ПОЉОПРИВРЕДА СРБИЈЕ: СТО ГОДИНА МОДЕРНИЗАЦИЈСКИХ НАПОРА

РАЈКО БУКВИЋ * ПОЉОПРИВРЕДА СРБИЈЕ: СТО ГОДИНА МОДЕРНИЗАЦИЈСКИХ НАПОРА Сажетак: У раду се анализирају положај и значај пољопривреде у оквирима привреде Србије и Југославије током 20. и почетком 21. века. Разматрани су процеси развоја и модернизације пољопривреде у периоду од стварања заједничке државе јужнословенских народа после Великог рата до данашњих дана. Најпре се дају одређење и место овог сектора у оквиру целе привреде, а затим историјски преглед његовог развоја у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији, и у периоду социјалистичке југословенске државе. У наредном делу рада приказани су развој пољопривреде у периоду транзиције и њено актуелно стање, првенствено засновано на резултатима Пописа пољопривреде из 2012. године. Кључне речи: Србија, Југославија, примарни сектор, пољопривреда, шумарство, ратарство, сточарство, модернизација УВОД Национална привреда је сложен и јединствен систем, она је састављена из појединачних привредних субјеката који се баве различитим, али међусобно више или мање сродним и повезаним делатностима, са сличним карактеристикама, економским циљевима, функцијама и понашањем. Такви скупови сродних делатности могу се посматрати на различитим нивоима груписања, а њихово конкретно издвајање (груписање у секторе), како за теоријске, тако и за практичне потребе, може се извршити полазећи од различитих критеријума облик својине, конкретни облици економске делатности, облик произведене продукције. Привреда се традиционално, на основу облика произведене продукције, дели на три сектора: примарни, секундарни и терцијарни (у последње време оваквим поделама се прикључује и четврти квартарни). Оваква подела, први пут систематски употребљена 1935. у радовима новозеландског економиста Алана Г. Б. Фишера [Fisher 1939], условљена претходном рудиментарном поделом из 16. и 17. века на сељаке, занатлије и трговце, заснива се на двама критеријумима: на степену удаљености од примарне поделе рада у којој је земљиште било основни фактор производње и на основним обележјима активности и њихових резултата. У овој подели примарни сектор се карактерише тиме што је земљиште основни фактор производње, тако да се у њега убрајају пољопривреда, рибарство, шумарство, лов, рударство и сл. Примарни сектор је првобитни облик привређивања првобитног човека (сакупљање и лов). До индустријске револуције имао је најзначајније место у светској економији, а у оквиру њега водеће место припадало је пољопривреди. Примарни сектор, односно пољопривреда као његова најзначајнија грана, има вишеструку функцију. Прва и најважнија је производња хране. Тенденција у оквиру сваке, а посебно у развијеним земљама, јесте да се обезбеди што виши степен самодовољности у подмирењу потреба за храном из сопствене производње. Међутим, обезбеђење довољне количине хране, а посебно њена адекватна структура, не остварује се увек у потпуности, при томе не само у оквиру поједине земље, већ и посматрано у светским размерама. У таквим условима, храна је уз енергију, и у новије време воду, већ одавно стекла статус производа од прворазредног стратешког значаја. Пољопривреда, поред тога, производи сировине за многе гране индустрије, а с друге стране, она развија тржиште за потрошњу индустријских производа. Посебно је значајно што се неке делатности, као што су туризам и угоститељство, лов и * Географски институт Јован Цвијић САНУ, Београд, Србија; Нижегородски државни инжењерскоекономски универзитет, Књагињино, Русија. 1

риболов, шумарство, развијају у тесној вези с пољопривредом. Поред наведених, могу се истаћи и друге функције пољопривреде, односно примарног сектора: задовољавање основних луксузних потреба (свеће, дуван), спортских потреба (узгајање тркачких коња), потреба побољшања градске и сеоске животне средине (паркови и друге зелене површине), и др. Најзад, велику функцију и значај има пољопривреда у ванредним условима, у случају елементарних непогода и рата. У наредним редовима биће приказан развој пољопривреде Србије током претходних стотинак година, тачније од стварања заједничке јужнословенске државе. РАЗВОЈ ПОЉОПРИВРЕДЕ У ПЕРИОДУ 1918 1941 1 Србија је после Великог рата у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца 1918. ушла као претежно пољопривредна земља. Велике разлике између делова који су ушли у то краљевство 2, где су северна и северозападна подручја, раније у саставу Аустро-Угарске, имала виши ниво развијености и виши ниво индустријализације, не мењају општу слику о аграрном карактеру новостворене државе и њене привреде. Пољопривредно становништво чинило је око 66% укупног становништва, а у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији преко 80%. Пољопривреда је била оптерећена, између осталог, наслеђеним феудалним односима, који су били у различитој мери присутни у многим деловима земље. 3 Они су, са своје стране, захтевали и иницирали спровођење аграрне реформе 4, комплексног скупа мера аграрне политике које се предузимају ради промене поседовних односа, права својине на земљу и поседовне структуре. Као узор за аграрну реформу узета је Србија, у којој је реформа први пут спроведена још 1880, тако да је Србија имала релативно уједначену величину земљишног поседа. Поред тога, ситан сељачки посед у Србији био је у доброј мери очуван и Уредбом о окућју из 1836, јединственим прописом у светским размерама, по којој се сељаку, ради намирења обавеза, није могла продати кућа, двориште и земљиште које се могло обрадити паром волова. Уредба је обновљена 1861, и имала је исте ефекте. 5 Припреме за реформу започеле су почетком 1919, али су прилике у земљи онемогућавале доношење одговарајућег закона, тако да је више од једне деценије протекло у њеном спровођењу привременим мерама (владине уредбе и подзаконски акти). Тек 1931. донет је Закон о ликвидацији и аграрној реформи, који је омогућио регуларније 1 Највећи део излагања у историјском прегледу заснован је на студији [Буквић и Хинић 1993]. 2 На Берлинском конгресу 1878. међународно признате државе Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора, уједињењем с деловима 1918. пропалих империја, створиле су Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а на захтев (молбу) историјских покрајина што је тада био уобичајен назив за Босну и Херцеговину, Барању, Бачку, Банат, Срем, Славонију, Хрватску, Далмацију и Словенију. 3 Разни облици кметства, познатији као чифчијски односи, били су доминантни продукциони однос на великом делу територије Босне и Херцеговине, Старе Србије, Македоније и Новопазарског Санџака, док је у Далмацији преовлађивао колонатски тип производних односа [Живков 1976: 14]. У северозападним и северним крајевима (Словенија, Хрватска, Славонија, Војводина) кметство је формално било укинуто, али су ослобођени кметови тешко отплаћивали земљу, која је и даље остајала у власништву крупних поседника, а чињеница да су међу овима преовлађивали власници с мађарским и аустријским држављанством давала је пољопривреди тих крајева полуколонијални карактер [Митровић 1999: 124 125]. 4 Аграрна реформа била је један од важнијих и перманентних, али и не до краја извршених задатака у Краљевини СХС/Југославији. Њену неопходност истакла је српска влада још пре краја Првог светског рата, а такође и неки од важнијих докумената нове државе непосредно по његовом окончању. Наредни приказ реформе дат је у основи према [Мијатовић и Милошевић 2010]. 5 Крајем века, тачније 1897, у данашњем делу Централне Србије у поседовној структури доминирала су ситна газдинства (до 2 ха 21,1%, односно до 5 ха 54,8% свих газдинстава), док су поседе веће од 50 ха поседовала свега 0,1% од укупног броја газдинстава. Ипак, тих 0,1% газдинстава укупно су поседовала више него 21,1% газдинстава с најмањим поседима. [Марковић и Бабовић 1999: 212] 2

