годинa постојања

1841 2016 175 годинa постојања

100 ГОДИНА ОД СМРТИ ПЕТРА КОЧИЋА ПЕТАР КОЧИЋ (1877-1916) Петар Кочић је био не само даровит приповедач него и велики политички борац, народни трибун и револуционар. По рођењу крајишник, с епског Змијања, из свештеничке породице, Кочић је целог живота носио немир и бунт против силе и неправде и где год је долазио био је сумњичен и прогоњен. У Сарајеву је као ученик 4. разреда гимназије био избачен из школе због националног рада те школовање наставља у Београду. У Бечу, где студира славистику, догађало му се да данима ништа не стави у уста, али је ипак срећан, зато што је назависан. У Скопљу, куда је, после завршених студија, послат у службу као наставник гимназије, долази у сукоб са српским конзулатом, напушта службу и враћа се у Босну, где развија снажну политичку активност: пише чланке против аустријске власти, учествује у великом радничком штрајку, уређује књижевне и политичке листове "Отаџбину" и "Развитак", као народни посланик у Босанском сабору држи ватрене говоре у којима се залаже за интересе сељака и радника, због своје политичке делатности две године проводи у тамници. Пред крај живота бива пребачен у душевну болницу у Београду, где га затичу рат и аустријска окупација. Ту је записао: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству умријех." Кочићев књижевни рад нераскидиво је повезан с његовом политичком борбом и прожет њоме. Написао је збирке приповедака Са планине и испод планине и Јауци са Змијања, драму Јазавац пред судом и сатиру Суданија. У приповеци Јаблан Кочић је са пуно топлине и лиризма описао љубав сеоског дечака према бику и његову стрепњу за исход мегдана. Приповетка Кроз мећаву спада у његова најбоља остварења. то је прича о пропасти куће Реље Кнежевића, некада многољудне и богате, од које на крају остају само старац и дечак да и они настрадају у мећави на повратку из града, где су узалудно покушавали да продају последњу краву. Давид Штрбац из сатире Јазавац пред судом навлачи на себе маску луде и лакрдијаша како би могао казати горку истину о судбини народа. Оптужба притив јазавца прераста у оптужбу против аустријске окупације босанског народа. Наташа Опачић, професор српског језика и књижевности 2

100 година од рођења народног хероја Ива Лоле Рибара Рођен је 23. априла 1916. године у Загребу. Син је познатог југословенског политичара др Ивана Рибара. Основну школу похађао је у Карловцу и Београду, а гимназију је завршио у Београду. На почетку школске 1934/35. године, Лола је отишао у Париз где је почео да студира политичке науке. После атентата на краља Александра, напустио је Француску и прешао у Женеву, где је студирао политичку економију. У јесен 1935. године вратио се у Београд и уписао се на Правни факултет. На Београдском универзитету, Лола се упознао са члановима илегалне Комунистичке партије Југославије и Савеза комунистичке омладине Југославије. Лола је био и организатор омладинских акција и студентских штрајкова, покретач и уредник омладинских листова и новина - Студента и Младости, сарадник партијских органа, писац летака, прогласа, текстова - али је и поред свог политичког ангажмана остао одличан студент. Године 1939. је дипломирао на Правном факултету, а 1940. се уписао на Филозофски факултет Београдског универзитета. После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године Лола је активно радио на организовању и припреми устанка народа Југославије. И поред свих обавеза које је имао у Врховном штабу, Лола је највише времена посвећивао раду са младима. Он је био покретач и главни уредник листа Омладинска борба и члан редакције Борбе, која је излазила 1941. године у ослобођеном Ужицу. Мисије која је требало да отпутује у Каиро, у Штаб савезничке команде за Блиски исток, као први опуномоћени представник Нове Југославије. 3

У тренутку када се спремао да полети авионом у Каиро, 27. новембра 1943. године, непосредно пре полетања, на аеродрому на Гламочком пољу погођен је бомбом из непријатељског авиона и на лицу места погинуо. Лолина сахрана одржана је Јајцу, одмах после Другог заседања АВНОЈ-а. После одавања почасти Лолино тело је сахрањено на тајном месту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу, од великих мартовских демонстрација 1941, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су свечано пренети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану. 18. новембра 1944. године, на годишњицу погибије, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја. Читава Лолина породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Отац Иван био је председник АВНОЈ-а; млађи брат Јурица погинуо је октобра 1943. код Колашина; мајка Тоница убијена је јула 1944. године у сремском селу Купинову; сестра, по мајци, Божена, била је заточена у логору на Бањици; а вереница Слобода Трајковић, је са читавом својом породицом убијена у гасној комори у Бањичком логору. Лола Рибар је у послератној Југославији, био једна од икона Народноослободилачког рата и социјалистичке револуције. Многе основне и средње школе широм Југославије су носиле његово име (а неке и данас - нпр. у Новом Саду, Сомбору Милена Веселиновић, професор српског језика и књижевности 4

