KRIVIČNO PRAVO I DUŠEVNA BOLEST 2. Criminal Law and Mental Illness

Zoran Stojanović 1 Originalni naučni rad Pravni fakultet UDK: 343:616.89-008.42 Univerzitet u Beogradu Primljeno: 14.5.2015. DOI: 10.2298/SOC1502219S KRIVIČNO PRAVO I DUŠEVNA BOLEST 2 Criminal Law and Mental Illness APSTRAKT Rad se bavi problemom krivičnopravne reakcije na ponašanja duševno bolesnih neuračunljivih lica kojima se povređuju ili ugrožavaju krivičnim pravom zaštićena dobra. Na prethodno pitanje da li je krivičnopravna rekacija uopšte opravdana kada su u pitanju kvazi krivična dela duševno bolesnih lica (koja to nisu u pravom smislu reči jer je krivica konstitutivni element svakog krivičnog dela), odgovor je ipak potvrdan. Ne postoje drugi adekvatniji oblici socijalne kontrole, ili drugi pravni mehanizmi koji bi mogli uspešnije od krivičnog prava, ali uz istovremeno poštovanje garantija koje se u krivičnom pravu postale uobičajene, da zaštite određena važna dobra pojedinca ili društva od duševno bolesnih lica kod kojih se, posle učinjenog dela, može očekivati da će ponovo da učine kažnjivo delo. Iako se čitavo krivično pravo zasniva na krivici, na subjektivnom odnosu učinioca prema krivičnom delu zbog kojeg se to delo negativno vrednuje i učiniocu upućuje socijalno-etički prekor, u slučaju neuračunljivih duševno bolesnih lica i primene odgovarajućih mera bezbednosti, to izostaje. Mogućnosti krivičnog prava u pogledu obavljanja zaštitne funkcije u odnosu na duševno bolesne učinioce su svakako skromnije nego kada su u pitanju uračunljivi učinioci. Generalna prevencija (bilo negativna bilo pozitivna) na kojoj se pre svega zasniva zaštitna funkcija krivičnog prava, skoro da je nezamisliva u odnosu na potencijalne učinioce koji su duševno bolesni. Određene mogućnosti koje postoje na planu specijalne prevencije svode se na detenciju i lečenje duševno bolesnog učinioca. Primena mera bezbednosti prema neuračunljivim duševno bolesnim licima svodi se, stoga, uglavnom na neke aspekte specijalne prevencije (lečenje i detencija). I obavljanje socijalne kontrole putem krivičnog prava se značajno razlikuje u zavisnosti od toga da li je reč o neuračunljivim duševnim bolesnicima ili onima koji imaju normalan psihički aparat. KLJUČNE REČI: krivično pravo, duševna bolest, neuračunljivost, mere bezbednosti, zaštitna funkcija 1 profstojanovic@gmail.com 2 Članak je nastao u okviru rada autora na samostalnom projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u 2015. godini:,,razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom Evropske unije (pravni, ekonomski, politički i sociološki aspekti).

220 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2 SUMMARY The paper deals with the problem of criminal law reaction to behavior of mentally ill, insane offenders who violate or threaten the criminal law protected values. To the preliminary question of whether the criminal reaction is generally justified in regard to quasi-criminal acts of mentally ill persons (which are not criminal in the true sense because they lack mens rea which is a constituent element of each offense), the answer is still yes. There are no other, more appropriate forms of social control, or other legal mechanisms that could more effectively than the criminal law, while respecting the safeguards that have become indispensable in criminal law, protect important goods of the individual or society from the harmful behavior of mentally ill persons. Although the entire criminal law is based on guilt and the subjective attitude of the offender towards the criminal offense for which he is exposed to the social-ethical reprimand, it is excluded in case of mentally ill, insane offenders and implementation of appropriate security measures. Capabilities of criminal law in performing a protective function relative to mentally ill offenders are certainly more modest than in case of perpetrators who can be held accountable. The entire general prevention (whether positive or negative) underlying protective function of criminal law, is almost inconceivable in relation to potential offenders who are mentally ill. Available options are reduced to detention and psychiatric treatment of the mentally ill offender. The application of security measures to insane, mentally ill persons is limited, therefore, mainly to certain aspects of special prevention. Even exercising social control through criminal law differs, significantly, depending on whether we talk about incompetent, mentally ill persons or those who have normal mental abilities. KEYWORDS: criminal law, mental illness, insanity, security measures, protective function Uvod Da li norme krivičnog prava treba da budu usmerene i prema duševnim bolesnicima i da li treba težiti tome da ono i u odnosu na njih obavlja svoju zaštitnu funkciju kao svoju osnovnu