услове за њено спровођење. Све то утицало је да се укидање феудалних односа и стварање слободног сељачког поседа, као основни циљ, одужи све до 1939. Процењује се да је у реформи подељено око 1.700.000 ха, при чему су додељене површине ретко прелазиле износ од 5 ха. Како је у Југославији било 7.076.481 ха обрадивих површина (28,4% укупне површине) и 7.684.240 ха шума (30,9%), може се стећи слика о величини захвата у реформи. Овим њеним аспектом најинтензивније су обухваћене Јужна Србија (Македонија), северни делови земље (Словенија, Хрватска, Славонија и посебно Војводина) и Босна и Херцеговина. Предност у додели земље давана је добровољцима (тек 1930. утврђено је да овај статус имају учесници ратова од 1875. до 1918, који су рођени до 1860. и живели до 30. марта 1924), а затим онима који нису имали земљу или су је имали недовољно. Право на доделу земље имало је око 530.000 интересената, а добило ју је око 520.000. Други циљ реформе била је колонизација домаћег становништва у крајеве са знатном или доминантном страном етничком већином, пре свега у Јужној Србији, на Косову и Метохији и у Црној Гори. Процењује се да ту насељено око 20.000 породица, са око 87.000 чланова. На просторима Војводине, Хрватске, Славоније и Словеније, земљу је до 1941. добило око 220.000 интересената, од чега око 25.000 добровољаца. У Босни и Херцеговини земљу је добило око 170.000 интересената, претежно локалних пошто је колонизација овде била далеко мање изражена него у јужним и северним крајевима. Слика 1. Територијално стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Извор: 1922 Encyclopædia Britannica/Yugoslavia, Интернет: https://en.wikisource.org/wiki/1922_encyclopædia_britannica/yugoslavia Попис пољопривредних газдинстава извршен је на дан 31. марта 1931. Прикупљени су подаци о пољопривредним газдинствима с основним фондовима, земљом и стоком, као и о пољопривредним машинама и оруђима, али ови последњи нису обрађени. Материјале пописа уништио је окупатор 1941. Иако резултати овог пописа нису упоредиви с пописима спровођеним после 1945, они су ипак драгоцено историјско сведочанство о стању села и на 3

селу у међуратној Југославији и њеним регионима. Између осталог, и о распореду газдинстава по величини поседа, а што приказује табела 1. Табела 1. Газдинства и површине у Југославији 31. марта 1931.* Газдинства Газдинства Површина број % хиљаде ха % Сва 2.069.936 100 11.420 100 До 2 ха 710.473 34,3 743 6,5 2 5 ха 698.218 33,6 2.454 21,5 5 10 ха 420.279 20,4 3.048 26,6 10 20 ха 180.898 8,7 2.552 22,4 20 50 ха 52.555 2,6 1.488 13,0 50 100 ха 5.415 0,27 363 3,3 100 500 ха 1.813 0,09 317 2,9 Преко 500 ха 285 0,02 419 3,8 * Напомена: Подацима пописа додати су подаци о крајевима припојеним после Другог светског рата: Ријека, Задар, Горица, Трст, Пула за 1929 (укупно 83.211 газдинстава и 773.000 ха) Извор: [Марковић и Бабовић 1999: 217] У табели 2 приказана је, нешто другачија, расподела газдинстава истог пописа за територију данашње Србије, односно њене историјске провинције. Као што је показао аутор у наведеном раду (Marković 1989), поларизација поседовне структуре, као показатељ развијености капиталистичких газдинстава, била је најизраженија у Словенији и Војводини, а најмање изражена на Косову и Метохији, у Централној Србији (и у Босни и Херцеговини). Табела 2. Газдинства и површине у данашњој Србији 31. марта 1931. Газдинства Централна Србија Војводина Косово и Метохија број Ха број ха број ха Сва 508.333 2.877.306 223.876 1.577.235 64.899 341.253 До 1 ха 51.178 29.936 39.962 19.025 7.047 4.432 1 2 ха 71.105 113.723 35.120 50.405 9.339 14.889 2 5 ха 190.862 665.150 61.112 203.646 24.262 85.749 5 10 ха 129.724 926.444 45.428 316.878 16.819 119.223 10 20 ха 52.946 723.818 28.174 386.521 6.310 84.915 Изнад 20 ха 12.518 418.235 14.080 600.760 1.122 32.045 Извор: [Marković 1989: 113, 117] Ситан посед и неразвијена индустрија двоструко су спречавали интензивнији развој како укупне привреде, тако и саме пољопривреде. С друге стране, изузетна раслојеност земљишних поседа, која се уз то временом повећавала, доприносила је порасту социјалних проблема, уз остало и порасту броја беземљаша који су били у сталном најамном односу, или су се повремено појављивали у градовима као неквалификовани радници. Овој категорији надничара, печалбара и најамних радника припадали су сви који нису имали стално запослење, већ су радили повремено, у селу или у граду. Процењује се да их је било готово 523.000. Процес индустријализације био је захватио у нешто већој мери Словенију и Хрватску, док је у крајевима јужно од Саве и Дунава почетне кораке направила једино Србија, захваљујући ранијем ослобођењу од турске власти. Територија северно од Саве и Дунава, са око 28,5% укупне површине и 37% становништва Југославије, поседовала је око 64% индустрије, 65% банкарског капитала и преко 67% укупне пољопривредне производње. Историјске околности и традиције, релативно кратко међуратно мирнодопско време, пресечено економском кризом 1929 1933, низак ниво инвестиција и превласт страног капитала у низу привредних грана 6, као и унутрашње политичке, економске, културне и друге 6 Пласирање страног капитала у привреду Србије започело је средином 19. века 1859. године Мајданпек је први пут уступљен Французима, а Прва српска банка основана је 1869. с учешћем аустријског 4

противречности, утицали су, између осталог, и на врло спор процес индустријског развоја до Другог светског рата. Привредна структура се у међуратном периоду мењала споро, при томе, без јасних тенденција, остављајући релативне односе привредних области стабилним (сл. 2). Пољопривреда је била основна привредна грана, од укупно око 14 милиона становника (1931) око 76,4% живело је од пољопривреде. У структури укупне привреде преовлађивала је пољопривреда, с уделом од око 45%, при чему је он до пред крај 1920-их благо опадао, а затим се релативно значајно повећао и растао (до чак 50,2% у 1937) да би се у последњим годинама стабилизовао на око 46%. Од укупне површине од 24.754.000 ха обрађивано је 11.099.370 ха, или 44,8%, што значи да је на једног пољопривредника долазило 1,03 ха обрадиве површине. 7 То указује на преовладавање ситно-парцелног власништва, иако је постојао и значајан крупни посед (56.271 крупно газдинство поседовало је скоро исту површину као и 1.348.149 ситних газдинстава), као и на велику аграрну пренасељеност. 100 90 80 70 60 50 40 30 20 10 0 Индустрија и рударство Пољопривреда Шумарство Грађевинарство Саобраћај Трговина и угоститељство Занатство Слика 2. Структура реалног националног дохотка Југославије 1923 1939 Извор: Сачињено на основу (Stajić 1959: табела 6.) Укупна површина обрађиваног (зиратног) земљишта била је 1920. 6.029.466 ха, од чега је под житарицама било 72,63%, кртоласто биље је заузимало 4,02%, крмно биље и биље за производњу пића 3,71%, махунасто 1,37%, индустријско 1,33%, баштенско 1,18%, док је на угару било 15,76%. 8 Површине ораница (зиратног земљишта) стално су се повећавале, тако да су у 1940. достигле износ од 7.614.120 ха. Повећаване су интензивно и површине под капитала. Овај процес нарочито се појачао почетком 20. века, а у међуратном периоду пласман страног капитала у привреду Југославије попримио је огромне размере. Читаве привредне гране, међу њима индустрија шећера, шибица, цемента, електричне енергије итд., биле су скоро у целини у страним рукама. Најпотпунију студију величине и значаја страног капитала у привреди међуратне Југославије дао је С. Димитријевић [Dimitrijević 1958]. 7 Податак преузет од [Veselinov 1987: 17], иако његова рачуница није јасно образложена (не види се на коју се годину односе релевантне бројке). С обзиром да се у историји аграрне економије Југославије сматра да битних промена у међуратном периоду није било, тај податак Веселинов, очито, цени као репрезентативан, али по мишљењу овог аутора ипак је потребна одређена резерва, имајући у виду промене у површинама с аспекта пољопривреде, о којима ће бити речи у даљем тексту. 8 Подаци за 1920. (Статистички годишњак Краљевине Југославије, књига 1, за 1929. годину, Београд, 1930.) 5