400 ГОДИНА ОД СМРТИ МИГЕЛА ДЕ СЕРВАНТЕСА МИГЕЛ ДЕ СЕРВАНТЕС (1547-1616) Син глувог хирурга, Мигел де Сервантес, рођен је близу Мадрида као треће од петоро деце. Отац му је често западао у дугове због којих је више пута био у затвору. Студирао је филозофију и књижевност а затим се пријавио у шпанску морнарицу. Учествовао је у бици код Лепанта у којој се борио против Отоманског царства.рањен је у груди и у руку. Кад је напустио војну службу, покушао је да се врати у Шпанију али су га заробили гусари. Провео је 5 година као затвореник и роб у Алжиру. Пуштен је тек кад је плаћен откуп за њега. Читав живот је провео у сиромаштву. Буран живот какав је и сам имао подарио је и својим јунацима. Сервантесово најзначајније дело је роман Дон Кихот. Непроценљив је утицај који је на европску књижевност имао овај роман о пустоловинама провинцијског племића Дон Кихота који полуди од силног читања књига о витезовима, са собом поведе штитоношу, сељака Санча Пансу, па крене да крстари друмовима Шпаније у борби за правду и истину. Сервантес је после Дон Кихота постао светски славан писац, али од многобројних издања романа није се обогатио нити стекао дрштвено признање. Није му чак ни обезбеђено прихватљиво запослење које би му омогућило да пристојно живи. Наташа Опачић, професор српског језика и књижевности 5

400 година од смрти највећег писца на енглеском језику - Шекспира Вилијам Шекспир (1564-1616) Вилијам Шекспир (енгл. William Shakespeare, крштен 26. априла 1564, умро 23. априла 1616) био је енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа. Шекспир је рођен и одрастао у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, венчао се са Ен Хатавеј (енгл.anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузан и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине. Постоје четири периода у Шекспировој стваралачкој каријери. До 1590. писао је углавном комедије под утицајем римских и италијанских узора и историјске драме базиране на народној традицији. Други период је почео око 1595. са трагедијом Ромео и Јулија и завршио се 1599. са Јулијем Цезаром. Током овог периода, написао је оно што се сматра његовим најбољим делима. Од отприлике 1600. до 1608. Шекспир је углавном писао само трагедије и овај период се назива његовим трагичним периодом. Од 1608. до 1613. писао је трагикомедије које се још зову и романсе. Шекспир је највећи енглески представник хуманизма и ренесансе. Сахрањен у Цркви св. Тројства два дана након што је умро. Нешто пре 1623. године подигнут му је споменик на северном зиду. На посветној плочи се пореди са Нестором, Вергилијем и Сократом. Његове драме окренуте су човеку, човековим осећањима, недоумицама, питањима, слабостима. Сва шекспирова дела преведена су на српски језик. 6

Life's but a walking shadow, a poor player, That struts and frets his hour upon the stage, And then is heard no more. It is a tale Told by an idiot, full of sound and fury, Signifying nothing. (from Macbeth) Дела: Комедије 1. Узалудни љубавни труд 2. Два племића из Вероне 3. Комедија неспоразума 4. Сан летње ноћи 5. Млетачки трговац 6. Укроћена горопад 7. Много вике ни око чега 8. Веселе жене виндсорске 9. Богојављенска ноћ 10. Како вам драго 11. Све је добро што се добро сврши 12. Равном мером 13. Перикле 14. Цимбелин 15. Зимска прича 16. Бура Трагедије 1. Ромео и Јулија 2. Тит Андроник 3. Јулије Цезар (драма) 4. Троил и Кресида 5. Хамлет 6. Отело 7. Краљ Лир 8. Магбет 9. Антоније и Клеопатра 10. Кориолан 11. Тимон Атињанин Историјске драме 1. Краљ Хенри VI 2. Краљ Ричард III 3. Краљ Ричард II 4. Краљ Џон 5. Краљ Хенри IV 6. Краљ Хенри V 7. Краљ Хенри VIII Милена Веселиновић, професор српског језика и књижевности 7

