КОНТРАЦИКЛИЧНА ФИСКАЛНА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ: ИСТИНА ИЛИ ФИКЦИЈА?

Економски погледи, 3/2010, стр. 1-14, Оригинални научни рад, UDC (336.02) КОНТРАЦИКЛИЧНА ФИСКАЛНА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ: ИСТИНА ИЛИ ФИКЦИЈА? COUNTERCYCLICAL FISCAL POLICY IN SERBIA: TRUTH OR FICTION? Марија Вуковић Висока пословна школа струковних студија Нови Сад, Србија Сажетак: Фискална политика у Србији била је последњих година, а нарочито од 2006. године проциклична. Теоријска разматрања јасно сугеришу да се не може постићи оптимално јачање привредног циклуса експанзијом фискалне политике у добрим временима (када пореска основица расте) и рестриктивном фискалном политиком у лошим временима (када се пореска основица смањује). Међутим да ли у Србији контрациклична фискална политика може деловати антирецесионо? У том контексту, постављају се питања о томе колико ће фискална политика бити ефикасна у смањивању дубине и трајања застоја у Србији, и какав ће бити приоритетни пакет мера фискалне политике. Овај рад нуди оквир за усмеравање тих питања. Кључне речи: дискрециона фискална полиика, аутоматски стабилизатор, мултипликатори. Abstract: In recent years fiscal policy in Serbia had been pro-cyclical, particularly since 2006. Theoretical studies clearly suggest that one can not achieve optimal strengthening of the economic cycle, fiscal policy expansion in good times (when the tax base grows) and the restrictive fiscal policy in bad times (when the tax base is declining). But the issue is: can Serbian countercyclical fiscal policy act anti-recession? In this context, questions are raised on government's fiscal policy effectiveness in reducing the depth and duration of outages in Serbia, and what will be the preferred package of measures of fiscal policy. This paper provides a guiding framework for these issues. Keywords: discretionary fiscal policy, automatic stabilizers, multipliers. 1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ ПРЕГЛЕД ЕМПИРИЈСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ У протеклих десет година у литератури се доста расправљало о фундаменталној разлици о начину спровођења фискалне политике у земљама у развоју и у развијеним земљама. Док је фискална политика у развијеним земљама ациклична, или се дешава неравномерно, у земљама у развоју фискална политика је углавном проциклична. Стога се поставља питања: зашто би земље у развоју, међу којима и Србија, наставиле са процикличном фискалном политиком која би могла да погорша привредни циклус? Прво објашњење је да несавршеност на међународном тржишту кредита спречава земље у развоју да се позајмљују у периодима кризе. Друго, политичка економија објашњава типичну основу идеје да доба 1

просперитета привреде охрабрује фискалну раскалашност. Проциклична фискална политика у земљама у развоју дефинисана је као позитиван одговор владине потрошње на повећње привредног циклуса (Ilzetzki E., Vegh, 2008., стр.1). Да ли потрошња владе заиста реагује у узрочном смислу на привредни циклус у земљама у развоју? Проциклична фискална политика је субоптимална зато што погоршава привредни циклус, што су Камински, Рајнхарт и Вегх (2004.), назвали феномен када пада онда лије. Теоријска разматрања јасно сугеришу да се не може постићи оптимално јачање привредног циклуса експанзијом фискалне политике у добрим временима (када пореска основица расте) и рестриктивном фискалном политиком у лошим временима (када се пореска основица смањује). У кејнзијанском смислу, због промена цена или плата, привреда неће одмах прилагодити своју производњу степену пуне запослености као одговор на промену нивоа производње. У таквом моделу, пораст владине потрошње би повећао агрегатну тражњу и тако довео до више производње. Оптимална фискална политика је