пашњацима и ливадама (са 2.558.669 и 1.510.225 ха у 1920. на 4.138.094 и 1.818.943 ха у 1931). 9 Висок је био удео шумских површина (у 1931. нешто преко 30% целокупне површине Југославије), што указује на рентабилност одговарајуће производње. У оквиру ораничних површина, које тзв. чине језгро праве пољопривреде, готово три четвртине чиниле су површине под житарицама (у 1920), односно више од четири петине (у 1931. и 1939): у 1920. под житарицама је било 4.379.698 ха а у 1939. 6.183.220 ха [Лазић 1999: 59]. У ратарској производњи на територији данашње Србије преовлађивали су пшеница и кукуруз површине под овим културама кретале су се од 467 и 331 хиљада ха у 1920. до 670 и 551 у 1939. Упоредо с повећањем сетвених површина не само ових култура повећавани су и укупни приноси, и то пре свега код кукуруза и пшенице (вид. табелу 3). Производња житарица била је усмерена не само на задовољавање сопствених потреба, Југославија је уз друге балканске, односно суседне земље (Бугарска, Румунија, Мађарска) била главни снабдевач европског тржишта, с обзиром да на овом тржишту дуго нису били присутни главни произвођачи САД, Канада, Русија (тј. СССР) и Аргентина. То је условљавало и раст цена на светском тржишту, што је извозницима доносило добре приходе 10, а пољопривреда је постала велика нада тада још младе јужнословенске земље. Улога житарица била је различита у разним југословенским покрајинама, што је потпуно разумљиво с обзиром на природне услове. Оне су биле најважнији извор прихода и тржишних вишкова у Војводини, док су на територији предратне Србије чинили мање од 50% прихода. 11 Табела 3. Површине и производња основних ратарских култура 1920 1939. 000 ха и 000 т Година Површине под усевима Производња Кукуруз Пшеница Раж Јечам Кромпир Кукуруз Пшеница Раж Јечам Кромпир 1920. 467 331 33 61 17 706 255 24 49 95 1921. 490 365 24 64 17 477 281 21 45 43 1922. 469 367 35 71 18 580 305 20 42 63 1923. 443 384 33 68 17 547 411 26 54 86 1924. 483 424 35 69 18 965 388 24 51 76 1925. 510 431 35 76 19 964 537 34 69 91 1926. 491 418 36 66 18 867 488 32 66 70 1935. 618 538 45 80 21 757 497 33 64 108 1936. 676 553 46 81 21 1.295 731 35 72 130 1937. 376 533 46 79 21 1.334 587 36 65 130 1938. 688 532 46 79 21 1.189 757 39 72 137 1939. 670 551 46 79 21 1.011 719 41 72 111 Извор: Два века развоја Србије статистички преглед, Београд, 2008, стр. 122. Међутим, техничка опремљеност је била слаба, примена ђубрива мала и ограничена на стајњак, тако да је угарење било основни начин обнављања плодности земљишта. Све је то условљавало претежно натурални карактер пољопривреде, с малим уделом ситне робне производње, и ниским приносима (сл. 3), који су знатно заостајали за приносима у развијеним европским земљама, и значајно варирали из године у годину. Одсуство дугорочне осмишљене политике развоја пољопривреде убрзо се исказало свом оштрином. На светском тржишту су се појавиле САД и Канада, које су уз коришћење високих технологија могле да понуде огромне вишкове квалитетнијег жита, при томе по знатно нижим ценама. Већ 1926. почеле су да опадају цене пшенице и кукуруза, што је наговестило кризу која је 1929. достигла врхунац, уз велико снижавање цена пољопривредних производа све до 1935. Како су цене индустријских производа опадале знатно спорије, продубљивао се јаз између индустрије и пољопривреде, што 9 Табеле 18. и 19. у [Лазић 1999: 57, 58]. 10 Приход Југославије од извоза жита у 1923. био је 1,5 милијарди динара, у 1924. 2,0 милијарди и у 1925. 3,4 милијарди. Према: [Лазић 1999: 61]. У тим годинама курс динара према америчком долару био је 88,0 84,8 и 58,5 динара за један долар [Nikolić 2010: 85]. 11 Вид. Главу III у: [S. Kukoleča 1956]. 6

је негативно утицало на инвестиције у пољопривреду и на њену модернизацију. Томе је не мало доприносила и царинска политика, која је била у служби заштите других грана, пре свега индустрије. Одговарајући подаци о воћарству и виноградарству су процењивани и прилично су непоуздани, али процене говоре да је Србија у оквиру Југославије у периоду 1920 1922 учествовала код: шљиве са 60,0% (површине) и 64,0% (производња), јабуке 25,7% и 26,2%, крушке 31,0% и 17,0% и грожђе 18,5% и 18,5% [Два века развоја Србије статистички преглед 2008: 133]. Највећи број стабала и највећу производњу имала је шљива (у 1920. 36.012 стабала и 501 хиљада т, у 1938. 27.671 и 209 хиљада), али су и број стабала и производња више него значајно смањени. Значајно су смањене и површине под виноградима (са 61.472 ха у 1920 на 40.447 ха у 1938), као и производња грожђа (са 213.249 т у 1920. на 172.870 т у 1938) [Два века развоја Србије статистички преглед 2008: 134]. 1900 1700 1500 1300 1100 900 700 500 1920 1921 1922 1923 1924 1925 1926 1935 1936 1937 1938 1939 Кукуруз Пшеница Слика 3. Просечни приноси кукуруза и пшенице 1920 1939, кг по ха Извор: Два века развоја Србије статистички преглед, Београд, 2008, стр. 122. Сточарство је за целу Југославију било изузетно значајно. У неким њеним покрајинама оно је доносило и до половине укупних прихода од пољопривреде. Међутим, и овде су биле велике разлике међу њима, при чему су у особито тешкој ситуацији били они делови земље у којима је током рата сточни фонд тешко пострадао, између осталог и у (предратној) Србији. 12 Имајући у виду да су се у источним и јужним крајевима Југославије углавном узгајале аутохтоне расе, у оквиру екстензивног, ситног и катунарског сточарства, регионалне разлике током релативно кратког међуратног периода и нису могле да буду значајније превладаване. Сточарство је имало изражен пашњачки карактер, иако је Југославија поседовала прилично значајан сточни фонд: у тридесетим годинама, које су период просечне развијености сточарства у Југославији, на квадратни километар имала је 4,65 коња (14. место у Европи међу 25 земаља), 16,34 говеда (16. место), 34,25 оваца (8), 7,53 козе (5), 11,52 свиње (12), а у односу на број становника 8,30 коња на сто становника (11), 27,36 говеда (17), 61,09 оваца (6), 13,43 коза (6) и 20,55 свиња (10. место) [Лазић 1999: 103 104]. Као што се може видети, најраспрострањеније је било овчарство, а говедарство је било у опадању. С друге стране, по вредности производње и по вредности извоза говедарство је заузимало водеће место. Највећи број говеда био је на територији данашње Хрватске, а у северозападним деловима Југославије узгајане су и најквалитетније расе. Међутим, основни фонд је практично током целог међуратног периода смањиван у готово свим покрајинама, у чему је не малу улогу имао извоз: током 1920-их извожено је по више од сто хиљада грла, 1923. 206.513; 1925. 114.949; 1926. 141.839 и 1927. 12 На почетку постојања нове државе (предратна) Србија је имала само 32.445 коња, а Војводина 360.727, док је у 1921. Србија имала 482.968 грла говеда а Хрватска 1.005.145 [Лазић 1999: 103]. 7

