ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Transcription

1 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 2560/14, рјешавајући апелације Аутопревоза а. д. Бањалука, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка л), члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2), члана 62 став (1) и члана 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ( Службени гласник Босне и Херцеговине број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Маргарита Цаца Николовска, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 1. децембра године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Аутопревоза а. д. Бањалука. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Вишег привредног суда у Бањалуци број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године. Налаже се Вишем привредном суду у Бањалуци да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3е)

2 Предмет број АП 2560/14 2 Одлука о допустивости и меритуму Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Влади Републике Српске, у складу са чланом 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, да апеланту Аутопревозу а. д. Бањалука у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке исплати износ од 1.200,00 КМ на име накнаде нематеријалне штете због кршења права на доношење одлуке у разумном року уз обавезу да, након истека овог рока, плати Аутопревозу а. д. Бањалука законску затезну камату на евентуално неисплаћени износ или дио износа накнаде одређене овом одлуком. Налаже се Вишем привредном суду у Бањалуци и Влади Републике Српске да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијесте Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одбацује се као недопуштена апелација Аутопревоза а. д. Бањалука поднесена против Пресуде Окружног суда број 11 0 У У од 25. новембра године због тога што је преурањена. Одлуку објавити у Службеном гласнику Босне и Херцеговине, Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине, Службеном гласнику Републике Српске и Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине.

3 Предмет број АП 2560/14 3 Одлука о допустивости и меритуму I. Увод ОБРАЗЛОЖЕЊЕ 1. Аутопревоз а. д. Бањалука (у даљњем тексту: апелант) са сједиштем у Бањалуци, којег заступа Лазо Радић, адвокат из Бање Луке, поднио је 31. маја године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 57 0 Пс Рев од 19. марта године и Пресуде Вишег привредног суда у Бањалуци (у даљњем тексту: Виши привредни суд) број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године. Апелација је регистрована под бројем АП 2560/ Истовремено, апелант је затражио доношење привремене мјере којом би Уставни суд наложио Републичкој управи за геодетске и имовинско-правне послове - Подручна јединица Бањалука да не спроводи Пресуду Вишег привредног суда број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године, односно да наложи том органу да не спроводи ниједну одлуку судова и других државних органа у земљишној књизи и катастарском операту на непокретностима, поближе означеним у захтјеву за доношење привремене мјере, до доношења одлуке о апелацији. 3. Апелант је 7. јуна године поднио Уставном суду нову апелацију, која је регистрована под бројем АП 2676/14, којом је оспорио исте одлуке као и у апелацији број АП 2560/14. Апелант је такође затражио доношење привремене мјере којом би Уставни суд забранио Граду Бањалука, Топлани а. д. Бањалука и Хидро-копу д.о.о. Бањалука даљње извођење радова на апелантовим непокретностима до коначне одлуке Уставног суда о поднесеним апелацијама. 4. Поднеском од 12. јануара године апелант је допунио апелацију број АП 2560/14 оспоривши Пресуду Окружног суда у Бањалуци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 11 0 У У од 25. новембра године. Апелант је такође затражио доношење привремене мјере којом би Уставни суд наложио Републичкој управи за геодетске и имовинско-правне послове Бањалука и њеном првостепеном органу да не поступају по цитираној пресуди Окружног суда до коначне одлуке Уставног суда о апелацији. Поднеском од 12. јануара године, који је означен као допуна апелације број АП 2560/14, апелант и Bewo Real Estate д.о.о. Бања Лука (умјешач на страни апеланта у предметним поступцима), оспорена је Пресуда Окружног суда број 11 0 У У од 25. новембра године, те је

4 Предмет број АП 2560/14 4 Одлука о допустивости и меритуму затражено доношење привремене мјере којом би Уставни суд наложио Републичкој управи и њеном првостепеном органу да не поступају по Пресуди Окружног суда број 11 0 У У од 25. новембра године до коначне одлуке Уставног суда о апелацији. II. Поступак пред Уставним судом 5. Одлуком о допустивости број АП 189/11 од 27. фебруара године Уставни суд је одбацио као преурањену апелантову апелацију број АП 4144/13 поднесену против Пресуде Вишег привредног суда број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године (коју је апелант оспорио предметним апелацијама) јер је поднесена прије него што је донесена одлука Врховног суда о изјављеној ревизији. 6. Уставни суд је такође, поступајући по поднесеним апелацијама, донио Одлуку о привременој мјери број АП 2560/14 од 2. септембра године којом је одбио апелантове захтјеве од 31. маја и 7. јуна године за доношење привремене мјере. 7. На основу члана 23 Правила Уставног суда од Вишег привредног суда, Окружног привредног суда (у даљњем тексту: Окружни привредни суд), Правобранилаштва Републике Српске, сједиште замјеника Бањалука (у даљњем тексту: Правобранилаштво) које заступа Град Бањалуку (у даљњем тексту: тужилац), те Музеја савремене умјетности Републике Српске (у даљњем тексту: МСУРС), који је учествовао у поступку у својству умјешача на страни тужиоца, затражено је у периоду од 8. јула године до 12. фебруара године да доставе одговоре на апелацију. 8. Виши привредни суд, Окружни привредни суд, Правобранилаштво и МСУРС доставили су одговоре на апелацију у периоду од 14. јула до 23. фебруара године. 9. С обзиром на то да су Уставном суду достављене двије апелације истог апеланта које се односе на исти чињенични и правни основ, Уставни суд је у складу са чланом 32 став (1) Правила Уставног суда донио одлуку о спајању предмета бр. АП 2560/14 и АП 2676/14 у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 2560/14. III. Чињенично стање 10. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: Парнични поступак