тако контрациклична. Дакле, смањење владине потрошње би још више умањило производњу. У неокласичном свету, оптимална фискална политика би подразумевала непромењене пореске стопе током привредног циклуса (Barro, 1979). У смислу јавне потрошње, оптимална фискална политика би захтевала специфичан модел, јер ако је потрошња владе замена за приватну потрошњу, онда би била оптимална контрацикличност. Иако, теоретски, можемо замислити сценарио у којем би владина потрошња могла да буде замена или допуна приватној потрошњи, верујемо да се у пракси супституција рефлектује у социјалним давањема (осигурање незапослених) и комплементарно у виду јавних инвестиција (боља инфраструктура) као део владине потрошње. Дакле, као прво, оптимална владина потрошња у неокласичном смислу није у корелацији са привредним циклусом. У том смислу, владина проциклична потрошња би била оптимална. Према стандардима неокласичне теорије, пораст у владиној потрошњи би такође био експанзиони. Повећање владине потрошње доводи и краткорочно и дугорочно до повећања производње, јер је резултат негативног ефекта благостања узроковано мањом потрошњом добара и смањеним слободним враменом (јер расте запосленост). Повећање запослености радне снаге, повећава маргиналну продуктивност капитала и на тај начин води до инвестиција (Ilzetzki E., Vegh, 2008., стр.4). 2

Могућност транзиције процикличне фискалне политике до контрацикличне се посматра као изазов али и као успех макрекономске политике у условима економске кризе. Концептуално, фискалну политику можемо мерити гледајући само њене инструменте. Дакле, ако је неко заинтересован за макроекономску политику он би пре требао да се фокусира на њене инструменте него на резултате (који се налазе ван контроле оних који креирају политику). У теорији, бар, два кључна инструмента фискалне политике су потрошња владе и висина пореза. Напомињем, да многе студије у литератури посматрају и фискални дефицит као инструмент фискалне политике. Међутим, Илзетски и Вегх сматрају да он није одговарајућа мера фискалне политике управо због цикличности пореских прихода. Другим речима, чак и да је фискална политика у потпуности ациклична (тј. да су мере владине потрошње и пореских стопа независне од привредног циклуса) буџет би био у суфициту у добрим временима (док пореска основица расте) и у дефициту у лошим временима (када се пореска основица смањује). Економски аналитичар који посматра фискални биланс би могао да закључи да је фискална политика контрациклична када је у стварности влада умешана у неутралну фискалну политику и када она уређује и потрошњу владе и пореске стопе, а у духу са Бароовим неокасичним саветима (Ilzetzki E., Vegh, 2008.,стр.3). Разумевање дебате о фискалној политици у циљу стабилизовања општег привредног циклуса, може се водити на два начина. Један од начина је преко аутоматских стабилизатора који произилазе из фискалног система и који варирају са променама у економској активности. Примера ради, ако производња пада, порески приходи опадају, расту уплате по основу осигурања у случају незапослености. 1 Дискрециона фискална политика, с друге стране укључује активне промене које утичу на политику расхода владе (порези и трансфери су често изузети због других разлога, осим у случају стабилизације). По својој природи, аутоматски стабилизатори играју непосредну улогу у рецесији, али су, обично, нуспроизвод других циљева фискалне политике. Величина фискалних стабилизатора је повезана са величином владе (на пример, Fatas, Mihov, 2001.), што указује да повећање величине владе може допринети већем расту. Међутим, многи заступају став да величина владе делује на раст у 1 Иначе, снага аутоматског стабилизатора зависи од величине трансфера (као што су обим осигурања у случају незапослености), од прогресивности у пореском систему, од ефеката пореза и трансфера на тржишту рада и од тражње за радом и капиталом. 3