151.078. Све у свему, број говеда смањен је од 1921. до 1940. са 4.960.397 на 4.224.566 [Лазић 1999: 107]. С аспекта мање развијених југословенских покрајина посебан значај је имало свињогојство, које је иначе по вредности извоза долазило одмах иза говедарства. За разлику од броја говеда, број свиња се, уз осцилације по годинама, у целини ипак повећао: 1921. 3.349.504 и 1940. 3.503.564, или повећање за нешто мање од 5% [Лазић 1999: 110]. Међутим, реално посматрано, може се закључити да је то повећање фиктивно, посебно ако се упореди с бројем становника, тако да се у целини може изрећи оцена да је и у свињогојству стање у 1940. било лошије него у 1921. Објективно, најбоље стање у сточарству Југославије имало је овчарство, иако оно није заузимало значајније место и није му поклањана посебна пажња. Мада по броју оваца на трећем месту у Европи, Југославија није улагала довољно у развој ове гране, а неповољно је утицала и релативно мала тражња, посебно у средњој Европи. Изузетак је била Енглеска, која је увозила веће количине овчјег меса, као и Грчка, Турска и Египат, међутим на овим тржиштима била је снажна конкуренција неких европских земаља. Ипак, број оваца се у Југославији константно повећавао: 1921. било је 7.002.124 грла, а 1940. 10.153.831 [Лазић 1999: 112], што представља повећање од целих 45%. Међутим, као и код других грана сточарства, и овде је велики проблем био квалитет сточног фонда, који су углавном сачињавале најлошије расе. Најзад, релативно развијено, у односу на друге земље Европе, било је козарство, али је број коза лагано опадао. Мали је био њихов значај и у извозу, где је највећи купац била Грчка (годишњи извоз у ову земљу био је око 65.000 грла). Висок је био и удео шумарства у структури националног дохотка: 8,1% у првим двема годинама, да би затим благо опадао, и у последњој години чак пао на испод 5%. 13 Структура и квалитет шума били су врло различити у појединим деловима земље. Најквалитетније шуме по структури (однос четинара и листопада), узгоју (однос ниских и високих шума) и старосној структури (однос младих шума до 40 година и шума старијих од 40 година) биле су у Словенији, а затим у Босни, која је била прва по огромним комплексима и по висини стицаног дохотка од шума, док је најмање шума, при томе најлошијег квалитета, имала Војводина. Састав шума на територији предратне Србије био је неповољан, с обзиром на велике површине под листопадном шумом (80 90%) [Лазић 1999: 14]. У Србији, према процењеним подацима 14, под шумама је било 1.938.501 ха (1929), 2.009.402 ха (1932), односно 1.890.588 ха (1938) [Два века развоја Србије 2008: 149]. У целини, југословенска привреда, а тим пре и пољопривреда, у међуратном периоду сматра се за неразвијену. Процес индустријализације био је спор и неравномеран, пољопривреда је била екстензивна, традиционална и нископродуктивна. У таквим условима спољнотрговинска размена је имала значајну улогу, и то како на страни увоза, где су претежно увожени индустријски производи и полупроизводи (углавном текстилни производи предиво и тканине, разни хемијски и фармацеутски производи, машине, делови машина и делови постројења, метална, кожна и текстилна галантерија, папирна конфекција итд.), тако и на 13 Међуратна Југославија убрајала се у земље најбогатије шумама. У 1938. под шумама је било 7.248.000 ха, односно око 0,55 ха по становнику, што је Југославију сврставало у водеће земље Европе, одмах иза Шведске, Норвешке, Финске и СССР-а. При томе годишњи шумски прираштај (2,20 м 3 / ха) био је већи него у наведеним земљама (1,99 у Шведској, 1,80 у Финској, 1,50 у СССР-у, 1,33 у Норвешкој). То је чинило добру основу за развој шумске индустрије Југославија је била један од највећих светских извозника дрвета (1937. 13% светског извоза огревног дрвета, 18% тврдих трупаца, 8,5% железничких прагова, 12% тврде резане грађе, 3,5% меке резане грађе, 1,5% меких трупаца, 3% полупрерађеног дрвета), али и за прилив страног капитала, који свакако није имао дугорочну перспективу развоја ове гране. Наведени подаци преузети из [Dimitrijević 1958: 116]. 14 Постојећи подаци по бановинама које су биле у саставу садашњих граница Србије (Дринска, Зетска, Вардарска, Дунавска, Моравска) збројени су, али сразмерно процентуалном учешћу ових бановина у садашњим границама Србије, осим за Моравску, која је у целини припадала том простору. 8

страни извоза, који се углавном састојао од пољопривредних производа и основних сировина. Према подацима статистике спољне трговине за 1939, структура југословенског извоза изгледала је овако (в. табелу 4). Укупна вредност извоза прилично је скромна: уз вредност курса од око 44 динара за један амерички долар, то износи свега око 125 милиона долара. У оквиру извоза пољопривредних производа, пшеница је учествовала са 214,7 хиљада а кукуруз са 92,8 хиљада тона. Сходно анализи С. Куколече у наведеном раду, управо ова размена пшенице и кукуруза била је изузетно неповољна: за једну инострану радну јединицу иностранству је дато 3,4 12 домаћих, а ако се узме у обзир и тадашња југословенска царинска заштита 7 24 радне јединице домаћег рада [Kukoleča 1956: 145 148]. Табела 4. Структура југословенског извоза у 1939. години Привредна грана Количина Вредност Тоне % 000 динара % 1. Земљорадња 505.233 14,0 1.322.925 24,0 2. Сточарство 63.346 1,7 1.595.147 28,9 3. Шумарство 1.196.795 32,9 1.003.982 18,2 4. Рударство 1.326.813 36,5 373.305 6,7 5. Топиоништво 45.950 1,3 571.026 10,3 6. Прерађивачка индустрија 495.424 13,6 654.802 11,9 Свега 3.633.561 100,0 5.521.187 100,0 Извор: [Kukoleča 1956: 146] Краљевина СХС/Југославија отпочела је свој развој као изразито заостала, значајним делом разорена и сиромашна, и претежно пољопривредна земља. Огромне разлике између појединих њених покрајина отежавале су и укупни развој, који је био лимитиран многим економским, али и другим факторима. Привредна структура се у таквим условима веома споро мењала, па је и на крају свог постојања Краљевина Југославија била претежно пољопривредна земља. Међутим, и у самој пољопривреди односи су се споро мењали, технички напредак је био слаб, примена савремених средстава и технологија ниска 15, и проблеми аграрне пренасељености остали су нерешени, утолико пре што су се и друге гране (пре свега, индустрија) споро развијале и нису биле у могућности да апсорбују вишак пољопривредног становништва. Развој пољопривреде кочиле су не само велике разлике на макронивоу (између покрајина) и огромна раслојеност сељачких поседа, већ и слабости које су се испољиле у спровођењу аграрне реформе, у коју су полагане велике наде. Беговски поседи у Босни задржани су, тако, све до Другог светског рата, а вођење политике, које је углавном зависило од погађања с власницима поседа, било је тиме додатно отежано. Поред тога, изменом Закона о финансирању 1939/1940 учињен је велики корак уназад прописано је да земље додељене сељацима за које није плаћена одштета њиховим бившим власницима имају се вратити [Лазић 1999: 11]. Као епилог, морало је бити враћено 250 300 ха бивше беговске земље. Проблема је у овом смислу било и у другим деловима земље. Све у свему, пољопривреда иако најважнија привредна грана није остварила већи развој, што се може рећи и за привреду Југославије у целини. РАЗВОЈ ПОЉОПРИВРЕДЕ У ПЕРИОДУ 1945 1990 Велика разарања, уз огромне људске губитке, током рата довели су привреду Србије, као и највећег дела тадашње Југославије, до још теже полазне позиције за развој комплексне привредне структуре, између осталог и за индустријализацију. Ипак, после рата нове власти су, извршивши национализацију и централизацију средстава за производњу, као и довршивши аграрну реформу, створиле услове за свестранији и равномернији секторски и регионални 15 У 1925. потрошња свих вештачких ђубрива била је 4.208 вагона, од тога на територији предратне Србије 7, а у 1926. 4.875 и у Србији 26 вагона. (Цитат у: [Лазић 1999: 29].) 9