5 Предмет број АП 2560/14 5 Одлука о допустивости и меритуму 11. Првостепеном Пресудом Окружног привредног суда број 57 0 Пс Пс од 9. октобра године, донесеном по тужби Града Бањалука као тужиоца против апеланта као туженог, поднесеном 28. јула године, одбијен је као неоснован тужбени захтјев којим је тражено да се утврди да је правно ваљан Уговор о регулисању међусобних односа уговорних страна везаних за дислокацију старе аутобуске станице у Бањалуци број /79, закључен 16. октобра године између правног предника тужиоца и правног предника апеланта (у даљњем тексту: спорни уговор), те да тужилац има право својине на непокретностима поближе означеним у ставу 1 изреке првостепене пресуде, што је апелант дужан признати и трпјети да се тужилац на основу пресуде укњижи као власник и посједник на наведеним непокретностима с дијелом 1/1 у јавним евиденцијама РУГИП-а ПЈ Бањалука. Тужилац је обавезан да апеланту преда у посјед слободне од лица и ствари непокретности поближе означене у ставу 2 изреке пресуде у року од 30 дана од дана правоснажности пресуде под пријетњом извршења. Тужилац је обавезан да апеланту исплати трошкове поступка у износу од ,80 КМ са законском затезном каматом почев од правоснажности пресуде па до исплате. 12. У образложењу наведене пресуде првостепени суд је образложио да је тужилац поднеском од 4. септембра године коначно опредијелио тужбени захтјев, односно ускладио га с налазом и мишљењем вјештака геодетске струке зато што су од момента закључења спорног уговора па до данас извршене бројне промјене у погледу ознака парцела, њихових површина и сл. Окружни привредни суд је спровео обиман доказни поступак увидом у бројне материјалне доказе, укључујући вјештачење вјештака геодетске струке којим је извршена идентификација предметних непокретности из спорног уговора, те саслушањем свједока, а све проведене доказе тај суд је таксативно побројао на странама од 3 до 5 образложења пресуде, чију је појединачну оцјену презентовао на странама од 5 до 12 образложења. Тако је Окружни привредни суд, између осталог, увидом у фотокопију спорног уговора утврдио да је тај уговор закључен између СИЗ-а за управљање грађевинским земљиштем у Бањалуци и РО Путнички саобраћај Аутопревоз, чији је предмет био регулисање међусобних односа уговорних страна везаних за дислокацију старе аутобуске станице у Бањалуци, да је чланом 2 тог уговора одређено да РО Аутопревоз преноси у корист СИЗ-а право коришћења на непокретностима таксативно побројаним у том члану, а чланом 4 да је сагласан да СИЗ на основу тог уговора упише право коришћења на описаним непокретностима. Надаље, увидом у фотокопију Уговора број /79 од 22. октобра године утврђено је да је уговор сачињен између СИЗ-а за управљање грађевинским земљиштем у Бањалуци и РО Путнички

6 Предмет број АП 2560/14 6 Одлука о допустивости и меритуму саобраћај - Аутопревоз, чији је предмет регулисање међусобних односа уговорних страна везаних за дислокацију старе аутобуске станице. Уговор је заведен под истим пословним бројем као и спорни уговор ( /79) и једина разлика је у члану 6 јер је у овом уговору наведено да СИЗ на име дијела накнаде за предметне објекте има платити износ од ,00 динара, док у спорном уговору стоји износ од ,00 динара. Увидом у тај уговор још је утврђено да не садржи члан којим се констатује да ће СИЗ ангажовати средства у износу од ,00 динара, те да ће разлику од ,00 динара платити с редовног рачуна који садржи спорни уговор, док су у осталом дијелу спорни уговор и уговор од 22. октобра године потпуно идентични и потписани од истих овлашћених лица. Током поступка је извршен увид и у Пресуду Основног суда у Бањалуци (у даљњем тексту: Основни суд) број Пс-480/88 од 20. јуна године, за коју је тужилац тврдио да је постала правоснажна 25. новембра године, па је на приједлог тужиоца затражен спис, али се архивар Окружног суда у Бањалуци изјаснио да постоји записник, али да нема списа, о чему је сачињена службена забиљешка. Окружни привредни суд је током поступка извршио увид у Програм приватизације државног капитала и пратеће табеле од 4. јула године из којег је утврђено да су предметне непокретности које су обухваћене спорним уговором (стара аутобуска станица) ушле у Програм приватизације, а увидом у Увјерење ИРБРС број /09 од 28. августа године утврђено је да је Програм приватизације државног капитала апеланта одобрен Рјешењем Дирекције за приватизацију број /99 из јула године. Увидом у зк. изватке у којима су уписане предметне непокретности Окружни привредни суд је утврдио да су спорне непокретности уписане на апелантово име с дијелом 1/ Након што је спровео доказни поступак, те оцјеном проведених доказа, у смислу члана 8 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), Окружни привредни суд је закључио да је апелант на основу уговора закљученог са ЖТП Сарајево 9. јануара године стекао право својине на спорним непокретностима. Надаље се Окружни привредни суд у вези с правном ваљаношћу спорног уговора позвао на одредбе чл. 26 и 67 став 1 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), те на члан 9 Закона о промету непокретности, које је такође цитирао. Сходно наведеном законском оквиру Окружни привредни суд је истакао да је тужилац уз тужбу доставио фотокопију спорног уговора из којег је видљиво да он није овјерен код надлежног суда, при чему тужилац током поступка на поуздан начин није доказао да је спорни уговор заиста и закључен јер није достављен оригинални примјерак тог уговора. Осим тога, како је истакао Окружни привредни суд, све и

