KORUPCIJA I MEDIJI: IZMEDJU ESTRADIZACIJE I ETIKE

KORUPCIJA I MEDIJI: IZMEDJU ESTRADIZACIJE I ETIKE Doc. dr. Zoran Aracki Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet Niš, Srbija zoran.aracki@filfak.ni.ac.rs Sažetak Korupcija je problem sa kojim se, od svog postanka do danas suočavaju sve zemlje sveta, doduše u različitim vidovima i stepenima. Njeni uzroci su mnogobrojni, kao i njeno ispoljavanje, a posledice i tragovi vidljivi su u gotovo svim segmentima društva i ogledaju se pre svega u nepoverenju u institucije, narušavanju sistema vrednosti, dezorijentisanosti i nesigurnosti. Na prostorima Zapadnog Balkana korupcija je izuzetno prisutna od vremena raspada Jugoslavije. Danas se slobodno može tvrditi da predstavlja gotovo sastavni deo privrednog i društvenog života ovog dela sveta. Na čelu liste najkorumpiranijih ljudi nalaze se političari, moćni poslovni ljudi, ali i pripadnici pravosudnih i policijskih organa, dakle gotovo svi od kojih se očekuje da svojim delovanjem utiču na smanjenje ovog društvenog zla. Očekivanja da će u borbi protiv korupcije masovni mediji odigrati značajnu ulogu za sada se ne ostvaruju, jer se pokazuje da njihova tranzicija iz vremena jednopartijskog u višepartijski sistem nije medije pretvorila u kontrolore vlasti, već u prave poslušnike novih vlasnika. Zbog toga se sve češće dešava da se ta borba pretvara u estradni lov na neistomišljenike koji se u medijima optužuju, istražuju i kojima se presuđuje, pre no što je bilo kakav pravno policijski postupak započeo. Novinari na taj način izneveravaju etička načela profesije kojoj pripadaju. U ovom radu, uz oslanjanje na više istraživanja o stanju korupcije i medija, analizira se pomalo neočekivana simbioza koruptivnog zla i onih koji bi trebali da se protiv njega bore. Autor dokazuje da mediji umesto da obavljaju kontrolnu funkciju u društvu, zapravo, predstavljaju kariku u lancu korupcije. Istovremeno, naglašava se potreba za daljim reformama u društvu, posebno u oblasti medija u kojima bi trebalo ukinuti sve vrste monopola, vlasništvo učiniti transparentnim, sprečiti medijsku koncentraciju, a novinarima vratiti izgubljeni integritet i dostojanstvo. Ključne reči: korupcija, mediji, transparentnost, etika, monopoli 10

UVODNA RAZMATRANJA 1 Korupcija je pojava koja vlada svetom od njenog postanka. Isto toliko duga je i borba protiv korupcije, ali je rezultat u različitim državama manje više promenjiv i kreće se od ohrabrujućeg do potpuno poražavajućeg, a zavisi od niza faktora među kojima posebno mesto pripada zajedničkoj spremnosti svih nadležnih struktura, od državnih institucija, preko medija do svakog pojedinca ponaosob, da se uhvate u koštac sa ovim zlom. Ono što je sasvim izvesno jeste činjenica da nema zemlje na svetu, bez obzira na njeno bogatstvo ili siromaštvo u kojoj korupcija ne postoji Na prostoru Zapadnog Balkana, kao uostalom i u čitavoj Istočnoj Evropi, korupcija duboke korene ima u nekadašnjim socijalističkim režimima ovdašnjih zemalja koji su pogodovali njenom razvoju. Što je kriza bivala veća, to se korupcija sve više širila, a država se urušavala. Srpski političar i filozof Dragoljub Mićunović u predgovoru studiji Korupcija u Srbiji 2 ispravno zapaža da kada korupcija dobije enormne dimenzije, kada prodre u sve službe, institucije i ustanove, kada udje u sve pore društva nastaje ubrzano truljenje svega. Policija prvo saradjuje sa kriminalcima, a zatim ih sama organizuje; carinici sarađuju sa švrecerima, a zatim sami organizuju šverc. To je nesumnjivi put u sunovrat svake, a ne samo balkanske države. Na udaru se, naravno, u toj situaciji nađu i sudstvo, zdravstvo, prosveta, a posebno tranziciona privreda, ona u kojoj se vrši promena vlasničke strukture i čiji kapaciteti postaju izuzetno privlačni za različite vrste lopovluka, odnosno za sticanje enormnih bogatstava. Korupcija zahvata političare i državne službenike, ali ne štedi ni novinarski, ni sindikalni svet, ni slobodne profesionalce, ni preduzetnike... ona opstaje u svakom vremenu i svakom režimu. 3 Ako se u korupcionaško kolo uključe i mediji, dakle oni koji bi, po svojoj definiciji kontrolora vlasti, morali da budu u prvim redovima borbe protiv korupcije onda nastaje simbioza normalnih i patoloških pojava, a borba protiv korupcije potpuno izostaje. Mićunović je takvo udruživanje uticajnih faktora društva u krađi javnog dobra s pravom nazvao lopovskom oligarhijom ili kleptokratijom. Predmet ovog rada biće upravo odnos korupcije i medija. Naš cilj je da na osnovu jasnih teorijskih stavova i raspoložive empirijske građe ukažemo na uzroke i mehanizme korupcije i sve prisutniju pojavu medijske estradizacije borbe protiv nje. Umesto nepristrasne i odmerene uloge, zahvaljujući tesnim vezama za političkim i biznis centrima moći, mediji na Zapadnom 1 Rad је urađen u okviru projekta "Tradicija, modernizacija i nacionalni identitet u Srbiji i na Balkanu u procesu evropskih integracija" (179074) koji realizuje Centar za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu, a finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 2 O tome više u studiji: Antonić, D. i dr. (2001): Korupcija u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, str. 7. 3 Brioski, K.A. (2007): Kratka istorija korupcije, Od starog veka do naših dana, Mate, Beograd, str.182. 11