funkciju? Da li ono kao vid formalne socijalne kontrole za cilj ima i usmeravanje ponašanja duševno bolesnih lica? Otkuda uopšte ova dilema na samom početku rada koje za temu ima odnos krivičnog prava i duševne bolesti? Razlog za to je jednostavan: krivično pravo je grana prava koja se zasniva na krivici, na subjektivnom odnosu učinioca prema krivičnom delu zbog kojeg se to delo negativno vrednuje i učiniocu upućuje socijalno-etički prekor. To se i na prvi pogled vidi i iz terminologije koju koristi krivično pravo. Ne samo terminološki već i suštinski čitavo krivično pravo je oblikovano tako da se njegove norme obraćaju čoveku koji ima normalan psihički aparat i koji, ma koliko to bilo sporno, ima izvesnu slobodu izbora prilikom donošenja i realizacije svojih odluka. Atribut krivično se nalazi ispred njegovih osnovnih, najviših pojmova, pa i u njegovom nazivu. Međutim, duševni bolesnici po pravilu ne postupaju sa krivicom. Duševna bolest je često razlog za neuračunljivost, a neuračunljivost isključuje krivicu a time i krivično

Zoran Stojanović: Krivično pravo i duševna bolest 221 delo. Ukoliko su neuračunljivi učinioci opasni u smislu da postoji visok stepen verovatnoće da će ponovo da učine krivično delo (u našem pravu: neko teže krivično delo) to je razlog za njihovo prinudno psihijatrijsko lečenje koje se sprovodi u okviru odgovarajuće krivične sankcije (obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi ili na slobodi). Reč je. dakle, o tome da u ovoj oblasti deluje kvazi a ne istinsko krivično pravo. Koliko god da se dovodi u pitanje i relativizuje koncept duševne bolesti, realnost i svakodnevni život ukazuju na to da određene duševne bolesti mogu biti uzrok vršenju određenih ponašanja predviđenih kao krivičnih dela ili, bar, mogu doprineti tome. U literaturi se sreću brojna istraživanja koja se bave uticajem duševnih poremećaja na vršenje kriminalnih ponašanja. Iako većina tih istraživanja ukazuje na postojanje određene uzročne veze, mnoga pitanja ostaju i dalje nerazjašnjena. 3 Osim duševnih bolesti, svakako, i neke druge duševne smetnje mogu biti forenzički relevantne. To, opet, ne znači da se postojanje duševne bolesti i drugih duševnih smetnji mogu egzaktno utvrđivati. Staro pitanje o eventualnim organskim uzrocima duševnih bolesti i dalje je nerazjašnjeno. Iako novija empirijska istraživanja ukazuju na postojanje određenih neurobioloških promena u genezi kriminalnog ponašanja, još smo daleko od toga da se na egzaktan način utvrde neurobiološka objašnjenja duševnih smetnji koja vode kriminalnom ponašanju (Müller, 2009: 133 134). Uostalom, to nije ni nužno. Stav o tome da neke duševne bolesti nemaju organski uzrok kao i da ne dovode ni do kakvih neuroloških promena ne može se egzaktno potvrditi, ali ni opovrgnuti. I ono što se za sada zna, dovoljno je da se stav o tome da je duševna bolest isključivo socijalni konstrukt, odnosno izmišljeni koncept koji ima pretežno negativnu političku i društvenu funkciju odbaci kao preteran. Uz svo uvažavanje kritičkih gledanja na pojam duševne bolesti i funkciju koju ona može da ima u društvu, neprihvatljiv je stav da je pojam duševne bolesti izgubio svaku upotrebljivost i da sada predstavlja mit (Szasz, 1980: 32). Ono što se može naučiti od radikalnih kritičara duševne bolesti kao što je Sas, jeste to da je pogrešno poistovećivanje telesne i duševne bolesti te da su duševne bolesti ako ne u celini, onda dobrim svojim delom zasnovane na određenim vrednovanjima. Duševna bolest, stoga ima svoju normativnu dimenziju i tačno je da se njen pojam ne može odrediti bez uzimanja u obzir važećih normi u društvu: psihocijalnih, etičkih ili pravnih (ibid., 26, 28). Imajući u vidu da se u novije vreme i sam termin,,duševna bolest sve više napušta kao i da se više ne koristi ni u zvaničnoj klasifikaciji bolesti (ICD 10) Svetske zdravstvene organizacije, treba 3 Na primer, rezultati jednog istraživanja koji ukazuju na to da podmetanje požara mnogo češće vrše duševni bolsenici dovedeni su u sumnju pretpostavkom da je stopa otkrivanja takvih učinilca mnogo viša. Ali, s druge strane, može se pretpostaviti i to da policija često ne pokreće krivični postupak prema njima što se donekle kompenzuje (Anwar et al., 2009: 585). U navedenoj studiji zaključuje se da postoji jaka veza između shizofrenije i ostalih psihoza i podmetanja požara duševne bolesti i podmetanja požara (ibid., 585). Ova, kao i druge studije, ukazuju i na to da se duševna bolest može povezati sa vršenjem određene vrste krivičnih dela, a ne sa vršenjem krivičnih dela uopšte. Međutim, nisu retka ni istraživanja koja nisu mogla da utvrde vezu između ozbiljnih duševnih bolesti (shizofrenija i ostale psihoze) i kriminalnog ponašanja, odnosno ta je veza mogla biti potvrđena u malom procentu slučajeva (MacPhail, Verdun-Jones, 2013: 1 2, 8).