7 Предмет број АП 2560/14 7 Одлука о допустивости и меритуму да је спорни уговор закључен ни тада он не би испунио обавезну законску форму коју прописују одредбе члана 9 Закона о промету непокретности. У вези с тим Окружни привредни суд се позвао на одредбу члана 9 став 4 Закона о промету непокретности која предвиђа могућност, и то изузетно, да уговор који није овјерен пред надлежним судом може произвести правно дејство уколико су уговорне стране у цијелости или у претежном дијелу испуниле обавезе из уговора. Међутим, Окружни привредни суд је, имајући у виду и ту законску могућност, закључио да тужилац током поступка није пружио релевантне доказе да су парничне странке извршиле уговорне обавезе (тужилац није доставио записник о примопредаји спорних непокретности или записник о увођењу у посјед, што би били релевантни докази да је предаја спорних непокретности заиста извршена). С друге стране, како је истакао Окружни привредни суд, обавеза правног предника тужиоца је сходно спорном уговору била да за спорне непокретности исплати износ од ,00 динара с тим да је уговором који су исте уговорне стране закључиле 22. октобра године износ накнаде повећан на ,00 динара, а тужилац током поступка није доказао да је ова новчана трансакција заиста извршена. Истина, како је навео Окружни привредни суд, током поступка су проведени докази из којих је видљиво да су правном преднику тужиоца одобрена инвестициона новчана средства на име откупа дијела старе жељезничке станице, али да ти докази само потврђују да је СИЗ-у одобрен одређени износ новца, али то не подразумијева и да је одобрени новац исплаћен јер је тужилац у том правцу морао да достави друге релевантне доказе на основу којих би се на поуздан начин могло закључити да је правни предник тужиоца извршио своју уговорну обавезу. Окружни привредни суд је још истакао да се на основу вјероватности не може закључити да је одређена чињеница доказана, при чему је терет доказивања у том случају био на тужиоцу. 14. У односу на апелантов противтужбени захтјев да му тужилац преда у посјед предметне непокретности, Окружни привредни суд је навео да је извођењем доказа читањем уговора од 9. јануара године, закљученог између ЖТП Сарајево као преносиоца и Предузећа за превоз путника Аутопревоз Бањалука као примаоца, као и читањем зк. изватка и посједовних листова, те спроведеним вјештачењем вјештака геодетске струке апелант доказао да је власник предметних непокретности, да му оне никада нису изузете, односно експроприсане, па како је неспорно да је тужилац у посједу тих непокретности (које су обиљежене као јавни паркинг гдје је тужилац поставио своје апарате за наплату), Окружни привредни суд је утврдио да је апелантов противтужбени захтјев основан. Окружни привредни суд је указао да је одредбом члана 37 Закона о својинско-правним односима

8 Предмет број АП 2560/14 8 Одлука о допустивости и меритуму ( Службени лист СФРЈ број 6/80), који је био на снази у вријеме подношења противтужбе, прописано да власник може тужбом захтијевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари, с тим да мора доказати да на ствар чији повраћај тражи има право својине и да се ствар налази у фактичкој власти туженог, те, како је апелант током поступка доказао да су непокретности чију предају тражи његова својина и да се тужилац налази у њиховом посједу, Окружни суд је усвојио апелантов противтужбени захтјев. 15. Другостепеном Пресудом Вишег привредног суда број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године, која је донесена након одржане расправе, жалба тужиоца је уважена, првостепена пресуда Окружног привредног суда преиначена, те је тужбени захтјев усвојен. Апеланту је наложено да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од ,00 КМ. Апелантов противтужбени захтјев одбијен је као неоснован. 16. Из образложења пресуде произлази да је Виши привредни суд, цијенећи изведене доказе на главној расправи, као и исправе које су странке као доказе извеле пред првостепеним судом утврдио другачије чињенично стање него што је оно утврђено у првостепеној пресуди. Виши привредни суд је извео доказе који су изведени пред првостепеним судом, и то саслушањем вјештака геодетске струке, саслушањем свједока, те читањем исправа као доказа који су изведени пред првостепеним судом, закључивши да је жалба тужиоца основана. 17. Образлажући своје становиште о основаности жалбе, Виши привредни суд је навео да је Пресудом Основног суда број Пс 480/88 од 20. јуна године, која је постала правоснажна 25. новембра године, чија је правоснажност констатована на самој пресуди, а парничне странке нису оспоравале овај доказ, Основни суд обавезао апелантовог правног предника,,аутопревоз ООУР Аутобуска станица Бањалука да дислоцира објекте старе аутобуске станице, и то монтажни киоск Ослобођење, бифе Славија и монтажни киоск Вјесник, који су били изграђени на земљишту означеном као к. ч. број 2424/6, површине м 2, јер ће у противном правни предник тужиоца дислоцирање предметних објеката извршити посредством трећих лица о трошку апелантовог правног предника. Читањем цитиране пресуде Виши привредни суд је закључио да су парничне странке закључиле Уговор под бројем /79 од 16. и 22. октобра године којим се апелант обавезао дислоцирати објекте са земљишта које је предмет уговора између парничних странака, предати то земљиште тужиоцу ради привођења коначној намјени, да апелант своју обавезу из уговора није у цијелости извршио, а да је између парничних странака неспорно да се апелант чланом 5 уговора, како је претходно наведено, обавезао дислоцирати објекте и порушити их како је наведено у тачки 5 уговора. Сходно томе, Виши привредни суд је закључио да је у поступку

