ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА ОРГАНИЗАЦИОНЕ КУЛТУРЕ У СПОРТСКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА

УДК: 174: 746/799 Прегледни рад ПОСЛОВНА ЕКОНОМИЈА BUSINESS ECONOMICS Година VIII Број II стр. 301-314 др Милан Нешић 1, ванредни професор Универзитет Едуконс, Факултет за спорт и туризам, Нови Сад др Јово Радош, ванредни професор Висока школа струковних студија за образовање васпитача и тренера, Суботица др Драгутин Рајић, професор струковних студија Висока школа струковних студија за образовање васпитача и тренера, Суботица ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА ОРГАНИЗАЦИОНЕ КУЛТУРЕ У СПОРТСКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА САЖЕТАК: Савремено пословно и животно окружење, у којем се интензивно намеће идеја глобализације (често и концептуализацијом - милом или силом ) и где су економија и политика (уз неслућени развитак информационих технологија) постале сасвим доминантан друштвени контекст, довело је до евидентног претумбавања традиционално установљених система вредности. Поред осталог појавила се и својеврсна ерозија морала, која је захватила и подручје спорта у свим његовим сферама (што у ширем контексту може да усмерава и ка одредницама феноменологије спортског неморала). То је, разуме се, довело и до нужне и појачане потребе за ревитализацијом и поновним постављањем етичких вредности у жижу човекових духовних интересовања. Самим тим, сва збивања и све промене које се дешавају или предвиђају у склопу развоја спорта и спортских делатности треба да буду под лупом спортске и пословне етике, које могу 1 mnesic08@yahoo.com

М. Нешић, Ј. Радош, Д. Рајић ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА... да помогну у трасирању истинских, људских смерница, чија ће ваљаност бити потврђена у пракси. Сваки спортски систем у својој егзистенцији требало би да своје пословно утемељење заснива примарно на есенцијалним одредницама мисије и духа спорта. Тако да и спортско пословање (спортски менаџмент), гледано са моралног становишта, треба да за своје полазиште узима идеју да се поштен приступ пословању на крају увек исплати, односно да се не мора бити непоштен да би се успело (мада то у данашњем глобалном свету, где доминира макијавелистичка пословна етика, звучи доста нестврано). Рад се, у основи, ослања на теоријско-експликативну форму разматрања основних детерминанти које творе принципе пословне етике у спортским организацијама. Такође, рад се концепцијски имплицитно ослања и на контекст значаја проучавања пословних процеса који спортске организације детерминишу као својеврсне субјекте услужног сектора. Кључне речи: пословна етика, организациона клутура, спортске организације УВОД Спорт је једна од људских делатности која се последњих деценија развијала вратоломном брзином. Пораст спортских резултата, ниво улагања свих врста (материјалних и нематеријалних), појава нових спортских активности и форми, медијска популарност, итд., довео је спорт у зону високо интензивног рада. Спорт у најширем појмовном обухвату данас представља планетарни феномен најширих размера, како по квантитету, тако и квалитету. Без обзира о којем се подручју спорта ради (такмичарски, школски, рекреација) ниво ангажовања и обухватности, како појединаца, тако и организационих субјеката, превазилази некадашња схватања о спорту као разбибриги или забави у слободно време. Данашњи спорт, посебно његов део који се огледа кроз професионали спорт, за себе везује бројне сегменте из подручја бизниса, економије, политике, индустрије и других подручја људског рада, што га чини изузетно значајном светском пословном категоријом. Може се рећи да је један од феномена унутар спорта, који ће обележити и XXI век, наставак развоја појаве која је глобално окарактерисана као озбиљан спортски бизнис. Специфичност ове појаве 302