дугом року. Дакле, постоји потенцијални сукоб између повећања стабилности и повећања економске ефикасности. Осим тога, ефикасност аутоматских стабилизатора може бити више ствар правилног обликовања владе, него питање њене величине (ММФ, 2008.стр.161). Промене дискреционе фискалне политике, међутим, могу да понуде већу променљивост фискалног биланса него аутоматски стабилитатори. А питање у коликој мери ова дискрециона политика игра контрацикличну улогу, зависи од тога како је синхронизована са привредним циклусом. Заједно, ови налази указују да би (1) аутоматски стабилизатори, генерално више одиграли улогу него доследна контрациклична дискрециона фискална политика, и (2) промене у дискреционој фискалној политици су временски лоше или се односе на друге факторе а не на стабилизацију производње. Дакле, постоји ризик да ефекат фискалног подстицаја стиже након што се економија опорави од рецесије. Штавише, критичари расправљају да мере фискалних стимуланса неће вероватно бити добро усмерене. Вероватно је да ће мере усмерена на разорну јавну потрошњу и приходе бити пре осетљиве на притиске интересних група него на потребе привреде. Даље, стимуланси вероватно не могу бити довољно брзо повучени да би се очувала фискална одрживост. На пример, постоје докази да је фискална политика у земљама у развоју пре проциклична него контрациклична делом због политичких подстицаја за покретање већих дефицита у добрим временима, када је на располагању доста средстава за финансирање (Talvi, Végh 2000.). Српској привреди, у години рецесије која је обележена оштрим контракцијама последњих 6 месеци и ухваћена у замку надолазећег пада финансиског тржишта, интервенција фискалне политике је свакако потребна. Текући пад привредне активности биће много дужи и дубљи од ранијих рецесија у којима је друштвени бруто производ брзо враћан на већи ниво. Типично, рецесија се појављује када је монетарна политика притиснута да се потчини инфлаторним притисцима који се јављају за време привредног успона. Овога пута, узрок је била ерупција оштрих финансијских криза. Унакрсни докази у литератури указују да, пратећи такав след догађаја, друштвени бруто производ заостаје дужи временски период. Са ограниченим дометом за даље подстицање помоћу монетарне политике, пажња је усмерена ка фискалној политици. Фискална политика у Србији била је последњих година, а нарочито од 2006. године проциклична. Да ли контрациклична фискална политика може деловати антирецесионо? У том контексту, постављају се питања о томе колико ће владина фискална политика 4

бити ефикасна у смањивању дубине и трајања застоја у Србији, и какав ће бити приоритетни пакет мера фискалне политике. Овај рад нуди оквир за усмеравање тих питања. 2. ПРОЦИКЛИЧНА ФИСКАЛНА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ: 2006-2008. ГОДИНЕ Фискална политика у Србији била је последњих година, а нарочито од 2006.године, проциклична. Након оствареног фискалног суфицита у 2005. години, јавне финансије су прешле у дефицит. Проциклична фискална политика је омогућена на основу великих приватизационих прихода и једнократних донција из иностранства. Табела 1: Опште Владине операције у периоду 2005-2010. (као проценат БДП-а) 2005 2006 2007 2008 2009 2010 ПРИХОДИ 42.8 43.6 42.3 40.9 40.7 38.8 РАСХОДИ 42 45.2 44.2 43.4 45 43.6 ФИСКАЛНИ БИЛАНС 0.8-1.6-1.9-2.5-4.3-4.8 Извор: IMF Country Report No. 09/20, IMF Country Report No.10/25, IMF Country Report No. 11/9 Графикон 1: Зависност фискалног биланса од кретања прихода и расхода у српској привреди 46 45 44 43 PRIHODI RASHODI 42 41 40 39 38-5 -4-3 -2-1 0 1 Извор: аутор BILANS 5

