugi. Fli se te večeri nalio piva, a pošto alkohol ne podnosi baš najbolje, na sceni je izvukao kitu. Nije to ni bilo tako odvratno izvlačenje, više je bilo u funkciji pesme. Ali, roditelji su svojoj deci pokrili oči, a masa počela da juri napolje. Otišli smo iz grada, a narednog dana u lokalnim novinama osvanuo je sledeći naslov:,,da imam takvog sina, odmah bih ga ubio. Svi lokalci koji su pripadali hrišćanskim reformistima pričali su kako smo bili užasni i kako smo mi seme đavolje. Mama to nije prihvatala skrštenih ruku. Odmah je odgovorila uredništvu tih novina jednim hrabrim majčinskim pismom u kome je napisala:,,vi ne poznajete mog sina. To je najbolje stvorenje na svetu. Nikada nećete razumeti njegovu osećajnost i podršku koju pruža svojim prijateljima. Niti ćete ikada biti sposobni za nešto tako. Insistiram na povlačenju svih loših stvari koje ste napisali o njemu. Nekoliko nedelja provedenih na turneji i bilo nam je jasno da Bob nije baš najodgovorniji roudi na svetu. Zato je Lindi unajmio drugog lika, Bena, tako da smo sada imali još jedno telo više u već prepunom kombiju. Obojica su dobijali negde oko dvadeset dolara po danu, ali Bob je napravio dil sa Benom. Dogovorih su se da će davati Benu polovinu dnevnice ako ovaj bude radio i njegov posao. Ostatak love trošio je na pivo. I drogu. Uspevali smo nečim da se uradimo svake noći kada je to bilo izvodljivo. Nisam stekao heroinsku naviku, ali želja za kokainom bila je užasno jaka, naročito posle cirke. Posle nekog vremena provedenog na putu postao sam pravi radar za dop. Mogao sam da uočim dilera, ih bar lika koji ima neke veze s njim, dok bi svirali u nekoj rupi od kafića. Ljudi koji su na gudri mogu da ih nanjuše na kilometar. Ti likovi će ti naći sirup protiv kašlja sa kodinom ili nekoga ko ima nešto što podseća na željenu drogu. Sve je bilo tako uvrnuto - pokušavao sam da ušmrknem sve što će iz mene uzeti život - ja koji sam bio takav borac i imao tako jaku želju da živim. Posedovao sam tu neverovatnu dvostranost koja se sastojala, sa jedne strane, u pokušaju samoubistva, i sa druge, u vođenju stvarno uzornog života 120

121 koji se ogledao u kvalitetnoj ishrani, redovnom vežbanju i plivanju. Stalno sam ostajao na istom - išao sam jedan korak unapred, pa jedan unazad. Nekada smo znali da imamo robu, ali ne i opremu za fiksanje. Jedne večeri bili smo u nekom zabačenom delu Klivlenda, a hotel mi se nije napuštao zbog špriceva. Poslao sam Boba po njih. Prošao je jedan sat. Onda dva. Ni traga ni glasa od Boba. Izašao sam napolje po ljutoj zimi i potpunog stranca pitao gde se nalazi ulica u kojoj se može doći do droge. Uputio me je nekoliko ulica dalje, u kafić koji je radio nonstop. Nada se pojavila kada je u daljini zasjala velika neonska reklama. Ušao sam unutra i bacio pogled na celu prostoriju. U jednom od skrovitijih separea bio je Bob u njegovom ofucanom odelu i glave prekrivene dredovima. Sedeo je sa dve ogromne otkačene crnkinje. Počeo sam da im prilazim i video da jedna od njih sedi malo izvan separea. Izgledalo je kao da je priklještila Boba. Pošto je toliko razbacana, pomislio sam kako bi mogla da prođe kao ragbista. Kada sam prišao još bliže, zanemarivši svu tu šminku, veštačke trepavice, periku i drečavu odeću, primetio sam gomilu mišića na toj ribi, tako da mi je sinulo da ona verovatno jeste ragbista. Onda sam skontao da je spopala Boba, da joj je ruka na njegovoj kiti i da mu drka. Zavrištao sam: Silazi sa mog ortaka! Silazi sa njega! i bio potpuno spreman da napravim džumbus, kada sam video osmeh užitka na njegovom licu. Sedeli su tamo satima i častili ga pićem. Te večeri nismo uspeli da dođemo do špriceva. Ali, našli smo ih u Čikagu. Mesto je bilo prepuno. Na scenu sam izašao noseći dželatsku kapu, koju sam imao i u spotu za True Men. Dok sam pevao, skinuo sam masku i bacio se u publiku. Momci su razbijalisa svirkom, a jedna slatka mala me je zgrabila, bacila se na kolena, strgla mi pantalone i odmah počela da mi puši. Cenim njen trud, ali u tom trenutku nisam bio zagrejan za seks hteo sam da to mesto raznesemo svirkom. Završili smo nastup. Bob je nekako uspeo da se dokopa pristojne količine kokaina. Odseli smo u problematičnom delu grada, u nekoj straćari od hotela, koji je bio opasan bodljikavom žicom. Jadni Bobi je prilikom svakog pucanja imao kokainske psihoze. Stalno je kenjao kako moramo da prestanemo s tim zato što nas nadleću policijski helikopteri. Bio je ubeđen da ih vidi, provodeći celu noć zalepljen za prozor od sobe. Ne sećam se da li je bilo nekih helikoptera ili nije, ali sigurno ih je bolelo uvo za nekoliko momaka koji se pucaju u nekoj smrdljivoj hotelskoj sobi. Bob je toliko paranoisao da je jednom hteo da istrči na parking i preda se na milost i nemilost policiji. Pokušao sam da ga smirim. Pribrao bi se na par minuta, a onda opet počeo: Oni se vraćaju. Ponovo se vraćaju. Kukao bi tako narednih nekoliko sati, kao što to obično biva, dok dejstvo kokaina ne prestane. Svi smo se potpuno razbudili oko pet ujutru. Tela su nam vapila za novim količinama dopa. 121

122 Našli smo nekoliko boca cirke i pokušali njome da se dovedemo u ono stanje polusna, dok su vrane graktale na prozoru. To nije bilo nimalo zabavno. Čoveku neke od najcrnjih misli padaju na pamet baš u to vreme, kada se nalaziš u raskoraku između svetova - povrh svega si u nekom usranom hotelu, bez droge, a sunce izlazi i znaš da je put pred tobom. Za vreme te turneje, u nekoliko navrata, odrađivao sam celovečernja rokanja, a onda se uvlačio u kombi i znao da, ispod sedišta, prespavam ceo put. Budili su me pred nastup i tada sam se osećao kao voštana figura ulepljena plastičnom folijom, ali nekako sam uspevao da nađem snage za svirku. Bob je prevršio svaku meru negde mesec dana od početka turneje. To se desilo kada smo stigli u Njujork. Odseli smo u hotelu Iroquois natajms Skveru, koji je bio tek malčice bolji od nekog prihvatilišta za beskućnike. Fli, Bob i ja smo delili sobu. Pošto sam želeo da sve ispadne kako treba, otišao sam da vežbam pesme na požarnim stepenicama. Te večeri sam lansirao svoj novi imidž, specijalno osmišljen za Njujork: ženska kapica za plivanje, stvarno veliki cvikeri za sunce, moja otkačena jakna i, samo za ovaj nastup, prsluk na naduvavanje koji sam maznuo kada smo leteli za Detroit. U pogodnom trenutku, trebalo je da povučem ručicu i naduvam se. Te večeri smo imali neverovatnu publiku - od travestita, preko trendsetera, narkića do darkera i pankera. Ispunili smo našu misiju, razvalih mesto i otišli na žurku. Sledećeg dana smo se okupih ispred hotela pored našeg kombija. Trebalo je da pođemo u Nju Džerzi. Bob je bio budan celu noć i došao do kraja živaca. Počeo je da izvodi besne gliste nasred ulice, pri tom urlajući: Neću da se ovako postupa sa mnom. Kako, bre? Dobijaš dop na dnevnoj bazi, prenoćište i još te plaćamo. Ben radi sav posao umesto tebe, tako da sve što ti treba da radiš jeste da se opijaš i redovno nas ispaljuješ. I kako mi to postupamo s tobom? upitasmo mi.,,vi me zajebavate. Zar vi ne znate ko sam ja? Ne mogu da radim svoj posao, ako mi se Ben tuda mota. Dajem otkaz. Prekidam ovu jebenu turneju, reče on. Super. Važi, mi sad moramo da krenemo. Vidimo se kad se vratimo u L.A. Ne, skroz sam ozbiljan. Nikada više neću biti sa vama, uporan je bio. Svima nam je laknulo kada je otišao. Koliko god da smo ga voleli i uživali u njegovoj anarhičnosti, zabava je prestala do dolaska u Njujork. Otišli smo i ostavili ga tamo, dok je siktao i vikao za nama. Mi smo otišli da uradimo ostatak naše turneje, a on je ostao u Njujorku baveći se dilovanjem dok nije zaradio dovoljno za povratak. Kada se puno radiš kokainom i alkoholom, način razmišljanja ti postane potpuno sjeban i počneš da radiš stvari koje ne bi uradio pod uobičajenim okolnostima. Doduše, ne znam da li bi se kresanje nove devojke svake noći moglo podvesti pod tu umanjenu narkotičku uračunljivost. U to vreme nisam imao 122

123 izgrađena nikakva moralna načela. Nikada nisam prestao da volim Dženifer, na nju sam mislio svaki dan i zvao je kada god sam to mogao da priuštim, ali nisam imao problema da je varam. Za mene je to postala stvar trenutka. Ta impulsivnost se gubila ako nisi u stalnoj potrazi za ribama. Ako promeniš pravac i odlučiš da povališ neku, onda postaje gadno. Međutim, kada se to dešava svako veče, onda nema smisla opiranju, pogotovu ako si stalno u centru pažnje. To je bilo ono što sam tada hteo. Promeniću se kroz nekoliko godina. Onog trenutka kada je magija nestala i kada nije trebalo uložiti nikakav trud u osvajanje, pošto sam bio član poznate grupe - to je bio trenutak kada sam izgubio želju za kresanjem sa njima. Dok smo bili nepoznati rokeri za koje niko nije čuo, želeo sam da privučem pažnju i pokažem im ko sam. Bilo je zabavno, imalo je smisla i nisam mislio da je uvrnuto. Naravno, Dženifer sam sve vreme pričao kako sam veran, tako da ne samo što sam je varao, nego sam je i lagao. Ali, nisam se kontrolisao. Bio sam sebični egomanijak koji je i danju i noću hteo da povaljuje nešto. Nekada je bilo problema da se to izvede, pošto nas je bilo po dvoje u sobi. Trebalo je biti maštovit. Nekada je mogla da posluži soba na žurci posle svirke ili kupatilo u garderobi. Najmanje problema sam imao kada sam cimerovao sa Lindijem, što se dešavalo s vremena na vreme. Jednom sam naleteo na tu devojku iz Nebraske. Ironično, ali Nebraska je zemlja kukuruza, a ona je imala pubične dlačice koje su podsećale na kukuruznu svilu. Vremenom se nagledaš svakakvih - mekih, kratkih, dugih, obrijanih. Ova devojka je imala crnu svilu koja je rasla sa njenog venerinog brega. Bila je pravo srce, lepo vaspitana, ni bestidna, ni drolja, niti jedna od onih devojaka iz bekstejdža. Doveo sam je u našu sobu, a Lindi je već bio komiran. Mirno je ležao u krevetu, potpuno isključen, sa maskom na licu i čepovima u ušima. Nekada sam udruživao moju strast prema devojkama i drogama. Svirali smo u Južnoj Karolini i tada sam bio pomalo pripit, pa sam odmah pošao u lov na koku. Klupski barmen mi je našao gram, ali brzo sam ga potrošio. Bio sam neopisivo popaljen kada mi je prišla jedna debela devojka. Imala je nekih metar i šezdeset i bila sva kockasta, širokog struka i ogromnih sisa koje su ličile na projektile koje je mogla da ispali svakog momenta preko svojih dlanova. Nekako mi je bila simpatična, iako ne tip devojke kojima sam se ranije nabacivao. Ali, imala je naš album i rekla mi kako sam ja njen najomiljeniji pesnik svih vremena. Onda mi je dala pismo u kome je, pored drugih stvari, stajalo njeno viđenje moje kite, koja je trebalo da bude delfin, a njena pica more po kome on treba da pliva. Takođe je napisala da obožava tle po kome hodam, kako je ona moja robinja i da će uraditi sve što poželim. Možeš li mi nabaviti malo koke? počeh ja. Naravno da je mogla. Samo smo se odvezli do sledećeg mesta, do njenog ujaka 123

124 koji je živeo u prikolici. Stigli smo tamo, a svuda unaokolo bili su razbacani oružje, pivske flaše, cigarete i karte za poker - prava južnjačka dilerska komuna. Tako je nabavila koku, a onda smo otišli kod nje i odmah se uradili. Čim smo završili sa tim, svukli smo odeću i doživeo sam jedno od najboljih kresanja na toj turneji, i to sa devojkom od koje sam najmanje očekivao. Nisam bio ni pod kakvim pritiskom, sav sam bio u fazonu,šta se desi, desi se, jer nije bila nešto naročito zgodna. Trajalo je celu noć. Dodirivao sam njene velike, prelepe, nežne grudi i njeno široko telo. Sve vreme dok smo se karali, govorila mi je kako joj se san ostvaruje, ali to me nije činilo nervoznim. Kasnije sam otkrio da mi je u pismo stavila nešto esida, tako da sam mogao, u nekom od narednih gradova, da ga menjam za koku. Kada smo stigli u Nju Orleans, turneja se polako privodila kraju, ali uzbuđenje nije zamiralo. Nastupali smo u jednoj od starih dvorana, izgrađenih za potrebe nekadašnjeg Svetskog sajma. Bekstejdž je bio strašno luksuzan, sa sve tuševima i kaučevima i prekriven tepisima. Jedna prelepa devojka ušla je u našu garderobu baš posle završenih priprema. Imala je platinastoplavu kosu, guste trepavice i zavodljivo crvene usne, koje su od nje napravile južnjačku reinkarnaciju Merilin Monro. Prišao sam joj pre nego što je bilo ko uspeo da joj se obrati. Uhvatio sam je za ruku i odveo u kupatilo. Pitao sam je da h hoće da me gleda dok se tuširam. Kada sam ušao pod tuš, počela je sa nepogrešivim izvođenjem rođendanske pesme koju je Merilin otpevala Kenediju. Izašao sam ispod tuša, potpuno spreman za akciju. Istog trena skinula je odeću i vodili smo ljubav na podu. Poznavao sam tu devojku jedva pet minuta, ali već sam bio siguran u moja osećanja prema njoj. Zajedno smo proveli celu noć. Saznao sam neke stvari o njoj, uključujući i to da je išla u katoličku školu. (Ona će mi poslužiti kao inspiracija za pesmu koju ću kasnije napisati Catholic School Girls Rule.) Sledećeg dana smo krenuh prema Baton Ružu i, naravno, ona je pošla sa nama. Prišla mi je kada smo sišli sa bine. Znaš, moram nešto da ti kažem. Moj ćale je policijski načelnik i cela Luizijana me traži pošto se vodim kao nestala. A da, imam samo četrnaest. Nisam se nešto preterano uplašio zato što sam, u pozadini mog otkačenog uma, i dalje imao kliker koji mi je govorio da me njen ćale neće ustreliti na kukuruznom polju ako mu ona kaže da je zaljubljena u mene. Ipak, želeo sam da je što pre vratim kući. Zato smo se kresnuli po poslednji put i tada mi je dala jedan neuobičajen kompliment. Rekla mi je: Kada vodiš ljubav sa mnom, radiš to kao da si profesionalac. Rekao sam joj da malo pričeka i da će onda shvatiti da nije imala puno njih sa kojima bi mogla da me uporedi. Smestio sam je na prvi autobus i poslao za Nju Orleans. Sa Džekom Šermanom stvari su se zakuvale prethodne večeri, u Nju Orleansu. Sa njim smo prolazili kroz svašta, a nekoliko puta zamalo da odustanemo. Do tada 124

125 smo svirali dobro, a nastupi su nam bili sve bolji i bolji. Značajan deo našeg nastupa postala je zajebancija između pesama. Šermana su te pauze izluđivale. Fliu je pukla žica već na prvoj pesmi, a ja sam počeo da pričam. Džek mi je dobacivao ljutite poglede, kao da je njima želeo da kaže da više ne odugovlačim i da nastavimo sa svirkom. Imao sam odgovor na te preke poglede polio sam ga ledenom vodom dok je svirao solo. Nije to bilo nešto iz besa, već više u funkciji teatralnosti, u fazonu ovako-prođeđ-kada-se-kačiš-sa-pevačem. Džek me zgranuto pogledao i zgrabio mikrofon. Želim da znate da prisustvujete istorijskom trenutku, pošto je ovo moj poslednji nastup sa Pepersima."Onda sam ja prišao mikrofonu. Želim da vam poručim da ovo jeste događaj od istorijskog značaja, pošto je ovo poslednja noć koju moramo da sviramo sa ovim kretenom. Kao u pravom pozorištu. Držali smo publiku u šaci. Svi su se pitali:,je li ovo deo njihovog nastupa? Ili je stvarno? I svi su ćutali. Džek i ja smo se netremice gledali. Prišao je mikrofonu i rekao: Ortak, mislim da mi duguješ izvinjenje. Muk. Onda sam ja prišao mikrofonu: Ortak, mislim da ti meni duguješ izvinjenje. Fli je do tada promenio žicu, Džek se vratio i nastavili smo sa svirkom. Bila je odlična. Ali, bila je jedna od najboljih, baš zato što je pokrenuta unutrašnjim sukobima od kojih je uspela da napravi biznis. Džek je bio odličan predmet ismevanja, pošto je u tome zaista bio dobar. Čak se nije ni trudio da to sakrije. To su ljudi voleli kod nas. Kada bi čuli reakcije posle našeg nastupa, obično je bilo: Muzika je žešće zanimljiva. Super smo se izigrali. Ali, vi ste nešto najsmešnije što smo ikada videli. Da nam je Džek živ i zdrav - ipak je uspeo da nas održi godinu dana na okupu. Da nije bilo njega, verovatno ne bi bilo ni naše grupe. Koliko god naša veza sa njim bila čudna, puna trzavica i nesuglasica, on je bio sanama u odlučujućim trenucima. Čak i na toj turneji, na kojoj je sve bilo van kontrole, svaki put kada bi izašli na binu osećao bih se kao da letim. Neviđeno jedinstven osećaj. Nije bilo važno ni da je temperatura ispod nule i naša garderoba na otvorenom. Svi bi bili na toj hladnoći, potpuno oznojeni i kada bi ušli u garderobu, bilo bi: Možete U da poverujete? Svideli smo im se. Hajde da im izađemo na bis sa novom pesmom. Sa turneje smo se vratili bogatiji za petsto dolara po osobi, tako da smo Dženifer i ja morali da se iselimo. Dženifer se uselila kod keve, a moja glavna životna preokupacija postala je lova. Sve više sam se navlačio na pucanje spidbolom (speedball). Cela stvar bila je u tome što ubijaš dve muve istim udarcem. Umesto da osećaš samo kokainsko uzbuđenje, osećaš nežnost heroinskog iskustva, tako da nemaš samo onaj kristalno jasan osećaj odzvanjanja sopstvene glave, već je tu malo mračnog opijumskog doživljaja. Dobijaš najbolje od oba sveta - seratonin i dopamin deluju istovremeno. 125

126 Po povratku sa turneje, shvatili smo tužnu istinu. Morali smo da otpustimo Džeka. Bio je to težak zadatak, uprkos činjenici da sa njim nismo bili baš na istoj talasnoj dužini. Takođe, bih smo svesni da nam je potreban neko siroviji, neko ko potiče iz okruženja nalik našem. Tako smo, sva trojica, otišli do njegovog novog stana u Santa Moniki, u kome je živeo sa novom ženom. Fli i ja smo se raspravljali pre nego što smo stigli: Okej, ko će da mu kaže? Mislim da bi ti trebalo to da obaviš. Zašto ja? Ja sam to uradio prošli put. Mislim da smo se konačno dogovorili da Fli preuzme posao u svoje ruke i kaže ono što nam je na umu. Morali smo da pređemo preko dugog prilaza Džekovoj kući. Krenuli smo odlučnim korakom, a onda počeli da se cerekamo iz čiste nervoze i pri pomisli da za nas počinje neko novo doba. Sto smo postajalisvesniji činjenice da treba da se uozbiljimo, uradimo ovo na brzaka i nastavimo dalje, to smo se više smejali. Stajali smo pred vratima pokušavajući da ugušimo smeh, ali nam to nikako nije polazilo za rukom. Ušli smo unutra i rekli mu: Gotovo je. Otpušten si. Više nisi u grupi. Bio je ljut i zatečen. Samo smo se okrenuh i otišli. Izvesno vreme posle Džekovog otpuštanja, Fli mi je prišao i rekao: Šta bi bilo kada bih ti rekao da Hilel hoće da se vrati? Upitah: Molim?, zato što sam znao da se sa tim ne bi zajebavao, osim ako nema nekih vesti od Hilela. Šta misliš? Dao bih svog prvorođenog sina samo da ga nateram da se vrati. Bez pogovora. Hajdemo. 126

127 7. GODINA MRMOTA Hilel se vratio u grupu To je bio neopisiv osećaj, kao da se vraćamo na pravi put. Konačno smo imali gitaristu koji je znao šta nam od pesama leži i šta ja mogu da otpevam. Povrh svega, on je bio nešto više - on je bio naš brat. I, kao svaki brat, brinuo je zbog količine droge koju sam uzimao. Bio sam neredovan na probama - nekada bih se pojavio prekasno, nekada se ne bih ni pojavljivao. Tada sam se već bio uselio u dvosoban stan Dženiferine keve, koji se nalazio u Kačuengi, pored autoputa. Njena mama me je primila, iako sam bio u haosu. Bio sam primer užasne pijavice. Uvek sam bio bez novca, živeo sam pod njihovim rovom, jeo njihovu hranu i nikada ništa nisam kupovao jer sam uvek bio švorc. Nestajao bih na nekoliko dana, pravdajući se kokainskom zavisnošću, a onda se vraćao kao pretučeno kučence i pokušavao da se ušunjam unutra kako bih se odmorio. Ali, Dženifer nije htela to da trpi. Jednom mi je otvorila vrata držeći u rukama ogromne makaze za krojenje kože. Znao sam kada blefira, a kada je žedna krvi. Da sam joj prišao nadohvat ruke, rascopala bi mi glavu. Gde si ti? Koju krešeš? vrištala je na mene. Jel me ti to zajebavaš? Ne krešem nijednu. Išao sam po gudru. Znaš kakav sam ti ja, zavapio sam. Konačno, lepim rečima uspeo sam da se vratim u gnezdašce. Što se Dženifer više navlačila na heroin, meni je lakši bio pristup u stan. Njoj je bio potreban saučesnik, a meni je bio potreban njen novac. Nije joj smetalo kada se radim heroinom, jer sam tada bio miran, pa smo mogli da ležimo jedno drugom u zagrljaju i gledamo stare crno-bele filmove do četiri ujutru, ušuškani u maglovitu, smrtonosnu euforiju opijuma. Zato je mrzela kada se radim kokainom. Tada sam se pretvarao u ludaka i nestajao. Naravno, nisam mogao da izdržim samo da se radim heroinom. Kada bi se radili heroinom u njenoj sobi, išunjao bih se odatle da uzmem malo koke. Ali, ona je imala treće oko.,,a, ne, nećeš! Daj taj kokain. Daj ovamo špric. Nećeš mi se pucati kokainom! Razvio sam užasne načine za rađenje kokainom. Kosa mi je već porasla i bila sva ućebana, tako da sam špric švercovao u njoj, a kokain sakrivao u kuhinji, u kutiji za korn-fleks. Nekada bih se sjurio niz stepenice da se uradim pre nego što Dženifer, njena keva ih sestra uđu. Ne mogu da zamislim kroz šta su sve one morale da prolaze zbog mene. Bio sam izgubljen u toj zavisnosti. Trebalo je još dublje da potonem, da bi nešto krenulo nabolje. Nisam imao pojma koliko sam navučen na heroin. Izgledalo je kao da ga ima svuda. Ceo Holivud bio je preplavljen tim uvrnutim dilerima. Bio je tu Rus koji je stanovao u nekom usranom stanu. Živeo je sa ženom i jedva govorio engleski, ali stalno je imao kineski beli. Bio je tu neki uvrnuti holivudski diler, koji je dilovao na 127

128 Sanset bulevaru. Bilo je tu pet-šest Francuza - od mog starog prijatelja Fabrisa, preko Dominika i Fransoe i još pet likova do kojih se moglo doći preko ovih. Ako sam uzimao od Faba, ladno sam mogao da navratim kod njega i za pedeset zelenih nabavim šut koji će mi trajati ceo dan - verovatno mi je davao desetinu grama. Ali, ako sam morao da nabavljam od Rusa, otšao bih sa dvadeset dolara u džepu i molio za šutić od pedeset, nudeći mu moje cipele kao dodatak. Rusi nisu baš za pregovore, ali to me nije sprečavalo da kumim i molim. Sedeo bih tamo i kukao o svojoj tužnoj sudbini. Sažalio bi se na mene dok trepneš. Ostali Francuzi bih su uobraženi, arogantni dileri bez duše. Tamo nisu postojali pregovori. Svi su bili uživaoci, tako da su znali kako je kada si bez dopa. Adi, slobodno si mogao da pališ ako nisi riba ili nemaš lovu. Dakle, morao sam da se dovijam na najrazličitije načine. Nije me bio blam da se pojavim sa primerkom naše ploče.,,ne znam da li ste upoznati, ali ovo je moja grupa. Vidiš, ovo sam ja. Moj menadžer trenutno ima nekoliko hiljadarki spremnih za mene. Kasnije ću stupiti u kontakt sa njim. Ne znam da li ste zainteresovani da sledeće nedelje dođete na našu svirku. Naravno, pozivam i tebe i tvoju devojku. Bio sam spreman na svaku prevaru, svaku laž, svaku jebenu taktiku koja je obećavala. Položaj u kome sam se našao bio je krajnje ponižavajući i jadan. Nekako sam uspevao da pišem pesme i da se na probama pojavljujem više nego što izostajem. Međutim, umirao sam, a da toga nisam ni bio svestan. Postao sam obična krpa. Onda je murija uhvatila starog Faba, koji se potom primirio. Prešao je put od dilera koji je sebi mogao da priušti debele crte, do krupnog zavisnika koji je bio bez mušterija i potpuno švorc. Sledeća vest bila je da se Fab spajtašio sa nekim mladim Meksikancem. Zvao sam ga Džoni Đavo pošto je, sasvim očigledno, biosamo otelotvorenje đavola na zemlji - dovoljno šarmantan da poželiš da budeš njegov ortak i dovoljno promišljen da te zavara licima koja nisu njegova. Ali, ja sam ga gotivio. Nikada me nije ispalio. Bio je pošten, darežljiv i fin - na njegov zločest, đavolski način. Navika je postajala sve jača, a novac se sve više topio, pa sam ponovo morao da idem u zalagaonicu. Trudio sam se da se budim što je moguće kasnije, jer sam znao da će mi odmah pozliti. Tražio sam od Dženifer dvadeset dolara. Nije ih imala. Možemo h još nešto da prodamo?, upitah. Sve smo već prodali. Možemo li da prodamo ovu sliku? Ovaj aparat za gašenje vatre? Ovaj tepih? Jel imate neki stari radio koji niko ne sluša? U zalagaonicu sam odlazio sa svakom sitnicom za koju sam mogao izvući bar 128

129 dvdeset-trideset dolara. Onda bih odlazio do mog čoveka, bilo da je to Rus, Francuz ili onaj uvrnuti. Pokupio bih robu i odlazio na brdašce koje je gledalo na autoput, dop stavljao u kašičicu, u nju sipao vodu i odmah se pucao. Kada bi to prostrujalo mojim telom, osećao sam se kao sunđer koji upija vodu. Od jadnog i bolesnog, postao bih razigran i pričljiv. Kada dop počne da deluje, istog trenutka bi mi se digao i istog trenutka bih poželeo da se krešem sa Dženifer. Ali, ona je bila besna namene zbog toga što smo prolazili kroz to mučenje sa zalaganjem stvari. Jednog dana sam se probudio, a zalihe su bile na nuli. Uzeo sam bicikl Dženiferine sestre. Nisam nameravao da ga založim - žurio sam da nađem nešto. Nisam imao vremena za uobičajenu šetnju do Đavolove gajbe, pa sam zajahao tog jednobrzinca. Provezao sam ga kroz naselje, pa do rampe i onda desnom trakom autoputa stigao od Holivuda do centra Los Anđelesa. Konačno sam se dovukao do Džonija Đavola, ali on nije imao ni love, ni robe. Prvo smo pokušali da u kašičici istopimo tuinal, ali pena se stvarala čim bi prah došao u kontakt sa vodom. Pokušali smo da tu penu uvučemo u špric i ufiksamo se time, samo da bi se malo smirili, ali ni to nam nije polazilo za rukom. Naći ćemo mi nešto, obećao je. Odmah smo uleteli u njegova kola i odvezli se u dolinu San Bernandina. Stigli smo do naselja koje je ličilo na neku najsiromašniju tihuansku četvrt. Živeli su u prizemnim straćarama. Na svakom koraku gorela je vatra u buradima, a na kućama nije bilo ni vrata, ni prozora. Imao sam osećaj da se nalazim u ratom zahvaćenom Bejrutu. Džoni se uparkirao iza jedne krivine i izašao iz kola. Reče: Ostani ovde. Ne mrdaj, i nestade u tom lavirintu kuća i uličica. Bio sam toliko slab da nisam mogao da mrdnem sve i da sam hteo. Sadeo sam tako i bio uveren da će, svakog trenutka, neko doći, prosvirati mi glavu i uzeti kola. Konačno, iz senke se pojavio Đavo, mnogo dalje od onog mesta sa koga je nestao iz vidokruga. Koračao je odlučnim korakom. Ušao je u kola. Imaš li je? Imaš? A? Prostrelio me je unezverenim pogledom. Iskuliraj. Biće sve u redu. Ništa ne pitaj. Bilo je očigledno da nije dobro raspoložen. Koliko znam, ušao je unutra i pobio celu porodicu zbog tog sranja. Zato se ponašao tako čudno. Čim smo stigli u njegov kraj, iz jakne je izvadio ogromnu stvar veličine loptice za bejzbol. Bio je to čist heroin. Odlomio je deo veličine veće žvake sa te stvari i dao je meni, a ostatak vratio u džep. Aaa, zadržaćeš ostatak? Ima toga puno. Hoćeš li da ti ja pričuvam malo? Toliko mi treba, reče on. Otišli smo u kuću kod neke ribe. Topio je tu jebenu lopticu, uzimao šut za šutom, dok gotovo sve nije potrošio, a da nijednom nije overio, onesvestio se ili odlepio. Samo se ušuškao u svoju demonsku ugodnost. 129

130 Nestao je nekoliko dana kasnije i nikada ga više nisam video ili čuo bilo šta o njemu. Uprkos mojim lošim navikama, pripreme za drugi album išle su odlično. Dok bih gledao Hilela i Flia kako zajedno sviraju, shvatio bih da je muzika neka vrsta telepatije. Ako sviraš gitaru sa srodnom dušom koja svira bas, tačno znaš šta taj drugi misli i onda komunicirate kroz vaše sviranje. Za vreme koje nije bio sa nama, Hilel je stvarno sazreo u pravog gitaristu. Počeo je kao gitarista zaluđen grupom Kis (Kiss) koji je ubacivao nešto svojih caka, a onda eksperimentisao sa nama. Sada se vratio sa nekim uvrnutim, senzulanim stilom sviranja. Nije svirao samo onaj manijakalni fank, bilo je tu i neke mekoće i glatkoće. Bili smo u EMI-jevim prostorijama za probu na Sansetu, kada smo saznali da legendarni impresario Malkolm Meklaren hoće da nas vidi. Meklaren je bio čovek koji je stvorio Sex Pistolse i Bau Vau Vau (Bow Wow Wow). Sada je tražio svoje sledeće zvezde, a ako smo te sreće, Čarobnjak će nas udostojiti malo zvezdane prašine. Na probu je došao sa nekoliko pratilaca. Odsvirali smo mu nekoliko ludih, brzih, slojevitih pesama koje su podsticale na igru, bez rime i smisla, ali nabijenih osećanjima i fankom. Očigledno nije bio impresioniran.,,u redu. Momci, možemo li negde da popričamo? Ušli smo u malenu sobu pored sale za probe. Oko stola počeo je da kruži džoint veličine kubanske cigare. Okej, to što vi svirate je super, ali nema nikakvog smisla. Niko neće slušati takvu muziku. Zamislio sam... Počeo je da prosipa reči poput,kakofonija i,epifanija, a mi smo postajali sve više i više uduvani, u fazonu: Šta mu dođe kakofonija zvukova? Konačno je prešao na stvar. Negde tokom demonstracije, izvadio je neke slike surfera u pank fazonu, obučene u jarke boje. Ono što ja hoću jeste da sa vama počnem da pojednostavljavam muziku. Da je pretvorim u rokenrol pedesetih, da se sve sastoji od jednostavnih rifova i osnovnih bas linija. Od Entonija hoću da napravim zvezdu, frontmena, tako da ne bude zabune. Publika će moći da se usredsredi na centralnu ličnost, a vi ostali ćete biti u pozadini i svirati najjednostavniji mogući rokenrol. Zastao je da vidi našu reakciju, a ja sam pogledao u Flia. Fli se onesvestio. Mislim da je Malkolm skontao da njegova poruka nije baš najbolje primljena. Na neki način, bio sam polaskan time što je smatrao da imam potencijala za frontmena, ali ono ostalo gazilo je po svemu što nam je bilo blisko i drago. Činilo se kao da je Čarobnjak iz Oza rekao svoje, ali je to bilo tako blesavo da ga niko nije 130

131 ozbiljno shvatio. Došlo je vreme da snimimo naš novi album. Ljudi iz EMI-ja su nas pitali koga želimo za producenta. Rekli smo, bez ikakvog oklevanja: Džordža Klintona, jer su nam posle izlaska prve ploče svi prilazili u stilu:,,vi mora da ste nastavljači Pi Fanka (P Funk), a to je bila Džordžova legendarna fankgrupa. Malo kasno smo saznali za celu tu stvar iza koje je stajao. Nismo znali puno o Džordžu, ni izbliza onoliko koliko je trebalo ili koliko ćemo kasnije znati. Ono što smo sigurno znali bilo je da ako je Džejms Braun kralj fanka, onda je Džordž princ. Tako su ga ovi iz EMI-ja pozvali, a mi smo se predstavili: Džordž, mi smo Red Hot Čili Pepers iz Holivuda u Kaliforniji. Stvarno jebemo kevu kako žestoko sviramo i mislimo da ti treba da budeš naš producent. Poslali smo mu našu ploču i demo. Svideli smo mu se. Lindi i Fli su odmah odleteli u Detroit da se nađu sa njim. Dogovorili su se da nam on producira album. Čak i dan'danas, kada me pitaju kako smo došli do Džordža Klintona, samo kažem da smo ga pozvali telefonom. Ali, Fli uvek kaže:,,sa dvadeset pet hiljadarki. To je bila suma koju su mu dali ljudi iz EMI-ja. Sumnjam da je sve to radio samo zbog novca. Mislim da je video nešto u nama, u klincima koji su pokušavali da duh fanka održe u životu, i to ne tako što će kopirati nešto već viđeno, već izgrađujući jedan potpuno novi žanr. U Detroit smo otišli sa gotovo sedamdeset odsto gotovog materijala. Uradili smo Jungle Man, moju odu Fliu - tom polučoveku, poluzveri koji je rođen u srcu australijskog vulkana i dolazi na svet da svojim palcem stvara gromove na basu. Bile su gotove i American Ghost Dance, Catholic School Girls Rule i Battleship (čiji je stih blow job park, inspirisan istinitim Klifovim životnim doživljajima kada se branio od očajnika koji su hteli da mu popuše dok je na parkingu pokušavao da uvežba svoje pevačke deonice). Nevermind i Sex Rap bili su već na našem demo snimku, a 30 Dirty Birds bila je Hilelova stara brojalica iz kampa. Džordžova zamisao bila je da se zezamo sa njim u Detroitu oko mesec dana, tako da je bilo dosta vremena za pisanje novih pesama. Trebalo je da snimamo u Džordžovom studiju zvanom United Sound, koji se nalazio u dvospratnici od cigala, u samoj unutrašnjosti Detroita, koji je tih osamdesetih postao prava pustoš. Negde sedamdesetih, Džordž je kupio studio od Motauna i u njemu snimao njegove najpoznatije fank albume. Bio je to fantastičan studio, sa starim analognim tablama, prelepom sobom za bubanj i odvojenim sobama za duvačke instrumente. Prvobitni plan bio je da se uselimo kod Džordža na nedelju dana, dok ne iznajmimo kuću. (Našli smo kuću na jezeru Vejbik, u jednom od bogataških krajeva. Dakle, to je bila trostruka suprotnost Džordž je živeo u unutrašnjosti, probe smo imali u centru, gde kvadrat nije mogao biti skuplji od tridesetak centi, a živeli u 131

132 bogataškom kraju.) Džordž je živeo u savremenoj seoskoj kući na pedeset hektara zemlje, negde sat vremena vožnje od Detroita. Iako to nije bio baš najmirniji kraj (odatle su se mogle čuti auto-trke), za nas je to bilo utočište. Imali su malo jezerce za pecanje i nekoliko brdašaca, dok je sama kuća bila oplemenjena prisustvom njegove žene. Bila je skroz draga i majčinski nastrojena, a ne fanki-cica koju bi pomislio da Džordž šeta. Za nju smo samo mogli da pomislimo:,,ih, šta bih dao da mi je mama. Hilel i ja smo delili sobu, Fli i Klif su bili u drugoj, Lindi je dobio zasebnu sobu, a Džordž i njegova žena bih su u glavnoj spavaćoj. Ideja je bila da budemo ovde i pokrenemo stvar, ujedno zbog toga što smo želelida budemo što dalje od grada i da, u startu, sve ne zakočimo drogom. Međutim, ozbiljno sam se razboleo čim sam tamo stigao. Mislio sam da je u pitanju trovanje hranom. Počeo sam da povraćam, koža mi je poprimila neku čudnu boju i nisam mogao da jedem. Nisam imao pojma šta mi je, a onda je Fli rekao:,,ti si jebeni narkoman. Toliko nisam imao pojma, da nisam ni skontao da prolazim kroz heroinsku krizu. Iz nekog glupog razloga, spiskali smo petsto dolara na kokain. Lindi, Hilel, Fli, Džordž i ja smo sve usisali. To me je smirilo na pola sata. Onda se vratila mučnina i nesanica. Smirila se posle nekoliko dana, pa smo namestih instrumente u Džordžovoj dnevnoj sobi - bubnjnevi, gitare, bas, pojačala. Počeli smo da sviramo i upoznajemo Džordža. Džordža samo možeš obožavati. On je krupan dugokosi lik, kod koga postoji još jedna krupna stvar - njegova aura. Džordž je lik koji obožava da priča priče i nije ga blam da prizna svoje ranije najrazličite vidove uvrnutog i zabrinjavajućeg ponašanja. Postali smo klinci koji slušaju svog psihodeličnog fank-učitelja. Džordž, ispričaj nam još nešto o Staloneu i onda bi počeo. Pored toga što je bio sjajan zabavljač, Džordž je uvek isticao značaj rutine. Znao bi da se šetka okolo sa bocom sveže ceđenog soka od šljiva: Znate koliko sam mator. A, znate da mogu da budem budan danima i noćima. To je zbog toga što sam stekao rutinu. Takođe, imao je pravu kolekciju plišanih životinja. Gde nije bilo nameštaja, bilo je životinja u prirodnoj veličini. Neke od njih bile su prilično stare. Valjda je bio kolekcionar, pa su mu fanovi i prijatelji stalno poklanjali nove primerke. Bili smo usred cirkusa od punjenih životinja. Onda je došlo vreme za pravljenje demo trake u studiju, u centru Detriota. Studio je vodio lik po imenu Navaro, neobičan izdanak stare skole u fazonu objedinjavanja funkcija makroa, dilera i vlasnika studija. Bio je stariji gospodin sa dubokim glasom u stilu Ajzaka Hejza i Berija Vajta. Većina stvari koje je govorio nije bila razumljiva, ali uvek je bilo jasno šta mu je na umu. Kada bi ušao u prostoriju, bez obzira ko se tamo nalazio neka od devojaka, član ekipe, Džordž svi su mu ukazivali poštovanje. 132

133 Tako smo počeli da snimamo demo. I da se radimo kokom, koje je bilo svuda. Naručivali smo piletinu i uz nju kokain. Mogao si da pojedeš piletinu, a onda se uradiš. To znači da si večerao. Ukoliko se prvo uradiš, bolelo te je uvo za večeru. Za razliku od nas, Džordž se nikada nije ponašao kao ludak kada se uradi. Nikada nije moglo da se provali da li je čist ili na gomili droge, jer je bio dobrog zdravlja. Sav bih se unervozio pokušavajući da završim pesme koje sam započeo. Nekada bih uspeo, a nekada bih se vrteo ukrug. Dakle, pisao sam dok je Džordž slušao te holivudske klince kako sviraju ekscentrični hard-kor fank. Uživao je u svakoj noti. Pokazao sam mu neke tekstove i upitao za njegovo mišljenje. Bilo je: Vau, to je baš ozbiljna ulična tematika. Sviđa mi se. Idi napiši još nešto, treba nam još strofa. Negde u doba pretprodukcije, Fli je intenzivno slušao Meterse, pa je predložio da obradimo jednu od njihovih pesama, stvar zvanu Africa.Džordž se zamislio na trenutak, a onda reče: Dobro, ali šta kažete da Entoni napiše novi tekst i vi uradite vašu stvar, koja bi govorila o Holivudu? Dakle, napisao sam tekst, a Džordž ju je ušminkao sa glasovnim aranžmanom u pozadini. Mislim da je čak otpevao stih ili dva. Freaky Styley je bila još jedna od Džordžovih novotarija. Prema prvobitnoj zamisli, to je bio instrumental koji je trebalo da uvede u sledeću stvar. Ali, Džordž se strašno primio na taj ritam i odlučio da to bude posebna pesma, iako je vokalna deonica bila obično mrmljanje. Svi smo bili u kontrolnoj sobi dok smo snimali tu stvar, slušajući taj ritam, koji je i dalje jedna od najboljih stvari koju smo uradili, a Džordž je počeo da mrmlja: Fuck em, just to see the look on their face. Fuck em, just to see the look on their face." Svi smo mu se pridružili i uleteli u spontano muzičko sagorevanje. Drugi stih u pesmi, bio je:,,say it loud, I m Freaky Styley and I m proud", koji je bio stvar trenutka i odmah postao kolokvijalizam. Tada smo sve što je bilo kul zvali freaky styley. Sve, bilo da je reč o načinu igranja, ribama ili ritmu bubnjeva. Kada je posao bio završen, seli smo za sto u fazonu: Kako bi trebalo da nazovemo ovaj album? Klif nas je samo pogledao i rekao: Zašto ga jednostavno ne nazovemo kao što zovemo sve ostalo? Freaky Styley?" Posle nekog vremena u Navarovom studiju, završili smo sa aranžmanima, a ja sam imao gotove neke nove pesme. Džordž je imao jedinstven način produciranja. Nije to bilo ono superprecizno krojenje prema bubnjevima, već više rad iz duše. Bio je stručnjak za prateće vokalne linije, naročito u onim ezoteričnim deonicama, kada se glasovi ne čuju jasno. Ako slušaš njegove ranije radove, ukapiraš da su vokalne deonice umetničko delo za sebe. Tako je počeo da osluškuje naše pesme i traga za pravom stvari, a mi smo bili spremni da probamo bilo šta što nam predloži. Ako bi rekao: Hoću da sada probamo petostruku vokalnu deonicu ovde, skočili bi od radosti. 133

134 Prešli smo u United Sounds i počeli sa snimanjem osnovnih stvari. Uvek smo najpre snimali skreč, jer se to tada tako radilo. Nije bilo programa za obradu zvuka, pa možeš da sečeš i lepiš šta ti se najviše sviđa. Džordž me nije bacio u neku desetu sobu, već me je stavio u centar zajedničke, tako da sam se osećao kao deo grupe. Bila je to mudra stvar pošto su oduvek svi govorili: Ah, Red Hot Čili Pepers su super uživo, ali nikada nećeš moći da preneseš u studio tu njihovu šašavu energiju sa bine. Tokom snimanja u posete je počeo da nam dolazi neobičan posetilac. Bio je bled i ćelav, i zvao se Lui. Ispostavilo se da je on Džordžov specijalni dostavljač kokaina. Nekoliko poseta kasnije, skontali smo da su u igri neke velike pare, ali Džordž se nikako nije mogao sabrati. Lui je počeo da dolazi sa nekoliko plaćenika. Rekao bi, s jakim akcentom: Džordže, ozbiljan sam. Čoveče, moraćeš da mi daš neku lovu pre nego što ti još bilo šta donesem. Znaš, meni je ovo posao. Onda bi Džordž počeo: Lui, pogledaj oko sebe. Misliš da sam kratak za lovu? U ovom poslu te plate kada ti plate. A, kada se to desi, ti ćeš biti prvi na spisku za vraćanje dugova. Lui bi ga žalosno pogledao. Džordž, sve to sam već čuo. Ovi momci nisu tu za šetanje. Ako treba da povrede nekog... Džordž nije ni trepnuo pošto je imao plan. Znao je za Luijevu opčinjenost muzičkim biznisom, pa je nagovestio kako bi njegovo angažovanje značilo stalan priliv koke. Na kraju, Džordž mu je obećao da će njegov glas biti na našem materijalu. Mislilo sam: Okej, verujem Džordžu. Znam da se sve dešava s nekim razlogom, ali proklet bio ako dopustim da mi ovaj kreten bude na ploči. To mi je svetinja. Džordž me je uveravao:,,ne brini. Svi će biti srećni i zadovoljni. On će biti na ploči, a vama to neće smetati. Džordž je bio u pravu. Na samom početku pesme Yertle the Turtle čuje se uvrnuti, potpuno neprilagođen glas, koji kaže: Look at the turtle go, bro, a onda počinje ujednačen fank ritam. To je bio Luijev debi i on ga je usrećio toliko da nikoga ne povredi. Što je snimanje više odmicalo, to se on više pojavljivao pošto je želeo svojih jebenih petnaest minuta slave. Neposredno pred ulazak u studio, radi dovršavanja vokalnih deonica, odlučio sam da prestanem sa kokainom na dve nedelje. To je bilo kao da se obavezuješ na celibat, a živiš u javnoj kući. Moja odluka nije imala nikakve veze sa zrelošću, jer imao sam dvadeset tri, ali sam se i dalje ponašao kao tinejdžer. Nisam hteo da se vratim u Holivud i kažem: Šta je bilo? Pa, imao sam šansu da snimim ploču sa Džordžom Klintonom, ali zajebao sam je. Dve nedelje bilo je vreme koje sam odredio za vokalne deonice. Valjda sam skontao da je teže pevati dok ti kokain curi niz grlo. Jedan od razloga za takvu odluku, delom je bio i zbog toga što je jednom Fli 134

135 počeo da svira stvar Slaja Stouna If You Want Me to Stay.Hilel i Klif su mu se pridružili i onda smo odlučih da obradimo tu pesmu. To mi je bilo zastrašujuće pošto sam mogao da otpevam bilo šta svoje, ali izazov je bio otpevati nešto tuđe - pogotovu od nekoga poput Slaja Stouna, jednog od najoriginalnijih vokalista. Mora da je Džordž osetio moju nelagodu. Sredićeš ti to, nemoj da brineš. Znam da si sposoban za to, uveravao me je. Onda me je pozvao da kod njega budem za vikend kako bi radili na pesmama. Odlučio sam da prvo posetim mamu na nekoliko dana. Tamo sam poneo traku i po ceo dan vežbao. Svratio sam kod Džordža pri povratku iz Grand Rapidsa. Prvo smo pričali o pesmama i radili na njima, a onda smo se dugo šetali po njegovom imanju. Nisam čak ni shvatio da me je on tada polako ohrabrivao. Pričali bi o svemu i svačemu, a on bi mi podsvesno gradio samopouzdanje, podsticao me da se opustim i stvaram magiju u studiju. Mislim da mu je postalo jasno kako je Hilel neverovatno talentovan gitarista, da Fli savršeno zna da barata basom, a Klif prvoklasni bubnjar. Međutim, ja sam bio taj momak koji je znao da piše, ali i prilično nesiguran u svoje glasovne mogućnosti. Rano izjutra, odlazili smo na pecanje na njegovo jezerce. Tada se celo njegovo biće menjalo. Više nije bio onaj glavni galamdžija u svetu fanka, već više introspektvan čovek sa mnogo iskustva iza sebe. Pecanje je bila njegova meditacija. Nije mu bilo važno šta peca. Šta god bilo upecano, biće spremljeno. Somovi, beloperke - na tiganj je išlo sve iz jezerceta. Kući smo nosili ono što ulovimo, a njegova žena bi nam od toga spremala doručak. Odatle sam otišao pun samopuzdanja po pitanju pesama. Džordž me je čak podučavao za vreme samog snimanja. Stavio je mikrofon u njegovu kabinu i onda mi davao savete ili pevao sa mnom. Snimali bi osnovnu verziju i slušali taj divni glas kako se prolama sa malih zvučnika. Kada bi snimali vokalne delove i dok bih bio sam u kabini, Džordž bi došao u studio, stavio slušalice, pevao i igrao sa mnom sve vreme. Bio mi je kao savršeno osećajan stariji brat, pun razumevanja za živopisno i otkačeno mesto sa koga smo dolazili. Želeo sam da ga nikada ne izneverim. Završili smo ploču. Ona je, u našim umovima, bila nešto čime smo prevazišli sami sebe, tako da smo kapirali da će nam ona prokrčiti put do uspeha. Neke budže iz EMI-ja doputovale su u Detroit kako bi preslušale materijal. Pustili smo im nekoliko stvari i umesto onoga: Momci, bićete veliki, dobili smo jedno veliko ništa. Ja igram i pevam, totalno se gubim, a oni su u fazonu:,,pa, videćemo šta će biti od ovoga. Naravno, reč je o kompaniji koja nije imala pojma o neophodnosti prepoznavanja nečeg svežeg, originalnog i vrednog predstavljanja svetu. Oni su tražili neku grupu poput Rokset (Roxette). U L.A. smo se vratili potpuno ispunjeni i puni novih iskustava, ali onda se svako vratio svom ludilu. Dženiferina keva dotad se već preselila iz Kačuenge u 135

136 Pasadenu. Pored njene zgrade bila je jedna napuštena, tako da smo se Dženifer i ja uselili tamo. Topla i hladna voda su i dalje funkcionisale. Razvukli smo jedan produžni kabal, kako bi mogli da slušamo muziku, a krevet okružili svećama. Tada sam se skroz navukao na heroinski seks. Skontao sam da ako si zaljubljen u nekoga i ako te ta osoba seksualno privlači, rađenje heroinom može desetostruko povećati doživljaj zato što se možete kresati celu noć bez svršavanja, ali i bez opadanja želje. Sećam se da sam za vreme tog maratonskog seksa često razmišljao ovako: Život ne može biti bolji. Imam grupu i nekoliko dolara u džepu. Imam ovu divnu, slatku, seksi, luckastu devojčicu i krov nad glavom. I nešto dopa. Taj osećaj bi nestao sledećeg dana, kada bih opet bio vođen svojom navikom bežanja. Dženifer je davala sve od sebe da se izbori sa mojim ludilom, dok je polako počelo da je obuzima sopstveno. Negde po povratku iz Detroita, započeo sam intenzivno druženje sa devojkom koja se zvala Kim Džouns. Moj ortak, Bob Forest, bio je ludo zaljubljen u nju, ali ga je ona otkačila (odmah je napisao pesmu o njoj, u kojoj je jedan od stihova bio: Zašto ne bi popušila meni i svima iz grupe? ) Još uvek je bio opsednut njome, pa je često znao da me odvede do njenog stana, samo da vidimo da li je slučajno kod kuće. Bob je stalno pričao o njoj bila je pametna i prelepa, studirala u Kini, pisala za L.A. Weekly, rodom je iz Tenesija, plus - lezbejka je, s obzirom na to da ga je ostavila zbog jedne stvarno dobre ribe. Na kraju se ispostavilo da, ipak, nije lezbejka, ali sve ostalo bilo je tačno. Znao sam da ćemo biti najbolji prijatelji onog trenutka kada smo se upoznali. Oboje smo bili rođeni u znaku Skorpije, a nije postojala nikakva seksualna privlačnost. Ona je, neki način, bila ženska verzija Hilela - nije bilo te stvari koju ona ne bi mogla da oprosti, niti sebičnosti kojoj ona ne bi mogla da nađe dobru stranu. Naravno, i sama je bila u haosu. Inteligentna ali nestabilna, zavisnik u stalnoj potrazi za saučesnikom, u isto vreme podsticajna i brižna - bila je to duša srodna mojoj. Bivao sam joj sve bliži, zato što sam je doživljavao kao nepresušan izvor ljubavi, prijateljske prijatnosti i istomišljeništva. Sa njom nije bilo onih poteškoća koje su se javljale kada su dvoje u vezi. Nikada nisam izgubio interesovanje za Dženifer - što sam duže bio sa njom, seks je bio sve bolji. Ali, bio sam daleko od savršenog dečka. Nekada sam znao da kažem kako se vraćam za sat vremena, a nestao bih na tri dana. Da mi to neko uradi danas, dobio bih srčku. Međutim, to ne znaš dok si klinac. Kim nije bilo briga da li sam otišao natri dana ih više. Sa njom nije bilo tih sporednih negativnih strana. Nikada nije bilo onog:,jebi se, pogledao si onu malu, nisi došao kući, potrošio si svu lovu. Kim je očekivala da potrošim sav novac, da gledam druge devojke i nestajem. Jednom sam svratio do nje, a ona nije bila kući. U očaju, zgrabio sam njen toster i uvaljao ga za dop. Kada je stigla kući, ladno je 136

137 rekla: Sve je u redu. Nabavićemo novi. Nedugo potom, uselio sam se kod Kim. Naš glavni zadatak bio je da se uradimo. Stalno joj je pristizala neka lova - ćaletova posmrtna penzija, plata od članaka koje je pisala, lova koju joj je slala keva iz Tenesija. Onda smo išli da se nađemo sa nekim Francuzom ili Rusom i kupimo heroin. Ako bi nam love preteklo, za ostatak bi uzimali kokain. Uskoro smo oboje postali žestoko navučeni. Hilel je, takođe, bio navučen i tada je imao devojku po imenu Megi, koja je bila Kimina drugarica, pa smo često priređivali te male gudra-žurke. S vremena na vreme, imali smo turneje po San Francisku. Još uvek smo bili dovoljno mladi - i relativno neoštećeni našim lošim navikama pa smo uspevali da odsviramo te koncerte. Imali smo dve svirke sarun-dmc godine. Jedna je bila u Los Anđelesu, a druga u San Francisku. U L.A. smo svirali u Paladijumu, što je - pored svirke na koncertu grupe Oingo Boingo - bila naša najveća svirka. Sve karte su bile rasprodate. Naravno, dan pre svirke bio sam u jednom od mojih pohoda, tako da sam se tamo pojavio potpuno odvaljen od kokaina i heroina. Svi su popizdeli na mene, ali nekako sam uspeo da se saberem i izađem na binu. Taj nastup ostaje u pamćenju zbog dve stvari. Prvo, zato što je Džordž Klinton, negde usred svirke, izleteo na binu. Onda smo se fino izigrali. Uneo je gomilu boja, ljubavi, energije i smisla u taj naš nastup. Drugo je to što sam, kratko nakon Džordžovog upada na binu, odlučio da prekinem svirku i održim srceparajuće desetominutno trabunjanje na temu opasnosti drogiranja. Naravno da govor nije bio planiran, ali nešto me je spopalo dok sam gledao moje modro - plave ruke, pa je sve izbilo napolje. Ako nikada niste zaboli iglu u venu, nikada ni nemojte. Iz sopstvenog iskustva hoću da vam kažem da to nikada ne treba da uradite. Osećaćete se ovako užasno, kao ja sada, a to ne želim nikome. Pustite da patim umesto vas, pošto ovome niko ne bi trebalo da se izloži. Ukoliko ovo već radite, samo nastavite, ali ne očekujte da budete isti kao pre kada ovoliko zaglibite. Nastavio sam sa detaljnim obrazlaganjem teze o opasnostima drogiranja. Samo sam brbljao, nisam mogao da se zaustavim. U međuvremenu, svi iz grupe su me gledali u fazonu: Čoveče, ti si jebeni idiot. Plašio sam se susreta sa njima posle svirke. Mislio sam da će me mrzeti zbog svih tih izrečenih stvari i zbog toga što sam bio licemerni kreten. Usred tog poprekog gledanja, u bekstejdž je ušao moj ortak Pit Vajs, bubnjar grupe Telonijus Monster (Thelonious Monster). Ortak, čuo sam te kako pričaš mnoge stvari na bini, ali ovo je bila najbolja jebena izjava, oduševljeno je rekao.,,to je bilo potpuno otkrovenje. Zaokupio si sve prisutne. Znali su da si totalno sjeban lik,ali sada si im dokazao da si brižan i pun ljubavi. Nemoj da te ovi tvoji zavaraju. Večeras si uradio pravu stvar. Kada smo se spremali za američku turneju, mesec dana kasnije, moj 137

138 nadahnjujući govor ništa nije promenio. Hilel i ja smo bili debelo navučeni. Međutim, sada sam, po prvi put, primetio da mu nije dobro. Izgledao je slabašno. Dok sam ja mogao da napravim salto iz skoka, činilo se da je ona izraelska iskra koja je ranije tinjala u njemu nestala. To je postalo očigledno kada smo tokom turneje upriličili jedno od naših uobičajenih rvanja. Hilel i ja smo bili tim - bio sam njegov menadžer i nameštao mu borbu sa Fliom. Iako je Fli bio prilično jak, Hilel je bio krupniji i imao te stabilne stubaste noge. Imali smo dve nedelje priprema za taj meč. Jedne večeri, u hotelskoj sobi, odlučili smo da se održi meč. Fli ga je pobedio za deset sekundi, iz cuga ga prikucavši za pod. Shvatio sam da Hilel više nema ni klicu unutrašnje snage. Zavisnost mu je oduzela tu životnu snagu koja ti bar omogućava da se braniš. Bio je to tužan trenutak. Hilel i ja, sedimo na ivici nekog hotelskog kreveta, za vreme američke turneje za našu ploču Freaky Styley. Obojica smo bili pomalo iznureni. Pokušavamo da ostavimo utisak kako smo OK pred aparatom. Ma, živeli smo 138

139 ludo i brzo! 1986.god. 139

140 Glavne face Ferfaksa sa šesnaest godina. Sleva nadesno: ja, Hilel, Fli, skroz iscepani, za vreme izleta po prirodi. Mičigen u leto Uživali smo u jelu, piću i dosta se međusobno zezali. Slikano u kolibi Litl Manisti Rivera. 140

141 Moj otac i ja naleteli smo jedan na drugoga pošto sam bio napustio porodično gnezdo. Ovde se vidi kako pokušava da imitira Belu Lugošija, mrkog pogleda i karakteristično izbačene i ukočene brade. Majica koju nosim bila je poklon od Mija. Kupio ju je u Amsterdamu. Kasnije, ta majica postala je inspiracija za reči u našoj pesmi Buckle Down... Crvena zvezda, crna pesnica god. 141

142 Provalite ludačku frizuru i besmisleni izraz lica. Ista ukočenost brade. Izgleda da pokušavam da zavedem objektiv. Mislim da sam ovo smešno ponašanje nasledio od oca. Da li sam pomenuo gardarobu? Uočljiva klečeća poza kasnije je postala moj zaštitni znak za muvanje devojaka. 142

143 Slikano u bekstejdžu, upravo pred početak našeg prvog samostalnog koncerta u areni. Ista ona Long Bič Arena u koji sam gledao Dip Purpla i Rod Stjuarta, kad sam imao šest godina. Nisam siguran ko je dotična devojka, niti šta radi moja ruka na njenim golim leđima, ali znam da u to vreme nisam bio u stalnoj vezi. Zašto izgleda kao da se prilepila za mene? 143

144 Znam da je mutna, ali ovo je za mene važna fotografija. Fli i ja slušamo neku muziku koju je Džordž Klinton veoma insistirao da nam pusti. To na krevetu je Dženifer Brus, okrenuta leđima. Mislim da smo svi bili na ekstaziju, prvoj turi koja je ikada prošla kroz LA. Neki hotel, ili

145 Par minuta posle našeg četvrtog koncerta u Cathay de Grandu, na Gover i Selmi, Geri Leonard nas je slikao u hodniku iza bine. Mislim da je uočljiv entuzijazam koji smo tada posedovali. U to vreme ništa nas nije smaralo i nikada nismo bili umorni god. (Slikao: Geri Leonard). 145

146 Ovde smo mi usred oficijelnog slikanja. Najbliži je Di Ejdž, naš bubnjar u to vreme, kako peva sa mikrofonom u ruci. Iz zezanja smo zamenili instrumente, i ja sam bio jedini koji nije mogao da svira ono što mu je zapalo. Negde 80-tih. 146

147 Samo Bog zna u kom klubu ovde sviramo. Pretpostavljam da je u pitanju Amerika, za vreme naše Uplift turneje. Hilel nosi kamašne na cipelama. Fli žari na basu. A ja sam okružen dvojicom najvećih svih vremena. 147

148 Nešto predivno događa se u crkvi, na našoj prvoj američkoj turneji. To je bilo negde u Oklahomi, a mi smo osećali neku magiju svirajući pred dvadesetak ljudi