УЛОЖИО САМ СВУ СВОЈУ ЉУБАВ И ТРУД И ТАКО ЈЕ НАСТАЛА ХИМНА ШКОЛЕ У току прошле школске године, дечија недеља је обележена на заиста посебан начин. Акција музика повезује генерације довела нам је на сцену наставника музике у пензији Симеона Јаничева. Он је те недеље одржао два часа у петом и седмом разреду. Ове године, Симеон се ангажовао око приредбе поводом Дана школе. Иначе, захваљујући њему, наша школа има и своју химну. За овај број Врела, разговарали смо са Симеоном о његовом раду, животу, химни... и ево тог разговора. Да ли Вам је драго што опет радите са децом? Одувек сам желео да радим са децом... то је један од најлепших позива какав се само пожелети може. Нема ничег лепшег него једног дана видети особу за коју знате да сте допринели њеном образовању и њеној будућности. Колико сте већ у пензији? (смех) У Бољевцу сам радио 30 година а у пензији сам већ 31 годину. Чиме сте се још бавили осим што сте радили у просвети? Осим рада у просвети, где сам имао велике успехе у такмичењима, водио сам фрулашку секцију и мандолински оркестар. Оно на шта сам посебно поносан је рад у музичкој омладини, где смо ми, као школа, добијали награде а ја, као наставник, био добитник златне значке музичке омладине. Морам и да поменем да сам организовао многе концерте...тако су деца имала прилике да слушају Стефана Миленковића, групу Ренесанса итд. Било је пуно успеха у раду и тиме се поносим. 8

Наша школа је једна од ретких, ако не и једина, која има своју химну. Шта нам можете рећи о томе? Химна школе није постојала. У разговору са Томиславом Милојковићем који је био наставник географије дошли смо на идеју да напишемо текст и музику. Тома је писао текст а ја сам компоновао. Уложио сам сву своју љубав и труд, и тако је настала химна школе. Химна је увек лепа када се у пригодним ситуацијама прикаже... па, нека се чује и за даље генерације. Да ли се деца разликују сада и некада? Дете је дете, од главе до пете, да га волите и разумете. Са децом треба лепо и културно поступати. Родитељи су сада презаузети па су деца препуштена у појединим моментима самој себи... иначе, деца су послушна, добра и треба их увек уважавати, а она то препознају. Шта нам још можете рећи о себи, свом раду и свом животу? Задовољан сам својим радом. Доста сам био активан породично и ван породице. На крају, највећa радост у животу ми је управо моја породица и унуци. Милена Веселиновић, професор српског језика и књижевности 9

Пажња и саосећајност колега из школе, враћа ми веру у живот и доброту Ова школска година је у нашој школи почела без Фишића. Брачни пар Фишић је скоро цео свој радни век провео у овој школи. Све троје њихове деце, овде је завршило основно образовање. Сви смо се некако навикли на сталну присутност тог презимена у школи. Нажалост, наш колега Богдан, професор енглеског језика, преминуо је пред сам почетак шкоске године а његова супруга Вујка је од септембра у пензији. Поводом наилазећег Дана школе, разговарали смо са Вујком. Прво смо је позвали телефоном. Била је веома спремна да одмах прими нашу новинарску секцију и да разговара са ученицима. Ево тог разговора. Који посао сте обављали у школи? Мој основни задатак је био да на време набавим уџбенике за све ученике матичне школе и сва издвојена одељења. Тада сам имала контакте и са децом и са родитељима. Било је то једно проширено дружење са свима њима које ми је веома пријало и које ће ми недостајати. Није вам било тешко радити са децом? Није, зато што сам са децом била у другачијем односу него наставно особље. На неки начин, мој однос са њима био је опуштенији. Издавање књига и уџбеника деци, било је занимљиво искуство. Да ли сте имали проблема са враћањем књига? Наравно, било је невраћања на време, па чак и губљења књига али не у великој мери па се та појава може, малтене занемарити. Углавном су деца уредно враћала позајмљене књиге. Ако би неко случајно и изгубио књигу, доносио је неку своју књигу, као замену. Неки су нудили и новчану надокнаду. 10

