Број/Broj. Година XVIII Уторак, 4. новембра годинe. Godina XVIII Utorak, 4. novembra/studenog godine

Transcription

1 Година XVIII Уторак, 4. новембра годинe Број/Broj 86 Godina XVIII Utorak, 4. novembra/studenog godine ISSN српски језик ISSN босански језик ISSN хрватски језик САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1309 На основу члана 17. Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 14. став (1) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину ("Службени гласник БиХ", број 104/13) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Агенције за надзор над тржиштем Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине на 110. сједници, одржаној године, донио је ОДЛУКУ О ОДОБРАВАЊУ СРЕДСТАВА ИЗ ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ БУЏЕТА ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И МЕЂУНАРОДНИХ ОБАВЕЗА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА ГОДИНУ АГЕНЦИЈИ ЗА НАДЗОР НАД ТРЖИШТЕМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Овом Одлуком одобравају се средства текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину Агенцији за надзор над тржиштем Босне и Херцеговине у износу од КМ. Члан 2. (Намјена средстава) Средства из члана 1. ове Одлуке користиће се за накнаде трошкова запослених за помоћ у случају смрти (економски код ) у износу од КМ. Члан 3. (Реализација Одлуке) За реализацију ове Одлуке задужују се Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине и Агенција за надзор над тржиштем Босне и Херцеговине. Члан 4. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 173/ октобра године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 14. stav (1) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Agencije za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 110. sjednici, održanoj godine, donijelo je

2 Број 86 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, ODLUKU O ODOBRAVANJU SREDSTAVA IZ TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE BUDŽETA INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE I MEĐUNARODNIH OBAVEZA BOSNE I HERCEGOVINE ZA GODINU AGENCIJI ZA NADZOR NAD TRŽIŠTEM BOSNE I HERCEGOVINE Član 1. (Predmet Odluke) Ovom Odlukom odobravaju se sredstva tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu Agenciji za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine u iznosu od KM. Član 2. (Namjena sredstava) Sredstva iz člana 1. ove Odluke koristit će se za naknade troškova zaposlenih za pomoć u slučaju smrti (ekonomski kod ) u iznosu od KM. Član 3. (Realizacija Odluke) Za realizaciju ove Odluke zadužuju se Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine i Agencija za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine. Član 4. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 173/ oktobra godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. Temeljem članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 14. stavak (1) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Agencije za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 110. sjednici, održanoj godine, donijelo je ODLUKU O ODOBRAVANJU SREDSTAVA IZ TEKUĆE PRIČUVE PRORAČUNA INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE I MEĐUNARODNIH OBVEZA BOSNE I HERCEGOVINE ZA GODINU AGENCIJI ZA NADZOR NAD TRŽIŠTEM BOSNE I HERCEGOVINE Članak 1. (Predmet Odluke) Ovom Odlukom odobravaju se sredstva tekuće pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu Agenciji za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine u iznosu od KM. Članak 2. (Namjena sredstava) Sredstva iz članka 1. ove Odluke koristiće se za naknade troškova zaposlenih za pomoć u slučaju smrti (ekonomski kod ) u iznosu od KM. Članak 3. (Realiziranje Odluke) Za realiziranje ove Odluke zadužuju se Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine i Agencija za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine. Članak 4. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 173/ listopada godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r На основу члана 4. став (3) Закона о Агенцији за идентификационе документе, евиденцију и размјену података Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 56/08), члана 28. став (4) Закона о путним исправама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 4/97, 1/99, 9/99, 27/00, 32/00, 19/01, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 и 60/13) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Агенције за идентификациона документа, евиденцију и размјену података, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 110. сједници одржаној 23. октобра године, доноси ПРАВИЛНИК О ЦИЈЕНИ ПУТНИХ ИСПРАВА Члан 1. (Предмет) Овим правилником се прописује цијена путних исправа у Босни и Херцеговини, начин расподјеле и рефундације прикупљених новчаних средстава издавањем путних исправа надлежним органима. Члан 2. (Цијене путних исправа) Овим Правилником утврђује се цијена путних исправа као што слиједи: а) Пасош: 1) Пасош за држављане 50 КМ са роком важења 10 година 2) Пасош за држављане у доби од 3-18 година 40 КМ са роком важења од 5 година 3) Пасош за држављане који нису навршили 3 године 30 КМ са роком важења од 3 године b) Службени пасош 40 КМ с) Дипломатски пасош 40 КМ d) Заједнички пасош 50 КМ е) Бродарска књижица 50 КМ f) Поморска књижица 50 КМ g) Путни лист 10 КМ h) Путна исправа за избјеглице 40 КМ i) Путна исправа за лице без држављанства 40 КМ ј) Путни лист за странца 10 КМ Члан 3. (Уплата средстава) Средства остварена издавањем путних исправа уплатиће се на посебан рачун у оквиру Јединственог рачуна трезора у складу са инструкцијама Министарства финансија и трезора Босне и Херцеговине.

3 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 3 Члан 4. (Расподјела средстава) (1) Од цијене путних исправа из члана 2. овог правилника надлежним органима, Министарствима унутрашњих послова у ентитетима и Брчко Дистрикту Босне и Херцеговине, припада 34% прикупљених новчаних средстава. (2) Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине надлежним органима, Министарствима унутрашњих послова ентитета, кантона и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, мјесечно рефундира средства из става (1) овог члана, а на основу података који се воде у евиденцијама Агенције за идентификациона документа, евиденцију и размјену података Босне и Херцеговине. Члан 5. (Престанак важења) Даном почетка примјене овог Правилника престаје да важи Правилник о цијени путних исправа ("Службени гласник БиХ", број 56/14), изузев одредби које се односе на цијену постојећих службених и дипломатских пасоша, које важе до истека залиха образаца са папирном страницом са подацима. Члан 6. (Ступање на снагу) (1) Овај Правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". (2) На све пасоше нове генерације са танком поликарбонатном савитљивом идентификационом другом страном који су издати прије ступања на снагу овог Правилника, примјењује се расподјела средстава на начин да надлежним органима Министарствима унутрашњих послова у ентитетима и Брчко Дистрикту Босне и Херцеговине од цијене пасоша припада 34% прикупљених новчаних средстава. СМ број 174/ октобрa године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 4. stav (3) Zakona o Agenciji za identifikacione dokumente, evidenciju i razmjenu podataka Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 56/08), člana 28. stav (4) Zakona o putnim ispravama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 4/97, 1/99, 9/99, 27/00, 32/00, 19/01, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 i 60/13) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Agencije za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmjenu podataka, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 110. sjednici održanoj 23. oktobra godine, donosi PRAVILNIK O CIJENI PUTNIH ISPRAVA Član 1. (Predmet) Ovim pravilnikom se propisuje cijena putnih isprava u Bosni i Hercegovini, način raspodjele i refundacije prikupljenih novčanih sredstava izdavanjem putnih isprava nadležnim organima. Član 2. (Cijene putnih isprava) Ovim Pravilnikom utvrđuje se cijena putnih isprava kao što slijedi: a) Pasoš: 1) Pasoš za državljane 50 KM sa rokom važenja 10 godina 2) Pasoš za državljane u dobi od 3-18 godina 40 KM sa rokom važenja od 5 godina 3) Pasoš za državljane koji nisu navršili 3 godine 30 KM sa rokom važenja od 3 godine b) Službeni pasoš 40 KM c) Diplomatski pasoš 40 KM d) Zajednički pasoš 50 KM e) Brodarska knjižica 50 KM f) Pomorska knjižica 50 KM g) Putni list 10 KM h) Putna isprava za izbjeglice 40 KM i) Putna isprava za lice bez državljanstva 40 KM j) Putni list za stranca 10 KM Član 3. (Uplata sredstava) Sredstva ostvarena izdavanjem putnih isprava uplatit će se na poseban račun, u okviru Jedinstvenog računa trezora u skladu sa instrukcijama Ministarstva finansija i trezora Bosne i Hercegovine. Član 4. (Raspodjela sredstava) (1) Od cijene putnih isprava iz člana 2. ovog pravilnika nadležnim tijelima, Ministarstvima unutrašnjih poslova u entitetima i Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine, pripada 34% prikupljenih novčanih sredstava. (2) Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine, nadležnim tijelima, Ministarstvima unutrašnjih poslova entiteta, kantona i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, mjesečno refundira sredstva iz stava (1) ovog člana, a na temelju podataka koji se vode u evidencijama Agencije za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmjenu podataka Bosne i Hercegovine. Član 5. (Prestanak važenja) Danom početka primjene ovog Pravilnika prestaje da važi Pravilnik o cijeni putnih isprava ("Službeni glasnik BiH", broj 56/14), izuzev odredbi koje se odnose na cijenu postojećih službenih i diplomatskih pasoša, koje važe do isteka zaliha obrazaca sa papirnom stranicom sa podacima. Član 6. (Stupanje na snagu) (1) Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". (2) Na sve pasoše nove generacije sa tankom polikarbonatnom savitljivom identifikacionom drugom stranom koji su izdati prije stupanja na snagu ovog Pravilnika, primjenjuje se raspodjela sredstava na način da nadležnim tijelima Ministarstvima unutrašnjih poslova u entitetima i Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine od cijene pasoša pripada 34% prikupljenih novčanih sredstava. VM broj 174/ oktobra godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r.

4 Број 86 - Страна 4 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Na temelju članka 4. stavak (3) Zakona o Agenciji za identifikacijske isprave, evidenciju i razmjenu podataka Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 56/08), članka 28. stavak (4) Zakona o putnim ispravama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 4/97, 1/99, 9/99, 27/00, 32/00, 19/01, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 i 60/13) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Agencije za identifikacijske isprave, evidenciju i razmjenu podataka, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 110. sjednici održanoj 23. listopada godine, donosi PRAVILNIK O CIJENI PUTNIH ISPRAVA Članak 1. (Predmet) Ovim pravilnikom se propisuje cijena putnih isprava u Bosni i Hercegovini, način raspodjele i refundacije prikupljenih novčanih sredstava izdavanjem putnih isprava nadležnim tijelima. Članak 2. (Cijene putnih isprava) Ovim Pravilnikom utvrđuje se cijena putnih isprava kao što slijedi: a) Putovnica: 1) Putovnica za državljane 50 KM sa rokom važenja 10 godina 2) Putovnica za državljane u dobi od 3-18 godina 40 KM sa rokom važenja od 5 godina 3) Putovnica za državljane koji nisu navršili 3 godine 30 KM sa rokom važenja od 3 godine b) Službena putovnica 40 KM c) Diplomatska putovnica 40 KM d) Zajednička putovnica 50 KM e) Brodarska knjižica 50 KM f) Pomorska knjižica 50 KM g) Putni list 10 KM h) Putna isprava za izbjeglice 40 KM i) Putna isprava za osobu bez državljanstva 40 KM j) Putni list za stranca 10 KM Članak 3. (Uplata sredstava) Sredstva ostvarena izdavanjem putnih isprava uplatit će se na poseban račun u okviru Jedinstvenog računa trezora u skladu sa instrukcijama Ministarstva financija i trezora Bosne i Hercegovine. Članak 4. (Raspodjela sredstava) (1) Od cijene putnih isprava iz članka 2. ovog pravilnika nadležnim tijelima, Ministarstvima unutarnjih poslova u entitetima i Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine, pripada 34% prikupljenih novčanih sredstava. (2) Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, nadležnim tijelima, Ministarstvima unutarnjih poslova entiteta, kantona i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, mjesečno refundira sredstva iz stavka (1) ovog članka, a na temelju podataka koji se vode u evidencijama Agencije za identifikacijske isprave, evidenciju i razmjenu podataka Bosne i Hercegovine. Članak 5. (Prestanak važenja) Danom početka primjene ovog Pravilnika prestaje da važi Pravilnik o cijeni putnih isprava ("Službeni glasnik BiH", broj 56/14), izuzev odredbi koje se odnose na cijenu postojećih službenih i diplomatskih putovnica, koje važe do istjeka zaliha obrazaca sa papirnatom stranicom sa podacima. Članak 6. (Stupanje na snagu) (1) Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". (2) Na sve putovnice nove generacije sa tankom polikarbonatnom savitljivom identifikacijskom drugom stranom koji su izdati prije stupanja na snagu ovog Pravilnika, primjenjuje se raspodjela sredstava na način da nadležnim tijelima Ministarstvima unutarnjih poslova u entitetima i Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine od cijene putovnice pripada 34% prikupljenih novčanih sredstava. VM broj 174/ listopada godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća mnistara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r. МИНИСТАРСТВО ФИНАНСИЈА И ТРЕЗОРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1311 На основу члана 99. став 3. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09), а у складу са чланом 108. став 7. Закона о јавним набавкама ("Службени гласник БиХ", број 39/14), Министарство финансија и трезора БиХ доноси ИНСТРУКЦИЈУ О НАЧИНУ УПЛАТЕ, КОНТРОЛЕ И ПОВРАТА НАКНАДА ПРОПИСАНИХ ЧЛАНОМ 108. ЗАКОНА О ЈАВНИМ НАБАВКАМА Члан 1. (Предмет инструкције) (1) Овом инструкцијом прописује се начин уплате, контроле и поврата накнада прописаних чланом 108. Закона о јавним набавкама ("Службени гласник БиХ", број 39/14, у даљем тексту Закон). (2) Чланом 108. Закона прописана је висина накнада које се уплаћују на Јединствени рачун трезора БиХ у поступку покретања жалбеног поступка код Канцеларије за разматрање жалби БиХ (у даљем тексту КРЖ). (3) Прописана висина накнаде уплаћује се у КМ (конвертибилна марка) у земљи или у девизама за уплате из иностранства у протувриједности прописане накнаде. Члан 2. (Начин уплате накнаде) (1) Уплата прописане накнаде у КМ врши се у складу са Наредбом о уплатним рачунима за административне таксе ("Службени гласник БиХ", број 19/14). (2) Уплате прописаних накнада из иностранства врше се у протувриједности прописане накнаде на сљедећи рачун: Intermediary Bank / Correspodent Bank SWIFT-BIC: DEUTDEFF Name: DEUTSCHE BANK AG City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY

5 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 5 Account with Institution / Beneficiary s Bank SWIFT-BIC: CBBSBA22 Account Number: EUR IBAN: DE Name: CENTRALNA BANKA BOSNE I HERCEGOVINE Address: MARŠALA TITA 25 City, Country: SARAJEVO, BOSNIA AND HERZEGOVINA Beneficiary IBAN: BA Account reference: Name: MINISTARSTVO FINANSIJA I TREZORA BIH Address: TRG BIH 1 City, Country: SARAJEVO, BOSNIA AND HERZEGOVINA NOTE: Corespodent bank for DEUTSCHE BANK AG F/M for USD payments is DEUTSCHE BANK TRUST COMPANY AMERICAS N/Y (SWIFT:BKTRUS33, ABA: ). In all payments please quote account reference (3) За уплате из иностранства на налогу је обавезно навести клаузулу да банкарски трошкови и трошкови конверзије падају на терет уплатиоца. Члан 3. (Контрола уплате накнаде) (1) Контролу уплате прописане накнаде за покретање жалбеног поступка врши КРЖ. (2) КРЖ дужна је контролу уплата извршити упоређивањем доказа о уплати са евиденцијом уплате у Главној књизи трезора. (3) Уколико КРЖ не идентификује уплату у Главној књизи трезора контактираће Министарство финансија и трезора - Одсјек за Главну књигу трезора и у сарадњи са истим извршити додатну контролу уплата евидентираних на Јединственом рачуну трезора. (4) Контрола уплате накнаде је завршена када уплата буде идентификована и исправно евидентирана у Главној књизи трезора. Члан 4. (Поврат накнаде) (1) Поврат накнаде врши се на основу рјешења о поврату накнаде које доноси КРЖ. (2) Један примјерак рјешења КРЖ је дужна доставити Министарству финансија и трезора БиХ на реализацију. (3) Рјешење о поврату треба да садржи потребне податке за исправну реализацију поврата: назив правног или физичког лица којем се врши поврат средстава, број банковног рачуна на који се поврат врши, износ средстава за поврат, као и остале елементе уколико је потребно (врста прихода, шифра буџетске организације, позив на број). Члан 5. (Поврат више или погрешно уплаћене накнаде) (1) Поврат више или погрешно уплаћене накнаде Министарство финансија и трезора врши на основу рјешења КРЖ о поврату више или погрешно уплаћене накнаде. (2) КРЖ доноси рјешење о поврату више или погрешно уплаћене накнаде на основу писменог захтјева уплатиоца. У поступку доношења рјешења КРЖ утврђује основаност захтјева за поврат више или погрешно уплаћене накнаде провођењем поступака контроле из ст. (2), (3) и (4) члана 3. ове инструкције. (3) Рјешење о поврату више или погрешно уплаћене накнаде треба да садржи потребне податке за исправну реализацију поврата: назив правног или физичког лица којем се врши поврат средстава, број банковног рачуна на који се поврат врши, износ средстава за поврат као и остале елементе уколико је потребно (врста прихода, шифра буџетске организације, позив на број). Члан 6. (Ступање на снагу) (1) Ова инструкција ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ", а примјењиваће се од 27. новембра године. (2) Ова инструкција објавиће се и у службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине. Број / октобра године Сарајево Министар Др Никола Шпирић, с. р. Na osnovu člana 99. stav 3. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), a u skladu sa članom 108. stav 7. Zakona o javnim nabavkama ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14), Ministarstvo finansija i trezora BiH donosi INSTRUKCIJU O NAČINU UPLATE, KONTROLE I POVRATA NAKNADA PROPISANIH ČLANOM 108. ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA Član 1. (Predmet instrukcije) (1) Ovom instrukcijom propisuje se način uplate, kontrole i povrata naknada propisanih članom 108. Zakona o javnim nabavkama ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14, u daljem tekstu Zakon). (2) Članom 108. Zakona propisana je visina naknada koje se uplaćuju na Jedinstveni račun trezora BiH u postupku pokretanja žalbenog postupka kod Ureda za razmatranje žalbi BiH (u daljem tekstu URŽ). (3) Propisana visina naknade uplaćuje se u KM (konvertibilna marka) u zemlji ili u devizama za uplate iz inostranstva u protuvrijednosti propisane naknade. Član 2. (Način uplate naknade) (1) Uplata propisane naknade u KM vrši se u skladu sa Naredbom o uplatnim računima za administrativne takse ("Službeni glasnik BiH", broj 19/14). (2) Uplate propisanih naknada iz inostranstva vrše se u protuvrijednosti propisane naknade na sljedeći račun: Intermediary Bank / Correspodent Bank SWIFT-BIC: DEUTDEFF Name: DEUTSCHE BANK AG City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY Account with Institution / Beneficiary s Bank SWIFT-BIC: CBBSBA22 Account EUR Number: IBAN: DE CENTRALNA BANKA Name: BOSNE I HERCEGOVINE