222 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2 istaći da je taj pojam u krivičnom pravu neophodan te da se ne može zameniti pojmom,,duševni poremećaj ili,,duševne smetnja. Uostalom, u teoriji krivičnog prava i nema zagovornika napuštanja pojma duševne bolesti. Štaviše, upozorava se na opasnosti i probleme do kojih bi došlo ako bi se prihvatila klasifikacija duševnih poremećaja Svetske zdravstvene organizacije (Drakić, 2014: 53 54). U krivičnom pravu se koristi i pojam duševne poremećenosti, ali kao znatno širi pojam od pojma duševne bolesti. Termin,,duševna smetnja kao još širi pojam ne može adekvatno da označi ono što je predmet interesovanja krivičnog prava a to je, pre svega, neuračunljivost. Samo vrlo ozbiljne duševne smetnje mogu biti onov za neuračunljivost kako se ona shvata u krivičnom pravu. 4 Koliko god termin,,duševna bolest nekome može biti neprihvatljiv, on je u krivičnom pravu neophodan. Nije reč samo o tome da krivično pravo izvegava široke i neprecizne termine. Ni sam pojam duševne bolesti nije sasvim precizno određen, ali ga ne bi trebalo zameniti pojmom koji bi bio još širi i neodređeniji. Međutim, ima nešto što je važnije. Odustajanje od ovog pojma i njegova zamena sa, na primer,,,duševnim smetnjama dovelo bi do širenja represije prema neuračunljivim licima, odnosno do širenja polja primene prinudnog psihijatrijskog tretmana praćenog lišenjem slobode na osnovu još nesigurnijih kriterijuma u odnosu na postojeće. Time bi se polje kvazi krivičnog prava još više proširilo. Krivično pravo ima dva komplementarna aspekta: ono je normativna tehnika socijalne kontrole sa elementom državne prinude ali je, takođe, i normativni sistem zaštite određenih dobara ili vrednosti (Padovani, 2013: 1087). I u jednom i u drugom slučaju krivično pravo ima u vidu prosečnog građanina, odnosno čoveka koji poseduje uobičajen, normalan psihički aparat. U prvom slučaju to je nužno zbog toga što se socijalna kontrola vrši kažnjavanjem (kazna je glavni noseći stub krivičnopravne reakcije), dok u drugom slučaju krivično pravo štiti određena važna dobra od čoveka koji svesno i voljno preduzima ponašanje kojim povređuje ili ugrožava dobra koja se krivičnim pravom štite. Da li krivično pravo i kazna kao njegovo glavno sredstvo može težiti ovim ciljevima i u odnosu na pojedince koji ne poseduju sposobnost da se razumno ponašaju? Ili, koristeći krivičnopravnu terminologiju, da li krivično pravo svoju zaštitnu funciju može ostvarivati i u odnosu na neuračunljiva lica? Iako krivično pravo danas raspolaže i drugim vrstama krivičnih sankcija, ipak ono kaznom nastoji da utiče na ponašanje pojedinca, odnosno u krajnjoj liniji na ponašanje svih članova društva. To se vidi i iz toga što su sva propisana krivična dela zaprećena kaznom, a ne nekom drugom krivičnom sankcijom. Socijalna kontrola drugim krivičnim sankcijama, pa i merama bezbednosti koje su glavne sankcije prema neuračunljivim učiniocima, obavlja se samo marginalno. Odgovor na postavljena pitanja bi svakako bio mnogo lakši ako bi bilo moguće da se krivično pravo radikalno transformiše. Drugim rečima, da bi se 4 Nemački Krivični zakonik ih naziva bolenim duševnim smetnjama ( 20:,,krankhafte seelische Störung ) čime se, opegt, dolazi na teren dušebne bolesti. U namečkoj krivičnopravnoj teoriji i praksi opšte je prihvaćeno da su to endogene i egzogene psihoze (Fischer, 2013: 157). I u našem krivičnom pravu se termin,,duševna bolest ne dovodi u pitanje i odgovara onome što se u psihijatriji podrazumeva pod pojmom (endogene ili egzogene) psihoze (Drakić, 2007a: 82), a koristi ga i važeći Krivični zakonik.

Zoran Stojanović: Krivično pravo i duševna bolest 223 bez iznete dileme moglo potvrdno odgovoriti na postavljena pitanja potrebno je imati nešto bolje od krivičnog prava i kazne. Da li bi se savremeno krivično pravo koje se pre svega oslanja na kaznu što pretpostavlja i uračunljivog učinioca koji postupa sa krivicom, možda u budućnosti moglo transformisati u pravo koje umesto da kažnjava, popravlja, leči i štiti? Na to pitanje su potvrdno odgovarali i poznata imena kao što je Radbruh. Ali, njegovo zalaganje ne za bolje krivično pravo već za nešto što je bolje od krivičnog prava upravo u navedenom smislu danas je ideja koja je, opravdano, manje više sasvim napuštena. I dalje su kazna i krivica bez koje nema ni kazne osnovni stožer krivičnog prava i ne vidi se da bi na njegovo mesto moglo da stupi neko pravo mera bezbednosti (Stojanović 1987a: 10 11). Duševna bolest i neuračunljivost: pozitivnopravna rešenja Srpski Krivični zakonik iz 2005. godine (stupio na snagu 1. januara 2006. godine) u pogledu neuračunljivosti ne donosi neke značajnije novine u odnosu na rešenja sadržana u jugoslovenskom krivičnom pravu. Ipak, doslednije je sproveden stav o tome da bez uračunljivossti, a time i krivice, nema krivičnog dela. Neuračuljivi učinilac ne vrši krivično delo, 5 on može samo da izvrši,,protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo (čl. 79, 81, 82. KZ). Zadržan je mešoviti, biološko-psihološki metod za utvrđivanje neuračunljivosti. Za postojanje neuračunljivosti nije dovoljno da se utvrdi da je u vreme kada je delo učinjeno postojao jedan od četiri oblika duševne poremećenosti o kojima zakon govori (duševna bolest, privremena duševna poremećenost, zaostali duševni razvoj ili neka druga teža duševna poremećenost). Potrebno je da usled toga učinilac (takođe u vreme kada je delo učinjeno), kako zakon kaže,,,nije mogao da shvati značaj svoga dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima (član 23. stav 2. KZ). 6 Drugim rečima, potrebno je da u potpunosti bude isključena mogućnost rasuđivanja ili mogućnost odlučivanja. Ovde je, pre svega, reč o pravnim pojmovima. Krivično pravo je u ovoj oblasti razvilo svoju pravnu terminologiju i došlo do uslova za neuračunljivost koji su postali skoro univerzalni u savremenom krivičnom zakonodavstvu. Rešenja u stranom zakonodavstvu su ista ili slična onome u srpskom Krivičnom zakoniku (Drakić, 2007a: 81). 5 Kako je to i izričito rečeno u odredbi člana 23. stav 1. KZ:,,Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti. KZ Srbije, za razliku od KZ SFRJ i kasnije KZ SRJ, nije izbegao da se ekplicitno izjasni o ovom važnom pitanju, kao i da stav o tome da neuračunljivost isključuje postojanje krivičnog dela dosledno sprovede i u ostalim odredbama (na primer onima koje propisuju uslove za izricanje mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja). 6 Pojam neuračunljivosti u krivičnom pravu je neraskidivo vezan s vremenom izvršenja dela. Problemom duševne bolesti učinioca (odnosno neke druge duševne smetnje), do koje dođe posle izvršenja krivičnog dela (u toku krivičnog postupka ili izvršenja kazne) bave se druge srodne grane prava tj. krivično procesno pravo i pravo izvršenja krivičnih sankcija.