Колико дуго сте радили? У самој школи 25 година, од фебруара 1991.године а укупно 31 годину. За одлазак у пензију, добила сам додатне две године на имe трећег детета. У школи сам имала и паузу од скоро две године и тада сам радила у приватној фирми. Где сте радили пре него што сте се запослили у школи? Пре рада у школи, радила сам у свом Призрену одакле сам дошла са породицом. У Призрену сам радила у индустрији синтетичких филамената Прогрес, и то 7 година, 9 месеци и 9 дана. Ова прецизност представља моју емотивну повезаност са ранијом фирмом и мојим колегама којих се радо и са носталгијом сећам. Како проводите време од када сте у пензији? Још увек покушавам да се привикнем на вишак времена у току дана. Другачије сам планирала своје пензионерске дане. У њих је био уључен Богдан, а пошто је живот другачије пресудио, покушавам да ту велику празнину без њега, некако попуним... онако како знам да би он желео. Много ми значи пажња и саосећајност свих колега из школе и на томе сам им неизмерно захвална. То ми враћа веру у живот и доброту. Да ли Вам је жао што више нисте у школи? Бићу искрена да. Међутим одлазак је био добровољни чин, који је тада био исправан корак. Сада бих можда, из познатих разлога, другачије одлучила јер би ми посао помогао да скренем негативне мисли, а дружење са колегама би ми у томе помогло. Хвала Вам на овом интервјуу, било је врло пријатно разговарати са Вама. Хвала вама, било ми је веома драго када сте се јавили. Милена Веселиновић, професор српског језика и књижевности 11

Пре тачно 100 година 19. јануара 1916. српски војници стижу на Крф Пре тачно сто година, 19.јануара 1916. на грчко острво Крф у Јонском мору почеле су да стижу јединице српске војске после повлачења преко врлети данашње Албаније.Након месец дана пешачења, почетком јануара 1916. доспели су до Скадра где је требало да их прихвате савезнички бродови. Савезничка флота се није појавила (толико пута већ виђен сценарио) и пешачење је настављено још 160 километара до Валоне, дуж мочварног приморја при чему су многи поумирали сломљени болешћу и умором. До априла на Крф је пребачено око 150 000 српских војника. Изнемогла српска војска је лечена на острву Лазарет, док су мртви пребацивани на тада пусто острво Видо код домаћег становништва познато и као острво змија. На Лазарет су те године, прве дошле моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића регрута. Првих неколико дана, умирало је дневно и до триста војника. Преминули војници су на почетку били сахрањивани у ракама на каменитој обали острва Вида, а убрзо више није било физички могуће ископати толики број гробова па су тела српских војника полагана у море између Вида и Крфа. Око 5400 умрлих војника спуштено је у море без могућности да буду сахрањени. То место у Јонском мору названо је Плава гробница. Укупан број преминулих Срба на Крфу је око 10000. Повлачење српске војске преко Албаније и њен опоравак на Крфу често се још назива Голгота и Васкрс Србије. Голгота је страдање преко Албаније и даље до Крфа, јер се Голгота зове и брдо које је Исус препешачио ноћи крст, пре него што су га разапели на њега. Дакле реч Голгота означава ход по мукама. А Васкрс означава дан када је Исус устао из мртвих, па се према томе и опоравак српске војске сматра њеним васкрсењем. 12

. Српска војска стиже на Крф Чамац са мртвим српским војницима који нису могли бити сахрањени већ су спуштени у Јонско море 13

Спомен маузолеј на острву Видо са именима свих Срба који су ту умрли Плава гробница Милена Веселиновић, професор српског језика и књижевности 14

50 година од слетања на Венеру Пре тачно 50 година, у марту 1966. године прва васионска летелица са Земље слетела је на неку другу планету. Венера-3 је била совјетска аутоматска научно - истраживачка станица (вештачки сателит) намењена за истраживање планете Венере. Лансирана је 16. новембра 1965. Лансирана је 16. новембра 1965. заједно са апаратом Венера-2. Током лета ка Венери испитиване су даљинске радио везе, магнетско поље, космичко зрачење, честице малих енергија, сунчева плазма и њихов спектар, и микрометеори. После три и по месеца лета, 1. марта 1966., на Венеру се спустила совјетска Венера 3, први васионски брод који је приспео на неку другу планету. Венера-3 је била конструисана да издржи високи атмосферски притисак, али по уласку у Венерину атмосферу губи сваки контакт са контролним пунктом наземљи. Милена Веселиновић, професор српског језика и књижевности 15