9 Предмет број АП 2560/14 9 Одлука о допустивости и меритуму поводом којег је донесена пресуда Основног суда у Бањалуци неспорно утврђена чињеница о постојању уговора између парничних странака и да апелант није испунио своје обавезе из уговора од 16. октобра и 22. октобра године. 18. Читањем Уговора под бројем /79 од 16. октобра године Виши привредни суд је утврдио да су предник тужиоца, и то СИЗ за управљање грађевинским земљиштем у Бањалуци и апелантов правни предник закључили уговор чији је предмет регулисање међусобних односа уговорних страна везаних за дислокацију старе аутобуске станице у Бањалуци. Наведено је да су странке у члану 1 уговора уговориле да је програмом уређења грађевинског земљишта предвиђено да се изврши дислокација старе аутобуске станице из центра града на нову локацију, а чланом 2 уговора апелант преноси у корист предника тужиоца право коришћења на непокретностима у к. о. Бањалука 1, и то: на парцелама број 2424/6 на којим леже објекти: надстрешница перона, објекти услуга,,а,,,б и,,ц, двије билетарнице, дио бивше пруге Бањалука-Предграђе, све у површини од м 2, парцела 2424/1 на којој лежи дио бивше пруге од улице Паве Рађана до паралелне саобраћајнице у површини од 543 м 2, парцела 2424/7 на којој лежи дио бивше пруге, паралелна саобраћајница у површини од 55 м 2, парцела 2424/9 на којој лежи дио бивше пруге, паралелна саобраћајница у површини од 1 м 2, парцела број 16/13 на којој леже објекат старе жељезничке станице, станична зграда у површини од 1247 м 2, парцела број 16/12 на којој леже парк и објекат занатских услуга до Титове улице у површини од 1327 м 2, парцела број 16/14 на којој лежи пролаз за такси аута у површини од 573 м 2, парцела број 16/41, све уписано у зк. ул. број Виши привредни суд је даље навео да су чланом 4 наведеног уговора апелант и тужилац уговорили да је апелант сагласан да предник тужиоца може одмах, на основу тог уговора, уписати право коришћења на непокретностима из члана 2 уговора у земљишним књигама код Земљишнокњижне канцеларије Општинског суда у Бањалуци. Даље је наведено да, када се доведу у узајамну везу докази у виду исправа, и то Уговор број /79 од 16. октобра године и правоснажна пресуда Основног суда број Пс 480/88 од 20. јуна године, која представља јавну исправу, онда јасно произлази да су у конкретној правној ствари апелант и тужилац закључили писмени уговор о промету непокретности, да потписи уговорних страна нису овјерени пред надлежним судом, што је обавеза из Закона о промету непокретности, да постоји писмено закључени уговор без обзира на чињеницу да тужилац није у доказном поступку понудио оригинални примјерак уговора, те да је уговор какав су странке закључиле извршен у цјелини или претежном дијелу у односу на обавезе странака

10 Предмет број АП 2560/14 10 Одлука о допустивости и меритуму које су из њега произашле. Наведени уговор је послужио као доказ у парничном предмету Основног суда број Пс 480/88 од 20. јуна године и управо на основу тог уговора Основни суд је обавезао апеланта да дислоцира објекте, и то монтажни киоск Ослобођење, бифе Славија и монтажни киоск Вјесник који су били изграђени на поближе означеном земљишту, у противном да ће тужилац, тј. правни предник тужиоца дислоцирање предметних објеката извршити посредством трећих лица о трошку туженог (апеланта). 20. Имајући у виду наведено, Виши привредни суд је закључио да је основан тужбени захтјев тужиоца о правној ваљаности Уговора број /79 који је закључен између парничних странака 16. октобра године, и то правног предника тужиоца и правног предника апеланта, позивајући се на одредбе члана 9 став 4 Закона о промету непокретности, као и на одредбе члана 2 цитираног закона којим је прописано да се под прометом непокретности, у смислу овог закона, подразумијева, између осталог, и други вид располагања непокретностима у друштвеној својини, у конкретном случају се ради о преносу права коришћења на непокретностима. Виши привредни суд је закључио да је тужилац исплатио апеланту цијену из уговора и да је уговор извршен у цијелости, да је у конкретном случају апелант добровољно предао спорне непокретности тужиоцу, односно путем суда (на основу судске пресуде из године). С тим у вези је истакнуто да је у поступку утврђено да је тужиоцу банка одобрила средства за намјену из уговора, односно да је Фонд за обнову и развој одобрио средства на име откупа дијела старе аутобуске станице, као и на име реконструкције улица, као и да је закључен уговор између СИЗ-а и ПБС Основна банка Бањалука којим банка СИЗ-у одобрава инвестициона средства у износу од ,00 динара, а да ће се сва средства употријебити за откуп дијела старе жељезничке станице. У току поступка тужени (апелант) није доказао да је у односу на уговорену цијену из предметног уговора подносио тужбу против тужиоца ради исплате цијене, односно ради испуњења уговора, није ни доказао да је подносио евентуалну тужбу због предаје у посјед уколико је сматрао да уговорену цијену тужилац није исплатио или да тужилац непокретности евентуално користи противправно. Све ово упућује на закључак да је тужилац исплатио уговорену цијену туженом (апеланту) из предметног уговора. 21. На основу оваквог чињеничног утврђења, Виши привредни суд је закључио да је тужбени захтјев тужиоца основан, и то на основу одредаба члана 9 став 4 Закона о промету непокретности. 22. У односу на апелантов противтужбени захтјев Виши привредни суд је навео да је тужилац у току поступка доказао, а тај суд утврдио, да је правно ваљан уговор о регулисању међусобних