224 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2 Najvažniji od četiri biološka osnova za utvrđivanje neuračunljivosti jeste, svakako, duševna bolest (Stojanović, 2014b, 150). Ne samo da se u primeni krivičnog prava kada su u pitanju neuračunljivi učinioci ona češće sreće od ostala tri osnova. već je za primenu mera bezbednosti psihijatrijskog lečenja neophodno da postoji opasnost od vršenja krivičnih dela. To znači da se neće u odnosu na svakog neuračunljivog učinioca primeniti mera bezbednosti. Samo ako se proceni da postoji opasnost od vršenja krivičnih dela, kao i da se izricanjem mere bezbednosti ta opasnost može neutralisati, može se izreći jedna od dve mere bezbednosti psihijatrijskog lečenja (u zdravstvenoj ustanovi ili na slobodi), s tim što je za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi taj uslov strože postavljen (mora postojati opasnost od vršenja nekog težeg krivičnog dela). Po prirodi, stvari, taj uslov po pravilu neće biti ostvaren ukoliko je u pitanju privremena duševna poremećenost. Takođe, i kod zaostalog duševnog razvoja lečenje ne dolazi u obzir (mada, u izuzetnim slučajevima sud može da proceni da je učinioca neophodno čuvati). Zbog činjenice da do krivičnopravne reakcije, odnosno primene mera bezbednosti kao krivičnih sankcija, uglavnom dolazi prema duševno bolesnim licima iako osnov za neuračunljivost mogu biti i neki drugi oblici duševne poremećenosti, 7 duševna bolest ima poseban značaj za krivično pravo i opravdava i naziv ovog rada. Krivično pravo se u primeni suočava sa određenim specifičnim problemima kada je reč o neuračunljivim licima. Vrlo često je ukazivano na tzv. psihijatrizaciju krivičnog prava. Iako je nauračunljivost (kao i uslovi za njeno postojanje) pravni pojam, taj pojam mora da vodi računa o tome da je ova oblast ipak u prvom redu oblast kojom se bavi psihijatrija. Zato sudija, često i bez osnovnih znanja iz psihijatrije, ne može a da se u značajnoj meri ne osloni na pomoć psihijatara. Osim prigovora da u tom slučaju ne odlučuje sud već psihijatar, javlja se i jedan prigovor druge vrste a to je nepouzdanost psihijatrijskog veštačenja. U vezi sa tim je i pretpostavka da se simuliranjem može izbeći osuda i odgovornost za učinjeno delo. Nema sumnje da nije naročito teško obmanuti i iskusnog veštaka sudskog psihijatra, ali postavlja se pitanje da li okrivljeni to zaista i rade. U literaturi nema podataka o takvim slučajevima u sudskoj praksi. Objašnjenje za to jeste da okrivljeni, iz više razloga, pre bira kaznu nego meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi koja je (kako u našem tako i u skoro svim strnim zakonodavstvima) neodređenog trajanja. Štaviše, zapažena je pojava da okrivljeni u odnosu na koje se u postupku javila sumnja u pogledu njihove uračunljivosti, zahtevaju od svojih branilaca da učine sve da ne dođe do toga da budu proglašeni neuračunljivim (Albrecht, 2010: 121). Razlog za to je njihova (opravdana) bojazan da će u ustanovama za psihijatrijsko lečenje i čuvanje biti izloženi najtežim ličnim i psihičkim restrikcijama, kao i 7 Četvrti biološki osnov,,druga teža duševna poremećenost koji je uveo KZ Srbije po ugledu na neka strana krivična zakonodavstva (npr. nemačko) u praksi skoro da nije zaživeo. On je, inače, uveden više zbog bitno smanjene uračunljivosti nego zbog neuračunljivosti s obzirom na to da Krivični zakonik upućuje na iste (biološke) osnove u oba slučaja. Neki duševni poremećaji koji mogu dovesti do bitno smanjene uračunljivosti (psihopatije npr.) nisu se mogle podvesti pod ranije postojeća tri biološka osnova.