Иако је реални фискални дефицит током 2006.-2008. године био близу 2% БДП-а, структурни фискални дефицит је у том периоду порастао за око 4,5% БДП-а и углавном се одражавао кроз јачање ефеката прихода на високу домаћу тражњу у односу на ниво спољне равнотеже. У исто време, јавни дуг пао је током 2005.-2008.године са 56% на 34% БДП-а (ММФ, 2009.стр.9). 3. ОДГОВОР КОНТАЦИКЛИЧНЕ ФИСКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ: 2008.-... Одговор Владе Србије на финансијску кризу се разликује од мера које се примењују у другим земљама. Наиме, иницијални услови су несто другачији. Након 2001. године српску привреду карактерисао је висок прилив страног капитала, високи приватизациони приходи као и отпис дела страног дуга од стране Париског и Лондонског клуба. Иако је, по стандардној теорији, нормално да у таквим условима државни бужет буде у суфициту, ми смо имали буџетски дефицит заправо због великог спољнотрговинског дефицита. У ситуацији када изостаје прилив страног капитала и пресушују приватизациони фондови, а са високим структурним дефицитом, привреда Србије суочена је са падом дохотка и угроженим тржиштем, порастом незапослености и падом агрегатне тражње. Текућа криза захтева два главна сета мера: мере за поправку финансијског система и мере које ће повећати тражњу и повратити поверење (Spilimbergo, et. ol., 2008., стр.1). Стога се поставља питање да ли се погрешна експанзивна проциклична политика у периоду 2006.-2008. године може компензовати контрацикличном експанзионом фискалном политиком у периоду рецесије (према Арсић М., 2008,стр.64)? Дефицит буџета у Србији, наставио је тренд раста и у 2008. години износио 2,5% БДП. Власти су почеле стезати фискалну политику у последњем кварталу 2008.године. После јаке фискалне експанзије послењих година, ребалансом буџета у 2008. години он је знатно смањен. Власти су прихватиле смањени буџет за 2009. годину са намером се смањи фискални дефицит. Фискални дефицит ограничен је на највише 1,75% у 2009. години, те 1% БДП-а у 2010. години, што је требало да допринесе одржавању макроекономске стабилности након процикличне експанзије. Надаље, фискални инструменти који су били на располагању Влади у 2009. години били су ограничени па је било неопходно уздржавање од потрошње да би се осигурале инвестиције (ММФ, 2009.,стр.12). Власти су номиналне пензије замрзле током 2009. и 2010.године, а замрзнуте 6

су и плате у реалном сектору. Издаци за робе и услуге су такође замрзнуте у номиналном смислу, док су се и субвенције номинално смањиле. Како би се наставило побошљање инфраструктуре земље, капитални издаци су се задржали на нивоу претходне две године, дакле 4% БДП-а (ММФ, 2009.стр.13). Међутим, остварени дефицит је у 2009. години износио 4,3% а у 2010. години 4,8% БДП (ММФ, 2011., стр.30). С обзиром на неизвесност, власт у Србији је спремна да преузме неопходне мере за очување програма фискалних циљева. Ризици у 2009. годину су повећани, смањени су порески приходи и дивиденде, смањени трансфери јавним предузећима, неочекиване обавезе финансијског сектора, дефицит приватизационих прихода (нарочито оних који се односе на сталне и планиране трансакције у поступцима приватизације нафтне индустрије и сектора телекомуникација). Власт у Србији је BILANS спремна за даље дискреционо 1 смањење потрошње и као последње 0 уточиште повећање стопе ПДВ-а -1 (ММФ, 2009.стр.13). -2 Највећи буџетски издаци су -3 дохотци јавног сектора и пензије па је прва мера за постизање фискалних -4 циљева управо усмерена на ова -5 2005 2006 2007 2008 2009 2010 питања. Влада Србије у циљу елиминисања даљег продубљивања PRIHODI 44 фискалног дефицита је ограничила 43 њихов даљи раст. У средњорочном 42 периоду неопходна је реформа пензионог система. Плате у јавном 41 сектору биће прилагођене 40 пројектованој инфлацији. Очекује се 39 да ће и у јавним предузећима и 38 2005 2006 2007 2008 2009 2010 локалним самуоуправама следити такве тенденције. Друге мере за RASHODI постизање фискалних циљева 46 укључују порезе, подизање акциза на 45 нивоу просека у региону, враћање 44 трансфера у виду дивиденде 43 профитабилним јавним предузећима, као и смањење трошења на робу, 42 услуге и субвенције. Међутим, у 41 буџету се мора рачунати на издвајања 2005 2006 2007 2008 2009 2010 7