149 Hilel i ja nismo se radili heroinom tokom putovanja, ali smo ispijali boce piva koje su nas dovodile u slično stanje. Uvek bi me zajebavao kako ne znam da pijem, zato što bih - kada se napijem - kucao po vratima hotelskih soba i bežao, dok bi on mirno sedeo i kulirao. Odlazak na turneje mi je zadavao mnogo problema, naročito zbog moje veze sa Dženifer. I dalje je bila moja devojka, iako sam većinu vremena provodio kod Kim. Bila je ubeđena da se Kim i ja krešemo. Jednog dana navratila je do Kim i zatekla nas kako spavamo potpuno goli. Znam da to izgleda stvarno loše, pogotovu devojci lika u krevetu, alimi smo samo bili u blaženom stanju posle rađenja gudrom. Nije bilo tu nikakve veze, bili smo samo prijatelji i ništa više. Ali, Dženifer nije to tako videla. Probudili smo se uz zvuk lomljave prozorskog stakla. Nije to uradila dobrom starom bejzbol palicom, već precizno izrezbarenim i obojenim štapom drevnih Maja. Pošto je uletela kroz prozor, ostala je uporna u pokušajima da me ubije tim štapom. Izbegavao sam je danima pre polaska na turneju, pošto sam tripovao da će me gađati sekirom ili nečim sličnim. Jednom sam se zatekao na EMI-jevom parkingu na Sansetu. Bio sam sa Kim i oboje smo bili potpuno odvaljeni, sedeći na prednjem sedištu nekih kola. Pretpostavljam da sam joj, tako polusvestan, u nekom trenutku, otkopčao bluzu sa željom da vidim njene mlečnobele grudi. Možda sam počeo da joj sisam bradavicu ih mazim dojku, kada BAM, BAM, BAM, nešto je počelo da udara o prozor. Okrenuo sam se i ugledao Dženifer. Jebeni kretenu, nema te danima i znala sam da je o ovome reč, vrištala je. Slušaj, možda sam joj otkopčao košulju, ali nikada je nisam kresao. Veruj mi, Dženifer, ona mi je samo prijateljica. Rekao si da se vraćaš kući za tri dana, a nema te tri nedelje. Usput, trudna sam. Svađa se, u međuvremenu, proširila na trotoar i Dženifer je pokušavala da me ubije ili mi bar iskopa oči. Vidiš, Dženifer, baš zbog ovoga ne dolazim kući tri dana pred polazak - neću da budem izubijan i da se prepirem sa tobom. I, znam da nisi trudna jer si imala, a nismo se kresali posle toga, tako da nemoj da mi prodaješ te priče. Pokušavao sam da je urazumim, ali bila je mnogo teška. Nije da mogu da je krivim zbog toga. Nije bilo šansi da je zaustavim, a Kim se našla usred unakrsne vatre, tako da sam krenuo prema EMI-jevoj zgradi. Dženifer me je u stopu pratila, pokušavjući da me povuče za kosu i izgrebe po licu. I dalje sam bio urađen, ali dovoljno pribran da pokušam da ne izgubim deo kose ili oko. Zato sam počeo da trčim kroz hodnike. 149

150 Dženifer je trčala za mnom. U ruci sam, iz nekog razloga, držao kesicu keksa koje sam počeo da bacam na nju kako bih je održao na odstojanju. Uzela je neki tup predmet, a ja sam ispružio nogu da je sapletem da bih onemogućio njen pogodak. Onda je odlepila još više - ukoliko je to uopšte bilo moguće. Nemoj slučajno da ti je palo na pamet da me udaraš u stomak samo zato što sam trudna. Znam da hoćeš da se otarasiš bebe, vrištala je. Na svu sreću, Lindi mi je pritekao u pomoć. Dženifer, odlazimo samo na nekoliko nedelja. Znam koliko te ovaj klinac voli. Samo o tebi priča. Nekako smo uspeli da pođemo na turneju u jednom komadu. Uprkos našoj turneji, EMI nikada nije stao iza našeg albuma, niti nam dao bilo kakvu lovu za snimanje spotova. To nas nije zaustavilo. Lindi je imao jednu od prvih video-kamera kojom je snimao naše nastupe na turnejama, a onda i u klubu Lingerie dok otvaramo usta po rečima pesme Jungle Man. U nekoj sporednoj sobi u EMI-ju, spojio je dva video-rekordera, uradio montažu i, za stotinak dolara, imali smo spot. Kasnije, naš dobar ortak Dik Rud, snimio je spot za stvar Chatolic School Girls Rule. U tom spotu pevam sa krsta i pojavljuju se još neke bogohulničke stvari, tako da se taj spot puštao samo po klubovima. Kada nismo išli na turneju, većinu vremena provodio sam urađen. Svaki dan je ličio jedan na drugi kao u Danu mrmota. Prva stvar koju bi Kim i ja uradili kada se probudimo, bila je bacanje pogleda kroz prozor da bi ustanovili da li svanjiva ili se spušta mrak, što smo određivali prema gustini saobraćajne gužve u određenom smeru. Onda bi sakupih nešto love, nabavih drogu, uradili se i držeći se za ruke otišli u šetnju po parku. Ako bi trebalo da se pojavim na probi, verovatno bih je propustio. Ukoliko bih se pojavio, bio bih previše urađen za bilo kakav rad, pa bih samo otišao u ugao da dremnem ili se obeznanio nasred prostorije. Kim i ja bi se radili svakog dana. Od siline tog uzbuđenja, zaklinjali bi se kako od sutra počinjemo sa skidanjem. Sledećeg dana ostalo bi sve po starom. Tada je puno naših prijatelja bilo navučeno na dop. Često je jedino viđanje sa njima bilo kada idemo u nabavku gudre. Svi bi kupovali od istog Francuza, pa bi mu poslali poruku na pejdžer, a on bi nas obavestio: Nalazimo se na tom i tom uglu za deset minuta. Odvezli bi se tamo, a onda videli da su na obližnjem uglu Hilel i Megi u njihovim kolima, a na drugom Bob Forest i njegova devojka. Diler bi išao od kola do kola, a Kim i ja uvek bi bili poslednji, pošto su kod nas bile najveće šanse da nemamo dovoljnu količinu ili da uopšte nemamo love - ali, bili smo strpljivi i bili spremni da izvučemo ono što se dalo izvući. Onda bi se vratili kući. Ja sam bio zadužen za odmeravanje porcija i punjenje špriceva. Pošto sam razvio mnogo bolju toleranciju na heroin nego Kim, za sebe sam uzimao sedamdeset pet odsto, a njoj 150

151 davao ostatak. Nažalost, ta podela ju je skoro ubila. Sve je počelo jedne noći kod Hilela. Preselio se u ozloglašen deo Holivuda zvan Milagro Kasl. Merilin Monro je nekada živela tu, ali sada mi žitelji bili pankeri i dileri droge. Jedne večeri smo uzeli kineski beli, a i onda otišli kod njega da se uradimo. Hilel je imao svoj paketić, a Kim naš. Iz nekog razloga, Hilel se ponudio da Kim i on podele njegov, tako da sam mogao da se puknem celim našim. Zbog toga sam bio toliko srećan i da mi nije sinulo kako će oni paketić da podele popola. Podizanje je bilo strašno i sećam se da smo Hilel i ja otišli u kuhinju i la klopamo, usput igrajući i pričajući o tome kako je gudra moćna. Onda sam ukapirao da od Kim neko vreme nismo čuli ni glasa. Sinulo mi je da je uzela više nego ikada pre. Odjurio sam u dnevnu sobu, a Kim je tamo sedela u fotelji, skoro mrtva. Bila je bleda i hladna, pomodrelih usana. Iznenada, setio sam se svih tehnika oživljavanja u slučaju predoziranih heroinom, kojima me je Bleki naučio kada sam imao trinaest godina. Uzeo sam je, odneo pod tuš, odvrnuo hladnu vodu i počeo da joj dajem veštačko disanje. Uspaničeno sam je šamarao i vrištao: Kim, nemoj da mi umreš. Neću da zovem tvoje da im kažem kako više nemaju ćerku. Neću sutra sam da doručkujem. Svest joj se vraćala, pa se ponovo onesvešćivala. Tresao sam je kao krpenu lutku, vrišteći: Budi se! Hilel je pozvao hitnu pomoć, a kada su stigli, iskočio sam kroz prozor i pobegao, jer sam imao gomilu mogućnosti da budem uhapšen zbog kršenja zakona. Hilel je otišao u bolnicu sa njom. Tamo su je osvestili. Pozvao sam bolnicu dvanaest sati kasnije i tražio njenu sobu. Dođi da me pokupiš. Ove seronje su mi upropastile trip, reče ona. Muka mi je. Treba da idemo u nabavku. Na veliko čudo, uopšte mi nije palo na pamet da bih mogao upasti u neke probleme. S vremena na vreme, polovično sam pokušavao da se skinem. Jedan od takvih pokušaja bio je na Flijev zahtev. On je predložio da bih mogao malo da se sredim i ponovo se uključim u posao u grupi. Živeo je u slatkom stančiću u ulici Karmen, a za mene je sredio njegov kauč. Pojavio sam se sa nekoliko boca cuge i rekao: Fli, ovo će biti gadno. Neću moći da spavam. Imaću užasne bolove. Da li si siguran da to želiš u svojoj kući? Pristao je na sve. Stalno smo slušali muziku, i uz nju sam započeo borbu. Posle nekog vremena, Fli je rekao kako treba da razmislim o prelasku u sopstveni stan. Uradio sam to. Naravno, Dženifer se odmah uselila kod mene. Nažalost, Dominik, novi diler koji je počistio sve ostale francuske dilere, živeo je u susednoj ulici. Onda je došlo vreme za novu turneju. Noć pred put, Dženifer i ja smo imali jednu od onih večeri maratonskog seksa na heroinu. Nekoliko sati bi se kresali, a 151

152 potom bar sat vremena svađali zbog mog sutrašnjeg odlaska. Vrištala je podjednako glasno prilikom kresanja i prilikom svađe. Zato je komšija, koji me je mrzeo, pozvao pajkane i prijavio nasilje u porodici. U stanu je vladao haos. Bio sam okružen tonama špriceva, kašika i heroina, kada je murija pokucala na vrata. Prijavljeno nam je nasilje u porodici, najavljivao se pajkan. O čemu vi to? Nasilje u porodici? Ovde smo samo moja devojka i ja. To je sve, rekoh ja. Možemo li da uđemo i sami se uverimo?, upita pajkan. Vikao sam ne, kada je Dženifer otvorila vrata. Bilo je očigledno da nije bila žrtva zlostavljanja, ali se još uvek besno drala na mene. Jedan od pajkana proturio je glavu kroz vrata i uperio baterijsku lampu pravo u Dženifer. U međuvremenu, drugi me je proverio preko centrale i našao nalog za moje hapšenje, tako da mi je stavio lisice i onako polugolog me izveo napolje. Sve komšije su gledale šta se dešava, potpuno ubeđeni da me hapse zbog toga što sam tukao devojku. Dok su me odvodili, Dženifer i ja smo vrištali jedno na drugo. Sve je ličilo na lošu epizodužaca. Srećom, Lindi me je izvukao i sledećeg dana otišli smo na turneju. Za vreme tog perioda mog života, jednostavno je morao da postoji plan koji će pokrivati takvu situaciju neposredno pred turneju. Ili kada se vratimo sa nje. Naleteo sam na Boba Foresta kada smo se vraćali sa naše Freaky Styley turneje. Čekao nas je na parkingu ispredemi-ja. On je bio mirođija u svakoj čorbi. Ukoliko bi mogao nešto da zamuti, da izazove neki sukob ili dramu, uradio bi to. Uživao je u tome zato što je kako mi se čini - propadao, a takve priče samo su odvraćale pažnju sa njega. Bob je znao za moja neverstva po turnejama, ali bio sam zatečen kada mi je prišao i rekao: Okej, ti radiš sve te lude stvari. Da li ti ikada pomisliš na Dženifer? Bila mi je to poslednja stvar o kojoj bi brinuo. Bio sam ubeđen da me nikada ne bi prevarila, iako sam ja nju varao uzduž i popreko. Namignuo mi je: Imam vest za tebe, druže. Srce je počelo ludački da mi lupa. Prijatelju, čudan je ovo splet okolnosti, kada ću ja tebi saopštiti informacije koje ne bi bio rad da čuješ. Nastavio je: Dok si bio na putu, možda ni tebi izvesna osoba nije bila verna, takođe.,,ti si lud, prosiktao sam. Dženifer bi pre presekla vene nego bila sa nekim drugim. Voli me celim svojim bićem. Emotivno i fizički nesposobna je da se preda drugom čoveku.,,ali, moguće je. Mogu ti dokazati. 152

153 Zapretio sam da ću mu razbiti glavu i prosuti mozak po pločniku, ukoliko mi ne kaže sve što zna. Na kraju je propevao. Dok sam bio na turneji, Dženifer je spavala sa Krisom Fišom, klavijaturistom grupefišboun (Fishbone). I dalje mi nije bilo jasno. Mogao sam da skontam da se kresnula sa Anđelom Murom, zgodnim pevačem. Mislim, koja riba se ne bi kresnula sa njim? Ali, Kris Fiš lik sa neuspelim dredovima i šetajuća modna katastrofa? Bio sam užasnut. Nije bilo važno što sam karao na stotine devojaka tokom prošlogodišnjih turneja. Slika mog ortaka i moje devojke kako rade to dok sam ja na putu, ubila me je u pojam. Osećao sam se paralizovano. Verovatno sam tog trenutka pokrenuo rak u sebi. Ali, šta sam mogao da uradim? Iz nekog razloga, otišao sam u kuću mog ćaleta i smislio plan. Prvo sam pozvao Krisa.,,Krise, jesi li mi jebao devojku? Usledio je dug muk, a onda se začuo zbunjen glas koji je rekao:,,oh, čoveče. Bob je propevao. Duboko sam udahnuo. Nećeš me ubiti, a? Naravno da neću, ali više mi nisi ortak. Bolje bi ti bilo da me zaobilaziš u širokom luku, upozorio sam ga. Kraj razgovora. On nije bio moj problem. To je bila Dženifer. Nazvao sam je. Dženifer, znam šta se desilo. Ništa se nije desilo, bunila se ona.,,ne, znam tačno šta se desilo. Razgovarao sam sa Krisom. Među nama je gotovo. Počela je da se buni, tvrdeći kako Kris laže, ali bio sam neumoljiv. Gotovo je. Nikada mi se nemoj obratiti. Mrzim te iz dna duše. Zbogom zauvek. Spustio sam slušalicu. Ozbiljno sam mislio sve što sam rekao. Bilo je vreme da se krene dalje. Preplavilo me je uzbuđenje. Odmah sam pozvao Flia pa smo on, Pit Vajs i ja otišli da se provozamo. Dok smo se spuštali niz bulevar, proturio sam glavu kroz prozor na krovu i počeo da vičem iz sveg glasa:,,ja sam slobodan čovek. Ja sam slobodan čovek. Sporadično smo išli na turneje sve do proleća Došlo je vreme za novi album. Imali smo u vidu razne producente, a jedan od njih bio je Kit Leven koji je radio sa Pablik Enemi (Public Enemy). Poznavao sam ga i znao da je sjajan momak. Takođe, znao sam da je heroinski zavisnik, tako da je trebalo da se spremimo za jedno teško iskustvo. Ali, to mi je zvučalo sjajno zato što sam i sam bio u haosu. Okružen sjebanijima od sebe delovao sam kao manji promašaj. EMI nam je dao budžet od pet hiljadarki za naš demo. Činilo mi se da je to 153

154 previše. Nije bilo teorije da demo košta toliko. Kada sam o tome porazgovarao sa Hilelom i Kitom, skontao sam da su tražili dodatne dve hiljadarke za drogu. Mislim da Fli nije bio umešan u to, i znam da Klif nije imao pojma o tome - on je bio uvučen u kovitlac tog ludila. Kasnio sam na probu. Dok sam ulazio u studio, pitao sam se da H su me zavlačili za onaj avans. Kada sam ušao u prostoriju, prva stvar koju sam ugledao bila je planina kokaina i uz nju brdašce heroina. Hilel je skroz odlepio. Rekli su mi da je prva tura droge, u vrednosti od hiljadu i po dolara, već potrošena. Zato sam se bacio na ova brdašca i tako se uradio da nisam mogao učestvovati u radu na pesmama. Siroti Klif sedeo je u jednom od ćoškova u studiju, petljajući oko tada potpuno nove sprave zvane ritam mašina. Na njoj je mogao da se sređuje zvuk bubnjeva ili da se uz njih snimi nešto po želji. Klifov omiljeni zvuk bio je bebin plač. Ta sprava nije bila nešto posebno, ali Klif je bio opsednut njome kao mi drogom, sve vreme nervozno se smejući. Pogledao je u mene i rekao:,,sa ovim bih mogao da se igram narednih deset godina. Kao da imam celu grupu unutra. Sećam se kako sam pomislio:,,to je ono čime želi da se bavi. Smučio mu se ovaj cirkus i kada pogleda u ovu mašinu, on vidi svoju budućnost. Bilo je očigledno da Klifovo srce više nije u našoj grupi. Nije nari to otvoreno rekao, ali osetili smo da bi mu bilo mučno da nastavi, tako da smo ga Fli i ja jednom posetili i saopštili loše vesti. Primio ih je prilično teško i zato nismo pričali nekoliko godina. Ali, tada je Džek Ajrons, naš originalni bubnjar, odlučio da se vrati. Za mene je to bio šok sličan onom kada se Hilel vratio. Pretpostavljam da se u Vat is Dis desilo nešto što je uzdrmalo Džekovu odanost, pošto on nije bio takav da bi nešto napustio samo zbog bolje karijere. U svakom slučaju, nedostajali smo mu, voleo nas je i želeo da svira sa nama. Dakle, Džek se vratio i originalna četvorka bila je na okupu, spremna da počne sa pisanjem pesama. Onda se još jedna osoba vratila u moj život. Negde mesec dana posle mog raskida sa Dženifer, i dalje sam se pucao kokainom i heroinom, ostajući na istom. Nisam se razvijao kao osoba. Nisam sebi postavljao nikakve ciljeve ili radio na poboljšanju svojih mana. Bio sam samo sjebani narkoman. Jedne večeri, negde oko tri ujutru, neko je pokucao na vrata mog stana u ulici Karmen. Bila je to Dženifer. Radila je u nekom klubu kao striptizeta i bilo je očigledno da je kod mene svratila pravo odatle, jer je na sebi imala hiljadu boja, sa sve perjem, čizmama, lancima i otkačenom šminkom za čije nanošenje joj je trebalo bar nekoliko sati. Molim te, pusti me unutra. Nedostaješ mi. Nedostaješ mi, molila je. Nema teorije, rekoh. Idi odavde. Nemoj da me uvaljuješ u sranja, nemoj da počneš da vrištiš. Neću opet muriju u kući. 154

155 Zaključao sam vrata i vratio se na spavanje. Kada sam se probudio, zatekao sam Dženifer kako spava sklupčana na mom otiraču. To se nastavilo narednih nekoliko nedelja - svake večeri bi dolazila i kucala mi na vrata, ili se samo sklupčala i zaspala. Čak sam počeo da izlazim kroz kuhinjski prozor, spuštajući se niz limunovo drvo ispod njega (koje je bilo korisno i u drugim situacijama, na primer kada sam se pucao sa persijskim kokainom na bazi ulja koje razbija kuvanje sa sokom od limuna). Popustio sam jedne večeri. Ne sećam se da li sam se sažalio, ili mi je očajnički bilo potrebno njenih dvadestet dolara, ili mi je nudila drogu, ili je to bilo iz bilo kog drugog tužnog, bizarnog ili bolesnog razloga, ali pustio sam je i nastavili smo tamo gde smo stali. Načisto smo se ubili, vraćajući se u kombinaciju potpuno nefunkcionalne i strastvene veze. Toliko strastvene, da će biti zabeležena na jednom snimku koji će postati kultni zapis losanđeleske andergraund scene. Sve se desilo jedne noći u klubu Roxy. Neki likovi organizovali su dobrotvorni koncert za organizaciju Sea Sheperd., malo žešću varijantugrinpisa, i bili smo zamoljeni da sviramo tamo. Bilo je to tematsko veče i svako je trebalo da odabere neku pesmu Džimija Hendriksa i obradi je. Spisak izvođača bio je poduži, a među njima su se našli Majk Vot, naš ortak Tri i Fišboun. Bili smo spremni za svirku. Kada sam došao tamo, Fišboun su se spremali za nastup. Ranije je bilo neke priče da im Dženifer bude prateći vokal, ali sam to na vreme minirao. Nećeš izaći na binu sa tim likom. Izašli su na binu, a ja sam počeo da se probijam do balkona. Kada sam bacio pogled dole, Dženifer je bila na bini. To nije valjalo. Trebalo je da je nateram da mi plati zbog nepoštovanja pred mojim ortacima. Istovremeno, ostao sam pribran, zato što mi je stvarno bilo bitno da dobro otpevam Foxy Lady. Neposredno pred naš izlazak na binu, u bekstejdž je ušetala mlada hipi-ribica. Imala je dugu smeđu kosu, bila lepuškasta i sise koje su štrčale iz njene pripijene majice bez rukava. Sinula mi je ideja. Prišao sam joj i prošaptao u uvo: Znaš, izvodimo Foxy Lady. Potpuno otkačimo do kraja pesme. Kako bi bilo da nam se tada gola pridružiš na sceni? Dvoje mogu da igraju tu igru. Hipi-boginja je pristala. Izašli smo i razvalili ih sa Foxy Lady. Činilo mi se kao da možemo da lebdimo. Bubnjevi su pulsirali. Fli se skroz uneo. Hilel je bio u drugoj dimenziji. Ja sam davao sve od sebe. Skoro sam zaboravio na gošću iznenađenja. Stigli smo do kraja pesme, a ta seksi hipi cura izašla je na scenu. Nije se potpuno skinula, ali bila je u toplesu, a njene velike sise su bile svima pred očima. Prišla mi je i počela da se uvija oko mene, izvodeći svoj seksi ples. Norvud, basista Fišbouna,došao je da nam se pridruži. Tu polugolu malu smo zbili u sendvič. Iznenada, neko je na binu uleteo poput ispaljenog metka. Dženifer. Zgrabila je 155

156 Norvuda, koji je inače krupan momak, i gurnula ga u stranu kao neku krpenu lutku. Onda je zgrabila devojku i bukvalno je bacila sa bine. U međuvremenu, svirka nije prestajala. Skontao sam da sam sledeći na redu. Našao sam se ležeći na leđima, još uvek pevajući. Onda sam video Dženifer kako se pesnicama obrušava na mene, a potom je počela čizmama da me šutira u prepone. Pokušavao sam da izbegnem udarce, i dalje pevajući. Šutirala me je u dupe dok nisam završio pesmu, a onda sam uspeo da joj umaknem i izgubim se u noći. Negde između nefunkcionalne veze sa mojom devojkom, nefunkcionalnog prijateljstva sa Kim i mene samog nefunkcionalnog, skapirao sam da mi život još uvek ide silaznom putanjom. Složili smo se oko producenta našeg trećeg albuma, Majkla Bejnhorna. Bio je to strašno pametan lik iz Njujorka, koji je voleo istu muziku kao mi i producirao veliki hit Herbija Henkoka, Rockit. Ali, ja sam zaglavio u mojoj godini mrmota, svakog jutra budeći se u nekoj sivoj stvarnosti u kojoj sam prvo morao da se uradim, a tek onda osetim živim. Ponovo sam počeo da se pucam sa Kim, tako da sam prestao da pišem. Otplovio sam daleko. Kopnio sam u svakom smislu duhovnom, mentalnom, spiritualnom, kreativnom. Nekada rađenje kokainom pruža to sanjivo, bezbrižno, skoro romantično osećanje, dok u stvarnosti umireš. Nisam ni shvatio koliku sam rupu sebi iskopao. Na probama sam se pojavio svega nekoliko puta, a nisam donosio nikakve tekstove. Nisam imao ni volje, ni želje za neke ideje i pesme. Još uvek je sve to bilo u meni, samo duboko zakopano. Proces iskopavanja bio je zaustavljen. Uradili smo pet pesama za naš treći album, ali bilo nam je potrebno mnogo više. Cela grupa trpela je štetu zbog Hilela i mene, koji smo neprestano bili na gudri. Ali, ja sam im bio mnogo bolji kandidat za upiranje prstom, pošto bih znao bukvalno da zaspim na probi. Kada sam jednom došao na probu, Džek, Hilel i Fli - tri čoveka koji su me verovatno voleli najviše na svetu - rekli su: Entoni, izbačen si iz grupe. Mi hoćemo da sviramo, a tebi to očigledno nije cilj, pa moraš da odeš. Uzećemo novog pevača i gurati dalje, tako da ti ispadaš iz priče. Na trenutak sam se pribrao i shvatio da imaju sva prava da me otpuste. Bio je to logičan potez, kao odsecanje gangrenoznog stopala da ostatak tela ne umre. Samo sam hteo da ostanem zapamćen i priznat kao jedan od osnivača te grupe, da mi budu priznate te dve ili tri godine koje sam proveo u grupi kao lik koji je pokrenuo nešto novo, koji je sa njima uradio dve ploče. Sve što bi došlo posle toga, neka ide njima u prilog. Deo mene je žalio zbog napuštanja grupe, ali ono što mi je strašno olakšalo bila je činjenica da sam skontao da više ne nosim nikakvu odgovornost na leđima, tako da slobodno mogu da idem gde hoću i radim se do mile volje sa Kim. Na njihovo veliko iznenađenje, samo sam slegao ramenima i rekao: Ljudi, vi 156

157 ste u pravu. Izvinjavam se što sve ovo vreme nisam bio uz vas kada sam vam bio potreban. Sramota me je. Potpuno vas razumem. Želim vam sve najbolje. Otišao sam. Sada, kada više nisam imao kome da se pravdam, stvari su postale još gore. Kim i ja smo sami to tražili. Bili smo sve očajniji, a upadali u sve više dugova prema raznim dilerima širom Holivuda. Iz njenog stana smo krenuli u poznati dilerski kraj, na uglu Juniona i Šeste. Šetali smo se tuda i upoznavali razne ulične likove. Smesta sam upoznao talentovanog makroa. Bio je to ulični probisvet, potpuno otkačeni narkoman koji se u latino-kartelu kretao kao riba u vodi. On je postao naša veza svih veza. Još uvek je živeo sa roditeljima, u njihovoj maloj drvenoj kući. Klinac je od glave do pete bio prekriven ubodima i plikovima, ali važio je za gospodara pločnika. Kim i ja bili smo tako sitne mušterije da nas nikada nije zavrnuo. Verovali smo mu. Kupovali bi kokain i heroin, odlazili nekoliko ulica dalje i tamo se fiksali nasred ulice. I dalje smo živeli u ubeđenju da smo nedodirljivi, ušuškani u iluziju nepobedivosti i nevidljivosti. Nedelju dana po napuštanju grupe, osećao sam se strašno tužno. Pričao sam sa Bobom Forestom i on mi je rekao da je moja bivša grupa nominovana za grupu godine na manifestaciji zvanoj LA. Weekly Music Awards. U našim krugovima, to je bilo nešto slično Oskaru. Znači, prilično velika stvar. Bob me je pitao da li idem na dodelu. Rekao sam mu da ne govorim sa momcima, tako da mi pojavljivanje tamo nije ni padalo na pamet. Ali, dodela nagrada je trebalo da se održi u Variety Arts Theatre, staroj dvorani u centru. Sticajem okolnosti, te večeri sam se našao u tom kraju, pokušavajući da dođem do potrebne količine gudre za koju nisam imao love. Spao sam na poslednjih deset dolara, što nikako ne obećava - pogotovu u ovoj noći kada je trebalo da se razbijem. Umesto toga, jedva da sam bio malo urađen. Sećam se da sam podelio spidbol sa nekom grupom dilera, kada sam se setio da je dodela u toku. Ušao sam u predvorje pozorišta malo ošamućen, kada sam skontao da je unutra neobično mračno. Tamo nije bilo gotovo nikoga, pošto je ceremonija bila u toku. Vrata koja su vodila u salu bila su otvorena, pa sam se naslonio na jedan od dovrataka i počeo da je pretražujem pogledom. Tražio sam moje bivše ortake iz grupe. Sigurno su bili negde napred. Nisam bio tamo ni dva minuta, kada naleteh na jednog poznanika koji mi reče: Čoveče, ne bi trebalo da budeš ovde. Ovo će biti strašno tužan događaj za tebe. Upravo tada su proglasili pobednika. Grupa godine je: Red Hot Čili Pepers. Pobedili smo! Osvojili smo jebenu nagaradu!, likovao sam u sebi. Pogledao sam u njihovom pravcu. Dok su koračali do bine, obučeni u lepa odela i sa šeširima na glavi, svi su imali osmeh od uva do uva i razigranost u 157

158 hodu. Svako od njih dobio je svoju statuicu i održao sopstveni govor u fazonu: Hvala, L.A. Weekly. Hvala, Los Anđelese. Žestoki smo. Vidimo se sledeće godine. Nijedan od njih nije pomenuo brata Entonija, koji je to radio sa njima i koji ima udela u tim nagradama. Kao da nisam ni bio tamo te tri godine. Ni reči o momku kog su izbacili nedelju dana ranije. Nema onog Počivaj u miru, niti Bog ga blagoslovio. Ništa. Taj trenutak je za mene bio pesnički tragičan, bizaran, nalik nekoj noćnoj mori. Razumeo sam što su me šutnuli, ali nikako nisam mogao da pojmim zašto, zaboga, nisu mogli bar da lepo vrisnu moje ime sa te bine. Bio sam previše utučen da bih se samosažaljevao. Očajnički sam pokušavao da ne mislim o tome koliko sam sjebao svoj život i pobegnem od samoispitivanja. Tako sam samo procedio sebi u bradu:,,ali, jebeš njih! i otišao da vidim mogu li od nekog u hodniku da izvučem lovu kojom ću kupiti gudru. Naš stalni problem bio je novac za gudru. Ali, Kim je jednoga dana dobila lepu kintu i odmah smo otišli da kupimo tonu droge i vratimo kući da se uradimo. Bilo je tako dobro da sam istog trenutka rekao Kim: Moram da se skinem sa ovoga. Ponekad, kada se dobro uradiš, misliš da će taj osećaj trajati do kraja života i da možeš da se skineš sa dopa - ni ne pomišljaš da bi to uzbuđenje ikada moglo da prestane. Ima da nazovem kevu, odem u Mičigen i nabavim metadon, rekao sam Kim. Koliko sam znao, to je bio lek za lečenje zavisnosti. Kim je mislila da je to dobra ideja, pa sam odmah nazvao mamu. Nećeš mi poverovati, ali upao sam u veliki problem sa heroinom. Hteo bih da se vratim u Mičigen i skinem se sa metadonima, ali nemam ni dolara u džepu. Mama je sigurno preživela šok, ali trudila se da ostane pribrana i lepo razmisli o svemu. Mora da je osetila da mi život visi o koncu. Znala je da nikada neću doći ukoliko bi odlepila i počela da me kritikuje. Naravno, da je mogla da vidi kako živim, verovatno bi završila u duševnoj bolnici. Sve je sredila i karte su sutradan stigle, ali ja nisam mogao da se saberem. Došao je dan polaska, a ja sam se radio cele prethodne noći. Nisam mogao da ustanem i odvučem se do aerodroma. Pozvao sam mamu i izmilio neku glupu laž o tome kako je nešto iskrslo, pa ću zameniti kartu za sutra. To se tako nastavilo i svaki put je bilo: Dolazim sutra, dolazim sutra, dok smo se Kim i ja ubijali. Konačno sam odlučio da odem, ali morao sam da se puknem po poslednji put i nabavim zalihe koje će mi potrajati za vreme puta. Kim i ja smo, na dan putovanja, otišli u centar u nabavku. Kim je vozila stari falkon koji je od nekoga pozajmila, a ja sam izlazio i ulazio u kola, stalno tražeći dobre dilove i puneći džepove mog kaputa kokainom, heroinom, 158

159 špricevima, čime god poželiš. Spuštao sam se niz jednu uličicu, u daljini ugledavši nekoga ko bi mi mogao biti od pomoći. Pre nego što sam trepnuo, uz mene se stvorio pajkan i zabrundao: Hej, ortak. Ti, u tom kaputu. Dođi ovamo. Krajičkom oka video sam Kim kako se stropoštala iza kola. Imao sam jedva pedesetak kila, a kosa mi je bila sva ućebana. Nosio sam taj kaput koji je na meni visio kao na vešalici, a koža mi je bila u čudnim nijansama žute i zelene. Takođe, nosio sam platnene crveno-crne patike koje su bile išarane mojim crtežima. Na jednoj od njih stajala je velika crvena Davidova zvezda. A da, nosio sam i tamne naočare. Bio sam u nevolji. Sada je pajkan imao pojačanje. Videli smo te kako se motaš ovuda. Malo si nam sumnjiv, reče prvi murkan. Zašto nam ne bi pokazao svoju ličnu kartu?,,uh, nemam ličnu, ali zovem se Entoni Kidis i kasnim na let. Znate, idem u posetu mami..., promrmljao sam. Dok je ovo ispitivanje trajalo, drugi me je detaljno pretresao, počevši od mojih patika i čarapa. Prvi mi je odvraćao pažnju tako što me je ispitivao o ličnim podacima, tipa mesto i datum rođenja, adresa stanovanja i slično. Njegov partner stigao je do mojih pantalona, počevši da pretura po mojim džepovima i iz njih vadi gomilu papirića i ostalih gluposti koje sam nosio sa sobom. Čak je zavukao prste u onaj mali džepić, a ja sam postajao sve nervozniji zato što je bivao sve bliži mojim džepovima sa strane koji su bih puni loših stvari. Jel taj kaput ima unutrašnje džepove?, upita on. Počeo sam da odugovlačim. Otkopčao sam se i počeo da vadim sve što sam imao unutra, pokazavši mu i avionsku kartu. Baš kada je pretresao sve džepove, spremivši se da pređe na one problematične, onaj drugi pogledao je u moje patike i upitao:,,ti si Jevrej? Zato imaš Davidovu zvezdu na patici? Podigao sam pogled i video da na njegovoj znački piše Koen. Nisam Jevrej, ali jeste moj najbolji prijatelj. Obojica se ložimo na to, rekoh. Koen pogleda u partnera, koji samo što nije pronašao moju zalihu, i reče:,,kovalski, pusti malog. Šta?, upita Kovalski. Pusti me da popričam sa njim, reče Koen i odvuče me u stranu. Slušaj, ne bi trebalo da se motaš ovuda, prošaptao je. Šta god da si naumio, nemoj to da radiš. 159

160 Uhvati taj avion i beži odavde. Nemoj da te ponovo ovde vidim. Klimnuo sam glavom. Pretrčao sam preko ulice čim se upalilo zeleno. Tog jutra sam odleteo za Mičigen. Kada se avion spustio, još uvek sam bio pod dejstvom droga. Ugledao sam mamu kako me čeka i krenuo prema njoj, ali ona uopšte nije gledala u mom pravcu jer sam ličio na leš koji hoda. Ćao, mama, rekoh umiljato. Pogled pun šokiranosti i užasa, pomešan sa nevericom i tugom bio je težak za podneti. Hajdemo odmah do klinike, rekoh. Odvezli smo se do tamo i jednog od zaposlenih pitali gde se nalazi metadonsko odeljenje. Rekli su nam da je država Mičigen prestala sa tim programom šest meseci ranije. To su bile strašno loše vesti za mene. Naravno, da sam znao za to, ne bih prelazio ovoliki put. Otišao bih na neko drugo mesto. Ali, niti sam imao rezervni plan, ni love u džepu. Povrh svega, jedva da sam mogao da stojim na nogama. Savetnik mi je ponudio da se prijavim za dugoročni program u trajanju od godinu dana. Pre bih umro na asfaltu nego ostao tamo godinu dana. Jedino što vam preostaje jeste Armija spasa, reče momak,,,ali tamo nema detoksikacije. Odvezli smo se u ofucani deo Grand Rapidsa i prijavio sam se u Armiju spasa. Hvala na ukazanom poverenju. Sin će vam se vratiti za dvadeset dana, rekoše oni. Mama je otišla. Odveli su me do jedne velike prostorije i pokazali mi moj ležaj. Osvrnuo sam se i ugledao gomilu klinaca - belih, crnih, hispano, alkosa, narkosa - i nekoliko starijih likova. Uklapao sam se u tu sliku. Čekalo me je skidanje na suvo. Znao sam kako izgleda pošto sam već prošao kroz to. Znao sam da će mi biti muka, da će me boleti svaka koščica. Kada se skidaš, čak te bole i trepavice, zglobovi, vrat, glava, leđa - sve boli. Bole te delovi za koje nisi ni znao da postoje. Imaš gorak ukus u ustima. Nedeljama ti nos curi nekontrolisano. Ni povraćanje nije bilo toliki problem, koliko mi je muke zadavala nesanica. Tih dvadeset dana nisam ni oka sklopio. Ostajao bih budan po celu noć, tumarajući po hodnicima i gledajući noćni program. Prvih nekoliko dana nisam mogao da okusim hranu, ali onda mi se apetit vratio, pa sam počeo da nabacujem malo mišića na gole kosti. Nekoliko dana posle dolaska, došao je jedan od članova osoblja i rekao da svaki dan moram da idem na sastanke. Napolju je bilo hladno. Sneg je počeo da pada, a ja sam se osećao prilično jadno, tako da sam prihvatio svoju sudbinu i pridružio se ostalima. Moć razumevanja bila mi je na minimumu, pošto sam trpeo strašne fizičke bolove i bio u emotivnoj agoniji. Ali, seo sam tamo i ugledao dvanaest koraka okačenih na zid. Pokušavao sam da ih pročitam, ali nisam mogao da izoštrim 160

161 pogled. Pokušavao sam da slušam o čemu pričaju, ali nisam mogao da razaznajem reči. Ceo život sam se smejao svemu što je imalo bilo kakve veze sa trezvenošću. Video bih nalepnice na kojima piše da se ide korak po korak, dan za danom. Sve bih propratio jednim: Jebeš to! Bio sam prevarant, sitan lopov, lažov, varalica - sve što treba da budeš kako bi došao do dopa. Naravno, sada sam pokušavao da provalim u čemu je fora sa tim skidanjem. Mislim, jel to rade zbog love? Iz verskih razloga? Jebote, šta se tu dešava? Međutim, dok sam sedeo na tim sastancima, počeo sam da pronalazim neki smisao. Nije tu bilo ničeg više osim gomile momaka koji žele da se skinu sa gudre, međusobno se pomažući, i započnu neki novi život. Hteo sam da otkrijem u čemu je fora, ali fore nije bilo. Pomislio sam: O Bože, ovi ljudi dolaze sa istog mesta kao i ja, ali više se ne rade i ne izgledaju očajno. Još se šale na račun nekih stvari zbog kojih bi ih mnogi poslali u zatvor. Jedna devojka je ustala i počela da priča o tome kako nije mogla da prestane da puši krek, iako je rodila dete. Morala je da ga odvede kod majke. Mislio sam:,,pa da, i ja bih uradio isto. Ostavio bih klinče kod keve i zbrisao. Isto sam uradio sa mojom grupom. Nije bila reč ni o kakvom kultu, prevari ih fori za otimanje love. To su bili zavisnici koji su se međusobno pomagali. Neki su se skinuli, a neki su to upravo radih pričajući sa onima koji su to već prošli. Stvar je bila u iskrenosti i hrabrosti onih koji su se skinuh da kažu koliko su stvarno bili sjebani. Sinulo mi je da bih mogao da se skinem ukoliko usvojim tu taktiku. Ostao sam tamo dvadeset dana, ne sklopivši ni oka, ali svaki dan odlazeći na sastanak, čitajući knjige i usvajajući nekoliko osnovnih principa. Posle vremena provedenog tamo, otišao sam kod mame, osećajući se znatno drugačije nego prilikom dolaska. Imao sam dvadeset četiri i bio potpuno čist, prvi put posle moje jedanaeste. Uspeo sam da prespavam noć. Ujutru smo to proslavili. Stiv, moj očuh, sve vreme mi je pružao podršku, kao i moje sestre. Osećao sam se prilično dobro, uprkos spoznaji o šteti koju sam prouzrokovao. Sastanci na koje sam odlazio vrcali su od optimizma. Ljudi nisu bili ograničeni nekim samonametnutim pravilima, tako da je sve izgledalo tako sveže i novo. Stiv je imao neke stare tegove iza kuće. Popravio sam ih, pa sam počeo malo da ih dižem. Išao sam u duge šetnje sa psom. Prošlo je puno vremena od kada sam se osetio normalnim, lišen potrebe da jurim za nečim i zovem razne likove da se nađemo usred noći. Na veliko čudo, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Tokom boravka u Armiji spasa shvatio sam neke stvari. Jedna od njih bila je da treba da se rešim Dženifer ukoliko ne želim da nastavim po starom. Stvarno sam želeo da ostanem čist. Nije da sam krivicu prebacivao na nju, već bi moje šanse za 161

162 trezvenost bile značajno umanjene. Dok sam bio kod mame nastavio sam da idem na sastanke. Tamo sam naučio da su alkoholizam i narkomanija - po definiciji - prave bolesti. Kada shvatiš da postoji naziv i opis stanja za koje si mislio da je ludilo, onda si prepoznao problem i to znači da možeš nešto da uradiš kako bi ga rešio. Oslobađaš se velike psihičke napetosti kada saznaš u čemu je problem. U početku mi nije sve bilo baš najjasnije. Još uvek sam hteo da idem nekim prečicama i izvlačim se na različite fore, samo da bih izbegao sve ono što je trebalo uraditi. Ali, svideo mi se osećaj pripadništva i identifikovao sam se sa mnogima. Često su me preplavljivali talasi saosećanja prema svim tim jadnim likovima koji su se uništavali. Gledao sam ljude na sastancima i viđao prelepe mlade žene koje su ličile na kosture samo zato što nisu mogle da prestanu. Viđao sam i one koji su imali podršku porodice, alinisu mogli da prestanu. To je bilo ono što me je kupilo. Odlučio sam da postanem deo nečega gde su ti ljudi mogli da se oporave, da se srede. Posle mesec dana provedenih u Mičigenu, odlučio sam da se javim Fliu. Razmenili smo pozdrave i onda sam mu ispričao o mom skidanju, sastancima i tome kako se više ne radim. Kako to misliš - više se ne radiš?, upita on.,,ne uzimaš baš ništa? Ni vutru?,,ne. Čak nemam ni želju. To ti se zove trezvenost i strašno mi se sviđa, rekoh. Ludo, ortak. Tako sam srećan zbog tebe, reče on. Upitao sam ga kako ide sa muzikom, a on mi je rekao kako su uzeli nekog novog pevača sa gomilom tetovaža. Po njegovom glasu sam mogao zaključiti da nije zadovoljan. Nije me bilo briga. Do povratka u grupu mi nije bilo ni najmanje stalo. Prilikom tog prvog poziva, Fli mora da je čuo nešto u mom glasu - nešto čemu nije bilo traga od srednje škole. Bilo mi je čudno što sada, kada sam se oporavio, uopšte nisam ni pokušavao da se vratim u grupu. Iskreno, tada me nije bilo briga da li ću se vratiti ili neću. Sav sam bio u stilu daj-šta-daš, što stvarno nije moj fazon, jer uvek hoću sve da držim pod kontrolom i pre sam u stilu hoću-sad-i-hoću-sve. U svakom slučaju, u tom trenutku bio sam potpuno lišen tog sebičnog i impulsivnog reagovanja. Nekoliko dana potom, Fli me je nazvao: Misliš da bi mogao da dođeš ovde da odsviramo nekoliko pesama? Čisto da vidimo kako je ponovo biti na okupu? To je bio prvi put da sam se suočio sa tom mogućnošću. Promrmljao sam: Oh, hmmmm. Dobro, važi. Ionako ne želim da radim bilo šta drugo. Okej, onda se vraćaj ovamo da se bacimo na posao, reče Fli. Ukrcao sam se na avion potpuno drugačijeg osećaja. Bio sam opijen entuzijazmom novog života. Odlučio sam da napišem pesmu o mom jednomesečnom 162

163 iskustvu - o sastancima, skidanju i dobijanju bitke protiv zavisnosti. Čini mi se naivnim, kada ponovo razmislim o svemu, ali tako sam to tada video. Uzeo sam list papira, zagledao se kroz prozor i počeo da zapisujem tu bujicu reči koja se izlivala iz mene. Iz Fight Like a Brave If you re sick-a-sick n' tired of being sick and tired If your e sick of all the bullshit and you re sick of all the lies It's better late than never to set-a-set it straight You know the lie is dead so give yourself a break Get it through your head, get it off your chest Get it out your arm because it s time to start fresh You want to stop dying, the life you could be livin' I m here to tell a story but I m also here to listen No, I'm not your preacher and I'm not your physician I mjust trying to reach you, I m a rebel with a mission Fight like a brave - don t be a slave No one can tell you you've got to be afraid Počeo sam da se pucam u roku od dva meseca po dolasku u Los Anđeles. Moja trezvenost nije bila dugog daha, ali sada sam znao da postoji put kojim se izlazi iz tog ludila. Mogao bih da se izvučem ukoliko bih želeo. 163

164 8. THE ORGANIC ANTI-BEAT BOX BAND Povratak u grupu nije bila jedina stvar o kojoj smo Fli i ja pričali dok sam bio u Mičigenu. Dok sam bio odsutan, Fli je dobio ulogu u naučnofantastičnom filmu Stranded. Na snimanju je upoznao prelepu mladu glumicu Jonu Skaj koja je, koliko sam shvatio, bila baš moj tip. Napravili smo plan za naše upoznavanje kada se vratim. Po dolasku sam se uselio kod Lindija, koji je bio tako dobar da mi ustupi jednu sobu u njegovom stanu. Naravno, podrazumevalo se da se on javlja na telefon i da mi ne prosleđuje poziv ukoliko je od Dženifer. Nisam imao želju da pričam sa njom, pogotovu ne posle upoznavanja sa Jonom. Znao sam da će ta boginja biti moja od trenutka kada sam je ugledao. Upoznali smo se nekoliko dana pred njen šesnaesti rođendan. Izgledala je kao da je izašla iz neke bajke. Dok je Dženifer bila neverovatno skockana, moderna verzija pank superstara, Jona je bila prirodnija, nežnija poput šumske vile. Imala je dugu talasastu kosu boje kestena, divno poprsje i naglašeniju gornju vilicu. To me je uvek obaralo s nogu. Poticala je iz neuobičajene holivudske porodice. Ćale joj se zvao Donovan i bio pevač. Više nije bio u priči. Inid, njena majka, bila je prelepa hipi plavuša talasaste kose. Jona je imala brata koji je dobio ime po ocu. Živeli su u divnoj kućici u Nort Viltonu, koja je odisala toplom, starinskom atmosferom. Jona se oblačila kao hipi. Posedovala je neko šesto čulo i bila strašno radoznala kada je reč o seksu. Tu energiju nikada nije verbalizovala, jednostavno ju je posedovala - što je meni savršeno odgovaralo. Sigurno je bila najslađa, najpametnija, najseksepilnija i najbrižnija devojka u Holivudu. Srećom, naklonost je bila obostrana. Nekoliko dana posle našeg upoznavanja, svima je počela da me predstavlja kao njenog momka. Bilo je potpuno neverovatno kako sam se tako ludo i neopozivo zaljubio u nju. Sada sam bio spreman da se bacim na posao. Našao sam se sa našim producentom, Majklom Bejnhornom, i zajedno smo prešli sve pesme koje smo tada imali. Trebalo je da uđemo u studio i odradimo glavne pripreme za desetak dana, što mi je davalo dosta vremena da napišem nekoliko pesama u hodu, za vreme snimanja. Nije to bilo nešto puno posla - onda je bilo potrebno samo dvanaest pesama za objavljivanje ploče. Dovršili smo Fight Like a Brave u koju je Bejnhorn ubacio deo na megafonu. Me and My Friends, stvar koju sam napisao dok sam se vraćao iz San Franciska sa mojim starim ortakom Džoom Votersom, uklopila se sasvim lepo. Funky Crime je, praktično, razgovor koji smo jednom vodili sa Džordžom Klintonom, samo pretočen u pesmu. Naime, Džordž je pričao o tome kako je muzika, u suštini, lišena bilo kakve kategorizacije, već da su kategorije proizvod medija i radija koji u njih svrstavaju grupe po sopstvenom nahođenju. Backwuoods 164

165 je pesma o korenima rokenrola, a Skinny Sweaty Man bila je moja oda Hilelu. Napisao sam još jednu pesmu, No Chump Love Sucker, takođe u njegovu čast. Tada je bio totalno sjeban jer ga je devojka šutnula zbog lika koji je imao više love i gudre. Znači, ta stvar je bila osvetnička pesma protiv takvog zla - sponzoruša. Behind The Sun je imala pomalo od svakoga. Hilel je došao do tog neobičnog rifa, a Bejnhorn je odmah shvatio da je ta pesma potencijalni hit. Puno je radio sa mnom na melodiji, znajući da mi lepo pakovanje nije jača strana. Valjda sam stekao reputaciju sa pesmama poput Party on Your Pussy, koju je EMI odbio da objavi pod takvim naslovom. Zato smo naziv promenih u Special Secret Song Inside. Ali, mišljenje da su sve naše pesme nepristojne nije bilo sasvim tačno. Love Trilogy je postala jedna od naših najomiljenijih pesama. Počinje kao rege stvar, onda prelazi u hard-kor fank i završava u spid metalu. Godinama, kada bi neko dovodio u pitanje tekst te pesme, Fli je odgovarao: Pročitaj Love Trilogy i znaćeš o čemu pričamo. Reč je o ljubavi prema nečemu što ne mora biti savršeno ili lepo. Iz Love Trilogy My love is death to apartheid rule My love is deepest death, the ocean blues My love is the Zulu groove My love is coop-a-loop move My love is lightning s blues My love is the pussy juice My love cant be refused Posle pedeset dana koje sam proveo čist, pomislio sam: Lepa brojka. Mislim da bi trebalo da proslavim. Odlučio sam da je vreme da se uradim. Plan je bio da tako provedem dan-dva i onda se vratim poslu. Kada sam skapirao da ne mogu da prestanem, shvatio sam da ću uprskati početak snimanja. Pesme su bile neverovatne. Hilel je bio pun energije. Svi smo bili zaljubljeni u podrum studija Kapitol, još jedne od brojnih znamenitosti holivudske muzičke industrije. Bejnhorn se razbijao od posla, a ja sam se radio i nisam mogao da prestanem. Konačno, odlučio sam da se uradim gomilom kokaina, odspavam i suočim se sa još jednim haosom koji sam priredio. Otišao sam u centar i našao jednog momka iz E1 Salvadora, koji je bio moja veza za poslednje rađenje. Ali, sve o čemu sam mislio bilo je kako bi sada trebalo da sam u studiju. Po glavi je počelo da mi se mota Ajronsovo lupanje bubnjeva za 165

166 pesmu na kojoj smo tada radili - The Organic Anti-Beat Box Band. Sedeo sam u parku, okružen raznim ljudima, i pisao tekst. Osetio sam razdirući bol, krivicu i stid zbog toga što nisam u studiju od samog početka snimanja. Međutim, mislio sam da će pojavljivanje sa nečim kvalitetnim smiriti strasti. Tako je i bilo. Prespavao sam kod Lindija, otišao tamo, izvinio im se i pridružio. Jedan od razloga mog posustajanja ležao je u nedostatku podrške. Nisam poznavao nikoga ko je bio potpuno čist. Održao sam sebi nekoliko podsećanja na sastanke iz vremena skidanja, ali sam i dalje imao stav u stilu:,,iz svega mogu sam da se izvučem. Nisu mi potrebne neke seljačine da me usmeravaju. U ovom trenutku ne želim ono što mi nude. Vratio sam se samonametnutoj apstinenciji, koja je zapravo bila kao Damoklov mač. Jeste da se ne truješ stvarima od kojih odlepiš, ali nisi u stanju ni da se nosiš sa sranjima koja te čitav život prate, i zbog kojih si i počeo da se drogiraš. Super smo se zezali za vreme rada na ploči. Bilo je inspirativno slušati kako se Džek Ajrons vraća u igru. Dodao nam je važan i drugačiji element u našu hemiju. Hilel, Fli i ja bili smo samoživi manijaci. Džek je bio iskren i drag momak. Ispostavilo se da je on opičen na sasvim drugačiji način. On je bio skroz pozitivan, radostan, pun podrške i uvek spreman da pruži sve od sebe. Kada je došlo do snimanja vokalnih deonica, uzeo sam Hilela kao mog ortakaproducenta. Svaki put kada bi odradili neki deo, obojica smo se osećali kao da se krećemo nekim novim putevima i da su to najbolje stvari koje smo ikada uradili. Hilel je skakutao od uzbuđenja. U pauzama bi govorio: Slušaj, bre. Ovo su najbolje deonice koje smo ikada snimili. Jedva čekam objavljivanje. Naravno, poslednjeg dana, kada je sve bilo gotovo - kada je svaka nota bila odsvirana i sve snimljeno Hilel i ja smo otišli do francuskog dilera kako bi proslavili završetak. Postao sam kao rupa bez dna. Dok sam bio kod Lindija, sprovodio sam potpuno grozomoran plan rađenja spidbolom. Nisam imao puno love i nisam imao kola, tako da sam ustajao usred noći, mažnjavao kašike iz kuhinje i sitninu iz Lindijevih džepova. Onda bih uzeo njegov štap za pecanje, ušunjao mu se u sobu i,pecao ključeve od njegovih kola, koji su bili na ormanu. Osećao sam se kao govno, jer sam to radio sirotom liku koji je pokušavao da mi pomogne. Kada jednom spoznaš rešenje za bolest koja te razdire, vraćanje na staro nije zabavno. Znaš da postoji neki drugi život, potpuno drugačiji od onoga koji vodiš, i da ideš protivno nečemu što ti je pružila sama priroda. Zavisnost od droge je progresivna bolest. Znači, postaje gadnije posle svakog novog ponavljanja - nikada ne možeš da se vratiš na početak, kada si mogao da platiš nižu cenu. Više nije zabavno, ali i dalje je očajnički uzbudljivo. Kada prvi put uneseš drogu ili piće u svoje telo, ne moraš da brineš o devojci, karijeri, porodici ili neizmirenim 166

167 dugovanjima. Nestaju svi ti normalni životni segmenti. Sada imaš samo jedan zadatak - da stalno pokrećeš mašinu tako što ćeš joj obezbeđivati gorivo. Ukoliko se zaustavi, moraćeš da se brineš o svim tim sranjima. Ta jurnjava uvek je zabavna. Tamo imaš pajkane, loše momke, ludake i alkose. Postepeno upadaš u tu veliku video-igricu, ali s druge strane, uvučen si u nešto pod iluzijom da je to što radiš strašno kul, dok se cena koju plaćaš stalno uvećava. Istovremeno se odričeš sopstvene ljubavi, svetlosti i lepote, a postaješ ta ogromna crna rupa koja u sebe usisava svu negativnu energiju. Više nikome ne donosiš osmeh na lice, nikome ne pomažeš ih ga učiš kako da uradi nešto što će mu poboljšati život. Ne širiš ljubav, već praviš vakuum i ispunjavaš ga govnima. Želim da opišem obe strane medalje. Ali, bitno je znati da svo to romantično uzdizanje droga nije ništa drugo do gomila sranja. Mora da bude primamljivo, stoga što je Bog, svemir, stvaralačka sila ili kojim god imenom to zvali smestio unutra tu energiju. To je oruđe mudrosti - možeš se njime ili ubiti, ili uzdići u slobodu. Ne smatram da je droga u potpunosti beskorisna, ali težak je zadatak upotrebiti je na pravi način. U mom poremećenom umu, mislio sam kako će me malo droge, s vremena na vreme, držati podalje od beskrajnih pohoda za drogom i zaustaviti moj život od daljeg otimanja kontroli. Uselio sam se kod Jone i nekoliko puta nedeljno kupovao kineskog belog u vrednosti od četrdeset dolara. Onda se uradio, to bi mi potrajalo celu noć, potom odlazio na spavanje i sutra se dobro osećao. Posle mesec dana zajedničkog života sa Jonom, ubedila me je da ne bi trebalo tek tako da nestajem, nego da donesem to u krevet i da se tu uradim. Tada smo stvorili taj ritual celonoćnog bdenja, duvajući i čitajući knjige poput Intervjua sa Vampiromi Lovca u žitu, ušuškani u krevetu, dočekivali prve zrake sunca. Uprkos povremenom pušenju heroina, bio sam relativno pribran dok sam živeo u njenoj kući. Proveli smo mnogo lepih zajedničkih trenutaka. Znao bih da se probudim u krevetu pored nje i pomislim: Bože, ona je poput anđela. Ludo sam zaljubljen u nju. Onda bi svakog jutra ležali zagrljeni u krevetu, pevajući pesme sa Marlijevog albuma Kaya. Vozili bi se u njenoj maloj tojoti, išli zajedno na ručak, duvak i vodik ljubav svuda po gradu. Još uvek sam bio u onom fazonu, jednomnogom-na-kori-banane-drugom-u-grobu, ali pokušavao sam da ispoštujem ovu novu fazu mog života.: Jedan od takvih dana bio je dok smo duvali vutru, a ja zahvaljivao mojoj srećnoj zvezdi za moj život, kada je na radiju krenula pesma Stivija Vondera I Believe - When I Fall in Love It Will Be Forever.Zaustavili smo kola, odvrnuli radio i počeli da ridamo zato što smo se toliko voleli, a ta pesma je tako savršeno opisivala naša osećanja. Nedelju dana kasnije skliznuo sam u sumaglicu dop pakla u getu. Pozajmio bih njena kola usred noći i uvek mislio kako ću ih odmah vratiti, ali nekada bih nestajao 167

168 na nekoliko dana. Tada sam počeo da se ortačim sa tim meksičkim dilerom, Mariom. Poznavao sam ga preko zajedničke prijateljice, Kim Džouns. Mario mi je uvek radio dobre dilove, naplaćujući mi najnižu moguću cenu za većinu robe. Mogao sam da ostanem u Holivudu, jer je bilo puno kurvi koje su dostavljale robu na kućnu adresu. Ali, nisam želeo da imam gomilu dilera u životu i sebe sam ubedio da ću, ukoliko odem u centar, to biti samo jedno rađenje i da se neću vratiti starom, lošem načinu života. Nismo se radih u njegovom stanu punom gudre. Mario je znao za tu sigurnu zonu ispod mosta na autoputu. To je bio neki uvrnuti kraj u koji pajkani nikada nisu zavirivali. Objasnio mi je kako tu pristup nemaju oni koji ne pripadaju meksičkoj mafiji, tako da smo se dogovorili da me prošvercuje kao verenika njegove sestre. Stigli smo do krupnih momaka na ulaznim vratima, prosuli im priču o tome kako sam ja budući Mariov zet i oni su nas pustih unutra. Zaštićen ispod tog nadvožnjaka, baš usred grada, proveo sam nebrojeno mnogo dana ležeći na gomili štrokavih dušeka, radeći se sa masom ubica. Turneja je bila gotovo jedina stvar koja me je mogla izvući odatle. Kada je došlo vreme za turneju za Uplift, jebena limuzina došla je da me pokupi i odbaci do aerodroma. Skontao sam kako mora da nam je krenulo ako na turneju idemo u limuzini. I jeste. Odsvirali smo neke od naših najboljih svirki, uglavnom zato što se Hilel i ja nismo puno radih. Puno smo pili i radili se kokom koliko smo mogli, možda jednom heroinom i dosta duvali. Ali, prešli smo državu uzduž i popreko, puneći te male bine stotinama željnih slušalaca. Klinci bi dolazili iz neke nedođije samo da nas čuju. Nismo bih deo pank-rok pokreta, nismo bili deo postpanka - mi smo bili neka druga zverka. Nisam ni kontao kako ti klinci uopšte znaju za nas, ali oni su bili publika koja se samo poželeti može - tako srčani, puni duha, entuzijazma pojavljivali bi se tamo i davali sve od sebe. Za vreme turneje činili smo razne ludosti. Kada smo stigli u Teksas, odlučio sam da obrijem svoje stidne dlačice. Sakupio sam ih, stavio u plastičnu kesicu i dao našem roudiju, Nikiju Bitu, da ih proda kao suvenir. Otišao je do naše tezge i stavio je tik uz majice sa našim imenom. Počeo je da viče: Entonijeve stidne dlačice. Navali narode, samo dvadeset pet dolara. Na kraju večeri izjavio je kako nije dobio nikakvu lovu za njih, ali da je nekoliko ribica priložilo svoje gaćice i rekle kako će sledeći put dovesti sve rođake na koncert. Tokom te turneje, došli smo do nove zezalice za prekraćivanje vremena. Zvala se,prljavi jezik. U prošlosti, mnoge naše igre vrtele su se oko hrane. Na turneji za Freaky Styley imali smo foru zvanu,povraćka u letu. Naravno, tada smo se grozno hranili. Jeli smo onu masnu, odvratnu klopu i znali da ona ništa ne valja, tako da bi zaustavljali kombi i, ne birajući sredstva, trudili se da bacimo peglu. Bilo da je reč o 168