Zoran Stojanović: Krivično pravo i duševna bolest 225 stigma koju sa sobom nosi neuračunljivost. Za razliku od neuračunljivosti, uračunljivost i odgovornost znače priznavanje autonomije pojedinca i njegove ličnosti u smislu da će ga pravni sistem ozbiljno shvatiti i ozbiljno sa njim postupati (ibid., 121). Prema neuračunljivim učiniocima mogu se, dakle, primeniti određene mere bezbednosti. To izaziva određene koncepcijske pa i praktične teškoće jer bi i mere bezbednosti kao vrstu krivičnih sankcija, trebalo primenjivati kao reakciju na učinjeno krivično delo. Zato danas postoji i manji broj stranih zakonodavstava koja reakciju na protivpravna ponašanja neuračunljivih lica u potpunosti ostavljaju van domena delovanja krivičnog prava. 8 Stavu da zbog toga što neuračunljiva lica ne mogu da učine krivično delo jer deluju bez krivice, pa se stoga prema njima ne mogu ni primeniti krivične sankcije (i to bilo koje a ne samo kazna) već ukoliko je to potrebno prema njima treba primenjivati određene mere lečenja i čuvanja van krivičnopravnog sistema, načelno se ne može ništa prigovoriti. Koncepcijski, on je verovatno ispravniji od toga da se krivično pravo bavi i neuračunljivim licima. Međutim, krivično pravo i krivični postupak su danas kao viševekovnu tekovinu uspeli da obezbede određeni stepen garantija u odnosu na svako lice za koje postoji sumnja da je učinilo protivpravno delo koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo. Druge grane prava teško da to mogu da pruže (Kambovski, 2004: 965 966). To je, svakako važno i u odnosu na neuračunljive učinioce. Osim toga, postoji niz praktičnih prepreka koje stoje na putu sprovođenja gore iznetog stava. Zato su se malobrojne zemlje koje su iz svog krivičnog zakonodvstva izbacile,,krivične sankcije prema neuračunljivim učiniocima i pokušale da to izmeste u neke druge sfere (takođe regulisane pravom) suočile sa ozbiljnim teškoćama, pa su se neke od njih posle kraćeg vremena (Slovenija npr.) vratile na uobičajen pristup u ovoj oblasti, tj. zadržavanju krivičnopravne rekacije u obliku određenih mera bezbednosti prema neuračunljivim licima (Stojanović, 2014b: 166 167). Krivično pravo kao tehnika socijalne kontrole neuračunljivih duševno bolesnih lica Prethodno načelno pitanje vezano je ovde za sam naslov ovog odeljka i tiče se samog pojma socijalne kontrole. Iako je uobičajeno da se u sociološkoj i srodnoj (kriminološkoj, pre svega) literaturi to pitanje u ovom kontekstu ne postavlja, na samom početku se moramo upitati kakva je to vrsta socijalne kontrole ako se na onoga prema kome je ta kontrola usmerena pravnom normom može malo (a u nekim slučajevima nimalo) uticati? Postojanje socijalne kontrole (neformalne i formalne) duševno bolesnih lica je nesporno i tom temom se sociologija bavila tokom čitavom dvadesetog veka, s tim što je interes za tu temu, opravdano, i dalje prisutan (Opalić, 2007: 78 92). U svakom savremenom društvu se vrši socijalna kontrola duševno bolesnih lica putem različitih sredstava i u različitim formama. 8 Međutim, i u tim retkim zemljama ostavljeno je u nadležnosti krivičnog zakonodavca da propiše uslove za neuračunljivost, s tim da se oni utvrđuju u krivičnom postupku. Ukoliko je utvrđeno postojanje neuračunljivosti, time je stvar što se krivičnog prava tiče završena.

226 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2 Ali, gde je tu mesto krivičnom pravu? Krivično pravo obavlja socijalnu kontrolu svojim normama i njihovom primenom. Ono nastoji da usmeri ponašanje pojedinaca koristeći pre svega kažnjavanje. Njegove norme nisu upućene neuračunljivim duševno bolesnim licima, a ni kažnjavanje u odnosu na njih ne dolazi u obzir. Ako se socijalna kontrola ne shvati nužno kao kontrola pojedinaca ili grupa, odnosno segmenata društva u smislu direktnog uticaja na njihovo ponašanje, već se uzme da ona može biti usmerena i na određene fenomene u društvu, odgovor na ovo prethodno pitanje postaje lakši. Iako se može govoriti i o uticaju i kontroli ponašanja samih duševnih bolesnika putem krivičnog prava samim tim što od njegovih normi zavisi da li će neko biti smatran neuračunljivim i da li će prema njemu biti primenjena mera bezbednosti, nastojanje društva da ostvari kontrolu nad jednom pojavom a to je,,kriminalitet duševno bolesnih lica, pri čemu se koristi i krivično pravo, jasno je uočljivo. Ako se, pak, stvari ne posmatraju samo iz ugla krivičnog prava moglo bi se govoriti o,,disciplinovanju, nadziranju i usmeravanju ponašanja duševno bolesnih učinilaca i uopšte određivanju njihove sudbine čak i u većoj meri nego kada su u pitanju osuđeni uračunljivi učinioci krivičnog dela. Njih krivično pravo oslobađa krivice, ali ih time uvodi u svet potpune neslobode. Njihova nevinost se zasniva na duševnoj bolesti i potpunom determinizmu što vodi apsolotnoj neslobodi i negiranju njihove ličnosti u postupku primene mera bezbednosti psihijatrijskog lečenja i čuvanja. 