за капиталну потрошњу, реструктурирање предузећа и субвенционисано кредитирање малих и средњих предузећа. На основу извештаја Међународог монетарног фонда (ММФ, 2011.) иако је постојао договор да фискална политика омогући кључни допринос стабилизацији привреди, све више је знакова политичке тензије и умора од штедње. Следећи фискалну потрошњу у циљу фискалног прилагођавања почетком 2009. године, власти су подржале неутралу фискалну политику, омогућавајући аутоматским стабилизаторима да раде. Чинило се да Србија избегава зачарани круг попуштања иначе пооштрене фискалне политике што би додатно смањило раст. Међутим, мисија ММФ-а је приметила растуће тензије у неколико области: (1) извоз бележи опоравак у пратњи ниског раста зарада, што је добро за ребаланс привреде, јер није било толико фискалних подстицаја извоза пре кризе, (2) прилагођавање потрошње у току 2009.-2010. године је у великој мери засновано на ad-hoc мерама номиналног замрзавања плата и пензија, док је темпо структурних фискалних реформи разочаравајући и (3) након две године штедње а под притиском надолазећих избора, постоје растући притисци социјалних и интересних група да се попусти у фискалној дисциплини потрошње, нарочито што се тиче плата у јавном сектору, добара и услуга, као и субвенција, док је слабије изражено ефективно лобирање за заштиту инвестиционе потрошње (MМФ, 2011., стр.7). Ипак, Влада је одлучила да се држи својих нових оквира фискалне одговорности. У октобру, парламент је усвојио амандмане на Закон о буџетском систему, уводи двостепену структуру фискалних правила. Њихово прво правило дизајнирано је да ограничи у будућности фискални дефицит и дуг, док друго правило треба да ограничи кључне ставке потрошње, посебно плате у јавном сектору и пензије (MМФ, 2011., стр.8). У складу са усвојеним новим фискалним билансом Владе, буџетски циљеви Владе у 2011.години су дефицит од око 4% БДП. Иако су мере које су предузете да би се затворио дефицит фокусиране на текућу потрошњу, укључујући и стопирање индексације плата у јавном сектору и пензије на 2%, капитална потрошња је такође прерпела редукцију. Власти су тврдиле, међутим да кофинансирање пројеката страних директних инвестиција, посебно нових Фиат постројења треба посматрати као блиске супституте за капиталне пројекте (иако је таква потрошња додељена нето кредитирању и субвенцијама)(mмф, 2011., стр.8). Приватизација Телекома ће бити потребна да покрије финансирање буџетских потреба у 2011. години. Ранији план да се 8

приватизациони приходи од Телекома (процењени на 4%БДП) ставе на страни и да се користе само за специјалне пројекте наредних неколико година, морају бити при руци за потребе бруто финансирања у 2011. години за сада пројектоване на 6% БДП (ММФ, 2011., стр.9). Мисија је приметила да претходно договорене реформе пензионог система представља само скроман корак Србије да подигне пензиони систем на одрживе основе. Са потрошњом на пензије у износу од око 14% БДП и ефективним односом пензионерзапослен од 1 према 1, српски пензиони систем је један од најскупљих у региону. Мисија сугерише да ће убудуће подизање ефективности пензионог система вероватно бити неизбежно. Са не баш сјајним растом фискалних прихода у наредном периоду, с обзиром на опоравак извоза, мере за стопирање јаза потрошње неће бити довољне да задовоље циљеве законодавства о новој фискалној одговорности. Озбиљну структурну реформу потрошње било би пожељно спровести кроз средњорочну реформу. Али ако се реформе не могу спровести, у разматрање се узима повећање индиректних пореза (ММФ, 2011., стр.10). Поједини економисти су резервисани по питању примене дискреционе фискалне политике у недовољно развијеним економијама, попут Србије. Анализирајући динамику кључних макроекономских варијабли (реални раст БДП-а, дуг као проценат БДП-а, инфлација, девизни курс, платни биланс и раст новца) током периода пада економске активности, економисти ММФ-а су дошли до резултата који су наведени у даљем тексту (ММФ, 2008.