6 Број 86 - Страна 6 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Address: MARŠALA TITA 25 SARAJEVO, City, Country: BOSNIA AND HERZEGOVINA Beneficiary IBAN: BA Account reference: MINISTARSTVO Name: FINANSIJA I TREZORA BIH Address: TRG BIH 1 SARAJEVO, City, Country: BOSNIA AND HERZEGOVINA NOTE: Corespodent bank for DEUTSCHE BANK AG F/M for USD payments is DEUTSCHE BANK TRUST COMPANY AMERICAS N/Y (SWIFT:BKTRUS33, ABA: ). In all payments please quote account reference (3) Za uplate iz inostranstva na nalogu je obavezno navesti klauzulu da bankarski troškovi i troškovi konverzije padaju na teret uplatioca. Član 3. (Kontrola uplate naknade) (1) Kontrolu uplate propisane naknade za pokretanje žalbenog postupka vrši URŽ. (2) URŽ dužan je kontrolu uplata izvršiti upoređivanjem dokaza o uplati sa evidencijom uplate u Glavnoj knjizi trezora. (3) Ukoliko URŽ ne identificira uplatu u Glavnoj knjizi trezora kontaktirat će Ministarstvo finansija i trezora - Odsjek za Glavnu knjigu trezora i u saradnji sa istim izvršiti dodatnu kontrolu uplata evidentiranih na Jedinstvenom računu trezora. (4) Kontrola uplate naknade je završena kada uplata bude identificirana i ispravno evidentirana u Glavnoj knjizi trezora. Član 4. (Povrat naknade) (1) Povrat naknade vrši se na osnovu rješenja o povratu naknade koje donosi URŽ. (2) Jedan primjerak rješenja URŽ je dužan dostaviti Ministarstvu finansija i trezora BiH na realizaciju. (3) Rješenje o povratu treba da sadrži potrebne podatke za ispravnu realizaciju povrata: naziv pravnog ili fizičkog lica kojem se vrši povrat sredstava, broj bankovnog računa na koji se povrat vrši, iznos sredstava za povrat, kao i ostale elemente ukoliko je potrebno (vrsta prihoda, šifra budžetske organizacije, poziv na broj). Član 5. (Povrat više ili pogrešno uplaćene naknade) (1) Povrat više ili pogrešno uplaćene naknade Ministarstvo finansija i trezora vrši na osnovu rješenja URŽ o povratu više ili pogrešno uplaćene naknade. (2) URŽ donosi rješenje o povratu više ili pogrešno uplaćene naknade na osnovu pismenog zahtjeva uplatioca. U postupku donošenja rješenja URŽ utvrđuje osnovanost zahtjeva za povrat više ili pogrešno uplaćene naknade provođenjem postupaka kontrole iz st. (2), (3) i (4.) člana 3. ove instrukcije. (3) Rješenje o povratu više ili pogrešno uplaćene naknade treba da sadrži potrebne podatke za ispravnu realizaciju povrata: naziv pravnog ili fizičkog lica kojem se vrši povrat sredstava, broj bankovnog računa na koji se povrat vrši, iznos sredstava za povrat kao i ostale elemente ukoliko je potrebno (vrsta prihoda, šifra budžetske organizacije, poziv na broj). Član 6. (Stupanje na snagu) (1) Ova instrukcija stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se od 27. novembra godine. (2) Ova instrukcija objavit će se i u službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine. Broj / oktobra godine Sarajevo Ministar Dr. Nikola Špirić, s. r. Temeljem članka 99. stavak 3. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), a sukladno članku 108. stavak 7. Zakona o javnim nabavama ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14), Ministarstvo financija i trezora BiH donosi INSTRUKCIJU O NAČINU UPLATE, KONTROLE I POVRATA NAKNADA PROPISANIH ČLANKOM 108. ZAKONA O JAVNIM NABAVAMA Članak 1. (Predmet instrukcije) (1) Ovom instrukcijom propisuje se način uplate, kontrole i povrata naknada propisanih člankom 108. Zakona o javnim nabavama ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14, u daljem tekstu Zakon). (2) Člankom 108. Zakona propisana je visina naknada koje se uplaćuju na Jedinstveni račun trezora BiH, u postupku pokretanja žalbenog postupka kod Ureda za razmatranje žalbi BiH (u daljem tekstu URŽ). (3) Propisana visina naknade uplaćuje se u KM (konvertibilna marka) u zemlji ili u devizama za uplate iz inozemstva u protuvrijednosti propisane naknade. Članak 2. (Način uplate naknade) (1) Uplata propisane naknade u KM vrši se sukladno Naredbi o uplatnim računima za administrativne pristojbe ("Službeni glasnik BiH", broj 19/14). (2) Uplate propisanih naknada iz inozemstva vrše se u protuvrijednosti propisane naknade na sljedeći račun: Intermediary Bank / Correspodent Bank SWIFT-BIC: DEUTDEFF Name: DEUTSCHE BANK AG City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY Account with Institution / Beneficiary s Bank SWIFT-BIC: CBBSBA22 Account Number: EUR IBAN: DE Name: CENTRALNA BANKA BOSNE I HERCEGOVINE Address: MARŠALA TITA 25 City, Country: SARAJEVO, BOSNIA AND HERZEGOVINA Beneficiary IBAN: BA Account reference: 06411

7 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 7 MINISTARSTVO Name: FINANCIJA I TREZORA BIH Address: TRG BIH 1 SARAJEVO, City, Country: BOSNIA AND HERZEGOVINA NOTE: Corespodent bank for DEUTSCHE BANK AG F/M for USD payments is DEUTSCHE BANK TRUST COMPANY AMERICAS N/Y (SWIFT:BKTRUS33, ABA: ). In all payments please quote account reference (3) Za uplate iz inozemstva na nalogu je obvezno navesti klauzulu da bankarski troškovi i troškovi konverzije padaju na teret uplatitelja. Članak 3. (Kontrola uplate naknade) (1) Kontrolu uplate propisane naknade za pokretanje žalbenog postupka vrši URŽ. (2) URŽ dužan je kontrolu uplata izvršiti upoređivanjem dokaza o uplati sa evidencijom uplate u Glavnoj knjizi trezora. (3) Ukoliko URŽ ne identificira uplatu u Glavnoj knjizi trezora kontaktirat će Ministarstvo financija i trezora - Odsjek za Glavnu knjigu trezora i u suradnji sa istim izvršiti dodatnu kontrolu uplata evidentiranih na Jedinstvenom računu trezora. (4) Kontrola uplate naknade je završena kada uplata bude identificirana i ispravno evidentirana u Glavnoj knjizi trezora. Članak 4. (Povrat naknade) (1) Povrat naknade vrši se na osnovu rješenja o povratu naknade koje donosi URŽ. (2) Jedan primjerak rješenja URŽ je dužan dostaviti Ministarstvu financija i trezora BiH na realiziranje. (3) Rješenje o povratu treba sadržavati potrebne podatke za ispravno realiziranje povrata: naziv pravne ili fizičke osobe kojoj se vrši povrat sredstava, broj bankovnog računa na koji se povrat vrši, iznos sredstava za povrat, kao i ostale elemente ukoliko je potrebno (vrsta prihoda, šifra proračunske organizacije, poziv na broj). Članak 5. (Povrat više ili pogrešno uplaćene naknade) (1) Povrat više ili pogrešno uplaćene naknade Ministarstvo financija i trezora vrši na osnovu rješenja URŽ o povratu više ili pogrešno uplaćene naknade. (2) URŽ donosi rješenje o povratu više ili pogrešno uplaćene naknade na osnovu pismenog zahtjeva uplatitelja. U postupku donošenja rješenja URŽ utvrđuje utemeljenost zahtjeva za povrat više ili pogrešno uplaćene naknade provođenjem postupaka kontrole iz st. (2), (3) i (4) članka 3. ove instrukcije. (3) Rješenje o povratu više ili pogrešno uplaćene naknade treba da sadrži potrebne podatke za ispravno realiziranje povrata: naziv pravne ili fizičke osobe kojoj se vrši povrat sredstava, broj bankovnog računa na koji se povrat vrši, iznos sredstava za povrat kao i ostale elemente ukoliko je potrebno (vrsta prihoda, šifra proračunske organizacije, poziv na broj). Članak 6. (Stupanje na snagu) (1) Ova instrukcija stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se od 27. studenog godine. (2) Ova instrukcija objavit će se i u službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine. Broj / listopada godine Sarajevo Ministar Dr. Nikola Špirić, v. r. МИНИСТАРСТВО ЦИВИЛНИХ ПОСЛОВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1312 На основу члана 19. став (5) Закона о путним исправама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 4/97, 1/99, 9/99, 27/00, 32/00, 19/01, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 и 60/13), Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине доноси УПУТСТВО О ПОСТУПКУ, ЦИЈЕНИ И НАДЛЕЖНОСТИ ОРГАНА ЗА ИЗДАВАЊЕ ПУТНИХ ИСПРАВА У РОКУ КРАЋЕМ ОД ПРОПИСАНОГ Члан 1. (Предмет) Овим упутством прописује се поступак, рок за израду, дистрибуција, цијена и надлежност органа за издавање путних исправа Босне и Херцеговине, у року до 72 часа од тренутка подношења захтјева. Члан 2. (Рјешавање захтјева) (1) Подносилац захтјева за издавање путне исправе има право да приликом подношења захтјева од надлежног органа тражи издавање путне исправе у краћем року од 30 дана како је прописано чланом 19. став 4. Закона о путним исправама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 4/97, 1/99, 9/99, 19/01, 27/00, 32/00, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 и 60/13). (2) У случајевима кад се ради о лијечењу у иностранству, болести и смрти члана уже породице надлежни органи издају путну исправу у року до 72 часа од тренутка подношења захтјева, ако се захтјев подноси у Босни и Херцеговини, односно у року до 7 дана ако се захтјев подноси у дипломатско конзуларним представништвима Босне и Херцеговине у иностранству. Подносилац захтјева је дужан приликом подношења захтјева приложити потребне доказе (доказ о смрти и доказ о сродству или упутницу за лијечење у иностранству). (3) У поступку рјешавања захтјева за издавање путне исправе у року краћем од прописаног, надлежни орган за издавање путних исправа дужан је назначити на захтјеву да је путну исправу потребно израдити најкасније у року наведеном у ставу (2) овог члана. (4) Надлежни органи за издавање путних исправа на захтјев подносиоца, и без утврђивања оправданих разлога за издавање путне исправе по поступку из става (2) овог члана, издаће путну исправу уколико подносилац уплати накнаду за издавање путне исправе у року краћем од прописаног. (5) Надлежни органи за издавање путних исправа, омогућиће да се захтјев за издавање путне исправе у року краћем од прописаног подноси одмах након што се поднесе захтјев за издавање личне карте. Члан 3. (Рок за израду путне исправе) Агенција за идентификациона документа, евиденцију и размјену података је дужна да одмах приступи изради

8 Број 86 - Страна 8 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, путне исправе на основу захтјева надлежног органа за издавање путних исправа из члана 2. овог упутства. Члан 4. (Цијена и накнада за издавање путне исправе) (1) Цијена путне исправе издате у складу с чланом 2. став (2) овог упутства иста је као цијена путне исправе издате у редовном поступку. (2) За издавање путне исправе у складу с чланом 2. став (4) овог упутства подносилац захтјева на подручју Босне и Херцеговине поред цијене путне исправе издате у редовном поступку дужан је уплатити и накнаду за додатне трошкове надлежног органа који произилазе из поступка издавања путне исправе у року краћем од прописаног у износу од 200 КМ који се уплаћују на рачун надлежног органа за издавање путне исправе. (3) За издавање путне исправе у складу с чланом 2. став (4) овог упутства подносилац захтјева у иностранству поред цијене путне исправе издате у редовном поступку у дипломатско конзуларним представништвима БиХ дужан је уплатити и накнаду додатну конзуларну таксу за додатне трошкове надлежног органа који произилазе из поступка издавања путне исправе у року краћем од прописаног у износу од 250 (евра). Члан 5. (Дистрибуција путних исправа) Дистрибуцију путних исправа издатих у складу с овим упутством врши надлежни орган по чијем захтјеву је путна исправа издата. Члан 6. (Ступање на снагу) Ово упутство ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Број / октобра године Министар Мр Средоје Новић, с. р. Na osnovu člana 19. stav (5) Zakona o putnim ispravama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 4/97, 1/99, 9/99, 27/00, 32/00, 19/01, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 i 60/13), Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine donosi UPUTSTVO O POSTUPKU, CIJENI I NADLEŽNOSTI ORGANA ZA IZDAVANJE PUTNIH ISPRAVA U ROKU KRAĆEM OD PROPISANOG Član 1. (Predmet) Ovim uputstvom propisuje se postupak, rok za izradu, distribucija, cijena i nadležnost organa za izdavanje putnih isprava Bosne i Hercegovine, u roku do 72 sata od trenutka podnošenja zahtjeva. Član 2. (Rješavanje zahtjeva) (1) Podnosilac zahtjeva za izdavanje putne isprave ima pravo da prilikom podnošenja zahtjeva od nadležnog organa traži izdavanje putne isprave u kraćem roku od 30 dana kako je propisano članom 19. stav 4. Zakona o putnim ispravama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 4/97, 1/99, 9/99, 19/01, 27/00, 32/00, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 i 60/13). (2) U slučajevima kad se radi o liječenju u inozemstvu, bolesti i smrti člana uže porodice nadležni organi izdaju putnu ispravu u roku do 72 sata od trenutka podnošenja zahtjeva, ako se zahtjev podnosi u Bosni i Hercegovini, odnosno u roku do 7 dana ako se zahtjev podnosi u diplomatsko konzularnim predstavništvima Bosne i Hercegovine u inozemstvu. Podnosilac zahtjeva je dužan prilikom podnošenja zahtjeva priložiti potrebne dokaze (dokaz o smrti i dokaz o srodstvu ili uputnicu za liječenje u inozemstvu). (3) U postupku rješavanja zahtjeva za izdavanje putne isprave u roku kraćem od propisanog, nadležni organ za izdavanje putnih isprava dužan je naznačiti na zahtjevu da je putnu ispravu potrebno izraditi najkasnije u roku navedenom u stavu (2) ovog člana. (4) Nadležni organi za izdavanje putnih isprava na zahtjev podnosioca, i bez utvrđivanja opravdanih razloga za izdavanje putne isprave po postupku iz stava (2) ovog člana, izdat će putnu ispravu ukoliko podnosilac uplati naknadu za izdavanje putne isprave u roku kraćem od propisanog. (5) Nadležni organi za izdavanje putnih isprava, omogućit će da se zahtjev za izdavanje putne isprave u roku kraćem od propisanog podnosi odmah nakon što se podnese zahtjev za izdavanje lične karte. Član 3. (Rok za izradu putne isprave) Agencija za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmjenu podataka je dužna da odmah pristupi izradi putne isprave na osnovu zahtjeva nadležnog organa za izdavanje putnih isprava iz člana 2. ovog uputstva. Član 4. (Cijena i naknada za izdavanje putne isprave) (1) Cijena putne isprave izdate u skladu s članom 2. stav (2) ovog uputstva ista je kao cijena putne isprave izdate u redovnom postupku. (2) Za izdavanje putne isprave u skladu s članom 2. stav (4) ovog uputstva podnosilac zahtjeva na području Bosne i Hercegovine pored cijene putne isprave izdate u redovnom postupku dužan je uplatiti i naknadu za dodatne troškove nadležnog organa koji proizilaze iz postupka izdavanja putne isprave u roku kraćem od propisanog u iznosu od 200 KM koji se uplaćuju na račun nadležnog organa za izdavanje putne isprave. (3) Za izdavanje putne isprave u skladu s članom 2. stav (4) ovog uputstva podnosilac zahtjeva u inozemstvu pored cijene putne isprave izdate u redovnom postupku u diplomatsko konzularnim predstavništvima BiH dužan je uplatiti i naknadu dodatnu konzularnu taksu za dodatne troškove nadležnog organa koji proizilaze iz postupka izdavanja putne isprave u roku kraćem od propisanog u iznosu od 250 (eura). Član 5. (Distribucija putnih isprava) Distribuciju putnih isprava izdatih u skladu s ovim uputstvom vrši nadležni organ po čijem zahtjevu je putna isprava izdata. Član 6. (Stupanje na snagu) Ovo uputstvo stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj / oktobra godine Ministar Mr. Sredoje Nović, s. r.