9 To se, ipak, dešava samo prilikom primene norme a ne i u toku celog njenog važenja. I kod nas izvršenje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi prema neuračunljivim učiniocima pokazuje sve odlike,,vežbanja moći kroz disciplinske tehnike (Ljubičić, 2015: passim). Moglo bi se reći da je to u dobroj meri polje delovanja jedne druge, ali srodne grane prava: prava izvršenja krivičnih sankcija. Ali, krivično pravo ipak određuje pravne okvire te kontrole koja se dešava prevashodno na planu izvršenja krivičnih sankcija. Ta kontrola se dešava i vrši uz sadejstvo psihijatrije. Međutim, krivičnopravna norma od svog nastanka, odnosno stupanja na snagu, ima zadatak da vrši socijalnu kontrolu i onda kada se ne primenjuje u konkretnim slučajevima. Ona određuje šta je dozvoljeno a šta zabranjeno odnosno kažnjivo i društvo kroz nju izražava svoja očekivanja od svojih članova, odnosno nastoji da usmeri njihovo ponašanje u određenom pravcu, a to je da ne vrše krivična dela. Dinamika socijalne kontrole krivičnim pravom obuhvata širok spektar aktivnosti od kriminalizacije putem zakonodavstva preko odmeravanja i izricanja kazne do njene primene (Deflem, 2008: 242) Prema tome, društvena kontrola putem krivičnog prava potpunija je i sveobuhvatnija u odnosu na sve članove društva, 9 U tom pogledu socijalna kontrola mentalne devijantnosti doživela je u Evropi tokom vremena značajne transformacije. Ovo se dogodilo onda kada su duševno bolesni učinioci krajem osamnaest veka počeli da bivaju razlikovani i odvajani od ostalih učinioca. Fuko naziva poglavlje u kome govori o tom procesu,,antropološki krug jer je stepen represivnosti, tj. ograničenja slobode duševno bolesnih ublažen zbog njihove neslobode i nepriznavanja mogućnosti da slobodno odlučuju (Foucault, 2006: 512 538). Kada se to desilo, to je stvorilo nevolje zakonodavcu koji je umesto zatočenja trebalo da odluči šta raditi sa duševno bolesnim učiniocima: da li ih poslati u zatvor, bolnicu ili se pouzdati u pomoć porodice (ibid.: 419 420). Ta dilema, čini se, ni do danas nije definitivno rešena.

Zoran Stojanović: Krivično pravo i duševna bolest 227 nego u odnosu na neuračunljive duševno bolesne učinioce. I sâmo važenje krivičnoprvne norme obavlja funkciju socijalne kontrole. Krivičnopravne norme prema neuračunljivim učiniocima deluju tek kada im bude izrečena krivična sankcija (mera bezbednosti) zato što su učinili zabranjeno delo ali, po pravilu na način koji socijalnu kontrolu čini još rigidnijom i oštrijom od one prema uračunljivim učiniocima. Uz pomoć psihijatrije, tada se uspostavlja takav stepen kontrole koji neuračunljivo duševno bolesno lice u potpunosti pretvara u objekt koji više nema ni najmanji stepen autonomije. Krivičnopravna zaštita dobara od duševnih bolesnika Ostvarivanje krivičnopravne zaštite vrši se pre svega putem generalne prevencije. Ona u tom pogledu ima veći značaj od specijalne prevencije (Stojanović, 1987a: 13 15). Međutim, šta za duševno bolesnog znači zaprećena kazna za određeno ponašanje koje je predviđeno kao krivično delo? Da li ona može na njega da deluje odvraćajuće, tj. preventivno? Obično se generalnoj prevenciji upućuje prigovor da većina učinilaca ne kalkuliše pre izvršenja krivičnog dela, odnosno da ne vrše racionalan izbor imajući u vidu sve prednosti i loše strane izvršenja krivičnog dela. Po pravilu, oni ako uopšte sa nečim kalkulišu, to je verovatnoća i rizik od otkrivanja i osude. Ako je to i delimično tačno u odnosu na duševno normalne potencijalne učinioce, onda nema osnova očekivanje da zaprećena kazna može da deluje na duševno bolesna lica. Još bi manje imalo osnova tvrditi da se u odnosu na duševno bolesna lica može ostvarivati pozitivna (ili integrativna) generalna prevencija. 10 Da li i kakav odnos prema krivičnopravnoj normi mogu imati duševno bolesna lica teško je reći. Ako se o generalnoj prevenciji u odnosu na uračunljiva lica koja poseduju normalan psihički aparat nedovoljno zna, a preduzeta istraživanja o njoj malo govore (Stojanović, 2014c: 480), o eventualnoj generalnoj prevenciji u odnosu na duševno bolesna neuračunljiva lica se ne zna ništa. To verovatno zavisi i od vrste duševne bolesti, kao i od same krivičnopravne norme. Možda normu koja inkriminiše ubistvo i neka duševno bolesna lica mogu da shvate i da svoje ponašanje usklade sa njom, mada ni to nije sigurno. To je, svakako, pre izuzetak nego pravilo. Generalno, teško je očekivati od duševno bolesnih lica da svoje ponašanje usklade sa krivičnopravnim normama. Krivičnopravna zaštita u odnosu na neuračunljive duševne bolesnike ostvaruje se, stoga, isključivo putem specijalne prevencije. Sredstva za to jesu prinudno lečenje i izolacija, tj. smeštaj u ustanovu namenjenu za tu svrhu. U kojoj meri je danas lečenje neuračunljivih duševnih bolesnika uspešno, nije sasvim jasno. 11 Nema sumnje da je izvestan napredak učinjen. Međutim, 10 Pozitivnoj ili, integrativnoj, gemeralnoj prevenciji se u novije vreme od strane značajnog dela teorije krivičnog prava daje prednost u odnosu na negativnu generalnu prevenciju (Streng, 2012: 14 15). 11 Danas se koriste antipsihotici nove (druge) generacije koji deluju selektivno, pre svega, antiagresivno. U psihijatrijskoj literaturi zasnovanoj na određenim istraživanjima tvrdi se da se sa nekima od njih (clozapine, na primer) postižu dobri rezultati i u slučaju rezistencije na druge antipsihotike (Frogley at al., 2012: 1351 1371).