НАГРАЂЕНИ ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ ПОВОДОМ ДАНА ШКОЛЕ (I IV разреда) 1. место Када би зидови учионице проговорили Када би зидови учионице Пустили речи из њих да теку Испричали би гомилу тајни И анегдота читаву реку. Многе би тајне постале јавне И сви би причали о њима Ко преписује ко кога воли Све би јасно постало свима. А можда је боље што не говоре Боље да тајне остану тајне Да ли су велике или су мале Тајне су тајне увек и сјајне. Марко Петровић III-2 16

2. место 2. место Моја школа У улици Кнеза Милоша 11 на малом брду налази се једна велика кућа. Веселе је наранџасте боје и има пуно прозора... Као и свака кућа изгледа сасвим обично али пењући се уз брдо одмах схватите да је то посебна кућа. Одају је дечији гласови који допиру из дворишта. А онда када се звоно огласи настаје тишина. Ђаци невољно одлазе у учионице стрепећи да ли ће их учитењица испитивати. Да ли је онај задатаск тачно урађен? Како да замислим ону површину и шта значи она двојка иѕнад малог а? И још горе, Кика је љута на мене јер сам јој јуче изжврљао рад. А ја сам само хтео да јој нацртам срце па сам погрешио. Данас није хтела да узме бомбоне од мене. Ево је! Строга учитељица мора увек мене да прозива за домаћи. Није добар задатак, радим на табли. Сада ћу још и јединицу добити. Пишем, станем, гледам учитељицу. Она ми објашњава и ја настављам да пишем. Сад и није страшна површина, па ово је лако! А и учитељица насмејана и мила, баш ми је драго што је мене прозвала. И тако сваког дана у нашој другој кући, дружимо се и играмо а онда стрепимо, па кад савладамо градиво ми смо опет срећни. Наша друга кућа је тако заузела посебно место у нашим срцима. А мислим да сам и ја код Кике, данас смо поделили чоколадицу. Школа будућности Замишљам школу као једну велику зграду којој ће се сви дивити. Желела бих да се у њој другарство рађа и сваки успех да је срећа најслађа. Замишљам себе у тој школи. Вредно радим са много наставника и родитеља. У школи би учионице биле уредне. Постојале би беле табле. Свако дете би имало свој ормарић. Књиге би биле са мање лекција. Смањила бих деци тестове. Деца би учила помоћу разних игрица. А како бих тек уредила школско двориште! Био би то мали ботанички врт, где би деца за време одмора уживала у њему. У школи би постојала агенција за дечија путовања, где би било више излета и екскурзија. Једна учионица би била опремљена разним инструментима и сва би деца учила да свирају. Како би весела била школа! Постојали би учитељи тениса, одбојке и пливања. Онда би се деца више бавила спортом. У школи би била и играоница за млађу децу. Тако би се од јутра до вечери чула њихова граја. И док сви ученици у мојој школи цртају, певају и читају, учење би било слатко и све би ишло глатко. Тијана Величковић IV-1 Миодраг Буђелан IV-1 17

3. место 3. место Школа будућности Данас су школе За децу тешке Од њих се тражи Учење без грешке. Шта су то именице, А шта тачке, Којој групи животиња Припадају мачке. Ваљда ће неко у Будућем свету, Схватити тешкоће, Помоћи детету. Школе да буду, Кроз игру, песму, Кад нешто не разумеш, Одврнеш чесму. И знање тече, И само сипа, У школи је весела Чак и липа. Kaда би зидови учионице проговорили Када би зидови проговорили, Неби више било тајни, Свако би о сваком знао све И када, и с ким, и где. Кад би зидови проговорили Цео би оркестар свирао Знао би о песмама све Како се пева, с ким и где. Кад би зидови проговорили Наставници би се одморили, А ми би опет знали све Колико, када и где. Дуња Трајквић III-2 Само да неком Дође до свести, Како да знање У чесму смести. Филип Матић, III разред, Јабланица 18