9 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 9 Na temelju članka 19. stavak (5) Zakona o putnim ispravama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 4/97, 1/99, 9/99, 27/00, 32/00, 19/01, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 i 60/13), Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine donosi NAPUTAK O POSTUPKU, CIJENI I NADLEŽNOSTI TIJELA ZA IZDAVANJE PUTNIH ISPRAVA U ROKU KRAĆEM OD PROPISANOG Članak 1. (Predmet) Ovim naputkom propisuje se postupak, rok za izradu, distribucija, cijena i nadležnost tijela za izdavanje putnih isprava Bosne i Hercegovine, u roku do 72 sata od trenutka podnošenja zahtjeva. Članak 2. (Rješavanje zahtjeva) (1) Podnositelj zahtjeva za izdavanje putne isprave ima pravo da prilikom podnošenja zahtjeva od nadležnog tijela traži izdavanje putne isprave u kraćem roku od 30 dana kako je propisano člankom 19. stavak 4. Zakona o putnim ispravama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 4/97, 1/99, 9/99, 19/01, 27/00, 32/00, 47/04, 53/07, 15/08, 33/08, 39/08 i 60/13). (2) U slučajevima kad se radi o liječenju u inozemstvu, bolesti i smrti člana uže obitelji nadležna tijela izdaju putnu ispravu u roku do 72 sata od trenutka podnošenja zahtjeva, ako se zahtjev podnosi u Bosni i Hercegovini, odnosno u roku do 7 dana ako se zahtjev podnosi u diplomatsko konzularnim predstavništvima Bosne i Hercegovine u inozemstvu. Podnositelj zahtjeva je dužan prilikom podnošenja zahtjeva priložiti potrebne dokaze (dokaz o smrti i dokaz o srodstvu ili uputnicu za liječenje u inozemstvu). (3) U postupku rješavanja zahtjeva za izdavanje putne isprave u roku kraćem od propisanog, nadležno tijelo za izdavanje putnih isprava dužno je naznačiti na zahtjevu da je putnu ispravu potrebno izraditi najkasnije u roku navedenom u stavku (2) ovog članka. (4) Nadležna tijela za izdavanje putnih isprava na zahtjev podnositelja, i bez utvrđivanja opravdanih razloga za izdavanje putne isprave po postupku iz stavka (2) ovog članka, izdat će putnu ispravu ukoliko podnositelj uplati naknadu za izdavanje putne isprave u roku kraćem od propisanog. (5) Nadležna tijela za izdavanje putnih isprava, omogućit će da se zahtjev za izdavanje putne isprave u roku kraćem od propisanog podnosi odmah nakon što se podnese zahtjev za izdavanje osobne iskaznice. Članak 3. (Rok za izradu putne isprave) Agencija za identifikacijske isprave, evidenciju i razmjenu podataka je dužna odmah pristupiti izradi putne isprave na temelju zahtjeva nadležnog tijela za izdavanje putnih isprava iz članka 2. ovog naputka. Članak 4. (Cijena i naknada za izdavanje putne isprave) (1) Cijena putne isprave izdate sukladno članku 2. stavak (2) ovog naputka ista je kao cijena putne isprave izdate u redovitom postupku. (2) Za izdavanje putne isprave sukladno članku 2. stavak (4) ovog naputka podnositelj zahtjeva na području Bosne i Hercegovine pored cijene putne isprave izdate u redovitom postupku dužan je uplatiti i naknadu za dodatne troškove nadležnog tijela koji proizilaze iz postupka izdavanja putne isprave u roku kraćem od propisanog u iznosu od 200 KM koji se uplaćuju na račun nadležnog tijela za izdavanje putne isprave. (3) Za izdavanje putne isprave sukladno članku 2. stavak (4) ovog naputka podnositelj zahtjeva u inozemstvu pored cijene putne isprave izdate u redovitom postupku u diplomatsko konzularnim predstavništvima BiH dužan je uplatiti i naknadu dodatnu konzularnu taksu za dodatne troškove nadležnog tijela koji proizilaze iz postupka izdavanja putne isprave u roku kraćem od propisanog u iznosu od 250 (eura). Članak 5. (Distribucija putnih isprava) Distribuciju putnih isprava izdatih sukladno ovom naputku vrši nadležno tijelo po čijem zahtjevu je putna isprava izdata. Članak 6. (Stupanje na snagu) Ovaj naputak stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj / listopada godine Ministar Mr. Sredoje Nović, v. r. УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1313 Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 2911/11, рјешавајући апелацију Џемала Табаковића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став 2 тачка б) и члана 59 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 22/14 и 57/14), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 17. септембра године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Џемала Табаковића поднесена против Пресуде Окружног суда у Требињу број 95 0 П Гж од 8. јуна године и Пресуде Основног суда у Требињу број 95 0 П П од 17. маја године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Џемал Табаковић (у даљњем тексту: апелант) из Мостара, ког заступа Шемса Дроце, адвокаткиња из Мостара, поднио је 15. јула године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд) број 95 0 П Гж од 8. јуна године и Пресуде Основног суда у Требињу (у

10 Број 86 - Страна 10 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, даљњем тексту: Основни суд) број 95 0 П П од 17. маја године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Окружног суда, Основног суда, Републике Српске, коју заступа Правобранилаштво Републике Српске (у даљњем тексту: првотужена), и Босне и Херцеговине, коју заступа Правобранилаштво Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: друготужена), затражено је 28. маја године да доставе одговоре на апелацију. 3. Првотужена и друготужена су доставиле одговоре на апелацију 9. јуна године. Основни суд и Окружни суд нису доставили одговоре на апелацију. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 5. Пресудом Основног суда број 95 0 П П од 17. маја године, која је потврђена пресудом Окружног суда, одбијен је апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се тужене обавежу да му солидарно, на име накнаде штете због неоснованог лишења слободе за период од 69 дана, исплате износ од 4.830,00 КМ са законском затезном каматом од подношења тужбе па до исплате и трошковима поступка. Основни суд је у образложењу пресуде истакао да је апелант свој тужбени захтјев засновао на штети коју су проузроковале обје тужене, јер је током ратних дјеловања заробљен као цивил и период од 10. јуна до 18. августа године провео у ратном логору "Билећа". Апелант је предложио да му тужене због претрпљене штете која се огледа у свакодневном физичком и психичком малтретирању и злостављању солидарно надокнаде штету у траженом износу. Сем тога, апелант је навео да су радњама првотужене и друготужене почињена кривична дјела из којих је за њега наступила штета и то кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва, кривично дјело суровог поступања с рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима и кривично дјело расне и друге дискриминације, која су прописана у одредбама чл. 142, 150 и 154 КЗСФРЈ који је важио у вријеме извршења дјела. 6. Првотужена је у цјелини оспорила тужбу и тужбени захтјев (основ и висину) истичући приговор застаре потраживања у смислу члана 376 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), а сем тога, истакла је да апелант свој тужбени захтјев заснива на извршењу кривичних дјела за чије постојање није пружио нити један доказ. Друготужена је такође оспорила основ и висину апелантовог тужбеног захтјева истакавши приговор недостатка пасивне легитимације и приговор застарјелости потраживања из члана 376 ЗОО-а. Током доказног поступка Основни суд је саслушао свједоке Едина Раткушића и Мирсада Табаковића, саслушао парничне странке, извршио увид у потврду ICRC-a од 1. јула године и исказницу (личну карту) на апелантово име. Основни суд је, имајући у виду да апелант потражује штету за коју тврди да му је настала по основу неоснованог лишења слободе за период од 69 дана боравком у ратном логору "Билећа", оцијенио да су приговори обје тужене о застарјелости потраживања основани, на основу одредбе члана 376 ЗОО-а. Наведеном одредбом је прописано да потраживање накнаде штете застаријева за три године од када је оштећени сазнао за штету и лице које је штету учинило, а у сваком случају застаријева за пет година од дана настанка штете. С обзиром на то да је апеланту штета настала у периоду неоснованог лишења слободе, апелант је, како је закључио првостепени суд, за штету сазнао у исто вријеме када је и настала и за лица која су штету починила. С тим у вези, Основни суд је истакао да је апелант могао да потражује накнаду штете у роковима одређеним законом, а како је штета настала током трајања ратних сукоба у које вријеме рокови нису текли, апелант је свој захтјев могао истаћи подношењем тужбе суду почевши од укидања ратног стања на територији Републике Српске 19. јуна године. Основни суд је закључио да је апелантово потраживање из тужбе од 21. јула године застарјело јер је тужба поднесена ван законског рока од три и пет година (субјективни и објективни рок), који је почео тећи 19. јуна године. Образлажући неоснованост апелантових тврдњи да му је штета настала извршењем кривичних дјела која не застаријевају, па стога ни његово потраживање, Основни суд је навео да апелант није понудио нити једну правоснажну пресуду која би указивала на појединачна лица која су проглашена одговорним за наведена кривична дјела и за коју би суд у парничном поступку, на основу одредбе члана 12 став 3 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), био везан. Сем тога, уколико би суд у парничном поступку сам утврђивао постојање тих кривичних дјела, поновно је потребно да апелант докаже битне елементе, дакле, сурово поступање, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља, или пак правоснажне кривичне пресуде за наведена кривична дјела, а апелант у поступку то није доказао. Оцјењујући да је приговор застаре потраживања основан, првостепени суд је апелантов тужбени захтјев одбио. 7. Окружни суд је Пресудом број 95 0 П Гж од 8. јуна године апелантову жалбу одбио и првостепену пресуду потврдио. Према оцјени Окружног суда, правилан је став из оспорене пресуде према ком у конкретном случају застаријевање не тече од сазнања за штету и штетника (18. август године) већ од 19. јуна године када је одлуком Народне скупштине Републике Српске укинуто ратно стање и непосредна ратна опасност. Тада су се, како је потврдио Окружни суд, објективно стекли услови да апелант оствари накнаду штете путем суда, а то није учинио до 19. јуна године (субјективни рок) нити до 19. јуна године (објективни рок) већ тек 21. јула године. Рок из одредбе члана 377 ЗОО-а којим је прописано потраживање накнаде штете проузроковане кривичним дјелом може се, како је појаснио Окружни суд, примијенити само ако је постојање кривичног дјела утврђено у кривичном или изузетно у парничном поступку, ако је кривични поступак обустављен или није могао да се покрене јер је окривљени умро или постоје друге околности које искључују кривичну одговорност, а у противном се примјењује рок из члана 376 ЗОО-а, како је првостепени суд и поступио. Стога је, према оцјени Окружног суда, неоснована апелантова тврдња да се застарјелост у конкретном случају треба оцијенити са становишта члана 377 ЗОО-а, а првостепена пресуда правилна и у домену образложења разлога садржаних у одредби члана 377 ЗОО-а. IV. Апелација а) Наводи из апелације 8. Апелант указује на то да су му оспореним пресудама повријеђена сљедећа права: право на живот, право да не буде подвргнут мучењу, нечовјечном или понижавајућем третману или казни, право на личну слободу и безбједност, право на правично суђење и право

11 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 11 на имовину из чл. II/3 а), б), д), е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно чл. 2, 3, 5 и 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с повредама наведених права, апелант је истакао да су ставови изражени у оспореним пресудама резултат неправилне примјене материјалног права на коју суд пази по службеној дужности, а све због тога што су прихваћени приговори о застарјелости потраживања, а нису прихваћени његови наводи да се у радњама неоснованог лишења слободе стичу битна обиљежја кривичног дјела ратног злочина, како је у својој тужби и навео. Сматра да су произвољни разлози које судови наводе у оспореним одлукама, а то је недостатак пресуде којом би била утврђена кривична одговорност одређеног лица за те радње. Такав став судова је, према апелантовом мишљењу, потпуно погрешан, прије свега јер је током поступка доказао постојање ратног логора "Билећа" и то потврдом Међународног комитета Црвеног крста, док тужене нису доставиле нити један доказ који би им послужио као правни основ за његово лишавање слободе. Сем тога, судови сматрају да је он у поступку требао доказати кривичну одговорност лица која су над њим починила неосновано лишење слободе умјесто да су утврђивали одговорност државе и ентитета због непоштовања међународних конвенција. С тим у вези је истакао одговорност обје тужене због чињенице да га према међународним конвенцијама нису заштитили од неоснованог лишења слободе и одвођења у логор. Апелант сматра да се у радњама првотужене и друготужене, односно припадника војних формација којима су оне руководиле, огледају елементи бића кривичних дјела на којима је засновао своју тужбу. Указао је на неопходност да суд у парничном поступку утврди постојање тих кривичних дјела (која не застаријевају), а прије свега кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва, будући да је потврдом Међународног комитета Црвеног крста потврђен његов боравак у логору. Најзад, апелант сматра да су судови у конкретном случају занемарили међународно право на које упућује домаће законодавство, изводећи погрешне правне закључке који се огледају у примјени одредбе о застари потраживања из члана 376 ЗОО-а. б) Одговор на апелацију 9. Првотужена сматра да су наводи апелације неосновани и да оспорене пресуде нису резултат повреде међународног права и основних слобода, нити су произвољно протумачене и примијењене одредбе чл. 376 и 377 ЗОО-а. 10. Друготужена сматра да су апелантове тврдње паушалне јер из апелације није видљиво на чему апелант заснива повреде права на које је апелацијом указао. Суштински, апелацијом се указује само на повреду права на правично суђење, а остала права се само помињу, али се ничим не образлажу. Апелант не аргументује нити указује на начин којим су му редовни судови евентуално повриједили право на правично суђење. С друге стране, из садржине оспорених пресуда, као и цјелокупног поступка, ноторно је да је поступак проведен у складу с важећим законима а приликом доношења одлука је примијењено материјално право у складу с утврђеним чињеничним стањем и у потпуности образложеним правним ставом. Стога, имајући у виду јасно и чврсто образложење надлежних судова у оспореним одлукама, нема мјеста апелантовој тврдњи да је жртва произвољне примјене права. V. Релевантни прописи 11. Закон о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05 и 63/07) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. У парничном поступку суд одлучује у границама захтјева који су стављени у поступку. Суд у поступку примјењује материјално право по властитој оцјени и није везан за наводе странака у погледу материјалног права. Члан 7. Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтјеве и да изводе доказе којима се утврђују те чињенице. Суд је овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнијеле, ако из резултата расправе и доказивања произилази да странке иду за тим да располажу захтјевима којима не могу располагати (члан 3. став 2.). Члан 8. Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво оцијенити сваки доказ засебно и све доказе заједно. Члан 12. Кад одлука суда зависи од претходног рјешења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донио одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам ријешити то питање ако посебним прописима није другачије одређено. Одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање ријешено. У парничном поступку суд је у погледу постојања кривичног дјела и кривичне одговорности учиниоца везан за правоснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим. Члан 123. Свака странка дужна је да докаже чињенице на којима заснива свој захтјев. Суд ће слободном оцјеном доказа утврдити чињенице на основу којих ће донијети одлуку. Члан 221. Другостепени суд испитује првостепену пресуду у оном дијелу у коме се побија жалбом, у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде одредаба парничног поступка које се односе на страначку способност и заступање. 12. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93 и 3/96) у релевантном дијелу гласи: Опште правило Члан Застарјелошћу престаје право захтијевати испуњење обавезе. 2. Застарјелост наступа кад протекне законом одређено вријеме у коме је повјерилац морао захтијевати испуњење обавезе. 3. Суд се не може обазирати на застарјелост ако се дужник није на њу позвао.

12 Број 86 - Страна 12 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Потраживање накнаде штете Члан 376. ст. 1. и Потраживања накнаде проузроковане штете застаријева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило. 2. У сваком случају ово потраживање застаријева за пет година од када је штета настала. Потраживање накнаде штете проузроковане кривичним дјелом Члан 377. став 1. Када је штета проузрокована кривичним дјелом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарјелости, захтјев за накнаду штете према одговорном лицу застаријева када истекне вријеме одређено за застарјелост кривичног гоњења. Несавладиве препреке Члан 383. Застаријевање не тече за све вријеме за које повјериоцу није било могуће због несавладивих препрека да судским путем захтијева испуњење обавезе. Утицај узрока застоја застаријевања Члан 384. став 1. Ако застаријевање није могло почети да тече због неког законског узрока, оно почиње тећи кад тај узрок престане. VI. Допустивост 13. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 14. У складу с чланом 18 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 15. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Окружног суда број 95 0 П Гж од 8. јуна године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 20. јуна године, а апелација је поднесена 15. јула године, дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. 3 и 4 Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 16. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. 1, 3 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 17. Апелант, прије свега, указује на повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Сем тога, апелант указује на кршење одредби чл. II/3 а), б), д) и к) Устава Босне и Херцеговине, чл. 2, 3 и 5 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 18. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 19. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. 20. Суштина навода апелације се с аспекта права на правично суђење своди на тврдњу да су редовни судови, прихватањем приговора о застарјелости потраживања, погрешно примијенили материјално право. Сем тога, апелант сматра да су судови поводом питања рока застарјелости требали примијенити одредбе члана 377 ЗОО-а којима је регулисан рок за накнаду штете проузроковане кривичним дјелом и у сваком случају прописује дужи рок застаре (кад истекне вријеме за застарјелост кривичног гоњења). 21. У вези с наводима о погрешној примјени материјалног права, Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима. 22. Уставни суд се, дакле, према наведеноме ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука нагласио да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на питања која апелант проблематизује, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољној примјени позитивноправних прописа. 23. У конкретном случају, апелант је поднио тужбу ради накнаде штете због неоснованог лишења слободе и одвођења у логор, која му је према наводима тужбе