развој привреде и целе земље, иако треба истаћи да се развој није увек одвијао на најбољи начин. Завршетак рата 1945. Југославија је дочекала с великим људским и материјалним губицима. У рату, непосредно или као цивили, страдало је око 1,7 милиона људи, око 3,5 од укупно 15 милиона остало је без кућа, скоро две петине прерађивачке индустрије је уништено, или озбиљно оштећено, а укупни губитак националног богатства износио је око 17 процената укупне ратне штете коју је претрпело осамнаест земаља заступљених на Париској конференцији о репарацијама 1945. године 16. Велика разарања претрпела је и пољопривреда: потпуно је уништено 289.000 фарми, 295.000 ха шума и расадника је опустошено а 175.000 претворено у камењар, упропашћено је око 24% укупних сетвених површина. Велики су били и губици у механизацији, као и у инфраструктурним објектима (између осталог, потпуно је спаљено свих тридесет института Београдског факултета за пољопривреду и шумарство). У обнову земље нова власт је кренула централизацијом расположивих људских и материјалних средстава, одакле је и проистекла административна контрола практично свих робних и новчаних токова. Основна одлика привредно-системских решења било је директивно и централистичко планирање производње уопште, односно детаљистичко планирање производње, размене, расподеле и потрошње, које је званично започело доношењем првог петогодишњег плана развоја привреде 17. Управо тај моменат понекад служи и за раздвајање овог периода на два дела: на период обнове, који обухвата 1945. и 1946. годину, и период петогодишњег плана (1947 1951). Свој raison d'être систем изводио је из неопходности обнове и изградње основних инфраструктурних и индустријских објеката. Сматрало се да брза и правовремена манипулација производним факторима и резултатима захтева потпуну колективизацију, и то како пољопривреде тако и других привредних делатности. Једна од крупнијих, не само економских, последица окупације и распада Краљевине Југославије било је и поништавање великог дела ефеката и тековина међуратне аграрне реформе, пре свега у јужним крајевима земље. Под притиском терора окупатора и домаћег, 16 Горњи подаци наведени су према [Horvat 1970: 9]. У литератури се могу пронаћи и други подаци о штети претрпљеној у рату. Тако, рецимо, по подацима Министарства индустрије ФНРЈ од укупно 4.257 индустријских предузећа, колико је постојало у Југославији 1939, у рату је оштећено или потпуно уништено 973, или 22,86%, док је укупни износ ратне штете на самој супстанци индустрије износио око 2,9 милијарди тадашњих динара, односно око 26% предратне вредности, чему треба додати и вредност опљачканих и уништених залиха сировина и готове робе око 9,9 милијарди, и губитак народног дохотка око 10,8 милијарди [Filipović 1946: 13]. Подаци Репарационе комисије говоре да је у у рату уништено 36,5% индустрије, да је разорено или оштећено 223 рудника. При томе је хемијска индустрија уништена за 57,2%, текстилна за 53,4%, метална за 49,8%, електрична за 30,2%, прехрамбена за 22%, грађевинска за 17,5% [Кидрич 1948: 286]. Наравно, питање исцрпности и поузданости ових података, као по себи сложен проблем, ван је оквира овог рада. 17 Закон о петогодишњем плану развитка народне привреде ФНРЈ у годинама 1947 1951 (Службени лист ФНРЈ, 36, 1947). Зачеци система планирања у југословенској привреди, међутим, могу се пронаћи још у време рата, када су предузећа радила искључиво по производним задацима, као и у првим месецима по ослобођењу. У августу 1945. почело се са производњом по систему производних програма за поједине гране или артикле, чиме се отклањају најгрубље последице система производних задатака, омогућавајући одређену организационо-техничку аутономију предузећа, а тиме и одговорност његовог руководиоца и организатора. После појединачних производних програма за последње тромесечје 1945. израђен је општи производни програм, као први покушај обухватања целе производње. Овај програм опредељивао је обим производње важнијих производа у целој индустрији, и мада није садржао никакве друге податке осим обима производње, оцењиван је као велики корак ка планирању. У току спровођења програма израђен је оквирни план за 1946, који је представљао знатно потпунију и бољу систематизацију производње свих важнијих производа, или група, за целу годину, као и прорачун свих потреба индустрије (вертикално планирање) за реализацију плана, и грубо прорачунати финансијски ефекат. Оквирни план није садржао неке битне карактеристике плана, као што су показатељи о производности рада, снижењу производних трошкова. уштеди у материјалу, и др. Поред наведеног оквирни план је садржао и план обнове предузећа у 1946. години. [Filipović 1946: 37. и даље.] 10