11 Предмет број АП 2560/14 11 Одлука о допустивости и меритуму односа закључен 16. октобра године између правног предника апеланта и правног предника тужиоца, као и да тужилац има право својине на предметним непокретностима, што је апелант дужан признати и трпјети да се тужилац на основу овакве одлуке суда укњижи као власник и посједник на наведеним непокретностима с дијелом 1/1 у јавним књигама РУГИПа Бањалука. С обзиром да је апелант у односу на противтужбени захтјев морао доказати да је ствар коју захтијева његова својина и да се ствар налази у државини тужиоца да би остварио право на враћање ствари као власник, а у конкретној правној ствари је управо тужилац доказао да има правно ваљан уговор који је основ за стицање права својине, Виши привредни суд је закључио да је неоснован апелантов противтужбени захтјев да му се предметне непокретности предају у посјед примијенивши одредбу члана 127 став 1 Закона о стварним правима ( Службени гласник РС бр. 124/08, 58/09 и 95/11). 23. Рјешењем Врховног суда број 57 0 Пс Рев од 19. марта године одбачене су као недозвољене ревизије апеланта и умјешача, изјављене против Пресуде Вишег привредног суда број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године, с обзиром да вриједност спора не прелази износ од ,00 КМ. У образложењу рјешења је истакнуто да је одредбом члана 237 став 2 у вези са чланом 456а) Закона о парничном поступку ( Службени гласник РС бр. од 58/03 до 61/13, у даљњем тексту: ЗПП) у тексту који је био на снази у вријеме доношења првостепене пресуде, с обзиром да је одредбом члана 456а) Закона о измјенама и допунама Закона о измјенама и допунама ЗПП ( Службени гласник РС број 58/03 до 61/13) прописано да ревизија није дозвољена ако вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде не прелази износ од ,00 КМ, а у привредним споровима ,00 КМ. Управни поступак 24. Рјешењем Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове - Подручна јединица Бањалука (у даљњем тексту: Подручна јединица Бањалука) број 21.11/ /13 (Ел. Дн: 4005/13) од 6. децембра године, које је потврђено Рјешењем Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове (у даљњем тексту: Републичка управа) број 21.05/714-20/14 од 5. маја године, тачком 1 диспозитива, дозвољена је укњижба права својине на основу пресуде Вишег привредног суда на непокретностима поближе означеним у тој тачки досадашњег власника апеланта с дијелом 1/1 дијела у корист Града Бањалука с дијелом 1/1. Тачком 2 диспозитива наведеног рјешења одређено је да се одбија укњижба права својине на непокретностима поближе описаним у тој тачки, власника Bewo Real Estate д.о.о. Бањалука с дијелом 1/1 дијела у корист Града Бањалука.

12 Предмет број АП 2560/14 12 Одлука о допустивости и меритуму 25. Пресудом Окружног суда број 11 0 У У од 25. новембра године уважена је тужба тужиоца Града Бањалука против Рјешења Републичке управе број 21.05/714-20/14 од 5. маја године и предмет је враћен Републичкој управи на поновно одлучивање. 26. Према стању списа наведени поступак је у току. IV. Апелација а) Наводи из апелације 27. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. 28. Апелант наводи да су у предметном поступку редовни судови погрешно утврдили чињенично стање и произвољно на његову штету примијенили материјално и процесно право. Наводи да на основу доказа изведених у току поступка пред Вишим привредним судом, као и на основу чињеница утврђених у поступку као цјелини, Виши привредни суд у побијаној пресуди није садржински навео разлоге за своју одлуку јер је од више од осамдесет изведених доказа образложио само четири и одлуку засновао искључиво на тумачењу тих доказа. Према апелантовом мишљењу, Виши привредни суд није образложио процес доношења одлуке и оцјене доказа, него је само извео закључак без међусобног сучељавања чињеница и доказа, односно није објективизирао своје становиште логичном везом чињеница и доказа изведених у поступку, како оних који су у прилог тужби тако и оних коју указују на супротно, па је слободно судијско увјерење изашло из оквира слободне оцјене доказа. Истиче да је Виши привредни суд своју одлуку у појединим сегментима засновао на претпоставкама и вјероватноћи, што је неприхватљиво посебно због тога што је на претпоставкама и вјероватноћи доказивао битна обиљежја законом прописаних услова за ваљаност правног посла (исплату купопродајне цијене и предају у посјед). Такво поступање, према апелантовом схватању, представља чисту произвољност у одлучивању које не задовољава стандарде савјесне, свестране оцјене доказа и чињеница утврђених у поступку. Посебно истиче да Виши привредни суд није узео у обзир да је апелант предметну имовину стекао теретним правним послом и да је та имовина била регистрована у поступку приватизације као апелантова имовина и да је била обухваћена активним билансом стања, односно да је