13 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 13 проузрокована радњама првотужене и друготужене, односно радњама припадника војних формација којима су руководиле. Тужене су, према наводима апелације, биле дужне да спријече његово неосновано лишавање слободе, као и штету која је за њега настала у вези с извршењем кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва, кривичног дјела расне и друге дискриминације и кривичног дјела суровог поступања са рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима. С обзиром на то да ова кривична дјела не застаријевају, а имајући у виду истакнуте приговоре о застари потраживања тужених, апелант је током поступка и у жалби указивао на то да његов тужбени захтјев није застарио, јер је штета проистекла управо извршењем тих кривичних дјела. 24. Међутим, образлажући неоснованост апелантовог тужбеног захтјева за накнаду штете због неоснованог лишења слободе, судови су на двије инстанце, након проведеног доказног поступка, закључили да је апелантово потраживање застарјело протеком субјективног рока од три године и објективног рока од пет година из члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО-а. С тим у вези, редовни судови су истакли да је штета настала у периоду неоснованог лишења слободе (од 10. јуна до 18. августа године) и да је апелант за штету сазнао у исто вријеме када је настала, као и за лица која су му штету причинила. Будући да застаријевање не тече за вријеме рата и непосредне ратне опасности (несавладива препрека), већ престанком тог узрока, редовни судови су, имајући у виду да је непосредна ратна опасност на територији Републике Српске укинута одлуком Народне скупштине 19. јуна године, оцијенили да је апелант тужбу од 21. јула године поднио ван законског рока, и то субјективног рока од три године и објективног од пет година (чл. 376 ст. 1 и 2 ЗОО-а), почевши од укидања непосредне ратне опасности. Из наведеног произилази, како су закључили судови у оспореним одлукама, да је престало апелантово право да судским путем захтијева испуњење обавезе, како је прописано у одредби члана 360 ЗОО-а. 25. Из наведеног произилази да је апелантов захтјев за накнаду штете због неоснованог лишења слободе и одвођења у логор за период од 69 дана, коначним пресудама редовних судова које апелацијом оспорава, одбијен на основу одредбе из члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО-а. Будући да апелант у апелацији указује на примјену одредбе члана 377 ЗОО-а којом су прописани дужи рокови застаре, Уставни суд мора испитати да ли је апелантово право на правично суђење примјеном одредбе члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО-а за коју апелант тврди да је погрешно било угрожено или ограничено одлукама редовних судова због непримјењивања одредбе 377 ЗОО-а. С тим у вези, задатак Уставног суда јесте да испита природу ових рокова у конкретном случају (чл. 376 и 377 ЗОО-а). 26. У вези с наведеним, Уставни суд првенствено подсјећа на то да је, према становишту Европског суда, сврха рокова застарјелости да обезбиједе правну сигурност и коначност, заштите потенцијално одговорно лице од застарјелих захтјева којим би се могло тешко супротставити, те да спријече неправду која би могла да се догоди када би се од судова захтијевало да одлучују о догађајима из далеке прошлости на основу доказа који би могли постати непоуздани или непотпуни због протека времена (види Европски суд, Stubbings и остали против Велике Британије, пресуда од 22. октобра године, ст , Извјештај о пресудама и одлукама 1996-IV; Vo против Француске [VV], пресуда од 8. јула године, став 92, ECHR 2004-VIII и J. A. Pye (Oxford) Ltd и J. A. Pye (Oxford) Land Ltd против Велике Британије [GC], пресуда од 30. августа године, ст , ECHR 2007-X). Стога, парничне странке требају очекивати примјену тих правила (види, mutatis mutandis, Miragall Escolano и остали против Шпаније, пресуда од 22. октобра године, став 33, ECHR 2000-I). 27. Европски суд сматра да је његов задатак да утврди да ли су природа рока у питању и/или начин на који је примијењен спојиви с Конвенцијом (види Европски суд, Врбица против Хрватске, апликација број 32540/05, став 66, 1. април године). При томе, Европски суд оцјењује да ли примјена законских рокова може да се сматра предвидивом за лице у питању, с обзиром на мјеродавно законодавство и конкретне околности предмета (види Европски суд, Osu против Италије, апликација број 36534/97, став 35, 11. јул године; цитирани предмет Врбица, став 72; и Мајски против Хрватске (број 2), апликација број 16924/08, став 69, 19. јул године). Уставни суд наглашава да је Европски суд у предмету Баничевић против Хрватске (види Европски суд, Баничевић против Хрватске, одлука од 2. октобра године, став 33, апликација број 44252/10), анализирајући природу застарних рокова у вези с чланом 377 ЗОО-а (који застару регулише на идентичан начин као и ЗООРС), истакао да наведени члан предвиђа дужи застарни рок за накнаду штете у случају кад је штета настала кривичним дјелом и на тај начин дјелује у корист жртава злочина, дозвољавајући им да потражују накнаду у дужем законском року, прописаном за кривично дјело о ком је ријеч. 28. Уставни суд подсјећа на то да је у својој пракси већ рјешавао слична правна питања у контексту оспорених одлука редовних судова којим су одбијени тужбени захтјеви апеланата усмјерени на накнаду штете настале у рату због застаре потраживања. Тако је Уставни суд, рјешавајући слично чињенично и правно питање, донио одлуку у предмету број АП 3111/09 (види Уставни суд, одлука од 23. децембра године, доступна на webstranici Уставног суда у којој је указао на већ цитирану одлуку Баничевић против Хрватске наглашавајући да је Европски суд у цитираној одлуци, према установљеној пракси домаћих судова, указао на то да је тај законски рок примјенљив само кад је правоснажном пресудом у кривичном поступку утврђено да је штета узрокована кривичним дјелом. Европски суд је у цитираној одлуци истакао: "У овом (конкретном) предмету подноситељи (су) поднијели грађанску тужбу за накнаду штете узроковане кривичним дјелом Опћинском суду у Дубровнику дана 7. септембра године. У то вријеме законски застарни рок за дјело о којем је ријеч још није био истекао, у складу са чланом 377. ЗОО те је још увијек био у току успоредни кривични поступак против починитеља. Међутим, опћи законски застарни рок из члана 376. ЗОО истекао је више од четири године прије тога. У том погледу Суд запажа да није било ничега што би спријечило подноситеље (нити они тврде друкчије) да поднесу своју грађанску тужбу за накнаду штете у опћем законском застарном року темељем члана 376. ЗОО (види став 3. и 5.). То би грађанским судовима омогућило испитати основаност захтјева подноситеља, без обзира на протек законског застарног рока у кривичном поступку или било каквог другог исхода кривичног поступка. Умјесто тога, подноситељи су чекали четири године те тако створили ситуацију у којој је исход кривичног поступка имао одлучујући утјецај на њихову грађанску тужбу. У

14 Број 86 - Страна 14 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, погледу тврдње подноситеља како су темељем члана 12. ЗПП грађански судови могли испитати чињеницу да је штета узрокована кривичним дјелом, Суд запажа како ништа у материјалима који су му достављени у погледу домаће судске праксе не подупире таква очекивања. С тим би у вези Суд поновио да није његова задаћа тумачити и примјењивати домаће право те да он не може преузети улогу домаћих судова". 29. Доводећи у везу наведене ставове са релевантним одредбама ЗОО-а којима су регулисани рокови застаре и суштину апелације којом је указано на погрешну примјену материјалног права у погледу примјене рокова застаре из члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО-а, Уставни суд, имајући у виду да његов задатак није тумачење и примјена права (сем изузетно, види Уставни суд, већ цитирана Одлука број АП 311/04 од 22. априла године, став 26 и Одлука број АП 3111/09 од 23. децембра године, став 50), не може закључити да су редовни судови произвољно примијенили материјално право када су одбили апелантов тужбени захтјев за накнаду штете због неоснованог лишења слободе, јер је наступила застарјелост потраживања, а тиме и његово право да захтијева испуњење обавезе. Будући да апелант у поступку пред редовним судовима није презентовао правоснажну кривичну пресуду, на што је ради остварења тог права, конкретно примјене дужег застарног рока (примјеном правила о терету доказивања из члана 123 ЗПП), био обавезан, нити је у парничном поступку као изузетак од претходног правила (постојања пресуде) доказао постојање битних елемената кривичних дјела на која је тужбом указао, то редовни судови у грађанској парници коју је тужбом покренуо нису имали законску могућност да примијене наведену одредбу већ одредбу којом је регулисан општи застарни рок. 30. Имајући у виду детаљно и јасно образложење Окружног суда и Основног суда у погледу неоснованости апелантовог тужбеног захтјева, Уставни суд не налази ништа што би указало на произвољност у поступању тих судова нити у закључку да је апелант у смислу релевантних одредби чл. 376 ст. 1 и 2 у вези с чланом 360 ЗОО-а изгубио право да у судском поступку захтијева испуњење обавезе, те да оспорене пресуде садрже образложења која задовољавају захтјеве из члана 6 став 1 Европске конвенције. Уставни суд сматра да се у конкретном случају ради о апелантовом пропусту да своје понашање прилагоди важећим прописима и да у роковима утврђеним ЗОО-ом поднесе захтјев за накнаду нематеријалне штете. 31. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани. Остали наводи 32. Апелант је у апелацији навео да су му оспореним одлукама, сем права на правично суђење, повријеђена права из чл. II/3 а), б), д) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно чл. 2, 3 и 5 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С тим у вези, Уставни суд запажа да апелант није посебно образлагао у чему се огледа кршење свих наведених права већ је, како произилази из апелације, кршења засновао на идентичним наводима као и у погледу права на правично суђење, дакле на погрешној примјени материјалног права у погледу примијењених рокова о застарјелости потраживања. 33. С обзиром на то да је у претходном дијелу одлуке дато детаљно образложење у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно улазити у испитивање да ли постоји повреда права из члана II/3 а), б), д) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно чл. 2, 3 и 5 Европске конвенције, те члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. VIII. Закључак 34. Уставни суд закључује да не постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови примјеном одредби о застарјелости потраживања које су јасне, недвосмислене и доступне одбили тужбени захтјев за накнаду штете због неоснованог лишења слободе, при чему су навели јасна и аргументована образложења, а у околностима конкретног случаја не постоји ни нешто друго што би упутило на закључак да је примјена права приликом доношења оспорених пресуда била произвољна. 35. На основу члана 59 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 36. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 2911/11, rješavajući apelaciju Džemala Tabakovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav 2. tačka b) i člana 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 22/14 i 57/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 17. septembra godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Džemala Tabakovića podnesena protiv Presude Okružnog suda u Trebinju broj 95 0 P Gž od 8. juna godine i Presude Osnovnog suda u Trebinju broj 95 0 P P od 17. maja godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Džemal Tabaković (u daljnjem tekstu: apelant) iz Mostara, kojeg zastupa Šemsa Droce, advokatica iz Mostara, podnio je 15. jula godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 95 0 P Gž od 8. juna godine i Presude Osnovnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 95 0 P P od 17. maja godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, Osnovnog suda, Republike Srpske, koju zastupa Pravobranilaštvo Republike Srpske (u daljnjem tekstu:

15 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 15 prvotužena), i Bosne i Hercegovine, koju zastupa Pravobranilaštvo Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: drugotužena), zatraženo je 28. maja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Prvotužena i drugotužena su dostavile odgovore na apelaciju 9. juna godine. Osnovni sud i Okružni sud nisu dostavili odgovore na apelaciju. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 5. Presudom Osnovnog suda broj 95 0 P P od 17. maja godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda, odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se tužene obavežu da mu solidarno, na ime naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode za period od 69 dana, isplate iznos od 4.830,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate i troškovima postupka. Osnovni sud je u obrazloženju presude istakao da je apelant svoj tužbeni zahtjev zasnovao na šteti koju su prouzrokovale obje tužene, jer je tokom ratnih djelovanja zarobljen kao civil i period od 10. juna do 18. augusta godine proveo u ratnom logoru "Bileća". Apelant je predložio da mu tužene zbog pretrpljene štete koja se ogleda u svakodnevnom fizičkom i psihičkom maltretiranju i zlostavljanju solidarno nadoknade štetu u traženom iznosu. Osim toga, apelant je naveo da su radnjama prvotužene i drugotužene počinjena krivična djela iz kojih je za njega nastupila šteta i to krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, krivično djelo surovog postupanja s ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima i krivično djelo rasne i druge diskriminacije, koja su propisana u odredbama čl. 142, 150. i 154. KZSFRJ koji je važio u vrijeme izvršenja djela. 6. Prvotužena je u cjelini osporila tužbu i tužbeni zahtjev (osnov i visinu) ističući prigovor zastare potraživanja u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), a osim toga, istakla je da apelant svoj tužbeni zahtjev zasniva na izvršenju krivičnih djela za čije postojanje nije pružio niti jedan dokaz. Drugotužena je također osporila osnov i visinu apelantovog tužbenog zahtjeva istakavši prigovor nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastarjelosti potraživanja iz člana 376. ZOO-a. Tokom dokaznog postupka Osnovni sud je saslušao svjedoke Edina Ratkušića i Mirsada Tabakovića, saslušao parnične stranke, izvršio uvid u potvrdu ICRC-a od 1. jula godine i iskaznicu (ličnu kartu) na apelantovo ime. Osnovni sud je, imajući u vidu da apelant potražuje štetu za koju tvrdi da mu je nastala po osnovu neosnovanog lišenja slobode za period od 69 dana boravkom u ratnom logoru "Bileća", ocijenio da su prigovori obje tužene o zastarjelosti potraživanja osnovani, na osnovu odredbe člana 376. ZOO-a. Navedenom odredbom je propisano da potraživanje naknade štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju zastarijeva za pet godina od dana nastanka štete. S obzirom na to da je apelantu šteta nastala u periodu neosnovanog lišenja slobode, apelant je, kako je zaključio prvostepeni sud, za štetu saznao u isto vrijeme kada je i nastala i za lica koja su štetu počinila. S tim u vezi, Osnovni sud je istakao da je apelant mogao potraživati naknadu štete u rokovima određenim zakonom, a kako je šteta nastala tokom trajanja ratnih sukoba u koje vrijeme rokovi nisu tekli, apelant je svoj zahtjev mogao istaći podnošenjem tužbe sudu počevši od ukidanja ratnog stanja na teritoriji Republike Srpske 19. juna godine. Osnovni sud je zaključio da je apelantovo potraživanje iz tužbe od 21. jula godine zastarjelo jer je tužba podnesena izvan zakonskog roka od tri i pet godina (subjektivni i objektivni rok), koji je počeo teći 19. juna godine. Obrazlažući neosnovanost apelantovih tvrdnji da mu je šteta nastala izvršenjem krivičnih djela koja ne zastarijevaju, pa stoga ni njegovo potraživanje, Osnovni sud je naveo da apelant nije ponudio niti jednu pravosnažnu presudu koja bi ukazivala na pojedinačna lica koja su proglašena odgovornim za navedena krivična djela i za koju bi sud u parničnom postupku, na osnovu odredbe člana 12. stav 3. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), bio vezan. Osim toga, ukoliko bi sud u parničnom postupku sam utvrđivao postojanje tih krivičnih djela, ponovno je potrebno da apelant dokaže bitne elemente, dakle, surovo postupanje, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja, ili pak pravosnažne krivične presude za navedena krivična djela, a apelant u postupku to nije dokazao. Ocjenjujući da je prigovor zastare potraživanja osnovan, prvostepeni sud je apelantov tužbeni zahtjev odbio. 7. Okružni sud je Presudom broj 95 0 P Gž od 8. juna godine apelantovu žalbu odbio i prvostepenu presudu potvrdio. Prema ocjeni Okružnog suda, pravilan je stav iz osporene presude prema kojem u konkretnom slučaju zastarijevanje ne teče od saznanja za štetu i štetnika (18. august godine) već od 19. juna godine kada je odlukom Narodne skupštine Republike Srpske ukinuto ratno stanje i neposredna ratna opasnost. Tada su se, kako je potvrdio Okružni sud, objektivno stekli uvjeti da apelant ostvari naknadu štete putem suda, a to nije učinio do 19. juna godine (subjektivni rok) niti do 19. juna godine (objektivni rok) već tek 21. jula godine. Rok iz odredbe člana 377. ZOO-a kojim je propisano potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim djelom može se, kako je pojasnio Okružni sud, primijeniti samo ako je postojanje krivičnog djela utvrđeno u krivičnom ili izuzetno u parničnom postupku, ako je krivični postupak obustavljen ili se nije mogao pokrenuti jer je okrivljeni umro ili postoje druge okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost, a u protivnom se primjenjuje rok iz člana 376. ZOO-a, kako je prvostepeni sud i postupio. Stoga je, prema ocjeni Okružnog suda, neosnovana apelantova tvrdnja da se zastarjelost u konkretnom slučaju treba ocijeniti sa stanovišta člana 377. ZOO-a, a prvostepena presuda pravilna i u domenu obrazloženja razloga sadržanih u odredbi člana 377. ZOO-a. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 8. Apelant ukazuje na to da su mu osporenim presudama povrijeđena sljedeća prava: pravo na život, pravo da ne bude podvrgnut mučenju, nečovječnom ili ponižavajućem tretmanu ili kazni, pravo na ličnu slobodu i sigurnost, pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz čl. II/3. a), b), d), e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno čl. 2, 3, 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s povredama navedenih prava, apelant je istakao da su stavovi izraženi u osporenim presudama rezultat nepravilne primjene materijalnog prava na koju sud pazi po službenoj dužnosti, a sve zbog toga što su prihvaćeni prigovori o zastarjelosti potraživanja, a nisu prihvaćeni njegovi navodi da se u radnjama neosnovanog lišenja slobode stječu bitna obilježja krivičnog djela ratnog zločina, kako je u svojoj tužbi i naveo. Smatra da su proizvoljni razlozi koje sudovi navode u osporenim odlukama, a to je nedostatak presude kojom bi bila utvrđena krivična odgovornost određenog lica za te radnje. Takav stav sudova je, prema apelantovom mišljenju, potpuno pogrešan, prije svega jer je tokom postupka dokazao postojanje ratnog logora "Bileća" i to potvrdom Međunarodnog komiteta Crvenog križa,

16 Број 86 - Страна 16 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, dok tužene nisu dostavile niti jedan dokaz koji bi im poslužio kao pravni osnov za njegovo lišavanje slobode. Osim toga, sudovi smatraju da je on u postupku trebao dokazati krivičnu odgovornost lica koja su nad njim počinila neosnovano lišenje slobode umjesto da su utvrđivali odgovornost države i entiteta zbog nepoštivanja međunarodnih konvencija. S tim u vezi je istakao odgovornost obje tužene zbog činjenice da ga prema međunarodnim konvencijama nisu zaštitili od neosnovanog lišenja slobode i odvođenja u logor. Apelant smatra da se u radnjama prvotužene i drugotužene, odnosno pripadnika vojnih formacija kojima su one rukovodile, ogledaju elementi bića krivičnih djela na kojima je zasnovao svoju tužbu. Ukazao je na neophodnost da sud u parničnom postupku utvrdi postojanje tih krivičnih djela (koja ne zastarijevaju), a prije svega krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, budući da je potvrdom Međunarodnog komiteta Crvenog križa potvrđen njegov boravak u logoru. Najzad, apelant smatra da su sudovi u konkretnom slučaju zanemarili međunarodno pravo na koje upućuje domaće zakonodavstvo, izvodeći pogrešne pravne zaključke koji se ogledaju u primjeni odredbe o zastari potraživanja iz člana 376. ZOO-a. b) Odgovor na apelaciju 9. Prvotužena smatra da su navodi apelacije neosnovani i da osporene presude nisu rezultat povrede međunarodnog prava i osnovnih sloboda, niti su proizvoljno protumačene i primijenjene odredbe čl i 377. ZOO-a. 10. Drugotužena smatra da su apelantove tvrdnje paušalne jer iz apelacije nije vidljivo na čemu apelant zasniva povrede prava na koje je apelacijom ukazao. Suštinski, apelacijom se ukazuje samo na povredu prava na pravično suđenje, a ostala prava se samo spominju, ali se ničim ne obrazlažu. Apelant ne argumentira niti ukazuje na način kojim su mu redovni sudovi eventualno povrijedili pravo na pravično suđenje. S druge strane, iz sadržaja osporenih presuda, kao i cjelokupnog postupka, notorno je da je postupak proveden u skladu s važećim zakonima a prilikom donošenja odluka je primijenjeno materijalno pravo u skladu s utvrđenim činjeničnim stanjem i u potpunosti obrazloženim pravnim stavom. Stoga, imajući u vidu jasno i čvrsto obrazloženje nadležnih sudova u osporenim odlukama, nema mjesta apelantovoj tvrdnji da je žrtva proizvoljne primjene prava. V. Relevantni propisi 11. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05 i 63/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava. Član 7. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 2.). Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo ocijeniti svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno. Član 12. Kad odluka suda zavisi od prethodnog rješenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije donio odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam riješiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno. Odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje riješeno. U parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog djela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Član 123. Svaka stranka dužna je da dokaže činjenice na kojima zasniva svoj zahtjev. Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na osnovu kojih će donijeti odluku. Član 221. Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom dijelu u kome se pobija žalbom, u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. 12. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93 i 3/96) u relevantnom dijelu glasi: Opšte pravilo Član Zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze. 2. Zastarjelost nastupa kad protekne zakonom određeno vrijeme u kome je povjerilac morao zahtijevati ispunjenje obaveze. 3. Sud se ne može obazirati na zastarjelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Potraživanje naknade štete Član 376. st. 1. i Potraživanja naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. 2. U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala. Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim djelom Član 377. stav 1. Kada je šteta prouzrokovana krivičnim djelom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarjelosti, zahtjev za naknadu štete prema odgovornom licu zastarijeva kada istekne vrijeme određeno za zastarjelost krivičnog gonjenja. Nesavladive prepreke Član 383. Zastarijevanje ne teče za sve vrijeme za koje povjeriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahtijeva ispunjenje obaveze. Uticaj uzroka zastoja zastarijevanja Član 384. stav 1. Ako zastarijevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane. VI. Dopustivost 13. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu

17 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 17 predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 14. U skladu s članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 15. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 95 0 P Gž od 8. juna godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 20. juna godine, a apelacija je podnesena 15. jula godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 16. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 17. Apelant, prije svega, ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Osim toga, apelant ukazuje na kršenje odredaba čl. II/3. a), b), d) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 2, 3. i 5. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 18. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 19. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. 20. Suština navoda apelacije se s aspekta prava na pravično suđenje svodi na tvrdnju da su redovni sudovi, prihvatanjem prigovora o zastarjelosti potraživanja, pogrešno primijenili materijalno pravo. Osim toga, apelant smatra da su sudovi povodom pitanja roka zastarjelosti trebali primijeniti odredbe člana 377. ZOO-a kojima je reguliran rok za naknadu štete prouzrokovane krivičnim djelom i u svakom slučaju propisuje duži rok zastare (kad istekne vrijeme za zastarjelost krivičnog gonjenja). 21. U vezi s navodima o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima. 22. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka naglasio da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati jesu li osporene odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa. 23. U konkretnom slučaju, apelant je podnio tužbu radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode i odvođenja u logor, koja mu je prema navodima tužbe prouzrokovana radnjama prvotužene i drugotužene, odnosno radnjama pripadnika vojnih formacija kojima su rukovodile. Tužene su, prema navodima apelacije, bile dužne spriječiti njegovo neosnovano lišavanje slobode, kao i štetu koja je za njega nastala u vezi s izvršenjem krivičnog djela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, krivičnog djela rasne i druge diskriminacije i krivičnog djela surovog postupanja sa ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima. S obzirom na to da ova krivična djela ne zastarijevaju, a imajući u vidu istaknute prigovore o zastari potraživanja tuženih, apelant je tokom postupka i u žalbi ukazivao na to da njegov tužbeni zahtjev nije zastario, jer je šteta proistekla upravo izvršenjem tih krivičnih djela. 24. Međutim, obrazlažući neosnovanost apelantovog tužbenog zahtjeva za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, sudovi su na dvije instance, nakon provedenog dokaznog postupka, zaključili da je apelantovo potraživanje zastarjelo protekom subjektivnog roka od tri godine i objektivnog roka od pet godina iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO-a. S tim u vezi, redovni sudovi su istakli da je šteta nastala u periodu neosnovanog lišenja slobode (od 10. juna do 18. augusta godine) i da je apelant za štetu saznao u isto vrijeme kada je nastala, kao i za lica koja su mu štetu pričinila. Budući da zastarijevanje ne teče za vrijeme rata i neposredne ratne opasnosti (nesavladiva prepreka), već prestankom tog uzroka, redovni sudovi su, imajući u vidu da je neposredna ratna opasnost na teritoriji Republike Srpske ukinuta odlukom Narodne skupštine 19. juna godine, ocijenili da je apelant tužbu od 21. jula godine podnio izvan zakonskog roka, i to subjektivnog roka od tri godine i objektivnog od pet godina (čl st. 1. i 2. ZOO-a), počevši od ukidanja neposredne ratne opasnosti. Iz navedenog proizlazi, kako su zaključili sudovi u osporenim odlukama, da je prestalo apelantovo pravo da sudskim putem zahtijeva ispunjenje obaveze, kako je propisano u odredbi člana 360. ZOO-a. 25. Iz navedenog proizlazi da je apelantov zahtjev za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode i odvođenja u logor za period od 69 dana, konačnim presudama redovnih sudova koje apelacijom osporava, odbijen na osnovu odredbe iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO-a. Budući da apelant u apelaciji

18 Број 86 - Страна 18 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, ukazuje na primjenu odredbe člana 377. ZOO-a kojom su propisani duži rokovi zastare, Ustavni sud mora ispitati da li je apelantovo pravo na pravično suđenje primjenom odredbe člana 376. st. 1. i 2. ZOO-a za koju apelant tvrdi da je pogrešno bilo ugroženo ili ograničeno odlukama redovnih sudova zbog neprimjenjivanja odredbe 377. ZOO-a. S tim u vezi, zadatak Ustavnog suda jeste da ispita prirodu ovih rokova u konkretnom slučaju (čl i 377. ZOO-a). 26. U vezi s navedenim, Ustavni sud prvenstveno podsjeća na to da je, prema stanovištu Evropskog suda, svrha rokova zastarjelosti da osiguraju pravnu sigurnost i konačnost, zaštite potencijalno odgovorno lice od zastarjelih zahtjeva kojim bi se moglo teško suprotstaviti, te da spriječe nepravdu koja bi se mogla dogoditi kada bi se od sudova zahtijevalo da odlučuju o događajima iz daleke prošlosti na osnovu dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena (vidi Evropski sud, Stubbings i ostali protiv Velike Britanije, presuda od 22. oktobra godine, st , Izvještaj o presudama i odlukama 1996-IV; Vo protiv Francuske [VV], presuda od 8. jula godine, stav 92, ECHR 2004-VIII i J. A. Pye (Oxford) Ltd i J. A. Pye (Oxford) Land Ltd protiv Velike Britanije [GC], presuda od 30. augusta godine, st , ECHR 2007-X). Stoga, parnične stranke trebaju očekivati primjenu tih pravila (vidi, mutatis mutandis, Miragall Escolano i ostali protiv Španije, presuda od 22. oktobra godine, stav 33, ECHR 2000-I). 27. Evropski sud smatra da je njegov zadatak da utvrdi da li su priroda roka u pitanju i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi Evropski sud, Vrbica protiv Hrvatske, aplikacija broj 32540/05, stav 66, 1. april godine). Pri tome, Evropski sud ocjenjuje da li se primjena zakonskih rokova može smatrati predvidivom za lice u pitanju, s obzirom na mjerodavno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta (vidi Evropski sud, Osu protiv Italije, aplikacija broj 36534/97, stav 35, 11. juli godine; citirani predmet Vrbica, stav 72; i Majski protiv Hrvatske (broj 2), aplikacija broj 16924/08, stav 69, 19. juli godine). Ustavni sud naglašava da je Evropski sud u predmetu Baničević protiv Hrvatske (vidi Evropski sud, Baničević protiv Hrvatske, odluka od 2. oktobra godine, stav 33, aplikacija broj 44252/10), analizirajući prirodu zastarnih rokova u vezi s članom 377. ZOO-a (koji zastaru regulira na identičan način kao i ZOORS), istakao da navedeni član predviđa duži zastarni rok za naknadu štete u slučaju kad je šteta nastala krivičnim djelom i na taj način djeluje u korist žrtava zločina, dopuštajući im da potražuju naknadu u dužem zakonskom roku, propisanom za krivično djelo o kojem je riječ. 28. Ustavni sud podsjeća na to da je u svojoj praksi već rješavao slična pravna pitanja u kontekstu osporenih odluka redovnih sudova kojim su odbijeni tužbeni zahtjevi apelanata usmjereni na naknadu štete nastale u ratu zbog zastare potraživanja. Tako je Ustavni sud, rješavajući slično činjenično i pravno pitanje, donio odluku u predmetu broj AP 3111/09 (vidi Ustavni sud, odluka od 23. decembra godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda u kojoj je ukazao na već citiranu odluku Baničević protiv Hrvatske naglašavajući da je Evropski sud u citiranoj odluci, prema ustanovljenoj praksi domaćih sudova, ukazao na to da je taj zakonski rok primjenjiv samo kad je pravosnažnom presudom u krivičnom postupku utvrđeno da je šteta uzrokovana krivičnim djelom. Evropski sud je u citiranoj odluci istakao: "U ovom (konkretnom) predmetu podnositelji (su) podnijeli građansku tužbu za naknadu štete uzrokovane krivičnim djelom Općinskom sudu u Dubrovniku dana 7. septembra godine. U to vrijeme zakonski zastarni rok za djelo o kojem je riječ još nije bio istekao, u skladu sa članom 377. ZOO te je još uvijek bio u toku usporedni krivični postupak protiv počinitelja. Međutim, opći zakonski zastarni rok iz člana 376. ZOO istekao je više od četiri godine prije toga. U tom pogledu Sud zapaža da nije bilo ničega što bi spriječilo podnositelje (niti oni tvrde drukčije) da podnesu svoju građansku tužbu za naknadu štete u općem zakonskom zastarnom roku temeljem člana 376. ZOO (vidi stav 3. i 5.). To bi građanskim sudovima omogućilo ispitati osnovanost zahtjeva podnositelja, bez obzira na protek zakonskog zastarnog roka u krivičnom postupku ili bilo kakvog drugog ishoda krivičnog postupka. Umjesto toga, podnositelji su čekali četiri godine te tako stvorili situaciju u kojoj je ishod krivičnog postupka imao odlučujući utjecaj na njihovu građansku tužbu. U pogledu tvrdnje podnositelja kako su temeljem člana 12. ZPP građanski sudovi mogli ispitati činjenicu da je šteta uzrokovana krivičnim djelom, Sud zapaža kako ništa u materijalima koji su mu dostavljeni u pogledu domaće sudske prakse ne podupire takva očekivanja. S tim bi u vezi Sud ponovio da nije njegova zadaća tumačiti i primjenjivati domaće pravo te da on ne može preuzeti ulogu domaćih sudova". 29. Dovodeći u vezu navedene stavove sa relevantnim odredbama ZOO-a kojima su regulirani rokovi zastare i suštinu apelacije kojom je ukazano na pogrešnu primjenu materijalnog prava u pogledu primjene rokova zastare iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO-a, Ustavni sud, imajući u vidu da njegov zadatak nije tumačenje i primjena prava (osim izuzetno, vidi Ustavni sud, već citirana Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila godine, stav 26. i Odluka broj AP 3111/09 od 23. decembra godine, stav 50), ne može zaključiti da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili apelantov tužbeni zahtjev za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jer je nastupila zastarjelost potraživanja, a time i njegovo pravo da zahtijeva ispunjenje obaveze. Budući da apelant u postupku pred redovnim sudovima nije prezentirao pravosnažnu krivičnu presudu, na što je radi ostvarenja tog prava, konkretno primjene dužeg zastarnog roka (primjenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 123. ZPP), bio obavezan, niti je u parničnom postupku kao izuzetak od prethodnog pravila (postojanja presude) dokazao postojanje bitnih elemenata krivičnih djela na koja je tužbom ukazao, to redovni sudovi u građanskoj parnici koju je tužbom pokrenuo nisu imali zakonsku mogućnost da primijene navedenu odredbu već odredbu kojom je reguliran opći zastarni rok. 30. Imajući u vidu detaljno i jasno obrazloženje Okružnog suda i Osnovnog suda u pogledu neosnovanosti apelantovog tužbenog zahtjeva, Ustavni sud ne nalazi ništa što bi ukazalo na proizvoljnost u postupanju tih sudova niti u zaključku da je apelant u smislu relevantnih odredbi čl st. 1. i 2. u vezi s članom 360. ZOO-a izgubio pravo da u sudskom postupku zahtijeva ispunjenje obaveze, te da osporene presude sadrže obrazloženja koja zadovoljavaju zahtjeve iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o apelantovom propustu da svoje ponašanje prilagodi važećim propisima i da u rokovima utvrđenim ZOOom podnese zahtjev za naknadu nematerijalne štete. 31. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani. Ostali navodi 32. Apelant je u apelaciji naveo da su mu osporenim odlukama, osim prava na pravično suđenje, povrijeđena prava iz čl. II/3. a), b), d) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno čl. 2, 3. i 5. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da

19 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 19 apelant nije posebno obrazlagao u čemu se ogleda kršenje svih navedenih prava već je, kako proizlazi iz apelacije, kršenja zasnovao na identičnim navodima kao i u pogledu prava na pravično suđenje, dakle na pogrešnoj primjeni materijalnog prava u pogledu primijenjenih rokova o zastarjelosti potraživanja. 33. S obzirom na to da je u prethodnom dijelu odluke dato detaljno obrazloženje u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno ulaziti u ispitivanje da li postoji povreda prava iz člana II/3. a), b), d) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno čl. 2, 3. i 5. Evropske konvencije, te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. VIII. Zaključak 34. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su redovni sudovi primjenom odredbi o zastarjelosti potraživanja koje su jasne, nedvosmislene i dostupne odbili tužbeni zahtjev za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, pri čemu su naveli jasna i argumentirana obrazloženja, a u okolnostima konkretnog slučaja ne postoji ni nešto drugo što bi uputilo na zaključak da je primjena prava prilikom donošenja osporenih presuda bila proizvoljna. 35. Na osnovu člana 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 2911/11, rješavajući apelaciju Džemala Tabakovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak 2. točka b) i članka 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 22/14 i 57/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 17. rujna godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Džemala Tabakovića podnesena protiv Presude Okružnog suda u Trebinju broj 95 0 P Gž od 8. lipnja godine i Presude Osnovnog suda u Trebinju broj 95 0 P P od 17. svibnja godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Džemal Tabaković (u daljnjem tekstu: apelant) iz Mostara, kojeg zastupa Šemsa Droce, odvjetnica iz Mostara, podnio je 15. srpnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 95 0 P Gž od 8. lipnja godine i Presude Osnovnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 95 0 P P od 17. svibnja godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, Osnovnog suda, Republike Srpske, koju zastupa Pravobraniteljstvo Republike Srpske (u daljnjem tekstu: prvotužena), i Bosne i Hercegovine, koju zastupa Pravobraniteljstvo Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: drugotužena), zatraženo je 28. svibnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Prvotužena i drugotužena su dostavile odgovore na apelaciju 9. lipnja godine. Osnovni sud i Okružni sud nisu dostavili odgovore na apelaciju. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 5. Presudom Osnovnog suda broj 95 0 P P od 17. svibnja godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda, odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se tužene obvežu da mu solidarno, na ime naknade štete zbog neutemeljenog lišenja slobode za razdoblje od 69 dana, isplate iznos od 4.830,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate i troškovima postupka. Osnovni sud je u obrazloženju presude istakao da je apelant svoj tužbeni zahtjev utemeljio na šteti koju su prouzrokovale obje tužene, jer je tijekom ratnih djelovanja zarobljen kao civil i razdoblje od 10. lipnja do 18. kolovoza godine proveo u ratnom logoru "Bileća". Apelant je predložio da mu tužene zbog pretrpljene štete koja se ogleda u svakodnevnom fizičkom i psihičkom maltretiranju i zlostavljanju solidarno nadoknade štetu u traženom iznosu. Osim toga, apelant je naveo da su radnjama prvotužene i drugotužene počinjena kaznena djela iz kojih je za njega nastupila šteta i to kazneno djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, kazneno djelo surovog postupanja s ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima i kazneno djelo rasne i druge diskriminacije, koja su propisana u odredbama čl. 142, 150. i 154. KZSFRJ koji je važio u vrijeme izvršenja djela. 6. Prvotužena je u cjelini pobila tužbu i tužbeni zahtjev (osnovu i visinu) ističući prigovor zastare potraživanja u smislu članka 376. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), a osim toga, istakla je da apelant svoj tužbeni zahtjev temelji na izvršenju kaznenih djela za čije postojanje nije pružio niti jedan dokaz. Drugotužena je također pobila osnovu i visinu apelantovog tužbenog zahtjeva istakavši prigovor nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastarjelosti potraživanja iz članka 376. ZOO-a. Tijekom dokaznog postupka Osnovni sud je saslušao svjedoke Edina Ratkušića i Mirsada Tabakovića, saslušao parnične stranke, izvršio uvid u potvrdu ICRC-a od 1. srpnja godine i iskaznicu (osobnu kartu) na apelantovo ime. Osnovni sud je, imajući u vidu da apelant potražuje štetu za koju tvrdi da mu je nastala po osnovu neutemeljenog lišenja slobode za razdoblje od 69 dana boravkom u ratnom logoru "Bileća", ocijenio da su prigovori obje tužene o zastarjelosti potraživanja utemeljeni, na temelju odredbe članka 376. ZOO-a. Navedenom odredbom je propisano da potraživanje naknade štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i osobu koja je štetu učinila, a u svakom slučaju zastarijeva za pet godina od dana nastanka štete. S obzirom na to da je apelantu šteta nastala u razdoblju neutemeljenog lišenja slobode, apelant je, kako je zaključio prvostupanjski sud, za štetu saznao u isto vrijeme kada je i nastala i za osobe koje su štetu počinile. S tim u vezi, Osnovni sud je istakao da je apelant mogao potraživati naknadu