несрпског становништва, с простора Старе и Јужне Србије иселило се око 20.000 српских породица, при томе не само међуратних колониста већ и староседелаца. 18 Поништавања реформе, исељавањем колониста и враћањем феудалних права, било је и на територији коју је окупирала Мађарска, као и у Босни и Херцеговини. Стога се по ослобођењу поновно поставило питање аграрне реформе. Током 1945. у прилично хаотичним условима, уз доста произвољности и арбитрарности, и уз привремену меру о забрани повратка колониста на добијена имања, коју је 6. марта донео НКОЈ (Национални комитет ослобођења Југославије) 19, радило се на дефинисању критеријума за дозволу повратка и на доношењу одговарајућег закона. У августу је донет Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и у Косовско-метохијској области 20, као и Закон о аграрној реформи и колонизацији 21, а потом и низ пратећих прописа. Законом о аграрној реформи и колонизацији од земљорадника-поседника одузета је обрадива земља изнад 45 ха (у брдскопланинским), односно 25 35 ха (у равничарским крајевима), а од неземљорадника изнад 3 ха, која је раздељена сиромашним сељацима, који су добили око половине укупне земље, као и задругама и државним добрима. Нешто касније, 1953, земљишни максимум у приватном власништву је даље смањен на 10 15 ха 22, што се сматра другом аграрном реформом после Другог светског рата. 23 Откупом земљишта изнад новоустановљеног максимума добијено је 275.900 ха (у Србији 193.700 ха), које је за разлику од реформе 1945. додељено у целини пољопривредним организацијама (пољопривредна добра, сељачке радне задруге и земљорадничке задруге) [Jugoslavija 1945 1964 1965: 109]. На тај начин, у основи је формирана власничка структура у пољопривреди Југославије (и Србије). Како је 1953. извршена и реорганизација сељачких радних задруга, даље промене власништва над пољопривредним земљиштем, омогућене Законом о слободном промету земљишта и зграда из 1954, нису биле тако кардиналне, и у основи су пратиле процесе деаграризације и урбанизације. Даље, постојали су тзв. друштвени и приватни сектор, уз могућност добровољног удруживања у земљорадничке задруге, а од средине 1950-их омогућена је и стимулисана кооперација општих земљорадничких задруга и индивидуалних газдинстава, која се одвијала кроз три главна 18 У односу на друге окупиране делове земље, удео домаћег становништва у оружаним јединицама које су се бориле против Југославије био је далеко најбројнији на Косову и Метохији. Деловао је већи број оружаних формација: вулнетари, жандармерија у немачкој зони, жандармерија и карабињерија у италијанској зони, албанска фашистичка милиција М.Ф.А. Црне кошуље, контрачете и бројне групе у бугарској зони, Регимент Косова (Косовски пук). По оснивању, септембра 1943, Друга призренска лига основала је своју војску, коју су чинили вулнетари, добровољци-омладинци, као и позната 21. брдска СС дивизија Скендербег. Касније су припадници свих тих формација названи балисти, по организацији Бали Комбтар, основаној још 1939. у Албанији. Не постоје поуздани подаци колико је било припадника ових оружаних формација, али одређене процене говоре да је само вулнетара било око 30.000. Видети: [Пелевић 2005: 303 и даље]. 19 Privremena zabrana vraćanja kolonista u njihova prijašnja mjesta življenja, Službeni list DFJ, 1945, 13. На основу ове одлуке забрањен је повратак на Косово и Метохију око 100.000 Срба и Црногораца, протераних за време рата, али се ипак вратило око 40.000, док су се остали населили претежно у Војводини, а мањи део у Црној Гори. 20 Овим законом било је обухваћено 11.168 случајева, што је отприлике број оних који су се по ослобођењу вратили на Косово и Метохију. Од тог броја, за 4.829 породица признато је право на целокупну додељену земљу и они су могли да остану, тако да је на крају од око 100.000 прогнаних Срба враћено само око 20.000 (Пелевић 2005: 370). 21 Закон о аграрној реформи и колонизацији од 23. августа 1945. 22 Закон о пољопривредном земљишном фонду ошптенародне имовине и додељивању земље пољопривредним организацијама, Службени лист ФНРЈ, 1953, 22. 23 У поређењу с другим земљама у којима је успостављен социјалистички режим, Југославија заједно с Албанијом и Бугарском спада у земље у којима је извршена најрадикалнија експропријација великопоседника. 11

облика: сервис (услуга), кредитирање и контрахирање производње, и заједничка производња и расподела. 24 У оквиру сектора државне, односно касније друштвене својине акценат је стављен на развој агроиндустријског комплекса, односно на пољопривредна добра. Пре 1945. у Југославији је постојало осам пољопривредних добара, да би потом њихово оснивање и развој били подстицани посебним законским и другим прописима и мерама аграрне политике, која им је дала улогу основног сектора пољопривреде, у којем ће се, применом савремених метода рада и научно-техничких достигнућа, реализовати крупна робна производња. Закон о пољопривредним добрима из 1946. и аграрна реформа из 1945. и 1953. дали су снажан подстицај развоју пољопривредних добара, којих је почетком 1950-их већ било скоро хиљаду, а у њиховом власништву је била готово трећина укупних пољопривредних површина. Временом пољопривредна добра освојила су прераду пољопривредних производа, као и њихов промет, и тако прерасла у пољопривредно-индустријске, односно агроиндустријске комбинате, као својеврсне претече данас популарних и пропулзивних пољопривредних кластера (Paraušić i Cvijanović 2014: 100). Званично, агрокомбинати су почели да се формирају од 1953, када је држава конфисковала или на други начин стекла земљу, при томе као друштвена предузећа. Најкрупнији и најпознатији међу овим системима био је ПКБ 25, који је у свом зениту запошљавао преко 40.000 радника и користио преко 50.000 ха обрадивог земљишта. Вертикална повезаност и (кластерска) умреженост агроиндустријских комбината заснивала се на јединственој и подстицајној аграрној политици и стимулативној политици финансирања комбинатима су биле доступне бројне мере аграрне политике, као што су премије, регреси и др., а били су им доступни и повољни извори кредитирања. Каснија судбина агроиндустријских комбината у основи је пратила судбину и токове који су се одвијали у целој привреди: до почетка 1970-их њихов број се смањивао, под утицајем интеграционих процеса, а потом повећавао све до друге половине 1980-их. Најзад, током последње деценије прошлог века, после разбијања СФРЈ, у условима приватизације и (макар и делимичне) реституције, комбинати су прошли кроз процесе власничке трансформације и реструктурирања, током којих су драстично смањени по свим критеријумима и дезинтегрисани, тако да су данас у највећем 24 Кооперација као форма преображаја и развијања пољопривреде потпуно је афирмисана и стимулисана почев од 1957, када је донета Резолуција о перспективном развитку пољопривреде и задругарства, иако се њени зачеци налазе условима створеним Одлуком о реорганизацији сељачких радних задруга 1953. и Уредбом о земљорадничким задругама 1954. 25 ПКБ (Пољопривредни комбинат Београд) основан је одлуком Владе Републике Србије, као државно предузеће, 27. децембра 1945, са задатком да снабдева Београд основним производима исхране. Од скромних почетака ПКБ је израстао у највећи систем агробизниса у СФРЈ. Његову основу чинила је примарна пољопривредна производња, ратарство и сточарство, на основу које су изграђени прерадни капацитети на основним производним линијама: прерада млека, прерада меса, производња концентроване сточне хране, прерада воћа и поврћа, прерада житарица и других производа. Упоредо с тим, развијена је сопствена мрежа трговинских и туристичко угоститељских објеката чиме је заокружен систем производње, прераде и пласмана производа исхране из програма ПКБ-а. Финансијска функција система била је интегрисана кроз ПКБ Интерну банку, тако да су профитни центри у знатној мери кредитирали сезонске потребе примарне производње обртним средствима. Интензиван развој ПКБ-а створио је потребу да се формирају организације носиоци развоја: Институт ПКБ Агроекономик и ПКБ Агроинжењеринг које су, поред реализације развојних програма у ПКБ-у, биле носиоци консалтинг и инжењеринг услуга пружаних у земљи и у низу земаља у развоју у Африци, на Блиском Истоку, у Јужној Америци, у СССР-у. Законским пројектима у предтранзиционом периоду, наметнуто је сегментирање технолошких целина на појединим линијама производње и њихово организовање у посебне правне субјекте. Ово је довело до дезинтеграције ПКБ-а и једностраног изласка из система профитабилних центара прехрамбене индустрије, трговине и финансијске функције. Све је то довело да данашња ПКБ Корпорација, као правни следбеник некадашњег Комбината, представља Друштво примарне пољопривредне производње с развијеном и стручном логистиком. (http://www.pkb.rs/istorija.htm) 12