СТР. 301-314 огледа се и у томе, што су његови протагоности исти они које називамо темељним стубовима спортске делатности: спортисти, тренери, менаџери, спортске организације, итд. Као ексклузивни промотери савременог корпоративног бизниса они путем спортског аудиторијума (којим суверено владају) заузимају централно место у окружењу тзв. индустрије спорта. Истовремено, спортски протагонисти развијају и сопствени бизнис, где идентификују своје производе и циљно тржиште (Радош и Нешић, 2008). За данашњи спорт се може рећи да представља сложен феномен савременог света, тако да је подложан и својеврсном филозофско-критичком праћењу, преиспитивању и сучељавању са одређеним аксиолошким и етичким поставкама. Етика, као практична филозофија, је, иначе, по својој природи, у сталним и суштинским везама и релацијама са другим релевантним практичним делатностима, као што су: економија, право, политика, спорт, итд. Јер, свако људско делање је, у крајњој линији, етички посредовано. Морално делање обухвата све међуљудске односе (породични живот, политичке поступке, културно понашање и стварање, пословно понашање, спортске активности). Пошто право не може у потпуности покрити све сфере људског живљења (оно је увек уже од морала), у разним професијама се етици поклања знатна пажња и доносе и прихватају етички кодекси (медицина, новинарство, пословно-привредне делатности, спорт). Они представљају скуп моралних норми и вредности којих треба да се придржавају сви чланови датих организација. То, дакле, показује да друштвена етика и даље остаје незаобилазним чиниоцем у регулисању међуљудских односа. Чак и у случајевима где је право фундаментални регулатор тих односа, оно се превасходно односи на легалитет, а морал на легитимитет (Радош, 2011, стр. 6). У данашњем времену, у коме су економија и политика (уз неслућени развитак технологије и информатике) постале сасвим доминантним друштвеним чиниоцима, дошло је до евидентног претумбавања раније установљених система вредности. Тако се, поред осталог појавила и својеврсна ерозија морала. Она је захватила и подручје спорта у свим његовим сферама, тако да се слободно може говорити о феноменологији спортског неморала. То је, разуме се, довело и до нужне и појачане потребе за ревитализацијом и поновним постављањем етичких вредности у жижу наших духовних интересовања. Самим тим, сва збивања и све промене које се дешавају или предвиђају у склопу развоја спорта и спортских делатности треба да буду под лупом спортске и пословне етике, које могу да помогну у трасирању истинских, људских смерница, чија ће ваљаност бити потврђена у пракси. 303

М. Нешић, Ј. Радош, Д. Рајић ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА... ЕТИКА, ПОСЛОВНА ЕТИКА И СПОРТ Етика 2 се, у основи, првенствено мора посматрати као филозофска дисциплина која примарно испитује циљеве и смисао моралних хтења, као и основне критеријуме за вредновање моралних поступака. Поред тога, етика се бави одредбама заснованости и извора морала (Радош, 2011: 11). Другим речима, етика представља науку о моралу која, поред основног упознавања са његовим појмовним и суштинским одредницама, као и компонентама, има задатак и да заузме критичко становиште према актуелној моралној стварности и пракси. Дакле, у свом најоштијем смислу етика је систематско настојање да се наше индивидуално и наше друштвено морално искуство учине смисаоним тако што ће се одредити правила која треба да владају људским понашањем, вредности достојне стремљења, као и карактерне црте које заслужују да у животу дођу до изражаја (Суботић, 2010, стр. 11). Када се говори о основним етичким категоријама, које се посматрају и као моралне категорије, или облици онога што се сматра моралом, неизоставно се морају имати у виду и следеће одреднице: моралне норме (правила, модели, облици понашања којих се треба држати); морални суд; морални став (којим се изражава посебна врста социјалних и линчних ставова); карактер човека (као особени предмет моралног става и моралног суда); савест (као севукупност властитих психичких доживљаја); дужност и обавеза; и тд. Егзистенција ових етичких категорија је веома значајне јер се неизоставно појављују у контексту услова који су неопходни за морално вредновање које представља постојање могућности слободног избора (од тренутка намере до наставле последице). А неопходни услови за животворност слободног избора (Радош, 2011, стр. 18) подразумевају следеће: урачунљивост и потребно знање, утицај објективних околности, разборитост приликом процене реалних могућности, постојање истрајности у вољној и осећајној одлуци, истрајност у ангажованости, човекови унутрашњи морални сукоби (уколико извршење једне дужности захтева кршење друге моралне дужности, морална одлука је веома отежана). Дакле, етика се може дефинисати и као системско настојање да се човеково индивидуално и друштвено морално искуство учине смисленим, на начин да се јасно одреде правила исправног понашања, вредности којима треба тежити, као и карактерне особине које треба развијати. 2 етика (грч.: ethos = обичај и ethikos = моралан) 304