20 Број 86 - Страна 20 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, štete u rokovima određenim zakonom, a kako je šteta nastala tijekom trajanja ratnih sukoba u koje vrijeme rokovi nisu tekli, apelant je svoj zahtjev mogao istaći podnošenjem tužbe sudu počevši od ukidanja ratnog stanja na teritoriju Republike Srpske 19. lipnja godine. Osnovni sud je zaključio da je apelantovo potraživanje iz tužbe od 21. srpnja godine zastarjelo jer je tužba podnesena izvan zakonskog roka od tri i pet godina (subjektivni i objektivni rok), koji je počeo teći 19. lipnja godine. Obrazlažući neutemeljenost apelantovih tvrdnji da mu je šteta nastala izvršenjem kaznenih djela koja ne zastarijevaju, pa stoga ni njegovo potraživanje, Osnovni sud je naveo da apelant nije ponudio niti jednu pravomoćnu presudu koja bi ukazivala na pojedinačne osobe koje su proglašene odgovornim za navedena kaznena djela i za koju bi sud u parničnom postupku, na temelju odredbe članka 12. stavak 3. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), bio vezan. Osim toga, ukoliko bi sud u parničnom postupku sam utvrđivao postojanje tih kaznenih djela, ponovno je potrebno da apelant dokaže bitne elemente, dakle, surovo postupanje, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja, ili pak pravomoćne kaznene presude za navedena kaznena djela, a apelant u postupku to nije dokazao. Ocjenjujući da je prigovor zastare potraživanja utemeljen, prvostupanjski sud je apelantov tužbeni zahtjev odbio. 7. Okružni sud je Presudom broj 95 0 P Gž od 8. lipnja godine apelantovu žalbu odbio i prvostupanjsku presudu potvrdio. Prema ocjeni Okružnog suda, pravilan je stav iz pobijane presude prema kojem u konkretnom slučaju zastarijevanje ne teče od saznanja za štetu i štetnika (18. kolovoz godine) već od 19. lipnja godine kada je odlukom Narodne skupštine Republike Srpske ukinuto ratno stanje i neposredna ratna opasnost. Tada su se, kako je potvrdio Okružni sud, objektivno stekli uvjeti da apelant ostvari naknadu štete putem suda, a to nije učinio do 19. lipnja godine (subjektivni rok) niti do 19. lipnja godine (objektivni rok) već tek 21. srpnja godine. Rok iz odredbe članka 377. ZOO-a kojim je propisano potraživanje naknade štete prouzrokovane kaznenim djelom može se, kako je pojasnio Okružni sud, primijeniti samo ako je postojanje kaznenog djela utvrđeno u kaznenom ili izuzetno u parničnom postupku, ako je kazneni postupak obustavljen ili se nije mogao pokrenuti jer je okrivljeni umro ili postoje druge okolnosti koje isključuju kaznenu odgovornost, a u protivnom se primjenjuje rok iz članka 376. ZOO-a, kako je prvostupanjski sud i postupio. Stoga je, prema ocjeni Okružnog suda, neutemeljena apelantova tvrdnja da se zastarjelost u konkretnom slučaju treba ocijeniti sa stajališta članka 377. ZOO-a, a prvostupanjska presuda pravilna i u domenu obrazloženja razloga sadržanih u odredbi članka 377. ZOO-a. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 8. Apelant ukazuje na to da su mu pobijanim presudama povrijeđena sljedeća prava: pravo na život, pravo da ne bude podvrgnut mučenju, nečovječnom ili ponižavajućem tretmanu ili kazni, pravo na slobodu i sigurnost osobe, pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz čl. II/3. (a), (b), (d), (e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno čl. 2, 3, 5. i 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U vezi s povredama navedenih prava, apelant je istakao da su stavovi izraženi u pobijanim presudama rezultat nepravilne primjene materijalnog prava na koju sud pazi po službenoj dužnosti, a sve zbog toga što su prihvaćeni prigovori o zastarjelosti potraživanja, a nisu prihvaćeni njegovi navodi da se u radnjama neutemeljenog lišenja slobode stječu bitna obilježja kaznenog djela ratnog zločina, kako je u svojoj tužbi i naveo. Smatra da su proizvoljni razlozi koje sudovi navode u pobijanim odlukama, a to je nedostatak presude kojom bi bila utvrđena kaznena odgovornost određene osobe za te radnje. Takav stav sudova je, prema apelantovom mišljenju, potpuno pogrešan, prije svega jer je tijekom postupka dokazao postojanje ratnog logora "Bileća" i to potvrdom Međunarodnog komiteta Crvenog križa, dok tužene nisu dostavile niti jedan dokaz koji bi im poslužio kao pravna osnova za njegovo lišavanje slobode. Osim toga, sudovi smatraju da je on u postupku trebao dokazati kaznenu odgovornost osoba koje su nad njim počinile neutemeljeno lišenje slobode umjesto da su utvrđivali odgovornost države i entiteta zbog nepoštivanja međunarodnih konvencija. S tim u vezi je istakao odgovornost obje tužene zbog činjenice da ga prema međunarodnim konvencijama nisu zaštitili od neutemeljenog lišenja slobode i odvođenja u logor. Apelant smatra da se u radnjama prvotužene i drugotužene, odnosno pripadnika vojnih formacija kojima su one rukovodile, ogledaju elementi bića kaznenih djela na kojima je temeljio svoju tužbu. Ukazao je na nužnost da sud u parničnom postupku utvrdi postojanje tih kaznenih djela (koja ne zastarijevaju), a prije svega kazneno djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, budući da je potvrdom Međunarodnog komiteta Crvenog križa potvrđen njegov boravak u logoru. Najzad, apelant smatra da su sudovi u konkretnom slučaju zanemarili međunarodno pravo na koje upućuje domaće zakonodavstvo, izvodeći pogrešne pravne zaključke koji se ogledaju u primjeni odredbe o zastari potraživanja iz članka 376. ZOO-a. b) Odgovor na apelaciju 9. Prvotužena smatra da su navodi apelacije neutemeljeni i da pobijane presude nisu rezultat povrede međunarodnog prava i temeljnih sloboda, niti su proizvoljno protumačene i primijenjene odredbe čl i 377. ZOO-a. 10. Drugotužena smatra da su apelantove tvrdnje paušalne jer iz apelacije nije vidljivo na čemu apelant temelji povrede prava na koje je apelacijom ukazao. Suštinski, apelacijom se ukazuje samo na povredu prava na pravično suđenje, a ostala prava se samo spominju, ali se ničim ne obrazlažu. Apelant ne argumentira niti ukazuje na način kojim su mu redoviti sudovi eventualno povrijedili pravo na pravično suđenje. S druge strane, iz sadržaja pobijanih presuda, kao i cjelokupnog postupka, notorno je da je postupak proveden sukladno važećim zakonima a prilikom donošenja odluka je primijenjeno materijalno pravo sukladno utvrđenom činjeničnom stanju i u potpunosti obrazloženom pravnom stavu. Stoga, imajući u vidu jasno i čvrsto obrazloženje nadležnih sudova u pobijanim odlukama, nema mjesta apelantovoj tvrdnji da je žrtva proizvoljne primjene prava. V. Relevantni propisi 11. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05 i 63/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava. Član 7. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te činjenice.

21 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 21 Sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 2.). Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo ocijeniti svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno. Član 12. Kad odluka suda zavisi od prethodnog rješenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije donio odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam riješiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno. Odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje riješeno. U parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog djela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Član 123. Svaka stranka dužna je da dokaže činjenice na kojima zasniva svoj zahtjev. Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na osnovu kojih će donijeti odluku. Član 221. Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom dijelu u kome se pobija žalbom, u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. 12. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93 i 3/96) u relevantnom dijelu glasi: Opšte pravilo Član Zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze. 2. Zastarjelost nastupa kad protekne zakonom određeno vrijeme u kome je povjerilac morao zahtijevati ispunjenje obaveze. 3. Sud se ne može obazirati na zastarjelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Potraživanje naknade štete Član 376. st. 1. i Potraživanja naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. 2. U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala. Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim djelom Član 377. stav 1. Kada je šteta prouzrokovana krivičnim djelom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarjelosti, zahtjev za naknadu štete prema odgovornom licu zastarijeva kada istekne vrijeme određeno za zastarjelost krivičnog gonjenja. Nesavladive prepreke Član 383. Zastarijevanje ne teče za sve vrijeme za koje povjeriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahtijeva ispunjenje obaveze. Uticaj uzroka zastoja zastarijevanja Član 384. stav 1. Ako zastarijevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane. VI. Dopustivost 13. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 14. Sukladno članku 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 15. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 95 0 P Gž od 8. lipnja godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelant je primio 20. lipnja godine, a apelacija je podnesena 15. srpnja godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena. 16. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 17. Apelant, prije svega, ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Osim toga, apelant ukazuje na kršenje odredaba čl. II/3. (a), (b), (d) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, čl. 2, 3. i 5. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 18. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 19. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 20. Suština navoda apelacije se s aspekta prava na pravično suđenje svodi na tvrdnju da su redoviti sudovi, prihvaćanjem prigovora o zastarjelosti potraživanja, pogrešno primijenili materijalno pravo. Osim toga, apelant smatra da su sudovi povodom pitanja roka zastarjelosti trebali primijeniti odredbe članka 377. ZOO-a kojima je reguliran rok za naknadu štete prouzrokovane kaznenim djelom i u svakom slučaju propisuje duži rok zastare (kad istekne vrijeme za zastarjelost kaznenog gonjenja). 21. U vezi s navodima o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivanje

22 Број 86 - Страна 22 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, zaključaka redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima. 22. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka naglasio da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa. 23. U konkretnom slučaju, apelant je podnio tužbu radi naknade štete zbog neutemeljenog lišenja slobode i odvođenja u logor, koja mu je prema navodima tužbe prouzrokovana radnjama prvotužene i drugotužene, odnosno radnjama pripadnika vojnih formacija kojima su rukovodile. Tužene su, prema navodima apelacije, bile dužne spriječiti njegovo neutemeljeno lišavanje slobode, kao i štetu koja je za njega nastala u vezi s izvršenjem kaznenog djela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, kaznenog djela rasne i druge diskriminacije i kaznenog djela surovog postupanja sa ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima. S obzirom na to da ova kaznena djela ne zastarijevaju, a imajući u vidu istaknute prigovore o zastari potraživanja tuženih, apelant je tijekom postupka i u žalbi ukazivao na to da njegov tužbeni zahtjev nije zastario, jer je šteta proistekla upravo izvršenjem tih kaznenih djela. 24. Međutim, obrazlažući neutemeljenost apelantovog tužbenog zahtjeva za naknadu štete zbog neutemeljenog lišenja slobode, sudovi su na dvije instance, nakon provedenog dokaznog postupka, zaključili da je apelantovo potraživanje zastarjelo protekom subjektivnog roka od tri godine i objektivnog roka od pet godina iz članka 376. st. 1. i 2. ZOO-a. S tim u vezi, redoviti sudovi su istakli da je šteta nastala u razdoblju neutemeljenog lišenja slobode (od 10. lipnja do 18. kolovoza godine) i da je apelant za štetu saznao u isto vrijeme kada je nastala, kao i za osobe koje su mu štetu pričinile. Budući da zastarijevanje ne teče za vrijeme rata i neposredne ratne opasnosti (nesavladiva prepreka), već prestankom tog uzroka, redoviti sudovi su, imajući u vidu da je neposredna ratna opasnost na teritoriju Republike Srpske ukinuta odlukom Narodne skupštine 19. lipnja godine, ocijenili da je apelant tužbu od 21. srpnja godine podnio izvan zakonskog roka, i to subjektivnog roka od tri godine i objektivnog od pet godina (čl st. 1. i 2. ZOO-a), počevši od ukidanja neposredne ratne opasnosti. Iz navedenog proizlazi, kako su zaključili sudovi u pobijanim odlukama, da je prestalo apelantovo pravo sudskim putem zahtijevati ispunjenje obveze, kako je propisano u odredbi članka 360. ZOO-a. 25. Iz navedenog proizlazi da je apelantov zahtjev za naknadu štete zbog neutemeljenog lišenja slobode i odvođenja u logor za razdoblje od 69 dana, konačnim presudama redovitih sudova koje apelacijom pobija, odbijen na temelju odredbe iz članka 376. st. 1. i 2. ZOO-a. Budući da apelant u apelaciji ukazuje na primjenu odredbe članka 377. ZOO-a kojom su propisani duži rokovi zastare, Ustavni sud mora ispitati je li apelantovo pravo na pravično suđenje primjenom odredbe članka 376. st. 1. i 2. ZOO-a za koju apelant tvrdi da je pogrešno bilo ugroženo ili ograničeno odlukama redovitih sudova zbog neprimjenjivanja odredbe 377. ZOO-a. S tim u vezi, zadaća Ustavnog suda jeste ispitati prirodu ovih rokova u konkretnom slučaju (čl i 377. ZOO-a). 26. U vezi s navedenim, Ustavni sud prvenstveno podsjeća na to da je, prema stajalištu Europskog suda, svrha rokova zastarjelosti osigurati pravnu sigurnost i konačnost, zaštititi potencijalno odgovornu osobu od zastarjelih zahtjeva kojim bi se mogla teško suprotstaviti, te spriječiti nepravdu koja bi se mogla dogoditi kada bi se od sudova zahtijevalo da odlučuju o događajima iz daleke prošlosti na temelju dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena (vidi Europski sud, Stubbings i ostali protiv Velike Britanije, presuda od 22. listopada godine, st , Izvješće o presudama i odlukama 1996-IV; Vo protiv Francuske [VV], presuda od 8. srpnja godine, stavak 92, ECHR 2004-VIII i J. A. Pye (Oxford) Ltd i J. A. Pye (Oxford) Land Ltd protiv Velike Britanije [GC], presuda od 30. kolovoza godine, st , ECHR 2007-X). Stoga, parnične stranke trebaju očekivati primjenu tih pravila (vidi, mutatis mutandis, Miragall Escolano i ostali protiv Španjolske, presuda od 22. listopada godine, stavak 33, ECHR 2000-I). 27. Europski sud smatra da je njegova zadaća utvrditi jesu li priroda roka u pitanju i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi Europski sud, Vrbica protiv Hrvatske, aplikacija broj 32540/05, stavak 66, 1. travanj godine). Pri tome, Europski sud ocjenjuje može li se primjena zakonskih rokova smatrati predvidivom za osobu u pitanju, s obzirom na mjerodavno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta (vidi Europski sud, Osu protiv Italije, aplikacija broj 36534/97, stavak 35, 11. srpanj godine; citirani predmet Vrbica, stavak 72; i Majski protiv Hrvatske (broj 2), aplikacija broj 16924/08, stavak 69, 19. srpanj godine). Ustavni sud naglašava da je Europski sud u predmetu Baničević protiv Hrvatske (vidi Europski sud, Baničević protiv Hrvatske, odluka od 2. listopada godine, stavak 33, aplikacija broj 44252/10), analizirajući prirodu zastarnih rokova u vezi s člankom 377. ZOO-a (koji zastaru regulira na identičan način kao i ZOORS), istakao da navedeni članak predviđa duži zastarni rok za naknadu štete u slučaju kada je šteta nastala kaznenim djelom i na taj način djeluje u korist žrtava zločina, dopuštajući im da potražuju naknadu u dužem zakonskom roku, propisanom za kazneno djelo o kojem je riječ. 28. Ustavni sud podsjeća na to da je u svojoj praksi već rješavao slična pravna pitanja u kontekstu pobijanih odluka redovitih sudova kojim su odbijeni tužbeni zahtjevi apelanata usmjereni na naknadu štete nastale u ratu zbog zastare potraživanja. Tako je Ustavni sud, rješavajući slično činjenično i pravno pitanje, donio odluku u predmetu broj AP 3111/09 (vidi Ustavni sud, odluka od 23. prosinca godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda u kojoj je ukazao na već citiranu odluku Baničević protiv Hrvatske naglašavajući da je Europski sud u citiranoj odluci,

23 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 23 prema ustanovljenoj praksi domaćih sudova, ukazao na to da je taj zakonski rok primjenjiv samo kad je pravomoćnom presudom u kaznenom postupku utvrđeno da je šteta uzrokovana kaznenim djelom. Europski sud je u citiranoj odluci istakao: "U ovom (konkretnom) predmetu podnositelji (su) podnijeli građansku tužbu za naknadu štete uzrokovane krivičnim djelom Općinskom sudu u Dubrovniku dana 7. septembra godine. U to vrijeme zakonski zastarni rok za djelo o kojem je riječ još nije bio istekao, u skladu sa članom 377. ZOO te je još uvijek bio u toku usporedni krivični postupak protiv počinitelja. Međutim, opći zakonski zastarni rok iz člana 376. ZOO istekao je više od četiri godine prije toga. U tom pogledu Sud zapaža da nije bilo ničega što bi spriječilo podnositelje (niti oni tvrde drukčije) da podnesu svoju građansku tužbu za naknadu štete u općem zakonskom zastarnom roku temeljem člana 376. ZOO (vidi stav 3. i 5.). To bi građanskim sudovima omogućilo ispitati osnovanost zahtjeva podnositelja, bez obzira na protek zakonskog zastarnog roka u krivičnom postupku ili bilo kakvog drugog ishoda krivičnog postupka. Umjesto toga, podnositelji su čekali četiri godine te tako stvorili situaciju u kojoj je ishod krivičnog postupka imao odlučujući utjecaj na njihovu građansku tužbu. U pogledu tvrdnje podnositelja kako su temeljem člana 12. ZPP građanski sudovi mogli ispitati činjenicu da je šteta uzrokovana krivičnim djelom, Sud zapaža kako ništa u materijalima koji su mu dostavljeni u pogledu domaće sudske prakse ne podupire takva očekivanja. S tim bi u vezi Sud ponovio da nije njegova zadaća tumačiti i primjenjivati domaće pravo te da on ne može preuzeti ulogu domaćih sudova". 29. Dovodeći u vezu navedene stavove sa relevantnim odredbama ZOO-a kojima su regulirani rokovi zastare i suštinu apelacije kojom je ukazano na pogrešnu primjenu materijalnog prava u pogledu primjene rokova zastare iz članka 376. st. 1. i 2. ZOO-a, Ustavni sud, imajući u vidu da njegova zadaća nije tumačenje i primjena prava (osim izuzetno, vidi Ustavni sud, već citirana Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja godine, stavak 26. i Odluka broj AP 3111/09 od 23. prosinca godine, stavak 50), ne može zaključiti da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili apelantov tužbeni zahtjev za naknadu štete zbog neutemeljenog lišenja slobode, jer je nastupila zastarjelost potraživanja, a time i njegovo pravo zahtijevati ispunjenje obveze. Budući da apelant u postupku pred redovitim sudovima nije prezentirao pravomoćnu kaznenu presudu, na što je radi ostvarenja tog prava, konkretno primjene dužeg zastarnog roka (primjenom pravila o teretu dokazivanja iz članka 123. ZPP), bio obvezan, niti je u parničnom postupku kao izuzetak od prethodnog pravila (postojanja presude) dokazao postojanje bitnih elemenata kaznenih djela na koja je tužbom ukazao, to redoviti sudovi u građanskoj parnici koju je tužbom pokrenuo nisu imali zakonsku mogućnost primijeniti navedenu odredbu već odredbu kojom je reguliran opći zastarni rok. 30. Imajući u vidu detaljno i jasno obrazloženje Okružnog suda i Osnovnog suda u pogledu neutemeljenosti apelantovog tužbenog zahtjeva, Ustavni sud ne nalazi ništa što bi ukazalo na proizvoljnost u postupanju tih sudova niti u zaključku da je apelant u smislu relevantnih odredbi čl st. 1. i 2. u vezi s člankom 360. ZOO-a izgubio pravo u sudskom postupku zahtijevati ispunjenje obveze, te da pobijane presude sadrže obrazloženja koja zadovoljavaju zahtjeve iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o apelantovom propustu da svoje ponašanje prilagodi važećim propisima i da u rokovima utvrđenim ZOOom podnese zahtjev za naknadu nematerijalne štete. 31. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni. Ostali navodi 32. Apelant je u apelaciji naveo da su mu pobijanim odlukama, osim prava na pravično suđenje, povrijeđena prava iz čl. II/3. (a), (b), (d) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno čl. 2, 3. i 5. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da apelant nije posebno obrazlagao u čemu se ogleda kršenje svih navedenih prava već je, kako proizlazi iz apelacije, kršenja utemeljio na identičnim navodima kao i u pogledu prava na pravično suđenje, dakle na pogrešnoj primjeni materijalnog prava u pogledu primijenjenih rokova o zastarjelosti potraživanja. 33. S obzirom na to da je u prethodnom dijelu odluke dano detaljno obrazloženje u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno ulaziti u ispitivanje postoji li povreda prava iz članka II/3. (a), (b), (d) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno čl. 2, 3. i 5. Europske konvencije, te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. VIII. Zaključak 34. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su redoviti sudovi primjenom odredbi o zastarjelosti potraživanja koje su jasne, nedvosmislene i dostupne odbili tužbeni zahtjev za naknadu štete zbog neutemeljenog lišenja slobode, pri čemu su naveli jasna i argumentirana obrazloženja, a u okolnostima konkretnog slučaja ne postoji ni nešto drugo što bi uputilo na zaključak da je primjena prava prilikom donošenja pobijanih presuda bila proizvoljna. 35. Na temelju članka 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 2963/11, рјешавајући апелацију ДОО "Сеп Нова" Посушје, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став 2 тачка б), члана 59 ст. 1 и 2 и члана 62 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 22/14 и 57/14), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 17. септембра године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација ДОО "Сеп Нова" Посушје. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