Balkanu preuzimaju na sebe ulogu istražitelja, tužioca i presuditelja. Na taj način izneveravaju se etička načela žurnalističke profesije, a mediji postaju deo korupcionaške hobotnice. MITO I POKLON U KULTURI NARODA Bez mnogo straha, od moguće greške, može se tvrditi da je korupcija postala gotovo svakodnevni, sastavni deo privrednog i društvenog života u većini svetskih država. Brojne finansijske afere i skandali koji su poslednjih decenija potresli svet nedvosmisleno ukazuju na porast korumpiranosti kako vodećih političara, tako i moćnih i uticajnih poslovnih ljudi. Na korupciju, odnosno na tzv. sitne nezakonitosti nisu imuni ni obični ljudi: od izbegavanja plaćanja poreza, taksi, do podmićivanja različitih državnih činovnika i ljudi na položajima koji svakodnevni život mogu čine lakšim od uobičajenog. U toku svojih života, vladari, poslovni ljudi, moćni velikodostojnici, profiteri svake vrste, ali i ugledni ljudi naizgled daleko od svakog greha, redom su više ili manje susretali suptilnu i prirodnu aromu nemorala i korupcije: ko više ko manje, bez sumnje, iako se čini da je u većini slučajeva reakcija gađenja svakoga bila ta da stisne nos i sakrije taj susret pod velom ćutanja koje se najčešće gotovo nesvesno prostrlo, bilo zbog privremene amnezije, bilo zato što je izgledalo kao da golemost tudjih prevara može izbrisati nezakonitu korist manjih razmera. 4 Ne sme se zaboraviti ni činjenica da korupcija ne predstavlja nikakvu posebnu bolest savremenog društva, jer je ona postojala od kad je sveta. Ruke ogrezle u prljavštini i blatu, barem toliko koliko i čiste ruke moralista, poseduju za obične smrtnike u osnovi diskretnu privlačnost, zato su i razni Neroni i Kaligule postali deo istorije, jednako kao i sveci (i mnogo više nego osrednji poštenjaci). 5 Karlo Alberto Brioski 6 navodi da su Egipćani za opis fenomena kakav je ponuda/mito koristili izraz fega, Mesopotamci tatu, Biblija šohadh, Arapi rašwa, Grci dσron, Latini munus...francuzi novac za mito nazivaju pots de vin (doslovno boce ili bačve vina, što se odnosilo na običaj davanja malog poklona za usluge), Englezi govore o bribe i sleaze, dok je nemački naziv za korumpiranost bestechen (od stechen, ubosti, zabiti ) ili schmieren (od Schmiere, mast/mazivo, ulje ), iz čega proizilazi naziv koji odgovara reči mito : Schmiergeld (doslovno zlato koje podmazuje ). U svakom slučaju radilo se o ponudi kao nadoknadi za zadovoljenje nekog legitimnog interesa. Izvesno je, medjutim, da u različitim društvima korup- 4 Isto. str. 13. 5 Isto, str. 12. 6 Karlo Alberto Brioski je urednik esejistike u izdavačkoj kući Ricoli, Italija, autor više dela iz oblasti korupcije. 12

cija ima različito značenje, odnosno ono što je u jednom društvu poklon u drugom se može smatrati mitom. Ta razlika izmedju mita i poklona stvar je pre svega kulture jednog naroda, ali treba imati u vidu činjenicu da se i kultura menja, pa tako i vrednosti o kojima je bilo reči. Danas se korupcija definiše na više načina od kojih se jedni ubrajaju u tradicionalne, a drugi u savremene. U tradicionalne spadaju Platonovo, Aristotelovo, Polibijevo i Monteskijeovo gledište prema kome se korupcija objašnjava kao kvarenje vlasti, vladanje koje nije u opštem interesu, tj. u interesu političke zajednice, države. Unutar ovog shvatanja svoj pogled na korupciju izgradili su i Makijaveli i Ruso koji su smatrali da je korupcija moralno kvarenje ljudi, odnosno poništavanje društvenih vrednosti kod građana. Prema savremenim gledištima definicije korupcije se mogu grupisati u administrativne (korupcija je devijantno ponašanje pojedinca u odnosu na formalnu ulogu), ekonomske (korupcija je maksimizacija profita kršenjem zakona i morala) i javno-interesne (korišćenje javnih sredstava za lične interese). Ipak, u široj javnosti najprisutnije je gledište prema kojem se korupcijom smatra zloupotreba javnih resura zarad ličnih interesa (definisano na jednom od skupova Svetske banke). U traganju za uzrocima korupcije nedvosmisleno se stiže do objašnjenja da se oni kriju pre svega u ekonomskoj sferi. Ljudi koji stupaju u ekonomske odnose imaju legitimno pravo da kroz taj odnos stignu do maksimalizacije ličnog blagostanja. 7 Nema u tome ničeg negativnog, ali nevolja nastaje onda kad na tom putu čovek pokuša da koristi nedozvoljena ili moralno neopravdana sredstva, poput podmićivanja, davanja nedozvoljene prednosti onome ko mu na tom putu pomaže i sl. Endemska korupcija ukazuje na masovni neuspeh društva da se lični interes upotrebi u produktivne svrhe. 8 Do korupcije, zapravo, pre svega dovode diskreciona prava odlučivanja državnih činovnika. Što je nivo odlučivanja veći, veći su i nivoi korupcije. Najvišu, takozvanu sistemsku korupciju zapravo imamo u vladama različitih država prilikom opredeljivanja za odredjene državne projekte, poput koncesija, javnih nabavki i slično. Prema podacima američke organizacije pod nazivom Globalna finansijska ispravnost cena korupcije u svetu je zaprepašćujuća. Procenjuje se da je u deceniji od 2001. do 2010.g. iz 150 zemalja u razvoju na nezakonit način izvučeno čak 5.800 milijardi dolara. Na čelu tog spiska zemalja nalazi se Kina sa 2.750 milijardi dolara nezakonitog odliva kapitala u tom periodu. Meksiko je drugi sa više od 476 milijardi dolara potrošenih na korupciju, dok je Rusija na petom mestu s 152 milijarde dolara. 9 7 Ovu koncepciju je još pre dva veka izložio Adam Smit, osnivač savremene ekonomske nauke. 8 Rouz-Ejkerman, S. (2007): Korupcija i vlast uzroci, posledice i reforma, Službeni glasnik, Beograd, str.15 9 Izvor: Glas Amerike 26. 02. 2013.g. 13