169 prstu zabadanom u grlo ili razmišljanje o raznim gadostima, tvoja muškost zavisila je od sposobnosti da se nateraš na povraćanje. Fli je uvek bio glavni. Dovoljno mu je bilo da baci pogled na jaje i šikljalo bi na sve strane. Onda je Hilel izmislio nešto što smo zvali Masnoće. Svaki put kad bi svratili u neki restoran da malo dignemo kalorije, morali bi da u stihu i rimi poručimo šta hoćemo da jedemo. Tako bi se našli u Juti, a kelnerica bi došla da primi porudžbinu. Onda bi neko odvalio nešto poput:,,ne znam nijednog Kineza, zato mi daj pljesku sa puno majoneza. Onda bi završili sa: Zato što smo Masnoće''. Okupili bi se oko stola i smišljalinove rime u roku od minut-dva.,prljavi jezik nastao je iz izazova koje smo Fli i ja postavljali jedan drugom još u srednjoj školi. Sećam se jednog događaja kada smo imali oko petnaest godina. Sedeli smo u gradskom autobusu, a ja sam bio malo prehlađen. U ruku sam iskašljao veliku odvratnu šlajmaricu. Obojica smo zadivljeno gledali u to remek-delo, kada sam ga izazvao: Ako imaš muda, polizaćeš ovo sa moje ruke. Ti si jedini jebeni ludak koji je dovoljno lud da to uradi. I uradio je to!,prljavi jezik bio je rođen bez ikakve svesne namere. U najnovijem izdanju izazova, pozivali smo nekoliko roudija i devojaka, koje su putovale sa nama ili nas posećivale, da oformimo krug. Ukoliko smo se dobacivali loptom, međusobno rastojanje bilo je desetak metara. Ukoliko bi se dobacivali nekim čudnim parčetom metala, koje bi obično pokupili negde na putu, rastojanje bi bilo manje. Cilj igre bio je uhvatiti ono čime se dobacujemo i ne ispustiti ga iz ruku. Kolektivna odluka bila je da li je predmet mogao biti uhvaćen. Taj koji je tako nakaradno bacio bio bi pobeđen. Međutim, gubitnik bi bio i onaj koji bi ispustio nešto što je moglo biti lepo uhvaćeno. Onda je morao kao što samo ime igre lepo kaže da legne na zemlju, poliže je i jezik pokaže saigračima. Kako se igra razvijala, ustanovljeno je pravilo da si veći car što više prljavštine poližeš. Gubitnici su počeli da jedu bube sa automobilskih karoserija i ližu ivice kontejnera - bilo šta što bi ispoljavanjem apsurdne hrabrosti zabavilo i zadivilo ostale. Bila je to sjajna igra, zato što se mogla igrati sa bilo čim što ti je nadohvat ruke - loptom, metalom, pakom za hokej, itd. Sve se vrtelo oko nadmašivanja suparnika i pravljenja neočekivanih obrta. Bio je to sjajan način za opuštanje i zezanje sa društvom.,prljavi jezik se stvarno dugo zadržao u našem okruženju. Prve znake slave osetio sam baš za vreme turneje za Uplift. Devojke bi se samo pojavljivale u bekstejdžu i nudile nam se. Iznenada, postao sam potpuno nezainteresovan. Čak i kada sam bio urađen, nisam mogao da se nateram da spavam sa njima. Prilaz im je bio otprilike:,,ti si Entoni Kidis. Hoću da se kresnemo. Ajde. Bio sam u fazonu: Hmmm. Ne mogu. Moram nešto da obavim, a mislim da te tvoji prijatelji čekaju. Kao što Gručo reče da nikada neće biti član kluba čiji je on 169

170 član. Takav sam bio i ja. Želeo sam nešto što nisam mogao imati. Radije bih se prepustio nekom izazovu ili čak neuspehu, nego nečemu što mi je dato na tanjiru. Uglavnom je bilo tako. Popularnost nam je rasla što smo duže bili na turneji. Na jugu, svirke su nam bile zakazivane po pozorištima, umesto po klubovima. Lindi je bio oduševljen, čak pre nego što smo stigli do Denvera, pošto je potražnja karata bila neverovatna i nastupi su morali biti zakazivani po sve većim prostorima. Te večeri posle nastupa, Hilel i ja smo sedeli u bekstejdžu i čestatali jedan drugome, kada je unutra uletela neka devojka. Entoni, imam nešto da ti pokažem, vrištala je. Obožavam te. Pogledaj šta sam uradila! Spustila je pantalone, a moje ime joj je bilo istetovirano iznad pubične regije. Neki lik stajao je par koraka iza nje. Ovo je moj dečko, ali mu ne smeta. Ako me želiš, tvoja sam, reče ona.,,da, u redu je, ortak. Slobodno, ona te obožava, reče on. Nisam prihvatio tu velikodušnu ponudu. Hilel i ja smo se zgledali i shvatili da sve te turneje za prethodne albume nisu protraćeno vreme i da smo konačno nešto uradili. Još uvek nas nisu puštali na radiju, ali bilo je jasno da smo se infiltrirali u um američke omladine. Obično, turneje nisu bile dobro plaćena aktivnost. Posle turneje za Freaky Styley, svaki od nas dobio je po tri hiljadarke. Međutim, posle svođenja računa, Lindi je izjavio da, kada nam se odbiju svi troškovi i dodaju prihodi od prodaje majica, dobijamo dvadeset dve hiljade.,,da podelimo?, upitah ja.,,ne. Svaki dobija po dvadeset dve, odgovori Lindi. To je bio divovski skok za moje finansije, tako da je prvi zadatak bio pronalaženje lepe kućice za moju anđeosku devojčicu i mene. Ali, svaki put kada bih otišao da pregledam neko mesto, u ruke bi mi tutnuli gomilu nekih formulara. Mislio sam da je dovoljno samo pokazati lovu i dokopati se kuće, ali svaki gazda me je obavezivao da navedem poslednjih pet prebivališta, kao i poslednjih pet zaposlenja. Okej - poslednje mesto boravišta bilo mi je kod keve moje devojke, pre toga kauč moga menadžera, ranije gajba u Pasadeni, pre koje sam bio beskućnik, još ranije je to bila gajba keve moje prethodne devojke, pre toga krevet Fliove sestre i još ranije gajba bez vrata. Preporuke mi nisu bile najbolje. Pitali bi me za brojeve tekućih računa i kreditnih kartica, a ja tada nisam imao ni čekovnu knjižicu. Sve što sam posedovao bile su dvadeset dve hiljadarke u kešu. Na kraju sam otišao da pogledam kuću u Oranž drajvu. Bila je to kućica u artdeko stilu, građena negde tridesetih, sa drvenim podovima i starim kupatilom 170

171 obloženim pločicama. Izgledalo je rajski. Kirija je bila hiljadu dolara mesečno. Pošto sam dobro pregledao gajbu, gazda Rus uručio mi je gomilu papira. Odmah sam mu ih vratio.,,ne mogu ovo da popunjavam. Kod mene to tako ne ide, rekoh mu. Slegao je ramenima. Onda ne možeš da živiš ovde, reče. Briši odavde. Izvadio sam kutiju od cipela u kojoj je bilo pet hiljadarki. Ovo je za prvih pet meseci. Ako ti se ne svidim, posle toga me izbacuj. Bacio je pogled na pet hiljadarki. Kuća je tvoja, reče. Tako sam došao do moje kuće iz snova, a ostalo mi je još love. Rešio sam da to proslavim jin-jang kombinacijom, lepom gomilicom kokaina i heroina. Ponovo sam počeo da se radim spidbolom. U kući nije bilo nameštaja. Čak nismo ni znali kako struju da prevedemo na moje ime, pa sam izašao napolje da nabavim gomilu lubenica i sveća. Lubenice sam presekao napola, poređao ih svuda po podu i pozabadao sveće u njih. Sada je cela kuća bila nalik moru presečenih lubenica i upaljenih sveća. Overio sam kupatilo pucajući se gomilom koke i dopa. Pokupio sam Jonu i vratili smo se u našu kućicu iz snova. Bila je pomalo sumnjičava, pošto su se potoci krvi slivali niz moje ruke, a očne jabučice trzale neverovatnom brzinom.,,uz tebe sam. Zajedno smo u ovom. Biće sve u redu, ali mama to ne kapira, reče ona.,,u stvari, mislim da bi trebalo da stigne svakog časa. Dušo, ne brini. Srediću sve sa njom. To mi je jača strana, rekoh. Uvek su mi pričali kako je trebalo da budem advokat. Pazi sad. Inid se zaustavila ispred naše kuće, žustro izašavši iz kola. Moja majica bila je prekrivena krvlju, oči su mi kolutale, a kosa bila skroz ućebana. Stala je ispod jedne od uličnih svetiljki, prekrštenih ruku. Inid, sve će biti u redu, uveravao sam je. Volim tvoju ćerku svim svojim srcem. Umro bih za nju. Ona je moja devojčica i paziću je onako dobro kao što si ti to činila. Pogledala je u krv, a onda u mene. Ali, ti imaš problem. Nije ti dobro. Veruj mi, Inid. Ovo je samo prolazna faza, rekoh. Gledala je mimo mene, pogleda uprtog u kuću osvetljenu lubenicama i svećama, verovatno misleći kako je u toku neki satanistički ritual prinošenja devica. Ali, nekako sam uspeo da je ubedim da će sve biti u redu, zahvaljujući nekoj prisebnosti i trezvenosti koja je na trenutak preplavila moj um. Poslao sam je kući i zadržao njenu ćerku uz sebe. Počeli smo zajednički život u novoj kući. Naše sumnje da postajemo veliki bile su opravdane. Potvrdu smo dobili kada su 171

172 nas pozvali da sviramo na celodnevnom promotivnom koncertu u Palominu. To je bila svirka u klasičnom stilu stare škole, sa sve kaubojima koji se ubijaju od piva, na kojima su ljudi poput Linde Ronštadt i Iglsaprokrčili sebi put do slave. Na dan nastupa, zaglavili smo se u strašnoj saobraćajnoj gužvi, negde oko kilometar od mesta događanja. Sve je bilo zakrčeno. Između automobila su se kretali policajci na konjima, a mi smo pizdeli u kolima jer je trebalo da stignemo na vreme. Tek onda smo skontali da je gužva nastala zbog mase koja se slivala u Palomino zbog našeg nastupa. Mora da sam bio stvarno žešće navučen na gudru u to vreme, pošto sam na fotkama sa tog koncerta bio zastrašujuće mršav. Mario se vratio u moj život, pa sam nastavio sa praksom mažnjavanja Joninih kola i odlaženja sa njim. Jednoga dana, usred našeg pohoda, nestalo nam je love, pa je on predložio da odemo dublje u grad, gde je gudra jeftinija i čistija. Uleteli smo u Joninu tojotu i odvezli se u nedođiju, gde je devedeset odsto ljudi izgledalo kao da je izašlo iz reklame za Noć živih mrtvaca. Iako smo se šetali tuda usred bela dana, Mario i ja nismo bili uobičajeni par šetača u tom kraju. Svu moju gudru, špriceve i kašike, smestio sam u kola, zavučene u štitnik za sunce. Mario je sedeo na mestu suvozača, snimajući ulicu u potrazi za pravim čovekom. Vozio sam pažljivo, ali iznenada sam u retrovizoru spazio pandurski auto. Upozorio sam Marija, a on mi reče da skrenem ulevo. Propisno sam izbacio migavac, prešao u susednu traku i skrenuo. Murkani su nas i dalje pratili. Zaustavi u ovoj uličici, reče Mario. Čim sam dodirnuo trotoar, otvorio je vrata i izjurio napolje. Pajkani su mi prilazili.,,ko ti je onaj ortak?, upita prvi. Pokušao sam da ostanem pribran. Uh, to je Flako. Neki lik koga poznajem. Pa, da h znaš da je taj tvoj ortak odbegli zločinac i jedan od najtraženijih na našem spisku?, upita drugi. Sledeće čega se sećam bilo je hapšenje zbog pomaganja odbeglom prestupniku. Srećom, nisu pretraživali auto, ali su me strpali u crna patrolna kola i počeli da pretražuju kraj u potrazi za,flakom. Znajući šta rade, skrenuli su u jednu uličicu i on je bio tamo. Prostrelio me je pogledom kao da sam ga otkucao, ali sve sam mu objasnio kada je ušao u kola. Stavio sam mu do znanja da ništa nisam rekao. Odveli su nas u zatvor i razdvojili. Ispitivali su me, ali ništa nisu izvukli, pa su me vratili u tu staklenu ćeliju koju sam delio sa ostalim zatvorenicima. Sedeo sam tamo, kukajući nad mojom tužnom sudbinom, kada su stigli ljudi iz FBI-a.,,FBI? Uopšte ne znam tog čoveka. Samo sam ga povezao i...,,ne pričaj toliko, prekide me federalac. Ovde smo da ti pregledamo zube. Navodno, odgovarao sam opisu Bandita sa konjskim repom, koji je uspešno 172

173 orobio nekoliko kalifornijskih banki. Zubar-forenzičar je stigao, zabio mi njegove proklete prste u usta, okrenuo se prema agentu i rekao: Ovo nije taj. Prebacili su me u Glas Haus, okružni losanđeleski zatvor u centru. Bio je to pravi pakao. Droga je napuštala moj sistem, nisam spavao danima i osećao sam se nekako nervozno i prazno. Čim sam stigao, obavestili su me da ću morati da prođem starinski pretres, koji je podrazumevao trćenje i razmicanje guzova, podizanje jaja, guljenje kožice sa kite - jednom rečju kompletan telesni pregled pošto nisu znali koliko ću se tamo zadržati, a nisu želeli da nešto prošvercujem. Jedini problem bio je u tome što je na snagu upravo stupio novi zakon, koji je predviđao obaveznu tromesečnu kaznu ukoliko budu pronađeni tragovi uboda. Ja sam ih imao. Tako sam na putu do svlačionice, počeo da pričam sa pajkanom koji je trebalo da me pretrese. Rekao sam mu da se saosećam sa njim jer radi gadan posao, a on mi je pričao o njegovoj porodici. Uspostavili smo ljudsku povezanost za par minuta. Upitao me je šta sam tražio tamo gde su me uhvatili. Ispričao sam mu kako pokušavam da se vratim na fakultet i sredim svoj život. Bio sam potpuno opušten, pokušavajući da se sprijateljim sa njim. Bio je prilično iznenađen kada sam skinuo moju majicu. Đavo me odneo, pogledaj na šta ti liče ruke! Znaš da ti ne gine obavezna tromesečna, reče on. Počeo sam da vrtim ploču kako neću moći da se vratim na faks i kako će me šutnuti sa posla, pa neću moći da izdržavam nepokretnu majku. Obuci majicu i drži ruke prekrivene sve vreme dok si ovde, reče on. Pošto sam proveo narednih nekoliko sati u velikoj višekrevetnoj sobi, sa oko pedesetak ostalih, čuvar je došao da me obavesti da sam slobodan. U hodniku me je čekao Lindi. Pederčino, zvao sam te jutros u devet. Sada je devet uveče! Koji moj si radio sve to vreme?, vrištao sam. Znaš, ortak, ostatak ekipe me je posavetovao. Svi su se složili sa činjenicom da bi trebalo malo duže da ostaneš tu kako bi video šta praviš od svog života, reče on.,,to nije bio moj stav. Ja sam više razmišljao o tome kako bih se ja ponašao da sam na tvom mestu. Kapirao sam da bih hteo da izađem odatle što je pre moguće, ali ostali su više bili u stilu: Možda bi trebalo da odsedi malo tamo. To će mu pomoći. Slušaj, pederu, bolje mi daj četrdeset dolara, jer ostaviti me ovde nije bilo nimalo bratski, rekoh. Opa, četrdeset dolara? Ortak, ne znam da li bi trebalo to da uradim, reče Lindi.,,To je najmanje što možeš da uradiš. Znaš da će mi pozliti ako mi ne daš 173

174 četrdeseticu, upozorih ga. Dao mi je lovu. Odmah sam se odvezao do mesta na kom sam mogao da se uradim. Dok je moj problem postao toliko očigledan da me je odveo u zatvor, Hilel se sa svojim demonima borio u tajnosti. Za razliku od ranije, kada smo pravili prave minižurke sa našim devojkama, sada je bio povučeniji i samotniji. Dodao je neku mračnu crtu celoj stvari. Tonuo je u sve češću i neophodniju upotrebu heroina i kokaina, dok sam ja još uvek bio sporadični korisnik. Nedeljama bih se razbijao, a ljudi su mi iza leđa pričali kako ću biti njihov prvi poznanik koji je umro od droge. Čak bi i Hilel, s vremena na vreme, znao da mi kaže: Ortak, pazi da se ne ubiješ. Pogledaj se. Tako si blizu smrti. Jona je bila preplašena: Molim te, nemoj da umreš. Ne bih mogla to da podnesem. Te zime smo krenuli na prvu pravu turneju po Evropi. Prva stanica bio nam je London. Na noć nastupa Hilel nije bio u stanju da izađe iz sobe. Fli i ja smo otišli kod njega. Bilo je neopisivo tužno gledati ga kako gubi bitku sa tamom. Njegov pogled nije govorio:,,da, trenutno gubim, ali preguraću sve i pobediću. Više je odavao očaj koji je poručivao: Ništa ne mogu da uradim. Umirem. Ubedili smo ga da se pojavi u klubu. Popeli smo se na binu, počevši nastup sa našim zaštitnim znakom - vrućom svirkom na samom početku. Ali, Hilel nije učestvovao u onome što se dešavalo. Pokušali smo sa sledećom pesmom, ali on je prestao i samo mi promrmljao:,,ne mogu. Potom je sišao sa bine. Pogledao sam u Džeka i Flia i rekao: Radite nešto, a onda otrčao u bekstejdž. Hilel je sedeo tamo, lica zarivenog u šake, i plakao. Hilel, ne možeš više ovako. Uzimaj tu jebenu gitaru i vraćaj se na binu.,,ne, ne mogu, ridao je. Otkaži sve. Gotovo je. Ponovo sam otrčao na binu. Nastavih smo nastup na taj ritmični način, koji se sastojao od bubnja, basa i glasa. Niko nije napustio koncert, niko nas nije izviždao. Svi su samo igrali i skakutali, ali pošto nam je nedostajala gitara, bio je to ubedljivo najuvrutiji nastup koji smo ikada imali. Hilel se oporavio nekoliko dana kasnije i opet smo izvaljivali fore o sumnjivim likovima koji su mogli da nas povežu sa pravim ljudima. Negde u Evropi, pojavila se ekipa ludih Holanđana. Došli su da naprave dokumentarac o našoj turneji. Imali su priliku da zabeleže mnogo nesvakidašnjih scena iz bekstejdža, pogotovu onda kada je Džek ušao u skroz otkačenu životnu fazu. Bio je ekstreman kada je reč o ljubavi, možda zato što je kasno sazreo. Nalazio se u vezi sa devojkom koja mu je bila sve. Osećao je neraskidivu vezu sa njom, ali ona ga je ostavila dok smo bih na evropskoj turneji. Spetljala se sa likom koga smo poznavali. Džek je tu užasnu vest saznao dok smo bili u Berlinu. Dobro sam se uradio posle tog nastupa i otišao u neki klub. Tamo sam se smuvao sa nekom 174

175 preslatkom Nemicom koja nije govorila ni reč engleskog. Nedugo pošto su Fh i Lindi otišh, uputili smo se u kupatilo i počeli strastveno da se vatamo. Bio sam u stanju da se kresnemo odmah, u nekoj od kabina,ali ona je htela da me vodi kod nje. Umirao sam za još malo koke, tako da smo pronašli dilera koji me je snabdeo gomilom robe. Sledećeg jutra svi su se ukrcavali u bus, spremni za polazak, kada se pored njih zaustavila velika crna mercedes limuzina. Iz nje me je, kao da sam klinče, izneo razbacani diler i tako me odneo do Lindija. Objasnio mu je da je moj pasoš kod njega i da ga neće vratiti dok mu ne bude isplaćeno sve što sam sinoć ušmrkao. Niko nije bio oduševljen činjenicom što Lindi koristi zajednički novac da me izvuče iz sranja koje sam napravio. Tokom sve te frke, Džek je stajao nasred hotelskog travnjaka, bukvalno udarajući glavom u drvo. Šta je s njim?, upitah Flia. Devojka ga je ostavila. Ne zna šta će od sebe, odgovori on. Još uvek smo osećali onu blisku povezanost sa publikom. Ljudi bi dolazili u bekstejdž sa željom da nas upoznaju, a mi bi ćaskali sa njima. Nekada bi odlazili kod njih kući da vidimo kolekcije ploča. Cenili su nas i voleli. Bih su u stanju da nam daju sve što poželimo, iako smo bili kao oni. Sve to se menja kada uđeš u bus za turneje, počneš da se provlačiš kroz sporedne ulaze ogromnih zgrada da bi stigao u bekstejdž, pa onda na binu i onda se vraćaš istim putem. Ne stvara se nikakva veza sa domaćom kulturom i životom. Nekada smo znah da pozovemo celu publiku na žurku u naše hotelske sobe. To je bila jedna od naših zajebancija. Prvo bih počeo ja: Pozvani ste na žurku u sobi 206 u hotelu Finkelštajn, a to je bio broj Fliove sobe. Onda bi on zgrabio mikrofon:,,ne, ne, žurka je u 409. Znači, 409, što je bio broj moje sobe. Uprkos Hilelovom padu i Džekovoj teškoj životnoj fazi, na toj turneji doživeli smo mnoge srećne i magične trenutke. Na kraju turneje postaješ živa vatra. Postaješ uigran, ništa više nije teško i svi postajemo srce koje kuca kao jedno. Ali, onda smo odleteli u Njujork kako bi nastupili na velikoj studentskoj svirci. Pao je dogovor između Hilela i mene nećemo se raditi pred nastup, pošto je Njujork bio grad sa dilerom na svakom ćošku. Međutim, izgubio sam ga iz vida neposredno pred nastup. Kada sam se vratio u bekstejdž imao sam šta da vidim. Hilel je bio skroz razvaljen. Fli i ja smo pobesneli.,,ortak, ovo je nemoguće. Ako hoćeš da se radiš, radi se posle koncerta, blago smo ga korili. Hajde da odradimo nastup i onda odemo u zezanje. Ali, ti nisi sposoban za to. I nije bio sposoban. Hilel je počeo sa istom praksom kao ja pred izbacivanje iz grupe. Otpustili smo ga kada smo se vratili u Los Anđeles. Počeo je da 175

176 propušta probe, a Fliu je pukao film. Jebi ga. Hilel, izbačen si iz grupe. Počeli smo da sviramo sa bivšim gitaristom Fankadelika (Funkadelic), Blekbirdom Meknajtom, koga je Fli upoznao preko Klifa. Hilel je bio izbedačen i mrzovoljan, ali prihvatio je svoju sudbinu. Nekoliko dana smo pokušavali sa Blekbirdom, a onda odlučili da Hilelu pružimo novu priliku. Predstojali su nam neki festivali po Evropi. Imali smo strašno bitno otvaranje u Finskoj. Nalazili smo se na spisku izvođača uz Ramonse(Ramones). Bila je to sjajna svirka, prava orgija osamdeset hiljada polugolih i pijanih Finaca. Zagrejali smo tu veliku masu, ali oni nisu bili tu zboga nas - oni su došli da vide Ramonse. Posle nastupa, okupili smo se da vidimo šta će Ramonsi izvesti. Oni nisu bili najprijateljskije nastrojeni prema ljudima koje nisu poznavali. Držali su se garderobe, u kojoj su provežbali celu svirku pred nastup. Kada su se pojavih na bini, neko je prosuo ideju kako bi trebalo da se skinemo do gole kože i na bini izvedemo ples u njihovu čast. Hilel je bio nepokolebljivo protiv, ali Fli, Džek i ja smo se skinuli i izleteli na binu tokom stvari Blitzkrieg Bop. Kasnije te večeri, naleteli smo na Džonija Ramona i njihovog menadžera u prizemlju hotela. Džoni me je najgore popljuvao: Šta ti zamišljaš da si? Da tako uletiš na naš nastup bez jebene krpice na sebi! To nije nimalo kul. Žao mi je. Uradili smo to zato što vas gotivimo. Nismo nameravali da vam ometemo nastup, izvinuo sam se. Džoni je izjurio napolje, ali Džoi Ramon, koji je sve posmatrao negde iz senke, prišao mi je i prošaptao: Lično, mislim daje to bilo prilično kul. Onda je otišao. Naša sledeća stanica bila je Norveška. Do Osla smo morali vozom. Očekivala nas je duga vožnja, pa smo Hilel i ja odlučili da delimo ležaj. Oduvek smo imali jaku vezu. On je imao tu sposobnost razoružavanja. Pred njim su nestajale sve unutrašnje granice koje obeležavaju stvari koje želiš da zadržiš samo za sebe. Te granice su postojale prilikom kontakta sa svakim od mojih prijatelja. Uvek bi bar dvadeset pet odsto ostavljao u tajnosti. Ali, sa njim sam se osećao slobodno, odajući mu i tih tajnovitih dvadeset pet odsto. Sa njim sam osećao bliskost veću nego sa bilo kojom drugom muškom osobom. Možda je to bilo zbog naše zajedničke zavisnosti. To ne možeš shvatiti ukoliko i sam nisi narkoman. Hilelu i meni zavisnost je bila zajednička crta, ali - povrh svega - on je imao takvu sposobnost opraštanja koja je bila nepojmljiva većini smrtnika. Bez obzira na to šta si uradio, kakve mane ili slabosti imaš, nikada te ne bi osuđivao. Za razliku od Flia, sa kojim sam imao neku bratsko-takmičarsku vezu, Hilel nikada nije bio takmičarskog duha. Na neki način, bio je očinski nastrojen. Niti je bio hvalisavac, ni mačo tip. Bio je ponosan na to što je muško, ali ne na taj mačo način. 176

177 Sedeli smo na našem ležaju, gledajući kako pejzaži promiču, i pričali o svemu. Dosta priče bilo je o heroinu i kokainu. Bili smo svesni naše zavisnosti i hteli da uradimo nešto po tom pitanju, ali još uvek nismo imali pojma o prirodi te bolesti. Imao sam nešto više iskustva sa sastancima nego on. Kim Džouns se skinula tog proleća, pa sam ponekad išao na sastanke sa njom. Video sam promene na tim ljudima - izlazili su iz njihovih zombijevskih ljuštura i počinjali da zrače novom životnom energijom. Jednom sam ga poveo na sastanak, ali on nije hteo da prizna da ima problem i da bi neko mogao da mu pomogne. Nadasve, bio je strašno stidljiv u velikim grupama. Posle toga, nikada više nisam mogao da ga ubedim da se vrati na sastanke. Dok je vožnja trajala, pričali smo o grupi. Složili smo se da nam dobro ide i zavetovali se da ćemo uložiti napor da se skinemo. Već u sledećem trenutku šalili smo se na račun Osla, pričajući kako je to heroinska prestonica Skandinavije. Tako je stalno bilo sa nama. Svaki grad koji je trebalo da posetimo, bila je svetska heroinska prestonica. Bilo je jasno da nijedan od nas ne može da se uhvati za nešto pozitivno. Više je bilo u fazonu: Hajde da se uradimo, pa ćemo da vidimo šta dalje. Kao da smo sedeli u centru tame, čije smo mračne sile morali da se oslobodimo, kako bi dalje mogli da nastavimo kao ortaci i kao deo grupe. Obojica smo shvatili da se nalazimo na životnoj prekretnici. Pred nama su bila dva puta - skini se ili umri. Odsvirali smo u Oslu i odleteli za Los Anđeles. Sleteli smo na aerodrom, zagrlili se i čestitali jedan drugome: Sjajna turneja. Lepo mi je bilo s tobom. Nazovi me. Biću dobro. Ti ćeš biti u redu? Aha, biću. Oprostili smo se i svaki je krenuo svojim putem, u potrazi za našim ličnim dilerima. Verovatno je na štoperici moglo da se izmeri ko će se pre uraditi. Otišao sam kući, pozdravio se sa Jonom i brže-bolje izjurio napolje. Blejao sam po centru i ukapirao da me nema mnogo duže nego što sam planirao. Odlučio sam da se vratim kući, da budem sa njom. Jona je, za razliku od Dženifer, radije gledala kako se radim pred njom nego da dugo odsustvujem. Pomalo je bila kao Majka Tereza. Vratio bih se iz dugih, mučnih pohoda, a ona bi - umesto da me ubije ili da mi čita bukvicu - rekla samo: Moraš da jedeš. Dođi da legneš na kauč.nigde ne mrdaš. Daj ovamo ključeve. Onda bi mi skuvala nešto lepo i zdravo, a ja bih plakao i izvinjavao joj se. Ne kažem da je to bila zdrava veza, ali, u svakom slučaju, bila je drugačija. Bog je blagoslovio zbog bezuslovne ljubavi i saosećanja koje je imala prema jednom jebeno sebičnom narkosu od dečka. Nekoliko ulica od kuće, zastao sam kod jedne govornice i javio joj se. Nisam mogao da joj izađem na oči tek tako. Kada je podigla slušalicu, počeo sam:,jona, 177

178 tako mi je žao što ti ovo radim. Ona je ridala i jecala. Pomislio sam: Okej, ovo je uvrnuto. Reaguje daleko burnije od očekivanog. Vrištala je: Odmah dođi kući. Desilo se nešto užasno. Mislim da mi nije detaljisala, ali Hilelovo ime je iskočilo, tako da sam nekim delom svog bića bio svestan mogućnosti njegove smrti. Ali, brzo sam se pribrao i upao u stanje poricanja: Zbunila se. Možda je samo overio, pa je pomislila da je mrtav. Međutim, pridobila je moju pažnju. Do kuće sam se dovezao u oblaku hemijske izmaglice i izašao iz kola. Ona je polugola istrčala na ulicu, crvenog i naduvenog lica na kom su se sušile suze. Vrištala je: Hilel je mrtav. Onda se onesvestila. Neko bi pomislio da je on bio njen najbolji prijatelj. Ali, nju je bol odmah savladao, dok sam ja odbijao da ga prihvatim. Mora da je reč o nekoj grešci. Duboko u mom biću znao sam da nas je napustio, ali nisam dozvoljavao sebi da se odmah pomirim sa tim. Ostatak mi je u nekoj mutnoj slici. Mislim da sam tada isključio mozak. Cele noći nisam prestajao sa pucanjem. Sledeći dan dočekao sam u stanju šoka i poricanja. Svi su se borili sa nemilim događajem, sa sahranom, bolom i prebacivanjem krivice. Znao sam da ne postoji krivac za nečije drogiranje. Svako je odgovoran za sopstveno ponašanje krivca ne treba tražiti u dileru, prijateljima, lošem uticaju društva ili detinjstvu. Iz nekog tužnog i jadnog razloga, mnogi su počeli da upiru prstom u mene i krive me za njegovu smrt u dvadeset petoj, jer sam ja počeo mnogo ranije. Njegovi su pokušavali da kažu kako sam širio loš uticaj. Bila je to svojevrsna ironija, s obzirom na to da ja nikada nikoga nisam krivio za moju zavisnost. Još sam pokušao da mu pokažem kako može da se izvuče iz toga. U međuvremenu, nastavio sam da se radim. Ono što se priča običan je mit - kao, tako stresni doživljaji teraju te da se skineš. Međutim, čak i kada ti umre tako blizak prijatelj, zadržavaš taj lažni osećaj nepobedivosti. Nemaš želju da se suočavaš sa svojim problemima, samo želiš da se radiš. Od Jone sam saznao da planiraju sahranu, ali nisam se osećao sposobnim da prisustvujem. Kao prvo, nisam mogao da prestanem da se radim. Bio sam na kraju živaca. Ništa nije bilo kako treba - nisam mogao da prestanem, a nisam hteo ni da nastavim sa uzimanjem. Najbolji prijatelj mi je mrtav, a ja nisam hteo da se suočim sa tim prizorom. Jonina mama nam je, jednom prilikom, spomenula kako možemo ponekad da odemo u kućicu njenog prijatelja, koja se nalazila u nekom ribarskom selu u Meksiku. Upravo to smo i uradili. Mnogi su mislili kako je neukusno to što nisam prisustvovao sahrani. Hilel je bio moj čovek, moj najbolji prijatelj, ali i ja sam umirao od iste bolesti koja je njega ubila. Nije to bila stvar ukusa. Stvar je bila u neuračunljivosti i nemogućnosti suočavanja sa tim. Jona i ja odleteli smo u Puerto Valjartu i odade ukrcali na mali motorni čamac koji nas je dovezao do ribarskog seoceta zvanog Jelapa, koje je imalo oko hiljadu stanovnika. Smestili smo se u lepu kućicu sa mrežama protiv 178

179 komaraca. Struje jedva da je bilo ponegde u selu. Ležao sam tako i prolazio kroz još jedno jebeno gadno suvo skidanje sa heroina, svetlosnim godinama udaljen od dešavanja u Holivudu. Taj deo sam potpuno izbacio iz glave. Jona mi je pružala neverovatnu podršku i, nekoliko dana kasnije, stanje mi se poboljšalo. Počeo sam da vežbam i vratili smo se vođenju ljubavi. Pecali smo ribe u okeanu i onda ih spremali na plaži. Razvio sam lažan osećaj oporavka. Deset dana kasnije, mom sakrivanju došao je kraj. Vratili smo se kući. Onog trenutka kada smo se vratili, nisam mogao da dočekam da se uradim. Nisam znao šta drugo da radim. Ostalo mi je svega deset soma u kešu, i ispao sam iz igre. Izašao sam napolje i kupio gomilu robe. Radio sam se na podu i cele noći stvarao neka suluda umetnička dela, dok je Jona spavala. Ali, nešto je opasno pošlo naopako u mom krvotoku, jer radio sam se sa toliko droge, a nisam uspevao da se podignem - nisam nestajao, nisam bežao, nisam osećao nikakvo uzbuđenje, nisam uspevao da potisnem bol, niti umaknem stvarnosti. Uzimao sam sve više i više, ali me to nikuda nije vodilo. Nisam mogao pobeći od samog sebe. Negde u to vreme Džek Ajrons sazvao je sastanak grupe. Nikada nije uradio tako nešto. Sastali smo se na Lindijevom skromnom jedrenjaku. Svi smo se smestili. Džek je rekao: Ovo nije nešto u čemu želim da učestvujem. Ne želim da budem deo nečega što ubija moje prijatelje. Odlučio je da napusti grupu. Razumeli smo ga. Lindi mora da je mislio:,,do đavola, šta će se desiti? Gitarista je mrtav, bubnjar daje otkaz, pevač je na ivici provalije. Pta će biti sada? Ali, Fli i ja nismo ni pomišljali na prestanak zajedničkog bavljenja muzikom. Nije tu bila reč o nedostatku poštovanja to smo radili baš zbog poštovanja koje smo osećali. Hilel nam je pomogao da nešto stvorimo i mi ćemo nastaviti to da nadgrađujemo, što je bilo prilično uvrnuto pošto nisam bio u najboljem duševnom stanju. Ali, znao sam šta hoću da radim. I Fli je znao šta on želi da radi. A, Džek je znao šta ne želi da radi. Fli i ja smo se bacili na posao, iako sam bio u potpunom haosu. Doveli smo D.H. Peligro za bubnjeve i Blekbirda Meknajta da svira gitaru. D.H.-a smo poznavali godinama, a u jednom periodu, Fli i ja smo sa njim oformili grupu iz zezanja, koju smo nazvali Tri Litl Bat Hers (Three Little Butt Hairs). Sa Blekbirdom smo svirali kada smo Hilela privremeno otpustih, tako da je sa njim bilo prilično opušteno. Ali, morao sam da uradim nešto povodom moje zavisnosti pre nego uopšte pomislim na svirku. Tokom proleća, dok sam išao na sastanke, upoznao sam momka koji se zvao Kris. Bio je to potpuno lud klinac, strašno osećajan i duhovit, koji je stalno jurio za suknjama. Upoznao me je sa čovekom po imenu Bob Timons. Rekao mi je: Ovaj lik može biti tvoj sponzor. Timons je bio bradonja sa gomilom tetovaža, i iza sebe imao mračnu prošlost, ali sam mu odmah ukazao poverenje. Bio je tih i miran, i činilo se 179

180 da od mene ništa ne očekuje. Nazvao sam ga posle jednog od onih rađenja kada nisam mogao da se podignem.,,ne znam šta da radim. Prijatelj mi je umro. Ne mogu da prestanem sa uzimanjem ovog sranja, a uopšte me ne podiže. Jebote, počinjem da ludim. Zašto ne odeš na rehabilitaciju?, predloži on. Zvuči prilično ogavno. Šta ti je to? Kao prvo, treba ti deset hiljadarki. Deset hiljadarki! Pa, to je sve što imam, rekoh. Mislim da bi to bila prilično dobra investicija, reče Bob. Život ti visi o koncu, a možda ćeš jednoga dana biti u stanju da zaradiš novih deset. Ukoliko ih ne uložiš sada, može ti se desiti da su ti to poslednje zarađene hiljadarke u životu. Pristao sam jer nisam znao šta drugo da radim. Rehabilitacioni centar bio je u mestu zvanom Van Najs. Jona je pošla sa mnom. Vozio sam kola van sebe od besa. Ceo put sam išao cikcak, prelazeći u trake za suprotan pravac, dok je ona sedela na mestu suvozača i umirala od straha. Bio sam besan što idem na rehabilitaciju, bio sam besan zato što više nisam mogao lepo da se uradim, bio sam besan zbog smrti moga prijatelja. Stigli smo tamo, prijavio sam se i odmah su me slikali polaroidom. Nisam izgledao sjajno. Koža mi je bila zelenkasta i žućkasta, u očima prazan pogled, dok je kosa bila priča za sebe. Onda su mi dodelili sobu. I cimera. Jebote, trebalo je da delim sobu sa još jednim ludakom. Ispostavilo se da mi je cimer onaj klinac iz Palm Springsa, koji mi je postao moj prvi ortak tamo. Kada dođeš na rehabilitaciju upoznaš gomilu ljudi. Tamo ima svakojakih - dolaze iz najrazličitijih društvenih okruženja, različitih su rasa, različitog imovnog stanja ali, vremenom ih sve zgotiviš i u svakome od njih nađeš deo sebe. Bili su tu: košarkašica koja nije mogla da se skine sa kreka, brazilski biznismen, doktor i crnac koji je bio specijalac, a drogu nabavljao tako što je hapsio da bi došao do robe. Malo sam se smirio i shvatio da mi tamo nije toliko loše. Prestao sam da širim mržnju. Celoga života bio sam najgora vrsta osobe koja ne da ništa na sebe, potpuno nesposoban da prihvatim bilo kakvu kritiku.ali, sada sam počeo da slušam. Jona mi je došla u posetu. Prekrših smopravila, upriličivši,bračnu posetu u kupatilu, što mi je tako mnogo značilo. Čeznuo sam za malo ljubavi i naklonosti. Bob Timons bi mi, s vremena na vreme, slao u posetu nasumično odabrane likove koji su se skinuli. Nisam poznavao nikoga od njih, ali seo bih i popričao sa svakim od njih. Upravo tu ležala je magija oporavka. Niko ne može bolje razumeti tvoje nevolje, nego onaj ko ih je i sam prošao. Stranac je dolazio da priča sa mnom, i sledeće čega sam bio svestan, bio je oporavak koji je otpočeo - sviđalo se to meni ih 180

181 ne. Dve nedelje posle mog dolaska posetio me je Bob Timons. Shvatio je moje odbijanje suočavanja sa bolom nastalim posle Hilelove smrti. Zato je rekao da ćemo uzeti jednodnevnu dozvolu za izlazak. Odvezli smo se do jevrejskog dela groblja i tuda malo lutali u potrazi za Hilelovim grobom. Naišli smo na skromnu ploču u travi čak mu nije bio podignut ni spomenik. Natpis je bio nekako jednostavan, nešto poput: Hilel Slovak. Voljeni sin, brat, prijatelj i muzičar. Tako sam sedeo tu sa Bobom i odjednom rekoh: Okej, to je to. I ovo smo skinuli sa dnevnog reda.,oćemo da pođemo? Ne, mislim da još ne bi trebalo, reče Bob. Malo ću prošetati. Zašto mi ne učiniš uslugu i popričaš sa Hilelom? Reci mu kako se osećaš zbog njegove smrti. I, zašto mu ne bi obećao kako nikada više nećeš zabosti iglu u venu i potegnuti novu bocu?,,sa čim, bre, da pričam? Ovde je parče trave i jedna kamena ploča, rekoh. Zamisli da je Hilel tu, da te sluša i obavi taj razgovor, reče on i udalji se. Sedeo sam tako, osećajući se prilično uvrnuto zbog toga što treba da pričam u prazno. Ali, onda sam se naterao da kažem:,, De si, Mršavi, kako sam ga stalno pozdravljao. U sekundi se sve vratilo. Počeo sam da plačem kao nikada pre. Iz mene je izletala bujica reči, nekog trabunjanja i mrmljanja, suza i ridanja. Ispričao sam se sa njim. Rekao sam mu koliko ga volim i koliko mi nedostaje. I obećao sam mu: Čist sam. Otišao sam na rehabilitaciju. Obećavam ti da se nikada više neću bosti. Ostaću čist. Plakao sam sve vreme dok smo izlazili sa groblja. Prvih dana mog boravka u centru, imali smo grupni sastanak koji je vodio savetnik polubajkerskog izgleda. Bio je čist pet godina. U prostoriji nas je bilo trideset. Tačnije, prisutni su bili svi polaznici od tog meseca. Pažljivo smo ga slušali, dajući sve od sebe. U jednom trenutku je rekao: Narode, imam prilično lošu vest za vas. Sudeći prema statistikama, samo jedna osoba koja izađe odavde ostaće čista do kraja. Sve se svodi na to. Osvrnuo sam se oko sebe i ugledao košarkašicu, specijalca, biznismena, doktora, krimosa i sve ostale. Bio sam u fazonu: Svi mogu da se pokupe, odu kućama i uštede kintu. Ja sam taj koji će ostati čist. Neće biti proslavlanja pedesetog dana, neće biti tavanice koja mi se okreće iznad glave. Zarekao sam se na odricanje od svega toga. U centru nije bilo onih trenutaka zaslepljujućeg otkrovenja. Ceo proces više je ličio na učenje i informisanje po koracima. Što sam više učio o prirodi zavisnosti, u meni je rasla želja da sagledam sopstveno ponašanje u prošlosti. Sve je dobijalo na smislu kada sam počeo da kapiram kako mogu pomoći ljudima koji su tamo. Do mnogih zaključaka došao sam zato što sam bio svedok njihove bolesti i želeo da im pokažem kako mi je stalo do njih. Želeo sam da im stavim do znanja da nemaju 181

182 mnogo šanse protiv demona koji ih je zaposeo. Shvatio sam da ne želim da živim u tako sazdanom zatvoru. Kada sam doneo odluku da, bez obzira na ono što mi se dešava u životu, neću posegnuti za drogom i pićem, nestao je taj bauk koji me je godinama proganjao. Kada sam završio sa programom u centru, čak nisam ni imao želju da se uradim. Isključio sam taj glas u mojoj glavi, što je bilo divno. Ali, bilo je previše divno. Oslobodio sam se onog unutrašnjeg bola koji me je terao da guram napred i pomažem oporavak ostalih. Opustio sam se toliko da sam bio u stanju da vozim skejt i surfujem. I dalje sam odlazio na sastanke, predavanja i razgovore sa drugim zavisnicima, ali nisam zgrabio priliku da u duševnom smislu istinski ojačam. Stigao sam na pola puta i onda krenuo u rikverc. Hteo sam da umrem kada sam došao u rehabilitacioni centar. Mesec dana kasnije bilo je:,, Ajmo u zezanje. Hajde da pišemo pesme. Hajde da se okupimo. I okupili smo se. Odmah smo se bacili na probe sa D.H.-om i Blekbirdom. Činilo se da se D.H. odmah uklopio zato što je bio tako željan zabave i živeo za svirku. Sa Blekbirdom bilo je teže. On je bio jedinstven gitarista, ali nikada nije bio u grupi u kojoj se neguje zajednička svirka. Navikao se da mu Džordž Klinton da nešto trake i pusti u studio gde će danima svirati sam i raditi na svojim deonicama. D.H. nam je godinama bio ortak, a Blekbird je bio teži za uspostavljenje veze. Bio je nešto stariji i uvrnutiji. Što smo više zajedno svirali, postajalo je očiglednije da među nama ne ide sve kao podmazano. Stalna svirka bila je naša ideja rada na novom materijalu, ali do toga nije dolazilo. Negde u to vreme, D.H. upoznao je Flia sa mladim talentom Džonom Frušanteom. Džon je bio naš fan i dolazio na koncerte od svoje šesnaeste. U stvari, ja sam ga upoznao pre Flia. Bilo je to u vreme kada smo izbacili Uplift i kada je trebalo da održimo veliki koncert u Perkins Palasu u Pasadeni. Još uvek sam se borio sa svojom zavisnošću, pa sam morao da se malo uradim kako bih se osećao dobro pred nastup. Dovezao sam se do mesta svirke, ali sam kola parkirao nekoliko ulica dalje i prošetao do obližnjeg parka, u potrazi za pogodnim mestom. Upravo tada su mi prišla dvojica klinaca i ushićeno primetili: O, Bože. Entoni. Samo smo hteli da te pozdravimo. Mi smo veliki fanovi vaše grupe. Malo sam proćaskao sa njima, a potom prošao kroz park i seo na prve stepenice na koje sam naišao. Puknuo sam se. Onda sam pogledao iznad sebe i skontao da sam to uradio na samom stepeništu policijske stanice u Pasadeni. Pošto je Džon oduševio Flia, počeo sam da se družim sa njim. U isto vreme, na vrat mu se okačio Bob Forest, koji ga je vrbovao da svira gitaru u njegovoj novoj grupi, Telonijus Monster. Džon mi je rekao da ide na audiciju, koja se održavala u Bobovoj garaži, pa sam ga odbacio do tamo. Zamislio sam da je to njegova audicija 182

183 za Red Hot Čili Pepers. Kad je odsvirao prvu pesmu, znao sam da je on naš čovek. Došao je moj red da obavim otpuštanje. Blekbird je živeo u udaljenijem delu grada, tako da sam se opredelio za telefon. Blekbird, Entoni ovde. Imam loše vesti. Stvarno mi je žao, znaš da nam ne ide i mislim da ne možemo da budemo u grupi sa tobom. Znaš, pravci nam se razilaze. Hvala ti za sve. Kučkin sine, reče Blekbird. Molim? Kučkin sine. Daj, čoveče, nije to samo moja odluka. Jednostavno, tako stvari stoje. Ja ti samo izigravam glasnika, rekoh. Kučkin sine. Spaliću ti kuću do temelja. Blekbird, nemoj da mi spaljuješ kuću, rekoh ja.,,to je odluka cele grupe. Nije nam išlo. Nije to do tebe ili nas. Takvo je stanje.,,u redu, u redu. Prihvatam, reče Blekbird. Samo, ti prihvati da ću ti spaliti kuću. To je bio kraj razgovora. Zaključak je bio da sam ja kučkin sin i da će mi on spaliti kuću. Nije sve odmah glatko krenulo čim nam se Džon pridružio. Ali, osetili smo iznenadnu promenu hemije. Osetili smo nešto što nismo osetili već dugo vremena - jedinstvo u ljubavi prema onome što smo radili u grupi zvanoj Red Hot Čili Pepers. Sada je uz nas bio mladić koji je svaki trenutak svoga života posvetio muzici i ta energija strujala je iz njega. Pošto je bio neiskusan, reših smo da iz njega izvučemo bilo šta. Hemija je bila bolja. D.H. i Džon bili su prijatelji. Sada smo imali grupu u kojoj smo svi imalisličnu prošlost i želeli sličnu zajedničku budućnost. To je bilo prilično zanimljivo, ali bilo nam je potrebno prilično vremena za uhodavanje. Odlučili smo da neko vreme odvojimo samo za svirku, umesto da odmah pokušamo sa pravljenjem ploče. Hteli smo da napravimo neke nove pesme i podsetimo se nekih starih, kako bi sebi dali vremena da postanemo prava grupa. Naišli smo na neke prepreke. D.H. je posedovao taj nesputani entuzijazam, koji je bio u potpunoj suprotnosti sa Fliovim perfekcionizmom kada je reč o preciznosti i marljivosti prilikom uvežbavanja pesama. To D.H.-u nije bila jača strana. Fli mu je dobro seo na grbaču, ponašajući se kao pravi tiranin, što mu nije bilo strano - bio je takav u svim aktivnostima koje su se ticale grupe. Uvek je on taj koji govori: Hajde, ljudi, dajte da ovo uvežbamo. Nemojte biti lenji i ne zaboravite da uradite domaći. Neka svako dobro savlada svoju deonicu. Takođe, postojale su neke nesuglasice između D.H. i mene. Kada sam postao čist, davao sam sebi za pravo da mislim kako bi svi trebalo da krenu mojim stopama. 183

184 Okej, narode, žurka je gotova. Ne znam da li ste primetih, ali ja sam trezan, pa možete da zatvorite granicu sa Bolivijom. Svi recite ne drogama i alkoholu. Nepromenjene su ostale nesigurnost i moja potreba za nametanjem kontrole, tako da sam nastavio da bedačim ljude kako bi lakše podneo sopstvena negativna osećanja. Siguran sam da je, negde u podsvesti, i sam D.H. kapirao da opijanje i drogiranje može postati problem. Počeo je da kasni, često se pojavljujući ne baš najčistijeg uma. Nažalost, tada me nije krasila velika tolerantnost i strpljenje kada je bila reč o tuđim nevoljama. Nisam ulazio u baš neposredne sukobe sa njim, ali sada me je bolela glava od tuđeg nepodnošljivog ponašanja u mojoj grupi. Za vreme jedne od proba, počeo sam da radim na savesnoj pesmi pod imenom Knock Me Down. Ta stvar govorila je o tome kako je biti narkoman, imati takav način razmišljanja i živeti u ubeđenju da si otporan na sve prirodne i životne sile. Ali, u isto vreme, bila je to pesma kojom sam izražavao moju ljubav prema Hilelu. Imao sam strane i strane teksta, ali u tome nije bilo nikakve melodije ili reda. Odmah pošto je pristupio grupi, Džon mi je rekao da mogu da mu pokažem bilo šta što sam napisao i da na tome možemo da radimo zajedno. Jedna od prvih stvari koje sam mu pokazao bila je Knock Me Down. Upozorio sam ga da je prepuna reči. A, u redu je. Baš radim na jednoj složenijoj melodiji, pa ću da vidim kako će se uklopiti sa tvojim rečima, reče on. Sedeo je tamo, proučavajući reči i umećući ih u njegovu melodiju. Bio je izvanredan. Imao je melodiju za celu strofu u roku od nekoliko minuta. Doživeo sam pravo otkrovenje: Okej, evo ga još jedan način na koji se pesme mogu praviti. Čak dok je Hilel bio sa nama, sve što smo radili, radili smo zajedno. Nekada smo Fli i ja pisali pesme zajedno, ali sasvim je druga stvar raditi to na basu. Sada sam se osećao da mogu sve da stvaram - melodiju, ritam, tekstove - potom odem kod mog novog ortaka, zajedno se bacimo na posao i na kraju stvorimo pesmu. Osećao sam da je sa tim klincem sve moguće. Mogao sam da mu pokažem moje najsentimentalnije tekstove, a njemu ne bi bilo ni na kraj pameti da ih osudi. On nije čitao tekstove kako bi video da li mu se to sviđa i da li je to nešto na čemu želi da radi. Pesma je postajalo sve što bih napisao. Sada nisam morao da nagađam ili se plašim da pokušam i pokažem nešto novo. To mi je otvorilo put za pisanje novih tekstova i stvaranje kul muzike. Džon i ja postajali smo ona vrsta prijatelja koji su po ceo dan zajedno, a onda dođu kući i čuju se telefonom pred spavanje, da jedan drugome požele laku noć. Kada se probudimo, prva stvar bi bila: Dobro jutro, šta radimo danas? Posle nekog vremena sve smo radili zajedno, što je retko i dragoceno, ali ponekad previše naporno iskustvo. Iako je Džon prošao kroz period korišćenja alkohola i droge, bilo je očigledno da će dići ruke od rađenja kokainom kako bi mogao da se usredsredi na rad u grupi. 184

185 Živeo je sa devojkom, ali kada je počeo da izlazi po klubovima i kreće se po žurkama, ona je počela da se buni kako taj lik iz njegove nove grupe rastura njihovu vezu. Joni to nikada nije predstavljalo problem, držala se dobro i radila mnogo. Ali, ubrzo pošto nam se pridružio, Džon je raskinuo sa njegovom devojkom. Složili smo se kako je sjajna zamisao da se u novom sastavu pojavimo na mestima koja su bila zaobilažena. To je trebalo da bude svojevrsna turneja po otpadničkim krajevima, pa smo je nazvali u skladu sa tim Turd Town Tour. Ispostavilo se da je to potpuna katastrofa. Svirali smo po najgorim rupama u stočarskim gradovima na severu Kolorada, Vajomingu i Juti. Po tim otpadničkim gradovima smo ih toliko zanimali da niko nije ni dolazio na svirku, a ukoliko bi se neko pojavio, došli bi u čoporu kao da su pošli na rodeo. Nažalost, D.H., Bog ga blagoslovio zbog njegove dobre duše, redovno se opijao i počeo da brlja za vreme nastupa. Za vreme jednog od takvih nastupa, počeo je da posustaje i zaboravlja deonice. Žestoko smo se posvađali posle te svirke. Slušaj, ako hoćeš da ostaneš u ovoj grupi, moraćeš da se središ. Ili to, ili briši, rekoh mu. Fli i Džon su se držali po strani, u fazonu: Nismo sigurni šta bi trebalo uraditi. Entoni se ponaša pomalo kretenski, ali činjenica je da je D.H. sjeban i da se ne snalazi baš najbolje sa zadatkom koji mu je poveren. Nisu hteli da me podrže jer sam bio potpuni serator, ah su i sami znali da sa D.H.-om ne funkcioniše. Stvari su se pogoršale kada smo se vratili kući. Počeo je da izostaje sa proba i tonuo sve dublje. Svaki put kada bi nekom davali otkaz - osim u Hilelovom slučaju - bilo je iz očiglednih razloga i u cilju napretka same grupe. Ali, D.H. nam je bio ortak i nismo želeli da mu se desi nešto loše. Ipak, bilo je neizbežno. Fli nije imao sreće - ovog puta trebalo je on da priča. Prošlo je gore nego što smo se nadali. Posle tog događaja Flidanima nije mogao da izađe iz kreveta. Jedina dobra stvar u vezi sa tim, bila je što je taj otkaz ubrzao njegovo poniranje u još goru zavisnost, iz koje će nekoliko godina kasnije vaskrsnuti kao čist čovek. Preselili smo se u novi prostor za vežbanje, koji se nalazio u Glendejlu. Tamo smo otvorih audiciju za novog bubnjara. Računali smo da će bubnjari iz svih delova države pohrliti da zgrabe ovu priliku. Iz ove perspektive shvatam da to nije ni bila tako bajna prilika, kako smo je mi onda videli. Mnogi su dolazili tamo vucarajući svoje bubnjeve, ali samo je nekolicina znala sa njima. Tokom tih audicija pozvala nas je zajednička prijateljica, Deniz Zum, i rekla Fliu kako zna pravog bubnjara za nas. Taj lik, Čed Smit, bio je sudeći prema njenom mišljenju - najbolji bubnjar koga je ikada čula. Taj je jeo bubnjeve za doručak. Međutim, svaki put kada te neko odjednom pozove da ti kaže kako zna nekog lika sa Srednjeg Zapada koji rastura bubnjeve, samo kažeš:,molim te, poštedi 185

186 me te priče. Ali, složili smo se da ga čujemo na audiciji. Čekali smo ga da se pojavi. Kasnio je prilično. Izašao sam napolje da vidim da li neko dolazi. U daljini sam ugledao tu trapavu grdosiju sa frizurom u lošem izdanju momaka iz Gans end Rouzisa (Guns N Roses) i odećom koja nije baš poručivala: Hej, imam izgrađen stil. Već sam se okrenuo protiv njega samo na osnovu njegovog izgleda, ali kada je ušao zadržao sam strogo poslovan odnos. Tamo su ti bubnjevi. Imaš deset minuta. Prvih pet sviraćemo opušteno, a za drugih pet probati pesmu-dve. Takav naš stav nije ga nimalo potresao. Svaki jadničak koji je seo za bubnjeve uplašeno je gledao Flia koji bi ga lansirao agresivnom, hard-kor, skakutavom bas linijom, a ovaj bi se ubio pokušavajući da ga isprati. Fli bi ih razbijao njegovom žestinom. Fli je počeo da svira nešto teško, komplikovano i brzo. Iznenadio se kada je video da ovaj uspeva da ga prati. Ne samo da mu je Čed parirao, već je počeo da ga vodi u ludu vožnju. Nadvladao ga je sa stilom, i onda mu umakao ponovo, pa još jednom. Nismo mogli da poverujemo u ono što smo slušali sopstvenim ušima. Moj prvobitni stav prema ovom liku bio je potpuno nadvladan, čak toliko da sam počeo histerično da se smejem. Sada je Fli gledao u njega u stilu: Opa, šta to radim? Gde sam ja to? Do đavola, šta se ovde dešava? Čed nije posustajao i nijednog trenutka nije dozvoljavao Fliu da se osvesti i stigne ga. Sedeći tako iza bubnjeva ličio je na Arta Blekija, vriskom oslobađajući uzbuđenje zbog nagomilane energije koja je nastajala između njega i Flia tokom te svirke. Bila je to prava erupcija zvuka. Sve što sam mogao da uradim bilo je da se histerično smejem i glasno odobravam tom liku sa svezanom maramom na glavi ispod koje je štrčala kosa uništena lakom, obučenom u smešni šorc za plažu, kakav nose snagatori u crtaćima. Ipak, nisam mogao da se otmem utisku i samo sam razmišljao koliko je smešno što nas je s nogu oborio ubedljivo najotkačeniji tip koga smo do tada videli. I to na našem terenu. Bilo je genijalno i svi su bih potpuno oduševljeni. Znali smo da je Čed naš čovek, ali hteli smo da proverimo na kakva odricanja je spreman. Povrh svega, želeli smo da promenimo njegov spoljašnji izgled. Rekli smo mu: Okej, dobar si. Primljen si ako se danas ošišaš na ćelavo. Pojavi se ćelav u Kentersu i primljen si. Čed reče: Opa, momci, polako. Ne znam baš.,,ti biraš. Ćelav i primljen. Duga kosa i nema svirke sa nama. Čekali smo ga u restoranu. Pojavio se sa istom maramom i glupom frizurom. Ortak, hoćeš li ti ovaj posao ili ne?,,da, sviraću u grupi, ali neću da se šišam, uporno će on. Popustili smo. Skontali smo da svako ko je dovoljno hrabar da ostane pri svome i odupre se tako jakom pritisku, neće biti pička kada zagusti. Kasnije smo saznali pravi razlog zbog 186

187 kog nije hteo da se ošiša na ćelavo - počeo je da gubi kosu na temenu, pa je to sakrivao maramom. U svakom slučaju, bio je to važan dan u istoriji naše grupe. Sada smo imali pouzdanog bubnjara sa kojim je bilo zadovoljstvo svirati. Mogli smo da se bacimo na posao. 187

188 9. (RE)FORMIRANJE Zahvaljujući svojoj mladosti i neiskustvu, Džon je prošao mnogo dobronamernog ribanja. On je bio klinac koji je većinu svog života proveo zabijen u sobu, vežbajući sviranje na gitari, tako da mu je sve bilo novo od kada je ušao u grupu. Fli i ja smo ga neprestano zajebavali, dajući mu nadimke poput Zeleni, Brucoš i slično. Džon nam je, nekoliko godina kasnije, priznao da su ga ta zadirkivanja strašno pogađala. Međutim, tada nismo imali pojma da tako utičemo na njega. Nismo imali nameru da se on oseća ubedačeno i nesigurno, bio je to samo način na koji smo se zezali. Svi ti nadimci imali su jednu svrhu - pokazivali su koliko ga gotivimo. Znači, ako je neko iz okruženja imao više od jednog nadimka, bio je to siguran znak naše ljubavi i naklonosti. Sve te zajebancije na račun njegovog neiskustva, pravili smo zato što smo bili srećni zbog njegovog prisusutva i nove kreativne energije koju je doneo u naše živote. Ukoliko smo mu, ponekad, uputili pokoji zlobni smešak ili ga malo podboli, možda smo to uradili da ne odamo previše naklonosti. Ako se uzme u obzir čiji sam broj telefona najčešće okretao, čijoj sam kući najviše dolazio i sa kim se najviše družio, prilično je jasno da sam gajio duboko divljenje prema tom mladom čoveku. Džon i ja smo baš nedavno pričali o tome kako bih ga samo ignorisao ako sve ne bi bilo po mom. Okej, ovaj se ponaša na neprihvatljiv način, a nema pojma da utiče na moju pozitivnu sliku o samome sebi. Neću obraćati pažnju na kretena. Ne kažem da je to bio normalan ili zdrav način (ne)suočavanja sa stvarima, ali mora se imati na umu da je Džon tada prešao put od neupadljivog klinca do člana Pepersa. On je bio podjednako agresivan, ako ne i agresivniji, prema ljudima oko njega. Oko godinu dana ponašao se kao prilično neotesan klinac. Ljudi su mi stalno prilazili sa pričama kao: Onaj vaš gitarista je jebeni kreten. Kresnuo se sa devojkom i onda ju je, usred noći, izbacio na ulicu i rekao joj da nikada više ne želi da je vidi. Uvek bih stajao na njegovu stranu, pošto nikada nisam primetio da se tako ponaša. Bio sam spreman na prihvatanje te njegove uvrnute strane ličnosti, zato što je još uvek bio mlad i prolazio kroz nezgodan period sazrevanja. Čed nije dobijao nadimke pošto se nismo toliko zbližili sa njim. Zadržao je svoju ličnost i bio više sam za sebe. On je ulazak u grupu prihvatio na sasvim drugačiji način. Bio je u fazonu: Nisam im potreban. Ni oni meni. Imam sopstveni život. Ničim nam nikada nije pokazao da želi da postane član našeg društva. Radije je provodio vreme sa sebi sličnima, koji nimalo nisu podsećali na Flia i mene. Čed nam se nije mnogo poveravao. Nikada nismo znali šta misli ili kako se oseća. Da bih to objasnio, poslužiću se jednim primerom. On je u grupi od 1988, a mi sve do 188