броју случајева угашени, или су пак сведени само на примарну пољопривредну производњу. 26 Наравно, не треба заборавити ни улогу коју је у уништавању агроиндустријских комбината, као и целе привреде, имало НАТО бомбардовање 1999. 27 У склопу аграрне реформе, током 1946. решавана су питања колониста на Космету и у Македонији, и то тако што је око 4.100 колонистичких породица пресељено у Војводину. Аграрна реформа завршена је у потпуности 1948. Од укупног земљишног фонда (1.561.000 ха) обрадиво је било 1.066.000 ха, а сељацима је подељено око 810.000 ха. Земљу је добило око 315.000 сељачких породица, од којих је око 65.000 колонизовано док је 250.000 породица аграрних интересената добило око 432.000 ха, углавном као допунску земљу. Поред земљишта, које је додељивано заједно са зградама и инвентаром, аграрна реформа је обухватила и извесну количину пољопривредног алата. Као следећи корак предузета је током 1946. национализација приватног капитала у индустрији, рударству, саобраћају, банкарству и у трговини на велико. Национализација је 1948. фактички проширена на трговину на мало и угоститељство 28. На тај начин било је завршено формирање тадашње власничке структуре у југословенској привреди, у којој је државни сектор преузео све кључне позиције. Један од често истицаних извора раста, нарочито у време када је цео послератни развој почео да се преиспитује, била је и инострана помоћ. Основне податке даје табела 5. Као што се види, удео пољопривредних вишкова у укупној помоћи био је изузетно висок, а у последњих неколико година они су били једини вид помоћи. Табела 5. Инострана помоћ Југославији 1945 1966 (у милионима долара) Година Укупно Поклони Пољопривредни вишкови Укупно 1.965,1 743,7 906,4 1945 50. 318,0 318,0-1951/52. 107,0 107,0-1952/53. 124,0 124,0-1953/54. 65,0 65,0-1954/55. 142,5 43,5 99,0 1955/56. 78,2 29,0 49,2 1956/57. 120,6 13,5 107,1 1957/58. 73,5 8,0 65,5 1958/59. 102,9 7,7 95,2 1959/60. 21,8 3,0 18,8 1960/61. 89,0 25,0 64,0 1961/62. 92,0-92,0 1962/63. 124,4-124,4 1963/64. 64,3-64,3 1964/65. 40,5-40,5 1965/66. 86,4-86,4 Напомена: Подаци су дати у текућим вредностима долара. Извор: Jugoslavija 1918 1988. Statistički godišnjak, 1989, стр. 147. 26 ПКБ је власнички трансформисан 2011, када је власник 99% његовог капитала постао град. Данас корпорација запошљава око 2.500 радника и користи око 22.000 ха обрадиве земље. У њеном саставу данас су следећа зависна предузећа: ПКБ Агроекономик ДОО, ЕКО-ЛАБ ДОО, Ветеринарска станица ПКБ Д.О.О., Пољопривредна Авијација ПКБ-ДОО, ПКБ Зелена енергија д.о.о. 27 Од бомбардовања страдало је и наше најстарије пољопривредно добро Добричево, формално основано 1921, када је заправо наследило Државни сточарски завод у Добричеву. 28 Основни закон о приватним трговачким радњама од 5. маја 1948. имао је ефекте као и национализација, јер је предвидео да се трговином на мало, односно угоститељском делатношћу могу да баве приватна лица само ако је то било неопходно за извршење плана трговинске, односно угоститељске мреже. Пошто је било оцењено да план у целини може да изврши државна и задружна мрежа, већем броју лица нису биле обновљене дозволе за рад, а пописана имовина је, уз накнаду, прешла у власништво државе. 13

Као што је речено, непосредно после рата покренута је убрзана индустријализација, праћена брзим процесом урбанизације и деаграризације, у коме је током непуних 30 година (1953 1981, резултати одговарајућих пописа становништва) удео пољопривредног у укупном активном становништву скоро преполовљен, а удео градског више него удвостручен (видети сл. 4) 29. Подаци за 1991, приказани на истој слици упоредиви су условно, због непотпуности и непоузданости резултата пописа. Брзина процеса деаграризације и урбанизације у Југославији током послератних три и по деценије (од 1948. до 1981. удео пољопривредног становништва смањен је са 73% на 19%) нема премца у свету: за такво смањење у САД и Шведској било је потребно 90 година, у Јапану 73, а у другим земљама и много више. У оквиру процеса индустријализације форсиран је превасходно развој тешке индустрије, као основ за развој целе привреде, док је била запостављена лака индустрија, и знатно више пољопривреда, којој је била додељена улога материјалног извора тзв. првобитне социјалистичке акумулације. Индустријализација је довела до суштинских промена у структури друштвеног производа (видети слике 6 и 7), где је удео пољопривреде, односно примарног сектора више него преполовљен (са 34,5% у 1952. на 15,9% у 1990. у Југославији, односно са 38,5% на 19,1% у Србији), док је удео индустрије више него удвостручен (са 21,7% на 43,6% у Југославији, односно са 18,0% на 42,9% у Србији). Удео примарног сектора у Србији остао је током целог периода нешто виши него у Југославији у целини, што је разумљиво имајући у виду природне, али и неке друге околности. 80 70 60 50 40 30 20 10 0 71,4 67,8 22,5 29,8 51,6 50,7 46,6 40,6 38,5 29,7 1953 1961 1971 1981 1991 Удео градског становништва Удео пољопривредног становништва Слика 4. Удео градског у укупном и удео пољопривредног* у укупном активном становништву Србије * Напомена: Обухваћени пољопривреда, лов, рибарство и шумарство, а за 1981. и водопривреда Извор: Два века развоја Србије статистички преглед 2008: 62, 75. И у домену урбанизације, односно деаграризације и у домену индустријализације, међутим, постојао је одређен степен волунтаризма, што је уз неке непотребне и скупе експерименте (обавезан откуп пољопривредних производа, као и насилно оснивање сељачких радних задруга 30, в. табелу 6) негативно утицало на целокупни развој, а посебно на развој 29 Економисти и демографи под процесом урбанизације подразумевају повећање удела градског у укупном становништву, док се у социологији он разматра шире, као ширење утицаја градског начина живота и његове материјалне културе у сеоска подручја. Међутим, иако наизглед јасан, критеријум удела градског у укупном становништву не омогућује лако праћење овог процеса, с обзиром да се ослања на дефиницију градског становништва, односно града, а она је била арбитрарна и променљива, како од истраживача до истраживача, тако и код дефиниција званичних (статистичких) органа који су је често мењали. 30 Поред наведеног, Г. Грђић је истакао и следеће моменте: арондација земљишта, покољ коза, присилно оплемењивање стоке и др. Све су то били методи које су нове власти примењивале не ради борбе против капиталистичких елемената на селу, што је била важећа политичка парола, већ практично против свих 14