Zanimljivo je, medjutim, da su i stručnjaci Globalne finansijske ispravnosti procenili da su jedna od najvećih crnih rupa na svetu, zaslužna za razvoj korupcije, ustvari same SAD, gde anonimne kompanije mogu jednostavno da se registruju i potom služe kao sprovodnik nezakonitog novca. Organizacije za praćenje korupcije s pravom tvrde da je bankarska tajnost u zapadnim državama, medju kojima su i Švajcarska i neka karipska ostrva praktično plodno tlo za privlačenje koruptivnog novca i da bi trebalo uneti više svetla u njihov rad. Korupcija je ozbiljno ugrozila demokratiju širom Evrope. Upozorenja o padu poverenja u institucije, političare i vlast stižu iz mnogih zemalja, pa i iz vrha EU. Razmere te pošasti ispituje Evropski istraživački centar za antikorupciju u Berlinu. Taj Centar nedavno je ocenio da je Evropska unija znala da su fondovi namenjeni za infrastrukturu zloupotrebljeni u mnogim od 27 članica EU, 10 ali su te zloupotrebe tolerisane, uz ocenu da je evrokriza probudila javnost i učinila je vrlo osetljivom na korupciju. Centar je takođe ocenio da su rigorozne mere štednje zaslužne što u Grčkoj, Irskoj, Portugaliji i Španiji biračko telo više ne trpi korupciju. Ono što je bilo tradicija Južne Evrope, da se političari i biznismeni snalaze, prebacujući svoje firme i bankarske račune u fiskalna rajska ostrva neće više biti prihvatljivo za birače čija je egzistencija ugrožena krizom. To potvrđuju i nedavni rezultati studije Evropske komisije po kojoj tri četvrtine građana u državama članicama korupciju ubrajaju u najveće probleme njihovih zemalja 11. Sa korupcijom se suočavaju i zemlje nekadašnje SFRJ, a problemi u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu manje više su identični, iako imaju različite pojavne oblike i imena. Sloveniju je početkom godine dobro protresla politička kriza nastala nakon objavljivanja izveštaja o riziku od korupcije utvrđenom proverom imovine šefova dve najveće parlamentarne stranke, koji je sačinila Komisija za sprečavanje korupcije. Hrvatska je suočena sa primedbama Evropskog parlamenta koje se odnose na ispunjavanje predpristupnog uslova o sprečavanju sukoba interesa. Naime, iako je svojevremeno usvojen Zakon o sprečavanju interesa, kojim su nadležnoj komisiji data ozbiljna ovlašćenja u nadzoru najviših državnih funkcionera kasnije je Ustavni sud neustavnim proglasio najveći broj tih ovlašćenja i ukinuo ih. Termin sukob interesa je zapravo svojevrsni eufemizam za pojam rizik od korupcije i zbog toga je njegovo eliminisanje izuzetno važno u državnoj službi. Srbiju trese više korupcionaških afera. NVO Transparentnost Srbija saopštila je da je Srbija u 2012. g. za pola koraka nazadovala u borbi protiv korupcije i da se, prema listi koju godišnje pravi Transparensi internešnal, nalazi na 80. mestu u svetu po borbi protiv korupcije, kao i da je te godine imala najgori indeks percepcije korupcije od svih bivših jugoslovenskih republika. 12 Prema podacima te organizacije 10 U vreme pisanja ovog rada Hrvatska još nije bila članica EU. 11 Izvor: Politika, Beograd, 08.02.2013. 12 Izvor: prof. dr Vladimir Goati, predsednik organizacije Transparentnost Srbija, na konferenciji za 14

čak trećina bruto društvenog proizvoda Srbije završava u koruptivnim vodama, odnosno umesto u držvnoj kasi u džepovima različitih mešetara. Prema istraživanjima srpskog Viktimološkog društva građani Srbije smatraju da najviše korupcije ima u političkim partijama (76,7 odsto ispitanika), zdravstvu (73,6 odsto), u pravosudju (69,3 odsto), carini (65 odsto), državnoj upravi i skupštini (63,3 odsto)... Otprilike polovina ispitanika apostrofirala je prosvetu kao jednu od najkorumpiranijih delatnosti. 13 KORUPTIVNI PUT DO KAPITALA I VLASTI Nesumnjivo je da je za porast korupcije na Zapadnom Balkanu izuzetno značajna privatizacija velikih privrednih preduzeća koja se odvijala uz apologetsko klicanje neoliberalnom privrednom modelu. Taj model je velikom finansijskom krzom koja je kulminirala u SAD 2008.g. doživeo potpuni krah, a turbo privatizacija u kojoj nije proveravano ni poreklo kapitala, niti prave namere onih koji su kupovali velika državna preduzeća, čija prava vrednost zapravo nikada nije ni utvrđena, donela je katastrofalne posledice ovom delu sveta. Umesto da se prelaskom preduzeća iz državnih ruku u privatne smanji prostor za korupciju, ona se upravo tokom tog procesa razvijala u punoj meri. Jer, vešti špekulanti koje gotovo svuda na Zapadnom Balkanu nazivaju tajkunima ili što je još gore kontroverznim biznismenima koristili su takozvane insajdere iz državnih redova, preko njih dobijali informacije koje nisu bile dostupne javnosti i urušavali firme, pa ih kasnije za malo para kupovali. Tako se stvarao privid da se sve radi po zakonu, a u stvari, običnim ljudima je svakim danom postajalo sve jasnije da je reč o kriminalu i korupciji koji su lagano postajali model života kome mnogi nisu mogli da odole. Novim vlasnicima je sasvim odgovaralo plivanje u nedovoljno definisanim zakonskim odredbama, posebno onima koje su se odnosile na njihove poreske i druge finansijske obaveze. Mnoge tržišne transakcije su zasnivali na ličnim vezama, na podmićivanju javnih službenika. Pravi tržišni mehanizmi nisu delovali, već je na delu bila njihova imitacija, što je na duži rok dovelo da uništavanja vitalnih pretpostavki za privredni razvoj društva. Čak i danas firme koje su profitirale od podmićivanja suprostavljaju se težnji da se pravila i zakoni učine jasnijim (Rouz-Ejkerman 2007:79), jer i dalje vide prostor za bogaćenje njihovih vlasnika u mutnim tržišnim vodama. Tako danas na sceni imamo razorene, deindustrijalizovane države u kojima se isti oni koji su doprineli takvom stanju još uvek nalaze na vlasti zalažući se, pri tom, za reindustrijalizaciju, a veliki biznismeni iz tranzicionog doba nude rešenja za privredni oporavak za koja se može pretpostaviti da samo njima odgovaraju. Narod ne kažnjava ni jedne ni druge, jer i policija i tužilaštva i sudovi uglavnovinare u Medija centru, Beograd, 5. decembra 2012.g. 13 Izvor: Večernje novosti, Beograd, 09.12.2012. 15