189 2003. nismo znali pravi motiv njegovog dolaska u Los Anđeles. Naime, on je otišao iz Mičigena da bi se ovde proslavio kao filmska zvezda. Nikada nismo seli da iskreno popričamo o njegovim željama i planovima. Čed se pokazao doraslim za ulogu koja mu je bila dodeljena. Smatrao sam ga najstabilnijim zidom kada bi se, u teškim vremenima, naša tvrđava uzdrmala. Stavovi su nam se žestoko razilazili kada je bila reč o modnim stilovima. Njegov ukus bio je prilično drugačiji od našeg, tako da smo ga stalno zajebavali. Znao bi da se pojavi u purpurnim odelima u stilu osamdesetih, a ja bih ga upitao: Je li, to si orobio orman Arsenija Hola? Na svu sreću, kada nam se pridružio, prestao je da tapira kosu. Ali, umesto da posećuje pank mesta kao što je Small s, on je išao u rok barove, nosio čudne farmerice sa kaiševima, kaubojke i jurio rokerke. Razni likovi su me obaveštavali kako su ga noć pre videli sa kosom koja je bila natapirana toliko da bi zasenila rad svake devojke, ali on se sutradan pojavljivao noseći bejzbol kapu na glavi. Po prirodi je bio pravi kameleon, ali pred nama nije hteo da se razmeće svojim bojama. Našli smo se kada je reč o muzici. Čak i tu, njegov muzički senzibilitet bio je drugačiji, ah energija i strast koju je posedovao za stvaranje ritma bila je nesputana. Svaki put kada bi imali probu i kada bi on sam lupao bubnjeve, zgrabio bih mikrofon i počeo da pevam uz njega. Uvek je bio svež i uzbudljiv, čak i dok je svirao one osnovne ritmove za koje si siguran da si ih već negde čuo. Nije bio za eksperimentisanje i avangardu i nije slušao raznovrsnu muziku - uglavnom se držao popa i roka. Ali, ono što je stvarao bilo je stvarno nadahnjujuće. Nikada nismo imali bubnjara koji je imao takav žar kojim nas je sve gurao napred, nikada ne dopuštajući da nam se baterije isprazne. Zadrhtim pri pomisli da smo ga ikada povredili ili učinili da se oseća nepoželjnim, priredivši mu onako grubu dobrodošlicu kao Džonu. Ali, to smo činili samo zato što nam je stalo do njega i zato što smo želeli da postanemo bliskiji. Imali smo nove ortake. Počeli smo sa radom. Nailazili smo na više poteškoća u razvijanju pesama nego ikada ranije. Fli se hvalisao njegovim deonicama, a Džon i Čed pokušavali da se nađu u svemu tome. Majkl Bajnhorn je ponovo zabijao klip u točkove. Bilo je dana kada smo imali stvarno jake ideje, ali jednostavno nismo znali kako svu tu muziku da uobličimo u pesmu. Bilo je mnogo za očekivati da sledeći album nastavi tamo gde je stao Uplift Mofo Party Plan. Mislim da je Džon osećao teret velike odgovornosti našavši se na Hilelovom mestu, iako nije pokušavao da nastavi njegov zvuk. On je gajio čistiji, moderniji zvuk. Nove pesme su bile jedino što nam je nedostajalo. U vreme kada su Klif i Džek Šerman pristupih grupi, imali smo gomilu već napisanih. Sada je trebalo napraviti pesme vredne novog albuma. Polako ali sigurno, počeli su da se razvijaju ritmovi koji su zvučali prilično 189

190 drugačije. Bubnjevi su dobili na intenzitetu. Klif je bio artistički nastrojen, kreativan i kompleksan, Džek Ajrons ritmički precizan, ali Čed nam je podario novi zvuk. On je otišao dalje od svih. Kod kuće bih preslušavao svirke i sedeo sa gomilom papira oko sebe. Nikada mi nije sinulo da možeš da pišeš pesme od pet stihova u strofi i jednim refrenom. Pošto su Fliove deonice bile komplikovane, kao i bubnjevi, kapirao sam da i ja treba da radim istu stvar. Kada bih seo da pišem pesmu, nisam se zadovoljavao sa dve-tri ideje, već sam hteo pesmu na pet strana koja je bila dobra za repovanje. Satima bih sedeo pišući pesme poput Good Time Boys, Subway to Venus i Johnny, Kick a Hole in the Sky. Čak i moja pesma koju sam napisao u čast Medžika Džonsona bila je krcata rečima. Bio sam voljan da zapišem sve što se teško izgovaralo. Došlo je vreme za snimanje, pa smo počeli da lupamo glavu sa Majklom Bejnhornom. Imao je ideje koje su, za razliku od onih koje je zastupao Endi Gil, imale nešto zajedničko sa našim. Majkl je bio pun dobrih rešenja i imao dosta prakse, ali trudio se da bude dominantan. Hteo je da Džon zvuči razbijački, skoro u maniru metala, dok smo ranije gajili taj zanimljivi seksi, fanki rok gitarski zvuk. Džon se nije slagao sa tim, tako da je bilo puno rasprave na temu zvuka i boje istog. To nije bio sjajan period za Džona. Borio se sa mnogo različitih stvari koje su ga činile napetim, a Bajnhorn je samo navaljivao i pokušavao da ga izmanipuliše. Ne znam kako bi Džon pregurao to snimanje da se u zajedničkoj sobi nisu stalno vrteli pornići Trejsi Lords. Radih smo veoma naporno na svim pesmama, ali Bejnhorn je poseban trud uložio u obradu Vonderove Higher Ground. Fli je godinama svirao tu bas liniju, a Džon i Čed odradili su veći deo pesme. Bejnhorn je prošao kroz sve i svašta da bi naterao Džona da odsvira tu deonicu. Pevačka deonica budila je u meni obeshrabrenost i frustraciju pomešanu sa ukusom izazova. Pesma poput te nije bila moja jača strana, ali Bejnhorn me je gurao napred, potpuno siguran da mogu to da otpevam. Znam da zvuči kao obično sranje, ali kada ti pred jebenim mikrofonom ne ide dobro, osećaš da te sve iznutra boli. Trebalo mi je sto godina da otpevam tu pesmu. Ali, vredelo je truda. Kada je trebalo uraditi referen pozvali smo dvadesetak naših prijatelja. Polovina njih imala je nekog pevačkog iskustva, a ostali nisu imali pojma. Nije bilo bitno - zvučali su iznenađujuće dobro. Sjajno sam se provodio do poslednjih nekoliko nedelja snimanja. Bio sam zaljubljen u život, tako srećan što sam čist, snimam album i pravim pesme. Ali, Bejnhorn i ja smo stigli do trenutka kada sve puca zbog prevelike napetosti. Bilo je to na samom kraju snimanja, kada je od mene zatražio da uradim improvizovani govor na kraju stvari Higher Ground. Više nisam mogao da trpim njegovo usmeravanje. Pokušavao je da iz mene iscedi nešto što nisam osećao. Posvađali smo 190

191 se i znao sam da je završio sa nama. Nismo završili tu ploču i odmah rekli Ovo je nešto najbolje što smo uradili, ali nisam osećao ništa loše u vezi sa Mother s Milk. Fli je došao na ideju da tako nazovemo album, u čast Luišinih telesnih tečnosti kojima je hranila njihovu tek rođenu ćerku Klaru. (Sada po strani možemo ostaviti glasine koje su tvrdile da je naziv potekao od sleng-izraza koji pod mlekom podrazumeva heroin.) Otišli smo kod našeg dobrog ortaka, Nelsa Izraelsona, koji je uradio omote za naš drugi i treći album. Negde sam našao stari poster grupe Slaj end Femili Stoun (Sly and the Family Stone) iz šezdesetih, na kome je Slaj ostatak ekipe držao na ispruženom dlanu. Mislio sam da je sjajna ideja da budemo patuljci koje drži džin. Samo što je, po mojoj zamisli, taj džin trebalo da bude gola devojka koja bi nas držala blizu svojih grudi. Predložio sam to ostalima, ali oni nisu bih sto odsto oduševljeni. Međutim, ja jesam, a onda su oni pristali čisto da mi udovolje. Pošto su devojke morale da skidaju majice, Nels je održao audiciju zatvorenog tipa. Nažalost, zakasnio sam, pa je sam već bio odabrao pravu. EMI je planirao da joj bradavice pokrije nekakvim natpisom i cvećem, ali definitivno su pristali na izgled omota. Onda smo saznali da se model usteže oko cele stvari. Zašto, jednostavno, nismo mogli da nađemo devojku koja će biti srećna što joj se sise pojavljuju na omotu. Počeo sam sa izborom fotografija koje će prikazivati nas u njenim rukama. Džon je odbacio sve slike na kojima je bio. Konačno, dozvolio mi je da se upotrebi jedna. Mislim da je omot ispao odlično - izgledali smo kao četiri Toma Sojera koje drži ogromna gola teta. Omot je izašao iz štampe, a bradavice su - kao što je stajalo u ugovoru propisno bile prekrivene. Ali, EMI je odštampao nekoliko stotina postera sa otkrivenim bradavicama koji su bili namenjeni prodavnicama i prijateljima. Onda se čitava muzička mašinerija zahuktala. Bio je to period naših života u kome smo pravili razne svinjarije i sranja. Još uvek smo bili strašno puni sebe i odvratno seksualni. Mislim da su Čed i Fli napisali neke nezrele gluposti po jednom od postera. To je videla devojka koja je pozirala za poster i podigla tužbu kojom nas je oduvala. Uzela je pedeset hiljada dolara, što je tada bilo užasno velika suma za poravnanje. Uprkos svoj frci oko omota, EMI mora da je čuo nešto u našim ritmovima kada nam je dao lovu za snimanje dva spota pre izlaska samog albuma. Bilo je to veoma čudno zato što iza nas nije stajao neki veliki uspeh.uplift se prodao u oko sedam hiljada primeraka i, možda, uspeo da vrati uloženi novac. Ali, bili smo presrećni zbog novoukazanog interesovanja, tako da smo se bacili na pravljenje spotova koji će pratiti album. Prvi je bio za Knock Me Down. Aleks Vinter igrao je čaplinovskog 191

192 skitalicu koji paranoiše lutajući kroz kuću straha, šokiranog psihodeličnim slikama mrtvih rok-zvezda okačenih na zidovima. Onda ulazi u potpuno belu sobu u kojoj Fli, Džon, Čed i ja, skačući po zidovima, ludački sviramo tu pesmu. Spot za Higher Ground smo snimali na slavnim starim binama na kojima su Tri Studžis (Three Stooges) pravili njihove filmove. Imali smo šminkernicu, odvojene garderobe i ogromnu, ogromnu binu, što je bilo nesvakidašnje. Kada smo snimali spot za Catholic School Girls Rule, mama Dika Ruda snabdevala nas je klopom. Ali, sada je trebalo da skakućemo i načinimo korak napred, tako da nam je snimanje bilo zabavno. Iz pesme Knock Me Down I m tired of being untouchable I m not above the love I'm part of you and you re part of me Why did you go away? Too late to tell you how I feel I want you back but I get real Can you hear my falling tears Making rain where you lay Finding what you re looking for Can end up being such a bore I pray for you most every day My love s with you now fly away If you see me getting mighty If you see me getting high Knock me down I'm not bigger than life It's so lonely when you don t even know yourself Kraj odaje osećanje samoće i tuge, ali život je takav. To su osećanja koja te obuzimaju kada se nalaziš tamo, u toj tami koja ti uzima energiju i kada misliš ovako:,,do đavola, ko sam ja? Jebote, šta mi se dešava? Siguran sam da je Hilel tako završio. Ranije je znao ko je i šta želi od života, posedovao je odlučnost, upornost i kreativnost dobrog momka, ali na kraju je zaboravio ko je. Video sam 192

193 kako se to dešava mnogima. Knock Me Down bio je prvi singl skinut sa albuma Mother s Milk. Zapravo, išao je i na radiju. Lindi je umeo, s vremena na vreme, da nam kaže kako se pušta na nekoj stanici, ali mi nismo videli nikakve rezultate. Nekoliko meseci kasnije, dok smo bili na vikend-turneji po Vašingtonu, Fli, Džon i ja zaustavili smo taksi usred glavnog grada. Ušli smo unutra, a vozač pogleda u nas i reče: Hej, zar vi niste oni momci? Kako beše, Beat Me Up,... Slap Me Around,... Kick My Ass? Obožavam tu pesmu! To ste vi, zar ne? To je bio prvi put da nas je prepoznao neko ko nije bio deo muzičkog andergraunda. Turneja za Mother's Milk, u trajanju od godinu dana, počela je septembra Još jedan pokazatelj rasta naše popularnosti bio je potpuno opremljen autobus za turneje. U svakom slučaju, bilo nam je potrebno mnogo više prostora, pošto nas je više i putovalo. Zaposlili smo Tria da svira trubu, ali on je došao na tu potpuno ludu ideju da svira na nekom duvačkom hibridu sintisajzera, koji je mogao da proizvede nekoliko različitih zvukova trube. Onda smo uzeli devojke koje će nam pevati prateće vokale, Kristin Vajgard i Viki Kalhun. Kristin je bila skroz otkačena, nekada poznata dečja glumica. Bila je to crvenokosa žena, visoka metar i žilet, poznata u holivudskim džez krugovima. Viki je bila krupna crnkinja koja je otpevala prateće vokale u Knock Me Down i koja se pojavljuje u delu spota. Pored nas, bio je tu Kris Grejson, naš tonac, Mark Džonson, naš menadžer za turneje i novo lice u ekipi, naš roudi po imenu Robi Alen. Za vreme turneje u Engleskoj, Robi je razvio alter ego, Robija Rula, koji nas je najavljivao. Robi je, uz pomoć Džona i Flia, razvio svojevrsnu muzičku komediju koja je podrazumevala nastup prilikom koga se pretvara da seče sopstvenu kitu. Bila je to magija iz rukava, koju je izvodio pravim mesarskim nožem, oštrim sa jedne, a neverovatno tupim sa druge strane. Onda bi izvadio kitu, prislonio na nju nož i vešto ga okrenuo tako da tupa strana bude uz njegov intimni deo. Alen je, kao i Bob Forest, bio napaćeni neostvareni muzičar koji je radio kao roudi, tako da smo mu dali njegovih pet minuta na sceni. Bio je to lud nastup unutar nastupa, a Fli mu je svirao podlogu tokom predstave. Klinci širom Engleske morali su, pred naš nastup, da prežive to užasno odsecanje. Pošto više nisam jurio kokain i alkohol, morao je biti stvoren novi način prekraćivanja vremena. Nešto zvano Zadatak trebalo je da posluži za razbijanje dosade koja se na putu neminovno javljala. Pošto smo imali i mnogo studentskih svirki, obično smo se hranili u menzama koje su služile hiljadu puta podgrejanu hranu, prekrivenu veštačkim salatnim prelivom. Teško je bilo odrediti da li ta tajanstvena tečnost služi za ukrašavanje hrane ili za čišćenje podova. Prvi Zadatak smislili smo u Kanadi, kada smo na našem stolu zatekli ekstra veliku činiju punu 193

194 komadića pržene slanine. Sinula nam je ideja da sakupimo nešto novca i izazovemo Marka Džonsona da pojede sve iz te činije. Ispostavilo se da je Džonson bio sposoban da proguta razna sranja, tako da je uspešno izvršio svoj zadatak. Moj prvi Zadatak bio je da pojedem nešto što je, izgleda, bilo četvrt kile margarina. Imao sam tri minuta na raspolaganju da to smažem i uzmem 120 dolara, ali stigao sam samo do polovine. Morao sam da odustanem, iako sam mislio da ću moći to da postignem snagom sopstvenog uma. Ali, moje telo odbilo je saradnju. Na kraju smo Fli, Džon, Čed i ja shvatili da je glupo da sami sebe mučimo, kada to možemo da radimo onima oko nas. Osim toga, nama novac nije bio toliko potreban kao toncu, pratećim vokalima ili roudiju. Jedne večeri svirali smo na nekom faksu. Spremačica nam je u bekstejdž donela potpuno nejestivu hranu. Devojke su nas smarale da ih izazovemo, pa sam uzeo praznu vinsku čašu i u njoj počeo da mešam različite salatne prelive i začine. Na kraju sam dobio koktel neke odvratno zelene boje. Za Zadatak smo odabrali Kristin kojoj je očajnički bila potrebna kinta. Ukupna suma iznosila je oko 180 dolara, zato što je svako nešto priložio. Nagradu je dobijala ukoliko uspe da popije sve to i pet minuta izdrži bez povraćanja. Ona je bila takav car da ne samo što je prihvatila Zadatak, već je pristala da pojede gomilu drugog smeća uz taj moj koktel ukoliko priložimo još pedeset dolara. Predlog prihvaćen. Ni Viki nismo hteli da isključimo iz zabave, tako da smo sakupili još malo love i smislili da pojede činiju punu komadića putera. Složila se i bacila na posao. Pojela je sve kao da je bila reč o posudi punoj šlaga. Onda su svi pogledi bili uprti u Kristin. Samo od mirisa tog koktela mogao bih danima da povraćam, ali Kristin je iskulirala, sasula tu povraćku u sebe i pojela još svakojake klope. Seo sam pored nje i izvadio štopericu, dok se ona znojila, stenjala, plakala, menjala boje. Ali, uspela je da izdrži celih pet minuta, a onda se sjurila u kupatilo i sve izbacila. Viki se izgubila kada je čula Kristinino krkljanje, pa je i ona jurnula tamo. Klečale su ispred šolje i zajedno povraćale. Kada su se vratile, ceo ručak pretvorio se u gađanje hranom, sve dok nas stroga servirka nije ukorila i naredila da počistimo krš koji smo napravili, što smo odradili prilično traljavo. Put je bio krajnje iscrpljujuć, ali posle nekoliko meseci na turneji, na dnevni red ponovo se vratio seks. To je bilo izvodljivo jer sam sa Jonom raskinuo u decembru. Uspeo sam da ostanem čist i izbegnem sve ono što ide uz trovanje drogom, tako da mi se telo prilično izlečilo od tog mučenja, ali moj um nije bio spreman za suočavanje sa problemima koji iskrsavaju u vezama. Nijedno od nas nije se priviklo na moju trezvenost. Bio sam zahtevan, snishodljivi seronja, a ona je bila tu da se stara o meni, voli me i vraća mi zdravlje. Umesto da, kada se sve promenilo, 194

195 započnemo zdraviju i funkcionalniju fazu veze, mi jednostavno nismo znali kako to da izvedemo. Ni od koga iz okruženja nisam hteo da trpim nešto poput: Ortak, sada si čist, a ponašaš se kao najveći kreten. Sagledaj svoj život, vidi gde se nalaziš i provali ko si. Još uvek sam bio ono isto ljubomorno, sebično derle koje je želelo svima da naređuje. Jedina razlika bila je što sam sada bio čist. Postali smo jedan od onih parova koji se stalno svađaju. Znao sam da nam je veza osuđena na propast. Između nas se nije dešavalo ništa strašno, ali više nismo usrećivali i bespoštedno se davali jedno drugom. Veza je počela da se osipa, a svađe su se učestale. Mislim da smo oboje znali da je kraj, ali nismo hteli da prihvatimo tu činjenicu, jer sam sa njom znao da budem bliskiji nego sa bilo kojom drugom devojkom ikada. Na kraju krajeva, živeli smo u mom stanu tako da sam, tokom tih svađa, krajnje grubo znao da kažem: Molim te, pokupi stvari i briši. Onda bi se ona protivila:,,ne, ne, ne želim da odem odavde. Hoću da budem sa tobom. I tako svaki put iznova, sve dok desetog nisam rekao: Kupi svoje jebene stvari i marš odavde! Ona je pogledala u mene i rekla: Mislim da ću to uraditi. Pa, hajde onda. Pokupi stvarčice i briši odavde, gospođice, rekoh. Otišla je i nikada se više nije vratila. Ponovo se uselila kod mame, a ja sam je čekao. Čekao sam da se ponovi toliko puta odigrana predstava, u kojoj se ona vraća dan-dva kasnije. Ali, to se nije dogodilo. Postao sam očajan, usamljen i zbunjen, stalno se pitajući zašto sam joj rekao da ode kada sam želeo da ostane. Pozvao sam je tri dana kasnije: Hej, zar sada ne bi trebalo da se vratiš? Znaš, kao ranije? Ona reče:,,ne, ne, ne... U stvari, nikada se neću vratiti. Konačno smo se složili oko nečega. Gotovo je. Ovo se desilo neposredno pred Božić. Kupio sam joj statuetu u art-deko stilu i odneo do njene kuće, pre nego što sam otišao u Mičigen. Vrata je otvorila njena mama. Kupio sam poklon za Jonu, rekoh. Moraćeš da ga ostaviš tu ispred. Pomislio sam: Vau. Ostavio sam ga na tremu skroz ubedačen ušao u avion. Za vreme leta napisao sam tužnu pesmu o našem raskidu, koja nikada nije dovršena, već mi je služila kao nešto za pevušenje u bradu. Nekada sam sebi pisao mantre koje sam pevao kada je trebalo da prođem kroz neki težak trenutak. Stigao sam kod mame i shvatio da je to prvi Božić koji ću, posle mnogo godina, provesti sam. Suočio sam se sa činjenicom da je sa nama gotovo, da Jona ima nekog drugog i da se završava taj period. Bilo je vreme i otvaranje novog životnog poglavlja krcatog ljubavlju i pustolovinama. Ipak, posle te veze ostalo je mnogo neraščišćenih stvari. Godine su mi bile potrebne da shvatim sebe i doskočim tom laganju i emotivnom terorizmu. Drago mi je što sam, konačno, uspeo da joj objasnim to i pokušao da poboljšam svoje ponašanje. Po povratku iz Mičigena imali smo veliki nastup u Long Beach Arena, koji je 195

196 trebalo da posluži kao deo dokumentarca o nama. Usred intervjua u bekstejdžu taj lik me je pitao za Jonu. Objasnio sam mu da smo imali i gadan raskid. Upravo tog trenutka, Džon se pojavio u kadru i izjavio:,,čuli ste, dame i gospodo. Entoni je slobodan čovek i znate šta to znači: 'Vreme je za...jebačinu!. Bio je to Džonov način da me izvuče iz bedaka i obojica smo tu taktiku koristili na ostatku turneje za Mother s Milk.Istina je da sam imao rezerve prema lakim devojkama tokom turneje, ali te rezerve uglavnom su ostale u domenu teorije. Seks je opet uvršten na dnevni red. Ponovo je bio lako dostupan. Dok smo, posle koncerta u Hjustonu, išli prema busu, naleteo sam na devojku koja je strašno ličila na Merilin Monro. Za razliku od njene dvojnice u Nju Orleansu, ova Merilinka nikada nije izašla iz lika. Bila je moja devojka u Hjustonu i svaki put kada bi tamo svirali, ona bi se pojavila i na kraju bi završili u njenoj sobi. Nisam kresnuo baš sve devojke koje sam hteo. Imali smo jedan nastup na fakultetu u Kentakiju. Stajao sam u bekstejdžu, spremajući se da izletim na binu, kada nas je Robi, naš roudi, iznenada posetio u garderobi. Hej, mislim da bi ti se svidela ova mala. Sudeći po onome što sam imao prilike da vidim, ova se definitivno uklapa u tvoj tip, reče on. Pogledao sam u nju i ugledao prelepu studentkinju crne kose i porcelanskog tena. Bila je to prava princeza, a ruke su joj na leđima bile svezane filmskom trakom. Hvala, Robi. Slobodan si, rekoh. Počeo sam da je obasipam eksplicitnim detaljima o lokaciji obližnjeg motela u kome smo odsedali, jasno odajući zagrejanost za jedan randevu posle nastupa. A, ne, samo sam se zezala. Htela sam da te upoznam, reče ona neodoljivim akcentom iz Kentakija. Ovde sam sa drugaricom, a dečka sam ostavila kod kuće. Dobro, hajde da se onda samo zezamo. Ne kažem da nešto mora da se desi, ubeđivao sam je.,,ne znam da li je to izvodljivo, reče ona. Volela bih da se družim s tobom, ali ne znam da li bi se to njemu svidelo. Znaš, verna sam mu. Gledao sam u nju i mislio kako ću umreti ako je ne budem imao. Nije bilo šanse da nastavim turneju dok se ne smuvamo. Rekla mi je da živi sa svojima. Nekako, na prevaru, uspeo sam da joj saznam adresu. Bilo je vreme da se počne sa svirkom. Čim sam sišao sa bine, uleteo sam u bekstejdž i odmah pitao Robija: Gde je ona mala? Brate, svuda sam je tražio poslednjih sat vremena. Kao da je u zemlju propala. Nije bilo teorije da je pustim da mi se tek tako izgubi u noći. Zgrabio sam olovku, napisao joj nadahnjujuće pismo i našao nekog lika da me odbaci do njene 196

197 kuće. Bilo je negde oko ponoći. Otišao sam iza kuće i počeo da je dozivam, ali nije bilo nikakvog odgovora. Napisao sam joj poruku u kojoj sam naveo sve telefonske brojeve hotela u kojima ćemo biti narednih nekoliko dana i ubacio je u poštansko sanduče. Nekoliko dana kasnije bili smo u Čikagu, gde sam upoznao devojku guste kestenjaste kose, nalik starletama iz sedamdesetih. Ponašala se strašno slobodno, bila je preslatka i očigledno raspoložena za seks, pa sam je odveo u hotel. Džon mi je bio cimer, a po samim dodirima mogao sam da zaključim kako je ova mala živa vatra, koja se popali kada je bilo gde dodirneš. Rekao sam Džonu da mi treba soba kako bih malo bio sa njom, a on mi je rekao da Čed, koji je izašao napolje na cirku, ima krevet viška u njegovoj sobi. Takođe, Džon je, sticajem okolnosti, imao ključ od te sobe, tako da sam ga zgrabio i odmah smo se sjurili tamo. Legli smo na slobodni krevet, počeli da se ljubimo i skidamo majice. Bila je neverovatno raspoložena. Spremio sam se za nastavak kada sam začuo stampedo nečijih koraka. Pre nego što sam se osvestio, vrata se širom otvoriše i unutra ulete Čed. On nije ličio na sebe. Ponašao se kao da ga je nešto spopalo - imao je taj težak zvuk u koraku. Počeo je da urla čim me je video: Jebem ti mater, šta tražiš ovde? Glavu ću ti otkinuti! Hej, Čed, hej, smiri se, polako, rekoh. Ali, on se nije kontrolisao. Jurnuo je na mene, a ja sam skočio preko kreveta. Počeo je da me vija, usput obarajući lampe, udarajući u zidove i mašući rukama. Rekao sam devojci da se obuče, ali Čed je i dalje jurio za mnom, a ja sam ga izbegavao. Koji ti je? Iskuliraj, rekoh. Ko vas je pustio u moju sobu? Sve ću vas pobiti, mrmljao je i još uvek zamahivao u mom pravcu. Iz očiju mu je sevala osveta i mržnja, kao da sam učinio neku groznu stvar. Ali, ako se znaju pravila ponašanja na putu, onda je jedno od osnovnih da se soba ustupa kada neko odvoji devojku. Konačno, mala i ja smo se dočepali izlaza. Ispostavilo se da je Čed popio celu bocu tekile i imao pomračenje svesti. Do dana današenjeg tvrdi da se, kao kroz maglu, seća samo da sam bio u njegovoj sobi i ničega dalje. Devojka je bila puna razumevanja za sve što se desilo. Vaš bubnjar je popio malo više nego što je trebalo, pretpostavljam, reče ona. Hajde da odemo negde gde nas niko neće uznemiravati. Hotel je bio slabo osvetljen i imao gomilu hodnika, tako da smo se smestili pored jednog radijatora. Ono što sam znao o njenoj osetljivosti na dodir bilo je potpuno tačno, ali nisam znao da mala neviđeno vrišti tokom odnosa. Isprva sam mislio da se šali, zato što sam je samo dodirnuo dole, a ona je počela da vrišti iz sveg glasa. Svaka osoba koja se nalazila u hotelu jasno je mogla da čuje sve, ali sada nije bilo zaustavljanja. 197

198 Neko vreme bili smo tamo, a Džon je bio potpuno budan kada sam se vratio u našu sobu. Bože, jesi li svestan da svi u ovom hotelu znaju šta se upravo dogodilo? Počeo sam da hvalim obdarenost devojke koja nije mogla da se kontroliše, kada me Džon preseče. Ako ikada nastupi trenutak kada će to biti prihvatljivo za sve, moram da iskusim taj filing. Koči malo, rekoh. Videćemo. Nikad se ne zna. Dolazila mi je u posetu dok smo nastupali u obližnjim gradovima. Rastali smo se u Milvokiju, njenom rodnom gradu. Sledeća stanica bio je Sinsinati. Uprkos zakonu verovatnoće, moja Glasna mala i Devojka mojih snova pojavile su se istovremeno na tom nastupu. Odluka je odmah morala da padne. Naravno, to nije nešto na šta sam ponosan, ali okrenuo sam se prema Džonu i rekao: Džon, sredi vrišteću malu. Ja moram da uhvatim ovu iz Kentakija. Nisam imao izbora. Nisam mogao da poželim boljeg seksualnog partnera od te male, ali morao sam da imam Kentaki. Jadni vrištuljko skontao je šta se dešava i bacila mi pogled u stilu: Drkadžijo, ali istog trenutka prihvatila je Džonovu pažnju. Otišli su. Odsvirali smo taj nastup, posle koga sam preklinjao devojku iz Kentakija da pođe sa mnom u sobu. Na svu sreću, sada sam imao svoju sobu, pa smo otišli tamo i satima pričali. Samo sam hteo da budem u njenoj blizini, da je gledam, udišem njen miris i držim za ruku. Pričala mi je kako treba da završi srednju u Masačusetsu, a ja sam sve pamtio kao blesav jer sam bio spreman da je pratim i na kraj sveta. Polako ali sigurno, počeli smo da se ljubimo i mazimo. Na kraju mi je dozvolila da zajedno legnemo u krevet, ali granicu je povukla kod potpunog odnosa. Slušaj, lepo mi je da zajedno ležimo goli. Veruj mi, divno je. Tako sam srećan što sam sa tobom, brzo sam dodao. Onda se Bog još jednom smilovao na mene. Ležali smo tako u krevetu, u toj sobi visoke tavanice, ljubili se i dodirivali dok se ona polako zagrevala predući kao mačkica. Polako smo utonuli u prelepu razmenu zadovoljstva oralnog seksa. Ležao sam na leđima, potpuno trezan, a činilo mi se da počinjem da napuštam svoje telo. Bio je tako jak utisak koji je na moju psihu imala devojka koja se svim srcem unela u taj fizički izraz ljubavi. Moj duh lebdeo je iznad nas i posmatrao kako vodim ljubav sa tom devojkom talasaste kose boje kestena i mlečnobele kože. Posmatrao sam nas neko vreme, pa sam se vratio nazad i sve se nastavilo. Mislim da je to bio najlepši seksualni trenutak koji sam ikada doživeo. Posle toga je nestala. Sledeći put kada smo došli u područje Masačusetsa, okretao sam brojeve svih škola koje su se tamo nalazile, ali uzalud. Svaki put kada bi bili u Bostonu ili okolini, izašao bih na ulicu i ispitivao prolaznike: Znaš li devojku 198

199 koja se zove bla, bla, bla... Ima kestenjastu kosu i... Ništa. Zvao sam i nekoliko ljudi iz Kentakija koji su se prezivali kao ona i pitao ih da li imaju ćerku. Godinama kasnije, našao sam nekoga ko je se setio i rekao mi da me je spomenula par puta. Nikada više nisam mogao da doprem do nje, a mnogo mi je stalo. Siguran sam da je već udata i da ima gomilu dece, ali nikad se ne zna. Možda će pročitati ovu knjigu. Ako čitaš ovo, moj slatkišu iz Kentakija, molim te preskoči sledeću priču. Kasnije tokom te turneje imali smo nastup u jednom disko klubu u Baltimoru. Ostalo nam je još nekoliko sati do nastupa. Bio sam u sobi sa Džonom, u još jednom uvrnutom starom hotelu, kada je zazvonio telefon. Sa druge strane žice bio je Fli koji je delio sobu sa Čedom. Ljudi! Ljudi! Morate smesta da dođete ovamo, reče on. Ovde je prava ludnica sa nekim devojkama. Moram da prekinem. Ćao. Džon i ja smo poleteli uz stepenice i banuli u njihovu sobu, u kojoj smo zatekli jedan od najbizarnijih prizora ikada viđenih. Čed je sedeo na kauču, potpuno obučen i opušten. U jednoj ruci držao je špatulu za torte, a u drugoj drvenu varjaču. U sobi su se nalazile tri devojke pozamašnog poprsja, koje su bile u toplesu i igrale na stolu. U stvari, jedna od njih između grudi držala je Čedovu cipelu, a veličina istih nije joj dozvoljavala da ispadne. Druga je na povećem poprsju održavala gomilu novčića. Čed je sedeo tamo kao neki uvrnuti dirigent, špatulom povremeno šljapkajući devojke po zadnjici i bacajući novčiće na njihove grudi. Hoćemo da igramo. Pustite nam neku muziku, molile su devojke. U sobi nije bilo kasetofona, tako da smo počeli da im izvodimo neke naše pesme i neke obrade Led Cepelina. Jurili smo po sobi i pevali devojkama čije su guze bile išarane udarcima od špatule. Korak po korak, Džon i ja završili smo u kupatilu sa dve devojke u toplesu, koje su uskoro postale devojke bez odeće. Prilikom te zanimljive seksi žurke Džon je sedeo u kadi, a ja na lavabou. Divno je bilo što su devojke bile potpuno opuštene, ćaskajući jedna sa drugom u pauzama pušenja. Džon i ja smo se zgledali i slegli ramenima: Opa, Baltimor. Ko bi rekao? Do našeg odlaska u Japan ne samo da smo se slagali, već smo razvili pravi osećaj zajedništva. U Nagoji smo imali svirku za zagrevanje, a onda otišli put Osake. Promoter nas je posle nastupa odveo u suši restoran, u kome je Mark Džonson pojeo pun tanjir ostataka od vasabija. Do tada sam već skontao da su Japanke mnogo rezervisanije i ne toliko otvorene kada je reč o seksu, za razliku od njihovih drugarica iz Amerike i Evrope. Obično bi pokušavali da smuvamo neku devojku, ali japanska stidljivost i zatvorenost bila je prilično odbijajuća. Ali, spoljašnji izgled stvari može da zavara. Napokon, svi smo živa bića kojima upravlja hemija. Ako napraviš prvi korak, dalje će nastaviti hormoni koji prevazilaze i kulturne razlike. 199

200 Prilikom izlaska iz restorana, ubedio sam preslatku Japanku i njenu drugaricu skromnije lepote, da pođu sa nama u hotelske sobe. Pred samo svitanje, posle gotovo pet sati neprestanog ubeđivanja, slatka devojka se skroz popalila. Više nije ni mogla da ponovi kako ne može da spava sa mnom. Popustila je i soba se ispunila ljubavlju. Neverovatno iskustvo bilo je videti je kako iskaz menja od,,ne, ja nisam takva devojka do Molim te, hoću još. Bilo je lepo. Prespavala je kod mene i celo jutro proveli smo zajedno. Došao je trenutak mog odlaska u Tokio i ona se malo rastužila. Insistirala je da se nađemo na stanici kako bi se pozdravili. Na recepciji me je čekala naredbodavna poruka kada sam se prijavio u hotel. Oštro je napisala: Sada moraš da pošalješ nekoga da dođe po mene. Moram nekoga da pošaljem da dođe po nju? Možda je to bio neki japanski običaj moraš da nastaviš da se viđaš sa nekim pošto ste se kresnuli. Ništa mi nije bilo jasno i nikoga nisam poslao po nju. Te noći smo, još jednom, svirali za pristojnu i uzdržanu publiku. Sedeo sam u bekstejdžu posle nastupa, kada sam podigao pogled i ugledao kako u garderobu ulazi najslađa devojka koju sam ikada video. Bila je to visoka devetnaestogodišnja nordijska boginja, plave kose i plavih očiju. Imala je neku dečačku frizuricu i neverovatan osmeh. Plus, nosila je majicu sa likom Vudija Alena, a bradavice su joj se ocrtavale na njegovim očima pa je izgledalo kao da je zrikav. Nisam mogao da zamislim bolju ribu odnje. Znao sam da nam je suđeno. Bilo je jasno daje ona moja nova devojka. Čim je ušla, svakom tipu u sobi šapnuo sam: Šape k sebi. Ova je moja. Onda sam joj prišao. Ćao. Ja sam Karmen, reče ona. Došla sam ovde u posetu. Inače sam iz San Dijega. I ja sam se njoj predstavio i rekao joj da ćemo se družiti narednih godinu-dve, a ona je prihvatila zezanje. Oborio sam je s nogu i izašla je sa nama na večeru. Onda mi se pridružila u hotelskoj sobi. Za razliku od devojke iz Osake, sa njom nije bilo probijanja leda do prvih zraka sunca. Bila je tako lepa. Privlačila me je toliko da sam se unervozio zbog našeg odnosa. Karmen je osetila moju nelagodu i nežno rekla: Ovo je savršen trenutak. Bez obzira na to šta se desi, budi siguran da sada ne bih bila ni na jednom drugom mestu, nego s tobom u ovom krevetu. Kada god bi me spopao napad panike, talas njene ljubavi odmah bi ga potapao. Ta noć postala je jedan od najjačih i najmagičnijih susreta koje sam ikada doživeo. Činilo mi se kao da sam našao pravu ljubav u toj devojci koja je bila tako drugačija od ljudi koje sam imao prilike da upoznam. Postojala je izvesna neobičnost u vezi sa njom bila je pametna i razumela se u muziku. Uvek je bila draga i opuštena, super smo funkcionisali zajedno i bio sam potpuno spreman da, od tog trenutka nadalje, 200

201 budem njen čovek. Karmen je bila manekenka modnog studija Elit, i u Japanu je bila poslovno. Sledeću noć proveli smo u njenom stančiću, sve vreme pričajući. Otac ju je napustio kada je bila beba i nikada ga više nije videla. Rekla mi je kako ima rođake u Misuriju, koji su pravi otpadnici i koji žive u trošnim kućama pored reke i jedu veverice. Njene priče su me zaokupile. Nisam ni shvatao šta mi se dešava. Postepeno sam počeo da obrćem uloge ja sam sada bio onaj koji se brinuo o njoj. Napravio bih veliku grešku ukoliko ne bih spomenuo da je Karmen, kada je reč o seksu, dolazila sa druge planete. Bila je osoba sa najjačom seksualnom energijom. Kroz šta god bi prolazila, bilo kakav god bol da je trpela, seks bi sve lečio. Prihvatio sam njenu praksu, pošto sam i ja prolazio kroz neke teške trenutke. Kako nam se veza razvijala, sklopili smo prećutan dogovor da upražnjavamo seks kada god imamo neki problem. Imala je običaj da kaže: Mogu da svršim dvadeset puta zaredom. Mogu da svršavam ceo sat. I mogla je! Ništa nije moglo da te pripremi za upoznavanje devojke koja je bila u takvom psihičkom i fizičkom stanju. Bog blagoslovio Karmen Dženet Hok zbog toga što je bila moja prva devojka u novom životnom poglavlju, kada sam bio ranjiv i kada je trebalo da povratim sopstveno samopouzdanje. Naravno, između nas postojala je velika razdaljina i, koliko god da sam bio zaljubljen u nju, put me je vodio u Englesku. Ko je znao kada ću je sledeći put videti. Očajnički sam želeo da se to dogodi, ali vreme i velika razdaljina čine svoje. Posle odlaska iz Tokija nisam imao nikakve namere da budem ni sa jednom drugom. Nisam lovio cice po Engleskoj, ali prilikom povratka sa turneje svratili smo u Njujork, gde sam upoznao manekenku malo jače građe, poreklom iz južne Afrike. Zvala se Karen. Taj susret me je strašno zbunio pošto sam još uvek bio ludo zaljubljen u Karmen koja je i dalje bila u Japanu. Ali, Karen je bila slika i prilika zdrave osobe velikog srca i takvih grudi, i pokazivala je interesovanje za druženje sa mnom. Pošto smo imali pauzu u okviru turneje, vratio sam se u Los Anđeles. Ponovo sam se uselio u stan na Oranž Drajvu koji je bio pretrpan Joninim stvarima. Nekoliko dana kasnije dobio sam pošiljku od Karen. Unutra je bila gomila njenih aktova. Karmen se tada već vratila iz Japana i doselila u San Dijego, kod njene mame. Dogovorili smo se da se vidimo za vikend. Lepo nam je bilo. Prvih par dana proveli smo u krevetu, ponovo oživljavajući bliskost. Onda sam morao da odem da obavim neke posliće, a moje seksi mače ostavio sam da se izležava u krevetu. Kada sam se vratio, spavaća soba bila je prekrivena konfetama. Nisam imao pojma šta se desilo dok nisam pogledao jedan delić. Sranje, to je bradavica. Mora da je pronašla fotke, pomislih. 201

202 Bio sam u pravu. Karmen nije htela tako lako da pređe preko toga.,ako se viđaš sa mnom, zašto ti ona šalje njene fotke?, vrištala je.,,ta jebena fufica može da produži dalje i zaboravi tvoju adresu. Ovo je bilo blago u poređenju sa onim što je usledilo. Međutim, obožavao sam je i super smo se zezali. Uvek je imala osmeh na licu i strašno zarazan smeh. Ne želim više da davim o seksu, ali ona je bila najseksualnija osoba u koju sam ikada bio zaljubljen. Počela je da diže prašinu u svom poslu, pa se preselila u Los Anđeles. Bio sam prilično rezervisan u vezi sa njenim useljenjem kod mene s obzirom na to da sam nedavno izašao iz duge veze. Zato smo otišli u obilazak stanova i našlijoj jedan zgodan, samo četiri kilometra udaljen od mog. Posle nepunih nedelju dana uselila se kod mene. Tada je počela ta otkačena veza koja je uvek bila zanimljiva, ali samo ponekad zabavna. Neću reći da je bila manično depresivna, ali bila je manična u nekom pogledu. Jednog trenutka skakutala bi po kući od sreće, ljubila me i grlila, a već sledećeg bila spremna da mi razbije njušku zato što je bila ubeđena da gledam kroz prozor kako bih zapamtio brojeve kuća u koje su ulazile zgodne devojke. Imala je bujnu maštu. Većinu vremena uopšte nisam ni kapirao o čemu priča. Ali, svi ti ružni događaji bili su brisani novim kao što je bio, na primer, onaj kada mi je dozvolila da joj stavim povez prekoočiju, zavežem je za krevet i slikam polaroidom. Lindi je, u aprilu 1990, održao sastanak na kome nas je obavestio da ćemo do kraja nedelje imati prvi zlatni tiraž. Mother s Milk prodao se u pola miliona primeraka. Taj tiraž nismo postigli zahvaljujući EMI-ju,koji su sačinjavali najnazadniji ljudi - osim Kima Vajta koji je uvek bio uz nas i žestoko se borio da naša ploča bude puštana na školskim radijima, što je pomoglo da uđemo na alternativne top-liste, a onda se probijemo do mejnstrim radija. EMI nam je organizovao žurku u Njujorku u čast našeg zlatnog tiraža, ali sve to ništa nam nije značilo. Izgledalo je veoma čudno i neiskreno što je EMI pokušavao da stvori slavljeničku atmosferu zbog postignutog tiraža. Ipak, u tom kovitlacu uvrnute energije, pogledao sam u Flia. Odmah smo se izgrlili i osetili da smo stvarno postigli nešto što nismo nikada pre, uprkos činjenici da nas je to koštalo četiri albuma i nebrojenih uspona i padova. Druge izdavačke kuće iznenada su počele da se zanimaju za nas, posebno pošto je naš advokat, Erik Grinspen, detaljno pregledao ugovor koji smo zaključili sa EMIjem. Iako smo, prema ugovoru, bili obavezani da za njih izdamo još jedan album, tamo je postojala posebna klauzula koja dejstvo ugovora ograničava na trajanje od sedam godina. Ta godišnjica se opasno bližila, tako da se svaka zverka u poslu motala oko nas i udovoljavala nam. Kris Blekvel, osnivač Ajlend Rekordsa, pozvao nas je u njegovu kuću na Beverli Hilsu i tamo smo pričali o Bobu Marliju i značaju 202

203 njegove izdavačke kuće u oblasti rege muzike. Bilo je zabavno, ali nam je i sam priznao da nema lovu kojom raspolažu druge izdavačke kuće koje učestvuju u trci. Ali, Dejvid Gefen imao je toliko. Opasno se angažovao oko nas, čak nam je organizovao prevoz u njegovom privatnom mlaznjaku posle koncerta u Oklandu. Smešno je bilo što smo na koncert stigli u mlaznjaku kompanije Vorner Broders. Tokom sveg tog preganjanja, Mo Ostin iz Vornera bio je najbolji lik koga smo upoznali. On je bio osnivač Vornera, a kada smo Fli i ja otišli u njegovu kancelariju pričao nam je o ljudima koji su bili pod okriljem njegove izdavačke kuće - Frenku Sinatri, Džimiju Hendriksu i Nilu Jangu. Kada su pregovori malo odmakli, Mo nas je pozvao u Brentvud. Veličina njegove kuće najbolje se opisuje tako što nateraš sebe da zamisliš bolji deo Diznilenda i onda preko toga staviš krov. Izveo nas je napolje pošto nam je pokazao unutrašnjost kuće. Njegovo imanje bilo je smešteno na vrh planine sa koje se pogled pružao na centar Los Anđelesa i okean koji je ležao iza njega. Bazen mu je bio veličine manjeg jezera, a kada nas je pozvao da se bućnemo, Fli i ja smo odmah skinuh odeću i u gaćama uleteh unutra. Kada smo izašli iz bazena, tamo je stajao batler koji je držao spremne tople peškire. Mo je, uprkos svom tom raskošu, bio pravo ljudsko biće i svim srcem voleo je muziku i posao kojim se bavio. Odlučili smo da nastavimo sa radom i bacimo se na pravljenje pesama za naš sledeći album, dok je sve to udvaranje još uvek trajalo. Nismo hteli ponovo da radimo sa Majklom Bejnhornom, tako da smo počeli da pričamo o drugim producentima. Jedan od onih koje smo često spominjali bio je Rik Rubin, najpoznatiji po radu sa grupom Bisti Bojs (Beasty Boys). Imali smo ga u vidu još u vreme kada je trebalo da pravimo Freaky Styley.Došao je, sa grupom Bisti Bojs, da nas poseti u našem prostoru za probe. Kasnije mi je priznao da je sve vreme boravka u toj prostoriji osećao najmračniju energiju i zbog toga zbrisao čim mu se ukazala prilika. Ali, sada smo bili drugačiji. Popričali smo sa Rikom i stvarno nam se svideo. I on je doživeo promenu - od prekog, agresivnog Njujorčanina, postao je blag, ljubazan žitelj Kalifornije koji strašno pazi na svoju ishranu. Dakle, Rik je ušao u priču i odmah smo počeli pripreme za pretprodukciju. To smo radili u mirnom delu Velija, u prostoru za probe koji se nalazio u ogromnoj zgradi sa visokim tavanicama, opremljenoj kaučima i jednom platformom na kojoj se nalazila bina. Mesto je bilo udaljeno svega petnaest minuta od kraja u kome smo svi živeli. Postalismo strašno kreativno produktivni kada smo nogom kročili u taj prostor. Nismo mogli da se zaustavimo - stalno smo pisali nešto. Svirali bi po ceo dan, dobijali super ideje i onda bi, s vremena na vreme, Rik dolazio. Legao bi na taj veliki kauč, hvatao neke beleške, dremao i postepeno upijao naš zvuk. Nije nam se mešao u posao, bio je potpuno opušten,ali ubrzo smo skontali da sve pomno prati. 203

204 Dao nam je sjajne ideje za aranžmane, a onda je proveo neko vreme sa Čedom radeći na ritmu. Reših smo da napravimo malu pauzu u radu za Noć veštica, kako bi otišli na maskenbal koji je, na Bel Eru, priređivao neki užasno bogati lik. Postavio je ogromnu binu na otvorenom i pozvao momke iz Džejns Adikšn (Jane s Addiction) da sviraju. Svi smo se složili da se na maskenbalu pojavimo u potpuno istim kostimima, koji su se sastojali od ogromnog pričvršćenog vibratora i ničega više. Izvršio sam svoju obavezu, stavio ga i otišao na žurku sa Karmen, takođe propisno odevenom. Stigli smo i gle čuda! Tamo je stajao Fli obučen samo u vibrator. Onda sam ugledao Džona koji je, takođe, prihvatio igru. Ni Čed se nije zaledio, već junački izdržavao tu hladnoću s kraja oktobra. Dakle, bili smo četvorica golih likova sa lažnim erekcijama, koji su se ponašali kao da se ništa neobično ne dešava. Momci iz Džejns Adikšna počeh su da sviraju i svi su pevali njihove pesme. Stiven Perkins, jedan od članova grupe, pitao nas je da h smo raspoloženi za svirku. Odlučili smo da odsviramo stvar Search and Destroyod The Stooges, koju smo tih dana uvežbavali. Tamo je, bukvalno, bilo nekoliko hiljada ljudi, a mi smo se potpuno goli popeli na binu i odsvirali tu stvar sa nabreklim kitama. Osećali smo se kao da hodamo po Mesecu, a osećaj je bio još jebačkiji - ne samo zbog hladnoće i golotinje već i zbog takvog postupka momaka iz Džejns Adikšna, koji su nam godinama bili konkurencija. Pregovori su se, na kraju, sveli na dve izdavačke kuće Vorner i Soni (Sony). Otišli smo u Njujork, na sastanak sa Tonijem Motolom, koji je tada pod svojim okriljem imao dva strašno jaka izvođača - Maraju Keri i Majkla Džeksona. Tomi se užasno trudio da nas dovuče tamo. Jasno i glasno nam je rekao kako zna da smo pregovarali sa mnogim izdavačima, ali da ćemo na kraju sigurno potpisati za Soni/Epik. Smatrali smo da nas EMI dovoljno ne poštuje. Nikakvu stabilnost nismo imali za tih sedam godina tamo. Tražili smo dobru kuću. Kada nas je Erik pozvao na ručak i saopštio da je Epik ponudu uvećao za milionče, sva četvorica smo se uhvatili u vozić i usred restorana počeli da pevamo: Epik! Epik! Epik! Situacija je prešla iz stanja Imamo problem do Milionče preko? Hajde da potpišemo za džina iz Njujorka. Erik nas je šokirao na tom ručku. Smirio nas je i rekao: Imam vesti za vas. Svaki od vas dobiće ček na milion dolara. Do tada smo imalijedva par hiljadarki na računima, a sada smo postali milioneri u sekundi.osećali smo se kao da smo dobili na lutriji. Vrištali smo i grlili se, po prvi put shvatajući da više neće biti mučnog sastavljanja kraja sa krajem i života od danas do sutra. Svaki od nas odlučio je da kupi kuću. Imali smo nove domove za manje od dve nedelje. 204

205 Moja kuća bila je potpuno nova građevina na vrhu Bičvud Kenjona na Hohridžu. Nije bila nameštena, pa sam je uredio u stilu novopečenog bogataša. Odlučio sam da ne stavljam tepihe, već sam pod postavio parketom od finog drveta uveženog satajlanda. U spavaćoj sobi sam svaki zid okrečio u drugu boju. Niz stepenice se pružao mozaik koji je stvarao iluziju rečnog toka. Ali, najjači utisak ostavljao je kamin u dnevnoj sobi. Izbacio sam stari koji sam zatekao i naručio da mi se donese posebno rečno kamenje iz Odžaija. Onda su od njega napravili kamin u obliku nagog ženskog tela. Otvor kroz koji se ubacuje ogrev bio je smešten u njenu vaginu, a bradavice su joj izrađene od purpurnog stakla. Najlepša stvar bilo je dvorište koje se protezalo do zapadnog oboda Grifit parka, velikog prirodnog rezervata. Ogromni znak Holivud nalazio se iznad imanja i jasno se video prilikom lenstvovanja u bazenu. Odlučili smo da potpišemo za Soni, ali postojala je posebna klauzula koja ih je obavezivala da nas oslobode obaveze izdavanja poslednjeg albuma za EMI. Sve budže iz Epik/Sonija sastale su se sa nama u Los Anđelesu u hotelu For Sizons kako bi proslavili sklapanje ugovora i uradili nekoliko fotki. Bili smo spremni da se bacimo na rad, čim nas izvuku iz nezgodnog ugovora sa EMI-jem. Rekli su nam da je to samo pitanje dana, a onda su se ti dani pretvorili u nedelje, a nedelje su prešle u mesece. U međuvremenu, moja veza sa Karmen postajala je sve napornija i bučnija. Potpuno je odlepila. Morao sam da je strpam na terapiju kako se ne bi ubila. Jednom smo se vozili kolima, a ona je iz čista mira počela da vrišti i udara se po licu, praveći sebi masnice. Onda je pokušala da iskoči iz njih dok su u pokretu. Nisam je primoravao na terapiju - nudio sam se da joj platim pomoć koja će je izvući iz tog bola koji je držala u sebi. Ako bih prelistavao neki časopis, ona bi mi prišla, istrgla mi ga iz ruku, vratila nekoliko stranica unazad i rekla: Zašto si se toliko zadržao na ovoj strani? Ko je ona? Otišli bi u bioskop i probijali se kroz tesno zbijenu gomilu. Pognuo bih glavu kako bi našao delić slobodnog prostora, a ona bi me nabola i rekla: Zašto gledaš u tu devojku? Sve naše svađe ostajale su samo na rečima, ali kada je počela da se pojavljuje sa masnicama oko očiju, svi bi me gledali u stilu: Ortak, jel ti to nju mlatiš? Ko bi mi poverovao da se samopovređuje? Kada sam ušao u novu kuću, neuspešno sam pokušavao da okončam tu vezu, ali ona, jednostavno, nije htela da ode. Jednom se zaključala u kupatilo sa nožem u rukama. Otišla je tamo da iseče vene. Morao sam da razvalim vrata kako bih ušao i sprečio je u tome. Držala je nož kada sam uleteo, ali se nije povredila. Hvala Bogu. Ljubomora i nesigurnost pomešane sa seksom kao rešenjem za sve, samo su dodatno komplikovale situaciju. Kontam da je umislila kako će umreti ako je 205

206 napustim. Svaki put kada bih spomenuo mogućnost našeg rastanka, ona bi se samo sklupčala i počela da se ponaša kao autistično dete. Odredili smo datum početka rada na novoj ploči, tako da je došlo krajnje vreme za oslobađanje od te uvrnute veze koja bi me onemogućavala da se u potpunosti posvetim poslu. Ta ploča mi je značila više od bilo čega. Ponudio sam da joj obezbedim stan pošto nije imala novca, ali ona nije htela ni da čuje. Hiljadu puta sam joj rekao da je gotovo, da mora da ode i da više ne možemo da budemo zajedno. Onda hi se ponovo vratila, vrištala i lupala, a ja bih morao da siđem do ulazne kapije i kažem: Karmen, ti više ne živiš ovde. Ne možeš da uđeš. Među nama je završeno, nismo zajedno. Ostala bi tamo vrišteći i pokušavajući da unutra uđe na silu. Na kraju sam joj kupio avionsku kartu kako bi mogla da ode u Italiju i tamo nastavi karijeru. To je bio kraj naše veze. Zahvaljivao sam se mojoj srećnoj zvezdi zbog tog događaja. Možda nije ni bila svesna kroz kakvu paklenu dramu smo prolazili, pošto bi se svaka svađa završavala seksom, što je u njenom umu, verovatno, bio pokazatelj da je sve u redu. Uskoro posle toga, pozvao me je Mo Ostin iz kuće Vornera. Čuo sam za vaš dil sa Sonijem, poče on. Čestitam. Zvuči kao dobra stvar, a oni su jaka kuća. Zato, samo napred i napravite vašu najbolju ploču. Ščepajte ih za vrat. Spustio sam slušalicu neverovatno dirnut. Upravo me je zvao najbolji i najrealniji lik koga smo upoznali tokom svih tih pregovora da me ohrabri da napravimo najbolju ploču za konkurentsku kuću. To je bio čovek za kakvog sam hteo da radim. Pozvao sam Flia i on mi je rekao da je obavio isti razgovor. Razmišljao je na istovetan način. Pozvali smo Lindija i pitah ga kako stoje stvari sa pregovorima između Sonia i EMI-ja. Navodno, ništa se nije dešavalo i Soni se samo vrteo ukrug. Bilo je to sve što smo želeli da čujemo. Počeli smo da ga preklinjemo da nas izvuče iz ugovora sa Sonijem i da potpišemo za Vorner. Dozvolili smo Mou da umeša prste. Bio je potreban jedan poziv upućen njegovom starom prijatelju, koji je vodio EMI, i odmah smo skinuti sa te etikete i potpisivali za Moa. Osećali smo se spremni da napravimo najbolju moguću ploču. 206

207 10. FUNKY MONKS Svi smo bili oduševljeni vezom koju smo ostvarili sa Vornerom. Mo Ostin i njegovi saradnici, Leni Vornoker i Stiv Bejker, bili su ljudi koji su svim srcem živeli za muziku. Iako je Mo bio jedan od direktora u Vorneru,on nas je svaki dan posećivao i zezao se sa nama sve vreme stvaranja našeg prvog albuma za izdavačku kuću u kojoj je radio. Dolazio je da bude sa nama za vreme snimanja i bio srećan što može da sluša bilo šta što smo svirali. Nikada ranije nismo imali takvu vezu sa izdavačem. Kao grupa smo bili u najboljoj situaciji do tada, iako smo se Džon i ja prilično udaljili. On i Čed nisu se više osećali kao novajlije, sada su bili ravnopravni članovi. Fli i Džon su se zbližili u muzičkom i prijateljskom pogledu, a Čed je svirao bolje nego ikada. Među nama je postojalo ogromno poverenje koje je dolazilo do izražaja kroz sate i sate zajedničke svirke i stvaranje pesama. Išlo nam je, za razliku od vremena kada smo radili na Mother s Milk. Tada smo morali da uložimo nadljudske napore u stvaranje pesama, a sada smo, svaki dan, stvarali novu muziku za koju bih mogao da pišem tekstove. U međuvremenu, počeo sam da se družim sa Rikom Rubinom. Bio je to lik potpuno opčinjen zabavom i dosta drugačiji od svih ljudi koje sam imao prilike da upoznam. Obožavao je da priča o devojkama, da se vozi po gradu i uživa u beskrajnom slušanju muzike. Počeo je da dolazi kod mene. Razgovarali smo o mojim tekstovima i razmatrali koje reči treba da pokriju novonastalu muziku. Pokazao sam mu tekst pesme Pozuer of Equality. Smatrao je da se muzika i moj tekst odhčno poklapaju, ali jasno mi je stavio do znanja da nije ljubitelj tekstova sa sodjalno-političkom tematikom. Gotivim pesme o devojkama, automobilima i takvim stvarima, rekao mi je Rik. Devojke i automobili? Mogu da pišem o tome, ali to je već viđeno. Zelim da pišem o nečemu što niko nije primetio, o čemu niko nije pisao, protivio sam se. Razumem, reče Rik. Ali, ako poželiš da pišeš o devojkama i kolima, biću srećan da i to čujem. Pokušao sam da napišem jednu pesmu u skladu sa Rikovim idejama. Bila je to stvar The Greeting Song. Mrzim tu pesmu do dana današnjeg. Mrzim tekst, mrzim kako zvučim. Bila je to živahna rok melodija u stilu grupe Led Cepelin, ali nisam se našao u njoj. Igrom slučaja, Dženeral Motors nas je kasnije pitao da li mogu da upotrebe reči za reklamu za ševi. Nisam mogao da dozvolim da reči te pesme odštampaju na praznom papiru zato što nisam verovao u njih. 207

208 Iako nam je išlo dobro u kreativnom smislu, počeo sam da se osećam odbačeno, jer je Džonovo i Fliovo prijateljstvo, dobrim delom, bilo zasnovano na gajenju zajedničke naklonosti prema vutri. Možda je to bio jedan od Fliovih načina da mi pokaže kako se osećao on kada je bio izopšten iz mog i Džonovog društva, a mislim da je i Džonu bilo preko glave što sam uvek hteo da svi oko mene budu čisti, tako da nikada nije mogao slobodno da se zeza i eksperimentiše sa drogama. Iznad svega, osećao je kako mu vutra jača kreativnu energiju. Sve je to bilo prilično ironično, baš zbog toga što sam se otarasio nasilnog insistiranja na trezvenosti i počeo sa prihvatanjem činjenice da se ljudi oko mene drogiraju, ali kada bih ušao u prostoriju u kojoj su duvali, u njihovom pogledu očitavalo se ono evo stiže narko-inspektor. Jednoga dana sam se pojavio na probi, a Fli i Džon su bili uduvani k o majka i lebdeli u stanju hajde da ignorišemo Entonija. Tada sam osetio tugu zbog Džonovog izlaska iz mog sveta. Samo iz njegovog pogleda mogao sam pročitati da više nismo prijatelji, ne uključujući ortakluk koji se podrazumevao kod rada u grupi i međusobnog uvažavanja. Jednom sam se vraćao sa probe, kolima se vozeći niz autoput 101, i razmišljao o gubiku Džona i sopstvenoj usamljenosti. Te misli su prizvale sećanje na Jonu, tu predivnu devojku koja je želela da mi pruži ljubav, i mene koji sam joj na to odgovorio pucanjem kokainom i heroinom, sa gomilom kriminalaca ispod mosta. Shvatio sam da sam odbacio mnogo toga u životu, ali osetio sam i neku prećutnu vezu sa gradom u kom sam živeo. Proveo sam toliko vremena lutajući po ulicama Los Anđelesa i pešačeći kroz holivudska brda, tako da sam osećao neku natprirodnu pojavu -možda sam duh grada i grada - koji me je posmatrao i čuvao. Uprkos što sam bio usamljenik u sopstvenoj grupi, bar sam osećao prisustvo grada u kome sam živeo. Iz Under the Bridge Sometimes I feel Iike I don t have a partner Sometimes I feel like my only friend Is the city I live in, the city of angels Lonely as I am, together we cry. I drive on her streets cause she s my companion I walk through her hills cause she knows who I am She sees my good deeds and she kisses me windy I never worry, now that is a lie. I don't ever want to feel like I did that day 208