СТР. 301-314 У савременом друштву етика се све интензивније суочава са различитим моралним питањима савременог (данас већ глобалног) света. Ширина таквих проблемских поставки довела је до диференцирања посебних антрополошко-социјалних области где се на особен начин разматра и сагледава одређена морална проблематика. Овакве тенденције довеле су данас до формирања и посебних врста примењене етике као што су: компјутерска етика, еколошка етика, пословна ектика, спортска етика, и тд. Посебно интензиван развој и замах, како у теоријском, тако и у практичном сагледавању моралних начела у различитим сегментима привредног пословања, последњих година доживљава пословна етика. Она се у нормативном смислу (Суботић, 2011, стр. 11) може сматрати науком о правилном поступању и одлучивању предузетника о егзистенцијалним питањима, у којима оријентација на економско-рационлане мотиве није довољна (у суштини је овде реч о облику индивидуалне етике). Послова етика је у одређеном смислу, такође и део подручја привредне етике, с обзиром да је њено исходиште у етичкој теорији првенствено описано кроз појмовно одређење утилитаризма 3. Предметом пословне етике обухваћен је скуп моралних правила и понашања у свим пословним активностима усмереним ка успешном и профитабилном бизнису. Норме су утемељене на вредностима које се заснивају на основним етичким принципима, њихов садржај се изражава судовима о добром и лошем, успешном и неуспешном пословном понашању, а њихов циљ је да се сви учесници у пословним процесима обавежу на етичко понашање (Ракас, 2011, стр. 99). Дакле, за пословну етику се може изрећи констататација да она представља и скуп (како личних тако и колективних) моралних поступака који се користе током свих облика пословних активности, а којима се одређује граница до које се може ићи, а да те активности, поступци и одлуке не изазову неповољне односе унутар предузећа и у његовом окружењу (Ристић, 2004). За пословну етику се може рећи да обухвата и својеврсну психолошку диспозицију којом доминирају три основне компоненте: 1) интелектуална (знања о моралним принципима према којима треба поступати); 2) емо- 3 Утилитаризам је етичка, правна, социјална, економска и психолошка теорија, која у понашању људи као врхунску вредност истиче владавину принципа корисности, а не заштиту неке више моралне или неке друге врлине или вредности. У популарном говору односи се на друштвену праксу максимизације производње добара и развоја психологије потрошачког друштва, без обзира на последице по психофизичко здравље становништва или еколошку средину. 305

М. Нешић, Ј. Радош, Д. Рајић ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА... ционална (осећања која су у вези са поступцима које оцењујемо као моралне или неомралне); и 3) конативна (вољност-спремност за доношење одлука да се поступи у складу са усвојеним моралним нормама). Пословна етика, како је напред и речено, представља основ за формирање темељних критеријума којима се уређују пословно-правни односи. У одређеном смислу они имају своје незаобилазно важење и у другим подручјима пословања, какав је и савремени спорт (а тиме и спортски менаџмент), кога карактерише повезаност са економским амбијентом окружења у којем егзистира. У том контексту димензије етичке будности и етичке деонтологије морају да постоје, како у домену спортских активности, тако и код успостављања адекватних веза са сферама економије. Односно, прожимање етике, пословне етике и спортског менаџмента представља релевантну чињеницу која у савременим условима спортске и пословне егзистенције карактерише овај међуоднос. Самим тим се намеће и потреба интензивнијег проучавања, сагледавања развојних тенденција и афирмације спортске етике као комплексне појаве којом се настоји остварити симбиоза спорта, спортских управљачких механизама (менаџмента) и савременог пословног окружења. Дакле, пред спортском етиком се налазе многобројни задаци који се тичу сагледавања узајамних релација између спорта (у целини) и пословних детерминанти његовог екстерног окружења. Стога се данас може говорити о основним категоријама примењене етике у спорту у чијој се дистинктивној основи налазе полазишта која, условно, спортску етику посматрају из угла њене предметне обухватности као: 1) етику спорта у ужем смислу (где је централно питање етичких детерминанти усмерено на спортске активности, односно моралне аспекте везане за спортисте и њихово непосредно окружење у којем реализују спортске вредности тренинг, такмичење и спортско усавршавање) и 2) етику спортског пословања (где се главна пажња усмерава првенствено ка активностима менаџментских структура у спортским организацијама, односно пословном окружењу спорта). Теорија и емпиријска пракса спорта, са којима је неизоставно повезан и спортски менаџмент (тј. научно постављање организације и руковођења спортском делатношћу) полазе од тога да је спорт један од значајних фактора у формирању и обликовању социјалног амбијента. Али, оне такође увиђају да, последњих деценија, он постаје и незаобилазним чиниоцем економског амбијента. Дакле, спорт није више, као раније, само један од облика друштвене надградње. Ипак, спортска наука стоји на становишту да се принципи спортског менаџмента, а тиме и спортске етике, не могу третирати индентично као код профитних организација. Ту постоји од- 306