13 Предмет број АП 2560/14 13 Одлука о допустивости и меритуму стечена на основу правоснажног рјешења надлежног државног органа у управном поступку које се не може оспоравати у редовном парничном поступку, а у овом поступку се оспорава индиректно. Наводи да је ту имовину стекао у законом прописаном поступку уписавши је као своју својину у јавним евиденцијама. Указује да је Виши привредни суд засновао своју одлуку на образлагању два доказа која повезује са уговором чија се ваљаност тражи. Апелацијом се тврди да између доказа које је имао у виду другостепени суд и спорног уговора не постоји склад у погледу чињеница, времена, нити износа новца, што, према апелантовом мишљењу, указује да предметни уговор никада није ни закључен. Стога апелант сматра да тужилац није успио доказати основаност свог захтјева, а на њему је био терет доказивања. 29. Уз то, истиче да му је повријеђено право на приступ суду и право на дјелотворан правни лијек с обзиром да му је ревизија неосновано одбачена, те указује да је цензус за ревизију измјенама и допунама ЗПП повећан у току трајања поступка, те да је у његовом случају требало примијенити одредбу члана 237 став 2 ЗПП у тексту који је био на снази у вријеме подношења тужбе. Указује и да је цензус за ревизију превисоко одређен измијењеном одредбом члана 237 став 2 ЗПП. 30. Коначно, наглашава да је предметни поступак трајао неприхватљиво дуго што је омогућило тужиоцу да све вријеме трајања поступка убире приходе од предметних непокретности, па је на тај начин, према апелантовом мишљењу, оспореним пресудама дошло до незаконитог мијешања у његово право на имовину. б) Одговор на апелацију 31. Виши привредни суд је у одговору на апелацију навео да сматра да нису повријеђена апелантова права на правично суђење и имовину гарантована Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом, те да у цијелости остаје при образложењу које је дато у оспореној одлуци. 32. Окружни привредни суд је навео да сматра да у поступку који је вођен пред тим судом нису повријеђена апелантова права на која се позива у апелацији. 33. Правобранилаштво је у одговору на апелацију интерпретирало оспорену пресуду Вишег привредног суда, те истакло да су неосновани апелантови наводи о повреди права на правично суђење и права на имовину. 34. МСУРС је истакао да су неосновани апелантови наводи о повреди права на правично суђење и права на имовину. Између осталог, наведено је да су, у складу са чланом 3 Закона о

14 Предмет број АП 2560/14 14 Одлука о допустивости и меритуму измјенама и допунама Закона о културним добрима ( Службени гласник РС број 103/08), земљишта и зграде чији је оснивач РС у својини Републике Српске и у складу с тим они могу искључиво бити укњижени на Републику Српску, а никако на апеланта. Такође је напоменуто да се у предметном објекту старе жељезничке станице од 13. јануара године налазила Умјетничка галерија Бањалука која је од године прерасла у МСУРС, те да апелант није могао ни на који начин да користи наведени простор. V. Релевантни прописи 35. У Закону о облигационим односима ( Службени лист СФРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и Службени гласник РС бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) релевантне одредбе гласе: Кад је уговор закључен Члан 26. Уговор је закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора. Неформалност уговора Члан 67. став (1) (1) Закључење уговора не подлијеже никаквој форми, осим ако је законом друкчије одређено. Санкције недостатка посебне форме Члан 70. (1) Уговор који није закључен у прописаној форми нема правно дејство уколико из циља прописа којим је одређена форма не произилази што друго. (2) Уговор који није закључен у уговореној форми нема правно дејство уколико су странке пуноважност уговора условиле посебном формом. 36. У Закону о промету непокретности ( Службени лист СРБиХ бр. 38/78, 4/89, 29/90 и 22/91 и Службени гласник РС број 29/94) релевантне одредбе гласе: Члан 9.

15 Предмет број АП 2560/14 15 Одлука о допустивости и меритуму Самоуправни споразум, односно уговор о преносу непокретности са једног на друго друштвено правно лице и о отуђењу непокретности из друштвене својине закључује се у писменом облику. Уговор на основу кога се преноси право својине на непокретности мора бити сачињен у писменом облику, а потписи уговарача овјерени у надлежном суду. Самоуправни споразум, односно уговор који је закључен противно одредбама ст. 1. и 2. овог члана не производи правно дејство. Изузетно од одредбе претходног става, уговор закључен у писменој форми на основу кога се преноси право својине, производиће правно дејство иако потписи уговарача нису овјерени у надлежном суду, ако су уговорне стране извршиле у цјелини или у претежном дијелу обавезе које из њега настају или ако је тај уговор закључен у присуству најмање два свједока који су се потписали у уговору. 37. У Закону о парничном поступку ( Службени гласник Републике Српске бр. 58/03 и 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 и 49/09), који је важио у релевантном периоду, битне одредбе гласе: Члан 7. (1) Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтјеве и да изводе доказе којима се утврђују те чињенице. Члан 8. Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво цијенити сваки доказ посебно и све доказе заједно. Члан 10. Суд је дужан да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку. Члан 123. став (1) (1) Свака странка дужна је да докаже чињенице на којима заснива свој захтјев. Члан 126. Ако суд на основу оцјене изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању ове чињенице закључиће примјеном правила о терету доказивања.

16 Предмет број АП 2560/14 16 Одлука о допустивости и меритуму Члан 229. став (1) тачка 3. Другостепени суд ће, у сједници вијећа или на основу одржане расправе, пресудом преиначити првостепену пресуду, ако утврди да постоји један од сљедећих разлога изнесених у жалби: 3) Ако је послије одржане расправе, на основу нових доказа или поновног извођења већ изведених доказа, утврдио другачије чињенично стање него што је оно у првостепеној пресуди; Члан 237. став (2) (2) Ревизија није дозвољена ако вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде не прелази конвертибилних марака, а у привредним споровима КМ. 38. У Закону о измјенама и допунама Закона о парничном поступку ( Службени гласник Републике Српске број 61/13) релевантне одредбе гласе: Члан 49. У члану 237. став (2) мијења се и гласи. Ревизија није дозвољена ако вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде не прелази КМ, а у привредним споровима КМ. Члан 108. Послије члана 456. додаје се нови члан 456а. који гласи: Члан 456а. Поступци у којима је до дана ступања на снагу овог закона донијета првостепена пресуда, наставиће се према досадашњим прописима, а поступци у којима до дана ступања на снагу овог закона није донесена првостепена пресуда, окончаће се према одредбама овог закона. 39. У Закону о стварним правима ( Службени гласник Републике Српске бр. 124/08, 58/09 и 95/11) релевантне одредбе гласе: Започети поступци Члан 356.