209 Take me to the place I love, take me all the way It s hard to believe that there s nobody out there It's hard to believe thatl m all alone At least I have her love, the city she loves me Lonely as I am, together we cry. I don't ever want to feel like I did that day Take me to the place I love, take me all the way Under the bridge downtown Is where I drew some blood Under the bridge downtown I could not get enough Under the bridge downtown Forgot about my love Under the bridge downtown I gave my life away Mesec dana kasnije Rik je navratio kod mene. Prelistavao je moju svesku, što je još jedan od dokaza koliko sam se slobodno osećao u njegovom prisustvu. Šta je ovo?, upita on i pokaza mi tekst. Naleteo je na Under the Bridge.,,Ma, samo neka pesma, rekoh.,,to je prava stvar. Trebalo bi da uradiš nešto sa njom. Nije u našem fazonu, objašnjavao sam. Suviše je spora i dramatična.,,ali, dobra je. Trebalo bi da je pokažeš ostalima i vidiš šta će oni imati da kažu. Sumnjao sam da je to pesma za nas, iako sam bio dirnut što mu se pesma svidela. Nekoliko dana kasnije zatekli smo se na probi, a pošto Fli nije stigao na vreme, bilo je dosta vremena za ubijanje. Zašto Džonu i Čedu ne pokažeš onu stvar koju sam video kod tebe?, predloži Rik. Ne, ne, Fli još nije ni stigao, rekoh, ali Džon i Čed čuli su ovaj razgovor. Obojica su prišla i rekla: Hej, hajde da vidimo tu osećajnu pesmicu koju si napisao. Otpevao sam im to, pomalo falširajući, ali kada sam završio oni samo ustadoše, odoše do njihovih instrumenata i počeše da stvaraju ritam i gitarske 209

210 deonice. Džon je sledećeg dana došao kod mene da je dovršimo. Poneo je minijaturno fender pojačalo i uštekao ga.,,okej, ponovo mi otpevaj. Kako hoćeš da zvuči? Kakvim osećanjem da bude obojena? Šta da izaziva? Otpevao sam mu, a on je pesmu odsvirao na tri-četiri različita načina. Pesmu smo seckali i prekrajali, sve dok nismo dobih najinventivniji zvuk te melodije. Tako se rodila još jedna nova pesma. Džon je otkrio još jednu pesmu koja će se naći na novom albumu. Bila je to stvar inspirisana mojom kratkom i neobičnom vezom sa Sinejd O Konor. Upoznao sam je na jednom festivalu u Evropi u avgustu Fli i ja smo bih veliki obožavaoci grupe Lajon end Kobra (The Lion and the Cobra). Takođe, bio sam obožavalac ćelavih devojaka, pošto je bilo vrlo verovatno da neka devojka koja obrije glavu stvarno jeste opasna i da joj se jebe za sve. Sadaje preda mnom stajala ta superotkačena Irkinja, magičnog glasa, sjajnih tekstova i neverovatne pojave. Bih smo prvi na spisku izvođača, a ja sam bio dovoljno glup da pesmu Party on Your Pussyposvetim ovoj moralno čistoj devojci, politički korektnom borcu za prava nezaštićenih. Kada smo završili svirku, stali smo sa strane i odslušali njen nastup. Sve ovo se dešavalo kada još nije postala poznata - tada nije bila onako samouverena, nego samo ćelava. Na binu je izašla u haljini i vojničkim čizmama. Pretvorila se u princezu-ratnicu na zvuk prve note i počela da razbija njenim zadivljujućim pesmama. Gutao sam je očima, potpuno umirući od želje, a onda je spomenula nešto u vezi sa mnom i mojim posvećivanjem pesme. Na svu sreću, u pozitivnom kontekstu. Dobro, bio sam na konju - bila je svesna mog postojanja. Potražili smo je posle nastupa i rekli joj koliko nam se sviđa ono što radi. Pozvala nas je da sednemo i pridružimo joj se, umesto da nas otkači jednim folirantskim Hvala. Bila je skromna i stidljiva. Pričali smo sve dok njen menadžer nije uleteo unutra i odveo je na sledeći zakazani nastup. Plašeći se da je nikada više neću videti, otrčao sam u garderobu i napisao joj važno pismo u kom sam joj jasno stavio do znanja da osećam nešto prema njoj. Izjurio sam napolje tek na vreme da je sustignem dok je ulazila u autobus i žurno joj predam pismo. Prihvatila ga je uz smešak i mahnula mi u znak pozdrava. Ništa se nije dogodilo. Nikada mi nije odgovorila. Nestala je u ogromnom oblaku drugačijeg sveta, a mi smo nastavili našim putem, i to je bilo to. Život ide dalje. Otišli smo na turneju po Japanu i tamo sam započeo godinu dana dugu vezu sa Karmen. Sinejd je, u međuvremenu, izdala još jedan album i preko noći postala najpoznatiji ženski vokalni solista na svetu. Jednom mi je Bob Forest rekao kako se preselila u Los Anđeles i kako je često viđa u restoranu Victors Deli, jednom od 210

211 naših omiljenih mesta za doručak. Nekoliko nedelja kasnije završavao sam neke posliće i slučajno naleteo na Šinejd. Istopio sam se od samo jednog njenog pogleda. Oženio bih je istog trenutka. Započeli smo razgovor, pa sam je podsetio na naše upoznavanje na onom festivalu i kako sam joj napisao onu poruku. A, sećam se. Znam da si mi napisao poruku, reče ona. Još uvek je čuvam u jednoj od kuhinjskih fioka. Poruku koju sam ti dao čuvaš u kuhinjskoj fioci?, upitah u neverici. Šta si mislio? Nasmešila mi se. Mislio si da ću baciti takvo pismo? Sledeće čega se sećam bio je njen poziv na večeru. Ubrzo sam počeo intenzivno da se družim sa njom i njenim sinom Džejkom. Ne mogu reći da su to bili pravi izlasci još uvek je bila strašno zatvorena zbog onoga što je preživela - ali počeli smo da posećujemo muzeje i bioskope. Davao sam joj časove vožnje u mom crnom kamaru iz Vozili smo se po gradu, slušali muziku i ljubili, ali nije me lako puštala u svoj svet. Ne mislim samo na seksualne odnose, već i na sve druge životne oblasti. Tako je bilo nedeljama, pa se sve pretvorilo u najdivniju neseksualnu vezu koju sam ikada imao. Obožavao sam je. Svakoga jutra, čim se probudim, pisao bih joj pesmu i odmah slao faksom. Naša veza je napredovala. Pružala mi je više ljubavi i naklonosti u emotivnom i fizičkom smislu, a onda je, sasvim iznenada, došlo do neočekivanog zahlađenja. Dobro, i ja sam ispao kreten kada sam je pitao da zajedno idemo na dodelu Oskara. Isprva je pristala, a onda me nazvala da kaže kako ne može, jer će ići sa njenim prijateljem Danijelom Dej Luisom. Osetio sam se strašno zanemaren - ne toliko zbog toga što je tamo išla sa nekim drugim, već zato što to nisam bio ja. Tada sam žarko želeo da stalno budem sa njom. Čak i posle tog ispada, nije mi odala nikakav znak da nešto nije u redu. Sve vreme koje smo provodili zajedno izgledala je potpuno očarana. Kada bi došao trenutak rastanka, pogledao bih u nju i u njenim očima video razdraganost. Bio sam odlično raspoložen. umela je sa mnom. Kada bih postao malo više neprijatan ili arogantan, ona bi me na fin način vratila u razumnije stanje. Bila je smirena i opuštena, odolevajući mom teškom karakteru. Bilo je lepo, uspostavili smo ravnotežu. Pozvao sam je jednog dana i ostavio poruku na sekretarici, a onda izašao napolje. Kada sam se vratio, stigao mi je odgovor. Hej, Entoni, ovde Sinejd. Sutra se selim iz grada. Nemoj da me zoveš, niti dolaziš kod mene pred polazak. Zdravo. Bio sam slomljen. Preko noći sam iz faze Ne mogu da dočekam sutra stigao u 211

212 Nemoj više da me zoveš. Nisam znao kome da se obratim, pa sam pozvao Džona. Bio je strašno ljut zbog takvog njenog postupka. Predložio mi je da napišem pesmu, a kasnije se našli da je dovršimo. Cele noći smo radili na njoj i na kraju je završili. Kiša je padala već ravno tri dana, a ja sam pustio Hendriksovu verziju stvari All Along the Watchtowerna stalno obrtanje i pokušao da napišem pesmu o onome što mi se upravo desilo. Iz I Coud Lie I could have lied, I m such a fool My eyes could never never never keep their cool Shovoed her and I told her how She struck me but I m fucked up now But now she s gone, yes she's gone away A soulful song that would not stay You see she hides cause she is scared But I don t care, I won t be spared Negde oko ponoći stigao sam kod Džona. Ličio je na ludog naučnika, potpuno se saosećajući sa mnom, ali potpuno opsednut idejom završavanja te pesme. Počeli smo da radimo i tako proveli celu noć, slušajući kišu kako pada. U pet ujutru smo je, konačno, završili. Izjurili smo napolje, sa kasetom u ruci, i po toj olujnoj kiši odvezli do njene kuće. Nisam joj pokucao na vrata jer joj je to bila noć pred put, samo sam joj kasetu gurnuo u poštansko sanduče. Otišla je sledećeg dana. Prošle su godine, izašla je naša ploča i život je išao dalje. Godinama kasnije, prisustvovali smo nekoj glupoj dodeli MTV nagrada, gde smo od svih mogućih likova, Fli i ja morali da uručimo nagradu Toniju Benetu. Posle ceremonije, stajao sam na parkingu i slučajno ugledao limuzinu u kojoj su sedeli Sinejd i Piter Gebrijel. Prišao sam kolima, a ona je izbacila glavu kroz prozor. Rekli smo jedno drugome Zdravo. Iz mene nije mogla da izađe ni reč, a ona mi je uputila jedan izveštačen osmeh. Nismo imali šta da kažemo. Ne mogu da se setim da li sam je, uopšte, pitao da li je dobila traku. Ceo taj susret bio je najužasnija, najčudnija i najhladnija razmena reči. Na kraju krajeva, možda mi je učinila uslugu. Kome treba takva nevolja? Sa novim albumom proširih smo našu muzičku paletu. Džon mi je jednom prišao sa potpuno novom muzikom, koja je bila strašno melodična i nosila pečat jednog vremena. Džon mi je otpevušio jednu strofu i refren, a emocija koju su oni 212

213 nosili savršeno je odgovarala mom raskidu sa Karmen. Nikada, čak ni u vreme naših najžešćih svađa, nisam je smatrao zlom osobom ili je mrzeo. Samo sam u njoj video devojku koja nikada nije uspela da sazre i suoči se sa svojim problemima. Naš raskid me nije povredio, već učinio da osetim olakšanje. Sve što sam želeo bilo je da se ona oseća isto tako i pronađe sopstveni životni put. U isto vreme sam se pitao da li se uplićem u ćaletovu šemu skakanja iz kreveta u krevet, svakoga dana sa novom devojkom. Sasvim sigurno, nisam želeo da završim kao Bleki. Ma koliko taj stalan priliv raznovrsnih i lepih devojaka bio zanimljiv i donosio trenutno uzbuđenje, na kraju dana sam bio usamljen i ostavljen. Pesma je odražavala moja osećanja. Iz Breaking the Girl Raised by my dad, girl of the day He was my man, that was the way She was the girl, left alone Feeling the need to make me her home I dont know what, when, or why The twilight of love had arrived Twisting and turning, your feelings are burning You re breaking the girl She meant you no harm Think you re so clever but now you must sever Youre breaking the girl He loves no one else Snimanje te pesme bilo je neverovatno zanimljivo pošto smo otišli do velikog industrijskog mosta. Nabavili smo metalne šipke i štitnike za oči. Sva četvorica latili smo se posla i počeli da lupamo po metalu. Rezultat je bio dobijanje zanimljivog metalnog zvuka. Kada smo počeli da kontamo koje pesme će biti snimljene, ispostavilo se da je odlaganje ugovora sa Epikom i Moovo uplitanje u poslednjem trenutku, omogućilo da napišemo pesama dovoljno za dva albuma. Kada smo započeli saradnju sa Rikom značajno smo promenili način pisanja pesama. U prošlosti smo najviše pažnje poklanjali tom gruv momentu, a sada više samoj pesmi, što je bio njegov stil. Ovaj 213

214 album će spojiti najbolje iz oba ta sveta. Nikada nismo bili naklonjeni konvencionalnom pisanju tekstova, pošto bi to bilo u suprotnosti sa našom željom da se koristimo afričkim ritmovima. Ali za to je bila potrebna stalna svirka, tako da je prihvatanje Rikovog saveta i usredsređivanje na stvaranje pesme bilo zaista bitno. Ali, nikada nismo okrenuli leđa fanku i svirkama zasnovanim na improvizovanju. Jedna takva svirka nas je dovela do pesme koja će progurati album. Radeći na tekstu, sedeo sam na jednoj strani studija za probe, a njih trojica vežbali su na drugoj. Ponekad bi, trudeći se da povežu umove i stvore posebne deonice, bili pravi intelektualni majstori, a nekada znali da sviraju iz čistog uživanja. Jednog od takvih dana, Fli je počeo da izvodi neku ludu bas liniju, a Čed mu se pridružio. Pogodila me je Fliova bas linija koju je svirao protežući prste po celom gitarskom vratu, pa sam skočio i zgrabio mikrofon sa sveskom u ruci. U nju sam zapisivao delove pesama ili neke fraze koje bi mi se urezale u um. Zgrabivši mikrofon, izsveg glasa povikao sam: Give it away, give it awav, give it away, give it away now. Taj tekst mi je ostao od brojnih razgovora koje sam vodio sa Ninom Hagen. Nina je bila mudra, shvativši tada koliko sam mlad i neiskusan, pa mi je uvek u glavu ubacivala neke savete, ali ne onako popovanjem nego u stilu hvatanja prilika kada se ukažu. Jednoga dana preturao sam po njenom ormanu, diveći se toj otkačenoj odeći, kada naleteh na jednu zanimljivu jaknu. Ovo je baš kul!, Tvoja je. Uzmi je. Vau, ne mogu da ti je uzmem. Ovo je najlepša jakna koju imaš, rekoh. Baš zbog toga ti je i dajem, objasni mi. Važno je da poklanjaš stvari to stvara puno pozitivne energije. Ako imaš orman pun odeće i sve zadržavaš samo za sebe, život će ti se svesti na sitnice. Ali, ako imaš orman pun odeće i neko u njemu ugleda nešto što mu se sviđa, a ti mu to pokloniš, svet postaje bolje mesto. Imao sam drugačiju filozofiju, građenu na primanju udaraca i činjenici da drugima ništa ne treba da daš, već da uzmeš ono što tebi treba. Zato sam doživeo pravo otkrovenje kada mi je ona poklonila njenu omiljenu stvar. To mi je zauvek ostalo urezano u pamćenje. Kada god bih pomislio: Ovo moram da zadržim, setio bih se nje i rekao:,,ne, moram da poklonim (give it away). Kada sam počeo redovno da odlazim na sastanke, jedan od glavnih principa za održavanje trezvenosti bio je da je preneseš na drugog zavisnika. Kada god bi ispraznio tu pozitivnu energiju, na njeno mesto dolazila je nova, sveža. Razvaljivao sam taj mikrofon rečima Give it away, give it away, Fliovi prsti leteli su celom dužinom gitare, Čed se histerično smejao, a Džon je tražio pravo mesto za njegovu deonicu. Nismo prestajali sve dok nismo bili sigurni da se iz te svirke rodila sjajna nova pesma. Prevagnula je Rikova naklonost prema određenom načinu pisanja pesama i taj 214

215 način koristimo do dana današnjeg. Zovemo ga Licem u lice. Recimo da radimo na nekoj pesmi, imamo strofe i refren, ali nemamo most i nijedan deo koji smo smislili ne uklapa se tu. Džon i Fli iskopčavaju njihove gitare, utrčavaju u sobu za probe i sporazumevaju se licem u lice. Onda jedan od njih ode na parking, a drugi u hodnik. Imaju nekoliko minuta da smisle nešto. Onda se vraćaju i mi pošteno određujemo čija je deonica bolja za konkretnu pesmu. Nikada nismo imali neko veće neslaganje ili situaciju u kojoj se jedan od njih slepo drži svoje ideje. Licem u lice je sjajna tehnika za razvijanje deonica, naročito zato što podstiče kreativnost i spontanost. Spolja cela stvar izgleda kao da podstiče suparništvo, ali je, u stvari, zabavna i više je u službi same pesme nego pojedinca. Kada Čed prođe kroz deonicu sa svojim zvukom, a Džon ili Fli daju svoj doprinos, onda se može reći da smo svi podjednako učestvovali u pravljenju te pesme. Posle tog dugog perioda proba i pisanja i sleganja ideja, bili smo spremni da snimamo album. Rik nam je predložio da razmislimo o neobičnom studiju. Spomenuo je tu predivnu, prostranu kuću izgrađenu u mediteranskom stilu, koju su smatrali ukletom. Nalazila se nedaleko od kraja u kome smo svi živeli. Unajmili smo nekoliko likova da dođu, srede nam tehniku i osposobe mali studio unutar kuće. Tamo je postojala prelepa privatna biblioteka urađena u drvetu, koja je vodila do ogromne dnevne sobe u mediteranskom stilu. Raspored nam je savršeno odgovarao, pa je kontrolna soba smeštena u biblioteku, bubnjevi i gitare u ogromnu dnevnu sobu, a pojačala i zvučnici u odvojene sobe kako bi se dobio što bolji zvuk. Dok smo se šetali po toj ogromnoj kući, spontano smo odlučili da tu živimo sve vreme snimanja, tako da je svako sebi odabrao sobu u različitim delovima kuće. Džon je odabrao jedan prilično skroman sobičak u koji se ulazilo posebnim stepenicama. To je bilo mesto gde je mogao dati oduška svojoj uvrnutosti koju bi sprovodio čitajući knjige, slikajući, slušajući muziku. To bi znalo da potraje mesecima, a Fliova ćerkica, Klara, na zidu mu je uradila nekoliko prilično lepih crteža. Ja sam se nalazio u sasvim drugom delu kuće, mnogo prostranijem, a vokalne deonice sam, na kraju, snimao iz kreveta. Pružili smo kabl za mikrofon koji je vijugao po celoj kući, završavajući svoj put u kontrolnoj sobi, da bih mogao da pevam iz sobe, gledajući u mesec i brda na koja se pružao pogled sa prozora. Fli je zaposeo drugi sprat na kome je bilo toplo kao u sauni. Čed nam je zbrisao. Čuli smo da je imanje ukleto i da ga pohodi žena ubijena tridesetih godina. To mu se nije svidelo, tako da je prihvatio opciju svakodnevne vožnje kući na motoru. Unajmih smo Brendona O Brajana kao inženjera, što je bila velika prednost jer je bio najbolji u poslu. Produciraće mnoge poznate i važne albume, koji će dostići 215

216 platinaste tiraže. Brendon je bio čarobnjak za dobijanje pravog zvuka bubnjeva. Pored toga, bio je sjajan muzičar. Imao je velikog udela u tome kako smo zvučali i divnoj atmosferi koja je vladala svakog dana. Odlučili smo da snimimo proces stvaranja ploče. Taj zadatak poverili smo Gevinu Boudenu, koga smo Fli i ja upoznali u Engleskoj, za vreme našeg puta pre izdavanja prvog albuma. Gevin je emigrirao u Ameriku i, igrom sudbine, oženio Fliovu sestru. Jedan od zahteva koji se postavljaju kamermanu jeste da budu potpuno nevidljivi za vreme snimanja, a Gevin je bio pravi čovek za taj posao zbog svoje uglađenosti i blage naravi. Brzo se uklopio, a inače je bio takav da se u njegovoj blizini osećate slobodno i rasterećeno. Sve je radio sam. Puzao je po podu, šunjao po dvorištu, ubijao se od posla pokušavajući da uhvati sve - od početnih snimaka, preko dešavanja u kontrolnoj sobi, do mog pevanja u spavaćoj. Takođe, uradio je intervjue sa svakim od nas i sve sastavio u lepo izdanje pod nazivom Funky Monks. Uskoro smo shvatili da nam je potreban neko ko bi se javljao na telefon koji je neprekidno zvonio dok smo pokušavali da snimimo ploču. Isto tako, bio nam je potreban neko ko će nas snabdevati svime što nam zatreba, pa smo ubrzo zaposlili klinca pod imenom Luis Metju, koji je ranije radio za naše ortake iz Telonijus Monster, Boba i Pita. Lui je došao čim smo ga pozvali, prihvatio se dužnosti i to je bio početak našeg druženja sa njim. Posle nam je postao glavni za nameštanje bubnjeva, pa asistent menadžera za putovanja, zatim Džonov lični asistent i, na kraju, završio kao naš menadžer za turneje. Tako smo se uselili u kuću i počeli da snimamo. Fli, Džon i ja bili smo tamo gotovo preko mesec dana, ne izlazeći čak ni do restorana. Dok smo bili tako zamonašeni, pronela se glasina da Džona posećuje sukuba (žena demon koja se seksualno iživljava na muškarcima dok spavaju). Zapravo, njega je posećivalo malo stvarnije biće. Svi smo znali tu devojku koja je radila na Melrouz aveniji i bila veliki fan naše grupe. Dolazila bi nam u posetu dok smo živeli u toj kući. Nije postojalo nikakvo obezbeđenje, tako da smo noću tu bili samo mi. Kao u nekom filmu čija bi radnja bila smeštena u zamak u unutrašnjosti Engleske, tako je ova veoma samouverena devojka dolazila kod nas i svakom poklanjala deo pažnje. Kresnula bi se u svakoj sobi u koju uđe, ali to nije bio čisto seksuani doživljaj, jer bi uvek posle toga ostala još malo i razgovarajući provodila neko vreme sa svakim ponaosob. 216

217 Možda vam ove fotografije mogu pomoći da zaključite zašto sam do ušiju bio zaljubljen u Dženet Hok. Ovo je bilo negde između i Voleli smo se kao zečevi sve negde do 91. Neka Bog blagoslovi ovu 217

218 čudnu i predivnu lepoticu. Ja sam srećan momak. Džejmi Rišar volela me je svim svojim srcem, a ja sam joj tu ljubav uzvraćao. Ovde smo nas dvoje, obasjani sunčevim zracima, u tatinom dvorištu. Kako je blagosloven osećaj biti zagrljen sa ovakvim anđelom. Prokletstvo! Negde sredinom 90-tih. 218

219 Negde na samim počecima, znali smo da izlazimo na svirke veoma apsurdno i neverovatno obučeni. Ovde smo se za koncert u klubu Whiskey obukli kao rabini. Klif, naš bubnjar, koji nije na ovoj slici mislio je da smo veoma kul. Kakav genije. O da, na slici sa leve strane je legendarni muzičar i producent A1 Kuper. Vreme Freaky Styley-i. Mi na kajacima u vodama zvanim Endikot Arm u nekom fjordu na Aljasci. Kada god sam mogao, zajedno sa ekipom napuštao sam gradska ludila i odlazio u prirodu. Ovaj put na Aljasku nazvali smo Kevinova Sedmorka. Trojica od fabulozne sedmorke ovde su na slici, sleva nadesno: Marti Goldberg zvani Hal Negro, Majkl Piter Balzari zvani Majk Bi ili Fli, i ja. 219

220 Dvoje klupskih golupčića iz profila. Pretpostavljam da je u pitanju klub zvani Power Tools, u centru LA-a. Dženifer Brus je bila najzgodnija go go igračica sa ove strane Ist Rivera. Bila je Gven Stefani pre nego što je Gven Stefani i postojala. Ovo je kompliment za obe. Negde

221 Moj prvi cimer, Donde Baston, imao je malu prelepu bungalov-kućicu u Holivudu. Tu sam se doselio sa šesnaest, i dobrano se okoristio njegovom kolekcijom ploča, zalihama trave, frižiderom, a što se ne može reći i za njegovo veliko ogledalo. Može li mi neko otkopčati gornje dugme, molim? Avenija Vilkoks,

222 Ovo je retka sijamaska biljka-noj, koja raste među holivudskim žbunjem. Nije baš Ramons stil (Foto: Geri Leonard). 222

223 Jonu sam sreo na njen šesnaesti rođendan. Zaljubili smo se jedno u drugo i ostali zajedno oko tri godine. Ovo je slikano negde u sredini naše veze. Često pomislim da bi bez njene brige već bio mrtav. Dosta smo se zezali glumeći brak. 223

224 Dalaj-lama bio je neverovatno mio i neuobražen kada sam ga sreo u Daramsali u Indiji. Obrati pažnju kako se držimo za ruke. Tokom celog našeg desetominutnog razgovora nije me puštao. Tip nije ni obučen tako loše. 224

225 Ovde je ćale za vreme jednog vikenda u San Francisku, dok je obavljao posao sa dopom. Otprilike godinu dana kasnije doseljavam se kod njega i polako počinjem da dobijam uvid u njegov gangsterski" način života. Obrati pažnju na budžu između nogu. Baš 70-te. 225

226 Nisam siguran ko je mali majmunčić sa leve strane, ali ovo desno je mama u dvadeset trećoj. Zar ne izgleda kao da joj je trinaest? Tada smo živeli u Kaliforniji i uživao sam u svakom trenutku provedenom sa njom. Ove četiri crno-bele fotografije za mene predstavljaju veoma važno svedočanstvo. 226

227 Vidi se kako po prvi put u životu pušim travu. Dok ćale fotografiše, ja dodajem džoint njegovoj devojci koja se upravo sprema da skine brus. Tek sam par dana u LA-u, i na putu da iskusim neverovatne stvari baš u toj kuhinji. Avenja Palm, Zapadni Holivud

228 Prvo bi posetila mene, onda Flia, a Džon bi bio poslednji jer su se bolje poznavali. Bilo je lepo ostaviti iza sebe dan pun rada na albumu, a veče provesti sa tom devojkom punom ljubavi, koju nije pogađalo spavanje sa trojicom muškaraca u jednoj noći. Činilo se da se ne upušta u taj doživljaj samo zato da bi se kresnula ili poboljšala sopstvenu samouverenost. Džon je, u to vreme, postao seksualno veoma drugačija osoba. Prestao je da zloupotrebljava devojke koje su mu se davale samo zbog popularnosti, tako da ne mislim da bi joj uradio nešto što bi je povredilo ili učinilo da se oseća nelagodno. Svima je bilo dobro. Njene posete bile su tako tople i prijatne, čak smo smislili ime za dane kada je dolazila. Ukoliko je bila sreda, a mi popaljeni, neko bi odvalio: Hej, zar danas nije luda sreda? Ili: Mater mu, ovo je otkačeni petak. Hajde da je pozovemo! Trebalo je završiti mnogo tekstova za vreme snimanja, tako da mi je ograničenost na kuću dobro došla. Međutim, postojale su neke smetnje. Došlo je vreme da uđem u priču i odradim vokale. Još uvek mi je bilo neprijatno da pevam, dok mi je vrištanje i dalje išlo od ruke. Takođe, dobro sam se osećao dok pišem pesme u glavi shvatajući da su namenjene za pevanje, ali kada bi došao taj trenutak, činilo mi se kao da je moj glas divlja zverka koju nekad uspem da ukrotim, a nekada ne. Jedan od razloga za pevanje iz moje sobe bio je da budem sam dok pevam, da se udaljim od svih očiju koje su bile uprte u mene za vreme snimanja. Od same pesme zavisilo je koliko mi je bilo teško. Sećam se, kada je trebalo da otpevam Under the Bridge, bio sam u fazonu: O Bože, ne mogu da poverujem da ovo treba da otpevam. Ali, Brendon mi je olakšao koliko god je to bilo moguće. Sav bih se uozbiljio i unervozio, a on bi bio sa druge strane i kroz slušalice odvaljivao fore, smejao mi se, smejao se sebi, smejao se pesmi. Bio je izvanredan, savršen glas u glavi, koji te podseća da ne prihvataš sve previše ozbiljno i da ne žuriš, jer to što radiš jednom će ispasti dobro. Govorio bi nešto poput: Čuo sam kako si to otpevao, tu si negde, ali nam još malo treba do prave stvari. Nemoj da brineš, samo polako. Ali tri dana pre no što je na mene bio red za snimanje, leđa su mi otkazala u predelu krsta. Siguran sam da je sve to bilo na nervnoj bazi, ali moja već slomljena kičma bila je totalno sjebana. Fli mi je preporučio jednog matorog kineskog akupunkturistu zvanog Zajon. Ne samo da mi je sredio leđa, već mi je preporučio program vežbi, pod tim podrazumevajući svakodnevno plivanje, kog se pridržavam i danas. Ne želim da se stekne pogrešna slika o našem životu za vreme rada na albumu. Nismo živeli baš kaluđerskim životom. Često smo pozivali prijatelje i priređivali bogate večere. Jedan od likova koji su se motali tuda bio je glumac River Feniks. 228

229 Upoznao sam ga preko Jone, koja je sa njim glumila u nekom filmu. Džon i on su se zbližili jer su, jednom prilikom, zajedno svirali na nekoj žurci. Ne želim da ulazim u priču o Riveru, pošto je njegova porodica strašno osetljiva kada je o tome reč. Ali, s obzirom na to da sam ga poznavao, mogu da kažem da je puno pio i isto toliko koristio kokain, tako da za ljude koji su ga poznavali, sve nije bila nikakva tajna i znali smo daje samo pitanje vremena kada će loše stvari početi da se nižu. River je bio sa nama dok smo radili na pesmama za album i snimali ga. Poštovao je ono što radimo, a ja sam čak napisao ceo stih njemu u čast u pesmi Give It Away: There s a river, born to be giver, keep you warm, won t let you shiver/his heart is never going to wither, come on everybody, time to deliver. Završili smo snimanje dva meseca kasnije. Fli i Džon uspeli su da ostanu sve vreme izolovani, ali Rik i ja smo, posle šest nedelja, počeli da pravimo izlete u spoljašnji svet. Čudan je bio osećaj vratiti se atmosferi Holivuda posle tako dugo vremena provedenog koncentrisan na jednu stvar. Ali, sve vreme boravka u toj kući, znali smo da radimo nešto najbolje do tada i da smo stvorili nešto stvarno, nešto što ostavlja utisak, a istovremeno je prelepo nešto što sam jedva čekao da podelim sa drugima. Za sve nas ovaj album bio je veliki korak napred. Džon se iskristalisao kao gitarista i stvorio sasvim novi gitarski pristup koji će postati njegov zaštitni znak. Mnogi gitaristi širom sveta, od tog trenutka, posmatraće ga kao jednog od boljih. Fli je, takođe, otišao u potpuno novom pravcu. Do tada, sve se zasnivalo na udaranju i okidanju, a sada je to napustio. Na albumu se našlo samo nekoliko pesama koje su bile zasnovane na lupkanju po žicama; sve ostalo radio je prstima što je bila velika promena za lika koji je bio poznat kao ludi basista. Naravno, Čed se istakao i postao jedan od najboljih rok bubnjara. Za Rika je, takođe, ovo bilo nešto novo nikada nije radio na albumu kao što je ovaj. Radio je na hip-hop albumima, hard-kor metal albumima, ali nikada nije radio nešto sa ovoliko različitih uticaja. Brendon i on su, na neki način, po prvi put uspeli da uhvate samu suštinu Red Hot Čili Pepersa. Deo naše energije za vreme živih svirki i naših različitih karaktera bio je uhvaćen na albumu, a to je bilo ono za šta smo se u prošlosti borih da postignemo.to je Rik uspeo da zabeleži u onom nekonvencionalnom okruženju. Sada, kada je ploča bila gotova, trebalo je smisliti naziv. Jednog dana vozio sam se u Rikovim kolima i odjednom počeo da izbacujem nazive, ali kada god to počneš da radiš, dobićeš samo obično sranje. Naprotiv, kada ti naziv sam od sebe padne na pamet, onda je to prava stvar. Na kraju, Rik reče: Nije mi jasno zašto uopšte pričamo o tome. Sasvim je jasno da je najbolji naziv koji trenutno imamo Blood Sugar Sex Magik (što je bio naziv pesme, delom posvećene mojim neverovatnim seksualnim doživljajima sa Karmen). Nisam mu protivrečio, jer smo skontali da 229

230 ta pesma, nekako, zaokružuje celokupnu atmosferu na albumu, iako nije bila najdominantnija ili neka kojom smo hteli da privučemo pažnju. Sa albumom spremnim za promociju, bilo je vreme za snimanje spota za prvi singl, Give It Away. Znao sam da ne uživamo podršku izdavačke kuće, tako da sam počeo da pregledam gomile i gomile video materijala, u potrazi za dobrim režiserom, ali ništa nije izgledalo dovoljno dobro. Sve je bilo na isti kalup, dosadno, neujednačeno, izveštačeno sranje. Konačno, naleteo sam na spot neke francuske grupe koji je radio režiser Stefan Sednoui. Taj spot me je oborio s nogu. Nije ličio ni na šta već viđeno, bio je umetnost za sebe, a ne nešto rađeno za MTV. Ali, kada se Vornerumešao, rekli su mi da se manem toga, jer taj lik je imao već gomilu unapred zakazanih obaveza. Nisam mogao da se pomirim sa tim, već sam ga pozvao i ubedio ga da upriličimo sastanak. Složio se. Našli smo se u Fliovoj kući i satima razgovarali o omiljenim fotografima i bojama, da bi se nekako svi složili kada je reč o glavnoj stvari. Odlučili smo da se spot snima u pustinji, gde nastaju najbolji spotovi. Stefan je doveo celu ekipu njegovih Francuza: dizajnere, stiliste, šminkere, frizere. Svi su bili Francuzi. Proveli smo u pustinji ravno dva dana i svi smo bih ispunjeni kreativnom energijom, osećajući se divno zbog pesme za koju snimamo spot. Čed je bio oduševljen činjenicom da treba da nosi crvene đavolje rogove. Ipak, bio sam zabrinut dok je Stefan objašnjavao Džonu kako treba da skakuće okolo sa trakom za ritmičku gimnastiku. Mislio sam da će mu ovaj odmah reći: Jebi se. Sklanjaj mi tu tvoju traku s očiju i zabodi je u tvoje francusko dupe, ali Džon je rado uzeo traku i počeo nežno da se igra sa njom po vazduhu. Igrao bi se satima sa trakom u ruci. 24. septembra izašao je Blood Sugar Sex Magik. Prvi singl bila je Give ItAway, ali su ljudi sa stanice na kojoj je Warner hteo da napravimo prodor rekli,,da im se obrate kada stave melodiju u tu pesmu. Bile su to loše vesti, pošto je konvencionalna sloboda bila u tome da Amerika čuje ono što ta stanica pusti. Naravno, u Give It Away nije bila stvar u melodiji to je bila pesma za žurke. Džon i ja smo otputovali u Evropu, u cilju promovisanja albuma, neposredno pred njegov izlazak. Fli nije hteo da ide. Bio sam iznenađen Džonovom odlukom da mi se pridruži na tom iscrpljujućem putu, gde ideš od grada do grada i satima pričaš za svake tričave novine - što je dovoljno svakoga da izludi. Pa, izludelo je Džona. Mislim da je njemu, od svih nas, najteže palo ponovno vraćanje životu posle boravka u onoj kući. Imao je takve izlive kreativnosti u vreme stvaranja tog albuma, stoga mislim da nije znao kako da prihvati svu tu kreativnost i nastavi dalje sa životom. Došao je do faze u kojoj nije hteo da vidi, recimo, reklamu za šou Arsenija Hola ih za neki novi karmin. Želeo je da bude u svetu koji je sam stvorio, a taj svet se ne može naći na promocijama. Sva novinarska pitanja za Džona bila su nezgodna. 230

231 Zato je postao odbojni, nadrndani lik, u stilu ja sam previše kul za vas. Jedina moguća stvar za njegov oporavak bio je povratak u Los Anđeles gde ga je čekala Toni, njegova nova devojka. Džon je povremeno počeo da koristi heroin. Kada si se već radio, potom prestao, a onda zapadneš u neku krizu, koja te jako pritisne, odmah počinješ da razmišljaš: Vau, kod kuće me čeka devojka, i to sa jebenim dilerom. Mogao bih da preživim bez nemačke kiše i klope. Možda se Džon ponašao kao drkadžija, ali nije teško zamisliti bilo koga u toj situaciji kada imaš po dvadeset intervjua dnevno, a nisu svi novinari pristojni, pažljivi i zainteresovani za muziku - nekada su to bezobzirne sitne duše koje samo žele da pričaju o nepristojnim temama. Sećam se da smo u Belgiji odseli u nekom prelepom starom hotelu. Ujutru smo se odjavljivali. Nije izgledao dobro. Onda nam je prišao recepcionar i obratio se njemu: Gospodine, i tu je dve hiljade za telefonski račun. Šest sati bio je na vezi sa Los Anđelesom, pričajući sa Toni. Kada smo stigli u London, prišao mi je i izvinio se: Žao mi je što moram ovo da ti kažem, ali očajnički mi se ide kući. Možeš li sam ovo da obaviš? Žurno je otišao na prvi avion za Los Anđeles. U Francuskoj smo se sastali sa izdavačima, tako da smo Lindi i ja mogli da vidimo spot za Give It Away po prvi put. Bio sam uzbuđeniji zbog tog spota, nego što sam ikada bio za neki raniji. Ali, glavonje su imale neke rezerve povodom spota, misleći kako je previše uvrnut da bi se puštao na televiziji. Prva dva odgovora na Give It A way bila su takva da nismo očekivali mnogo pojavljivanja na radiju, kamoli televiziji. Ali, situacija se promenila kada je K-Rok u Los Anđelesu počeo stalno da vrti našu stvar. Bio je to početak infuzije naših pesama u kolektivnu svest. Turneja za Blood Sugar Sex Magik kao da je proročki označila promenu na muzičkoj sceni. Prisutan je bio osećaj da muzika s kraja osamdesetih polako izumire. Odzvonilo je ljigavim pop-metal grupama, kao što su bile Varant, Poison i Skid Rou (Skid Row), a ljigave serije poput Kozbi šouabile su na svom zalasku. Osećala se neka svežina u vazduhu. Sećam se da sam dobio novi album grupe zvane Nirvana. Stavio sam kasetu u radio i vozio se po kraju u mom kamaru, čudeći se odakle su se ti momci pojavilijer su im pesme zvučale nestvarno. Bili smo spremni za turneju. Jedne noći upalio sam TV i na MTV-u video novi spot grupe zvane Smešing Pampkins (Smashing Pumpkins). Reč je o pesmi Gish, koja je bila stvarno prelepa, potpuno drugačije strukture i energije u odnosu na đubre koje se obično vrtelo na MTV-u. Zato sam pozvao Lindija i rekao mu da ih nađe i nagovori da sviraju na našoj turneji. Dok smo sedeli u sobi sa Lindijem, preslušavajući kasete i pokušavajući da odredimo ko će nam još biti predgrupa kada nas je, kao grom iz vedra neba, pozvao Džek Ajrons. On nas je zamolio da preslušamo kasetu jedne nove grupe čiji je pevač, 231

232 Edi Veder, bio njegov strašno blizak prijatelj. Džek ga je upoznao dok je svirao obrade Pepersa u jednoj grupi, praktično imitirajući mene. Navodno, Edi je radio kao tehničar na našoj svirci u San Dijegu. Njegova nova grupa zvala se Perl Džem (Pearl Jam). Preslušali smo njihov album, a pošto smo tada bili strašni muzički snobovi, složili smo se da nam baš muzički ne odgovaraju. Ali, poveli smo ih kao predgrupu, jer su ti ldinci zvučali realno i autentično, a i bili smo srećni što Džeku možemo da učinimo uslugu. Turneju smo počeli u Medisonu u Oscar Medison Theatre. Predgrupa su nam bili Perl Džem. Kada su odsvirali njihovu prvu stvar Alive,shvatio sam da Veder ima neverovatan glas i da su nadomak uspeha. U bekstejdžu smo se sprijateljiii sa Smešing Pampkins, za koje se ispostavilo da su mnogo uvrnutiji nego što smo pretpostavljali. Upoznao sam D Arsi, njihovu basistkinju, koja mi je bila slatka na neki čudan, darkerski način. Džejms, njihov gitarista, bio je jedan strašno stidljiv i prijatan momak, a vođa grupe, Bili Korgan, radostan i dostupan. Međutim, posle prve svirke, D Arsi se nagutala tableta i votke. Dobro se uradila. Ako je takva bila na početku turneje, samo se da zamisliti kakva će biti na kraju. Na kraju smo izašli na binu i odsvirali dosta pesama sa Blood Sugar. Pokušali smo da odsviramo Breaking the Girl, ali je puklo. Ostatak je prošao glatko. Kako je turneja odmicala sve više smo se družili sa predgrupama. Većina će reći da je Bih Korgan najteže i najnesrećnije ljudsko biće na svetu, ali moje iskustvo bilo je sasvim drugačije. Shvatio sam da je strašno inteligentan i osetljiv, sa smislom za ironiju. Njegova nekadašnja imejl adresa bila je blackcloud@blah,blah,blah. Bio je inzvanredan košarkaš. Igrali smo partiju u bekstejdžu pred nastup u Milvokiju, a moja prva reakcija na Bilija bila je visoki, vižljasti intelektualac, a ne neko ko ume sa loptom. Pucali smo na koš, a Bili nam se pridružio i počeo da ubacuje trojke. Organizovali smo mnogo zajedničkih izlazaka, sve grupe u čoporu, išli u bioskop. Bili je uvek bio za sve to, nikada nije pokazivao suparništvo ili bolesnu ljubomoru, ali bilo je jasno da je gazda u grupi. D Arsi je bila stvarno slatka, ali videlo se da je bure baruta. Džejms nije bio opušten kao ona, ali njihov bubnjar, Džimi Čembrlen, bio je prava zver. Hvala Bogu što sam bio čist na toj turneji, jer da mi je on bio ortak u rađenju, obojica bi završili mrtvi. Sećam se da se radio svačim i pio svašta, lumpujući kao gorila velikog srca. Sećam se da sam izlazio u klubove posle svirki, pogotovu u Njujorku, a on bi sedeo tamo, uživajući u sopstvenoj slavi, džepova punih svakojakog sranja i pokojom devojkom uz njega. Imao je on svojih žutih minuta, ali sada je dobro. Družili smo se i sa Edijem, Džefom Amentom i Stounom Gosardom iz Perl Džema. Stoun je bio kul, pomalo povučen i nepristupačan lik. Edi i ja bili smo na 232

233 istim talasnim dužinama, nikada nije bilo onog idiotskog:,,oh, ja sam vaš veliki obožavalac. Od prvog dana smo ravnopravni. Ego se nije mešao u naše prijateljstvo. Počela je da se diže prašina oko Perl Džema, tako da je atmosfera bila fenomenalna kada smo stigli u Boston. Obično bi sala bila prazna za vreme predgupa, ali je sada bila puna, pošto je masa dolazila da vidi Perl Džem. Bilo je uzbudljivo. Edi je, u toj životnoj fazi, bio tako srećan što može da svira, skroman i pun ljubavi. Družio se sa svima. Mojoj mami je rekao kako sam ja sjajan momak, a sa Blekijem se sprijateljio. U međuvremenu, naša ploča je počela da uzleće. Puštali su nas na radiju i redovno smo se vrteli na MTV-ju, po prvi put. Tako smo, Perl Džem i mi, bili lansirani u isto vreme. Džona je sve to bedačilo. Zabavni deo njegove ličnosti polako je izumirao. Oko njega je, čak i na bini, kružila negativna energija. Bio sam zabrinut videvši kako njegov stav, kada je reč o izvođenju, postaje sumoran. Ono što ću saznati kasnije jeste da se već tada dvoumio oko ostanka u grupi. Skontao je, u njegovoj glavi, da bi napuštanjem grupe posle uspešnog albuma dobio na misterioznosti, a u isto vreme stekao priliku da radi na drugim projektima i ostane van tog procesa lansiranja u zvezde. Džon je mislio kako bi turneja iz njega iscedila neverovatnu kreativnost koju je posedovao. Naravno, nismo imali pojma o ovome, zato što je postao potpuno otuđen. Na turneju je poveo Toni i bili su nerazdvojni sve vreme. Vorner je bio oduševljen početnom reakcijom na album, tako da su odmah počeli priču o našem sledećem spotu. Bili smo usred turneje, negde na Srednjem Zapadu, kada su na pregovore došh ljudi iz neke kompanije koja je želela da popriča sa nama o objavljivanju pesme Under the Bridge kao našeg sledećeg singla. Za mene je to bila problematična pesma ili bih je otpevao savršeno ili skroz uprskao. Te večeri smo imali dobru posećenost. Došlo je vreme da se otpeva Under the Bridge, ali nisam počeo na vreme. Iznenada, cela publika počela da je peva kada je trebalo da počnem. Isprva sam bio užasnut shvativši da sam uprskao pred ljudima iz Vornera, koji su takođe bili tu da nas čuju, ali onda se ispostavilo da su oni bili tako oduševljeni činjenicom da je publika pevala, da ja nisam morao ni da otvorim usta. Izvinio sam se zato što sam zasrao, ali oni su rekli: Zasrao? Jel se ti to zajebavaš? Reči pesme znao je svaki klinac iz publike. To izbacujemo kao sledeći singl. Novoostvareni uspeh doživeo sam kao veliki blagoslov. Nisam mislio kako smo sada bolji nego što smo nekada bili - ostali smo isti, jedina razlika bila je u tome što smo sada pevali većem broju ljudi. Osećao sam da bi trebalo da budemo zahvalni što nam se posrećilo. Nismo se prodali, nismo žrtvovali sopstvena ubeđenja da bi doprli do većeg broja ljudi. Međutim, Džon je popularnost video kao nešto loše. Nekada 233

234 smo imaližestoke rasprave u bekstejdžu. Previše smo slavni. Nije mi potreban toliki uspeh. Bio bih zadovoljn svirkama po manjim klubovima. Znaš, kao što je bilo pre dve godine, rekao bi Džon. Nije loša stvar što se pojavilo ovoliko klinaca, ubeđivao bih ga. Hajde da ovo uradimo zbog njih. Ne treba da mrzimo sebe i budemo besni na njih zbog ovoga što nas je snašlo. Naljutio bi se, onda bi počeo da se duri i sakriva, ne želeći da uradi ono što sam želeo da uradi, što je bila moja velika greška - hteo sam da svako reaguje kao ja. Džon je odredio svoje prioritete i šta smatra kul potezom, a u to se nije uklapala svirka za salu punu klinaca. Radije bi sedeo kod kuće i slušao Kepten Bifhart i slikao. U to vreme čitao je Vilijama Barouza, i sa Barouzove tačke gledišta, svaki umetnik ratuje sa spoljašnjim svetom. Da ironija bude veća što bi se on više zgražavao nad našim uspehom, postajali smo uspešniji. Sto bi više kočio, tiraž bi nam skakao. Sto je bio nezadovoljniji brojem ljudi koji su ulazili u salu, njihov broj bi se uvećavao. Mislio sam da je lepo to što smo stvorili nešto posebno i pokazali ga svetu koji je ovako reagovao na to. Sukob između Džona i mene uneo je veliku napetost među sve, koja se dodatno komplikovala zbog Flia. Naime, on je bio u fazi raskida sa njegovom ženom, tako da je od sveg tog stresa, uzimao nešto da zaspi, nešto da se razbudi i nešto da pregura ostatak dana. Njegov mozak počelisu da nagrizaju lekovi koje su mu prepisivali doktori. Napravili smo nešto čudno od nečega što je mogao biti najbolji period naše karijere. Džon je postao mračan i povučen, Fli je stalno bio pod uticajem raznih lekova, a ja sam bio još uvek čisto zakeralo. Čed je bio Čed. Sukob sa Džonom dostigao je vrhunac za vreme naše svirke u Nju Orleansu. Imali smo rasprodan koncert, a Džon je samo stajao nabijen u ugao, jedva svirajući gitaru. Sišli smo sa bine i počeli. Slušaj, ne zanima me o čemu razmišljaš ili gde bi radije bio, ali kada dođemo na nastup i kada je ispred nas ovoliko ljudi kojima je stalo, koji su došli da nas čuju, onda je najmanja jebena stvar koju možeš da uradiš da izađeš na binu i odsviraš nekoliko pesama za njih, vikao bih.,,ne doživljavam to tako. Više bih voleo da sviram za deset ljudi, bla, bla, bla... Svađa bi se samo rasplamsavala. Fli bi nas gledao, verovatno misleći: O, ne. Ovo je suđeno: Nervozni Entoni protiv Mrzovoljnog Džona. Konačni obračun. Džon i ja smo sa svađe prešli na raspravu koja se završila u kupatilu, pokušavajući da dođemo do suštine problema, kako bi mogli da se razumemo. Na kraju se nismo dogovorili, ali smo našli trunku međusobnog razumevanja i složili se da se ne slažemo u načinu na koji doživljavamo stvarnost. 234

235 Kako je turneja odmicala, masa na koncertima se uvećavala. Kada je došlo vreme za koncerte po Zapadnoj obali, umesto pozorišnih dvorana punili smo prave stadione. Promoteri su nam rekli kako nam je potrebna grupa poznatija od Perl Džem. Nirvanin drugi album, Nevermind, napravio je pravu pometnju i svi su bih ludi za tom pločom. Predložio sam da oni dođu umesto Perl Džem. Edi i ostali bili su puni razumevanja, tako da je Lindi odmah pozvao Nirvanu, ali njihovi menadžeri rekli su da oni nisu dostupni. Uzeo sam stvar u svoje ruke i pozvao njihovog bubnjara, Dejva Grola. Entoni Kidis! Vau, mi vas obožavamo. Odrasli smo slušajući vas u Sijetlu, reče Dejv. Objasnio mi je da su se upravo vratili sa duge turneje i da je Kobejn prilično umoran, ah da će pokušati da ga nagovori da nastupe na tim koncertima na Zapadnoj obali. Uspeo je. Nirvana nam se pridružila, ali onda je Bili Korgan povukao Smešing Pampkins. Navodno, ranije je bio u vezi sa Kortni Lav, koja je tada bila Kurtova devojka, tako da je odbio da deli binu sa Nirvanom, kamoli da im budu predgrupa. Tako su Perl Džem ponovo ušli u priču. Prvi nastup trebalo je da bude u Sportskoj areni u Los Anđelesu. Uporno sam pokušavao da oraspoložim Džona, pričajući mu kakav će trip biti svirka sa Nirvanom, ali on je uporno zadržavao stav: Nirvana, Širvana, koga je briga? Na kraju će sam skontati te momke i postati fan njihovih živih nastupa, ali tada ga, jednostavno, nije bilo briga - iako je krajičkom uha primetio njihovo otvaranje kada su izveli obradu sastavahu. Za nas je velika stvar bila vratiti se kući i tu odsvirati najposećeniji koncert. Peri Farel iz Džejns Adikšna došao je na koncert u kostimu zgodnog princa. Za mene je to bio znak našeg novog položaja. Te večeri upoznao sam Kurta Kobejna. Ušao sam u njegovu garderobu pre nastupa, samo da ga pozdravim. Tamo je bila i Kortni. Izgledao je ofucano, kao da je upravo izašao iz mašine za mlevenje mesa. Nosio je isparanu majicu, a koža mu je bila užasna. Izgledao je kao da danima nije spavao, ali bio je prelep na neki uvrnut način. Oborila me je njegova harizmatična pojava. Izgledao je strašno prijatan. Lepo smo se ispričali, a ja sam mu se zahvalio zbog pristanka na ove nastupe, iako je to bila poslednja stvar koju je imao na umu kada se vratio sa one njihove. Stalno sam gledao u Kortni, potpuno ubeđen da smo se već upoznali. Onda je vrisnula: Entoni, kako me se ne sećaš? Znaš da sam tebe i Kim Džouns pokupila one večeri na Melrouzu usred noći. Tada sam bila igračica. Pozajmila sam vam dvadeset dolara, a vi mi nikada niste vratili. Bilo je vreme da Nirvana izađe na binu. Kurt je izašao iz garderobe i odvukao se do bine kao podgrejan leš. Ali, čim je nastup počeo, oduvao je publiku priredivši im šou kakav se samo poželeti može. Njihova sirova energija, njihova muzikalnost, izbor pesama bib su kao zvuk motorne testere koji se prolama kroz gluvu noć. 235

236 Sačuvali smo nekoliko trikova za domaću publiku. Nastup je počeo prolamanjem Fliovog gromoglasnog basa, ali on nije dolazio sa scene, već iz vazduha. Fli je za tavanicu bio zakačen sajlama koje su ga dizale i spuštale na binu dok je svirao. Džon je bio u jednom od svojih sumornih raspoloženja. Ne znam da k je bio užasnut izlaskom na binu i preuzimanjemodgovornosti za svirku pred tolikom masom ili je to samo bilo neprijatno iskustvo, ali bio je strašno mračan i nepristupačan. Svirao je dobro, ali nije bilo puno međusobne komunikacije. Na kraju smo izveli naš nastup sa čarapama, koji je postajao sve ređi i ređi. Sledeći nastup imali smo u Del Maru, gradu nedaleko od San Dijega. Svirali smo u ogromnom avionskom hangaru. Nirvana je još jednom izašla na binu i polomila sve što se tamo našlo, a klinci su potpuno odlepili. Bila je takva gužva da smo, kada smo izašli da nastupimo, videli kako iznad publike lebdi oblak pare. Te večeri smo bolje svirali. Kao prvo, pritisak je bio manji, a i Džon je bio raspoloženiji za svirku. Možda ga je Nirvanapodstakla. To veče bilo je početak moje večne bitke sa tinitusom. Čed i ja smo sišli sa bine i počeli da se grlimo u bekstejdžu, a onda shvatili da nam neprestano zvoni u ušima. Do kraja turneje zaradio sam trajno oštećenje sluha, koje je, nažalost, jedna od najtežih stvari za lečenje. Sledeća svirka bila je za proslavu Nove godine u San Francisku. Odseli smo u hotelu Feniks, poznatom hotelu smeštenom u sumnjiv kraj. Novu godinu sam, posle nastupa, dočekao pored bazena sa Kurtom i Kortni. Sedeli smo tamo tri sata pod zvezdama i pričali. Kurt je tada bio u svom najopuštenijem izdanju i, verovatno, najtrezvenijem. Glas mi je pukao u Salemu u Oregonu. Glasne žice su mi postale dve debele zbijene kobasice, tako da nisam mogao ni glasa da pustim. Morali smo da odložimo nekoliko poslednjih koncerata na turneji po Zapadnoj obali. Kratko posle toga došlo je vreme za turneju po Evropi. Džon ne samo da je nastavio da se udaljava od ostatka grupe, već je počeo da gubi bitku za psihičku stabilnost. Prolazio je kroz period tokom kog je mislio kako neko - bio to naš vozač, recepcionar u hotelu ili bilo ko drugi - svakodnevno pokušava da ga ubije. Prilično sam siguran da je bio ubeđen u to. Stalno smo se svađali zato što sam pokušavao da ga ubedim da to nije istina.,,pa, ne znam, rekao bi on. Video sam našeg vozača kako priča sa nekim likom na ulici. Mislim da je povezan sa nekim ko želi moju smrt. Mislim da je Džon prolazio kroz dobru staru vutra paranoju koja se malo otela kontroli. Stalno je duvao i pio litre vina ne želeći da bude na turneji, već u nekom svom svetu koji je nalazio u tome. Putovanja više nisu bila zabavna. Više nismo pevali u busu, slušali muziku, pričali o dnevnim dešavanjima i priređivali mala takmičenja. Autobus je postao mračno i odbojno mesto zato što smo se podelili u grupice. Džon je prekršio 236

237 nepisano pravilo o zabrani vođenja bračnih partnera i devojaka. Nije nam se sviđalo što je sa nama pošla Toni, jer je njeno prisustvo Džonu omogućilo da nastavi sa izolacijom. Mnogi su njihovu vezu poredili sa Džonom i Joko, ali to nije bilo na mestu. Toni nikada ne bi govorila u Džonovo ime - ona je bila tu samo da ga teši i podržava u odlukama. Ljubazno bi se smešila čak i kada bi napetost dostigla vrhunac. Bilo je jasno da Džon vuče konce, a ona ga samo prati. Stvari su se toliko pogoršale da Džon i ja nismo ni pričali u autobusu, a ako bi naleteli jedan na drugog ne bi se čak ni pogledali. To je bilo prilično nepodnošljiva situacija, ali tada nisam znao da postoje određeni spiritualni principi koji bi pomogli da se prevaziđe to ludilo. Postao sam tužan, besan i prezirao celokupnu situaciju. Bio sam kreten, Džon takođe, a jadni Fli morao je da se krije od nas, pošto nije mogao da izađe na kraj sa svim tim. Čak je i Lindi, koji je uvek izigravao posrednika, potpuno pukao. Džonovi roditelji su ga stalno zvali, preklinjući ga da mu pomogne, pošto im se činilo da se uvalio u nevolju. Ali, Lindi je bio potpuno zbunjen i nije mogao jasno da razmišlja. Niko nije preduzimao nikakvu akciju. Nismo zastali da sagledamo celokupnu situaciju, već se samo trudili da preguramo iz nedelje u nedelju, što nikako nije stvaralo zdravu atmosferu. S obzirom na negativnost problema sa kojim smo se suočavali, iz ove perspektive, nikako mi nije bilo jasno kako nismo kapirali da je nemoguće nastaviti tako. Pre nego što su se poboljšale, stvari su postale mnogo gore. Prekinuli smo evropsku turneju da bi odleteli u Njujork i, sredinom februara učestvovali u Saturday Night Live. Taj nastup bio je katastrofa od početka do kraja. Nije prošlo ni pet minuta otkako smo stigli, a Džon je već počeo da se svađa sa osobljem. Prišao nam je muzički supervizor, koji je tamo radio već godinama, i napravio dobronamernu opasku na Džonov račun, a ovaj mu je odmah okrenuo leđa i rekao Luiju: Neću svirati ovaj jebeni šou ako mi ovaj lik uputi još jednu jedinu reč. Ja sam bio već užasnut jer smo kao drugu pesmu planirali Under the Bridge, koja mi je uvek predstavljala izazov. U toj pesmi potpuno sam zavisio od Džona, jer sam počinjao da pevam na njegov znak. Ali, kada smo probali to u garderobi, on je svirao u potpuno drugom tonalitetu, neku sasvim drugačiju melodiju, sa skroz drugačijim tajmingom, skoro prerađujući tu pesmu za sebe i nikoga više. Bio sam zatečen. Povukli smo se u garderobu i pokušali da raščistimo stvari, ali sa njim nije moglo da se priča. Pronašao bi Toni i otišao u drugu sobu. Ali, zadržao se u garderobi dovoljno da se oseti pogođenim kada nam je Madona svratila u posetu. Te večeri učestvovala je u nekom skeču, pa je došla da se pozdravimo. Poznavao sam je godinama, još od vremena kada je snimala spot za Holiday. Tada mi je ponudila da se pojavim u spotu, pod uslovom da promenim frizuru (što, naravno, nisam uradio). Potpuno nenamerno zanemarivala je Džona sve 237

238 vreme dok je bila sa nama, a on je onda izjurio napolje, besan što mu nije poklonila dovoljno pažnje i naklonosti. Šou je počeo, a mi smo odsvirali našu prvu numeru Stone Cold Bush u pravom rok maniru. Prošlo je dobro. Onda je došao red na Under the Bridge. Načuo sam da se pred ovaj nastup Džon uradio heroinom. Sto se mene tiče, činilo mi se da je na nekoj potpuno drugoj planeti, svirajući u tonalitetu u kom mu je volja. Nisam imao pojma šta svira. Izgledao je izgubljen u sopstvenom svetu. Do dana današnjeg Džon poriče da je svirao pogrešno. Po njegovim rečima, pokušavao je da proizvede situaciju sličnu onoj na probama, kada,hvatamo melodiju. Ali, mi nismo bili u sobi za probe, već na televiziji pred milionima gledalaca i to je bilo pravo mučenje. Imao sam osećaj da mi je nož zaboden u leđa i da sam ostavljen na cedilu pred celom Amerikom, dok je taj lik iz senke, skučen u uglu, eksperimentisao sa nekim novim melodijama. Mislio sam da to radi namerno, samo da bi me zajebavao. Nekako smo uspeli da je dovršimo, iako smo izgledali kao četvorica ljudi koji sviraju potpuno različite pesme. U to vreme viđao sam se sa Sofijom Kopolom, još jednom od devojaka sa kojima sam pokušavao da održim vezu u tom periodu mog života. Bila je, definitivno, jedna od najboljih devojaka sa kojima sam izlazio, naročito posle faze sa Karmen. Rekao sam joj da obavezno gleda šou, ali ja sam tada tamo propadao u zemlju. Kada se desi takva situacija, osećaj je isti kao kada si šuter čija lopta pogađa prečku dok poslednje sekunde otkucavaju. Jedina stvar koja može odagnati bol jeste nova utakmica i nova šansa da pucaš na gol. Bolje trajao strašno dugo, pošto smo posle otišli u Evropu, a Džonovo ponašanje postajalo je sve nepredvidljivije. Kada bi trebalo da odsvira solo, izvukao bi kabal iz gitare, stvorio neku iritirajuću buku, a onda vratio kabal u nju i - ako mu se htelo odsvirao refren. Ironije je, delimično, bilo u činjenici da nam je prodaja naglo skočila nedelju dana posle pojavljivanja u Saturday Night Live. Možda je reč o pukoj slučajnosti, ali možda su i neki ljudi, u tom haotičnom izvođenju, videli nešto što ih je dirnulo. Vratili smo se kući kada smo završili evropski deo turneje. Imali smo nekoliko nedelja odmora pre nego što krenemo put Havaja, Japana i Australije. U tom periodu između putovanja ređe sam viđao Flia, a Čeda skoro nikada. Džon se samo izgubio i dao u potragu za drogom. Zato sam ja to vreme provodio sa bilo kojom devojkom sa kojom sam se tada viđao, ali ništa nije trajalo duže. Uglavnom su to bili nasumični izlasci. Otkako sam raskrstio sa Džonom, našao sam novog ortaka. Bio je to Džimi Bojl, prijatelj Rika Rubina, koji je izgledao slično Raspućinu, onako zarastao u bradu i brkove, duge kose i metalnoplavih očiju, obučen kao uredna lutalica. Sto smo se više viđali, kontali smo koliko imamo zajedničkog. Bio je skoro skinuti zavisnik, koji se upravo razveo od njegove prelepe žene, takođe zavisnika, sa kojom sam 238