СТР. 301-314 суство класичне производње роба или продаје. Производња се у спорту огледа у нематеријалним категоријама, али која се маркетиншким акцијама може материјализовати. Другим речима, она се не може изједначавати са материјалном производњом или класичним предузећем. Та специјална природа спорта призната је и од стране лидера 27 земаља Европске уније на седници у Лисабону, где је речено да се радно законодавство неће примењивати на спортисте и да ће међународне спортске федерације и даље самостално уређивати односе у овој области. За овакво становиште Међународни олимпијски комитет се борио пуних дванаест година, показујући да спорт није само још једна економска активност. Лисабонски договор укида претњу отварања спортског тржишта на принципима слободног протока роба, капитала и радне снаге, чиме би се укинула и ограничења о броју странаца који могу да играју у неком клубу (ово је посебно важно за спортске игре, нарочито фудбал). Тиме се успоставља заштита од малигног и свеприсутног утицаја новца. Другим речима, спорт се не сме третирати као пука економска активност (Сајмон, 2006). Из претходно реченог се може закључити да савремени спорт носи у себи егзистенцију нових међусобних односа актера спортске делатности, које треба континуирано пратити и адекватно вредновати. Стварање нових људских вредности путем спорта подразумева да се оно првенствено реализује кроз спортски резултат, дакле кроз спортски процес, али и да се тако новостворене вредности могу материјално валоризовати. Међутим, овакве тенденције могу савремени спорт довести у опасност нарушавања равнотеже између спортског процеса (делатности и активности) и валоризације новостворених вредности. Ако се било која страна претерано фаворизује, долази до несклада, који може ићи на штету самог спорта. Најкраће речено, није добро ако спорт остане уплетен у мрежу своје самодовољности, нити, пак, да се наглашавањем материјалне валоризације он доведе у сферу гладијаторства и циркуских представа (Радош и Нешић, 2008a, стр. 557). ОРГАНИЗАЦИОНА КУЛТУРА И ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ У СПОРТСКИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА Посматрано са аспекта менаџмента, организовање у спорту се односи на процесе који омогућавају адекватну поделу рада у спортској институцији на појединачне задатке и групе међузависних послова, којима менаџери одређују одговорности у оквиру појединих групација активности, као и њихове међусобне односе. Ефикасан менаџмент спортске организације мора да води рачуна о најрационалнијим облицима рада клуба, што је једна од основних улога организовања као менаџмент функције. 307

М. Нешић, Ј. Радош, Д. Рајић ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА... Организациона структура спортске институције може битно да утиче на начине којима се у њој одвијају пословни процеси и радне активности. Уколико се желе достићи капацитети успешне спортске организације, тада је неопходно да се њени структурални елементи креирају и кроз процесе успостављања организационе културе. Организациона култура спортске организације се може представити као усвојени систем вредности и норми понашања чланова организације заснован на заједничком искуству, а који у значајној мери одређује њихово мишљење и понашање. Она може значајно да утиче на дугорочни развој целокупне спортске организације, односно да представља фактор успеха или неуспеха. Организационом културом у спортској организацији неопходно је да буду обухваћене следеће компоненте (Нешић, 2012: 454): 1) Отвореност (отвореност према утицајима из окружења који унапређују активности и знања спортске организације); 2) Оријентација ка спортским вредностима (непрекидно учење треба да обезбеди позиционирање најбољих вредности, које су у сагласности са Мисијом и Духом спорта, као крајњег циља); 3) Прихватање ризика (свако учење прате и ризици од могућих грешака, које треба прихватити као неизбежан фактор, те на њих деловати рационално и са што мањом дозом емоција); 4) Оријентација на конкретне проблеме (закључивање и резоновање чланова организације треба да се заснива на објективним и стварним чињеницама, а не на политичким интересима, статусу, захтевима финансијера и сл.); 5) Оријентација на истраживање (култура учеће спортске организације треба да се заснива на развијању склоности код људског потенцијала, пре свега тренера, али и менаџера, да стално истражују, иновирају свој рад у складу са савременим научним и стручним достигнућима у области спорта, као и корелативних научних области, односно да прикупљају и користе расположиве податке ради унапређења развоја организације); 6) Толеранција (с обзиром да су у процесима учења грешке неминове неопходно је утемељити спознају да се и на грешкама може учити); 7) Отвореност комуникације (пре свега у интерној, што подразумева да се све информације у организацији морају међусобно делити са осталим члановима, односно да се оне не користе као извор моћи и притисака); 8) Позитиван став према променама (култура учеће спортске организације мора да развија позитиван став према променама, јер организације уче да би се мењале и уводиле позитивне новине); 9) Развој људских потенцијала (представља најзначајнију компоненту културе учеће спортске организације; став да је развој њених чланова примарни интерес саме организације и да то доводи до реализације конкурентске предности; неопходност обезбеђивања свих услова и 308