nom ćute o svemu, a mediji ne koriste svoju moć da razotkriju njihovo pravo delovanje. Čini se da je korupcionaška hobotnica dobro raširila svoje pipke. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Štiglic (Joseph E. Stiglitz) s pravom je tvrdio da je ekonomija devedesetih godina prošlog veka bila izopačeni koktel prepun korupcije u kome je bilo tri četvrtine laži i jedna četvrtina pohlepe. 14 Ustvari, svako je lagao svakome. Glavni rukovodioci daju nafikasane informacije o kompanijama koje vode, analitičari se prave kao da im veruju, preprodavajući te zanosne opise ulagačima, revizorske kompanije potvrdjuju ta preterivanja... 15 Tako se na nemoralnoj osnovi ušlo u veliku svetsku finansijsku krizu, u kojoj su nejednakosti i korupcija narasli do neslućenih granica. Korupcija je, zapravo postala i simptom, ali i strategija. Upravo zbog toga neki analitičari smatraju da se korupcijski faktor mora uključiti u istraživanje demokratije, jer korupcija nije više izolovani element, već činjenica sa kojom je svakodnevno sukobljen čitav svet. Španski politikolog Hozep Ramoneda navodi da u meri u kojoj je politika podređena pukim zahtevima ekonomske moći područja se brkaju, javno i privatno se mešaju i nastaju mehanizmi za stalni prenos izmedju jedne moći i druge. Procesi privatizacije javnih preduzeća paradigmatski su primer: političar prenosi državnu moć na prijateljsku preduzetničku moć, povećavajući svoju ličnu moć. 16 BEZBEDNOSNO MEDIJSKO KOLO Za pozitivan rezultat u borbi protiv korupcije posebno je važno razmotriti stanje u dva sektora u sektoru bezbednosti i u medijskoj sferi. Oba sektora su podjednako važna, jer se i od jednog i od drugog očekuje da svojim aktivnostima doprinesu efikasnom otkrivanju slučajeva korupcije, što samo po sebi ili uz, kasnije, sadejstvo sa pravosudnim organa treba da smanji štetu koja nastaje usled koruptivnih aktivnosti. Nesumnjivo je da i u sektoru bezbednosti i u medijima ima napora da se odgovori na ove zahteve, ali se, ne tako retko, ispostavlja da i oni bivaju uvučeni u koruptivni lanac. Vrli vladari s posebnom pažnjom i ljubavlju ćute o tome da li su kojim slučajem vojska, policija i službe bezbednosti te njihovi zaposlenici zahvaćeni korupcijom. Umesto da o tome konačno i javno (pro)zbore, oni nastavljaju da šire i obnavljaju mitove po kojima su glavni simboli i takoreći nosioci korupcionog zla u Srbiji ulični i saobraćajni policajci, vojni pozadinci, carinici, učitelji, profesori, lekari, šalterski službenici i tako redom. 17 14 Štiglic, J. (2002): "Protivrečnosti globalizacije", Socijalna misao, Beograd. 15 Isto. 16 Ramoneda, J. (2002): Dopo la passione politica, Garzanti Libri (collana Saggi), Italia 17 Hadžić, M. (2013): Vrtlozi korupcije u sektoru bezbednosti, Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, str. 7 16

U nastavku teksta ukazaćemo samo na neke od specifičnosti rada, kao i na moguće rizike i posledice korupcije u sektoru bezbednosti, dok ćemo veću pažnju pokloniti stanju u medijima i načinima njihove borbe protiv korupcije. Posebno je zanimljivo da u oba ova sektora, za sada ne postoje zasebna, a pogotovo ne empirijska istraživanja o zahvaćenosti vojske, policije, službi bezbednosti i medija korupcijom. Javnost zbog toga još uvek nema pouzdana saznanja o tome da li su oni koji bi po Ustavu i zakonu trebalo da ih, uz ostalo, štite i od korupcije možda i sami korumpirani. 18 Specifičnost sektora bezbednosti svakako jesu tajnost rada, kao i diskreciona ovlašćenja različitih funkcionera službi kojima oni raspolažu. Dobro je poznato da čitav sistem rada u tim službama počiva na hijerarhiji i subordinaciji, kao i da značajan deo njihovog rada ostaje skriven od javnosti, što otvara prostor za koruptivnu aktivnost, jer se odluke donose u uskom krugu ljudi. Postoje, naravno i drugi rizici od korupcije u sektoru bezbednosti i oni se pre svega nalaze u materijalnom i finansijskom poslovanju aktera tog sektora (tzv. finansijski rizici); zatim rizici u domenu radnih odnosa i postupanja zaposlenih (rizici ljudskih resursa); potom rizici koji nastupaju tokom vršenja redovnih dužnosti (operativni rizici) i najzad rizici koji dolaze usled manjkavosti mehanizma kontrole u sektoru bezbednosti. Posledice korupcije u ovom sektoru mogu se vezivati za ekonomiju, ali one imaju mnogo veću težinu u odnosu na ukupnu moralnost i stanje u društvu. Tačno je da se u sektoru bezbednosti troši dosta novca poreskih obveznika, pa svaka nezakonitost podriva budžetsku stabilnost zemlje, ali je daleko važnije to što se korupcijom u ovom sektoru urušava integritet i smanjuje kapacitet institucija bezbednosti, a time ukupno podriva poverenje gradjana u politički sistem. Zbog toga je izuzetno važno javnosti u potpunosti otvoriti priču o ponašanju najviših rukovodilaca bezbednosnog sektora - vojske, policije, službi bezbednosti. Na drugoj strani, i medijski sektor, ne pruža na pravi način podršku borbi protiv korupcije. Od medija se, inače, kad izveštavaju o korupciji očekuje da informišu gradjane kako bi mogli delovati, da ističu odgovornost gradjana za korupciju, da upoznaju gradjane s posledicama korupcije, da podupiru vladine programe za suzbijanje korupcije, da deluju preventivno: stvaraju okruženje u kojem korupcija nije dobrodošla. 19 Međutim, u mnogim državama Zapadnog Balkana oni ta očekivanja ne ispunjavaju. U konsolidovanim demokratijama korupciju na svim nivoima uglavnom suzbijaju nezavisni mediji i institucije gradjanskog društva. U tranzicijskim zemljama, poput Srbije i ostalih država Zapadnog Balkana, te institucije 18 Isto, str. 8. 19 O tome vidi u: Armao, R. (2010): Covering Corruption:The Difficulties of Trying to Make a Difference, Center for International Media Assistance, National Endowment for Democracy, Washington, USA, pp. 1-37. 17