стр.168). Учешће дуга у БДП се повећава током фискалних стимуланса и побољшава када се смањују фискални стимуланси, док је платни биланс побољшан у години рецесије када се смањује увоз и погоршан када постоје фискални подстицаји. Али су ефекти за друге променљиве углавном нејасни. На пример, стопе раста су веће у периодима без фискалних стимуланса, а промене у стопама раста у годинама рецесије, као и у првој години након рецесије је нешто већа стопа раста када је присутан фискални стимуланс. Та запажања су заједничка и за земље у развоју и за развијене земље (ММФ, 2008.стр.173). Међутим, ниво јавног дуга треба да је повезан са конзистентним разликама у исходима раста привреде која имплементира фискалне стимулансе, има висок јавни дуг и иде у рецесију типично искусно, смањујући стопу раста пре и после године рецесије и смањују раст у години након фискалних стимуланса. 9

Јавни дуг Србије, у 2010. години достиже 35% БДП. Међутим, док је укупни ниво јавног дуга низак у поређењу са другим тржишним економијама у транзицији, његова осетљивост на променљивост курса и реализацију крупних инфраструктурних пројеката посебно наглашава његово потенцијално угрожавање (ММФ, 2009., стр.44). Дакле, за разумевање ефеката фискалне политике веома је важно узети у обзир величину јавног дуга и састав фискалних стимуланса. Такође, тешко је предвидети јасан модел (мустру) за друге варијабиле за које теорија указује да могу бити важне. 4. СМЕРНИЦЕ КРЕАТОРИМА ФИСКАЛНИХ СТИМУЛАНСА У СРБИЈИ Постоји велики број потенцијално важних фактора политике које је потребно узети у обзир при изради акција дискреционе фискалне политике. У сваком случају, нема дугорочних промена на потенцијални ниво производње, на крају, свака варијабила се враћа на нулу. 2 Дакле, приликом осмишљавања стимулативних фискалних пакете треба се фокусира на различите краткорочне ефекте мера (ММФ, 2008.,стр.181): За једноставно повећање дефицита, постоје велике разлике у краткорочном мултипликатору зависно од инструмената. Уколико се могу одмах и ефикасно спровести државна инфраструктурна улагања, она имају већи учинак него друге мере. То је зато што имају директан утицај на агрегатну тражњу, док ефекти пореза и трансфера зависе од склоности потрошњи. Инвестиције имају највећи утицај на инфлацију и реалну каматну стопу. Режим монетарне политике игра кљчну улогу у ефикасности фискалног стимуланса. Уколико је монетарна политика у складу са фискалном политиком, оутпут мултипликатор је и до два пута већи, а ефекти су дуготрајни. 3 Порези од рада се смањују што повећава подстицај за рад и потрошњу. Као резултат тога, понуђени одговор има увећани инфлаторни ефекат. Такође се може показати да без монетарне подршке мултипликатор је мањи када су цене флексибилније. То је зато што се више повећава инфлација снажно 2 Исто важи за државне инвестиције, али у овом случају евекат на раст је много дужег века. Наиме, инфраструктурни капитал је продуктивно користан јер се обезвређује постепено током времена. 3 То је у складу са погледом фискалне политике која би могла бити најефикаснија када је монетарна политика најмање делотворна, тј. Кад су номиналне каматне стопе близу нуле. 10