СТР. 301-314 оптималног нивоа ресурса за континуирани развој својих чланова, посебно тренерског кадра). Однос организационе културе према организационом учењу (као једном од битних елемената упешне спортске организације, а који је тесно повезан и са етичким принципима) има двосмеран ток. Сa једне стране, организациона култура представља резултат организационог учења, јер се заједничке претпоставке, вредности и норме понашања у организацији развијају управо учењем. Сa друге стране, од изградње организационе културе зависи способност организације да учи, односно од доминантних етичких ставова и веровања запослених, а посебно руководилаца (Лојић, 2010). Дефинисане моралне вредности и ставови који доминирају у пословном окружењу спортске организације (како екстерном, тако и интерном) представљају битне компоненте етичког понашања људског капитала у спорту (спортском менаџменту). Стога се може говорити о пет основних опште-етичких принципа, иманентних и пословној етици која би требало да егзистира у спортским организацијама, а од значаја је за њену организациону културу (Blanchart and Peale; према: Суботић, 2011, стр. 89): 1) поштовање аутономије (сваки појединац има право да изабере како ће водити свој живот и доносити пословне одлуке све док његови поступци не угрожавају добробит дугих људи-људи из окружења); 2) не чинити зло другоме (примарни етички принцип обавеза да се не наноси ни физичко нити психичко зло; уздржавање од свих дела којима би се могла нанети штета људима у организацији и ван ње); 3) чинити добро другоме (обавеза да се побољшава и увећава добробит других, јер организациона динамика која подразумева тимски рад дефинише становиште да тим губи или добија као целина, а не само појединац у њему; обавеза која се прихвата и поред могућности да се на неки начин ограничи лична слобода и право онога који пружа помоћ); 4) бити правичан (у интеракцији са људима подразумева једнак третман за све, давање свакоме оно што му припада; подразумева узајамност, непристрасност и једнакост); 5) бити поуздан (држати дата обећања и задату реч, говорити истину, бити лојалан организацији и њеним циљевима, указивати поштовање другим људима; само на тај начин се може стећи поверење: чланова организације, клијената, пословних партнера, и тд.) Поштовањем и доследном применом наведених општих принципа пословне етике стичу се услови да се у оквиру спортске организације (менаџмента, чланства, менаџмента и чланства, и тд.) оствари неопходна чврста повезаност свих њених системских делова, односно доследније реализује 309