239 svojevremeno izlazio. Takođe, bio je vegetarijanac (navika koju sam pokupio od Jone), obožavao muziku i devojke. Kada bih bio u gradu, svaki dan smo započinjali našim ritualom - doručkom u ulici La Brea, koji je podrazumevao palačinke sa prelivom od borovnice. Pozvao sam ga da pođe sa nama na Havaje. Prihvatio je to oberučke, pošto je obožavao uzbuđenje koje donosi muzika, devojke da ne spominjem. Plus, išli smo na jebene Havaje. Kada smo stigli, Džon je i dalje bio pomalo odsutan. Album nam se dobro prodavao, bolje nego bilo koji raniji, ali i dalje samo dobro - jedva da smo se nalazili u prvih četrdeset. Lindi nas je pozvao čim smo stigli. Momci, ne znam kako da vam saopštim ovo, ali ovaj album počinje da se zahuktava. Stigli smo na osmo mesto! Za mene je ovo bio dovoljan razlog za slavlje. Fli je bio u istom fazonu, ali Džon se držao podalje od svega. Celo putovanje proveli smo stalno okruženi prelepim Havajkama. Svima je bilo lepo zato što smo živnuli pored sunca i blizine okeana. Bojl i ja delili smo sobu. Jednog jutra, u četiri sata, probudilo me je kucanje na vratima. Otvorio sam ih i ispred zatekao tu mladu Havajku.,,Mogu li da uđem?, upita ona.,,pa, ortak mi spava. Nije ti baš dobra ideja. Znaš, sada je četiri ujutru, podsetih je. Stvarno me nećeš pustiti da uđem?, navaljivala je.,,uf, znaš dovela si me u nezgodnu situaciju. Tačno na tom mestu, usred hotelskog hodnika, spustila se na kolena i popušila mi. Džimi je bio tako ljubomoran.,,ne mogu da poverujem. Jebote, čuješ kucanje usred noći, otvoriš vrata i popuši ti ga najlepša devojka na ostrvu. U čemu je fora? Mislim, šta sam pogrešno uradio u životu da mi se nikada takonešto ne događa? Nije me ponelo sve to preterano divljenje koje mi je bilo upućivano. Nisam reagovao kao Džon, ali nisam ni dozvoljavao da mi udari u glavu. Mislim da nisam sebe video kao bolju osobu samo zato što sam postajao slavan. Ostao sam, višemanje, skroman. Takvo je bilo moje viđenje stvari, a siguran sam da je neko to drugačije doživljavao. Prepoznam taj osećaj - to je onda kada ti svi povlađuju i kada se navikneš da sve ide po tvome. Ali, istovremeno priznajem apsurd te pojave, tako da sam spreman da se narugam sebi i priznam da se ponašam kao razmaženo derište. To mi je oduvek bilo neverovatno i čudno, mnogo bliskije nego iznenadno umišljanje kako sam bolji od nekoga. Sve to je ironično pošto je u većini slučajeva, Fli bio najveće razmaženo derište od svih nas, ali imali smo jedan razgovor u Santa Moniki, kada mi je rekao: Znaš, Entoni, fino nam ide sa ovim albumom, ali mislim da se ponašaš kao pravi egomanijak. 239

240 ,,Ja? Ja? Ti si egomanijak. Obrati malo pažnju na sopstveni ego, predložih. Siguran sam da smo obojica bili u pravu, ali nisam mogao da to prepoznam. Nisam mislio da je to nešto trajno. Uvrnuto je to što sam bio umišljen mnogo pre nego što smo postigli uspeh na komercijalnom nivou. Imao sam to u sebi od najranijeg detinjstva. U osnovnoj sam uvek mislio kako bih baš ja trebalo da budem predsednik razreda i da se pravila na mene ne odnose, da sam nekako iznad zakona i da mogu da ga kršim. Kada sam se uselio kod ćaleta, on je bio arogantan i pun sebe, što je preneo i na mene, tako da sam uvek bio pomalo umišljen i imao tu polulažnu sliku o sebi. Mogao sam da kradem zato što sam imao taj osećaj u sopstvenoj glavi. Razumem kako neko može da postane hladan i nemilosrdan zločinac, jer se sećam da u toj životnoj fazi nisam razmišljao o posledicama koje bi mogle da pogode nekoga drugoga. Jedina posledica o kojoj sam razmišljao bila je da dobijem ono što hoću. Takvo ponašanje bilo je sve ređe kako sam postajao poznatiji i bogatiji. Naravno, ego se nekada otme kontroli, na neki način postane groteskan, ali uvek je tu šansa da naučiš nešto, da kažeš sebi: Okej, kako da umanjim ovo ludilo i ego koji mi smeta da živim u skladu sa ostatkom sveta? Ako ne ništa drugo, to me je načinilo manje sebičnom osobom, koja više nije gledala samo na sebe, već je bila zainteresovana da to prevaziđe i drugima počne nešto da pruža. U većini slučajeva, ljudi će te procenjivati na osnovu toga kako te doživljavaju, što je posledica tvog stava. Ukoliko se nalaziš u nekoj prostoriji, malo si povučen i ne želiš da te svi primete, sasvim je sigurno da nećeš uspeti sa svima da se sprijateljiš. Onda će neko posle reći: Taj arogantni kreten nije pokušao da mi uputi ni jednu jedinu reč. Pokušavaš da spustiš loptu i ne dižeš veliku frku tamo gde se pojaviš, ali oni te vide kao lika koji radi sve suprotno od toga i još gomilu stvari. Mislim da nisam promenio mišljenje o sebi kada je sve to počelo da se dešava. Naprotiv, o sebi sam imao još gore mišljenje nego ranije, zato što sam prekinuo veoma važnu vezu koju sam imao sa Džonom. Skapirao sam da sam se ponašao kao pravi manijak koji je hteo da kontroliše svakoga, želeći da sve ide po njegovim planovima, što me je svrstalo u red najvećih daveža. Nekada sam mislio kako bi sve bilo divno kada bi se Fli ponašao na određen način i Džon radio ono što mu kažem, a to je bila jedna od najvećih grešaka koje sam počinio u tom periodu - misliti kako znam bolje od drugih ili imam bolji plan, kojem bi svi trebalo da se povinuju i onda bi sve ispalo, jednostavno, krasno. To je bio put za jad i propast. Kada sam to shvatio, naše bratstvo već je bilo uzdrmano iz temelja. Maja otišli smo u Japan. Čudno, ali Džon je mislio kako smo do tada izgladih sve naše nesuglasice, ali ja i dalje nisam osećao onu bliskost. Još uvek je bio sa Toni. I još uvek se čudno ponašao. Noć pred nastup u Tokiju, bio je u hotelskom 240

241 holu, deleći autograme. Nekako je ubedio sebe da se nepristojno,pokazao jednoj od tih devojaka i da se nalazi u neposrednoj opasnosti od hapšenja i deportovanja. U njegovom ponašanju uvek je postojala neka iznenadna, nepredvidljiva crta. Ubijao se od duvanja i ispijanja vina. Ne znam da li je to od kombinovanja vina i vutre, ali nije bio klasično pijan - izgledalo je kao da se ne opija od vina, već od nekog psiho-koktela. Bilo je tu tragova uobičajeno tupavog, bleskastog i trapavog pijanstva, pomešanog sa uvrnutim dejstvom PCP-a, što je činilo da se ponaša kao da je u nekom drugom svetu. Džon je, sledećeg jutra, otišao na mesto svirke sa ostatkom ekipe. Lindi, Fli, Čed i ja uhvatili smo kasniji voz, a kada samo stigli tamo Mark Džonson nam reče da je Džon napustio grupu i da hoće odmah da se vrati kući. Izvini, molim te, ali posle Japana imali smo zakazane svirke po Australiji, što nam je bilo strašno bitno, s obzirom da je Fli tamo rođen, zato što je to bila zemlja koju smo obožavali - zemlja blagostanja, devojaka i večitog sunca. Razumljivo je zašto se u Lindijevim očima ogledao strah, koji je već okovao Fliovo i moje srce. Odmah smo morali da popričamo sa Džonom, iako je kocka bila bačena. Otišli smo u njegovu sobu u koju je večito bio zabijen. Moram da napustim ovu grupu, smesta moram kući. Ne mogu više ovako, rekao mi je. Umreću ako se odmah ne izvučem iz ove grupe. Uhvatio sam njegov pogled i znao da nema drugog izbora. Nije bilo svrhe nagovarati ga da ostane. Preplavio me je talas olakšanja. Dogodila se poslednja stvar koju sam želeo, ali hvala Bogu na njegovom odlasku, jer ma koliko to bolno zvučalo - olakšanje zbog prestanka svakodnevnih svađa bolje je nego patnja i samonametanje bola. Lindi je bio zabrinut zbog rasprodatog koncerata. Džon se, na kraju, složio da odsvira taj nastup pre povratka kući. Bio je to naš najužasniji nastup. Bolela je svaka nota, svaki otpevan stih, zato što smo znali da više nismo jedno. Stalno sam bacao pogled preko ramena, pogledajući Džona, koji je stajao tamo kao okamnjena statua prezira. Na neki način, bilo bi mi draže da smo otkazali nastup i svima vratili lovu, nego što su ljudi prisustvovali ovom prosipanju čudne energije. Te večeri Džon je nestao iz nemirnog sveta Red Hot Čili Pepers. 241

242 11. UVRTANJE Smislili smo plan dok smo još bili u Japanu. Trebalo je da odemo u Australiju, tamo nađemo našeg starog ortaka Zandera Šlosa i tako dobijemo zamenu za Džona. Zender je bio talentovani gitarista, muzički pismen, koji je imao sposobnost brzog učenja. To je radio svim srcem, na neki zanimljiv i komičan način. Imali smo nedelju dana da ga uvežbamo za nastup u Australiji. Našli smo se u Sidneju i počeli sa intenzivnim probama, dva puta na dan. Ali, četiri dana kasnije, Fliu i meni postalo je jasno da nam ne ide. Zender jeste svirao pesme, ali nije zvučao kao deo naše grupe. Tada smo odlučili da je bolje otkazati preostale koncerte, nego izaći u nepotpunom sastavu. Zender je bio potpuno očajan kada smo mu to saopštili. Neko bi pomislio da je proveo sa nama četiri godine, a ne prethodna četiri dana. O Bože, upravo sam prešao put od gledanja u bogatu, neverovatnu budućnost do suočavanja sa sadašnjošću, u kojoj čak nisam ni tamo gde sam bio, već hiljadu kilometara daleko od kuće, reče Zender. Hoću lidobiti povratnu kartu? Uverili smo ga da ga nećemo ispaliti, pa smo svi ostali još nekoliko dana u Australiji, uživajući u divnom vremenu i prelepim devojkama. Sprijateljio sam se sa Grirom Gavorkom, Novozelanđaninom koji je bio u našoj ekipi. Kada mi je pokazao fotke sa nedavnog putovanja na Tajland, pomislio sam:,,u Australiji sam, a Holivuda nigde na vidiku. Traljavo nam ide i nemam pojma šta mi nosi budućnost. Džon, moja desna ruka, odvojio se od ostatka mog tela. Dakle, zašto ne bih sam otišao na Tajland? Grir mi je preporučio neka ostrva u Sijamskom zalivu. Tako sam uhvatio let za Bangkok, prenoćio u hotelu na aerodromu, potom odleteo na jug i brodom stigao do Ko Samuia. Ostrvo je bilo prelepo, vreme neverovatno, ali na svakom koraku su bili Evropljani koji su tamo došli da se zabave. Sve je vrcalo od kokaina, loše muzike i polu-golih devojaka na ekstaziju. Nisam došao na Tajland da zaglavim u tom tehnosvetu, tako da sam otputovao na susedno ostrvo, Ko Pa Ngan. Ono je bilo prelepo i već malo opuštenije, ali ponovo mi nešto nije dalo mira. Starosedeoci su mi preporučili da odem na Ko Tao, malo ostrvo na kom nije bilo hotela. Ko Tao je bilo ono o čemu sam sanjao. Iznajmio sam jednu kućicu od meštana i tamo ostao nedelju dana, svakog jutra odlazeći na ronjenje. Ostrvo sam napustio osećajući se sveže i odmorno, spremniji za sučavanje sa Džonovim odlaskom. Fli i ja smo se bacili na posao čim sam stigao kući. Bili smo upoznati sa postojanjem grupe koja se zvala Maršal Lo(Marshall Law) koju su činila dva brata - Loni Maršal na basu i Arik Maršal na gitari. Obojica su bili fanki frikovi koji su dobro znali sa svojim instrumentima. Dolazili su iz Saut Centrala, bili mešavina crnaca i 242

243 Jevreja. Gledao sam ih u više navrata, a Arikovo umeće na gitari nekoliko puta me je oborilo s nogu. Bilo je fanki, ali u isti mah sirovo i inventivno. Priredili smo audiciju na kojoj smo odslušali još nekoliko ljudi, uključujući i tog momka po imenu Kantoglavi, pošto je sve odsvirao sa kantom Kentaki frajd piletine na glavi. Sve je bilo zanimljivo i inspirativno kada je Arik svirao sa nama, tako da smo uzeli njega i uvukli ga u ludilo našeg sveta. Iako smo izgubili Džona, koji je bio kamen temeljac našeg uspeha sa Blood Sugar, promoteri, MTV i celokupna muzička industrija nisu nas odmah otpisali, jer nismo prestajali sa radom. Ponuđeno nam je da nastupimo na Lolapaluzi, najvećem dešavanju tog leta. Lindi nam je, takođe, zakazao svirke na nekoliko evropskih festivala. Na svu sreću, Arik je neverovatno brzo učio. Mogao je da čuje pesmu na radiju i, u roku od minut, odsvira je potpuno isto kao što zvuči u originalu. Ali, odlazak u Belgiju kao član Pepersa i svirka pred sedamdeset hiljada ljudi bila je pravo vatreno krštenje. Bio je prestravljen. Arik je retko kada napuštao Los Anđeles, a sada se nalazio u toj stranoj zemlji na severu Evrope, u kojoj govore tri različita jezika. Arik je bio strašno introvertan, tako da je sav taj pritisak pokušavao da odagna spavanjem. Lik bi spavao ceo jebeni dan i celu jebenu noć, a onda izašao iz kombija i odspavao još malo pred svirku. Ali, nikada nas nije izneverio na koncertu. Samo je stajao tamo i prašio kao lud. Svirati u glavnom delu na Lolapaluzi bila je prilično velika stvar za nas. Festival se te godine održavao po drugi put, a sama ideja putovanja po celoj zemlji sa gomilom manijaka koji su slično razmišljali potpuno nam je odgovarala. Kada si deo festivala pritisak je odmah upola manji. Čak iako nastupaš u glavnom delu, prtisak je manji zato što ne postoji potreba da na sopstvenim leđima iznesemo ceo koncert. Hvala Bogu na tome, jer smo tada kao grupa prolazili kroz težak period. Povrh svega, to je bila prilika da se upoznaju neki novi, sjajni izvođači koje možda nikada ne bi ni sreli da nije bilo svega toga. Nikada nisam bio fan Ministrija(Ministry), ali oni su me svake večeri obarali sa nogu. Nikako nisam kapirao kako su mogli da budu toliko nacirkani i urađeni heroinom, kokom i tabletama, a onda izađu na binu i razvale sve živo. Posle nekoliko svirki, svako je počeo da svira sa svakim. Ajs Kjub bi prašio, a Fli i ja bi se popeli na binu i pridružili mu se na nekoj pesmi. Igrali smo, srećni što smo deo njegove ekipe. Onda se on nama pridružio u Higher Ground. Edi Veder, koji je tamo bio sa Pearl Jam, često bi pevao prateće vokale Saundgardenu, ali sa svojim stavom,ja-sam-ponizni-sluga-muzike uvek bi bio negde u samoj pozadini. Čed je svirao bubnjeve zaministri u jednoj od njihovih pesama. Ceo festival slavio je ljubav, osim momaka iz Džizus end Meri Čejn (Jesus and Mery Chain), britanske grupe koja je svuda prosipala ogorčenost. Slistili bi bocu žestine do 243

244 dva popodne i počeli da skenjavaju sve oko sebe. Jednom su preterali sa momcima iz Ajs Kjubove postave, pa su zaradili poštene batine. Sprijateljio sam se sa gangsterima sa Samoe, koji su se zvali pleme Bu-Ja, a svirali su na jednoj od sporednih bina. Bio sam potpuno zaokupljen slušajući njihove priče o sukobima bandi u istočnom Los Anđelesu. Pričali su mi kako bi neki njihovi prijatelji zaradili po koji metak u tim obračunima ali, pošto su bili ogromni, ne bi to ni primetili i danima bi tako šetali sa mecima u sebi. Na kraju turneje, ubedio sam jednog od njih da mi se pridruži na bini za vreme Higher Ground, ispruži ruku, podigne me i prošeta me na mišici. Uspeo sam da izvedem celu pesmu sedeći kao lutka na njegovoj ruci. Za vreme Lolapaluze dodali smo neke nove elemente našem nastupu. Napravili smo ogromni psihodelični točak, nalik onome iz Zone sumraka,i postavili ga nasred bine u čisto hipnotičke svrhe. Ali, najžešći detalj bih su vatreni šlemovi koje smo nosili kada bi nas izveli na bis. Kada pomislim na izvođenje, vatra mi je prva asocijacija - ona stvara odličan vizuelni efekat i tako dobro ide uz muziku. Nisam ciljao na ogromnu pirotehničku postavu kakvu su imali Kis ili Hu. Samo sam mislio kako bi bilo super da nosimo šlemove koji bljuju vatru. Dakle, otišli smo kod jednog dizajnera, koga je Lindi poznavao, i on je izmislio tu srebrnu konstrukciju šlema sa šiljkom koji štrči na vrhu i cevčicom povezanog sa konzervom propana smeštenom oko struka. Svaki od nas je imao zaseban ventil kojim se kontrolisala jačina plamena. Ali, kada imaš posla sa vatrom i celom tom skalamerijom, prosto je suđeno da se dešavaju razna sranja. Nekada bi bih u stanju da,ispljunemo dobar plamen visine metar-metar i po, ali nekada neko ne bi dobro podesio njegov ventil ili bi mu se boca gotovo ispraznila, pa bi trojici na glavama divljale vulkanske erupcije, a jedan bi završio sa plamenom manjim od onog na upaljaču, samo što ne bi imao pojma šta mu se dešava. To je znalo da bude veliki udarac na muževnost. Zavist zbog veličine... plamena. Nadležne vatrogasne službe su, u nekoliko navrata, pokušavale da prekinu koncert. Lindi je navikao da nosi gomilu love i kada bi mu nadležni rekao da možemo biti novčano kažnjeni ako upalimo te šlemove, Lindi bi samo izvadio svežanj novčanica i pitao: Koliko? U drugom gradu, nadležni su tražili da roudiji koji će nas,upaliti nose zaštitna vatrogasna odela. Mark Džonson, naš menadžer za turneje, na neki način je neodoljivo podsećao na Homera Simpsona - samo treba zamisliti Homera pod punom vatrogasnom opremom kako pokušava da potrefi odgovarajući ventil i upali vatru. Čudo je kako smo uopšte preživeli tu turneju. Septembra svirali smo na dodelama MTV nagrada i pokupili dve nagrade, za spot za Give It Away i nagradu publike za Under the Bridge. Ariku mora da je bilo 244

245 strašno uvrnuto što izlazi na scenu da primi nagradu za posao koji je Džon odradio. Te večeri bili smo puni sebe, odvratni i bučni. Fli je simulirao masturbaciju kada smo izašli da primimo nagradu za Give it Away. Ja sam imao spisak od tridesetak ljudi kojima sam želeo da se zahvalim: muzičarima, umetnicima, režiserima, školarcima - i Sotoni. Moja baka, koja je živela na Floridi inače vatreni hrišćanin nije shvatila da je reč o šali i odrekla me se. Neko vreme kasnije, kada sam pitao mamu zašto mi baka više ne šalje pisma, dobio sam odgovor: Baka misli da si u savezu sa đavolom. Morao sam da pošaljem čestitku za bakin osamdeseti rođendan, u kojoj sam joj objasnio kako nisam satanista. Te jeseni otputovali smo u Australiju i Novi Zeland kako bi nadoknadili ranije otkazane koncerte. Publika se odazvala u neverovatnom broju, iako nismo dostigli nivo koncerata za velike dvorane, pošto smo tamo svirali po prvi put. Zaljubio sam se u Novi Zeland čim smo tamo kročili. Ličio mi je na dom daleko od doma. Tamo je bilo više rastinja nego što sam ikada video u životu, visokih razbacanih planina i malo ljudi. Posle koncerata svi su požurili da se vrate kući, ali ja sam ostao da istražim tu divnu okolinu. Iznajmio sam sobu u kul art-deko hotelu u centru Oklanda i vreme provodio sa Grirom koji je pripadao meštanima, Kivijima. Jedne večeri smo igrali partiju bilijara, kada je u prostoriju ušetala dugokosa brineta. Sela je za bar i počela da me posmatra, a ja sam uspeo da skupim petlju da joj priđem. Šta radiš ovde?, upitah, pošto joj atmosfera ovog bara nikako nije pristajala. Došla sam da nađem tebe, objasni ona. Čula sam da si u gradu i došla sam da te zgrabim. Džub me je, itekako, zgrabila. Proveli smo zajedno sve vreme do mog odlaska. Išli smo na izlet u Rotoruu i videli ogromna termalna jezera ibare sa lekovitim blatom. Provalili smo u nacionalni park i vodili ljubav na obodu bare sa lekovitim blatom, koje je sve vreme pravilo mehuriće i ispuštalo paru. Prvog novembra proslavili smo moj trideseti rođendan u kući koja se nalazila na plaži, vlasništvo gospodina i gospođe Murdok, vlasnika Vornerovog ogranka na Novom Zelandu. Priredili su za mene predivan piknik na plaži. Imao sam slatkasto-gorak osećaj u vezi sa tim događajem. Bio sam daleko od kuće, okružen ljudima koje slabo poznajem. Grupi je išlo dobro, ali ne sjajno. Od Džonovog odlaska samo smo nastavili da guramo dalje, ne zastajući da sagledamo nedostatak savršenstva - išli smo napred samo da opstanemo. Takođe, bio sam usamljen bez prisustva istinske ljubavi u životu. Zamrla je većina mojih prijateljstava. Džon više nije bio u priči. Fli i ja smo se udaljih. Bob Forest je tonuo još dublje u narkomanski pakao. Osećao sam se kao jedini na ovome svetu. 245

246 Pošto me ništa nije vuklo kući, odlučio sam da odem u pustolovinu na Borneo. Čak dok sam bio klinac, uvek sam čitao o najdubljim delovima džungle i od svih mesta na kojima su se nalazile - od Mongolije do Nove Gvineje Borneo me je uvek najviše privlačio, jer je bio najmanje pogođen uticajima sa Zapada: to je bilo mesto u kom kao da je vreme stalo pre industrijalizacije i udobnosti savremenog sveta. Za vreme naših poseta Amsterdamu sprijateljio sam se sa umetnikom za tetovaže, koji se zvao Henk Šifenmaher. Henk, takođe poznat pod nadimkom Henki Penki, bio je legenda njegove države - andergraund filozof, član Hels Enđelsa, čovek za cirku, gudru i cice, potpuno razuzdani Holanđanin. Henk je, tokom godina, ubrizgao dosta boje pod moju kožu,pa smo tokom tog procesa postali bliski. Tako, kada mi je Henk predložio da otputujemo na Borneo da bi istražili stare tehnike tetoviranja i da ponovimo podvig jednog holandskog istraživača, koji je proputovao bornejsku prašumu, bio sam potpuno za. Video sam sebe kao Moglija izknjige o džungli, kako sa orangutanima visim sa grana, ljuljam se iznad reka, jedem razne bobice i upoznajem gole domorotkinje izigravajući čoveka iz prirode. Ali, nije ispalo baš tako. Za put smo odvojili mesec dana. Isprva sam mislio kako ćemo Henk i ja otputovati u zemlju plemena Punandaja, koji su - sudeći prema nekim reportažama iz šezdesetih upražnjavali kanibalizam. Ali, Henk je poveo fotoreportera kojem su fotke bile važnije od ljudskosti i poštovanja stranih kultura. Takođe, Henk je poveo nekog mlakonju od klinca, koji je zalutao u njegov tatu-studio, inače radnika u banci koji nikad u životu nije kročio van Holandije. Dakle, sakupili smo se u Džakarti, u Indoneziji, kako bi isplanirali naše putovanje. Nije mi se svidela Džakarta, megalopolis zemlje trećeg sveta, pretrpan đubretom i zagađenim vazduhom, uz fundamentalističku atmosferu koja nam nije zračila baš dobrodošlicom. Bili smo stvarno daleko od Kanzasa, ali kada god bi se našao na nekoj pijaci ili bazaru, u svakoj rupi od grada, našao bih se okružen mladim Indonežankama. Sve bi se kikotale pošto su se na svakoj tezgi prodavale majice sa naših turneja. Prizor je bio nadrealan. Iz Džakarte smo imali nekoliko kraćih letova do Pontijanaka, grada na zapadnoj obali Bornea. To je bilo polazište naše pustolovine. Plan je bio da pređemo središnji deo Bornea, od Pontijanaka do Samarinde, preko Kalimantana. Holandskom etnografu Njuveniousu bilo je potrebno petnaest meseci za taj put Mi smo nama dali četiri nedelje. U Pontijanaku smo ostali jedan dan, prikupljajući potrepštine i cigarete. Zatim smo se ukrcali u brodić koji nas je rekom prevezao dublje u ostrvo. Reka je na početku bila ogromna, poput Misisipija, a onda postepeno počela da se smanjuje 246

247 kako smo ulazili dublje u džunglu. Na kraju je postala satkana od divljih brzaka koji su, za vreme poplava, znali da se učetvorostruče. Svi su bih odlično raspoloženi, pred sobom imajući taj predivni prizor rečnog sliva, sve dok se pred nama nije ukazala ogromna površina iskrčene džungle. Drvna industrija se ušunjala u ovu staru civilizaciju i obeščastila džunglu. Površina veličine Rod Ajlanda bila je zbrisana sa lica zemlje. Pošto smo prešli u manji čamac, stigli smo u ribarsko selo, Putusibau, - poslednje uporište pred naše suočavanje sa divljinom. Putusibau se sastojao od dve glavne ulice, jednog travestita i holandskog sveštenika-misionara, koji nas je, skoro radosno, upozorio na opasnosti koje nas vrebaju, poput malarije i zmija otrovnica. Njegovo navodno mišljenje bilo je da su tablete protiv malarije, koje smo uzeli, potpuno beskorisne. Dakle, ako je zakačimo kući se vraćamo u sanducima. Baš lepo. Sledećeg dana smo se otisnuli u našem čamcu. Posle nekoliko sati zastali smo da osmotrimo autentičnu plemensku kuću, što je neka vrsta stambene zgrade u džungli, osim što se ovde radi o komuni u kojoj svi žive zajedno. Onda smo krenuli dalje, ulazeći sve dublje u džunglu. Što smo bili dalje, reka je ubrzavala, sela se proređivala, a kretanje postajalo sve otežanije. Onda je počela kiša. Prelazeći u sve manje i manje čamce, uspeli smo da dođemo do Tong Jang Lokama, poslednjeg sela pre nego što teren postane previše kamenit i opasan za plovidbu čamcem. Bio je to pitomi kraj pre lavirinta džungle, gde nije postojala reka ili staza za orijentaciju, već samo neprekidni niz planina, zelenila i potoka. Tada smo unajmili vodiče iz plemena Punana, nomada koji su se smatrali gospodarima šume. Meštani su, sigurno, bili u stanju da planinu pređu za pet dana, ali nije se moglo oceniti koliko im je potrebno kada su im za vratom trojica sporih belaca. Bio sam zabrinut odabirom naših vodiča, pošto su nam dodelili dekicu u sedamdesetim i nekoliko tinejdžera. Nisam mogao da skontam da li smo dobili prave vodiče ili tek likove koji su se slučajno zadesili u selu. U selu smo imali lepih dan-dva za odmaranje, a onda krenuli pešice. Oko nas je bila divljina, pejzaž kroz kakav dotad nisam imao prilike da prođem. Gustina rastinja, žega, vlažnost, zvukovi, sve to probudilo je neko praiskonsko osećanje, naročito kada smo ugledali kako nam iznad glava lete ptice sa ogromnim kljunovima. Bio je to neki drugi svet. Posle dana pešačenja, suočili smo se sa činjenicom da više ne postoji nijedna staza koju bi mogli pratiti. Ispred nas se prostirao vlažan i muljevit teren. Kada je pala noć trebalo je pronaći suvo, malo izdignuto sklonište od neizbežne kiše. Nabasali smo na staru, oronulu kućicu i umesto da uz nju podignemo neko privremeno sklonište od ogromnog lišća, naši vodiči su nam rekli da prenoćimo 247

248 unutra. Unutrašnjost nije izgledala primamljivo - sve je vrvelo od insekata i bilo prekriveno paučinom, alipolegali smo tamo kao sardine, uvukavši se u vreće za spavanje i pokušali da zaspimo. Dremao sam, polusvestan paukova koji su mi se ljuljali iznad glave, kada, iznenada, cela lobanja poče da mi vibrira. Imao sam osećaj da na meni vežba detlić. Uplašio sam se da me je ujela neka otrovnica i da će smrtonosni serum početi da rastura moj nervni sistem, pa sam skočio i vrisnuo na Henka da mi pomogne. Užasavajuća vibrirajuća buka u mojoj lobanji postajala je sve jača. Nisam mogao da podnesem ni minut više te agonije, preklinjući Henka da izvadi baterijsku lampu i pregleda mi uvo.,,ne, ništa se ne vidi. Sve je... AAAAAA, zavrištao je i ispustio bateriju. Preplavio me je talas olakšanja, a glava prestala da vibrira. Gospode, reče Henk. Neka živuljka ti je istrčala iz glave, ortak. Ispostavilo se da je to bila bubašvaba koja se nekako uvukla u moj ušni kanal i tamo ugnezdila. Svetlo ju je isteralo odatle. Bilo mi je drago što sam je se otarasio, ali onda sam počeo da brinem da možda nije tamo polegla jaja, pa da moj mozak postane hrana za porodicu insekata. Ali, ta opsesija me je napustila posle nekog vremena, verovatno zato što sam imao nevolja preko glave sa pijavicama koje su počele da se lepe za mene. Džungla je bila previše gusta, pa smo ulazili u reke koje su bile duboke od visine kolena do visine grudi. Dok se nalaziš u vodi, te pijavice bi doplivale do tebe i zakačile se. Isisavale bi krv i postajale ogromne, pa smo svaki dan morali da ih skidamo upaljenom cigaretom. Onda bi nam ostajale otvorene rane, koje su se lako inficirale. Ukoliko pijavice ne bi pokupio u reci, onda bi padale sa drveća dok prolaziš ispod. Napadale su nas sa svih strana. Prvu veću krizu imali smo posle pet dana pešačenja. Naši vodiči su shvatili da smo se potpuno izgubili i počeli su da se dogovaraju šta nam je činiti. Niko nije imao ni najblažu predstavu u kom pravcu treba ići. Hrane je ponestajalo, a ja sam stekao nejasan utisak da nas posmatraju u fazonu: Hajde da im se izgubimo ili ih ubijemo ili, jednostavno, smažemo. Ali, mislim da je dekica raspršio te misli i svi smo počeli da se trudimo da nađemo stazu. Onda je usledila mučnina. Spopala me je ta odvratna mučnina u kombinaciji sa prolivom i povraćanjem, iako nisam imao nikakvog izbora nego da prelazim po petnaest kilometara dnevno, penjući se po liticama i noseći na leđima taj teški ranac. Oka nisam mogao da sklopim cele noći bih se borio sa prolivom i istovremeno povraćao. Usled dehidratacije zbog nedostatka tečnosti i hrane počeo sam da haluciniram, ali sam se usredsredio na preživljavanje i bodrio telo da nastavi napred. Počeli smo da se razbijamo u grupice koje bi se pele na vrhove i pokušavale da 248

249 provale u kom pravcu je velika reka Mahakam. Kada bi je pronašli to bi značilo siguran povratak kući. Jednoga dana krenuo sam sa vodičem u pohod na jedan od tih vrhova. Jedini put koji je vodio nadole bila je glatka vertikalna strmina, na svu sreću, obrasla lozom. Pratio sam ga niz liticu, korak po korak, držeći se za lozu. Stigli smo do mesta na kome nije bilo ništa na šta se moglo osloniti stopalo, tako da smo skroz zavisili od izdržljivosti te loze. On se spustio pola metra niže, ljuljajući se niz lozu, ali kada je red došao na mene izdržljivost te loze stavio sam pod znak pitanja. Uveravao me je da je u redu, ali još uvek sam bio sumnjičav. Onog trenutka kada sam pustio liticu i svu težinu prebacio na lozu, ona se otkačila. Počeo sam da padam unatraške. Sada nije postojalo ništa da me spasi od survavanja u sigurnu smrt na golom kamenju koje se nalazilo nekoliko stotina metara ispod. Međutim, noga mi se, u padu, zakačila za novu lozu. Naglavačke sam visio sa litice. Moj vodič, koji se nalazio iznad mene, histerično se smejao. Morao sam da se uspnem u uspravan položaj i ispetljam nogu, pre nego što dođem do sigurnijeg mesta. Nekoliko dana kasnije nabasali smo na Mahakam, moćnu planinsku reku pretećeg izgleda i duboke, plave vode. Još uvek smo bili kilometrima daleko od okeana, ali sada je bar plovidba čamcem bila izvodljiva, a njega smo mogli iznajmiti u prvom sledećem selu, dvadesetak kilometara nizvodno. Slavili smo na obali reke, ljubeći zemlju, kada smo ugledali nekoliko meštana u čamcu. Uhvatili su jelena, a naši vodiči su ih zamolili da nam ostave jelenski but i jednu kornjaču. Godinama sam bio vegetarijanac, ali sada nisam osećao nikakvu grižu savesti zbog napada na tog skromno spremljnog jelena. Pre nego što su meštani otišli, naši vodiči su naručili čamac koji bi sutradan došao da nas pokupi. Onda je počela užasna kiša. Bili smo u kanjonu, a prava obala nije postojala, već je uz reku stajalo samo kamenje, preko koga je voda lako prešla iz nabujale reke i potopila naš kamp. Bili smo primorani da se pribijemo uz tu vertikalnu liticu, koja je na sebi imala nešto rastinja, i tako na nogama provedemo celu noć, odmarajući ih na panjevima koji su bih ispod. Čamac se pojavio sledećeg dana. Pogodili smo se za put do okeana i oprostih sa našim vodičima, koji su se okrenuli i pošli nazad u džunglu, preko planine vraćajući se u selo. Te večeri smo se zaustavili u selu i uspeli da iznajmimo sobu. Međutim, moja groznica se osvetnički.vratila. Ponovo sam celu noć proveo prskajući iz oba otvora, osećajući se iznurenije nego ikada u životu. Nije mi pomoglo ni kada smo dobili vest da je nekoliko Australijanaca, koji su par dana ranije pokušali da pređu isti put, umrli u poplavi. Sledećeg dana sam bio toliko bolestan i očajnički želeo povratak u civilizaciju, da sam otišao u lokalnu komunikacionu bazu i, preko kratkih radio-talasa, naredio da pošalju po nas helikopter. Henka i mene prebacili su u Balik, gde mi je doktor prepisao neke antibiotike, koji kao da su odneli deo moje bolesti, ne izlečivši je u 249

250 potpunosti. Onda sam se oprostio od Henka. Naše prijateljstvo postalo je učvršćeno pobedom nad smrću i uspešnim izvlačenjem iz jebene džungle. Pri povratku u Los Anđeles, svratio sam na Novi Zeland, ali i dalje se nisam osećao normalno. Nekoliko dana kasnije, kada sam se ukrcao u avion za Los Anđeles, skoro sam se onesvestio. Iz mene su izbijale litre znoja, groznica se vratila, kao i halucinacije. Kada smo sleteli jedva sam uspeo da izađem iz aviona. Posle dana provedenog na kauču, otišao sam u bolnicu. Moje stanje ih je sve zbunilo. Dali su mi lekove za ublažavanje bolova, koje sam rado uzeo iako sam sada bio čist. Prijavio sam se u Kedars Sinai, gde su posle nekoliko dana testiranja, utvrdili da bolujem od retke tropske bolesti. Sada sam, makar, znao šta sam zakačio. Prepisali su mi neke jake antibiotike. Oporavio sam se, ali morali smo da otkažemo naš novogodišnji nastup u San Francisku. Bilo mi je potpuno dobro kada smo odleteli u Brazil, da u januaru tamo odsviramo nekoliko koncerata. Bio je to četvorodnevni festival, na kom smo se smenjivali sa Nirvanom, naizmenično svirajući koncerte u Riju i Sao Paulu. Doleteli smo u ogromnom boingu 747 i sve je bilo na nivou, ali ništa me nije moglo pripremiti na prijem na koji smo tamo naišli. Nisam bio spreman za brazilske obožavaoce, iako mi je Nina Hegen pričala kako bi mogla da, kada ceo svet potpuno zaboravi na nju, ode u Brazil i da je tamo dočekaju kao da je jedna od Bitlsa. Bila nam je potrebna policijska intervencija kako bi izašli iz hotela. Ushićenost obožavalaca bila je tolika da se graničila sa opasnošću. Dan pred svirku u Riju, dobili smo policijsku pratnju i brodić u kojem smo otišli duboko u favelu sirotinjski kraj u koji se policija plašila da uđe kako bi videli pravu samba trupu na delu. Bili smo oduševljeni tom njihovom duševnom muzikom i raskošom, tako da smo ih pozvalida nam se pridruže na sutrašnjoj svirci. Prihvatih su poziv. Na bini ih se pojavilo dva puta više, svi skockani u najbolje kostime. Čed nije znao šta da radi, pa je počeo da lupa bubnjeve, oni su počeli da ga prate zveckajući njihovim zvečkama, pevajući i igrajući. Fli je uhvatio ritam i pridružio im se, a Arik je počeo da svira neki fanki, što se savršeno uklopilo. Imao sam poteškoća da se snađem, sve dok mi nisu prišle dve prelepe samba-devojke i uvukle me u igru. Sada smo svi igrali i svirali u nekom psihodehčnom ritmu. Nirvana je imala nastup sledeće večeri i svi smo zbog toga bili uzbuđeni. U međuvremenu, Kortni je koristila svaku moguću šansu da bude primećena. Nikada nisam video nekoga toliko željnog pažnje, slave i drame. Bila je van sebe. Kada bi fotograf uperio objektiv na grupu ljudi, ona bi uletela u kadar, spopadajući svakoga kao da joj je to najbolji prijatelj na svetu. Kurta, koji je bio povučen, nismo puno viđali. Proveo sam neko vreme sa njim pred njihov nastup. Bio je skroz urađen pilulama, što se nekim čudom - nikada 250

251 nije odražavalo na njegov nastup, tih i otuđen od spoljašnjeg sveta. Ali, imao je tako dobar stil, uvek noseći neku ludu kombinaciju boja, džempera i stvari koje se nikako ne slažu. Nirvana je razvaljivala dve noći zaredom. Svirali su mnogo pesama koje će završiti na albumu In Utero, a onda zamenjivali instrumente i prelazili na neke poppesmice poput Seasons in the Sun. Tokom trajanja jednog od ova dva nastupa, Kurt je počeo jednu od njegovih ludih solaža u trajanju od desetak minuta. Skinuo je gitaru i svirao je dok je ležala na bini, a onda je opalio u pojačalo. Završio je u publici svirajući na uništenoj gitari. Kada se vratio na binu publika je počela da se bori za njegovu gitaru, a Kortni je preletela preko bine, bacila se u publiku i pretukla nekoliko klinaca da bi došla do gitare. Popela se nazad na binu šepureći se i u rukama ponosno držeći raspadnutu gitaru. Na kraju je sišla odatle, a Lui, jedan od članova naše ekipe, nekako je uspeo da se dokopa vrata te gitare koji ima i dan-danas. Vratio sam se kući, tako srećan zbog doživljaja koje smo imali sa Nirvanom. Svi su ih obožavali. U međuvremenu, Blood Sugar je, još uvek, napredovao. Nisam se navikao na tu dodatnu pažnju. Sećam se da sam bio na žurci koju je organizovala Liza Meri Prisli, u nekom avionskom hangaru u Santa Monici. Otišao sam da pišam i u kupatilu naleteo na nekog biznismena u odelu. Stao je kod pisoara do mog, pogledao me i prepoznao. O, Bože, pa ti si onaj lik, reče on i poče da pevuši- njegovu verziju Under the Bridge. Sledeći put sam vozio moj bajs i na putu do kuće čuo kako iz kola koja su projurila pored mene dopire Under the Bridge. Shvatio sam da smo sada postali opšte poznati, da smo izašli iz domena andergraunda, što me je načinilo nešto stidljivijim i povučenijim. Ironično, ali Fli i ja proveli smo većinu naših života žudeći za pažnjom, pokušavajući da napravimo spektakl, radeći nečuvene stvari da bi bili viđeni i slušani. Jedna od takvih bila je dok smo išli u Ferfeks. Skontali smo da je ugao Vestvuda i Vilšajr bulevara najprometniji ugao na svetu. Malo smo se nacirkali, malo uradih tabletama i otišli tamo. Uspeli smo se uz banderu i popeli na ogroman bilbord, tačno iznad tog ugla. Skinuh smo se do gole kože i igrali, mašući kitama svakom prolazniku. Imali smo osećaj da nas ceo svet posmatra i to je bio super osećaj, trenutak za pamćenje - kada smo mogli da budemo egzibicionisti, izvođači, izazivači i delikventi, sve odjednom. Sada smo bili na tim bilbordima, umesto da goli igramo ispred njih. Iz tog razloga nisam imao potrebu da se borim za pažnju ili hvališem uokolo kako pravimo sjajnu muziku. Došlo je vreme da je još stvorimo. Fli i ja smo već počeli da pišemo i unapred se radovali ortačenju sa Arikom i otkrivanju njegovog načina razmišljanja i 251

252 muzičkog talenta. Arik je, po okončanju turneje, iznajmio malu kuću u mom susedstvu, ali svaki put kada bih pokušao da ga uhvatim da zajedno radimo, on nije mogao. Na kraju sam otišao do njegove kuće, ostavio mu gomilu tekstova i traka sa nerazvijenim melodijama, jer on tada nije bio u fazonu da uzme gitaru u ruke. Opet ništa. Nikakav odgovor, ništa od onoga: Hej, imam neke ideje! Nedugo zatim skontalismo da on, možda, nije ono što tražimo. Tada smo dobih najgrozniju moguću ideju da u novinama objavimo oglas za audiciju. Mislili smo da tako možemo odslušati sve gitariste ovoga sveta i odaberemo najsavršenijeg, najtalentovanijeg, najosećajnijeg i najzabavnijeg. Ali, ne ide tako. To ti je kao kada tražiš suprugu - moraš da se nadaš da ćete se sresti. Stavili smo oglas u L.A. Weekly i držali audicije. Bio je to cirkus koji nikuda nije vodio. Neki su znali da sviraju, ali neki klinci su dolazili samo sa željom da nas upoznaju. Negde u to vreme video sam grupu zvanu Moder Tang (Mother Tongue), koja je svirala u klubu Lingerie, i njihov gitarista mi se svideo. Klinac se zvao Džes Tobias. Fliu sam ispričao za njega i doneli smo odluku da ga čujemo. Svirali smo, bilo je stvarno sirovo i energično. Imao je definitivno najbolju energiju od svih sa kojima smo dotad svirali, ali Fli je bio malo zabrinut zbog mogućnosti da klinac neće imati tehničko umeće za sviranje naše muzike. Na kraju smo ga primili, on je napustio svoju grupu i počeli smo da sviramo i stvaramo pesme. Nekoliko nedelja kasnije shvatili smo da nešto ne ide kako treba. Uporno smo svirali sa Džesom, ali niko nije bio zadovoljan, naročito Fli. Još uvek sam mislio kako ima nade, kada dođe Čed i reče: Imam osećaj da je Dejv Navaro spreman da svira sa nama. Dejv je oduvek bio naš prvi izbor za Džonovu zamenu. Ponudili smo mu to još mnogo ranije, ali bio je suviše zauzet projektom na kome je radio posle raspada Džejns Adikšn. Čed se, u poslednje vreme, često družio sa njim i bio potpuno uveren da je Dejv voljan da nam se pridruži. Bila je to idealna situacija jer su Džejns Adikšn, u periodu kada je Navaro bio sa njima, uspeli da nađu neki novi zvuk i tako jedinstven emotivan muzički duh. Dugo su bili glas Los Anđelesa. Bili su strastveni, originalni umetnici sa pravim stavom, otkačeni i puni ljubavi. Tako smo otpustili Džesa i primili Dejva. Navaro je imao super prilaz. Rekao nam je:,,po gradu se priča da ste šutnuli Džesa zato što je bio previše sladak, pa vam je mažnjavao ženske. I onda ste uzeli mene. Šta to govori o meni? Imao je sarkastičan smisao za humor. Kada nam se pridružio, napravio je spisak gitarista koje smo imali pre njega. Posle njegovog imena stajao je znak pitanja. Promena zvuka bila je neminovna posle Dejvovog dolaska. Imao je drugačiji stil sviranja od bilo koga drugog, ali bio je sposoban i brzo učio naše pesme. Nije imao urođenu misterioznost fanka, ali to nas nije zabrinjavalo - bih smo spremni da istražimo nova prostranstva. Nisam se nadao njegovoj neverovatnoj ljubaznosti. Bio 252

253 je strašno osetljiv, nežan, osoba na koju je uvek moglo da se osloni, što je bila super kombinacija sa njegovim sarkastičnim smislom za humor. Ali, uprkos svemu, imali smo čudan početak pošto se nisu svi odmah prilagođavali našem načinu rada. Kada je reč o tome, Džon je tu bio pravi izuzetak. On je stvaranje muzike, na neki način, načinio lakšim nego što je bilo sa Hilelom, iako sam Hilela poznavao godinama. Mislio sam kako su svi gitaristi slični - da samo treba da im pokažeš reči, nešto im odmumlaš i eto ti gotove pesme. Tako nije bilo sa Dejvom. Sećam se kako sam išao kod njega kući, sa željom da uvežbamo jednu pesmu Bitlsa, i sve je išlo mnogo sporije, mnogo teže nego ranije. Gotivili smo Dejva, alion se, bez našeg znanja, osećao kao potpuni otpadnik. Mislim da nije ni bio svestan koliko smo bili spremni da ga prihvatimo kao nama jednakog. Prošao je kroz svašta sa Perijem Farelom u Džejns Adikšn, pošto su im se stilovi razlikovali, a kod nas je sve više bilo okrenuto saradnji. Priznao mi je, godinama kasnije, kako se tada plašio da će svakog trenutka popiti otkaz. Krajem oktobra odlučili smo da otputujemo u Njujork kako bi jednim udarcem proslavili moj rođendan i na Nedelji mode pridružili mom dobrom ortaku Gaju Osearu iz Maverik Rekordsa. Gaj je jurio za Kejt Mos, a ja nisam imao ništa protiv da blejim sa njim i posećujem modne revije. Ostali smo na nekoj žurci i vratili se strašno kasno u Rojalton,u kome smo odseli. Nekoliko sati pošto sam utonuo u san, telefon je počeo ludački da zvoni. Podigao sam slušalicu i sa druge strane začuo ćaletov glas. Bio je skroz sluđen, mrmljajući nešto kao:,jesi li čuo šta se desilo? River je mrtav. Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da mi ta informacija prodre do mozga, pošto sam bio u nekom stanju polusna. Čim sam ukapirao šta mi je rekao, odmah sam ga nazvao. Ispričao mi je kako je River umro prethodne noći ispred nekog kluba u Los Anđelesu od prekomerne doze. Ponovo me je preplavio osećaj neverovatnog gubitka. Pozvao sam Flia, koji se sa njim nalazio u ambulatnim kolima i obojica se pošteno isplakali. River nije bio jedan od mojih najbližih prijatelja, ali bio je jedna očaravajuća pojava, živeći život onako kako je želeo. Nije mi bilo do slavlja, iako mi je bio rođendan. Neko vreme sam proveo sa mojom prijateljicom Akacijom, koja je nekada bila Fliova devojka i Riverovog brata, Žoakina. Otišao sam do njenog stana u Kineskoj četvrti, zajedno smo legli na krevet na sprat, sve vreme ridajući. Osećao sam se prazno iznutra. Nekako sam uspeo da se odvučem nazad u Rojalton, a Gaj me je primorao da ga pustim da me časti rođendanskom večerom. Otišli smo u restoran koji je u tom trenutku bio u trendu, kao što je nalagao njegov običaj. Jeli smo i odigrali nekoliko partija bilijara, a onda me je Gaj odvukao na neko mesto po imenu Soul Kičn. Te večeri tamo je nastupao neki super didžej, tako da sam u jednom trenutku naterao sebe da ustanem i pokušam igrom da oteram tugu. 253

254 Kada sam se vratio za sto oko Gaja je bila gomila ljudi, uključujući dve vrele devojke, koje su strašno ličile na manekenke i radile sve one stvari što su tako karakteristične za njih - cirkale i pušile cigarete. Nisam mogao da skinem pogled sa jedne od njih, đavolice koja je sva sijala, pogotovu pošto je počela da se ljubi sa njenom drugaricom. Provalio sam da nisu u vezi, već da su to radile iz čistog zezanja. Te večeri nismo imali puno kontakta, ali rekla mi je da će sledećeg dana nastupiti na reviji Kelvina Klajna. Sva čula sam usmerio na tu malu. Nešto u vezi sa njom me je zainteresovalo, nešto što nije bila obična, prirodna reakcija koju sam imao na svaku lepu devojku sa kojom sam hteo da spavam. Zračila je nečim metafizičkim. Poverio sam Gaju moja osećanja, a on mi je uzvratio da se ne nadam previše. Sledećeg dana otišli smo na Klajnovu reviju i tamo su delili dnevno izdanje Nedelje mode na čijoj je naslovnici bila ta vrela plavuša. Iznenada, Gaj je počeo da se interesuje za nju. Pogodila me je Kupidonova strela dok smo je gledali kako hoda po pisti. Imam običaj da srljam u takve stvari, pa ako vidim devojku koja mi se sviđa, čak iako nikada nisam progovorio reč sa njom, odmah počnem da pričam sebi: Mogao bih da se skrasim sa njom. Izgleda kao neka koja bi bila odlična majka i dobra u krevetu. Bio sam ubeđen da je mlada Džejmi Rišar istog mišljenja i da će postati moja devojka. Te večeri smo se svi sreli u Indokini, trendi restoranu u samom centru grada, ali taj susret nije bio ni nalik onome kako sam ga ja zamišljao. Sedela je tamo, za stolom punim klinkica koje su nešto naglabale, sve manekenka do manekenke. Pile su previše, pušile previše i uzimale za ozbiljno sve što su radile. Pojavio sam se tamo sa Gajem, očekujući da će mi se ona baciti pred noge, ali ona je bila odsutna, namerno ne obraćajući pažnju na mene. Naoružao sam se strpljenjem i tolerancijom. Kristi Tarhngton je počela da priča sa njom i puni joj glavu svakakvim glupostima o meni, poput: Kloni se tog tipa. On je ženskaroš. Samo će te smuvati i ostaviti, bla, bla, bla. Počeo sam da gubim interesovanje za nju, misleći kako je premlada i previše uvučena u ludilo njenog mikrosveta. Ali, nešto u meni nije mi dozvoljavalo da skroz odustanem. U jednom trenutku sam skontao da joj treba prevoz do kuće, pa sam joj pozvao taksi, a ona mi je ponudila da pođem sa njom. Prihvatio sam poziv, ali se ništa nije dogodilo pošto je bila previše pijana da bi se išta moglo započeti. Sledeće večeri imali smo potpuno razuzdan seksualni susret. Pomerila mi je mozak na način na koji nisam ni zamišljao da može biti pomeren, pogotovo ne od strane jedne sedamnaestogodišnjakinje. Ponašala se strašno zrelo. Sećam se da sam pomislio: Vau! Kakve jebene porniće je gledala ova mala? Vratio sam se u Los Anđeles. Svake večeri smo se čuli telefonom. Tokom prvog telefonskog razgovora poverila mi se: Imam mali problem. Viđam se sa tim 254

255 momkom i moram da mu dam do znanja da je među nama gotovo. Ispostavilo se da je ona mala bogatašica, ćale joj je bio neki milijarder sa Vol Strita. Takođe, postojao je problem sa matorcima koji su saznali za našu vezu i strašno joj se protivili. Njen ćale je počeo da mi ostavlja preteće poruke na sekretarici, naročito pošto mu je onaj lik koga je šutnula rekao kako bolujem od side. Ali, Džejmi je bila nepokolebljiva, pa smo počeli da kujemo zavere i šeme kako da mi dođe u kratku posetu. Pozvao sam njenog ćaleta i objasnio mu kako: 1) nemam sidu, i 2) nisam čudovište. Takođe, malo sam se ulagivao njenoj kevi. Konačno, pustili su je da ode. Ne sećam se puno toga u vezi sa njenim dolaskom, osim da sam išao da je dočekam i njenih ludih čizmica koje je nosila kada je izlazila iz hotela. Pomislio sam:,,uh, ona je baš ono što želim. Super smo se zezali i sve vreme bih potpuno opušteni. Tog Božića otputovali smo u moju obaveznu posetu Mičigenu. Odmah se skontala sa mojom mamom. Od tada se čuju svaki dan telefonom, do dana današnjeg. Potom smo odleteli u Pensilvaniju da upoznam njene roditelje. Bio sam prilično nervozan, alidobro je prošlo. Odmah sam se složio sa njenom mamom, bila je slatka i pažljiva prava mama. Nikakvih problema nije bilo ni sa ćaletom. Ispostavilo se da je pravi zaljubljenik u muziku. Imao je police krcate pločama džeza i ritma i bluza. On bi ih puštao, a Džejmi i ja bi pevali i igrali uz njih po kuhinji. Januara navršilo se pet i po godina mog trezvenjaštva. Nisam imao nikakvu nameru da ponovo počnem sa uzimanjem droge. Otišao sam na vađenje umnjaka kod jednog zubara na Beverli Hilsu. Tokom tih pet godina išao sam kod brojnih lekara i zubara i uvek sam imao spremljenu priču: Alergičan sam na narkotike. Šta god treba da mi radite, radite sa lokalnom anestezijom ili sa nekim supstancama bez narkotika. Zubar je procenio da može da izvede operaciju sa lokalnom, tako da sam seo na stolicu i on me je napucao novokainom. Počeo je da vadi zub, ali nasred procesa mi je rekao kako je zub toliko duboko usađen da će morati da ga seče, a da bi to uradio morao je da me stavi pod totalnu. Pristao sam pošto sam već sat vremena sedeo na toj stolici. Zabio mi je iglu u venu i ubrizgao tečni valijum. Osećao sam kako mi se penje uz ruku, uz grlo i ulazi u mozak. Preplavio me je oblak euforije. Prvi put, posle pet i po godina, bio sam urađen. Osećaj je bio tako dobar, bio sam tako van sebe da sam pomislio kako sam postao neka druga osoba - neki ludo urađeni lik. Zubar je izvadio umnjak, a ja sam se osećao fino i blaženo, plutajući na tom oblaku, postajući svestan tih novih glasova u mojoj glavi koji su govorili: Moramo ovo da nastavimo, iz ovih stopa. Nećemo da dozvolimo da ovaj osećaj prestane. Bio 255

256 sam u fazonu:,,ne brini, brate, borimo se za istu stvar. Čim je završio zubar me je pitao da li imam bolove, a ja sam mu rekao da umirem od njih i da mi je preko potreban perkodan. Progutao sam šaku od dvadesetak pilula pre nego što sam uopšte izašao iz zgrade, a ubrzo pošto sam stigao kući, u bočici su ostale samo dve. Sada sam postigao onu lepu opijenost. Tada sam odlučio da je dobra ideja da se provozam do centra i kupim nešto kokaina i heroina. Nisam se predomišljao, nisam ni pomislio na trezvenost i pakao iz koga sam se izvukao, izričito sam želeo da budem urađen i to još više, bez ikakve svesnosti o posledicama, ničemu, tačka. Tako sam se odvezao do mog starog mesta, ugla Šeste i Boni Brea, i otkrio da je paketiće finog kokaina zamenio krek. To je bilo sve što sam mogao da dobijem, ali dobri stari crni kokain ostao je potpuno nepromenjen, a sa njim sam znao šta mi je činiti. Zaputio sam se u apoteku po igle, prodajući istu staru priču o dijabetesu, skroz zaboravljajući da sam sada poznat. Apotekar me pogleda i reče: Oh, gospodine Kidis, nisam znao da ste dijabetičar. Odgovorih: Aha. Dijabetičar. Taj sam. Prilikom povratka kući svratio sam u jednu prodavnicu lula na Sanset bulevaru i kupio veliki, otkačeni pajp. Naravno, i tamo su me prepoznali, ali sam ih slagao da je to poklon-fora za jednu žurku. Otišao sam kući. Nisam imao upaljač, pa sam pokušao da šibicama zapalim krek, što je užasna ideja jer šibica ne gori dovoljno dugo da bi ga zapalila. Vrteo sam se tako danima, a onda vratio u centar i našao nešto kokaina u prahu. Uradio sam se kokainom i obeznanio se u krevetu u kom sam, do tog trenutka, uvek bio trezan. Sada mi je kuća bila pretrpana negativnom energijom, naročito kupatilo koje je bilo u potpunom kršu. Kada sam se probudio prva pomisao bila je: Bože, molim te, reci mi da je sve ovo samo noćna mora. Skontao sam da postoji dva odsto šanse da se to nije dogodilo. Slepo sam se uzdao u to govoreći sebi: Hajde, neka je šansa tako mala. Samo da sam sve sanjao. Samo da se ništa od toga nije desilo. Pridigao sam se drhteći, zavirio u kupatilo i onda me je strefilo. Kako se to desilo? Nisam tako planirao. Znači, dečko koji se zakleo da će smrt dočekati čist uprskao je stvar. Nisam znao šta da radim, bio sam potpuno zatečen. Sada, iako se zver u meni probudila, nije još sve bilo izgubljeno. Jedan deo mene je hteo da nastavi, ali drugi se osećao osramoćeno zbog toga što sam učinio sebi, pa sam očistio taj haos i pretvarao se da se ništa nije desilo. Ali, osećao sam se prazno i šuplje, kao da sam napravljen od celofana. Osvrćući se na to, shvatam da sam tada imao priliku da odmah odem do nekoga i iskreno kažem: Okej, desilo se to i to. Hajde da ponovo počnemo sa skidanjem. Trebalo je da se otarasim stida i potražim pomoć, ali nisam to mogao da uradim. Naravno, nisam to rekao nikome iz grupe. Još uvek smo pokušavali da se 256

257 skontamo, da počnemo da stvaramo novi materijal. Jedan od načina ortačenja bila je kupovina novih harli dejvidsona. Čak smo, fore radi, osnovali bajkersku bandu pod nazivom The Sensitives. Shvatili smo da je pravo vreme za promenu sredine, u kreativne svrhe, sada kada smo iza sebe imali velike hitove i izdavačku kuću koja nas podržava i koja je bila voljna da troši novac na nas. Čed i ja smo otišli u istraživačku misiju po Havajima i pronašli veliku farmu na južnoj obali Velikog ostrva. Tamo je bilo hektara i hektara prostranstva sa sve belim konjima u koralu. Glavna kuća imala je lepu kuhinju i veliku sobu koju smo mogli koristiti za probe. Postojale su i dve-tri gostinjske kuće rasute svuda po imanju, bazen, teniski teren i divan pogled koji se pružao na Pacifik. Imanje je bilo udaljeno svega nekoliko minuta vožnje od najboljeg mesta za ronjenje na celim Havajima. Iznajmili smo opremu na mesec dana i zapostavili naše motore. Prilično ekstravagantno za likove koji su do pre nekoliko godina živeli u malim stanovima. Problem je bio što je mesto bilo toliko prelepo, pa je bilo teško početi sa stvaranjem muzike, jer je jedino što smo stvarno želeli bilo da plivamo u okeanu, bogato ručamo i nalazimo litice pogodne za skakanje. Na kraju smo počeli da sviramo. Išlo je sporije, ali imalo drugačiji tok nego ranije. Stvorih smo neke dobre zvukove, ali nije bilo onih spontanih telepatskih trenutaka, kada svi jednostavno postanemo reka i krenemo u istom pravcu. Mislim da se nešto desilo u mojoj glavi, pošto tamo nisam otišao sa nepokolebljivom samouverenošću. Nisam bio siguran kako da pravim taj novi zvuk, nisam znao kako da se uklopim tu, ali skupio sam snage da idem korak po korak, održavajući moj uvrnuti, bizarni stil pisanja, što mi se činilo zanimljivim, iako nisam dobijao povratne reakcije od ostatka ekipe. Neke veoma lepe stvari bile su začete za vreme proba, nešto što će kasnije prerasti u pesme. Fli je želeo da se ustoliči kao glavna kreativna sila našeg zvuka i pravca u kom će ići naše pesme, što je bilo u redu, jer je on oduvek najviše doprinosio, ali ja mislim kako je on osećao daje sad njegov red da u tome dominira, a to je bilo već nešto drugo. Videlo se da je Dejv bio zbunjen našim načinom rada. Stalno se osvrtao, u fazonu: Je h to ovako treba da izgleda? Entoni je tamo, u uglu, piše pesme dok mi ostali vežbamo? Da li to vodi nekuda? Čed i ja smo mu odgovarali:,,da, da, tako ti je to kod nas. Mislim da smo bili pod velikim pritiskom, s obzirom na upečatljiv uspeh prethodnog albuma. Nije to bio očigledan pritisak, kao ono kada si u fazonu: Hajde, vreme je da napravimo nešto bolje od prethodnog. Više je to bio neki pritajen, podsvesan pritisak, kao da smo pod mikroskopom a gomila ljudi posmatra šta radimo. Morali smo da pobegnemo sa kopna, što je celoj stvari dalo uvrnutu crtu. Dok smo bdi tamo pisao bih tekstove po ceo dan, ali nekada su nailazile faze 257