следећи стимуланс, тиме је агресивније кретање каматне стопе која ће умањити одговор оутпута. Уз монетарно прилагођавање, већа флексибилност цена има супротан ефекат, јер виша инфлација имплицира већи пад у реалним каматним стопама. Смањење потрошачких пореза (ПДВ-а) и привремено већи социјални трансфери домаћинстивима имају јасан растући ефекат на производњу, јер они доводе до убрзања потрошње и инвестиција. Смањње радних пореза, са друге стране, генерисаће позитиван одговор на страни понуде. Ако су мере политике сталне и финансиране повећањем учешћа дуга у БДП-у, ефекти дуга постају много важнији. За све фискалне инструменте, висок јавни дуг има тенденцију истискивања приватног сектора јер води до виших каматних стопа. Када постоји стални пораст трансфера, без обзира на краткорочно фискално прилагођавање, реална каматна стопа расте у дугом року, са смањењем производње или, у најбољем случају остаје непромењен. Ниже пореске стопе, с друге стране, смањују дисторзију понуде, и стога генеришу стално повећање производње, више него када су умањени порези на доходак и ПДВ. Успостављањем перманенто нижих пореских стопа повећава се краткорочни учинак, зависно од равнотеже између позитивних ефеката понуде и негативних ефеката каматне стопе. Ефекти од сталног високог јавног инвестирања зависе од тога да ли трошење може генерисати већу стопу поврата ако су на располагању ресурси приватних инвеститора. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА Измењено окружење (спорији раст тражње у односу на БДП, пад јавних прихода у односу на БДП, раст јавног дуга и издатака за камате) те стим у вези нови приоритети (раст јавних инвестиција и социјалне заштите) указују на неминовност фискалног прилагођавања. Неопходне су промене у фискалној политици Србије у циљу елиминисања структурног дефицита (стабилизација јавног дуга) и подршке новој стратегији раста привреде (Арсић, М., 2010). Стога, на крају, потребно је систематизовати закључке који су у раду наглашавани. 1. Процикличност владине потрошње у Србији подразумева да фискална политика погоршава привредни циклус. Међутим, постоје индиције и за слабе контрацикличне ефекте. Дискреционе фискалне политике је у Србији дефинисана као могућност да владене мере побољшају привредне перформансе. Међутим, уколико су мере 11

фискалних стимуланса честе и сталне имаће неповољне импликације на фискалну одрживост. 2. Фискални мултипликатор је мањи када се реакција монетарне политике не прилагођава фискалном стимулансу и када постоји велико повећање премије ризика следећи фискални стимуланс (као што је наша забринотост о сервисирању обавеза високог јавног дуга). Повећано трошење Владе може да значи директно повећање нивоа производње, ако се спроводи брзо. С друге стране, владина потрошња делује инфлационо. Пореске промене које стимулишу рад у циљу обезбеђења раста потрошње могу бити ефикасане у подршци економској активности, са мање ризика од инфлације. 3. Дискрециона фискална политика може успешно стимулисати раст произвоње, нарочито ако је на основу прихода. Владе морају успоставити макроекономску равнотежу током привредне експанзије и учинити кредибилним обавезе чиме стимулативни пакети неће угрозити одрживост дуга. Стимулативне мере засноване на приходима чини се да су ефикасније у подстицају раста од мера на страни расхода, посебно у економијама у развоју, попут Србије, због забринутости да је након спроведене мере, повећане расходе тешко уклонити. 4. У идеалном сценарију, где је фискални стимуланс глобалан и подржан монетарним прилагођавањем, и где су финансијски сектори који су под притиском подржани од страна влада, сваки динар утрошен на владине инвестиције може повећати БДП за око 3 динара, док сваки динар усмерених социјалних трансфера може повећати БДП за око 1 динар. У земљама у којима је фискални простор ограничен, попут Србије, биће нарочито важно фокусирати акције фискалног стимуланса на оне мере које ће имати највећи утицај на укупну тражњу - усмерити социјалне трансфере и владине инвестиције где је то могуће (према., Freedman et. al., 2009., стр.16). 