17 Предмет број АП 2560/14 17 Одлука о допустивости и меритуму Поступци о стицању, заштити и престанку права својине и других стварних права започети на основу прописа који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона окончаће се по одредбама тих прописа. VI. Допустивост 40. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 41. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. a) Допустивост у односу на парнични поступак 42. Испитујући допустивост апелације у смислу члана 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд подсјећа на то да је Одлуком о допустивости број АП 189/11 од 27. фебруара године одбацио као преурањену апелантову апелацију број АП 4144/13 поднесену против Пресуде Вишег привредног суда број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године будући да је пред Врховним судом у току био поступак поводом апелантове ревизије. С обзиром на то да је Рјешењем Врховног суда број 57 0 Пс Рев 02 од 19. марта године ревизија одбачена као недопуштена због формалних разлога, коначну одлуку у овом предмету представља Пресуда Вишег привредног суда број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године, па ће Уставни суд апелационе наводе испитати у односу на ту пресуду. 43. У том контексту Уставни суд, у складу са својом праксом (види, Уставни суд, Одлука број АП 2884/06 од 10. јануара године, доступна на интернет-страници Уставног суда као релевантан датум подношења апелације узима у обзир датум када је поднесена апелација која је одбачена као преурањена. С обзиром на то да је Пресуда Вишег привредног суда број 57 0 Пс Пж од 18. јуна године апеланту уручена 6. августа године, а апелација у предмету број АП 4144/13 поднесена 5. октобра године, произлази да је апелација поднесена у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, чиме је испуњен овај услов допустивости предметне апелације. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног

18 Предмет број АП 2560/14 18 Одлука о допустивости и меритуму суда зато што није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 44. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација у овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости. б) Допустивост у односу на управни поступак уписа права својине у земљишну књигу 45. При испитивању допустивости апелације у односу на апелационе наводе, Уставни суд је пошао од одредаба члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (1) и став (3) тачка л) Правила Уставног суда. 46. Члан VI/3б) Устава Босне и Херцеговине гласи: Уставни суд има и апелациону надлежност над питањима по овом Уставу, која проистичу из пресуде сваког суда у Босни и Херцеговини. 47. Члан 18 став (1) и став (3) тачка л) Правила Уставног суда гласи: (1) Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. (3) Апелација није допустива ако постоји неки од сљедећих случајева: л) апелација је преурањена; 48. Према наведеним одредбама, апелација се може поднијети само против пресуде, односно одлуке којом је поступак у одређеном предмету завршен. У конкретном случају пресудом Окружног суда уважена је тужба тужиоца против рјешења Републичке управе и предмет је враћен тој управи на поновно одлучивање, па сходно томе управни поступак који се тиче уписа права својине у корист тужиоца није правоснажно окончан, те слиједи да је апелација у овом дијелу преурањена. 49. Имајући у виду одредбу члана 18 став (3) тачка л) Правила Уставног суда, према којој ће се апелација одбацити као недопуштена уколико је преурањена, Уставни суд је одлучио као изреци ове одлуке.

19 Предмет број АП 2560/14 19 Одлука о допустивости и меритуму VII. Меритум 50. Апелант оспорава пресуду Вишег привредног суда, тврдећи да су му том пресудом прекршена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те члана 13 Европске конвенције. Апелант указује и на кршење права на суђење у разумном року као сегмента права на правично суђење. Право на правично суђење 51. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 52. Уставни суд примјећује да се поступак који је мериторно окончан оспореном пресудом Вишег привредног суда односи на поступак утврђивања правне ваљаности уговора, те стицања права својине, односно на предмет грађанскоправне природе, па је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив у предметном случају. У односу на апелационе наводе у вези са утврђеним чињеничним стањем и примјеном материјалног и процесног права 53. Уставни суд, прије свега, указује на то да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

20 Предмет број АП 2560/14 20 Одлука о допустивости и меритуму 54. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда, како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивно-правних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види, Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра године, тачка 25 и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла године, тачка 24). Сходно наведеном, Уставни суд ће испитати да ли је чињенично стање погрешно утврђено, односно да ли је приликом одлучења дошло до произвољне примјене материјалног и процесног права. 55. Уставни суд такође подсјећа на то да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључака судова у погледу процјене доказа, уколико се ова процјена не доима очигледно произвољном. Уставни суд се неће мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати ни у то којим доказима страна у поступку редовни судови поклањају повјерење на основу слободне судијске процјене (види, Уставни суд, Одлука број АП 612/04 од 30. новембра године, објављена у Службеном гласнику БиХ број 19/05, Европски суд, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78). 56. Коначно, Уставни суд указује на то да, према устаљеној пракси Европског суда и Уставног суда, члан 6 став 1 Европске конвенције обавезује судове да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе (види, Уставни суд, одлуке бр. У 62/01 од 5. априла године и АП 352/04 од 23. марта године). Мјера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке (види, Европски суд, Ruiz Torija против Шпаније, пресуда од 9. децембра године, Серија А, број 303-А, став 29). Европски суд и Уставни суд су у бројним одлукама указали на то да домаћи судови имају одређену дискрециону оцјену у вези с тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (види, Европски суд, Suominen против Финске, пресуда од 1. јула године, апликација број 37801/97, став 36 и, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта године).