228 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2 prinuda koja prati lečenje je ono što vodi postavljanju pitanja legitimnosti. Osim zatvaranja, tj. lišenja slobode, tu postoje i specifični oblici prinude kao što je tzv. fiksacija (tj. vezivanje), a koriste se i invazivni metodi lečenja kao što je elektrokonvulzija. Pod određenim uslovima, dozvoljena su i medicinska istraživanja. 12 Ne samo da se dovodi u pitanje legitimnost primene krivičnih sankcija prema neuračunljivim duševno bolesnim licima, već postoji nezadovoljstvo rezultatima koji se u njihovoj primeni postižu. Zato se i na planu izvršenja traže nova rešenja. U novije vreme naročito je aktuelno pitanje deinstitucionalizacije. Tako je, u Italiji, prošle godine odlučeno da se ukinu specijalizovane zatvorske psihijatrijske bolnice (iako je mera bezbednosti psihijatrijskog lečenja zadržana u Krivičnom zakoniku Italije), te da se stvori lokalna mreža integrisana u redovnu zdravstvenu zaštitu i postojeće oblike socijalne zaštite putem čega bi se obezbedio uspešniji tretman onih kojima je izrečena ta mera bezbednosti. Taj model, koji još nije zaživeo u praksi, podrazumeva svođenje prinudnih mera i lišenje slobode duševnog bolesnika na minimum. Pošlo se od toga da zbog napretka psihijatrije i drugačijeg gledanja na duševnu bolest, većina neuračunljivih učinilaca može biti reintegrisana u društveno tkivo tako da ne predstavljaju povećani rizik za bezbednost društva (Fadda, 2013: 28). Da li će i u kojoj meri ovaj poduhvat u Italiji uspeti, ostaje da se vidi ali se već nagoveštvaju očekivani problemi i izražava određena skepsa (Pelissero, 2013: 1275). Slučaj Italije je veoma važan i uspeh ili neuspeh ukidanja sudskih psihijatrijskih bolnica će mnogo značiti za to u kom će se pravcu pravna i društvena reakcija na (kvazi) krivična dela neuračunljivih lica dalje kretati. Zaključak Dok se ne stvore adekvatniji pravni mehanizmi, krivično pravo mora i dalje da obavlja svoju zaštitnu funkciju i u odnosu na društveno štetna, odnosno inkriminisana ponašanja koja vrše duševno bolesna lica. To, međutim, mora da čini sa puno opreza i rezervi jer je u pitanju oblast u kojoj se mogu javiti ozbiljne sumnje u pogledu legitimnosti krivičnopravne intervencije. Osnovni i glavni cilj krivičnog prava nikada ne bi smelo da bude lečenje, pa ni u odnosu na samo određene kategorije učinilaca krivičnih dela. To treba prepustiti drugim oblicima socijalne kontrole, odnosno pre svega onima kojima je lečenje profesija. Osim toga, s obzirom na to da je reč o učiniocima kod kojih ne postoji krivica, krivično pravo mora da rešava i niz pravnih problema koji iskrsavaju onda kada se krivična sankcija primenjuje i prema onome ko ne vrši krivično delo u pravom smislu, tj. prema onome ko ostvaruje samo njegove objektivne elemente. Vladajuće shvatanje o,,dvostrukom koloseku, tj. o tome da pored kazne krivično pravo mora da predvidi i takve sankcije koje su nezavisne od uračunljivosti i krivice, ipak ne 12 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama koji je u Srbiji donet 2013. godine (..Službeni glasnik RS, br. 45/13) reguliše ta pitanja u odnosu na sva lica koja su smeštena u psihijatrijske ustanove. Kod nekih od tih zahvata kao što je elektrokonvulzivno lečenje zahteva se pristanak pacijenta (član 55. stav 1. tačka 4). Međutim, kakav značaj ima pristanak lica koje ima teške duševne poremećaje i koje je u stanju neuračunljivosti učinilo delo zbog kojeg mu je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi?