258 kada nova muzika jednostavno nije dolazila i kada ideje nisu htele da mi padnu na pamet. Seo bih na mog dvotočkaša i promenio okolinu tako što bih se odvezao do same obale ostrva, pronašao neki motel, tamo se zabio sa mojim trakama i pisao tekstove. Sećam se da me je prilikom jednog povratka Čed upitao: Šta je? Imaš kreativnu blokadu? Objasnio sam mu da tako nešto ne postoji, da pisci pišu kada im se piše, a da ne pišu kada im se ne piše. Ali, on je ostao ubeđen da imam,blokadu, čak je liku iz časopisa Rolling Stone dao izjavu da pravljenje pesama za novi album ide dobro, osim što ja imam blokadu. Neko vreme je to predstavljalo jabuku razdora koju je među nas bacio on od svih mogućih ljudi. Život na ranču se odvijao tako što smo radili ujutru, onda išli na ronjenje, pa na ručak. Potom bi radili još nekoliko sati, a večeri uglavnom provodili igrajući poker. Bilo je zabavno sedeti na svežem vazduhu, piti sokiće i zezati se posle napornog dana pisanja i sviranja. Kada bi nas obuzela želja, uzeli bi dan odmora za istraživanje zanimljivih mesta na koja sam naletao prilikom mojih izlazaka. Išli smo na ronjenje u odelima i šetnje po vulkanima. Svuda smo stizali na našim dvotočkašima. Pričao sam sa Džejmi preko telefona svake večeri za vreme boravka na Havajima. Zakup nam je istekao posle mesec dana, tako da su svi otišli kućama na nedelju dana. Ali ja sam ostao na Havajima i Džejmi mi je došla u posetu. Otišao sam po nju da je pokupim i sećam se da smo proveli veoma lepu prvu zajedničku noć. Imali smo dogovor: za vreme njenog odsustva nisam smeo da ejakuliram, masturbiram, sanjam mokre snove ili imam druge devojke - morao sam da sačuvam svaki delić mog čia. Džejmi je bila devojka veoma izražene seksualnosti, htela je produženi odnos prilikom kog nije smelo da mi manjka telesnih sokova. Posle toga iznajmili smo prelepu drvenu kućicu u Vajpio Veliju, mestu koje je ličilo na sam raj. Nekoliko dana proveli smo i na Mauiju, a onda je došlo vreme za rad i ponovno okupljanje grupe. Kada smo se okupili iznajmili smo staru kuću na severnoj strani Velikog ostrva, što je bilo potpuno drugačije okruženje. Bila je to ogromna kuća koju smo zakupili na celih mesec dana. Do tada je prva polovina albuma bila već gotova. Radili smo, ali smo se i zezali, dva puta imali sjajne doživljaje na ronjenju, uključujući i onaj kada je pored nas prošlo jato kitova. Jednog dana nas je pozvao Lindi i saopštio da se Kurt Kobejn ubio. Ova vest nas je ubila u pojam. Nisam se osećao kao onda kada je Hilel umro, više sam pomislio: Bože, svet je na velikom gubitku. Kurtova smrt bila je potpuno neočekivana, jer ako vidim nekoga ko je na putu za propast, uvek se nadam da ima nade za oporavak. Oporavljali su se neki od najgorih džankija koje sam poznavao. Bio je to emotivni šok i svi smo se tako osećali. Ne znam zašto su se svi na svetu osećali bliski sa tim momkom, bio je prijatan, nežan i dobronameran na neki 258

259 uvrnut način. Uprkos njegovom vrištanju i mračnim mislima, bio je dražesan. Njegova smrt nas je jako pogodila i uticala na ono što smo radili. Probudila je nešto u meni, imao sam jaku potrebu da, na neki poseban način, izrazim ljubav prema njemu, a da to ne bude neka oda. Istog dana sam se povukao u jednu od zavučenih soba i počeo da pišem tekst za Tearjerker. Tearjerker My mouth fell open hoping that the truth vjould not be true, refuse the news I m feeling sick now, what the fuck am I supposed to do, just lose and lose First time I saw you, you were sitting backstage in a dress, a perfect mess You never knew this but I wanted badly for you to requite my love Left on the floor leaving your body When highs are the lows and lows are the way So hard to stay, guess now you know I love you so I liked your whiskers and I liked the dimple in your chin, your pale blue eyes You painted pictures 'cause the one who hurts can give so much, you gave me such Na Havajima smo, u grubim crtama, završili desetak pesama. Došlo je vreme za povratak kući, dovršavanje tekstova i ulazak u studio, gde je trebalo da radimo sa Rikom Rubinom. Onda sam, ponovo, skrenuo sa puta. Neko mi je dao brošuru o organizovanom lancu droge u Njujorku, punu neverovatnih priča o životu na ulici, praćena sjajnim fotografijama koje su sve to oslikavale. Sedeo sam jedne večeri sam u kući, a ta knjiga me je,posmatrala. Uzeo sam je i počeo da čitam. Upalila mi se sijalica i pojavili mali đavolski rogovi. Proverio sam koliko love imam u džepovima i pregledao raspored obaveza da vidim da li sam slobodan narednih nekoliko dana. Shvatio sam da je prošlo već mesec dana od mog poslednjeg pucanja i da mogu da se izvučem iz svega. Namera mi je uvek bila da provedem jednu ludu noć, prespavam i vratim se u normalu. Vožnja ka centru bila je doživljaj za sebe. Osećao sam uticaj mračne sile koja samo što te nije dovela na mesto na kom znaš da ne bi trebalo da budeš u ovoj životnoj fazi. Uključiš se na autoput 101, napolju je noć i strašno je hladno. Gadna je to vožnja, srce ti ludački lupa, krv juri kroz vene jer znaš da su ljudi koji diluju opasni, a murije ima svuda unaokolo. To više nije tvoj kraj, sada dolaziš iz fine kućice sa brda i voziš kamaro kabriolet. 259

260 Dakle, isključiš se kod Alvarada i skreneš desno. Sada ti se čula podešavaju na hiperradarsku situaciju. Misija ti je da kupiš gudru i ne želiš da ti bilo šta pokvari taj plan - to ti je kao da ulaziš u bitku u kojoj ti život zavisi od čula, od toga kako opažaš svet oko sebe, od lika koji stoji na uglu, do pajkana u civilu, crnaca i belaca. Ako ne želiš da skrećeš pažnju ikakvim poslovima na ulici, onda daš znak i skreneš u Treću, sve vreme pazeći da te neko ne prati. Potom se odvezeš dva ćoška niže, prođeš meksičke porodice, nekoliko motela i piljarnica, s leve strane ostavljajući onu koja je bila poprište mnogih dešavanja sa Dženifer i pucanja u kolima - kada sam glavu izbacivao kroz prozor i bacao peglu. Sve te uspomene počinju da naviru, do trenutka kada skreneš u Boni Bre i nekoliko metara dalje ugledaš grupu dilera. Oni su neverovatno agresivni. Obraćaju pažnju na svaki automobil koji se pojavljuje iza ugla, pokušavajući da provale da li je to potencijalna mušterija. Postoje dve mogućnosti - ili da parkiraš odmah tu, ili da skreneš u sledeću uličicu i da oni počnu da te jure. Počnu da ti kucaju na suvozačev prozor, zadnje staklo, vetrobran, a ti treba da odlučiš od kog ludaka ćeš da kupiš. Dileri su navikli da mušterije kupuju robu u vrednosti dvadeset, četrdeset, najviše šezdeset dolara, ali onda izvučeš svežanj stotki i kažeš im da hoćeš robu u vrednosti petsto dolara. Ne mogu ni da imaju toliku količinu kreka u ustima, gde ga kriju. Ispod jezika imaju samo nešto heroina u čaurama, pa počnu da te gnjave izvlačeći sve do čega mogu doći i na kraju se ponuda svede na šaku kreka prekrivenog pljuvačkom. Sklopiš dil i onda ih pitaš:,,ko ima čivu?, a oni pokažu prstom. Čiva je dop. Onda odeš do sledećeg ugla i kupiš još tri, četiri ili pet čaura, sve vreme pokušavajući da budeš što brži jer pajkani mogu da se pojave svakog trenutka. Do tada već znaš gde da kupiš pajpove, kupeći od dilera različite tehnike konzumacije. Onda odeš kući i uradiš se. Čim uvučeš prvi dim iz pajpa, bum, trenutno se pojavi onaj poznat osećaj jurišanja seratonina u mozak, osećaj možda čak previše dobar. Zbog sveg tog seratonina u mozgu odmah nastupa kratak spoj i onda si u stanju da ustaneš, skineš se i odeš do kuće tvojih suseda, jer se osećaš tako dobro. Jednom sam to zamalo uradio. Vratio sam se u svoju slatku, bogom danu kućicu, ušetao u kuhinju i tamo se pukao - sve je u tom prvom potezu, svi ostali ubodi pokušavaju da ponove osećaj posle prvog - i pajp napunio sa onoliko kokaina koliko je moglo da stane i uvukao koliko sam mogao da primim plućima, zadržao što sam duže mogao i onda izdahnuo, a sva ta psihotička energija me je obmotala i od mene napravila drugu osobu koju nisam mogao da kontrolišem. Sa sebe sam zbacio majicu i činilo mi se potpuno normalnim da odem do susetke, tako polugo, i vidim šta ima novo. Pokucao sam na vrata i ona je otvorila. Rekoh nešto poput:,jesam li ostavio ključeve kod vas? Ona odgovori:,,ne, ne verujem, ali možemo da pogledamo. Pošto nisam kontrolisao sopstvenu volju, bio sam spreman da skinem ostatak odeće i vidim kako će se stvari 260

261 odvijati. Ona je bila ljubazna i fina, a ja nisam, na svu sreću, napravio nikakvu veliku scenu. Osećanje je nestalo neka tri minuta kasnije i shvatio sam da polugo tražim nepostojeće ključeve, tako da sam promrmljao neko izvinjenje, vratio se kući i ponovo bacio na pajp. Ludilo. Opalilo me je nekoliko talasa i način razmišljanja mi nije bio baš najčistiji. U sebi sam nosio tu tajnu koja je trovala celokupan tok mojih misli. Pretvarao sam se da je sve u najboljem redu, ali integritet moje psihe počeo je da se urušava. Imao sam još nekoliko pesama za koje je trebalo da napišem tekstove, a kada si u takvom mentalnom stanju, najbolja ideja je promena boravišta. Problem je, očigledno, bio u gradu u kome sam živeo, pa sam odlučio da odem u Njujork, grad koji me je uvek inspirisao. Povrh svega, Džejmi je bila tamo. Toliko puta je pravila izlete u Los Anđeles, te sam pomislio kako je došlo vreme za vraćanje usluge. Plan je bio da odsednem u hotelu Čelsi i tih mesec dana iskoristim za pisanje. Taj hotel bio je umetničko utočište, pun frikova, tranvestita, narkomana i odbačenih prostitutki. Bila je to zemlja hiljadu izgubljenih duša. Za cenu za koju bih dobio sobu u hotelu sa četiri zvezdice, ovde sam iznajmio prelep apartman na vrhu sa sve kuhinjom i neverovatnim pogledom na južnu stranu. Uselio sam se, ali se nisam osećao dobro u sopstvenoj koži. Eto, imao sam taj divan prostor za pisanje, sjajne snimke na kojima je trebalo da radim, gomile beležaka i ideja, devojka mi je bila na deset minuta vožnje taksijem, ali ja sam se osećao sjebanim iznutra. Sredio sam sve za početak rada, malo radio, nešto pojeo, a onda je došla Džejmi da zajedno gledamo stare filmove, ali opet se nisam osećao kao sav svoj, što je užasno osećanje. Bio sam prek i ufff, u tom predvorju pakla - ni trezan ni urađen. Jedne nedelje, možda nekoliko dana pošto sam stigao u hotel, Džejmi mora da je obavljala neke svoje poslove, a ja sam ostao sam kod kuće. Spopalo me je da idem u Vašington Skver park i vidim šta tamo diluju. Uleteo sam u taksi, otišao tamo i započeo priču sa lokalnim mangupom. Uspeo sam da dođem do šake kokaina, ali nisam mogao da nađem dop, pa sam pri povratku kući uzeo nekoliko boca vina, misleći kako će ono dati kokainu oštrinu. Popušio sam krek, ali me nije podizao. Jednostvano, nije išlo. Vino je počelo da mi se vraća. Postao sam sat koji je eksplodirao opruge su mi poispadale, kazaljke iskrivile, a brojke razletele. Džejmi se pojavila, a ja sam sakrio vino i ubedio je kako mora da sam pojeo nešto pokvareno. Na kraju smo se posvađali, pošto sam skroz bio sišao s uma. Takvi su bili moji doživljaji celog tog meseca. Pribrao bih se na nekoliko dana, ali to je, u suštini, bilo neproduktivnih i tužnih mesec dana, jer ništa nisam uspeo da završim. Nisam bio trezan, a nisam se ni radio na način koji bi mi doneo olakšanje. U studio smo ušli u julu. Odlučili smo da počnemo sa snimanjem, iako nisam 261

262 bio završio sa pisanjem svih tekstova. Do tada sam se ostavio podizanja i suočavao se sa strahom od trežnjenja, ali zaostajao sam u poslu, a nisam bio ni psihički ni fizički u najboljoj fazi. Uradio sam tekstove za neke pesme, tekstove u koje sam verovao, ali nisam izvežbao glas da budem sposoban da uđem tamo i odradim posao. Međutim, Rik, Čed, Fli i Dejv bili su spremni da raspale. Zanimljivo je to. Niko nije posumnjao da sam prekinuo moju petogodišnju trezvenost, ali ako se obrati pažnja na pesme koje sam tada pisao, tamo su znakovi veliki kao vrata. U Warped sam napisao:,,my tendency for dependency is offending me/it's upending me/i m pretending see to be strong and free from my dependency/it s warping me." Iz iste:,night craving sends me crawling/beg for mercy, does it show?/a vacancy that s full of holes/hold me, please, I m feeling cold. Čak i u veselim pesmama kao što je Aeroplane, postojali su stihovi poput:,,looking in my own eyes/i can't find the love I want/somebody d better slap me before I start to rust, before I start to decompose. To je bio poziv u pomoć. Kasnije: Sitting in my kitchen/i m turning into dust again/my melancholy baby, the star of Mazzy must push a voice inside of me/i m overcoming gravity, it's easy when you re sad to be."čak i u Deep Kick, pesmi koja se odnosi na naša putovanja, spominje se,veliko sivo čudovište narkomanske zavisnosti koje je odnelo mnoge naše prijatelje. Tada je Džon bio na najgoroj putanji za pakao, a Bob Forest, Pit Vajs i Diki Rud u nedođiji. River i Hilel mrtvi. Uradili smo osnovu, ali sam i dalje imao problema sa tekstovima. Puno njih je poticalo od stanja mog uma. Teško je stvarati kada ideš protiv sebe. Nekada pisanje ide lako - kao kada svež dašak ispuni sobu kada otvoriš prozor, a ponekad je kao vajanje granitnog bloka običnom olovkom. Prvog avgusta trebalo je da proslavim šestu godišnjicu moje trezvenosti. I jesam, za svet oko mene. Ćale nije mario puno za mojih prethodnih pet godišnjica, ali na ovu, kao šestu, poslao mi je majicu sa natpisom,šest godina čist. Morao sam da je primim, iako je bila samo još jedna u nizu stvari zbog kojih sam se osećao odvratno. Grupa je napravila pauzu u snimanju kako bi učestvovali na Vudstoku. Sudeći po mojim,ljubavnim držačima sa fotki, moglo bi se reći da sam bio trezan bar mesec dana pred Vudstok. To je bio naš prvi nastup sa Dejvom, iako je bio sa nama od prošlog septembra. Lindi nam je prišao s rečima: Okej, otvarate Vudstok. Želite li nešto posebno da uradite? Nacrtao sam ogromnu sijalicu na podu. Lindi je shvatio da mislim na sijalicu koja se upali u glavi u crtaćima, ali ja sam imao u vidu sijalice koje bi obmotale naše glave. Dejv nas je gledao u stilu: Zar ću da nosim ogromnu sijalicu na glavi? U Veliju smo našli holivudskog majstora koji će napraviti kostime sa sijalicama, 262

263 a unajmili smo i rusko-mongolsku krojačicu koja je trebala da napravi pet kostima po uzoru na one Džimija Hendriksa, jer je naša prva pesma trebalo da bude Fire. Peti kostim bio je namenjen Klari, Flijevoj ćerki, koja je vremenom postala sastavni deo naših nastupa. Sijalice su bile teška stvar za Dejvovu inicijaciju u naš šou, pošto to jednostavno nije bio njegov stil. On je više bio kul, seksi lik, sa dobrim telom za pokazivanje, a mi smo ga strpali u srebrno odelo sa sijalicom na glavi. Međutim, uopšte se nije žalio. Nismo znali šta nas čeka sa Dejvom. Svirali smo pred dvesta hiljada i zvučali jebeno dobro. Ispostavilo se da su kostimi bili prilično nezahvalni, s obzirom da nismo vežbali u njima, pa smo kasno shvatili da je iz njih nemoguće gledati nadole i držati na oku prste kojima sviraš instrument. Ali, bio je to senzacionalan imidž. Došlo je vreme povratka kući, gde je trebalo pozavršavati poslove i truditi se da ostanem trezan. Umesto toga, radio sam sve suprotno. Kuća mi je bila u potpunom haosu, savršen mali zamak na vrhu brda. Bio sam izolovan, a na ulazu je postojala kapija, tako da niko nije mogao da dođe do ulaznih vrata. Skontao sam da je bolje da ponovo počnem da se muvam po kokainskim i heroinskim kvartovima, pa sam našao ta mesta gde su Meksikanci igrali bilijar, a usluga postojala non-stop. Nisam više morao da se vučem po uglovima, kupujem robu na ulici ili idem kod raznih likova. Mogao sam da sedim tamo i pijuckam pivo dok oni ne završe njihovu partiju bilijara. Onda bi mi prišli sa gomilom kreka i čaurama heroina. S vremena na vreme, zatekao bih tamo nekoga koga nisam želeo da vidim - neke klince iz Holivuda koji bi me mogli prepoznati - pa sam pribegao uvlačenju kose pod bejzbol kapu i nošenju naočara, što je bila prilično dobra maska. Potom bi zajahao mog dvotočkaša i odvezao se u mirniji, zapušteniji deo centra, izvadio moj pajp, napakovao ga kokainom i povukao. Činilo mi se kao da mi u glavi radi parna mašina. Oči bi mi iskočile, srce počelo ludački da lupa, a u ušima počinjalo da tutnji. Onda bih nagazio gas do daske i odleteo kući poput rakete. Stigao bih kući, zatvorio spoljašnju kapiju, zaključao ulazna vrata i isključio telefon. U kući je postojalo nekoliko prostorija u kojima sam urađen provodio najviše vremena. Jedna od njih bila je kuhinja, gde su bila smeštena sva sredstva potrebna za uništenje. Često sam boravio na drugom spratu, na kome sam imao taj uvrnuti krevet iz pedesetih, televizor i ozvučenje. Tamo bih dovlačio sav svoj umetnički materijal blokove za crtanje, markere, šljokice, olovke, tuševe i druge stvarčice koje sam razbacivao svuda unaokolo. Postajao sam opsednut radom na tim bizarnim kreacijama kada se uradim. Stvarao bih oštre i precizne crteže lica i ženskih aktova, uvrnutih tela, grudi, usana i očiju, kao i jeziva lica demona iz japanske mitologije. Dani bi prolazili, a ja bih ugodno sedeo tamo, već naviknut na isparenja od boja. Takođe, pronalazio bih knjige o istoriji umetnosti i kataloge sa 263

264 aktovima, pa ih postavljao po celoj kući tako da su mi slike stalno bile pred očima. U međuvremenu, povremeno sam se viđao sa Lindijem i Flijem. Zapitkivali su me kada da zakažu zakup studija, kako bih mogao da otpevam moje deonice. Stalni izgovor za nerad bio je stomačni virus, nešto što sam pokupio na Borneu, pa sam zbog toga stalno išao kod lekara. Uzimao sam čak i preparat spravljen od ljuske oraha koji je trebalo da moje telo očisti od,parazita. Jasno se videlo da je to gomila sranja, ali obavljalo je posao. Niko nije dovodio u pitanje moj izostanak iz studija. Sve dublje i dublje ulazio sam u svet navike. Džejmi bi mi dolazila u posete. To nisu bili zgodni trenuci - ja se nisam osećao dobro, a ona nije znala šta se dešava. Tužno je što niko ne želi da prihvati da je osoba u koju su zaljubljeni potpuno sišla sa uma, da pije i radi se, poverovaće u bilo šta što im kažeš. Devojka bez prethodnog iskustva sa ovom bolešću mogla je da bude blaženo nesvesna zlih trikova kojima se služe zavisnici. Zbog toga sam uspevao da se radim s kraja leta i cele jeseni, pretvarajući se da se ništa ne dešava. Samo sam govorio: Bolestan sam. Venuo sam emotivno i fizički. Džejmi je prelazila preko svega toga, što je mnogo govorilo o tome kakva je kao osoba. Nije bila od onih koji samo zbrišu kad zagusti. Nije imala nameru da se povlači ili me ostavi na cedilu, bila je tu, što se ne može reći baš za svakoga. Ne znam da li čak to mogu reći za sebe. Počeo sam za sobom da ostavljam neke prilično očigledne tragove. Jednog dana sam se odvezao do studija, a Fli je na podu zatekao kesu čipsa. To je bio znak velik kao kuća, jer nikada ne bih ni pomislio na nezdravu hranu ako sam čist. Ali, Fli nije bio siguran jer se lako moglo desiti da je to ostalo posle Džejmi, tako da nije sabrao dva i dva. Sledeći put Džejmi je bila kod mene i naručili smo neku klopu na kućnu adresu. Na stepenicama sam sačekao dostavljača i ponudio mu napojnicu od sto dolara ako bi mi dao svu lovu koju ima kod sebe, a ja bih napojnicu oprao preko moje kreditne kartice. Džejmi je sa odmorišta na vrhu stepenica prisluškivala celokupan tok pregovora. I tako, dok sam prigušenim glasom pokušavao da sklopim prljavi poslić sa dostavljačem koji je, usput, prihvatio, Džejmi reče: Šta se tu dešava?, a ja sam bio primoran da džukački lažem. Imali smo zakazana dva termina sa Roling Stounsima (Rolling Stones). Bio je to čudan period, zato što je ćale bio kod mene jer je navratio u grad. Stigao sam kući posle prvog koncerta i smislio neki bedan izgovor kako moram da izađem. Nabavio sam manju količinu narkotika. Nisam bio ni Džimi Hendriks ni Dženis Džoplin, pa da mogu da se uradim i od toga napravim nešto dobro na bini. Načisto bih se ubio i postao pola od onoga što jesam. Ali, sviranje kao predgrupa Stounsima je, ionako, bilo sranje. To ne preporučujem nikome. Kada dobiješ takvu ponudu pomisliš: Istorijski uzimajući, oni su najveća rok grupa u istoriji muzike, odmah posle Bitlsa.Trebalo bi da 264

265 pokupimo malo te zvezdane prašine. Međutim, činjenica je da je njihova publika danas sastavljena od advokata, računovođa i dilera nekretnina. To je grupa konzervativnih, dobrostojećih ljudi. Niko se tu ne zabavlja. Cene karata i pratećih proizvoda su astronomske. Sve više liči na fazon: Hajdemo u tržni centar zvan Roling Stouns da ih gledamo na velikom ekranu. Ceo doživljaj bio je užasan. Prva stvar: kada dođeš tamo niko ti ne dozvoljava da uradiš tonsku probu. Onda ti dozvole, ali ti toliko utišaju zvuk da nema šanse ništa da čuješ. Odvoje jedan mali deo bine i kažu: Ovo je za vas. Nema reflektora, ne možete da koristite naše ozvučenje. Usput, vidite li onaj parket? To je Mikov uvozni parket od drveta iz brazilskih džungli. On igra na njemu. Nema ništa od honorara ako samo bacite pogled na njega. Sve se svodi da mi obavljamo ulogu malog TV-a na bini. Sviramo dok se osamdeset pet hiljada smorenih bogataša polako smeštaju na njihova mesta. Svi su nosili kožne jakne s natpisom Roling Stouns i prelistavali kataloge pokušavajući da se odluče koju majicu i pantalone sa istim natpisom da kupe. Mi smo bih muzikica koja je trebalo da svira dok traže svoja mesta, sedaju, nabavljaju grickalice i kupuju odeću iz kataloga. Potpuna noćna mora. U novembru sam pokušao da uđem u studio i nešto otpevam, ali nisam bio u formi. Uradio sam osrednji posao. Bio sam suvonjav i mršav, lošeg tena, iskrzane kose i sa tugaljivim očima u kojima nije bilo života. Tajna još nije izašla na videlo, pa su svi mislili da je za moj iscrpljeni izgled zaslužna bolest koju sam vukao preko celog leta. Počeo sam da shvatam kako zavisnost od droga stvarno jeste progresivna bolest i ne daj bože da ponovo kreneš da se radiš jer onda postaje gore nego ranije. Primorao bih se da istrpim nekoliko dana kada mi je Džejmi dolazila u posetu, a kada bih je odvezao na aerodrom odmah sam jurio u centar. Imao sam nekoliko bliskih susreta sa zakonom. Jednom sam pušio kokain u kolima i bio suviše uduvan da bih bio u stanju da vozim pažljivo. Ispod sedišta mi je bila gomila droge i pribora. Mora da sam vozio sumanuto, pošto me je pajkan zaustavio. Otvorio sam prozor dopola, a taj mladi policajac opasnog izgleda mi uperi baterijsku lampu u lice. Kada me je video, reče: O, gospodine Kidis! Moja greška! Žao mi je, gospodine, izvinite na uznemiravanju, ali moram vam skrenuti pažnju da je ovo veoma opasna deonica pa malo više opreza nije na odmet. Laku noć. Nije to bio pristup kakav sam očekivao. Sledeći put sam kupio obe moje namirnice. Vraćao sam se kući kolima, stalno presecajući trake, pa me je plavac zaustavio. Koku sam sakrio ispod pepeljare, ali čaure heroina su mi bile u ruci. Nisam hteo da me strpaju u ćorku, pa sam brže-bolje progutao sve tri. Nisam bio ni u kakvoj opasnosti, pošto ih želudačni sokovi nisu mogli rastvoriti. Kada mi je pajkan prišao i upitao zašto se muvam po tom kraju, 265

266 izmislio sam neku priču kako treba da se nađem sa devojkom. To ga je smekšalo, tako da nije pretraživao kola. Posle toga sam morao da se vratim nazad i kupim još heroina. To je bio početak nečega što će prerasti u maratonsko rađenje. Četiri dana kasnije uspeo sam da potrošim sve. Bio je dan, a ja sam bio u delirijumu, potpuno skrhan. Potrošio sam svu lovu. Vožnja do centra usred belog dana i preganjanje sa dilerima bila je poslednja stvar koju sam imao na umu. Uputio sam se u prodavnicu pića. Bio sam pun otrova tako da sam, na putu do tamo, morao da se presamitim i bacim peglu u baru pored puta. Dok sam povraćao, pogledao sam dole i ugledao tri netaknute čaure heroina. Pomislio sam: Jupi! Besplatna gudra. Izvukao sam glavnu nagradu! Isčeprkao sam čaure i poštedeo sebe puta do centra. Džejmi mi je došla u posetu u decembru, a do tada sam već stekao gadnu naviku. Već ravno nekoliko meseci pušio sam i kokain i heroin. To je bilo pred nastupajuća božićna putovanja. Preko telefona smo se dogovorih da našim očevima poklonimo velike automobile. Džejmi je išlo u manekenskom poslu i želela je da pokloni tati pik-ap, a ja sam Blekiju, koji se dotada već preselio nazad u Mičigen, hteo da poklonim jednog bronka. Posetio sam ga odmah posle našeg uspeha sa Blood Sugar.Živeo je u malom stanu u Grand Rapidsu. Posle turneje imao sam utisak da sam zaradio gomilu novca i kako bi sada trebalo da mu kupim kuću. Našli smo mu prelepu kuću u Rokfordu, blizu jezera, tako da je ćale bio zbrinut. Džejmi i ja smo sredili da pik-ap bude prevežen u Pensilvaniju. Plan nam je bio da Blekijev potpuno nov, luksuzan, prostran bronko vozimo do Mičigena. Posle te dve proslave, odlučili smo da odemo zajedno na Karibe i budemo u izolovanom delu ostrva Sveti Džon. Još uvek nije znala šta se dešava sa mnom. Mogla je da provali da mi nije dobro samo po tome što je odeća sa mene visila kao sa vešalice. Bio sam u fazonu:,,ma, otići ćemo na Karibe za Božić. Ozdraviću i sve će biti bolje. Naravno, nije znala da je moj plan bio da nakupujem gomilu koke i heroina kojom ću da se radim za vreme puta. To nikada nije dobra ideja. Ali, ubedio sam sebe kako ću se manje raditi što sam dalje od Los Anđelesa. U međuvremenu sam bezbroj puta išao do centra, gde sam kupovao sve na šta bih naišao kod dilera. Džejmi je morala da pokupuje neke poklone u poslednjem trenutku. Dotad sam već vukao iz pajpa na svakih deset minuta, nezavisno od toga gde sam se nalazio - u telefonskoj govornici, kupatilu, iza drveta, bilo gde. Kada bih se uduvao nisam se ponašao onako prestravljeno, jer mi je to onda postajalo prirodno stanje stvari. Tako, počeli smo da se pakujemo i unosimo poklone, a ona je bila sva srećna zbog predstojećeg putovanja. Pretvarao sam se da sam i ja srećan, a zapravo mi je mozak obamro. Odbacio sam je do neke fensi prodavnice na Melrouzu da kupi neke sandale. Čim je izašla iz bronka, upalio sam pajp. Sedeo sam tamo i pušio kao 266

267 Turčin kada, sasvim iznenada, začuh oštar udarac po prozoru. To je bila Džejmi. Uhvatila me je na delu. Sve to pretvaranje bilo je uzalud. Ja sam bio užasnut, a ona šokirana. Pokazala mi je srednji prst i pokušala da pobegne, ali ja sam je zgrabio i nagovorio da uđe u kola. Prošao sam sve moguće fajlove u mozgu ne bih li pronašao rešenje za ovu situaciju. Nisam imao izbora nego da joj kažem šta se dešavalo, kako sam dogurao dovde i na šta sam bio spreman, samo da stalno budem urađen. Odvezli smo se u Vodl park i sve sam joj sasuo, celu ružnu priču. Rekao sam joj da je volim iz dna duše, da sam spreman da sve uradim za nju i da imam jebeno veliki problem za koji ne postoji jednostavno rešenje. Saopštio sam joj moj plan da se za vreme puta radim kokainom i heroinom, tako da ću biti čist do dolaska u Mičigen. Bilo je to privremeno rešenje za ogroman problem opasan po život, kao stavljanje zavoja na prerezan grkljan. Bilo joj je dosta svega.,jebi se, jebi se, kretenu jedan. Gde je moja avionska karta? Idem kući. Ti si jedan običan šupak, lažov i šljam.,,da, jesam sve to, ali još uvek mislim da bi trebalo da ostaneš. Imam sve što mi je potrebno za put, a dok stignemo u Mičigen biću kao nov, rekoh. Odgovorila mi je kako je sve vreme sumnjala i da je pričala mojoj mami i Fliju kako misli da ponovo imam problema sa drogom. Od svih užasavajućih, samopotcenjujućih, samotnih, sjebanih osećanja koje narkoman može imati, jedno od najgorih je kada devojka kuje zaveru sa najboljim prijateljima i porodicom za tvoje dobro. To je najveće poniženje, s obzirom da tvoja devojka i najbolji prijatelj pričaju o tebi iza leđa zato što se radiš. Onda se umeša porodica, pa se osećaš još jadnije. Znaš da se loše osećaju zbog tebe i da žele da ti pomognu, ali iznutra misliš: Grrrrr! Mičite se svi, ne trudite se! Ne treba mi vaša pomoć, ne želim vašu pomoć. Molim vas, nemojte više ni da pričate međusobno! Na kraju se složila da zajedno otputujemo. Mislim da joj ni na kraj pameti nije bilo koliko će joj biti neugodno u kolima sa mnom dok duvam na svakih deset minuta, sve dok mi ne ponestane robe. Napustih smo Kaliforniju i ušli u pustinju. Često smo stajali, a ja nisam znao da h da se radim pred njom ih krijem. Dok sam se radio sve više sam se opuštao u njenom prisustvu, ali i dalje nisam to rado činio jer je sam čin fiksanja tako grozan. Nastavili smo vožnju, a kada sam u jednom trenutku postao previše uduvan da bih vozio, ona je prešla na mesto vozača. Slušali smo Unpluggedod Nirvane i Mazzy Star, a ona je plakala kao kiša. Onda je došla noć i ušli smo u planine Arizone. Put je bio klizav i opasan. Iznenada, niotkuda, ispred nas iskoči nešto što je ličilo na ogromnog losa, skoro većeg od naših kola. Džejmi je naglo skrenula kako bi ga izbegla. Sve je bilo u redu, ali ja sam pogledao u putokaz koji se nalazio sa strane i 267

268 shvatio da se nalazim u mestu u kome je moja baka skrenula sa puta i poginula. Ceo događaj sam uzeo kao predskazanje, kao da mi je duh tog losa poručivao: Trgni se, kretenu! Umireš! Nije to bio prvi put da sam imao kontakt sa duhovima dok sam se radio. Stigao sam kući, jednom tokom mog perioda ponovnog vraćanja drogama, sa džepovima punim robe, potpuno spreman da te noći eksperimentišem kao ludi naučnik. Preturao sam po džepovima pokušavajući da nađem ključeve, kada me je prepao taj izbezumljeni vrisak. Pomislio sam da je na terasi neko koga poznajem i da vrišti imitirajući neku ludu vešticu. Ali, tamo nije bilo nikoga. Izašao sam napolje i rekao: Hej, ima li koga? Ponovo se prolomio užasavajući vrisak. Pogledao sam na krov iznad mene, a tamo je stajao ogromni soko, gledajući pravo u mene i grakćući iz sve snage tim zvukom čoveka koga muče. Pomislio sam kako se njemu ne sviđa ono što radim. Verovatno bih bio mrtav da tada nisam prestao. To mi se dešavalo s vremena na vreme. Otprilike jednom mesečno dolazila bi mi neka ptica, ponekad je to bila sova, i drala se iz sveg glasa kada dođem kući posle ludih noći provedenih na drogama. Kada se radiš drogama, to je kao da te obuzima neka tajanstvena mračna sila koja ti ne dozvoljava da prestaneš. Sto slabiji postaješ, ta negativna energija raste i sve više te ometa. Biće ti postaje podložno prilivu zlih duhova kada ti duša postane mračna i način života sjeban. Video sam to mnogo puta kod različitih zavisnika. Jasno se vidi da ih je obuzela mračna energija - način na koji pričaju, kako izgledaju, kako se ponašaju - to nisu osobe koje su ranije bili. Sećam se da sam sanjao čudan san posle Hilelove smrti, onda kada sam odlučio da se skinem. Spavao sam sa Jonom i usnio taj živopisan san, jedan od onih koje sanjaš polubudan. Neka mračna energija počela je da kulja u sobu, ispunjavajući je do tavanice. Svuda su bili demoni, goblini i razna druga stvorenja, cela svita užasnih čudovišta. Osetio sam da su došli po mene, kao da govore: Okej, dobar smo posao odradili sa tvojim ortakom. Sada smo došli po tebe. Isprva sam bio u fazonu: Momci, mislim da ste pogrešili kuću, a onda je počela psihološka borba koju je omelo prisustvo najmoćnijeg mračnog stvorenja. Sa tavanice je počeo da se spušta gorostasni crni anđeo, ali ja nisam popuštao.,,ne, ne, ne. Odlazite. Odlazite. To je bio početak mog skidanja. Primio sam k znanju poruku od losa. Nastavili smo sa vožnjnom i usput pronašli jedan motel. U sobi sam nastavio da se radim, a Džejmi je bila van sebe. Mnogo njenog bola i patnje počelo je da izbija na površinu. Otišla je da se okupa, zaključala kupatilo i tamo ostala tri sata. Ja sam se načisto ubio i počeo da radim na nekom ludom umetničkom delu od svetlucavih slova koja sam nabavio usput, s vremena na vreme kucajući na vrata kupatila i upitkujući: Džejmi, je li ti dobro? Postao sam 268

269 zabrinut kada je prošlo dosta vremena. Konačno, otvorila je vrata, a onda sam ugledao da je žiletom na ruci urezala slovo,e. Ceo doživljaj bio je zastrašujuć. Uprkos tome što sam bio urađen, polako sam počeo da se sabiram i shvatam da bol nije prisutan samo u meni, već da sam ga posejao svuda oko sebe. Sledećeg dana smo se odvezli u Flagstaf. Nijedno od nas nije oka sklopilo. Nastavio sam da se radim. Džejmi je bila tužna, ljuta i zbunjena zbog svega, tako da sam otišao u prodavnicu indijanskih rukotvorina i kupio dva ista prstena. Taj prsten trebalo je da bude obećanje da ću se oporaviti i da ćemo biti zajedno, iako sam imao u vidu da bi ga ona mogla protumačiti kao verenički. Ali, bio sam očajan i hvatao se za slamke. Voleo sam tu devojku iz dubine duše i ništa više nisam želeo nego da budem sa njom, ali nisam mogao da prestanem da koristim drogu. Vratih smo se na put, stigli blizu granice u Nju Meksiku i prijavili se u hotel. Tek smo dva dana bili na putu, a spao sam na poslednju čauru heroina. Kokain je već davno bio potrošen, ali mene je više brinulo što nemam heroina da preguram bar još nekoliko dana. Ipak, svečano sam objavio:,,to je to. Ovo je poslednji put da se radim. Presela joj je sva ta drama. U telo sam ubrizgao sve do poslednje kapljice. To me čak nije ni podiglo. Pokušao sam malo da odspavam, a kada sam se probudio našao sam se u jebenom paklu prouzrokovanom heroinom koji se povlačio iz nervnog sistema. Tresao sam se u groznici, a čekao nas je dug put. Džejmi je postala jedan i jedini vozač, ta krhka, prelepa plava princeza za volanom ogromnog automobila. Spustio sam sedište, ispružio se dole, uvukao u vreću za spavanje i suočio se sa ponovnim skidanjem, koje je podrazumevalo sate i sate preznojavanja, drhtavice i onesvešćivanja. Džejmi je sve vreme vozila. Neprestano je vozila dok sam se ja grozničavo tresao u vreći za spavanje. Ušli smo u Mičigen. Ponovo sam stigao kući sa groznom heroinskom navikom koja se otela kontroli. 269

270 12. PRESKAKANJE PREPREKA Kada sam stigao kod mame bilo je teško sakriti problem sa drogama. Kao prvo, izgledao sam kao kostur koji hoda. Pored toga, Džejmi je mami već saopštila njene sumnje u vezi sa mojim drogiranjem. Onda je mama pričala sa ćaletom. Entoni je imao problema sa stomakom još u oktobru, onda kada smo išli da gledamo Stonse, rekao je Bleki mami. Usred noći je morao da ode do apoteke i kupi lekove. Hej, o čemu ti pričaš?, upita Pegi.,,On je na drogama. Činilo mi se da je Bleki uvek poricao moj problem sa drogom. Verovatno nije mogao da se suoči sa tim, pa se pretvarao da je sve u redu. Sada su karte bile bačene na sto. Navikao sam se na udobnost kućnog života. Znao sam da treba da počnem da idem na sastanke i jedem gomilu klope. Dobrom mi se činila odluka da se više ne radim, ali opet nisam shvatio u koliko veliki problem sam se uvalio. Mere koje sam preduzimao bile su kap u moru. Dobar početak je krenuti sa odlascima na sastanke i iznošenje istine na videlo, ali jedno je misliti a drugo raditi. Moraš skupiti petlju i odraditi svih dvanaest koraka ne možeš samo banuti na sastanak, sedeti skrštenih ruku i očekivati da će oporavak doći sam od sebe. Tapkao sam u mestu. Ali, Božić je bio prelep. Maminu kuću sam opremio novom kadom. Moja sestra Džuli počela je da se zabavlja sa momkom koji se zvao Stiv Simons. Svi smo bili srećni što je upoznala momka koji ju je kapirao i sjajno se ophodio prema njoj, pa smo ih razmazili velikodušnim poklonima. Prema svojoj porodici osećaš obavezu za iskupljenjem kroz bogata materijalna dobra, naročito ako si tokom protekle godine bio udaljen od njih i imao problema sa drogama. Džejmi je čak uspela malo da se opusti. Sok i užasnutost počeli su da jenjavaju, a ja se više nisam radio, pa mi se vratilo nešto mog seksualnog nagona, što je poboljšalo stanje stvari. Počela je da nam predviđa svetliju budućnost. Kada nam je veza funkcionisala, sve je bilo mnogo zabavnije jer smo bili najbolji prijatelji i svemu se smejali. Džejmi je znala kako da ublaži moju ozbiljnost i bila je odličan saputnik. Kako je divno bilo biti zaljubljen u slatku, seksi devojku koja, uz sve to, voli košarku. Na Badnje veče dovezli smo bronko ispred Blekijeve kuće. Sredio sam da se ogromna traka stavi preko celih kola. Bleki nam je otvorio vrata, trabunjajući kako ponovo kasnimo. Rekli smo mu da izađe i vidi njegov poklon. Bio je zatečen, pa sam mu dobacio ključeve i onda se sav unervozio. Potom se uputio prilazu za garažu i 270

271 tamo ugledao savršena kola za mičigensku zimu. Siroti ćale bio je skroz dirnut. Pogledao je u kola, zatim u ključeve i rekao:,,ne, ne! To nije moguće, pokušavajući da zadrži suze. Prizor je bio zaista dirljiv. Božićno jutro bilo je namenjeno mami. To je bilo njeno omiljeno doba godine. Celokupna kuća bila je ukrašena u božićnom duhu. Iznad kamina su visile starinske čarape, sa jednom za Džejmi, naravno. Po sobi se muvao zlatni retriver, napolju pada sneg, a moja sestra Dženi, mali anđeo naše porodice, sva se unela u tu atmosferu. Bilo je to čarobno doba. Sišao sam dole u pola osam i upalio vatru. Ispod jelke je bila gomila poklona, možda bi tolike količine trebalo zabraniti zakonom. Prvo što smo uradih bilo je pretresanje čarapa, u kojima je bilo dvadeset poklona, stvarčice koje je mama kupovala tokom cele godine, i koje je posebno upakovala. Onda smo se bacili na otvaranje poklona. Moje zaduženje bilo je da ih uručujem. Dobijao se nakit, garderoba, elektronika i razne druge stvari. Stiv Simons je zatekao idiličnu atmosferu, jer je sve vrcalo od ljubavi i velikodušnosti. Kuca je imala traku na glavi, vatra je pucketala, raznorazne đakonije su stalno izlazile iz rerne, a sa zvučnika dopirale pesme Džonija Metisa, Frenka Sinatre i Binga Krozbija. Dakle, taj momak Stiv, nova ljubav moje sestre, zaustavio je sve izjavivši: Samo želim minut vremena da kažem kako je ovo najlepši Božić koji sam ikadadoživeo. Svi ste neverovatno velikodušni i pružili ste mi tako mnogo... Pomislio sam: Ima pravo. Stvarno smo bili velikodušni prema njemu. Potom je nastavio: Ali, još nisam gotov sa molbama. Svi su zaćutali. Čoveče, šta bi još mogao da traži? Reče: Želeo bih da iskoristim ovaj trenutak i zamolim vas za ruku vaše ćerke, odnosno sestre. Prišao je Džuli i upitao: Džuli, uz blagoslov tvoje porodice, hoćeš li se udati za mene? Svi su briznuli u plač. Nisam mogao da poverujem da je momak zaprosio na tako neverovatan način, pred celom porodicom. Bio je to najvažniji događaj tog dana. Džuli je pristala. Nekoliko dana kasnije došlo je vreme za let u Pensilvaniju. Džejmi je bila oduševljena što će tati pokloniti F-150, koji je bio ponos i dika u njihovom kraju. Njeni roditelji bili su dovoljno liberalni da nas puste da spavamo zajedno u njenoj staroj sobi, malo dalje niz hodnik. Bilo mi je čudno da upražnjavamo seks u toj kući. Džejmi je bila kao živa vatra. Strgla mi je odeću i bacila me na krevet, dok sam šaputao: Mogu da čujem da su u kuhinji. Ne smemo biti previše bučni. Nije je bilo briga za to. Samo je želela da bude voljena. Iz Pensilvanije smo odleteli na Karibe. Pozvao sam mog agenta za putovanja i pitao je za najbolje mesto na ostrvima. Stajalo je prilično novca, ali nisam mario jer sam mnogo toga preživeo za poslednjih šest meseci. Hteo sam da budem na 271

272 najtoplijem, najlepšem i najopuštajućem mestu koje se moglo naći. Izležavanje na suncu, plivanje, klopanje i kresanje bili su moj recept za oporavak. Polazilo mi je za rukom. Bili smo u maloj kući na plaži, bez telefona i televizije koji bi nas ometali. Oko nas su bili samo kilometri tropskog raja. To mi je bilo potrebno. Posle nedelju dana halapljivog nasrtanja na jastoge, ribu sa roštilja, gomilu slatkiša i besomučnog vežbanja, odeća je još uvek spadala sa mene. Ipak, na kraju sam povratio snagu. Došlo je vreme za povratak u Los Anđeles. Bilo je teško ponovo se naći licem u lice sa Flijem, ali lakše mi je bilo da se sa njim suočim kada sam krenuo u pravcu trezvenosti, nego da sam bio urađen ili pravio budalu od sebe. Fli je bio pun podrške prilikom tog susreta. Vratio sam se s osećajem stida, srama i žaljenja zato što sam ih sve izneverio na jednom zadatku. Ali, kroz to smo prošli već toliko puta da sada nije bilo ništa novo. Fli je takva vrsta prijatelja koji može sam da funkcioniše, ali uvek se nađe kada zagusti. U takvim trenucima nije sklon osuđivanju i odmah prihvata nastali haos. Nemam onaj osećaj, kao: Sranje, sada će da me riba i da mi popuje. Tada je više u fazonu: Ortak, stvarno mi je žao što si morao da sve to preturiš preko glave. Drago mi je što si se izvukao. Hajde sada da se zezamo, što znači,hajde da stvaramo muziku. Dejv je ostao pribran posle svih mojih nevolja. Bio je pun podrške, jer je znao po kom principu funkcioniše alkoholizam. Verovatno mu je to teško palo i sigurno je bio izbedačen zbog svega, ali nikada nije kritikovao moje ponašanje. Čudno je bilo kako smo bili voljni da oprostimo i pružimo ljubav. Kada sam opet stao na noge, završetak albuma postao je naš glavni prioritet, pa smo za kraj januara zakazali termin u studiju, a malo pre toga Fli i ja smo otputovali na Taos u Nju Meksiku, kako bi napisali još pesama za naš novi album. Zakupli smo autentičnu meksičku vilu građenu od zemljane opeke. Odmah sam se zavukao u svoju sobu i počeo da pišem. Potom bi Fli izvadio bas ili akustičnu gitaru, pa bi zajedno radili na pesmama. Tamo smo bili samo četiri-pet dana, ali svaki dan smo pravili novu pesmu. Fli je popunjavao praznine dok sam bio odsutan, čak je dovršio neke tekstove. Napisao je veći deo teksta za Transcending, pesme posvećene Riveru. Pea je bio njegov pokušaj da se proslavi. Takođe, napisao je uvod za Deep Kick i vokalne melodije za strofe u My Friends i Tearjerker.Zatrpavao me je sa mnogo više informacija nego što je to inače bio slučaj, ali bio sam otvoren. U neku ruku, to je bila neophodnost, s obzirom na to da veoma dugo nisam učestvovao u stvaralačkom procesu. Na Taosu je bilo produktivno i zabavno. Jednog dana smo čak išli u planine i 272

273 skijali kroz mećavu. Nešto posebno desi se svaki put kada se skineš. Prolazi se kroz nešto slično ponovnom rođenju. Postoji nešto pročišćavajuće u tom procesu oporavka, nešto što postaje deo tog ciklusa zavisnosti. Um i telo počinju da ojačavaju kada, posle tolike količine kokaina i heroina, uspeš da prestaneš i izvučeš se iz sranja. Mučno osećanje robovanja drogama je još uvek prisutno i, u poređenju sa njim, osećaš se sjajno. Srećan si zato što si živ, zato što možeš da udišeš vazduh, vidiš sve lepote ovoga sveta i što si, najzad, sposoban da krešeš. Pred tobom je mogućnost da radiš šta želiš, pa tako iskusiš nalet sreće - kao grom iz vedra neba što je prilično nezgodno da batališ. Negde u podsvesti znaš da će se to fenomenalno osećanje vraćati svaki put kada se skineš. Godinu dana kasnije, kada ti u glavi više nije taj ružičasti oblak tek skinutog narkomana, polako zaboravljaš kako je loše bilo. Sada vidim zašto se ti prefrigani ciklusi mogu pojaviti kod nekoga ko je duže vreme bio trezan, a onda pukne, pa više ne želi da se radi, ne želi da umre, ali ne preduzima sve što treba za oporavak. Postoji jedan princip koji kaže: Napola urađen posao ništa ne donosi. Kada se boriš sa bolešću, ne možeš,napola ozdraviti i misliti kako si zdrav - time se ništa ne postiže, ostaje se na istom. Bez temeljnih promena ostaješ isti momak koji čini ista sranja. Stalno sam nešto napola radio misleći kako ću time bar nešto postići, ali ostajao sam na istom. Ponovo smo se vratili u studio. Vokalne deonice sam odradio do kraja februara. Posle totalnog nerada, vokali su bili završeni u rekordnom roku. Bio sam toliko srećan što je to bilo gotovo, te sam odmah pomislio: Mogao bi malo da se uradiš. To je bila neka vrsta slavlja nakon završenog posla, nešto slično onom sa Hilelom posle završenog Uplift Mofo. Bio sam skroz razjeban. Otrčao sam u kupatilo čim mi je na pamet pala ova ideja, jer mi je pomisao na odlazak u centar i fiks uzburkala krv. Potom sam se pozdravio sa svima, rekao kako se vidimo kroz nedelju dana, ili nešto malo jače, i otišao u tamu centra da još jednom zavrtim nezaustavljivi točak ludila. Na nesreću, Džejmi je kroz nekoliko dana trebala da mi dođe u posetu. Kada je stigla na aerodrom od mene nije bilo ni traga ni glasa. Odatle je odmah morala da ode na snimanje sa koga me je stalno zvala i na sekretarici ostavljala jednu te istu poruku: Gde si ti? Kada ljudi pokušavaju da te pronađu i kada znaš da im donosiš razočaranje, to tako oduzima draž laganom ubijanju sebe samog koje je strašno zanimljivo, jer se stalno nešto dešava - bežiš od pandura, izbegavaš da te na smrt izbode ludi diler, nalaziš se u konstantnoj opasnosti od predoziranja, imaš kratke epizode obmanjivanja. Zanimljivo je, ali zabavi dolazi kraj kada pomisliš: Sranje, neko me traži. Sakrio sam se u jedan motel. Bio je to početak moje velike motelske turneje. 273

274 Nisam se prijavio u Penisulu ili For Sizons, mesta koja sam lako mogao priuštiti. Ne, odabrao sam motel Viking, jedan od onih usranih, raspadnutih, crvljivih motela u kome su živele siromašne porodice koje nisu imale drugog izbora, prostitutke, dileri, makroi, mafijaši i drugi slični likovi. Naravno, i gomila narkomana koji su bežali od njihovih stvarnih života. Prijavljivao sam se, uglavnom, u one koji su bili u ulici Alvarado, jer je ona bila svega nekoliko ulica udaljena od mesta na kojima sam kupovao drogu. Možda je tu deo uzbuđenja možeš nabaviti robu, odvesti se tri ćoška dalje, uzeti sobu i uleteti pravo u centar paklenog kruga. Kada si u uglednom hotelu postoji velika šansa da naletiš na nekog poznanika. Moja motelska taktika još nije bila tako razvijena kada je Džejmi pošla da me traži. Uspeo sam da stignem tek do Holidej Ina u Holivudu. Tu su mi ona i Dejv ušli u trag. Dejv je imao dovoljno klikera da pozove Bo, računovođu, i pita je gde je proknjižena poslednja upotreba moje kreditne kartice. Pozvala je kompaniju i rekla Dejvu da sam u Holidej Inu. Ludačko kucanje na vratima uništilo mi je pokušaj da prespavam na heroinu i pobegnem od poslednjeg sranja koje sam napravio. Provirio sam kroz špijunku i ugledao Dejva i Džejmi kako besno tumaraju po hodniku. To je bila ta gadna kombinacija -prijatelj i voljena osoba u zaveri. Daj, ortak, otvori vrata, vikao je Dejv. Volim te i želim da ti pomognem da se oporaviš. Nije ovo ništa. Idemo odmah u oporavilište. Otarasi se tog tvog đubreta i da palimo. Nisam hteo da otvorim.,,ne, ne razumeš, govorio sam. Strašno mi je loše. Moram da odspavam. Nazvaću te kasnije i otići ćemo tamo još večeras.,,ne. Ne. Slušaj, kola su mi ispred. Već sam zvao Egzodus. Imaju spremljeno mesto za tebe. Otvori vrata. Otvorio sam. Nisam više imao snage za prepiranje. Zajebao sam stvar i jedini način da udovoljim osobama koje sam unesrećivao sopstvenim ponašanjem bio je ponovni odlazak u oporavilište. Dakle, otišao sam tamo. Ceo proces odvikavanja mnogo se promenio od i mog prvog puta do te Odlazak tamo mi je postao nešto sasvim normalno.egzodus je bio jedno od najpoznatijih mesta za odvikavanje iz dva razloga. Tamo je otišao Kurt Kobejn neposredno pred smrt. Pobegao je odatle preskočivši zaštitnu ogradu visoku metar i po, a mogao je samo opušteno da izađe na glavni ulaz. Tamo te ne zadržavaju na silu, ali pretpostavljam da je preskakanje neophodno kada prilikom bežanja ne želiš da naletiš na likove koji te poznaju. Takođe, Egzodus je bio poznat po uglednom doktoru koji je upravljao tim 274

275 mestom. Likovi poput njega tvrdili su da znaju kako droga utiče na psihu i telo, ali - po mom mišljenju sve te informacije nisu vodile nikuda. Narkoman je lud dok je urađen. Njegovo stanje će se poboljšati onog trenutka kada se otrezni i počne sa programom. To je najprostiji princip koji oni pokušavaju da zakomplikuju sa gomilom medicinskih izraza. Samo skloni narkomana sa ulice, strpaj ga u sobu dva sa dva, nateraj da počne sa fazama iz programa i biće bolje. Video sam na hiljade njih koji su pokušavali da ozdrave. Nikakve veze nema da li im je doktor ili terapeut bio sjajan ili ne. Egzodus je bio istureno odeljanje bolnice Marina del Rej. Tamo nije bilo gomile likova koji su umesto zatvorske kazne birali odvikavanje, pošto Egzodus nije bio povezan sa zatvorima. Bio je luksuzniji od zatvorskih jedinica, ali ni za prineti oporavilištu Promises na Malibuu, u poređenju sa kojim bi većina hotela izgledali kao obične rupe. Nije bitno kakvo je bilo mesto - ili ćeš da se prihvatiš posla i provališ u čemu je problem ili nećeš. Nije ti potrebno mesto kao Promises, to možeš da uradiš u prljavom predgrađu, u Armiji spasa. Video sam one koji su se skidali i tu i tamo, a video sam one kojima nigde nije uspevalo. Vreme provedeno tamo predstavljalo je prelepo iskustvo. Tu sam stekao deset najneobičnijih prijatelja u životu. Među njima su bili starija gospođa iz nekog grada na severu, brazilski doktor i lik sa tabletama iz Teksasa. Prvi cimer mi je bio gej klinac iz srca Amerike - Kentakija, Misurija, nešto tako. Njegova priča bila je uobičajena. Mlad i neprihvaćen klinac odrasta na Srednjem Zapadu, u gradu gde je glavna stvar fudbal,a njega nije briga za sva ta mačo sranja oko kojih se okreće njihov svet. Osamljuje se, postaje otuđen i odbačen od strane porodice. Odlazi u Holivud, pronalazi se među gej populacijom, u svetu droge i alkohola, i njegov život kreće silaznom putanjom. Tako se navukao na vikodin, da je znao da ga prilikom doručka pospe po musliju. Otišao je, pa je moj sledeći cimer postao anesteziolog iz Ingelvuda, rodom iz ugledne crnačke porodice. Cela porodica postala je ponosna na njega kada je postao doktor, ali onda se ispostavilo da je sve te godine uzimao najbolje lekove na koje bi naišao. Tako je, kao svi mi ostali, došao na tridesetodnevni boravak. Na njemu se jasno videlo da krije tajnu i da je uništen saznanjem da je celu porodicu izneverio. Nekoliko meseci pošto sam izašao iz prihavtilišta, neko me je pozvao. Vratio se drogama, jer nije mogao da podnese agoniju i sram od suočavanja sa porodicom, pa se zaključao u orman u bolnici u kojoj je radio i odabrao najgoru drogu da sebi presudi. Nekoliko nas iz Egzodusa mu je otišlo na sahranu koja je bila strašno emotivna. Imao je veliku porodicu, a jedan od njegove braće bio je sveštenik. Svi su plakali kao kiša, uključujući i ortake iz oporavilišta, koji su se nalazili u zadnjim redovima. 275

276 Oko mene je bio neobičan krug ljudi. Sa svima sam se sprijateljio. Mogućnost sopstvenog kraja vidiš kroz živote drugih ljudi. Radiš isto što i oni, s tim što sebe ne možeš da uhvatiš u tome. Međutim, nagledaš se svih tih tragičnih događaja i potencijalnih čuda koja se dešavaju u životima drugih. To je iskustvo koje otvara oči i dušu. Nalaziš se u jebenoj bolnici, spavaš u tesnom krevetu, deliš sobu sa drugima i još moraš u menzu po klopu. Primoran si da se zamisliš: Gde sam pogrešio? Imao sam plan i sve je išlo k o podmazano, a sada sam zaglavio sa gomilom ludaka, sestara, doktora i nastojnika koji mi govore šta da radim i gde da idem, i još moram da podnosim izveštaje na grupnim sastancima. Jebote, mislio sam da sam pametniji. Jednom, za vreme boravka u oporavilištu, imao sam sastanak sa porodicom i prijateljima, među kojima se našao Fli. Za vreme razgovora savetnik se okrenuo prema Fliju i upitao: Dobro Fli, reci mi kako se osećaš u dubini duše kada znaš da je Entoni negde napolju i koristi drogu, a ti nemaš pojma gde je i da li će se ikada vratiti? Čekao sam da Fli kaže nešto kao:,,uh, to me tako nervira. Trebalo bi da pišemo pesme i radimo probe. Čekao sam tog kretena dvanaest sati, a on se nije ni pojavio. Sve u svemu, spreman sam da počnem da radim nešto drugo. Umesto toga, Flije počeo da jeca, što mi je bilo potpuno nezamislivo. Rekao je: Plašim se da će mi umreti. Ne želim da umre, ali godinama već mislim kako će se to dogoditi. Nikada mi nije palo na pamet da bi mogao tako da se oseća. U Egzodusu sam stekao naviku koja je ostala bitan deo mog života do dana današnjeg. Nikada za onih pet godina, koliko sam bio čist, nisam upražnjavao meditaciju ili izgovarao molitvu. Nisam shvatao značaj ostvarivanja svesnog kontakta sa višom silom. Neko ko je radio u Egzodusu preporučio mi je da svako jutro započinjem molitvom. Sada je to postalo prvo i osnovno pravilo u programu oporavka, to je tačka odakle sve kreće. Nikada nisam ni pomislio da je to nešto što bi trebalo da radim, ali jednog jutra pogledao sam svoj odraz u ogledalu i rekao: Ovde traćiš život. Možda bi mogao da pokušaš nešto novo, nešto što nije tvoja ideja, ali jeste ideja osobe kojoj u životu ide dobro. Počeo sam da se molim svakog jutra. Kada sam jednom otvorio sopstveni um prema ideji više sile, nikada više nisam odstupio od toga. Na svakom koraku sam viđao i osećao prisustvo kreativne inteligencije ovog univerzuma - neke dobre sile veće od mog bića - koja se nalazila u prirodi, u ljudima, svuda. Godinama su mi moje molitve i meditacija davale snagu i pružale mogućnost za napredak, postavši važan deo mog oporavka i svakodnevnog života. Izdržao sam tridesetodnevni boravak, a da nijednom nisam pomislio na odlazak. Prihvatio sam da sam tamo došao da obavim posao i vratim se na pravi put. Za prvih nekoliko dana daju ti ceo arsenal lekova za detoksikaciju. Dobija se hloro-hidrat, koji bi i slona uspavao, plusdervoket i kolondin flastere za snižavanje krvnog pritiska. 276