5. Владине инвестиције се рефлектују на повећање потенцијалне производње, иако је лакоћа и брзина инвестиционих улагања ограничена бројем доступних пројеката (такозвани пројекти "лопата спремна", Freedman et. al., 2009. стр.17). Такође, ово носи ризик од озбиљних губитака када пројекти нису економски оправдани. 6. Сматра се да подстицајни пакети великих размера носе додатне опасности ако се створи осећај недостатка фискалне дисциплине, а још горе опасности ако овај недостатак није само осећај, већ је и реализован. Ова забринутост би требало да буде усмерена путем одговарајућег и веродостојног средњорочног 12

фискалног оквира, као што је повећан нагласак на обуздавање јавне потрошње у БДП-у, и упознавање са фискалним правилима, који јасно артикулишу дугорочни циљ за ниво буџетског дефицита у БДП-у и према томе прећутно за ниво јавне потрошње у БДП-у. Ово је посебно случај у Србији али и у осталим малим отвореним привредама у развоју са ниским нивоом прихода. 7. У тренутним макроекономским околностима од пресудне је важности спровођење агресивне координиране фискалне и монетарне политике, уз континуирану потпору слабог финансијског сектора. Посебно је важно да фискална политика преузме већи део терета током периода у којем се финансијски сектор опоравља и још није у стању и способности за наставак кредитирања домаћинстава и предузећа у оној мери како би омогућило несметано функционисање привреде. ЛИТЕРАТУРА 1. Арсић М., (октобар 2008.), Осврти: Светска финансијска криза и Србија, Квартални монитор бр. 15, Фонд за развој економске науке, Београд. 2. Арсић, М., (јун 2010), Елементи посткризног модела раста привреде Србије, летњи Вивалди форум, Мокра Гора. 3. Barro, Robert (1979), On the Determination of Public Debt, Journal of Political Economy 87: 940-971. 4. Fatas, A., and Ilian M., (2006), Fiscal Policy and Business Cycles: An Empirical Investigation, Mimeo (INSEAD). 5. Freedman Ch., Kumhof M., Laxton D., Lee J., (march 2009), The Case for Global Fiscal Stimulus, IMF, SPN/09/03, Washington. 6. Ilzetzki, E., and C. A. Vegh, (july 2008), Procyclical Fiscal Policy in Developing countries: Truth of Fiction?, National Bureao for Economics Research (NBER), Working Paper 14191, Cambridge. 7. International Monetary Found, (january 2009), Republic of Serbia: Request for Stand-By Arrangement Staff Report; Press Release on the Executive Board Discussion; and Statement by the Executive Director for the Republic of Serbia, IMF Country Report No. 09/20. 8. International Monetary Found, (janury 2010), Republic of Serbia - Second Review Under the Stand-By Arrangement and Requests for Waiver of End-September Performance Criterion, Modification of End-December 13

14 9. International Monetary Found, (january 2011), Republic of Serbia: Sixth Review Under the Stand-By Arrangement, IMF Country Report No. 11/9. 10. International Monetary Fund, (october 2008), World Economic Outlook. Financial Stress, Downturns, and Recoveries, Chapter 5. 11. Kaminsky, G., Carmen, R., and A. V. Carlos, (2004), When It Rains It Pours: Procyclical Capital Flows and Macroeconomic Policies, in NBER Macroeconomics Annual, edited by Mark Gertler and Kenneth Rogof, Cambridge, MA: MIT Press 12. Performance Criteria, Rephasing of Purchases, and Financing Assurances Review, IMF Country Report No. 10/25. 13. Spilimbergo, A., Symansky, S., Blanchard, O., and C. Cottarelli, (2008), Fiscal Policy For the Crisis, IMF Staff Position Note No. 08/01. 14. Talvi, E., and A. V. Carlos, (2005), Tax Base Variability and Procyclical Fiscal Policy in Developing Countries, Journal of Development Economics 78: 156-190.