М. Нешић, Ј. Радош, Д. Рајић ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА... усвојени концепт организационе културе. Због тога се за организациону културу се може рећи да представља важан фактор утицаја на етичко понашање људи у спортским организацијама, како менаџерског дела, тако и свих осталих људских ресурса у њој. Јер, јака организациона култура представља битан предуслов за подстицање етичких поступака људи у организационој динамици. Сваки спортски систем у својој егзистенцији требало би да своје пословно утемељење заснива примарно на есенцијалним одредницама мисије и духа спорта. Тако да и спортско пословање (спортски менаџмент), гледано са моралног становишта, треба да за своје полазиште узима идеју (Blancahrd & Peale, 1990) да се поштен приступ пословању на крају увек исплати, односно да се не мора бити непоштен да би се успело (мада то у данашњем глобалном свету, где доминира макијавелистичка пословна етика, звучи доста нестврано). Становиште наведених аутора могу се сматрати веома апликативни и у контексту спортске етике, односно етике спортског пословања организација и институција у области спорта. Јер дефинишу да се рад (у овом случају и спортских организација) отпочиње одговором на питања о етичком понашању (сваког појединца у организацији, а тиме и целокупног пословног система): 1) Да ли је то што се ради законито (хоће ли се прекршити закон или утврђена политика организације); 2) Да ли је постигнута равнотежа односа (је ли поштено према свим учесницима обухваћених процесом активности, у краткорочном и у дугорочном смислу; афирмише ли се однос обостраног добитка); 3) Како ће се људи након тога осећати (да ли ће бити поносни; да ли ће прихватити да се њихове активности и одлуке објаве у јавности; и сл.). Дакле, може се говорити о постојању и пет основних начела етике спортског пословања која обухватају следеће компоненте: 1. Сврха обухвата намере људи у организацији, стремљења према којима они теже. У овом смислу сврху (као етички принцип) не би требало поистовећивати са циљем. Сврхом је обухваћено збивање и његов непрестани ток у организационом систему које окружује појединца, док је циљ опипљива категорија (може достићи и у кратком и у дужем временском интеравлу). Сврха даје смисао и садржај животу сваког човека (то је одређени пут који је неко изабрао, а циљ је само једна етапа на том путу). 2. Понос веома важан контекст у овом принципу има присуство самопоштовања. Бит поноса лежи у добром осећају човека према себи и својим постигнућима. Осећај мање вредности или некомпетент- 310

СТР. 301-314 ности може утицати на човеково етично понашање (умишљеност или сумњу у себе). Понос и самопоштовање код људи у организацијама треба развијати, уз сталан опрез да се појединци не понесу у властитом осећају важности и ставу да су незамнљиви. 3. Стрпљење људи у организацијама често не верују довољно у процес као битан фактор у сваком систему, те очекују да ће се све добро догодити преко ноћи (одлуче се за оно што мисле да је добро, али желе одмах и потврду да су учинили праву ствар ). Битно је да се схвати да се не мора одмах и по сваку цену добити оно што се жели. Наравно, постоји и негативна страна (не)стрпљења, а то је да све мора бити сада, што често резлтира доношењем погрешних одлука. Када имате стрпљења схватићете да ако учините оно што је исправно, па макар вас стајало на кратки рок, исплатиће се на дуги рок. Јер може се учинити да поштени стижу последњи, али они обично трче друкчијом стазом (Blancahrd & Peale, 1990, стр. 51). 4. Упорност без упорности (и поред стрпљења) тешко је очекивати да се постигне успех. У контексту етичког понашања упорност значи да се не одустаје од властитог става, односно одржавати обавезу коју човек сам себи зада и усмерити властите поступке доследно својим начелима. Људи који себе сматрају етичним (разликују добро од зла) требају истрајно делати у складу са својом менталном представом (бити етичан значи да се морално понашамо увек, а не само онда када ситуација налаже да је то згодно и/или пожељно). Људи у спорту треба чврсто да се држе својих моралних обавеза, чак и у ситуацијама када је то непријатно, јер упорност у животу је карактеристична баш таквом етичком чврстоћом. 5. Перспектива односи са на способност да се сагледа оно што је заиста важно и битно у било којој ситуацији. Перспектива заузима централно место у овом концепту етичких начела (Слика 1). 311

М. Нешић, Ј. Радош, Д. Рајић ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА... Слика 1. Начела етике спортског пословања СВРХА УПОРНОСТ ПЕРСПЕКТИВА ПОНОС СТРПЉЕЊЕ ЗАКЉУЧАК Иако су раширена мишљења да је морал у модерном времену постао нефункционалан (услед културног релативизма који ограничава важење моралних начела на одређену културу, као и услед развредновања највиших моралних принципа), он још има своју снагу, а понегде, и даље, даје смисао животу и умирању. Другим речима, морал се открива као поново пронађена парадигма, а етика још једанпут доказује свој темељни оријентациони учинак. Јер, криза оријентисања у данашњем глобалном друштву даје опет филозофији морала прилику да се искаже као заступница човештва и да се од ње не може одустати. Уз то, показало се да друштвени функционални системи не могу функционисати без функционалног специфичног личног морала (Хефе, 2011, стр. 36). Исто тако, социјална прагматика нам говори да етика није само бескорисно слање апела људима (како се то често мисли), већ она поседује богат фонд аргументације (појам, аргумент, рефлексија). Њена обавезност није ауторитарна, већ ауторитативна. Она се наслања на правни морал (праведност) - што значи да људи имају право да не буду преварени, покрадени, или убијени, али и на морално самоуважавање. Одговорност за самоуважавање човек носи искључиво сам, тј. свој задатак да буде моралан он доказује себи самоме, а онда и другоме. Дакле, свеколико морално деловање (где сваки појединац има одговорност самоуважавања) доприноси добробити свих оних којих се тиче. 312