277 Kada ugledaš lika u kućnoj haljini i papučama kako se vuče kroz hodnik, odmah ti je jasno taj je još uvek na detoksikaciji. Prvih nekoliko dana bez lekova su zajebani - počinješ da osećaš žmarce i pokušavaš da se izboriš sa činjenicom da više nisi ni na čemu. Onda se izvučeš iz toga i stvari počinju da se poboljšavaju. Hrane te po ceo dan, treba da radiš vežbe i ideš na sastanke. Čine sve da te uposle i skrenu misli. Džejmi mi je dolazila u posetu dok sam bio tamo. Bob Timos doveo je Krisa Ferlija da me vidi. Njegova podrška mi je značila. Kim Džouns me je posetila sa sinovima. Dozvolili su mi da imam kasetofon, pa sam po ceo dan slušao Elastikin (Elastica) prvi album. Prošao sam kroz tridesetodnevni program i potom se vratio svetu živih. Hvala bogu što sam bio napolju kada je Džejmin tata preminuo. Umro je u junu, tako da sam mogao da odem u Pensilvaniju i budem sa njom i ostatkom porodice u tom teškom trenutku. Tog leta smo uradih završnicu ploče i počeli sa snimanjem spotova. Dobijah smo gomilu filmskih zapisa, ali ništa nas nije dotaklo. Ponovo smo otišli kod Fliovog zeta, Gevina Boudena. Dobio je ideju za Warped,a radnja je trebalo da se odvija u ogromnom drvenom valjku. Snimanje je trajalo dva dana i to je naš najskuplji spot ikada napravljen. Još uvek mishm da je imao elemente nečeg velikog. Ono što je u tom spotu privuklo najviše pažnje svakako je bila scena mog i Dejvovog poljupca. Trebalo je da Fli, Dejv i ja izađemo iza zida i odigramo misteriozni ples silueta. Istu scenu smo ponavljali desetak puta, ali nikada nije ispadalo kako je Gevin imao na umu. Opet smo zauzeli pozicije i spremili se za novi pokušaj. Dejv se okrenu prema meni i reče: Kada ovaj put izađemo, ja ću te poljubiti - čisto da malo začinimo celu stvar. Rekoh: Važi, dobra ideja, misleći kako će me prijateljski poljubiti. Kada smo se pojavili, mislio sam kako će me cmoknuti, što je već dovoljno otkačeno za rok spot, a on mi zavali žvaku sa poluotvorenim ustima. To mi nije zasmetalo ili me iznerviralo, samo me je iznenadilo. Nastavili smo posao, jer je to bio jedan od hiljadu kadrova koje smo uradili. Nedelju dana kasnije dobili smo izmontiran spot u kome je glavna stvar bio poljubac. Nekoliko minuta kasnije pozvao nas je Erik Grinspen, naš advokat. Ljudi iz Vornera su videli spot. Hoće da smesta izbacite poljubac, reče on. Zašto? Misle da to nije dobro za tržište, odgovori on.,,i ja mislim da bi trebalo izbaciti poljubac. Mislim da tu leži opasnost gubitka jednog dela obožavalaca. Bio sam potpuno ravnodušan kada sam video poljubac, ali čim su glavonje rekle: Nema poljupca, u meni se probilo:,,a ne, poljubac ostaje. Sazvali smo sastanak grupe i odlučih da zadržimo poljubac. Naišli smo na jak odgovor od strane muških studenata iz fakultetskih bratstava - dobijali smo pisma u kojima su nas 277

278 proglašavali pederima, glasine su počele da se šire, a mi smo se pitali da li smo doneli ispravnu odluku. Na kraju smo se složili: Jebeš ga. Možda je bilo krajnje vreme da se otarasimo tih seljačina. Nove nevolje sa Vornerom nastupile su prilikom snimanja spota za pesmu Aeroplane, koji je opet radio Gevin. Došao je na sjajnu ideju: uraditi spot kao raskošnu odu Bizbi Berkli, sa nizovima oskudno odevenih meksičkih čolita, opasnih gangsterskih cica sa gomilom šminke i visoko podignute kose. Želeli smo dosta gole kože, seksi plesnih pokreta i pucanja balona od žvakaćih guma. Spot smo snimih u ogromnom bazenu, sa devojkama koje su se bavile umetničkim plivanjem i umetnicima na trapezu, na mestu koje je uskoro trebalo da bude rastureno. Međutim, snimanje spota nadgledala je žena iz Vornera, za koju se kasnije ispostavilo da je politički korektna feministkinja. Gevin je uradio montažu. Spot je izgledao raskošno. Uhvatio je odlične krupne kadrove prelepih Meksikanki i snimao iz divnih uglova, ali ta žena je sva zapenila zbog prisustva obnaženih žena u našem spotu. Ma daj, danas bi se taj spot lepo odomaćio, rame uz rame sa Džej Zijevim, ali tada je to bilo previše pa smo bili primorani da nađemo nešto između našeg i njenog doživljaja. Ispalo je tako da se u spotu ne pojavljuju baš oni kadrovi koji su u isti mah istinski šokantni, lepi, primamljivi za oko i uznemirujući. Tog leta prvi put sam otišao na put po otvorenom moru sa Flijem, našim bivšim bubnjarem Klifom Martinezom i prijateljem Martijem Goldbergom. Na Aljasci smo proveli nekih nedelju dana, istražujući najdublje fjordove severne Aljaske. Bio je to neverovatan put, pošto su Klif i Marti bih pravi majstori za klopu, sposobni da usred divljine naprave prvoklasan obrok. One Hot Minute bio je objavljen u septembru. Bili smo ponosni na njega, iako to nije bio tako dobar album kakav je mogao biti da se ekipa zadržala u istom sastavu kao za Blood Sugar. Ah, videlo se da smo tu uložih priličan trud u novom sastavu, rame uz rame sa onim koji smo uložih u, recimo, Mother s Milk, prvi album koji smo snimili sa Džonom i Čedom. Dobio sam zaduženje da, pre nego što odemo na turneju, odradim nekoliko intrevjua za promotivne potrebe. Negde u to vreme ponovo sam počeo da se radim. U kući sam provodio jedan septembarski dan, a zvonjava telefona nije mi davala mira. Kada sam podigao slušalicu, Lui mi je saopštio: Ortak, MTV ti je ispred vrata. Spremni su za snimanje. Setio sam se da je trebalo da me snime sa njihovim vidžejem Kenedijem. Odvukao sam se niz stepenice. Izgledao sam bolesno i beživotno, a trebalo je da ispred kamere u mojoj dnevnoj sobi odgovaram na pitanja koja mi je postavljao slatki, ushićeni Kenedi. Prošlo je već dosta vremena od vašeg poslednjeg albuma, bla, bla, bla... Koja katastrofa. 278

279 Došlo je vreme za turneju. Nikada mi nije palo na pamet da se radim na putu, iako sam i ranije imao potrebu. Znao sam da će to, preko noći, sve uništiti. Počeli smo sa Evropom. Bio je to prvi put da sviramo pred publikom posle Vudstoka, tako da smo bili kao motor kome je potrebno zagrevanje. Osećao sam se odgovornim što nismo zvučali onoliko dobro koliko smo mogli. Nisam bio koncentrisan onoliko koliko je trebalo da budem. Nismo bili loši, bilo je tu nekih sjajnih trenutaka, ali kod mene je izostalo ono uzbuđenje. Najnezaboravnija stvar sa evropske turneje bilo je upoznavanje Seri Rodžers, koja će se kasnije udati za našeg menadžera za putovanja, Luisa Metjua, i roditi mu decu. Upoznali smo je u Amsterdamu, gde je radila za našeg starog ortaka Henka Sifenmahera. Kada bi nas put vodio kroz Amsterdam uvek bi svratih da uradimo nekoliko novih tetovaža kod Henkija Penkija, a ovaj put tamo smo zatekli divnu, seksi damu po imenu Šeri. Rutinski se oblačila u gumenu uniformu sobarice, tako da je sama pomisao na njen izlazak na scenu u tom izdanju izgledala veoma primamljivo. Naša sledeća svirka bila je u Belgiji. Pošla je sa nama i sve oborila s nogu kada se do gole kože skinula pred svima u svlačionici i navukla gumeni kostim. Dogovorili smo se da za vreme nastupa, s vremena na vreme, izlazi na binu da nam obriše znoj sa čela, donese nam osveženje i Dejvu zapali cigaretu. Naša američka turneja, koja je trebala da počne sredinom novembra, bila je odložena - ovoga puta ne mojom krivicom - sve do početka februara. Pravo iz Barselone, gde smo imali poslednji koncert, otišao sam u Njujork da budem sa Džejmi. Džejmi se iselila iz onog štrokavog stana u Kineskoj četvrti i prešla u očaravajući, udobni stančić iz kog se pružao pogled na statuu La Gardije na južnoj strani Vašington Skver parka. Bio je to lep i miran kraj. Tamo smo proveli jesen, a onda smo počeli uobičajeno ranu pripremu za božićne praznike. Tada sam zapazio prve naznake da u kući nije sve kako treba. Božićna kupovina počela je prilično zadovoljavajuće. Šetali smo se kroz snegom pokriven grad i uživali u pretprazničnom raspoloženju kupujući poklone za članove naših porodica. Blekiju sam odlučio da kupim nameštaj za kuću, tako da smo otišli u ABC Carpet na donjem Brodveju i napravili dobar izbor. U tu prodavnicu vraćao sam se još nekoliko puta, kako bih sredio neke stvari oko dopremanja i isporuke. Jednog dana sam otišao tamo sam. Čekao sam lift kada je ta elegantno obučena devojka, u ranim dvadesetim, ušla u prodavnicu. Imala je stila i bila prelepa. Čekajući lift započeli smo kurtoazni razgovor od minut-dva. U glavi mi je odzvanjao glas: Mogao bi da oženiš ovu damu. Trebalo bi nešto da uradiš, jer se tvoja supruga sprema da uđe u lift i nestane zauvek. Baš u tom trenutku, lift je stigao, a ona ušla u njega i zauvek prohujala iz mog života. To je bio prvi put da sam tako nešto pomislio od kada sam sa Džejmi. Ne mogu da ocenim da 279

280 h sam hranio sopstvenu iluziju, ili je blesnula neka varnica iz njenog pogleda, ih je to bilo samo zbog njenog držanja, tek to je najavilo senku nevolje koja se nadvijala. Božić je stigao, a mi otputovali. Te godine mami sam poklonio njen prvi luksuzni auto, skroz nov ford eksplorer, koji je zastupnik za zapadni Mičigen ofarbao u posebnu boju i unapredio posebno za njegovu ženu neposredno pred njihov razvod. Bleki je na tom poklonu uradio opsežno istraživanje. Potom smo Džejmi i ja otišli na nekoliko dana u Pensilvaniju, ali tamo nije bilo puno praznične radosti, s obzirom na skorašnju smrt njenog oca. Vratili smo se u Njujork na vreme da tamo dočekamo Novu godinu. Smučila mi se komercijalnost novogodišnje noći i ta obaveza da svi moraju dobro da se provedu, tako da smo se pre ponoći spakovali u krevet odlučivši da prespavamo ponoć. Ušuškali smo se na kauč i gledali filmove, a oko pola dvanaest isključili svetla i otišli na spavanje. Nekoliko dana kasnije obuzeo me je predosećaj da se jedna životna faza završava i da je došlo vreme da opet budem samac. Pogledao sam Džejmi jednoga dana i pomislio: Više je ne volim. Bez ikakvog razloga. Ništa mi nije uradila. Nije to bilo ništa što je rekla ili način na koji je rekla, nije ni bila reč o načinu na koji hoda - nikada nije uradila ništa što nisam mogao da istrpim. Samo mi je nešto kvrcnulo u glavi. Bila je to magla koja se razišla. Bio sam u fazonu: Čoveče, šta sam radio poslednje dve godine? Vreme je za promene. Ali, sve se okretalo oko mog skidanja. Nisam imao nameru da se opet radim. Verovatno sam sebi naneo već dovoljno štete time što sam bio nesposoban da volim nekoga kao što je ona, a taj glas u mojoj glavi sve jasnije mi je stavljao do znanja da bi ignorisanje njega značilo dalje lažiranje osećanja. Znao sam da moram da uradim najgore od svega. Uvek mi je bilo lakše da ostanem u lošoj vezi, nego da kažem da odlazim. Uzimajući u obzir ranija iskustva, to mi nikako nije išlo od ruke. Nisam mogao da kažem: Više ne želim da budem s tobom. Radije bih sebi nanosio bol, što je već bila redovna stvar u mom životu. Džejmi sam saopštio istinu, ali ona to nije dobro prihvatila. Rekla mi je da je planirala da se uda za mene i izrodi mi decu, što je bila najtužnija stvar koju je rekla za vreme svih naših razgovora. Krenuo sam u Los Anđeles, a ona je pošla za mnom. Bilo je puno svađe i prolivenih suza. Na kraju je spakovala svoje stvari i napustila me očiju natečenih od plakanja. Pošto sam nekome do koga mi je mnogo stalo naneo toliko bola, shvatio sam daje savršeno vreme za novi pohod. Počeo je u petak popodne. Na motom sam se odvezao na sastanak sa Lindijem. Imao sam nekoliko stajanja na putu do tamo, tako da su mi džepovi bili napakovani robom. Onda smo Fli, Lindi i ja imali sastanak. Iz Lindijeve kuće izašao sam usred bela dana, odvezao se nekoliko ćoškova dalje i 280

281 pripalio pajp nasred ulice. Onog trenutka kada je droga stigla do mozga, seo sam na motor i zapalio. Radio sam se dva-tri dana, pušeći krek prekriven kokainom. Najednom mi je sinulo da se nalazim u zajebanoj situaciji iz koje nije bilo lako izaći. Skapirao sam da bih ostankom u Los Anđelesu izazvao previše nevolja, tako da sam nabavio oglase i nazvao Aeromeksiko. Pronašao sam najlepši hotel u Kabo San Lukasu, prelepom mestu u kome sam, nekoliko godina ranije, pisao pesme sa Flijem. Toliko sam se navukao na heroin da sam predstavljao opasnost i za sebe samog, sa sve zjapećim ranama na telu, a sasvim sigurno je bilo da svoje stanje nisam mogao da sakrijem od bilo koga, tako da sam naručio taksi koji me je odvezao do aerodroma. Uštekao sam punu šaku čaura koje sam hteo da ponesem.. Nije bilo frke uneti ih u avion, ali odlučio sam da ih strpam u kasetofon sa CD-om, u odeljak za kasete, pošto sam znao za stroge meksičke zakone. Još uvek sam bio urađen kada smo stigli u Meksiko, a kosa mi je bila razbarušena. Na aerodromu je postojao sistem za proveravanje prtljaga, koji je radio tako što staneš na liniju, pritisneš dugme i upali ti se crveno ili zeleno svetlo. Ukoliko zasvetli zeleno, bio sam slobodan. Naravno, upalilo se crveno. Otišao sam do stola, a čuvar me je sumnjičavo posmatrao. Pretresao mi je torbu i džepove, a onda reče: Daj da vidim kasetofon. Srce je počelo ludački da udara. Poslednje što mi je trebalo bilo je hapšenje zbog unošenja heroina u Meksiko. Pregledao je pregradu za baterije, koju su smatrali mestom za skrivanje robe, a nevolje su nastupile kada je pokušao da ga uključi. Pritiskao je sva dugmad na kasetofonu. Sledeće na redu bilo je ono za otvaranje pregrade za kasetu, kada me on pogleda i reče: Uključi ga ti. Prebacio sam ga na CD, pritisnuo plej i najveći hitovi Džeksons Fajv (Jacksons 5) grunuli su sa zvučnika. Pustio me je. Sobu sam uzeo u Vestinu, savremenom hotelu koji je bio uređen tako da podseća na stare meksičke kuće od crvene opeke. Strpao sam se u krevet, uzeo poslednju dozu kokaina i odlepio gledajući satelitske kanale i naručujući hranu u sobu. Bio sam pun kajanja i osećao se tužno i usamljeno. Trećeg dana lenstvovanja u krevetu, nekako sam uspeo da se nateram da siđem do okeana i bućnem se u vodu. Morao sam da pokrstim sopstveni duh. Otišao sam do bazena, ali tamo sam stalno naletao na ljude koji su hteli da pričaju sa mnom, za šta nikako nisam bio raspoložen. Tokom boravka tamo, sprijateljio sam se sa jednim pelikanom koji je slomio krilo upetljavši se u ribarsku mrežu. On je postao maskota tog kraja. Nas dvojica smo bili stvorenja koja su lečila svoje rane. Čak sam jednu pesmu posvetio tom pelikanu. U jednom trenutku, učinio sam strašno sebičnu i lošu stvar. Pozvao sam Džejmi, iako sam znao da je sa nama gotovo. Ali, ona je još uvek bila moj najbolji prijatelj i osoba koja je znala kako da ublaži bol. Hej, ja sam ovde. Strašno sam usamljen. 281

282 Dosta mi je svega. Patim i sav sam sjeban. Hoćeš li da dođeš? Doletela je sledećeg dana. Proveli smo zajedno nekoliko narednih dana, izležavajući se u krevetu, jedući i pričajući. Kabo je postao moje oporavilište. Ostajao bih čist po nekoliko nedelja, vraćao se starim navikama, pravio razna sranja, a onda ponovo se vraćao i uzimao istu sobu, u istom hotelu i ponavljao sve ispočetka, što je bila jedna od boljih definicija ludila - stalno ponavljati staru stvar očekujući da će se krajnji ishod promeniti. Ako je negde trebalo preležati bolest, Meksiko je pravo mesto za to. Sebe sam smatrao pravim srećkovićem zato što sam imao mogućnost da odem tamo i izležavam se pod tim kristalnoplavim nebom. Početkom februara počeli smo trodelnu turneju po Americi u trajanju od dva meseca. Turneju smo otvorili koncertom na Long Ajlendu, ali onoga dana kada smo doputovali u grad, ceo Njujork bio je zahvaćen neverovatnom mećavom i prekriven debelim snežnim pokrivačem. Metro i taksi nisu funkcionisali, tako da smo se Fli i ja prošetali do Louer Ist Sajda kako bi jeli u Angelicas Kitchen, sjajnom vegetarijanskom restoranu. Kasnije te večeri, u Spaj Baru u Sohou, naleteo sam na Gaja. Tamo je bilo puno devojaka, ali većina njih bile su previše Njujorčanke i veoma teške za izaći na kraj. Onda sam ugledao malo pripitu devojku, koja je nosila svetlocrvenu haljinu sa nekim ludim zebrastim detaljem iz osamdesetih, kako se iz sveg srca uvija izvodeći neku svoju ludu pantomimu uz jednu od Bjorkinih pesama. Smatrao sam da je to veoma hrabro od nje, pa sam prišao da se upoznamo. Ime joj je bilo Kristina, odrasla je u Ajdahu, alisada je živela u Njujorku i bavila se manekenstvom. Imala je kosu boje šargarepe, prelep beo ten i ogromne sise, prevelike i preoble kakve se retko viđaju na manekenkama. Pozvao sam je na koncert koji je trebalo da se održi sledeće večeri, a ona je pitala da li može da povede njene cimerke, koje su inače bile veliki fanovi Oejzisa (Oasisa). Bilo je to onda kada su bili na vrhuncu slave, svirajući na svakom mogućem mestu u Americi. Namerno sam ignorisao celu tu pojavu, ali na putu do mesta svirke, sve Kristinine cimerke pričale su samo o Oejzis i o tome koji je brat slađi. Promileli smo kroz sneg i stigli do Koloseuma. Bilo je pravo osveženje videti da je mesto prepuno. Naišili smo na topao prijem kod publike. Te večeri sam se smuvao sa Kristinom, što je bila super stvar, jer već duže vreme nisam tako nešto osećao prema nekome. Nisam se zaljubljivao, ali ona je bila dobra osoba. I u seksu smo super odgovarali jedno drugome. Ne znam da li je to bilo zbog njenog mirisa ih energije, ali u krevetu pored nje osećao sam se kao opijeni vampir. Negde na početku te turneje doživeo sam pad sa bine. Svirali smo pesme sa One Hot Minute, stvari koje još nisu zaživele na bini, a ja sam bio usred izvođenja mog 282

283 robotskog plesa kada sam se sapleo o jedan od monitora. Strmoglavio sam se pravo sa bine i padao nekih dva metra, opalio glavom u betonski pod i onesvestio se. Odmah sam se povratio ibio srećan što sam svestan. Ali, glava nije bila problem. Pre nego što sam se sapleo, noga mi se upetljala u kabl od mikrofona, tako da mi je, prilikom pada, noga ostala u kablu koji je oformio omču, kao onu oko samoubičinog vrata. Istegao mi se mišić na listu i odvojio od kosti. Visio sam naglavačke misleći kako mogu da se izborim sa povredom glave, ali kada sam pokušao da se otisnem nazad na binu, noga je odbila poslušnost. Nastup sam završio pevajući na jednoj nozi, a posle su me odmah odneli u bolnicu. Zaradio sam nekoliko kopči na glavi, ali moja noga je poplavela, pozelenela, pocrnela i poprimila neki sasvim neobičan oblik. Strpali su je u neko korito sa gomilom kaiševa i zavoja. Ostatak turneje morao sam da završim sa frankenštajnovskom nogom, što nije bilo nimalo zabavno za izvođenje na koncertima. Posle drugog dela turneje imali smo dvonedeljnu pauzu. Nešto pre turneje, Seri Rodžers se doselila u San Francisko i počela da se zabavlja sa Luisom Metjuom, koji se doselio u Los Anđeles zbog nje. Počeo sam da se zbližavam sa njim. Lui je bio polu-meksikanac polu-jevrej i sto odsto lud. Bio je lud do koske, ali spolja je nosio masku smirenosti. Kod nas je počeo kao sekretarica - javljao se na telefonske pozive u kući u kojoj smo snimali Blood Sugar, onda smo ga poveli na turneju u svojstvu tehničara za bubnjeve, praktično mu izmišljajući poslove jer smo ga puno voleli. Lui je bio diler trave u srednjoj školi, a onda se navukao na heroin. Proveo je godine u borbi sa zavisnošću, ali sada je bio čist već dugi niz godina. On je bio drag i uvek spreman da pomogne, čak iako bi to značilo da će njegove potrebe morati da sačekaju, gotovo kao da je to bio neki njegov odbrambeni mehanizam kako ne bi morao da se suočava sa stvarima koje su se dešavale u njegovom životu. Ali, on je bio sjajan ortak sa kojim sam delio trezvenost i ljubav prema muzici. Posebna karakteristika koju je Lui posedovao svakako nije bila ljubav prema otvorenom prostoru i prirodi. Za vreme dvonedeljne pauze tokom turneje odlučio sam da Luiju i Seri poklonim lepo iskustvo boravka na Havajima, što sami nikako nisu mogli priuštiti. Šeri je bila željna avanture i puna poleta, ali Lui je pristao krajnje bezvoljno. Iznajmili smo kuću na sunčanoj strani Mauija. Seri i ja smo svakog dana izlazili napolje i kupali se u okeanu, plivajući kilometar i po tamo i nazad. Lui je sedeo na plaži, pušio cigarete, pio kafu i rešavao ukrštene reči, zanemarujući lepote prirode kojom je bio okružen. Tokom tog odmora, jednom prilikom dok smo ručali u nekom fensi hotelu, u mojoj glavi se rodila misao: Lui, za tebe zvone bračna zvona u skorijoj budućnosti. Poverio mi se da oseća istu stvar. Nekoliko dana kasnije, negde pred kraj našeg boravka tamo, dremnuo sam usred dana, a kada sam se probudio kuća je delovala 283

284 pusto. Bilo mi je čudno što se Lui i_ Seri ne muvaju tuda, pa sam išao od sobe do sobe i dozivao ih: Lui? Šeri? Na kraju sam provirio u njihovu sobu da vidim je li spavaju. Ugledao sam Luija kako nežno vodi ljubav sa Šeri, u strasti sjedinjeno muško i žensko telo. Odmah sam zatvorio vrata. Osećao sam se užasno što sam im upao. Devet meseci kasnije, tačno u dan, rodio se njihov sin Keš, što me je još više povezalo sa njima. Većina klinaca ne može da kaže:,,a da, čika Toni je bio prisutan kada sam začet. Američku turneju završili smo sa koncertima na Zapadnoj obali. Bilo je lepo videti toliko ljudi zainteresovanih za ono čime se bavimo, s obzirom na to da nam je razmak između ploča bio negde oko četiri godine i da se situacija na muzičkoj sceni drastično promenila. Nastupali smo po arenama, iako to nije bila jedna od onih turneja na kojima je bilo rasprodato sve do poslednjeg mesta. Bili smo lepo dočekivani svuda gde smo nastupali. Kristini sam poslao kartu da doleti do Sijetla na nekoliko dana. Mi smo te večeri imali slobodno, a Oejzis su svirali u gradu. Njihovi menadžeri su nas pozvali na nastup, ali niko osim Kristine nije bio voljan da ide. Oejzissu već tada bili u krizi. Braća su se stalno svađala, a nastupi bili sve češće otkazivani. Ali, otišli smo tamo i ušli u bekstejdž pred početak nastupa, gde sam upoznao pevača. Predstavio mi se, a ja rekoh: Zdravo, Iane.,,Ne, zovem se Lijam. Nekoliko minuta smo se objašnjavali oko imena. Onda smo otišli da odslušamo svirku. Bilo bi fantastično, samo da nije bilo toliko očigledno da se ne podnose. Na bini su bili mrtvi. Doduše, pesme i pevanje bili su dobri. Do sredine nastupa Kristina je popila nekoliko piva i sva se popalila. Htela je da mi popuši, pa smo ušli iza bine. Većina vrata bila su zaključana, ali našli smo jedna koja nisu. Vodila su ispod bine, u prostoriju za kontrolu rasvete u celoj areni. Svuda su bili prekidači, poluge i dugmići. Legli smo na pod, skinuli odeću i počeli da se krešemo. Međutim, negde nasred posla prilično smo se razigrali, pri tom drmnuvši jednu ručku. Iznenada, svetla su se pogasila. Skočio sam na noge i požurio prema razvodnoj tabli, potpuno ubeđen da smo izazvali prekid zvuka i rasvete u celoj areni. Očajnički sam napipao ručku, povukao je i svetla su se upalila. Skapirao sam da smo isključili svetlo samo u kontrolnoj sobi, ali jedan korak nas je delio od izazivanja kolapsa koncerta zbog seksa ispod bine. Veza sa Kristinom bila je zabavna. Fizički smo se sjajno slagali, ali nikada se u nju nisam zaljubio toliko da poželim da mi bude devojka. Nekoliko meseci kasnije, negde pred evropsku turneju, saopštio sam joj da se više nećemo viđati. To ju je malo zateklo, ali Gaj je skroz šiznuo:,,ne mogu da verujem da je ostavljaš! Ona je prva sa kojom si posle duže vremena i koja je puna razumevanja. Donosi ti cveće. Voli te. Ona je prelepa. Seksi. Pametna. Šta ću. Kada ne ide, onda ne ide. Kada 284

285 smo raskinuli, rekla je:,,uf, baš bedak. Mislila sam da će ova veza prerasti u nešto više, ali kapiram. Bar smo imali sjajan seks, a ja sam pomislio:,,to se zove duh! Imali smo nekoliko nedelja odmora posle turneje po Zapadnoj obali, neposredno pred ponovni odlazak na turneju po Australiji i Novom Zelandu. Prva svirka bila je na Novom Zelandu, a povratak tamo me je podsetio da sam tu hteo da napravim dom daleko od doma. Nekako sam se povezao sa bivšim ragbistom, nekadašnjim članom prve lige iz šezdesetih, koji je sada bio stariji, okoreliji i proračunatiji beskrupulozni agent za prodaju nekretnina. U pauzi između nastupa poveo me je u obilazak velikog imanja sa pogledom na luku Kaj Para, koja se nalazi sat i po vremena vožnje od Oklanda. Otišli smo tamo po prelepom, sunčanom danu. Zaljubio sam se u to mesto, uprkos činjenici da je ta luka bila uz neverovatno opasan deo okeana, mesto gde su se razmnožavale bele ajkule. To je luka sa neverovatno jakom, gotovo divljom, plimom. Cela zamisao o kući koja će mi biti dom daleko od doma, bila je zasnovana na kupovini mesta pored bistre, pitome vode, u kojoj ću moći da ronim i plivam. Nemam pojma zašto sam izabrao ovo mesto, jer ono nije bilo ni blizu toj zamisli. Ali, pogled na luku pružao je neverovatan, kaleidoskopski, psihodelični doživljaj boja, a taj agent me je požurivao jer je u planu bila javna licitacija za prodaju tog imanja. Igrom slučaja, aukcija je trebalo da se održi baš dok smo na turneji po Australiji. Ovo ti je poslednja i jedina šansa da kupiš ovo imanje. Moramo brzo delati zato što ima puno zainteresovanih. Održavaćemo direktnu vezu za vreme javne prodaje i iznosiću ponude u tvoje ime. Bla, bla, bla... Ja sam bio na telefonskoj vezi iz Australije, a on na aukciji. Milion dolara. Raste... Raste... Neko nudi jedan i sedamsto... A ja ću: Dobro. Idi na dva. Dlanom o dlan i sledeće čega se sećam bilo je da sam kupio kuću za mnogo veći iznos od onoga koliko je vredela. Kada sam se vratio tamo, svi su mi pričali kako nisu ni sigurni da je bilo ikakve licitacije, ni bilo kakvih drugih ponuda za kupovinu. Svi ti biznismeni petljali su nešto zajedno. Završili smo dvonedeljnu turneju i svi su se vratili kući, osim mene. Ja sam otišao na Novi Zeland, uzeo sobu u jednom motelu i završio sa zaključivanjem posla oko kupovine kuće, što me je koštalo oko milion američkih dolara. Trebalo je da predam novac bivšem vlasniku imanja, koji se selio na Gold koust, kraj u Australiji gde je uvek sunčano. U međuvremenu sam se pitao:,,do đavola, zašto ovi farmeri napuštaju ovako prelepe predele i sele se u neka prenaseljena mesta poput Gold kousta ih Majami biča? Ubrzo sam saznao. Ispostavilo se da sam imanje video po jednom od nekoliko dana godišnje kada kiša nije padala. Tamo trista dana godišnje lije kao iz kabla. Uvek je oblačno, kišovito, prohladno i vetrovito - kao loš 285

286 dan u Engleskoj. Farmer se na kraju iselio, a ja potpisao papire i otvorio račun u banci u Oklandu. Grirovog oca sam zamolio da pazi na imanje, jer su Novozelanđani poznati po useljavanju i prisvajanju napuštenih imanja. Tamo je vladala atmosfera Divljeg zapada. Girov otac će proveravati imanje s vremena na vreme, čisto da se postara da tamo neko uđe neovlašćeno ili pokrade nešto iz okućnice. Došlo je vreme za povratak kući i pripreme za evropsku turneju, ali pre nego što smo otišli tamo svirali smo na prvom Festivalu za oslobođenje Tibeta koji se održao u San Francisku. Nastupali su sjajni izvođači: Smešing Pampkins, Bisti Bojs, Fu Fajters (Foo Fighters), Bek, Bjork i Rejdž Agenst Mašin (Rage Against the Machine), ali nama to nije bio jedan od boljih nastupa. Imali smo problema sa zvukom, ali nismo se mnogo uzbuđivali - bilo je u dobrotvorne svrhe. Posle je bila organizovana žurka na kojoj sam naleteo na Jonu i pokušao da joj se izvinim što sam bio onako grozan momak dok smo živeli zajedno. Bilo je to prvo iskupljenje koje sam ikada pokušao da formulišem, iako ne poričem da je pokušaj takvog prilaženja na javnom mestu bio krajnje bolestan. Skroz je bila u pravu kada mi je rekla da sam običan kreten i da odjebem ili će otići. U Evropu smo stigli krajem juna. Svi su bili optimistični, dobrim delom i zbog toga što sam bio trezan za vreme turneja. Među nama lebdelo je nejasno osećanje zajedništva. Jedina stvar koja je bila problematična bila je činjenica da Dejv nije želeo da svira muziku radi muzike, dok je Fli imao potrebu za nečim takvim. Nedostajao mu je neko ko bi ga pozvao i rekao: Hajde skokni do mene da malo sviramo. Dejv nije bio takav tip. On je bio u stilu: Zašto bih došao kod tebe da sviramo zajedno? Moramo da radimo na nekoj pesmi ili tako nešto? Razdor se polako stvarao. S druge strane, Dejv i Čed su postali prilično bliski. Turneju smo počeli u Budimpešti. Svi su bili oduševljeni Pragom, ali meni je Budimpešta bila mnogo zanimljiviji grad, egzotičniji i lišeniji komunističkog uticaja. U Pragu smo nastupili u jednom malom klubu. Klub je bio prepun, a ja sam pokušao da izvedem okret na bini. Malo sam izgubio orijentaciju i završio na jednom od monitora. Kada sam došao sebi, mesto je bilo prazno. Morali smo da obustavimo svirku, jer sam patio od strašnih bolova i odmah bio odvezen u bolnicu. Sledećeg dana nisam mogao ni da mrdnem. Bio sam kod nekoliko terapeuta, ali niko nije mogao da utvrdi šta mi se desilo sa leđima. Zato su mi opet namontirali protezu za leđa, tako da sam nekoliko narednih nastupa uradio stojeći na jednom mestu, gotovo potpuno nepokretan. Uskoro sam postao potpuno ušinut, nisam čak mogao ni da sedim pravo jer je bol bio tako jak. Našeg menadžera, Tonija Selindžera, u svakom gradu sam molio da mi nađe nekoga - osteopatu, kiropraktičara, majstora vudua - bilo koga ko bi mi 286

287 mogao pomoći. Bio sam vezan za krevet sve dok ne dođe vreme nastupa. Onda mi je u glavi sinuo savet koji mi je dala Karoli Brog, moja nastavnica drame iz Ferfeksa. Dobila je strašan proliv u vreme kada je igrala Petra Pana u jednoj predstavi na Brodveju, ali navukla je na sebe pelenu i nije morala da obuzdava proliv tokom predstave. Znači, šou mora da se nastavi bez obzira na sve. Bili smo u Belgiji kada se Toni pojavio sa debelim, znojavim, bučnim Belgijancem koji je s vrata počeo da mi viče nešto na flamanskom. Bio je osteopata. Pomislio sam: Jebote, još jedan krelac koji neće ništa uraditi. Pregledao me je, naredio mi da ustanem i malo prošetam po sobi, a onda rekao da se opet vratim u krevet. Podigao mi je nogu i celom težinom je pritisnuo. Krc! Jednim pokretom cela kičma mi se vratila na mesto. Osećao sam se kao pokvarena igračka koja je upravo popravljena. Inače, ispostavilo se da su mi se krsta malo dislocirala. Osećao sam se preporođeno. Svirke su postale bolje. U Francuskoj je bilo sjajno, a onda smo otišli u Englesku, gde je trebalo da sviramo navembliju. Bio je to najbolji nastup koji smo imali dok je Dejv bio u grupi. Gaj O bio je tamo i nekako preuzeo na sebe obavezu provodadžisanja. Negde u toku proleća prisustvovao je nekoj žurci na brodu u Los Anđelesu, gde je upoznao devojku koja je živela u Londonu. Ubeđivao me je kako je ona baš moj tip. Uspeo je da od nje otera sve likove na brodu i izvuče njen broj telefona za mene. Posle koncerta na Vembliju upoznao me je sa tom devojkom koja se zvala Rejčel. Imao je pravo - odmah me je privukla. Doneo sam odluku da iznajmim hotelsku sobu i muvam se po Londonu, iako su se svi ostali vraćali kućama. Rejčel i ja smo sledeće večeri izašli na večeru i posle toga šetali po parku. Iznenada smo počeli da se mazimo i sve se zahuktalo. Otišli smo do njenog stana i vodili ljubav. Bila je divna - tačno je bilo sve što je Gaj O rekao za nju i još više. Bili smo u postkoitalnom zagrljaju kada mi reče: Moram da ti kažem da se osećam strašno uvrnuto jer je poslednja osoba sa kojom sam spavala bila tvoja bivša devojka Jona. Usput, ovo mi se mnogo više svidelo. Od tri milijarde devojaka na svetu, baš sam morao da zaglavim sa devojkom sa kojom je bila Jona. Ironija je i u tome što je Džejmi, kada sam je upoznao, bila deo sveta Bisti Bojsa preko njenog bivšeg dečka bogataša. Dok se kretala u tim krugovima upoznala je Jonu i Adama, koji su tada bili u braku. Čim je on izašao iz sobe Jona je spopala Džejmi. Ispostavilo se da su oni već tada vodili svako svoj život, ali bilo mi je zanimljivo što smo Jona i ja imali tako sličan ukus kada je reč o ženama. Nekoliko dana sam ostao sa Rejčel, ali onda je došlo vreme za povratak kući. Takođe, bilo je vreme za novo rađenje. Do toga bi došlo pre ili kasnije, jer uopšte nisam vodio računa o sebi. Mislim da je sve to proisteklo iz činjenice da sam provodio vreme sa devojkom prema kojoj nisam bio iskren. Sada sam imao vremena 287

288 na pretek i bio sam u kući koja je postala moja palata za rađenje. Bio sam u dvonedeljnom pohodu na drogu, a onda otišao u Kabo San Lukas da odradim moju rutinu od tri dana spavanja, mučenja, proždiranja klope i plivanja. Isti hotel, ista soba, isti program na kablovskoj. Kada sam se vratio odatle, Lui me je sačekao na aerodromu i uvek bio uz mene. Kod njega sam ostao nekoliko noći, a čim sam se vratio kući telefon je zazvonio. Javio sam se. To je bila moja voljena tetka Miki, jedna od mojih najdražih tetaka, druga po redu od maminih sestara. Pričala je histerično, stalno ponavljajući: Stiv je umro. Stiv je umro. Prvo sam pomislio da je umro jedan od njenih sinova, jer je imala i sina i unuka koji su se zvali Stiv. Pitao sam je koji od njih, a ona je zajecala: Mamin Stiv. Osetio sam kako najednom iščezava sva duša i toplina dobrostanja u Mičigenu. On je bio duša od čoveka i održao je na okupu celu moju porodicu. Odgajio je Džuli i Dženi, a moja mama ga je tako volela. Bili su tako dobar par. Pomislio sam: Sranje! Baš mog pedesetjednogodišnjeg očuha morao je da strefi srčani udar usred bašte u dva sata popodne. Bogu sam zahvaljivao što me ta vest nije zatekla u nekoj motelskoj sobi kako pušim krek. Tek što sam se skinuo i bio sam pun elana. Ispalo je da sam bio jedini koji je trezveno razmišljao - ostali su bih slomljeni i zapanjeni. Organizovan je velik oproštaj u crkvi punoj ljudi iz celog Grand Rapidsa koji su došli da se tim poslednjim pozdravom oproste od Stiva i odaju mu poštu kao jedinstvenom građaninu. Porodica me je odabrala da održim oproštajni govor. Nikakav problem nije bio pričati o tom čoveku. Za klinca poput mene, koji je stalno strepio za majku, Stiv je bio prava premija. Osećao sam se otprilike: Okej, sada ponovo mogu da se vratim ulozi dečaka i ne brinem da h će mi mamu zlostavljati robijaš. Neverovatan osećaj pružao je pogled na crkvu ispunjenu stotinama ljudi. Svi smo lebdeli u nekom oblaku ljubavi, zahvalnosti i divljenja prema toj osobi. Par dana po povratku u Los Anđeles pozvao me je Lindi. U jednom od tih njegovih poznatih ludačkih poziva objasnio mi je, verovatno zavaljen u fotelju i pušeći cigaru, kako smo dobili ponudu od Molson Bira da odletimo na Severni pol i tamo, za milion dolara, održimo koncert za pobednike njihovog takmičenja. Takođe, oni bi stekli pravo na upotrebu našeg imena i muzike na sledećih nekoliko meseci, a sve u svrhu promovisanja njihovog piva u Kanadi. To nije bila prva ponuda te vrste od strane velikih korporacija. U Mekdonaldu su, godinu dana posle objavljivanja pesme Under the Bridge, osmislili celu reklamnu kampanju za prodaju hamburgera uz korišćenje te stvari. Ponudili su nam dva milona dolara, ali mi nismo želeli da nas ljudi povezuju sa njima. Ponuda koju je izneo Molson bila je zanimljiva iz dva razloga. Prvo, neće 288

289 koristiti naš imidž. Drugo, to je bila kampanja koja će ići samo na radiju. Praktično, naša muzika neće biti besomučno puštana. Pretpostavljam da se u tom našem potezu ogledao integritet koji se tada mnogo više cenio nego danas. Povrh svega, strašno smo želeli da vidimo Severni pol. Ljudi iz Molsona uredili su da ponuda zvuči zaista primamljivo. Dobijali smo privatni avion tamo i nazad, plus smeštaj. Nastup je bio pred nekih stotinak ljudi, mi ćemo doći tamo i obaviti posao, a uz sve to posetićemo nepristupačni deo planete i biti tamo u vreme pojavljivanja severne svetlosti. Odmerili smo dobro i loše, i doneli odluku. Imali smo let do Montreala, a onda prešli u veći avion, koji je leteo ka severu celih osam sati. Stigli smo na odredište, a tamo je postojalo samo jedno mesto za prenoćište - klimava baraka zvana Narval, koja je ime dobila po kitu. Tamo nije bilo gradova, već samo masa urođenika koji su tu živeli. Stigli smo dan pred sneg, tako da smo išli u kratak obilazak Severnog pola helikopterom. Divili smo se lepoti plavih i belih prostranstava pustih predela. Trebalo je da nastupimo na palubi ruskog ledolomca. Međutim, napolju je bilo veoma hladno, uprkos činjenici da je bio tek prvi dan septembra, sa naletima vetra od pedeset čvorova. Zato je koncert bio premešten u neko skladište. Jedna od stvari kojom se ponosimo svakako jeste naš profesionalizam. Kada sviramo, sviramo ljudski. Ali, tamo je postojala neka atmosfera koja je prosto nemogućim činila održavanje običnog rok koncerta i, bum, začas počneš da upadaš u neki svoj trip. Izašli smo na binu. Gledao sam u stotinak ljudi, sa njihovom smešnom malom odećom i pivcem u rukama, što me je podsetilo na propalu kancelarijsku žurku. Uzeo sam mikrofon u ruku, muzika je krenula, a ja nisam mogao da zaustavim smeh ni kada je došlo vreme da zapevam. Apsurdna priroda šou-biznisa me je savladala i jednostavno nisam mogao da se saberem. Na kraju sam uspeo da se koncentrišem, ah u pauzi između pesama ponovo sam postajao trinaestogodišnjak koji provaljuje viceve, zasmejava masu i zabavlja se sa njima. Tih komičnih sekvenci bilo je skoro koliko i muzike. Ne znam koliko dugo smo svirali, ali mogu reći da sam bio zadovoljan kada se završilo. Te noći odleteli smo kući, a usput videli severnu svetlost, divili se čarobnim bojama severnih predela i oblacima najrazličitijih oblika. Imali smo utisak da smo bih na Marsu. U Los Anđelesu sam započeo sopstvenu misiju na Mars, nekontrolisano korišćenje koje će potrajati narednih nekoliko meseci. S vremena na vreme pravio bih pauze od nedelju dana. Iako mi je cela ta stvar sa korišćenjemdroge postala odvratna i ma koliko želeo da prestanem, nikako nisam mogao to da uradim. Postao sam udžbenički primer za aktivnog zavisnika. Svakojake zajebancije su mi se dešavale prilikom takvih dana. Na primer, 289

290 jednom sam ostao bez gudre u pola pet ujutru. Tada još uvek nisam imao karticu za podizanje novca iz automata, jer kada mi je novac bio potreban samo bih otišao u banku i uzeo onoliko koliko mi treba. Ali sada sam imao strašnu potrebu, a bio bez prebijene pare i bez robe. Ono što jesam imao bila je prelepa bela gitara sa potpisima svih članova Roling Stounsa, koju mi je dao Tomi Motola kada je pokušao da nas pridobije da potpišemo za Soni/Epik. Palo mi je na pamet da je odnesem u centar i za nju izvučem robe u vrednosti od bar nekoliko stotina dolara. Tako sam otišao u slabo osvetljene uličice u kojima su se obično prodavale stare stvari, ali tamo je bio samo jedan lik u te sitne sate. Koliko mi možeš dati za ovo?, upitao sam ga pokazujući na gitaru. Slegnuo je ramenima. Ništa.,,Ne, ne, ne razumeš, navaljivao sam. Ovu gitaru su potpisali svi Stounsi. Dinero, senjor, dinero, stalno je ponavljao. Videlo se da je skoro emigrirao. Očigledno je bilo da nije znao ni reč engleskog i da ga je bolelo dupe za neke tamo Roling Stounse. Ali, ovo je strašno vredno, bunio sam se. Na kraju mi je za gitaru ponudio najmanju količinu kokaina koju sam ikada video.,,ne. Hoću još, molio sam ga, ali on je bio nepokolebljiv - ili to ili ništa. Bio sam toliko očajan da sam gitaru trampio za količinu koja mi nije bila dovoljna ni za deset minuta. Imao sam podršku Boba Simonsa za vreme svih tih pohoda. Bob je stalno pokušavao da me vrati nazad u Egzodus. Takođe, sve više sam se družio sa mojom novom prijateljicom, divnom sedokosom hipi-komunistkinjom sa Venis biča, koja se zvala Glorija Skot. Prvi put sam je zapazio kasnih osamdesetih kada je govorila na jednoj tribini u Holivudu, negde u vreme mog prvog skidanja. Rekla je da je celog života bila okoreli narkoman, provaljujući u apoteke i izvodeći lakše pljačke, ali pričala je i o šezdesetima i Alanu Ginzbergu. Tada je bila čista već deset godina. Mislio sam: Ova žena je najžešća osoba koju sam ikada video. Opasna je i ne pokušava sve da zašećeri, jer govori stvari poput: Jebite se, kreteni glupi, ako nećete da slušate šta imam da kažem. Prošla sam sve to. Govorila je da joj je najveću podršku davao Nil Jang. Onda bi znala da kaže: Živela sam u sobičku na Venis biču još Morisonu sam dilovala drogu dok ste vi još srali u pelene. Jedine stvari koje držim u kući su poster Če Gevare, poster Nila Janga i poster Pepersa sa čarapama na njihovim kitama. Prišao sam joj posle sastanka i rekao da se osećam počastvovanim što njen zid delim sa Nilom 290

291 Jangom. Sprijateljili smo se. Bili smo nešto poput Herolda i Mod, samo bez ljubavne veze. Prestao sam da se javljam na telefon kada sam počeo da nestajem u akcijama i postajem sve očajniji i povučeniji. Poštu sam proveravao s vremena na vreme, a među pismima sam jednom zatekao razglednicu sa indijanskim ratnikom. Glorija je na poleđini napisala: Nikada ne odustaj od borbe. Ti si ratnik i pobedićeš sve čemu se suprotstaviš. Verujem u tebe. Nikada te ne zaboravljam, pa nemoj ni ti sebe. Pročitavši to u kuhinji, pomislih: Negde tamo zaista postoji osoba koja veruje da mogu da dobijem ovu bitku. Negde u to vreme sanjao sam san o tome kako se vozim u pola pet ujutru, u najmračnije doba noći kada sunce još ni ne razmišlja o izlaženju. Bio je mrkli mrak i padala je kiša, a ja sam prolazio kroz raskrsnicu Melrouza i Sen Vinsenta. Ulice su spavale, a ja sam vozio brzo i žestoko, ostavljajući tragove guma na raskrsnicama, očigledno žureći negde kao da mi gori pod nogama. Mora da mi je droga očajnički bila potrebna, s obzirom na to da sam vozio kao da mi život zavisi od toga. Sve je bilo neobično, sablasno, mračno i kišovito, a ja sam bio sam u kolima neprestano vozeći kada je, iznenada, nečija ruka izronila niotkuda i, vuššš, zgrabila volan i počela da se bori za kontrolu. Pogledao sam da vidim ko to sedi pored mene, ali on je bio duboko zavaljen u sedište sa šeširom čiji mu je obod skrivao lice, tako da nisam mogao jasno videti ko je bila ta utvara pored mene. Nastavio sam da vozim u stalnom strahu od toga ko će se ukazati pored mene. Onda sam prošao ispod jedne ulične svetiljke koja je obasjala uljezovo lice.to sam bio ja. Na licu mi je bio urezan neki grozan osmeh. Držao sam volan i govorio: Prešao sam te. Prešao sam te. U Egzodus sam ponovo primljen krajem oktobra, iako sam se ovaj put tome opirao. Tog dana me je pozvao Bob Forest. Kako ide?, upita. Osećam se kao krimos u jednom od onih filmova sa njima i žacama. Moraću odavde da zbrišem uz veliki prasak, našalih se. Zadirkivao sam ga, uživljavajući se u lik, pokušavajući da unesem malo radosti u moj sumorni život. Bob reče: O, stvarno? To je ludilo. Siguran si da ti je dobro? Aha, ostaću ovde da vidim šta će se desiti. Noć je prošla. Sledećeg dana sam se probudio i osetio potrebu potrebu da izađem napolje i ponovo se uradim. Dakle, skupio sam petlju i rekao zbogom sestri Keti, koja je bila jedina normalna osoba tamo. Svi su ostali bih sjebani.. Ušao sam u hodnik, a žena koja je bila nadležna za to krilo bolnice stala je ispred mene i preprečila mi put. A kuda ste vi krenuli?, upita ona. 291

292 Znate šta, trenutno nisam spreman da prolazim kroz sve ovo. Zato sam odlučio da odem, rekoh.,,ne možete, odlučno reče ona. Nećemo vam dopustiti da odete.,,da vidim kako ćete me sprečiti, odgovorih. Napravio sam nekoliko koraka prema izlazu, a ona me pristiže.,,ne, ozbiljno, zaključavamo vrata. Ponovo ćemo vas vratiti u vašu sobu, preteći reče ona. Zaključavate vrata? Izbaciću moj jebeni krevet kroz prozor i otići kada hoću. Ništa vi nemate s tim, gospođo. O čemu je ona pričala? To nije bila prinudna ustanova. Bio sam tamo dobrovoljno i mogao otići kada mi se prohte. Ili sam bar tako mislio. Ovaj put imam nešto da dodam, reče ona. Već mi je bilo dosta svega. Imao sam ozbiljnu potrebu. Morao sam da nabavim kintu, uhvatim taksi i nađem Flakoa na uglu. Onda je trebalo naći hotelsku sobu. Imao sam veoma važne planove. Ali sve to otišlo je do đavola kada je ona pritisla dugme. Iznenada, našao sam se opkoljen grmaljima koji su izranjali iz svakog ugla. Ščepali su me kao krpenu lutku i odneli me niz hodnik. Hej, šta se ovde dešava? Momci, pustite me. Moram nešto da obavim, mrmljao sam, ali oni su me ignorisali. Proneli su me kroz neka elektronski zatvorena vrata, u odvojenu ćeliju poznatu kao ludara. To je bilo to. Bio sam zatvoren. Zahtevao sam objašnjenje.,,do đavola, šta se ovde dešava? Sada si pod ključem. Bićeš ovde naredna sedamdeset dva sata na posmatranju, reče jedan od grmalja. Mogao je da kaže da ću tu biti sedamdeset dve godine. Sedamdeset dva sata nisu dolazila u obzir. Deset minuta bih mogao da preživim. Ali, napolju me je čekao važan posao.,a, ne. Ne, ne. Pozovite mog advokata. Zahtevam razgovor sa mojim advokatom, vrištao sam. Začepi, ortak. Neko će već doći da potpiše papire, a onda ćeš dobiti sobu i iskulirati, reče moj mučitelj. Pregledao sam hodnik. Odatle nije postojao izlaz. Mesto je bilo dobro obezbeđeno. Ali, dok sam tako stajao u hodniku ugledao sam nekoliko ludaka koje su prebacivali iz dvorišta za pušenje koje je bilo odeljeno klizećim blindiranim vratima. Osmotrio sam dvorište i tamo video betonski zid, otprilike pet metara visok. Nije bilo šanse za prelazak preko njega, osim ako pri ruci ne bih imao punu alpinističku opremu. Potom sam ugledao koš za basket neka dva i po metra udaljen od zida. 292

293 To je bio moj izlaz. Gorile su me ostavile da čekam glavnu sestru, ali utom je naišao jedan doktor. U džepu su mu stajale olovke, o vrat bio okačen stetoskop i zamišljeno je gledao u kartone. Takođe, nosio je veliki svežanj ključeva koji su mu se njihali okačeni o kaiš. Izvinite, doktore. Upravo sam bio napolju, ali sam tamo zaboravio cigarete. Možete li me pustiti u dvorište da ih uzmem? Nemam ovlašćenje za to. Takva su nam pravila ustanove, promrmlja. Znam. Ali ako me pustite u dvorište, vraćam se za minut - tek toliko da pripalim na brzaka. Sve tehnike usmeravanja misli koje sam znao iskoristio sam na ovome liku. Upalilo je. Otključao je vrata, a ja sam mu se zahvalio. Onog trenutka kada se okrenuo, popeo sam se na obruč, onda na vrh table, nagnuo se napred koliko god sam mogao i skočio. Prstima sam se zakačio za samu ivicu zida. Samo nekoliko santimetara mi je falilo da se zalepim za njega kao palačinka i smrskam sebi lobanju. Uspeo sam se do vrha, preskočio ga i dodirnuo tle. Bio sam slobodan. Trčao sam koliko me noge nose, a nekoliko ulica dalje stao kako bih razmislio šta mi je dalje činiti. Niko nije pošao za mnom, pa sam skontao da im je drago što su me se otarasili jer sam bio toliki davež. Potom sam podigao pogled i shvatio da se preko puta nalazi ogranak moje banke. Kakav sticaj srećnih okolnosti! Mogao sam uzeti nešto novca i započeti moju neverovatnu avanturu. Nisam primetio jednu od bolničarki koja je tamo podizala čekove, ali ona je mene posmatrala dok sam prilazio jednom od stolova za kojim je sedeo bankarski službenik. Podigao je pogled. Gospodine Kidis! Veliko je zadovoljstvo videti vas. Kako vam možemo pomoći? Ponestalo mi je novca, a zadesio sam se u susedstvu. Možda bi mogli da mi pozovete i taksi? Naravno, sa zadovoljstvom, reče on. Izvolite, sedite. Pozvao je taksi. Rekao sam mu da mi je potrebno nekoliko hiljada dolara i sve je bilo u redu. Sedeo sam usred banke misleći: Aleluja, uradiću se k o majka u roku od pet minuta, kada radari u glavi počeše da se oglašavaju. Podigao sam pogled i ugledao iste one jebene grmalje, koji su me vukli po hodniku, kako naviru sa svih strana. Pogledao sam kroz veliki prozor banke i video uniformisane policajce kako opkoljavaju zgradu, sa sve sestrama, čuvarima i mojim ortakom Heroldom koji je u bolnici radio kao specijalista za odvikavanje. Zakleo sam se sebi da će prvo morati dobro da se pomuče kako bi me uhvatili. Niko od njih me neće uhvatiti kada se domognem ulice, čak ni pajkani. Zakačiću se 293

294 za autobus. Oteću neka kola. Uleteću u čamac. Sakriću se u žbunje. Neće me se dočepati. Dakle, skočio sam sa stolice i počeo sumanuto da jurim kroz banku, preskačući sve što mi se nalazilo na putu. Stigao sam do vrata koja su vodila u prateće kancelarije banke, ali čim sam tamo zakoračio, gomila čuvara počela je da mi trči u susret. Opa, znači ne može tuda. Promenio sam pravac, ali odade ih je dolazilo još više. Nisam mogao da pobegnem. Pomislio sam:,jebi ga i potrčao pravo na njih. Uspeo sam da oborim nekoliko čuvara i čak da stignem do ulice, ali oborio me je jedan od onih bolničkih čuvara koji me je smotao tako jako da sam pomislio kako će mi jetra iskočiti. Tada sam bio običan slabić. Polako, ortak, polako, rekoh. Zašto sam vam ja uopšte bitan? Samo me pustite. Nema šanse. Postajemo odgovorni za sve što radiš kada jednom zbrišeš iz pritvora, reče on. On mi je, takođe, ispričao ono o bolničarki kojoj je bilo čudno što ćaskam sa bankarskim službenikom, kada bi trebalo da budem pod nadzorom. Kada sam bez dozvole izašao iz bolnice, to se uzimalo isto kao beg iz zatvora što znači da su me svi imali na nišanu i da su svi policajci iz okoline tražili baš mene. Stavili su mi lisice, strpali u policijsko vozilo i odvezli pravo u bolnicu, gde sam saznao da mi je određen trodnevni pritvor jer je Boba Foresta zabrinuo onaj naš razgovor. Navodno, on je pozvao Lindija i oni su sebi uvrteli u glavu kako imam samoubilačke namere, pa su odlučili da me stave iza rešetaka. Bolnica je mogla da ih ignoriše, ali verovatno poslednje što su želeli na savesti bila je još jedna situacija slična onoj posle Kobejnovog bega. Cela stvar bila je potpuno smešna. Nikada nisam spomenuo samoubistvo. Nikada u životu nisam rekao da imam pištolj. Sve što sam rekao bilo je interpretacija gangsterskog govora Džimija Kegnija:,jVh, kada bih imao pucu uspeo bih odmah da se izvučem sa ovog mesta. Ludak Bob Forest, kasnije poznat kao Kralj preterivanja, laži i glasina, odmah je digao prašinu. I sada sam bio u pritvoru. Ćim su me pustili, zgrabio sam telefon i pozvao Erika Grinspena: Hoću jebenog advokata koji će doći ovamo i izvući me. Nisam sklon samoubistvu. Vadi me iz ove jebene bolnice. Erik je obećao da će pomoći, ali mi je objasnio da će za to biti potrebno malo vremena. U međuvremenu mi je dodeljena soba i dvadesetčetvoročasovni nadzor u vidu stalnog čuvara ispred vrata. Već sam osmatrao sobu u potrazi za ventilacionim otvorom, s obzirom na to da mi je život, iz sekunda u sekund, postajao sve ružniji i uvrnutiji. Sledećeg dana došla je sestra i rekla da ću biti otpušten čim doktor potpiše formulare. Vratila se u sobu nekohko sati kasnije. Već sam lupao glavu time kohko ću čaura kokaina strpati u sebe, kad ona reče: Neki ljudi su vam došh u posetu pre nego što odete. 294

295 Između Flija i mene uvek je postojala neka bizarna i ponekad vrlo opasna veza. Nešto kao Avelj i Kain, samo bez krvne veze. Ovde se vidi kako se mrštimo jedan na drugog. Do sada smo svirali sigurno puta zajedno i ne mogu da sačekam sledeći put. Otprilike ili

296 Pošto smo snimlii Freaky Styley sa Džordž Klintonom, povremeno smo organizovali svirke po klubovima, čisto da bi ga odomaćili na sceni. Kakva neviđena sreća zahvaljujući našem slučajnom učitelju. Ako me pamćenje služi, ovo smo mi u Džek Spatsu u Sautbeju, duboko iza narandžaste zavese i na početku jedne veoma duge noći. 296

297 Mislim da sam ovaj šorts dobio od Sabrine Džadž, devojke Boba Foresta. A štitnici na kolenima? Pa, tokom Uplift Mofo turneje stalno sam bio urađen, pa sam dobijao baš čudne ideje. U pozadini se vidi naš stari tur menadžer Mark Džonson. Negde

298 298

299 Ovde možete videti malu liju iz njujorškog Ist Vilidža kako otkucava karticu pred smenu u Baltazaru, otprilike mesec dana pre nego što sam je upoznao. U stvari, i sreo sam je na njenom radnom mestu Izgurali smo skoro četiri godine zajedno, sa nekoliko razlaza usput. Bio sam više nego očaran i vreme provedeno sa njom 299

300 je neprocenjivo. Poljubac. 300

301 Posle naše prve zlatne ploče Mothers Milk, postali smo vrlo drčni, a da to nismo ni shvatali. Ovde smo u bekstejdžu Grčkog Teatra sa glumcem Majkl Mek Kinom, koji je glumio Dejvida Sent Habinsa u Spajnal Tepu. Posle petominutnog predstavljanja koje je obavio za nas, mi smo ga i dalje gledali sa visine. Ne moram napominjati da smo bili žešće navučeni. Bukvalno

302 Ovde smo Johana i ja kako se zavitlavamo u foto-kabini nekog dragstora. Ova slika me je uvek asocirala na neki nju-vejv nemački tehno duo po imenu Wish you were here. Zaista smo se dosta voleli, ona i ja

303 Ne pitaj me gde je ovo. U bekstejdžu negde na turneji Freaky Styley. Fli, ja, Slim i Klif. Kada malo bolje razmislim, može biti da je ovo u klubu Dingvals u Londonu, Engleska, jer je tada Hilel nosio švedsko vojničko crno kožno odelo. Neuhranjeni, iscepani - zar nismo slatki? 303

304 Profesionalni fotografi često imaju veoma čudne ideje o tome kako bend treba da izgleda na slikanju. Ovde trebamo izgledati pomalo šik, ali u pink varijanti. U to vreme Fli mi je dozvoljavao da crtam po njemu pre svakog grupnog slikanja. To je bila neka vrsta tradicije. Mislim da je ovo Sleva nadesno: Fli, ja, Džeki Aj i Slim Bob Bili sa zlatnim prstenom na ruci. 304

305 U nekim trenucima sve što smo Hilel i ja imali bilo je jedan drugog. Znali smo da budemo totalno sjebani i da živimo u nekoj vrsti nekontrolisane izmaglice. Ali uvek smo imali stila. Izgleda da smo ovde na zadnjem sedištu nekih kola, ali nemam pojma gde. Otprilike u vreme Freaky Styley-ja. 305

306 Ne znam koju pesmu sviramo, ali ovo se dešava jedva par meseci pošto je Džon počeo da svira u grupi. Sećam se da je Džej Ef u to vreme nosio baš takvu frizuru i svirao gitaru sa slike. Treba reći da smo se nas dvojica našli od samog početka. Obrati pažnju na kožne rukavice od kojih se nisam odvajao ili

307 Fli i ja smo gluvarili zajedno već par dana i zalutali u jednu foto-kabinu u San Francisku. Vidi se da smo bili u istom fazonu. Nekako smo se vratili u LA u jednom komadu i par meseci kasnije osnovali bend. 307

308 Jonina retka i produhovljena lepota ovde se pokazuje bez ikakve zadrške dok je u zagrljaju sa voljenim čovekom. Upravo sam se vratio sa naše prve evropske turneje sa velikom tetovažom na leđima i Jona je bila više nego šokirana. Posle nekog vremena se navikla i pristala da napravimo ovu fotku. Naš fotograf, Patricija Steur, bila je žena holandskog majstora tetovaže Henka Sifmahera, koji mi je inače i napravio ovu sliku na leđima. 308