su slabašne, a mediji se nedovoljno brzo oslobadjaju zagrljaja političara. Problem proizilazi iz shvatanja same vlasti da su mediji njen produžetak u društvu. 20 Vlasti, ma koliko imale časne namere u borbi protiv korupcije, ipak se veoma nerado odriču starih navika da kreiraju i usmeravaju javno mnijenje. Umesto da doprinose transparentnosti rada brojnog državnog administrativnog aparata mediji uglavnom služe pojedinačnim lobističkim grupama na čiji zahtev objavljuju podatke o koruptivnim poslovima suprostavljenih grupa, bile one ekonomske ili političke sve jedno je. Zbog toga u medijima imamo sve češće različita otkrića korupcionaških afera, brojne najave hapšenja i osude, koje, nažalost, ne dolaze kao plod istraživačkih napora redakcija i novinara, već pre svega kao servirane informacije, dobijene odozgo, iz krugova koji žele da sebe nametnu kao beskompromisne borce u borbi protiv korupcije. Kasnije se ispostavlja da od velike medijske galame ne bude ništa i da se sve okončava time što na čitav slučaj padne debeo sloj prašine. Time se sama borba pretvara u estradu, a mediji bivaju zloupotrebljeni u cilju lične afirmacije pojedinaca. Posle dugotrajne izloženosti aferama koje se odnose na korupciju, bez konkretnih posledica, gradjani postaju umorni i frustrirani, te na kraju izgube interes za borbu protiv korupcije. Trenutni profit, kroz podizanje rejtinga izvlači stranka na vlasti, ali i mediji, posebno tzv. tabloidi koji sebi podižu čitanost. Da stanje u medijima, posebno srpskim, pogoduje pretvaranju borbe protiv korupcije u estradnu manifestaciju, uz istovremeno zanemarivanje etičkih načela profesije potvrdjuje i Izveštaj o pritiscima i kontroli medija 21, koji je septembra 2011. godine sačinio i objavio srpski Savet za borbu protiv korupcije o kome se u Srbiji i dalje nerado govori. Ovaj izveštaj, čija je ključna poruka da je teško očekivati ozbiljnu borbu protiv korupcije kad su i mediji na izvestan način, pa makar i posredan, korumpirani - tj. plaćeni da ćute zapravo je potvrdio priču o tome da srpskom medijskom scenom vladaju monopoli. Napisan sasvim jasnim jezikom, ponudio je obilje uglavnom nepoznatih podataka, razotkrio tokove novca koji kruži izmedju offshore kompanija, države, tajkuna i medija i jasno pokazao da se sve čini kako bi se sakrilo pravo vlasništvo i sprečila kontrola nedozvoljene koncentracije, a time uticalo i na kritički rad medija. Neku godinu ranije novinari su u istraživanju Stratedžik marketinga potvrdili da sami sebe smatraju najkorumpiranijom profesijom. 22 20 Aracki, Z. (2008): Nove elite i njihov uticaj na medije, u:"balkan u procesu evrointegracija 20 godina tranzicije" priredio Božić, M., Filozofski fakultet Niš i Centar za sociološka istraživanja iz Niša, str. 229-237. 21 Videti na adresi: www.antikorupcija-savet.gov.rs 22 O tome detaljnije u istraživanju Stratedžik marketinga: "Novinari i novinarstvo u očima gradjana i novinara Srbije", Beograd, 2007. 18