(V VIII разреда) 1. место Кад би зидови учионице проговорили Час српског. Наставница чита неки текст из читанке. Текст је занимљив, али мени ипак мисли лутају. Поглед ми прелази преко рупе на зиду и ту застаје. Питам се, ко је направио ту рупу на зиду и због чега? Да ли је то рупа од ексера на којој је била закачена нека слика? Знам ко би могао да ми да одговор на моје питање. Зид. Али нажалост он не може да говори. А шта би било када би он проговорио? Шта би нам рекао и шта би нам испричао. Сазнали бисмо какви су у нашим годинама били наши родитељи, наставници Знали бисмо тад да ли су и они као и ми били несташни и радознали или су били савршени како тврде. Сазнали бисмо колико је симпатија прошло кроз ове клупе, колико тајних порукица, преписивања и дописивања. Знали бисмо да ли је мали Марко стварно разбио прозор или је само хтео да заштити свог несташног друга Јоцу. Рекли би нам ко је плакао због лоших оцена и ко их је тешио. Да ли је 8-4 побегло са часа или су се стварно сви разболели од непознате болести? Ко је обукао костура у Горанову јакну док је он ишао по цвеће за насатвницин рођендан. Колико су се расправљали некадашњи ђаци? Какве су све бисере давали ђаци на сада њима проста питања? Да ли су мешали старе Римљане и Турке, планете и комете, падеже и глаголе Да ли су на контролном случајно сви исто одговорили или су се мало међусобно договарали. Да ли је неко тамо стварно знао формулу или су му ђаци из треће клупе добацили. Звоно, које је најавило крај часа, ме је тргло из мојих питања и размишљања. Знам да одговор нећу добити, али знам и да ће се и будуће генерације питати, шта се дешавало у овој учионици. Лена Првуловић VI-1 19

2. место 3. место Када би зидови учионице проговорили Када би зидови учионице проговорили Учионице велико знање шире Огледала су наше судбине, У њима се ново друштво ствара На њеним зидовима су често имена записана. Кад би зидови учионице проговорили Наше тајне би вам одали, Имена, бројке, па и симпатије неке, Многе несташлуке и велике одлуке. Али зидови учионице непомично стоје, Вероватно никад неће да проговоре, Остаће тајна од вас сакривена, А мени сећање, успомена и нека неостварена жеља. Сара Стевановић VIII- 1 Зидови имају уши, Прислушкују разне тајне Виде шта им је на души Знају све наше мане. Волели би да причају Али они то не могу, Да нас саветују И не да оборе с ногу. Испричали би разне приче Које нико није знао Спречили би бунтовнике И сваког ко је крао. Сваку радост, сваки осмех Поделили би са нама, И коју реч као утеха Ако нас снађе тама. Надица Петровић VII-1 20

НАГРАЂЕНИ ЛИКОВНИ РАДОВИ ПОВОДОМ ДАНА ШКОЛЕ (I IV разреда) Елена Јарановић III-1 1. место Андреј Петровић I-1 1. место Сенад Мешић, I разред, Илино Јасмин Мешић, III разред, Илино 2. место 2. место 21

Вељко Голубовић I-1 3. место (V VIII разреда) Ирина Митровић VIII-2 Наташа Милетић VIII-2 1. место 1. место 22