21 Предмет број АП 2560/14 21 Одлука о допустивости и меритуму 57. Сходно свему изнесеном, Уставни суд ће у конкретном случају испитати да ли је оспорена пресуда Вишег привредног суда заснована на произвољној оцјени доказа и произвољној примјени материјалног права, односно да ли образложење те пресуде задовољава стандарде из члана 6 Европске конвенције. 58. Уставни суд, прије свега, запажа да је тужилац Град Бањалука као орган јавне власти у предметном поступку који је покренуо тужбом у јулу године тражио утврђивање правне ваљаности спорног уговора који су правни предници парничних странака закључили 16. октобра године, стицање права својине на предметним непокретностима на основу тог уговора, те сходно томе промјену уписа права својине на предметним непокретностима у своју корист у јавним евиденцијама. Сходно тако постављеном тужбеном захтјеву, редовни судови о предмету спора нису имали идентично правно становиште. 59. Наиме, првостепени суд је у цијелости одбио тако постављени тужбени захтјев јер на основу великог броја изведених доказа није могао извести закључак да је спорни уговор уопште закључен, указавши још да и под претпоставком да је спорни уговор закључен, он није правно ваљан јер током поступка није доказано да испуњава услове из члана 9 став 4 Закона о промету непокретности, односно проведеним доказима није утврђено да су парничне странке испуниле своје обавезе из спорног уговора (види тачку 13 ове одлуке у којој је детаљно интерпретирано шта је Суд у том правцу навео). 60. С друге стране, Виши привредни суд је након јавне расправе, поновном оцјеном доказа које је првостепени суд провео током поступка, закључио да је тужбени захтјев Града Бањалука у цијелости основан, заузимајући становиште да је спорни уговор закључен и правно ваљан, да је тужилац на основу тог уговора стекао правни основ за стицање права својине на спорним непокретностима, те је надлежним органима наложио промјену уписа права на спорним непокретностима у јавним евиденцијама. Уставни суд запажа да је другостепени суд такво становиште засновао на правоснажној Пресуди Основног суда број Пс 480/88 од 20. јуна године као јавној исправи, сматрајући да та пресуда даје одговоре на сва спорна питања која су се током поступка поставила. Наиме, из цитиране пресуде је произашла обавеза апелантовог правног предника да дислоцира монтажне објекте са к. ч. број 2424/6 (површине м 2 ), све на основу уговора који су правни предници парничних странака закључили 16, односно 22. октобра године под истим пословним бројем /79. На основу цитиране пресуде другостепени суд је закључио да је спорни уговор од 16. октобра године закључен јер се он спомиње у цитираној пресуди, те да је правно ваљан у смислу члана 9 став 4 Закона о промету непокретности. Уставни суд примјећује да је

22 Предмет број АП 2560/14 22 Одлука о допустивости и меритуму Виши привредни суд испуњеност спорног уговора засновао дијелом на цитираној пресуди из године, а дијелом (у недостатку релевантних доказа) примјеном правила о терету доказивања, заузимајући становиште да апелант као тужени у предметном поступку није доказао да му нису исплаћена средства утврђена спорним уговором. Уставни суд надаље запажа да је другостепени суд, закључивши да је спорни уговор правно ваљан, аутоматизмом закључио да је тужилац Град Бањалука стекао право својине на спорним непокретностима на основу спорног уговора за који је оцијенио да представља ваљан правни основ за стицање права својине, наложивши промјену уписа права својине на спорним непокретностима у јавним евиденцијама на основу оспорене пресуде, те је сходно томе одбио апелантов противтужбени захтјев примјеном Закона о стварним правима. 61. Уставни суд, имајући у виду све релевантне околности предметног случаја у свјетлу апелационих приговора и садржаја спорног уговора чија се правна ваљаност оцјењивала у предметном поступку, сматра да из образложења које је Виши привредни суд дао за своје одлучење произлази да је тај суд доносећи оспорену пресуду произвољно примијенио материјално и процесно право. Уз то, Уставни суд запажа да је оспорена пресуда Вишег привредног суда донесена на основу једнодимензионалног приступа, без сагледавања свих релевантних околности конкретног случаја битних за правилну и закониту одлуку. Уставни суд у образложењу Вишег привредног суда уочава низ пропуста на које ће овом одлуком указати. 62. Прије свега, оно што Уставни суд prima facie уочава као произвољност у поступању другостепеног суда јесте образложење тог суда према којем су правни предници апеланта и тужиоца испунили своје обавезе из спорног уговора (у цијелости или претежном дијелу), утврђујући да је спорни уговор правно ваљан у смислу члана 9 став 4 Закона о промету непокретности. У вези с тим Уставни суд подсјећа да је Виши привредни суд, цијенећи правну ваљаност спорног уговора, у смислу става 4 члана 9 Закона о промету непокретности, утврдио да су уговорне стране испуниле обавезе из уговора, налазећи упориште за такво становиште у претежном дијелу у правоснажној Пресуди Основног суда број Пс 480/88 од 20. јуна године из које је проистекла обавеза апелантовог правног предника да дислоцира монтажне објекте са к. ч. број 2424/6. У вези с тим Уставни суд запажа да се спорни уговор односио на дислокацију старе аутобуске станице која је обухваћала објекте и земљиште и који се односио на више парцела (види тачку 18 ове одлуке у којој је наведен предмет уговора), а да се правоснажна пресуда из године, на којој је Виши привредни суд засновао своју одлуку, односила на дислокацију монтажних објеката са само једне парцеле. У