24 Број 86 - Страна 24 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Укида се Рјешење Кантоналног суда у Широком Бријегу број 64 0 Пс Пж од 8. јуна године. Предмет се враћа Кантоналном суду у Широком Бријегу, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Кантоналном суду у Широком Бријегу да, у складу с чланом 72 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. "Сеп Нова" д.о.о. Посушје (у даљњем тексту: апелант), ког заступа Марио Бунтић, адвокат из Посушја, поднио је 18. јула године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 64 0 Пс Пж од 8. јуна године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда је затражено 29. априла године, а од ДОО "Nevistić Commerce" Томислав-Град (који је имао процесну позицију тужиоца у парничном поступку у ком је донесена оспорена одлука: у даљњем тексту: тужилац) 30. јула године да доставе одговоре на апелацију. 3. Ни Кантонални суд и ни тужилац нису доставили одговоре на апелацију. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 5. Пресудом Општинског суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Општински суд) број 64 0 Пс Пс од 29. новембра године одбијен је тужиочев тужбени захтјев којим је тражио да се апелант обавеже да му на име дуга исплати износ од 3.518,10 КМ, са законском затезном каматом, као и да му накнади трошкове поступка. Том пресудом тужилац је обавезан да апеланту накнади трошкове поступка у износу од 566,00 КМ. 6. У образложењу пресуде Општински суд је навео да је међу странкама спорна основаност и висина тужбеног захтјева, те питање застарјелости потраживања. У вези с тим, утврдио је да из изведених доказа произилази да је апелант од тужиоца наручио 26,06 тона расутог цемента, те да је тужилац испоручио апеланту наручене количине робе и испоставио рачун од 4. новембра године у износу од 3.518,10 КМ, који је доспио на наплату даном издавања рачуна. Даље, позвао са на одредбу члана 374 Закона о облигационим односима којом је прописано да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаријевају за три године. Сходно наведеном, Општински суд је прихватио апелантов приговор застаре потраживања и одбио тужиочев тужбени захтјев у складу са цитираном законском одредбом, с обзиром на то да је тужба у тој правној ствари поднесена 23. априла године, а рачун доспио на наплату 4. новембра године. 7. Образлажући одлуку о трошковима поступка, Општински суд је истакао да се та одлука заснива на одредби члана 386 став 1 Закона о парничном поступку, важећој Адвокатској тарифи у вријеме предузимања радњи и одредбама члана 1 Закона о измјени и допуни Закона о адвокатури ФБиХ. У вези с тим, истакао је да је апеланту признао накнаду на име састава одговора на тужбу и заступања на припремном рочишту од по 240,00 КМ, на име трошкова пријевоза за један долазак на релацији Посушје Широки Бријег Посушје накнаду у износу од по 36,00 КМ и на име одсуства из канцеларије за вријеме путовања накнаду у износу од 50,00 КМ, што чини укупно досуђене трошкове. 8. Тужилац је поднио жалбу против одлуке о трошковима поступка садржане у пресуди Општинског суда. Кантонални суд је Рјешењем број 64 0 Пс Пж од 8. јуна године уважио жалбу и преиначио рјешење о трошковима поступка тако да свака странка сноси своје трошкове поступка, те је одбио апелантов захтјев за накнаду трошкова састава одговора на жалбу. 9. Кантонални суд је у образложењу рјешења навео да у конкретном случају апелант није испунио своју обавезу већ да је тужиочево потраживање које датира из године застарјело. Затим је цитирао члан 389 ЗПП којим је прописано да ако није било повода за подношење тужбе, због тога што је тужени већ признао своју обавезу и био је спреман испунити или због других разлога, тужилац ће накнадити туженику парничне трошкове. Такође, навео је да је апелант онај који је својим држањем прије и ван парнице довео до потребе да се парница води односно проузроковао парницу неиспуњавањем својих обавеза. Истакао је да је због наведених разлога, на основу одредби члана 235 став 1 тачка 3 ЗПП, уважио тужиочеву жалбу и преиначио првостепену пресуду у одлуци о трошковима поступка. Сем тога, позивајући се на чл. 387 ст. 1 и 397 ст. 1 ЗПП, Кантонални суд је навео да апеланту није признао трошкове састава одговора на жалбу јер ти трошкови нису ни били потребни. IV. Апелација Наводи из апелације 10. Апелант тврди да му је оспореним рјешењем повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апелант сматра да је Кантонални суд произвољно примијенио одредбе ЗПП када је преиначио првостепену пресуду у дијелу у ком је одлучено о трошковима поступка тако да свака странка сноси своје трошкове поступка и у вези с тим истиче да је у конкретном случају поред застарјелости потраживања споран био и сам основ потраживања. V. Релевантни прописи 11. Закон о парничном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) у релевантном дијелу гласи: Члан 386. став 1. Странка која у цјелини изгуби парницу дужна је да противној странци надокнади трошкове. Члан 389. Ако није било повода за подношење тужбе, због тога што је тужени већ признао своју обавезу и био је спреман

25 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 25 испунити, или због других разлога, тужилац ће накнадити туженом парничне трошкове. VI. Допустивост 12. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 13. У складу с чланом 18 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 14. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 64 0 Пс Пж од 8. јуна године, против ког нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 22. јуна године, а апелација је поднесена 18. јула године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. 3 и 4 Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 15. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. 1, 3 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 16. Апелант оспорава наведено рјешење тврдећи да му је тим рјешењем повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Право на правично суђење 17. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 18. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 19. Уставни суд првенствено запажа да је предмет оспоравања овом апелацијом рјешење Кантоналног суда којим је одлучено о трошковима парничног поступка. У вези с тим, Уставни суд истиче да се гаранције члана 6 Европске конвенције примјењују на све фазе поступка за одређивање грађанских права и обавеза, не искључујући фазе поступка након пресуде у меритуму. Поступак којим се одређује износ трошкова поступка се мора сагледавати као саставни дио поступка у цјелини и, у складу с тим, као дио "утврђивања грађанских права и обавеза" (види Европски суд, Robins против Уједињеног Краљевства, пресуда од 23. септембра године, став 25. ф; те Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 1365/05 од 29. септембра године, став 21, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 9/07). Стога, Уставни суд сматра да је члан 6 Европске конвенције примјенљив у предметном случају. Према томе, Уставни суд мора преиспитати да ли је поступак пред судовима био правичан онако како захтијева члан 6 став 1 Европске конвенције. 20. Уставни суд примјећује да је, према суштини навода из апелације, спорно питање да ли је Кантонални суд приликом уважавања тужиочеве жалбе и преиначења одлуке о трошковима поступка правилно примијенио одредбе ЗПП када је одредио да свака странка сноси своје трошкове поступка. У вези с овим наводима, Уставни суд указује на то да, генерално, није надлежан да провјерава утврђене чињенице и начин на који су редовни судови протумачили позитивноправне прописе, сем уколико одлуке тих судова крше уставна права. То ће бити случај када одлука редовног суда не укључује или погрешно примјењује позитивно право, када је примјена позитивноправних прописа била очигледно произвољна, када је релевантни закон сам по себи неуставан, или када су повријеђена основна процесна права, као што су право на правичан поступак, право на приступ суду, право на ефективан правни лијек и у другим случајевима (види Уставни суд, Одлука број У 29/02 од 27. јуна године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 31/03). Такође, правичност поступка се оцјењује на основу поступка као цјелине (види Уставни суд, Одлука број У 63/01 од 27. јуна године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/03, и Европски суд за људска права, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/ У вези с наведеним, Уставни суд, прије свега, запажа да је апелант као тужени у поступку пред Општинским судом оспорио основаност и висину тужиочевог тужбеног захтјева, истакао приговор застарјелости потраживања и предложио суду да одбије тужиочев тужбени захтјев и обавеже га да му накнади трошкове поступка. Општински суд је првостепеном пресудом прихватио апелантов приговор, одбио тужиочев тужбени захтјев због застаре потраживања и удовољио апелантовом захтјеву за накнаду трошкова поступка, те му досудио накнаду тих трошкова примјеном члана 386 став 1 ЗПП, којим је прописано да је странка која у цјелини изгуби спор дужна да противној странци накнади трошкове поступка. Међутим, Кантонални суд је, одлучујући о жалби коју је тужилац изјавио против пресуде Општинског суда у дијелу који се односио на трошкове поступка, преиначио одлуку о трошковима тако што је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка. Кантонални суд је своју одлуку засновао на одредби члана 389 ЗПП, уз образложење да у конкретном случају апелант није испунио своју обавезу већ да је тужиочево потраживање које датира из године застарјело, те да је апелант онај који је својим држањем прије и ван парнице довео до потребе да се парница води односно проузроковао парницу неиспуњавањем својих обавеза. 22. Међутим, Уставни суд запажа да је чланом 389 ЗПП прописано: "Ако није било повода за подношење тужбе, због тога што је тужени већ признао своју обавезу и био је спреман испунити, или због других разлога, тужилац ће накнадити туженом парничне трошкове". Даље, Уставни суд указује на то да је апелант у конкретном спору имао процесну позицију туженог и да је тужиочев тужбени

26 Број 86 - Страна 26 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, захтјев у цијелости правоснажно одбијен. Даље, Уставни суд подсјећа на то да је одредбом члана 386 став 1 ЗПП, на коју се и Општински суд позвао у првостепеној одлуци, регулисано да је странка која у цјелини изгуби парницу дужна да противној странци надокнади трошкове поступка. У контексту наведеног, Уставни суд сматра да право на накнаду трошкова поступка по својој суштини има акцесорни карактер, те да одлука о главној ствари практично детерминише одлучивање суда о трошковима поступка. Из наведеног слиједи, а што је и материјализовано у одредби члана 386 став 1 ЗПП, да је основни критеријум према ком се одређује која странка је обавезна да надокнади парничне трошкове успјех у парници. Странка која је проузроковала парницу, па је парницу изгубила, дужна је да коначно сноси своје трошкове и накнади трошкове своме противнику. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је Кантонални суд произвољно примијенио одредбу члана 389 ЗПП када је, позивајући се на ту законску одредбу, одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка, с обзиром на то да је неспорно да је тужилац у цијелости изгубио парницу, поготово имајући у виду да је наведеном одредбом ЗПП предвиђено да је тужилац дужан да надокнади туженом трошкове поступка чак и у случају када није било повода за подношење тужбе због тога што је тужени већ признао своју обавезу и био је спреман испунити, или због других разлога. 23. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да је Кантонални суд, доносећи оспорено рјешење којим је одлучивао о трошковима поступка, произвољном примјеном одредби ЗПП повриједио апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. VIII. Закључак 24. Уставни суд сматра да је у ситуацији када је Кантонални суд произвољном примјеном члана 389 ЗПП одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 25. На основу члана 59 ст. 1 и 2 и члана 62 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 26. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 2963/11, rješavajući apelaciju DOO "Sep Nova" Posušje, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav 2. tačka b), člana 59. st. 1. i 2. i člana 62. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 22/14 i 57/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 17. septembra godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija DOO "Sep Nova" Posušje. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 Ps Pž od 8. juna godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu da, u skladu s članom 72. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. "Sep Nova" d.o.o. Posušje (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Mario Buntić, advokat iz Posušja, podnio je 18. jula godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 Ps Pž od 8. juna godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda je zatraženo 29. aprila godine, a od DOO "Nevistić Commerce" Tomislav-Grad (koji je imao procesnu poziciju tužioca u parničnom postupku u kojem je donesena osporena odluka: u daljnjem tekstu: tužilac) 30. jula godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Ni Kantonalni sud i ni tužilac nisu dostavili odgovore na apelaciju. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 5. Presudom Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 Ps Ps od 29. novembra godine odbijen je tužiočev tužbeni zahtjev kojim je tražio da se apelant obaveže da mu na ime duga isplati iznos od 3.518,10 KM, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove postupka. Tom presudom tužilac je obavezan da apelantu naknadi troškove postupka u iznosu od 566,00 KM. 6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je među strankama sporna osnovanost i visina tužbenog zahtjeva, te pitanje zastarjelosti potraživanja. U vezi s tim, utvrdio je da iz izvedenih dokaza proizlazi da je apelant od tužioca naručio 26,06 tona rasutog cementa, te da je tužilac isporučio apelantu naručene količine robe i ispostavio račun od 4. novembra godine u iznosu od 3.518,10 KM, koji je dospio na naplatu danom izdavanja računa. Dalje, pozvao sa na odredbu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarijevaju za tri godine. Shodno navedenom, Općinski sud je prihvatio apelantov prigovor zastare

27 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 27 potraživanja i odbio tužiočev tužbeni zahtjev u skladu sa citiranom zakonskom odredbom, s obzirom na to da je tužba u toj pravnoj stvari podnesena 23. aprila godine, a račun dospio na naplatu 4. novembra godine. 7. Obrazlažući odluku o troškovima postupka, Općinski sud je istakao da se ta odluka zasniva na odredbi člana 386. stav 1. Zakona o parničnom postupku, važećoj Advokatskoj tarifi u vrijeme preduzimanja radnji i odredbama člana 1. Zakona o izmjeni i dopuni Zakona o advokaturi FBiH. U vezi s tim, istakao je da je apelantu priznao naknadu na ime sastava odgovora na tužbu i zastupanja na pripremnom ročištu od po 240,00 KM, na ime troškova prijevoza za jedan dolazak na relaciji Posušje Široki Brijeg Posušje naknadu u iznosu od po 36,00 KM i na ime odsustva iz ureda za vrijeme putovanja naknadu u iznosu od 50,00 KM, što čini ukupno dosuđene troškove. 8. Tužilac je podnio žalbu protiv odluke o troškovima postupka sadržane u presudi Općinskog suda. Kantonalni sud je Rješenjem broj 64 0 Ps Pž od 8. juna godine uvažio žalbu i preinačio rješenje o troškovima postupka tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, te je odbio apelantov zahtjev za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu. 9. Kantonalni sud je u obrazloženju rješenja naveo da u konkretnom slučaju apelant nije ispunio svoju obavezu već da je tužiočevo potraživanje koje datira iz godine zastarjelo. Zatim je citirao član 389. ZPP kojim je propisano da ako nije bilo povoda za podnošenje tužbe, zbog toga što je tuženi već priznao svoju obavezu i bio je spreman ispuniti ili zbog drugih razloga, tužilac će naknaditi tuženiku parnične troškove. Također, naveo je da je apelant onaj koji je svojim držanjem prije i izvan parnice doveo do potrebe da se parnica vodi odnosno prouzrokovao parnicu neispunjavanjem svojih obaveza. Istakao je da je zbog navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 235. stav 1. tačka 3. ZPP, uvažio tužiočevu žalbu i preinačio prvostepenu presudu u odluci o troškovima postupka. Osim toga, pozivajući se na čl st. 1. i 397. st. 1. ZPP, Kantonalni sud je naveo da apelantu nije priznao troškove sastava odgovora na žalbu jer ti troškovi nisu ni bili potrebni. IV. Apelacija Navodi iz apelacije 10. Apelant tvrdi da mu je osporenim rješenjem povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelant smatra da je Kantonalni sud proizvoljno primijenio odredbe ZPP kada je preinačio prvostepenu presudu u dijelu u kojem je odlučeno o troškovima postupka tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i u vezi s tim ističe da je u konkretnom slučaju pored zastarjelosti potraživanja sporan bio i sam osnov potraživanja. V. Relevantni propisi 11. Zakon o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Član 386. stav 1. Stranka koja u cijelosti izgubi parnicu dužna je protivnoj stranci nadoknaditi troškove. Član 389. Ako nije bilo povoda za podnošenje tužbe, zbog toga što je tuženi već priznao svoju obavezu i bio je spreman ispuniti, ili zbog drugih razloga, tužilac će nadoknaditi tuženom parnične troškove. VI. Dopustivost 12. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 13. U skladu s članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 14. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 64 0 Ps Pž od 8. juna godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 22. juna godine, a apelacija je podnesena 18. jula godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 15. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 16. Apelant osporava navedeno rješenje tvrdeći da mu je tim rješenjem povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje 17. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 18. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 19. Ustavni sud prvenstveno zapaža da je predmet osporavanja ovom apelacijom rješenje Kantonalnog suda kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da se garancije člana 6. Evropske konvencije primjenjuju na sve faze postupka za određivanje građanskih prava i obaveza, ne isključujući faze postupka nakon presude u meritumu. Postupak kojim se određuje iznos troškova postupka se mora sagledavati kao sastavni dio postupka u cjelini i, u skladu s tim, kao dio "utvrđivanja građanskih prava i obaveza" (vidi Evropski sud, Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 23. septembra godine, stav 25. f; te Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1365/05 od 29. septembra godine, stav 21, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 9/07). Stoga, Ustavni sud smatra da je član 6. Evropske konvencije primjenjiv u predmetnom slučaju. Prema tome, Ustavni sud mora preispitati