Savet je posebno ukazao na korupciju u medijima i naglasio da se na taj način onemogućava objektivno informisanje i javni nadzor nad društvenim delatnostima. Kada je kontrola nad medijima od strane državnih institucija jača od funkcije kontrole koju treba da imaju mediji, kada se interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana, kada se interesi pojedinaca odvijaju na štetu javnog interesa, koji treba da štiti država, onda dolazi i do relativizacije problema korupcije u društvu. 23 Istražujući saradnju pedesetak državnih institucija sa medijima Savet je došao do zaključka da su tri najveća problema medija u Srbiji: netransparentnost medijskog vlasništva, ekonomski uticaj države na rad medija kroz razne vidove budžetskih davanja i problem RTS koji umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita. 24 Od 30 najznačajnijih analiziranih medija 12 dnevnih, 7 nedeljnih novina, 6 TV i 5 radio stanica, 18 je bilo sa netransparentnim vlasništvom. Pravi vlasnici ostajali su sakriveni iza offshore kompanija i svi napori Saveta da doje do njih ostali su neuspešni. Tek kasnije klupko se počelo razmotavati, pa se tako saznalo da je većinski vlasnik kompanije Novosti (najtiražnije medijske kuće u Srbiji) biznismen Milan Beko i to preko tri svoje kompanije čiji je sedište u Austriji, odnosno na Kipru, dok je zvanično najbogatiji Srbin Miroslav Mišković javno obelodanio da je vlasnik Pressa, ali tek u trenutku kad je odlučio da se povuče iz vlasništva, što je dovelo do gašenja ovog medija. Ostalo je i dalje skriveno ko su vlasnici ostalih medija, koliki su udeli njihovih kompanija u rukovodstvima štampanih i elektronskih medija u Srbiji. Uporedjujući prihode medija od oglašavanja i prihode od državnih institucija Savet je došao do zaključka da medijima od državnih institucija dolazi otprilike četvrtina ukupnih prihoda, što znači da institucije budžetskim novcem finansiraju sopstveno oglašavanje i promociju i za to godišnje potroše oko 15 miliona evra. Pored toga, kroz različite javne konkurse mediji od države dobijaju i dodatna sredstva, u iznosu od 21 do 25 miliona evra godišnje. Najviše tog novca, prema navodima Saveta za borbu protiv korupcije, stizalo je iz Telekoma Srbije, Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Takva situacija uticala je na uređivačku politiku medija koji su dobijali ovaj novac, pa se u njima nije mogao da pročita gotovo ni jedan analitički tekst, odnosno istraživački poduhvat novinara koji bi se odnosio na darodavce. U Izveštaju o pritiscima i kontroli medija podseća se na činjenicu da Zakon o oglašavanju političkim strankama i državnim institucijama dozvoljava oglašavanje vlastitih aktivnosti i mera koje su od značaja za građane, naro- 23 Opširinije o tome videti u Izveštaju o pritiscima i kontroli medija, Savet za borbu protiv korupcije, Vlada R.Srbije, str.2. 24 Isto, str.3. 19

čito u pet slučajeva: poruke za učešće na izborima ili referendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, poruke humanitarnih akcija i konkursa, kao i ekonomske aktivnosti. Istim zakonom međutim, zabranjeno je da se koristi ime, lik, glas ili lično svojstvo funkcionera, kao ni da se posredno ili neposredno oglašava politička organizacija. No, kako je utvrdio Savet za borbu protiv korupcije, u praksi se događa upravo to. Pre svega, najviše novca mediji dobijaju objavljujući informacije o kampanjama koje obično nemaju humanitarni karakter, već promovišu rad i aktivnosti ministarstava. Tokom poslednjih godina, najskuplje kampanje bile su Očistimo Srbiju Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, promocija startap kredita Ministarstva ekonomije, kampanja Kosovo je Srbija, kampanja za vakcinaciju protiv svinjskog gripa i kampanja za odvikavanje od pušenja. Istovremeno, ispostavilo se da su u medijima najzastupljeniji bili upravo ministri iz resora koji su se najviše oglašavali. Savet je podsetio na nalaze Medijske dokumentacije Ebart iz 2009. o najzastupljenijim političarima u medijima, prema kojima su se u medijima najviše pojavljivali Mlađan Dinkić, Ivica Dačić, Tomica Milosavljević, Rasim Ljajić, Slobodan Milosavljević... Takođe, naglasio je da nema emisije čiju je produkciju platilo Ministarstvo u okviru kampanje Očistimo Srbiju, a da se u njoj kao akter ne pojavljuje ministar Oliver Dulić. Kasnija afera sa hapšenjem ministra ekologije i prostornog razvoja Olivera Dulića, optuženim za korupciju, iznedrila je na svetlo dana informaciju o tome da je ovo ministarstvo 2011. g. platilo 47,2 miliona dinara izdavaču dnevnih listova Blic, Alo i 24 sata, svi iz kuće Ringier, za pružanje usluga istraživanja iz oblasti životne sredine. Savet za borbu protiv korupcije je, s pravom, zapazio da kao prostor za moguće uticaje na medije, osim kupovine oglasnog prostora, postoji još šest različitih načina na koje se novac iz budžeta preliva u medije specijalizovane usluge informisanja, informisanje po ugovoru, pretplata na usluge, subvencije u kulturi, realizacija projekata, usluge istraživanja. Mogući putevi za pripitomljavanje medija, odnosno za njihovo ućutkivanje vode preko marketinških i PR agencija, koje intenzivno saradjuju sa državnim institucijama. Pre svega, važna je činjenica da su ove agencije uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista ili s njima povezanih osoba, kao i da neke od tih agencija zastupaju toliko državnih institucija da im prihodi dolaze skoro isključivo od državnih organa. Jedan od najvećih problema jeste to da agencije koje zastupaju ovo ili ono ministarstvo istovremeno kontrolišu i tržište reklama one od medija zakupljuju oglasni prostor, prodajući ga potom svojim klijentima po znatno višim cenama. Pošto su mediji inače u vrlo nezavidnoj finansijskoj situaciji i kao takvi spremni na kojekakve ustupke, ovakva povezanost političara, agencija i velikih oglašivača ponekad direktno utiče i na uređivačku politiku. Često se dešava da agencije medijima uplate samo deo ugovorenog iznosa avansno, a da plaćanje preostalog dela koriste za pritisak na medije, odnosno prestaju sa plaćanjem ukoli- 20