СТР. 301-314 Успостављајући овде аналогију са функционисањем организационих принципа у спортским организацијама, треба имати у виду да је човек, по природи ствари, субјект пословне етике (али, истовремено и биће заједнице), који подлеже етичким правилима и етичким кодексима, тежећи да успостави хармонију између интереса и вредности, кроз споразумевања која ће имати истинску етичку подлогу (изван макијавелистичке етике и етике похлепе ). SUMMARY PRINCIPLES OF BUSINESS ETHICS AS DETERMINANTS OF ORGANIZATIONAL CULTURE IN SPORT ORGANIZATIONS Modern business and lifestyle environment, in which the idea of globalisation is intensively imposed (often with the concept of nolens volens ), while economics and politics (with an unexpected development of information technologies) have become an absolutely dominant social context, has resulted in an evident disturbance of the traditionally established value system. Additionally, the overall morality has eroded, which affected the area of sport in all its spheres (in a broader context, it can be directed towards determinants of phenomenology of sport immorality). That has, of course, led to a necessary and strong need for its revitalization and the reestablishment of ethic values to the focus of spiritual human interests. Because of that, all the events and all the changes that happen or are predicted for sport development and sport activities, should be carefully monitored in the domain of spots ethics, which can help to trace true, human directions that are to be confirmed in praxis. Every sport system should have its business foundation in the essential determinants of its mission and sport spirit. From the moral viewpoint, sport business (sport management) should, as its starting point, have an idea that, in the end, an honest access pays off, i.e. it is not necessary to be dishonest to succeed (although in present global world, where Machiavellian business ethics dominates, it sounds rather unreal). Basically, the work relies on theoretical explication of basic determinants which create principles of business ethics in sport organizations. Additionally, the work relies on conceptual implications of meaningful research of business processes which determine sport organizations as subjects in the service sector. Keywords: business ethics, organizational structure, sport organizations 313

М. Нешић, Ј. Радош, Д. Рајић ПРИНЦИПИ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ КАО ДЕТЕРМИНАНТА... ЛИТЕРАТУРА 1. Баљ, Б., Увод у пословну етику, ИПБ, Зрењанин, 2005. 2. Blanchard, K., Peale, N.V., Moć etičkog poslovanja, Horvat elektronika, Zagreb, 1990. 3. Лојић, Р., Организационо учење, Војно дело, Београд, LXII, 2010, стр. 331-346. 4. Нешић, М., Нешић, Б., Учећа спортска организација као израз новог предузетништва у спорту, Пословна економија, Сремска Каменица, 6(1), 2010, стр. 443-463. 5. Радош, Ј., Нешић, М., Етика и промене у спорту, Спорт монт, Подгорица, VI (15-17), 2008, стр. 395-401. 6. Радош, Ј., Нешић, М., Етика и спортски менаџмент, IV Међународна конференција Менаџмент у спорту, Београд, Факултет за менацмент у спорту, Зборник радова (У: Нићин, Ђ; ур.), 2008а, стр. 554-560. 7. Радош, Ј., Етика у спорту, Логос, Бачка Паланка, 2011. 8. Ракас, С., Увод у пословну етику, Мегатренд, Београд, 2011. 9. Ристић, Д., Основи менаџмента, Факултет за менаџмент, Нови Сад, 2004. 10. Сајмон, Л.Р., Фер плеј, Етика спорта, Службени гласник, Београд, 2006. 11. Суботић, Д., Корпоративна пословна етика, Едуконс, Сремска Каменица, 2011. 12. Хефе, О., Умијеће живљења и морал, Академска књига, Нови Сад, 2011. Овај рад је примљен 27.08.2014. а на састанку редакције часописа прихваћен за штампу 12.11.2014. године. 314