28 Број 86 - Страна 28 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, da li je postupak pred sudovima bio pravičan onako kako zahtijeva član 6. stav 1. Evropske konvencije. 20. Ustavni sud primjećuje da je, prema suštini navoda iz apelacije, sporno pitanje da li je Kantonalni sud prilikom uvažavanja tužiočeve žalbe i preinačenja odluke o troškovima postupka pravilno primijenio odredbe ZPP kada je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U vezi s ovim navodima, Ustavni sud ukazuje na to da, općenito, nije nadležan da provjerava utvrđene činjenice i način na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda ne uključuje ili pogrešno primjenjuje pozitivno pravo, kada je primjena pozitivnopravnih propisa bila očigledno proizvoljna, kada je relevantni zakon sam po sebi neustavan, ili kada su povrijeđena osnovna procesna prava, kao što su pravo na pravičan postupak, pravo na pristup sudu, pravo na efektivan pravni lijek i u drugim slučajevima (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 29/02 od 27. juna godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). Također, pravičnost postupka se ocjenjuje na osnovu postupka kao cjeline (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. juna godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/03, i Evropski sud za ljudska prava, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/ U vezi s navedenim, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je apelant kao tuženi u postupku pred Općinskim sudom osporio osnovanost i visinu tužiočevog tužbenog zahtjeva, istakao prigovor zastarjelosti potraživanja i predložio sudu da odbije tužiočev tužbeni zahtjev i obaveže ga da mu naknadi troškove postupka. Općinski sud je prvostepenom presudom prihvatio apelantov prigovor, odbio tužiočev tužbeni zahtjev zbog zastare potraživanja i udovoljio apelantovom zahtjevu za naknadu troškova postupka, te mu dosudio naknadu tih troškova primjenom člana 386. stav 1. ZPP, kojim je propisano da je stranka koja u cijelosti izgubi spor dužna protivnoj stranci naknaditi troškove postupka. Međutim, Kantonalni sud je, odlučujući o žalbi koju je tužilac izjavio protiv presude Općinskog suda u dijelu koji se odnosio na troškove postupka, preinačio odluku o troškovima tako što je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Kantonalni sud je svoju odluku zasnovao na odredbi člana 389. ZPP, uz obrazloženje da u konkretnom slučaju apelant nije ispunio svoju obavezu već da je tužiočevo potraživanje koje datira iz godine zastarjelo, te da je apelant onaj koji je svojim držanjem prije i izvan parnice doveo do potrebe da se parnica vodi odnosno prouzrokovao parnicu neispunjavanjem svojih obaveza. 22. Međutim, Ustavni sud zapaža da je članom 389. ZPP propisano: "Ako nije bilo povoda za podnošenje tužbe, zbog toga što je tuženi već priznao svoju obavezu i bio je spreman ispuniti, ili zbog drugih razloga, tužilac će naknaditi tuženom parnične troškove". Dalje, Ustavni sud ukazuje na to da je apelant u konkretnom sporu imao procesnu poziciju tuženog i da je tužiočev tužbeni zahtjev u cijelosti pravosnažno odbijen. Dalje, Ustavni sud podsjeća na to da je odredbom člana 386. stav 1. ZPP, na koju se i Općinski sud pozvao u prvostepenoj odluci, regulirano da je stranka koja u cijelosti izgubi parnicu dužna protivnoj stranci nadoknaditi troškove postupka. U kontekstu navedenog, Ustavni sud smatra da pravo na naknadu troškova postupka po svojoj suštini ima akcesorni karakter, te da odluka o glavnoj stvari praktično determinira odlučivanje suda o troškovima postupka. Iz navedenog slijedi, a što je i materijalizirano u odredbi člana 386. stav 1. ZPP, da je osnovni kriterij prema kojem se određuje koja stranka je obavezna nadoknaditi parnične troškove uspjeh u parnici. Stranka koja je prouzrokovala parnicu, pa je parnicu izgubila, dužna je konačno snositi svoje troškove i naknaditi troškove svome protivniku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je Kantonalni sud proizvoljno primijenio odredbu člana 389. ZPP kada je, pozivajući se na tu zakonsku odredbu, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, s obzirom na to da je nesporno da je tužilac u cijelosti izgubio parnicu, pogotovo imajući u vidu da je navedenom odredbom ZPP predviđeno da je tužilac dužan nadoknaditi tuženom troškove postupka čak i u slučaju kada nije bilo povoda za podnošenje tužbe zbog toga što je tuženi već priznao svoju obavezu i bio je spreman ispuniti, ili zbog drugih razloga. 23. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud, donoseći osporeno rješenje kojim je odlučivao o troškovima postupka, proizvoljnom primjenom odredaba ZPP povrijedio apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 24. Ustavni sud smatra da je u situaciji kada je Kantonalni sud proizvoljnom primjenom člana 389. ZPP odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 25. Na osnovu člana 59. st. 1. i 2. i člana 62. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 26. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 2963/11, rješavajući apelaciju DOO "Sep Nova" Posušje, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak 2. točka b), članka 59. st. 1. i 2. i članka 62. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 22/14 i 57/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 17. rujna godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija DOO "Sep Nova" Posušje. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj 64 0 Ps Pž od 8. lipnja godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu, koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu da, sukladno članku 72. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke,

29 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 29 obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. "Sep Nova" d.o.o. Posušje (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Mario Buntić, odvjetnik iz Posušja, podnio je 18. srpnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 Ps Pž od 8. lipnja godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda je zatraženo 29. travnja godine, a od DOO "Nevistić Commerce" Tomislav-Grad (koji je imao procesnu poziciju tužitelja u parničnom postupku u kojem je donesena pobijana odluka: u daljnjem tekstu: tužitelj) 30. srpnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Ni Kantonalni sud i ni tužitelj nisu dostavili odgovore na apelaciju. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 5. Presudom Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 Ps Ps od 29. studenog godine odbijen je tužiteljev tužbeni zahtjev kojim je tražio da se apelant obveže da mu na ime duga isplati iznos od 3.518,10 KM, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove postupka. Tom presudom tužitelj je obvezan apelantu naknaditi troškove postupka u iznosu od 566,00 KM. 6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je među strankama sporna osnovanost i visina tužbenog zahtjeva, te pitanje zastarjelosti potraživanja. U vezi s tim, utvrdio je da iz izvedenih dokaza proizlazi da je apelant od tužitelja naručio 26,06 tona rasutog cementa, te da je tužitelj isporučio apelantu naručene količine robe i ispostavio račun od 4. studenog godine u iznosu od 3.518,10 KM, koji je dospio na naplatu danom izdavanja računa. Dalje, pozvao sa na odredbu članka 374. Zakona o obligacijskim odnosima kojom je propisano da međusobna potraživanja pravnih osoba iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarijevaju za tri godine. Shodno navedenome, Općinski sud je prihvatio apelantov prigovor zastare potraživanja i odbio tužiteljev tužbeni zahtjev sukladno citiranoj zakonskoj odredbi, s obzirom na to da je tužba u toj pravnoj stvari podnesena 23. travnja godine, a račun dospio na naplatu 4. studenog godine. 7. Obrazlažući odluku o troškovima postupka, Općinski sud je istakao da se ta odluka temelji na odredbi članka 386. stavak 1. Zakona o parničnom postupku, važećoj Advokatskoj tarifi u vrijeme poduzimanja radnji i odredbama članka 1. Zakona o izmjeni i dopuni Zakona o advokaturi FBiH. U vezi s tim, istakao je da je apelantu priznao naknadu na ime sastava odgovora na tužbu i zastupanja na pripremnom ročištu od po 240,00 KM, na ime troškova prijevoza za jedan dolazak na relaciji Posušje Široki Brijeg Posušje naknadu u iznosu od po 36,00 KM i na ime odsustva iz ureda za vrijeme putovanja naknadu u iznosu od 50,00 KM, što čini ukupno dosuđene troškove. 8. Tužitelj je podnio žalbu protiv odluke o troškovima postupka sadržane u presudi Općinskog suda. Kantonalni sud je Rješenjem broj 64 0 Ps Pž od 8. lipnja godine uvažio žalbu i preinačio rješenje o troškovima postupka tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, te je odbio apelantov zahtjev za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu. 9. Kantonalni sud je u obrazloženju rješenja naveo da u konkretnom slučaju apelant nije ispunio svoju obvezu već da je tužiteljevo potraživanje koje datira iz godine zastarjelo. Zatim je citirao članak 389. ZPP kojim je propisano da ako nije bilo povoda za podnošenje tužbe, zbog toga što je tuženi već priznao svoju obvezu i bio je spreman ispuniti ili zbog drugih razloga, tužitelj će naknaditi tuženiku parnične troškove. Također, naveo je da je apelant onaj koji je svojim držanjem prije i izvan parnice doveo do potrebe da se parnica vodi odnosno prouzrokovao parnicu neispunjavanjem svojih obveza. Istakao je da je zbog navedenih razloga, na temelju odredbi članka 235. stavak 1. točka 3. ZPP, uvažio tužiteljevu žalbu i preinačio prvostupanjsku presudu u odluci o troškovima postupka. Osim toga, pozivajući se na čl st. 1. i 397. st. 1. ZPP, Kantonalni sud je naveo da apelantu nije priznao troškove sastava odgovora na žalbu jer ti troškovi nisu ni bili potrebni. IV. Apelacija Navodi iz apelacije 10. Apelant tvrdi da mu je pobijanim rješenjem povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelant smatra da je Kantonalni sud proizvoljno primijenio odredbe ZPP kada je preinačio prvostupanjsku presudu u dijelu u kojem je odlučeno o troškovima postupka tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i u vezi s tim ističe da je u konkretnom slučaju pored zastarjelosti potraživanja sporna bila i sama osnova potraživanja. V. Relevantni propisi 11. Zakon o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Članak 386. stavak 1. Stranka koja u cijelosti izgubi parnicu dužna je protivnoj stranci nadoknaditi troškove. Članak 389. Ako nije bilo povoda za podnošenje tužbe, zbog toga što je tuženik već priznao svoju obvezu i bio je spreman ispuniti, ili zbog drugih razloga, tužitelj će naknaditi tuženiku parnične troškove. VI. Dopustivost 12. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 13. Sukladno članku 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

30 Број 86 - Страна 30 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 64 0 Ps Pž od 8. lipnja godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijano rješenje apelant je primio 22. lipnja godine, a apelacija je podnesena 18. srpnja godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena. 15. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 16. Apelant pobija navedeno rješenje tvrdeći da mu je tim rješenjem povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje 17. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 18. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 19. Ustavni sud prvenstveno zapaža da je predmet pobijanja ovom apelacijom rješenje Kantonalnog suda kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da se jamstva članka 6. Europske konvencije primjenjuju na sve faze postupka za određivanje građanskih prava i obveza, ne isključujući faze postupka nakon presude u meritumu. Postupak kojim se određuje iznos troškova postupka se mora sagledavati kao sastavni dio postupka u cjelini i, sukladno tome, kao dio "utvrđivanja građanskih prava i obveza" (vidi Europski sud, Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 23. rujna godine, stavak 25. f; te Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1365/05 od 29. rujna godine, stavak 21, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 9/07). Stoga, Ustavni sud smatra da je članak 6. Europske konvencije primjenjiv u predmetnom slučaju. Prema tome, Ustavni sud mora preispitati je li postupak pred sudovima bio pravičan onako kako zahtijeva članak 6. stavak 1. Europske konvencije. 20. Ustavni sud primjećuje da je, prema suštini navoda iz apelacije, sporno pitanje je li Kantonalni sud prilikom uvažavanja tužiteljeve žalbe i preinačenja odluke o troškovima postupka pravilno primijenio odredbe ZPP kada je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U vezi s ovim navodima, Ustavni sud ukazuje na to da, općenito, nije nadležan provjeravati utvrđene činjenice i način na koji su redoviti sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovitog suda ne uključuje ili pogrešno primjenjuje pozitivno pravo, kada je primjena pozitivnopravnih propisa bila očito proizvoljna, kada je relevantni zakon sam po sebi neustavan, ili kada su povrijeđena temeljna procesna prava, kao što su pravo na pravičan postupak, pravo na pristup sudu, pravo na efektivan pravni lijek i u drugim slučajevima (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 29/02 od 27. lipnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). Također, pravičnost postupka se ocjenjuje na temelju postupka kao cjeline (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. lipnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/03, i Europski sud za ljudska prava, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/ U vezi s navedenim, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je apelant kao tuženi u postupku pred Općinskim sudom pobio osnovanost i visinu tužiteljevog tužbenog zahtjeva, istakao prigovor zastarjelosti potraživanja i predložio sudu da odbije tužiteljev tužbeni zahtjev i obveže ga da mu naknadi troškove postupka. Općinski sud je prvostupanjskom presudom prihvatio apelantov prigovor, odbio tužiteljev tužbeni zahtjev zbog zastare potraživanja i udovoljio apelantovom zahtjevu za naknadu troškova postupka, te mu dosudio naknadu tih troškova primjenom članka 386. stavak 1. ZPP, kojim je propisano da je stranka koja u cijelosti izgubi spor dužna protivnoj stranci naknaditi troškove postupka. Međutim, Kantonalni sud je, odlučujući o žalbi koju je tužitelj izjavio protiv presude Općinskog suda u dijelu koji se odnosio na troškove postupka, preinačio odluku o troškovima tako što je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Kantonalni sud je svoju odluku zasnovao na odredbi članka 389. ZPP, uz obrazloženje da u konkretnom slučaju apelant nije ispunio svoju obvezu već da je tužiteljevo potraživanje koje datira iz godine zastarjelo, te da je apelant onaj koji je svojim držanjem prije i izvan parnice doveo do potrebe da se parnica vodi odnosno prouzrokovao parnicu neispunjavanjem svojih obveza. 22. Međutim, Ustavni sud zapaža da je člankom 389. ZPP propisano: "Ako nije bilo povoda za podnošenje tužbe, zbog toga što je tuženik već priznao svoju obvezu i bio je spreman ispuniti, ili zbog drugih razloga, tužitelj će naknaditi tuženiku parnične troškove". Dalje, Ustavni sud ukazuje na to da je apelant u konkretnom sporu imao procesnu poziciju tuženog i da je tužiteljev tužbeni zahtjev u cijelosti pravomoćno odbijen. Dalje, Ustavni sud podsjeća na to da je odredbom članka 386. stavak 1. ZPP, na koju se i Općinski sud pozvao u prvostupanjskoj odluci, regulirano da je stranka koja u cijelosti izgubi parnicu dužna protivnoj stranci nadoknaditi troškove postupka. U kontekstu navedenog, Ustavni sud smatra da pravo na naknadu troškova postupka po svojoj suštini ima akcesorni karakter, te da odluka o glavnoj stvari praktično determinira odlučivanje suda o troškovima postupka. Iz navedenog slijedi, a što je i materijalizirano u odredbi članka 386. stavak 1. ZPP, da je temeljni kriterij prema kojem se određuje koja stranka je obvezna nadoknaditi parnične troškove uspjeh u parnici. Stranka koja je prouzrokovala parnicu, pa je parnicu izgubila, dužna je konačno snositi svoje troškove i naknaditi troškove svome protivniku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je Kantonalni sud proizvoljno primijenio odredbu članka 389. ZPP kada je, pozivajući se na tu zakonsku odredbu, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, s obzirom na to da je nesporno da je tužitelj u cijelosti izgubio parnicu, pogotovo imajući u vidu da je navedenom odredbom ZPP predviđeno da je tužitelj dužan nadoknaditi tuženom troškove postupka čak i u slučaju kada nije bilo povoda za podnošenje tužbe zbog toga što je tuženi već priznao svoju obvezu i bio je spreman ispuniti, ili zbog drugih razloga. 23. Shodno navedenome, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud, donoseći pobijano rješenje kojim je odlučivao o troškovima postupka, proizvoljnom primjenom odredaba ZPP

31 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 31 povrijedio apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. VIII. Zaključak 24. Ustavni sud smatra da je u situaciji kada je Kantonalni sud proizvoljnom primjenom članka 389. ZPP odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 25. Na temelju članka 59. st. 1. i 2. i članka 62. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 26. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. С А Д Р Ж А Ј САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1309 Одлука о одобравању средстава из текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину Агенцији за надзор над тржиштем Босне и Херцеговине (српски језик) 1 Odluka o odobravanju sredstava iz tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu Agenciji za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 1 Odluka o odobravanju sredstava iz tekuće pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu Agenciji za nadzor nad tržištem Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) Правилник о цијени путних исправа (српски језик) 2 Pravilnik o cijeni putnih isprava (bosanski jezik) 3 Pravilnik o cijeni putnih isprava (hrvatski jezik) 4 МИНИСТАРСТВО ФИНАНСИЈА И ТРЕЗОРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1311 Инструкција о начину уплате, контроле и поврата накнада прописаних чланом 108. Закона о јавним набавкама (српски језик) 4 Instrukcija o načinu uplate, kontrole i povrata naknada propisanih članom 108. Zakona o javnim nabavkama (bosanski jezik) 5 Instrukcija o načinu uplate, kontrole i povrata naknada propisanih člankom 108. Zakona o javnim nabavama (hrvatski jezik) 6 МИНИСТАРСТВО ЦИВИЛНИХ ПОСЛОВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1312 Упутство о поступку, цијени и надлежности органа за издавање путних исправа у року краћем од прописаног (српски језик) 7 Uputstvo o postupku, cijeni i nadležnosti organa za izdavanje putnih isprava u roku kraćem od propisanog (bosanski jezik) 8 Naputak o postupku, cijeni i nadležnosti tijela za izdavanje putnih isprava u roku kraćem od propisanog (hrvatski jezik) 9 УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1313 Одлука број АП 2911/11 (српски језик) 9 Odluka broj AP 2911/11 (bosanski jezik) 14 Odluka broj AP 2911/11 (hrvatski jezik) Одлука број АП 2963/11 (српски језик) 23 Odluka broj AP 2963/11 (bosanski jezik) 26 Odluka broj AP 2963/11 (hrvatski jezik) 28

32 Број 86 - Страна 32 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак,

33 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 33

34 Број 86 - Страна 34 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак,

35 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 86 - Страна 35

36 Број 86 - Страна 36 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Издавач: Овлаштена служба Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Трг БиХ 1, Сарајево - За издавача: секретар Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине Марин Вукоја - Припрема и дистрибуција: ЈП НИО Службени лист БиХ Сарајево, Џемала Биједића 39/III - Директор: Драган Прусина - Телефони: Централа: Директор: Претплата: , факс: Огласни одјел: , , факс: Служба за правне и опште послове: Рачуноводство: , Комерцијала: Претплата се утврђује полугодишње, а уплата се врши УНАПРИЈЕД у корист рачуна: UNICREDIT BANK д.д , ВАКУФСКА БАНКА д.д. Сарајево , HYPO-ALPE-ADRIA-BANK А.Д. Бања Лука, филијала Брчко , RAIFFEISEN BANK д.д. БиХ Сарајево Штампа: ГИК "ОКО" д. д. Сарајево - За штампарију: Мевлудин Хамзић - Рекламације за непримљене бројеве примају се 20 дана од изласка гласила. "Службени гласник БиХ" је уписан у евиденцију јавних гласила под редним бројем 731. Упис у судски регистар код Кантоналног суда у Сарајеву, број УФ/I /97 од године. - Идентификацијски број Порезни број ПДВ број Молимо претплатнике да обавезно доставе свој ПДВ број ради издавања пореске фактуре. Претплата за II полугодиште за "Службени гласник БиХ" и "Међународне уговоре" 120,00 КМ, "Службене новине Федерације БиХ" 110,00 КМ. Wеb издање: - годишња претплата 200,00 КМ