ko medij počne da se bavi nekom temom koja nije u interesu strane kojoj vlasnik agencije pripada, ili nije u njegovom ličnom interesu, navodi se u Izveštaju. Savet za borbu protiv korupcije analizirao je i vlasničku strukturu agencija, tj. njihovu političku pozadinu i samim tim realnu moć. Jedan od glavnih nalaza Saveta jeste da neke agencije imaju veoma značajno mesto na tržištu reklama, jer pored otkupljivanja reklamnog prostora od medija, posluju i sa većim brojem državnih institucija, odnosno budžetskih korisnika. U pitanju su, kako se navodi, agencije Meken Erikson u vlasništvu Srđana Šapera, bliskog saradnika eks predsednika Srbije Borisa Tadića i agencije Multikom i Direct media, u kojima vlasnički udeo ima Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i aktuelni predsednik Demokratske stranke. Posebno mesto u Izveštaju o pritiscima na medije našao je rad Radio televizije Srbije. Analizirana je povezanost ove kuće sa različitim agencijama iza kojih stoje funkcioneri vladajućih stranaka i članovi Upravnog odbora RTS. Naglašeno je da je u mnogim slučajevima RTS umesto da bude javni servis građana bio u službi različitih agencija, privatnih produkcijskih kuća i visokorangiranih političara, čime je predstavljao servis političkih strktura. Za efikasnu borbu protiv korupcije, koja predstavlja prioritetni interes građana Srbije, neophodna je nepodeljena podrška javnosti i civilnog društva, koja se može postići jedino posredstvom medija, pre svega javnog radiodifuznog servisa. Međutim, postavlja se pitanje kako RTS, budući da i sam posluje netransparentno, može doprineti borbi protiv korupcije? - ocenili su članovi Saveta za borbu protiv korupcije. Sasvim je jasno da je Izveštaj o pritiscima i kontroli medija pogodio direktno u metu, jer se o njemu uglavnom ćutalo, a takvo ponašanje svedoči upravo o karakteru vlasti kojoj ne odgovara da se previše talasa iako se veoma lako može doći do dokaza o tome da medji predstavljaju ozbiljnu kariku u lancu korupcije. Ovo zamršeno klupko novca i uticaja svedoči o visokom stepenu korupcije u komercijalnim i javnim medijima i o visokom stepenu političkog paralelizma, odnosno preslikavanju političkog i finansijskog uticaja centara moći na medije. U tako frontalnom napadu, jedan po jedan popuštaju finansijski iscrpljeni mediji. Uprkos visoko polarizovanom društvu i podeljenoj javnosti u vreme 90-tih i uprkos nedemokratskom režimu, u Srbiji je postojalo nekoliko medija koji su pronali slavu nezavisnog novinarstva i bili stubovi kritičke javnosti. Izveštaj o kontroli medija pokazao je koliko je to davna medijska prošlost i da skoro više i nema medija koji su spremni za ovakvu ulogu. 25 Najveća žrtva ovakvog stanja medija jeste javnost, ali se mora priznati da u ništa boljoj poziciji nisu ni novinari. Naoko, oni su glavni akteri medija, ali 25 O tome više: Milivojević, S. (2012): Prvi i poslednji izveštaj o korupciji i medijima, Medijska mreža, br. 42, Mirovni institut, Ljubljana, str.19-20. 21

stanje novinarske profesije gotovo da nikada u istoriji nije bilo gore nego danas. To se odlično vidi i iz Proglasa Udruženja novinara Srbije upućenog javnosti povodom ovogodišnjeg Svetskog dana slobode medija. 26 U tom proglasu izmedju ostalog se kaže da je u istraživanju tog udruženja čak 49,2 odsto naših članova odgovorilo da novinari pritisnuti nemaštinom pribegavaju autocenzuri u strahu od gubitka posla ili honorarnog statusa, a da 27,4 odsto pribegava autocenzuri u velikoj meri. Ako je taj podatak tačan, a nema razloga za sumnju, onda se slobodno može zaključiti da od očekivanog doprinosa medija u borbi protiv korupcije ne može biti nikakvog rezultata. Jer, ljudi koji se bore da prežive veoma su podložni korupciji. Sasvim je izvesno da su mnogi novinari zaboravili etičke norme profesije kojoj pripadaju, da je u medijima sve vše naručenih tekstova, a posledica je i ugrožavanje ljudskih prava ljudi koje se sumnjiče za ova dela. U trci za ekskluzivom, gotovo, uopšte se ne poštuje presumpcija nevinosti onih koji su osumnjičeni za krivična dela iz ove oblasti. Po diktatu političara ili vlasnika medija veoma često se optužuje i presuđuju ljudima, čime se, zapravo, zloupotrebljava žurnalistčka profesija. Novinari moraju biti svesni moći kojom raspolažu, ona nije mala, ali upravo zbog toga ne smeju kršiti ustavna prava onih o kojima pišu. U traganju za odgovornima u novinarskoj profesiji ne smeju se zaobići ni urednici. Negativna selekcija obaveljena poslednjih godina doprinela je da na ta mesta, umesto najboljih, dođu najposlušniji novinari bilo oni koji slušaju svoje gazde ili oni koji slušaju različite moćnike iz krugova vlasti. Tu poslušničku karakteristiku oni prenose na novinare, pa svi skupa bivaju upleteni u jedno koruptivno kolo ćutanja ili naručene galame. UMESTO ZAKLJUČKA Koruptivni lanac izuzetno je dug. U njemu podjednako učestvuju pripadnici velikog broja profesija. Sve počinje sa državnim službenicima koji zloupotrebljavaju svoja diskreciona prava i nazakonito naplaćuju usluge običnim ljudima koji vreme provode pred administrativnim šalterima, nastavlja se u visokim biznis i političkim krugovima, ali i u onim delovima društva koji bi morali biti posvećeni borbi protiv ovog društvenog zla u sektoru bezbednosti, u pravosuđu, pa i u medijima. Nedostatak dugoročne strategije u borbi protiv korupcije i čvrsta rešenost da se njene posledice ublaže do granica podnošljivosti, jer ona se ne može iskoreniti, vidljiv je gotovo u svakoj zemlji bivše SFRJ. Naša početna teza o vezama medija sa političarima i centrima moći koji borbu protiv korupcije pretvaraju u estradni lov na političke neistomišljenike 26 Vidljivo na sajtu UNS-a: www.uns.org.rs 22