Нина Николић V-2 3. место Соња Пауновић VI-1 2. место 23

Из ђачких вежбанки Замена улога Јутро је. Управо сам се пробудила. Баш сам уморна. Спремила сам се и крећем у школу. Док идем у школу размишљам о томе како је све око мене више него обично. Улазим у учионицу мог драгог одељења. Сви ме гледају зачуђено. Шта радиш овде?, питала ме је Анђела. Па дошла сам у своје одељење!, рекла сам. Али ти ниси у овом одељењу, рекао је Јован. Запитала сам се шта није у реду са њима. А онда сам угледала себе како улазим у школу. Шта?, викнула сам. Марија је позвала мене, али ја сам се кретала ка учионици у којој VI 2 има час. Софија је отрчала по мене и довела ме у учионицу. Зачуђено сам се гледала. Рекли су ми да одем и то сам и учинила. Ушла сам у учионицу у којој је VI 2 имало час. Марко Лападатовић ме је питао где сам до сад и понудио ми да седнем. Ја сам села и размишљала о томе у чијем ли сам телу. Отишла сам до WC-а. Све девојчице које су биле унутра вриштале су и разбежале се! Погледала сам се у огледало и схватила да ја уопште нисам женско. Била сам у телу Богдана Крстића. Стравично. А ја не знам ни шта он ради. Па, пребродићу ово некако. Тада су у WC ушле Софија и погодите ко? Ја! Односно у овом случају вероватно Богдан. Софија је вриснула и отрчала напоље. Ја односно Богдан је остао. Ања, јеси ли ти у мом телу?, питао ме је. Да!, узвикнула сам. Морамо да нађемо начин да се поново заменимо. Не могу још дуго остати у твом телу. Софија ме излуђује. Не престаје да прича о неком дечаку. Хтела сам да се поједем од муке. Софији се свиђа исти дечко као и мени. Ако Богдан сазна ко је то... не желим ни да помислим шта се може десити. Али то није сада наш највећи проблем. Богдане, који следећи час имате?, питала сам га. Физичко, рекао је страховито. Шта је ту лоше?, питала сам. Знаш ли да играш фудбал? Оооу. Капирам зашто си забринут, али и ми имамо физичко. Знаш ли ти став о шаке?, питала сам га. Јок. Звонило је и кренула сам на физичко. Сви дечаци око мене су причали о томе како је Сташа згодна. Било ми је јако непријатно. Коначно смо ушли у халу. Пресвлачење међу дечацима није баш идеално кад ниси дечак. Добро ушли смо на терен. Оооу! Играмо фудбал. Ја немам појма да га играм. Смислићу ваљда нешто. У међувремену гледам како се Богдан сналази. Раде став о шаке. Скршиће се! Али морамо то да урадимо. Па, кренуло је. И игра је почела. Сакрићу се иза неког високог. Ево, иза Табаковића. О, не! Табаковић се померио и Марко ми додаје. Па, близу сам гола па ћу само шутнути. Гол! Дала сам гол! Не могу да верујем да сам успела! А Богдан? Урадио је став о шаке. Потрчао је ка мени да ми честита. Када смо се руковали више нисам видела себе него Богдана. Вратила сам се у своје тело! Ово је било грозно искуство за мене. А верујем и за Богдана. Пре овога сам размишљала како би било кад бих заменила тело са дечаком. Сада више не желим да размишљам ни о фудбалу, а камоли о замени тела! Најтеже је било ићи у WC као дечак! Фуј! АЊА РАЈКОВИЋ VI 2 24

Замена улога Било је јутро. Баш као и свако досадно јутро. Ништа се није дешавало. На путу ка школи размишљала сам како желим неко дешавање, неку авантуру. То размишљање прекинуо је необичан призор. У малој прљавој бари лежала је жаба која је, рекла бих, поломила ногу. Полако сам је узела у руке и десило се нешто занимљиво. Почела сам да се смањујем, а та, вероватно чаробна жаба да расте. Када сам погледала жабу, изгледала је као ја. Размишљала сам. Ако чаробна жаба изгледа као ја, како онда ја изгледам?! Погледала сам ка земљи у нади да ћу видети људске ноге. О, не!, узвикнула сам. Уместо људских ногу угледала сам два мала зелена батака. Почела сам да трчим, то јест, скачем наоколо. Смирила сам се. Била сам гладна. Сетила сам се да жабе једу муве и друге одвратне инсекте. У себи сам помислила: Бљак! Али, шта је, ту је. Појела сам једну муву и морам признати да није баш лошег укуса. Било ми је вруће, морала сам да нађем неку бару. Отишла сам у вртић. Не знам како, али, Арнаута никад није била лепша. Скочила сам и почела да се хладим. У мислима ми је била жаба која се претворила у мене. Шта ли она сада ради? Да ли прича, у ствари, крекеће са мојим најбољим другарицама? Била сам узнемирена, а онда сам осетила нешто оштро на свом рамену. Окренула сам се и видела роду! Почела је да ме јури. Очигледно је била гладна. У бежању, наишла сам на себе. Ускочила сам себи у руке и вратила се у природну величину. Било ми је лакше. Више нисам морала да једем муве и да се купам у прљавим барама. МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ VI 2 25

САДРЖАЈ: 100 година од смрти Петра Кочића 2 100 година од рођења народног хероја Иве Лоле Рибара 3 400 година од смрти Мигела де Сервантеса 5 400 година од смрти највећег писца на енглеском језику - Шекспира 6 Интервју са наставником Симеоном Јаничевим Уложио сам сву своју љубав и труд и тако је настала химна школе Интервју са административним радником Вујком Фишић Пажња и саосећајност колега из школе, враћа ми веру у живот и доброту 8 10 Пре тачно 100 година 19. јануара 1916. српски војници стижу на Крф 12 50 година од слетања на Венеру 15 Награђени литерарни радови поводом дана школе 16 Награђени ликовни радови поводом дана школе 21 Из ђачких вежбанки 24 26