Zoran Stojanović: Krivično pravo i duševna bolest 229 može da bude ubedljiv legitimacijski osnov za primenu krivičnog prava prema duševno bolesnim neuračunljivim licima (suprotno: Streng, 2012: 164 165). 13 Kao glavni argument u prilog postojanju sistema dvostrukog koloseka navodi se bojazan da bi bez postojanja mera bezbednosti kao sankcija nezavisnih od krivice, kazna morala da na sebe primi čisto preventivne zadatke što bi dovelo u pitanje princip krivice koji deluje kao glavni ograničavajući faktor kod kažnjavanja čime bi u celini bile oslabljene pravnodržavne garantije (ibid., 165). Taj argument, ipak, kada je reč o neuračunljivim duševno bolesnim učiniocima ne stoji. Ne samo da se danas ne zagovara kažnjavanje neuračunljivih duševno bolesnih učinilaca, već je rešavanja problema zaštite najvažnijih dobara pojedinca i društva od napada onih koji usled duševna bolesti,,ne mogu da shvate značaj svoga dela ili ne mogu da upravljaju svojim postupcima opravdano tražiti van krivičnog prava. Mogućnosti krivičnog prava u pogledu obavljanje zaštitne funkcije u odnosu na duševno bolesne učinioce su svakako skromnije nego kada su u pitanju uračunljivi učinioci. Čitava generalna prevencija (bilo negativna bilo pozitivna) na kojoj se pre svega zasniva zaštitna funkcija krivičnog prava, skoro da je nezamisliva u odnosu na potencijalne učinioce koji su duševno bolesni. Određene mogućnosti koje postoje na planu specijalne prevencije svode se na detenciju i lečenje duševno bolesnog učinioca. Najzad, treba reći da, iako retribucija ne spada u utilitarističko gledanje na svrhu i opravdanje krivičnog prava i nije od neposrednog značaja za ostvarivanje zaštitne funkcije krivičnog prava, njoj nema mesta u odnosu na duševno bolesna lica. Retribuciju je, ako se prihvati da može biti jedan od ciljeva krivičnog prava (Stojanović, 2014c: 475), moguće dovesti u vezu samo za kaznu i krivicu. Ako uopšte nešto u vezi sa idejom retribucije može biti od značaja i za neuračunljive duševne bolesnike, to je načelo pravednosti i srazmernosti koje u izvesnoj meri treba da važi i kod primene mera bezbednosti psihijatrijskog lečenja. Nije prihvatljivo za krivično pravo da težina učinjenog krivičnog dela nema nikakvog značaja za težinu krivične sancije. Zato ne bi trebalo dozvoliti primenu mere bezbednosti čuvanja i lečenja u zdravstvenoj ustanovi (koja je neodređenog trajanja) i za dela koja zakonodavac propisujući kaznu za njih nije svrstao u teža krivična dela. Ali, prihvatanje taog stava, ne bi znači da ideja retribucije može biti ostvarivana prema neuračunljivim učiniocima. Primena mera bezbednosti prema neuračunljivim duševno bolesnim licima svodi se, stoga, uglavnom na neke aspekte specijalne prevencije. Literatura Albrecht, Peter-Alexis (2010). Kriminologie. Eine Grundlegung zum Strafrecht, 4. Auflage, München: C. H. Beck Anwar, Sophia et al. (2009). Is Arson the Crime Most Strongly Associated With Psychosis? A National Case-Control Study of Arson Risk in Schizophrenia and Other Psychoses, Schizophrenia Bulletin vol. 37 no. 3: 580 586 13 Štreng, međutim, tvrdeći da je legitimnost sankcija čija je primena nezavisna od postojanja krivice ima u vidu sve mere bezbednosti, a ne samo one koje se primenjuju prema neuračunljivim licima.

230 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 2 Deflem, Mathieu (2008). Sociology of Law, Cambridge-New York: Cambridge University Press Drakić, Dragiša (2007a). Neuračunljivost, Novi Sad: Školska knjiga Drakić, Dragiša (2014b). Krivično pravo i veštak psihijatar, Sremski Karlovci Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fadda, Maria Laura (2013). Misure di sicurezza e detenuto psichiatrico nella fase dell esecuzione, Rasegna penitenziaria e criminologica, Fasc. 2: 21 45 Fisher, Thomas (2013). Strafgesetzbuch und Nebengesetze, 60. Auflage, München: C. H. Beck Frogley, Catherine at al. (2012). A systematic review of the evidence of clozapine s anti-aggressive effects, International Journal of Neuropsychopharmacology, 15: 1351 1371 Foucault, Michel (2006). History of Madness, (first published in French, Paris, 1972) London-New York: Routledge Kambovski, Vlado (2004). Kazneno pravo. Opšt del. Skopje: Kultura Ljubičić, Milana (2015), O neuračunljivosti: sociološka studija, Beograd: Dosije MacPhail, Alison, Verdun-Jones, Simon (2013). Mental Illness and The Criminal Justice System, Vancouver: ICCLR Müller, Jürgen (2009). Stand und Perspektive der fonrensischen Pshiatrie und Psychotherapie im Lichte der Jüngeren neurobiologischen Forschungsergrbnisse. In: Das Ich und sein Gehirn, (G. Duttge, Hg.), Göttingen: Univeritätsverlag Göttingen Padovani, Tullio (2013). Alla ricerca di una razionalita penale, Rivista italiana di diritto e procedura penale, Fasc. 3: 1087 1092 Opalić, Petar (2007). Informal and Formal Social Control of Mentally Ill Persons, Annals of the Faculty of Law in Belgrade, International Edition: 78 92 Pelissero, Marco (2013). Quale futuro per le misure di sicurezza? Rivista italiana di diritto e procedura penale, Fasc. 3: 1266 1290 Stojanović, Zoran (1987a). Granice, mogućnosti i legitimnost krivičnopravne zaštite, Beograd: Savremena administracija. Stojanović, Zoran (2014b). Mere bezbednosti psihijatrijskog lečenja Prinudno psihijatrijsko lečenje kao krivična sankcija. Crimen, br. 2: 145 172 Stojanović, Zoran (2014c). Das präventiv orientierte Strafrecht: Möglichkeiten und Grenzen. In: Festschrift für Kristian Kühl, München: C. H. Beck. Streng, Franz (2012), Strafrechtliche Sanktionen. Die Strafzumessung und ihre Grundlagen, 3. Auflage, Stuttgart: Kohlhammer. Szasz, Thomas (1980). Ideologija i ludilo. Članci o psihijatrijskoj dehumanizaciji čovjeka, prevod, Zagreb: Naprijed.