ili biznis suparnike višestruko je potvrđena. Mediji su, iz više razloga, zbog uticaja države, zbog nedovoljno jasne vlasničke strukture, zbog ugroženog materijalnog položaja i diktata novih vlasnika, u poziciji da istovremeno otkrivaju, hapse, sude i presuđuju onima koje centri moći imenuju kao nosioce korupcije. Na taj način i oni se pretvaraju u jednu od karika u lancu korupcije, a istovremeno izostaju pravi rezultati u bobri protiv pojave koja je prisutna u svim režimima od postanka sveta do danas. Umesto organizovanog estradnog lova na dobitike tranzicije, koji, naravno, ne smeju biti zaboravljeni, bilo bi daleko celishodnije da se počne sa stvaranjem uslova za eliminaciju svake vrste korupcije u aktuelnim državnim organima i to od samog vrha, a takve prakse danas nema. U javnosti je desetak godina unazad prisutna teza da će izlazak države iz vlasništva medija, i njihovo prepuštanje tržištu, samo po sebi, doprineti da mediji počnu da ostvaruju ulogu kontrolora vlasti koja im u svim demokratskim društvima pripada. Naše je mišljenje, potkrepljeno praksom koju je privatizacija donela, da tržišni fundamentalisti nisu u pravu, jer se ispostavlja da novi vlasnici medija bivaju još tesnije povezani sa političkim vođstvom lokalnih zajednica ili države, odnosno sa onim moćnicima iz njihovih redova koji odlučuju o dodeli budžetskih sredstava bilo kroz takozvane projekte o dopunskom informisanju, odnosno raznoraznim medijskim istraživanjima od kojih najčešće nema ništa, do dodele sredstava za reklamu i marketing koja zapravo služe kao sredstvo korupcije, kao sredstvo kojim se kupuje ćutanje medija. Zbog toga smatramo da je daleko celishodnije raditi na vraćanju dostojanstva novinarskoj profesiji, na razvoju onih institutcija novinarske organizacije koje će omogućiti da profesionalci željni istraživačkog rada budu zaštićeni od svake vrste uticaja političara, biznismena ili novokomponovanih gazdi medija. U odgovoru na pitanje ko na tome treba da radi nedvosmisleno se dolazi do zaključka da na tome moraju da rade pre svega sami novinari, odnosno njihove organizacije, ali da je za takvo angažovanje potrebno da budu stvoreni društveni uslovi, a oni se pre svega odnose na drugačije promišljanje sveta, na raskid sa ideologijom neoliberalizma koja je čitav svet bacila u tešku globalnu krizu, ne samo ekonomskog karaktera. Može li se to uraditi unutar korumpiranog sistema kakav danas imamo, ili je neophodna njegova potpuna promena - nije lako reći. Put do pravednijeg, moralno čistijeg uredjenja izuzetno je trnovit. Naše je mišljenje da se do pozitivnog rešenja može stići rastankom sa nametnutim modelima razvoja koji su do krajnjih granica uništili privredne i kulturne resurse zemlje. U modelu za koji se zalažemo profit će i dalje igrati važnu pokretačku ulogu većine aktivnosti, ali neće biti jedina vodilja. Povratak etičkim načelima i puna transparentnost rada svih institucija, pa i bezbednosnih, kao i medija garantuju da će se korupcija smanjivati, da će društvena pravda biti na višem nivou od današnjeg. Javni poslovi moraju to postati u punom smislu reči, a oni koji 23

su nadležni za njihovu kontrolu, od različitih regulatornih državnih agencija, preko inspekcija, policije, tužilaštva i medija moraju obavljati te dužnosti rasterećeni svake vrste pritisaka. Literatura: 1. Antonić, D. i dr. (2001): Korupcija u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd 2. Aracki, Z. (2008): Nove elite i njihov uticaj na medije, u: Balkan u procesu evrointegracija 20 godina tranzicije priredio Božić, M., Filozofski fakultet Niš i Centar za sociološka istraživanja iz Niša 3. Armao, R. (2010): Covering Corruption: The Difficulties of Trying to Make a Difference, Center for International Media Assistance, National Endowment for Democracy, Washington, USA 4. Brioski, K.A. (2007): Kratka istorija korupcije, Od starog veka do naših dana, Mate, Beograd 5. Hadžić, M. (2013): Vrtlozi korupcije u sektoru bezbednosti, Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd 6. Milivojević, S. (2012): Prvi i poslednji izveštaj o korupciji i medijima, Medijska mreža, br.42, Mirovni institut, Ljubljana 7. Ramoneda, J. (2002): Dopo la pssione politica, Garzanti Libri (collana Saggi), Italia 8. Rouz-Ejkerman, S. (2007): Korupcija i vlast uzroci, posledice i reforma, Službeni glasnik, Beograd 9. Štiglic, J. (2002): Protivrečnosti globalizacije, Socijalna misao, Beograd. 24

CORRUPTION AND MEDIA: BETWEEN TURNING IT INTO SHOWBUSINESS AND ETHICS Docent Zoran Aracki, PhD University in Nis, Faculty of Philosophy, Serbia zoran.aracki@filfak.ni.ac.rs Summary Corruption is the problem all the countries in the world, ever since the beginning, have been confronted with, though in different forms and degrees. Its causes are numerous, also its expression, consequences and traces are visible in almost all social segments and are reflected primarily in institutions distrust, disturbance of the value system, disorientation and insecurity. On Western Balkans, corruption is exceptionally present ever since Yugoslavia disintegration. Today it may be claimed that it is almost integral part of economy and social life in this part of the world. At the top of the most corrupted people are politicians, powerful business people, but also members of judicial and police authorities, therefore all who are expected to be active in reduction of this social evil. Expectance that in the fight against corruption mass media will play significant role, for the time being is not fulfilled, because transition from the time of one party and multi party system have not changed media into authority controllers but in real obedient of new authority. So, it often happens that this fight turns into show business hunt on opponents who are accused, investigated and judged prior to any legal proceedings. Journalists in this way betray ethic principles of the profession they belong to. In this work based on several researches on corruption and media it is analyzed almost unexpected symbiosis of corruption evil and those who are supposed to fight against it. The author proves that media instead of having control function in society are actually the link in the chain of corruption. At the same time the need for further reforms in the society is pointed, especially in the media filed where all kinds of monopoly should be abolished, the ownership make transparent, stop media concentration and bring back lost integrity and dignity to journalists. Key words: corruption, media, transparency, ethics, monopoly 25