пољопривреде. Откупни режим развијен је реквизиције, која је примењивана у ратним условима на хлебна жита, стоку и маст. После рата већ средином 1945. уведен је откуп на бази нееквивалентне размене са селом, са знатно више производа (сви пољопривредни производи сем воћа, алкохола и неких мање важних врста поврћа) и откупних количина и диференцијацију сељака с обзиром на њихово имовно стање. Почетком 1948. овај режим је смењен откупом на бази економске размене са селом, што је требало да прекине грубу и насилну експлоатацију сељака. Ипак, већ у 1948. сељаци нису могли да реализују бонове које су добијали у оквиру те еквивалентне размене (за које су по систему везане трговине требало да добију индустријске производе) у вредности од 1,9 милијарди динара, а следеће 1949. 1,2 милијарди динара, и то просто зато што одговарајућих индустријских производа није било. 31 Како је истакнуто, развој пољопривреде у почетку се заснивао на деколективизацији пољопривредних површина (аграрна реформа). Кaко се то сукобљавало с идејом о развоју напредне, крупне пољопривреде, између осталог и насилним методима форсирано је, посебно од 1948, колективизовање ситних приватних поседника, оснивањем задруга, и повећавањем броја задругара и површина обухваћених задругама. 32 Бpoj сељачких радних задруга, ствараних на тај начин, с уношењем у задруге земље сем окућнице као и стоке и пољопривредног инвентара, од 1948. године нагло се повећавао, а затим je, пошто је реорганизовањем задруга 33, омогућено слободно ступање и иступање из задруга, одједном почео да пада, да би се већ у 1954. спустио на испод 1.000 (табела 6). Примећује се да je бpoj задругара у 1953. одједном готово десетоструко смањен, а број задруга смањен на скоро четвртину. Овај експеримент нанео је, не само пољопривреди, огромне штете, али срећом власти су колико толико на време то увиделе и одступиле. Упоредо с тим, укинут је обавезан откуп пољопривредних производа, и то у три фазе: стоке (1951), житарица (1952) и осталих пољопривредних производа (1953). Тиме су створени минимални услови за почетак обнове пољопривреде, чија се производња спустила испод нивоа непосредно после рата и далеко испод предратних просека. С друге стране, већ помињана друга аграрна реформа даље је смањила земљишни максимум (на 10 ха, односно у планинским крајевима на 15 ха), што је имало супротне ефекте у односу на наведене. 34 Табела 6. Сељачке радне задруге у ФНР Југославији Година Број задруга Број задругара Површина у ха 1945. 14 3.604 96.000 1946. 280 75.640 121.518 1947. 638 175.485 210.986 1948. 1.217 287.432 323.984 1949. 6.238 1.717.028 1.838.513 1950. 6.913 2.133.048 2.190.400 1951. 6.804 2.012.020 2.074.049 1952. 4.225 1.504.878 1.664.912 1953. 1.165 193.639 329.013 сељачких газдинстава, дакле свих 1,4 милиона газдинстава, односно 10,6 милиона становника села. [Грђић 2015: 128.] 31 За један амерички долар тада је важио курс од 50 динара. На истом месту Грђић наводи да постоји и рачуница по којој само у Србији у периоду 1947 1949 из истог разлога није било реализовано преко 17,1 милијарди динара. [Грђић 2015: 130] 32 Неретко се у литератури могу срести објашњења да је (главни) узрок насилног организовања сељачких радних задруга тежња да се докаже неоснованост оптужби против КПЈ. Вид. на пример [Грђић 2015: 133.] Таква разматрања, међутим, излазе ван оквира нашег рада. 33 Уредба о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга, Службени лист ФНРЈ, 1953, 14. 34 Проблем економске (па и политичке) оправданости земљишног максимума био је један од показатеља како су временом и ригидни идеолошки и политички ставови довођени у питање, иако до краја постојања друге Југославије званичан став према њему није промењен. Додуше, Устав из 1974. дозволио је неограничени закуп земљишта од стране сељачког (приватног) газдинства, чиме је наведени став практично знатно ублажен. 15

1954. 898 116.402 281.424 1955. 688 77.082 233.177 1956. 561 86.868 212.996 1957. 507 72.994 215.783 1958. 384 56.136 206.320 1959. 232 39.660 182.787 1960. 147 28.606 131.736 1961. 127 18.980 125.822 1962. 66 10.087 93.993 1963. 39 3.830 54.950 1964. 16 1.287 29.564 1965. 10 750 23.560 Извор: Jugoslavija 1918 1988. Statistički godišnjak, 1989, стр. 203. Средином 1950-их, након спроведене аграрне реформе, створена је, тако, основна власничка структура југословенске (и српске) пољопривреде, која је опстала до краја друге Југославије (видети слику 5), иако се површина у друштвеном сектору повећавала и након тога (куповином и закупом, комасацијом, преузимањем напуштеног земљишта итд.). На крају периода кооперације, 1970. године, друштвена газдинства поседовала су 1.489.000 ха, или 14,6% обрадивих површина, док је кооперацијом било обухваћено још око 1,5 милиона ха. У оквиру те поседовне структуре остављено је место и (уситњеном) приватном газдинству, иако оно затим и није мерама државе значајније стимулисано. Уместо тога, приватна газдинства су упућивана на кооперацију са социјалистичким сектором пољопривреде 35, затим од 1961. на социјалистичко задругарство, а од средине 1970-их на самоуправно удруживање 36. У том кооперативном односу сељаштво је било неравноправно, а његов положај био је такав и у односу на друге приватнике (занатлије). Тако је сељаштву тек 1967. омогућено да набављају крупну пољопривредну механизацију (тракторе и комбајне) 37, основно здравствено осигурање омогућено им је 1965, а пуно здравствено, пензионо и инвалидско осигурање 1979. 1000 900 800 700 600 500 400 300 200 100 0 34,9 36,2 21,5 7,2 916 951 564 187 до 2 ха 2 до 5 ха 5 до 10 ха преко 10 ха 40 35 30 25 20 15 10 5 0 Број газдинстава (000) Проценат Слика 5. Поседовна структура приватног сектора у пољопривреди Југославије у 1960. Извор: [Симоновић и Ђекић 1998: 98] Општи резултати развоја и промене привредне структуре после 1945. године 35 Резолуција Савезне Народне Скупштине о перспективном развоју пољопривредне и задругарства, Службени лист ФНРЈ, 1957, 19. 36 Концепт самоуправног удруживања земљорадника заснован је на Уставу СФРЈ из 1974, Закону о удруженом раду из 1976, и целом низу тзв. системских и пратећих закона, а у Србији је операционализован Законом о удруживању земљорадника (Службени гласник РС, 1979, 12). 37 Основни закон о стицању права својине на пољопривредна оруђа и о коришћењу пољопривредних оруђа од стране грађана, Службени лист СФРЈ, 1967, 7. 16

Економски и социјални развој Југославије до почетка последње деценије 20. века 38 био је у целини изузетан, иако и веома неравномеран. Ова неравномерност дошла је до изражаја не само у временском следу, где се издвајају два изразито различита периода (до и после претпоследње деценије 20. века), већ и у секторском и регионалном погледу. Посматрано у целини, остварени су задовољавајући резултати. Друштвени производ повећан је 6,8 пута или просечно годишње 4,5%. При томе, у иначе развијенијим деловима земље остварене су стопе раста веће од просека (Словенија, Хрватска, и у оквиру Србије Војводина) или на нивоу просека (Србија и у оквиру ње тзв. уже подручје Србије) и у Македонији, док су остали делови (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Косово и Метохија) имали исподпросечан раст. Табела 7. Просечне годишње стопе раста и удео у укупном друштвеном производу индустрије и пољопривреде СФРЈ БиХ ЦГо Хрв Мак Сло Срб ЦСр КиМ Вој Индустрија 6,7 7,7 9,1 5,8 8,0 6,0 7,0 7,3 6,3 6,5 1947. 18,2 12,9 4,9 21,7 14,7 28,1 15,4 13,9 16,1 19,0 1990. 43,6 50,9 35,1 37,4 53,7 46,6 42,9 43,4 40,6 42,3 Пољопривреда 2,2 2,1 1,2 2,2 1,7 2,4 2,3 1,9 2,4 2,7 1947. 39,2 35,5 47,7 36,4 57,6 22,5 45,7 41,5 57,5 53,6 1990. 14,8 14,0 13,7 13,8 16,3 8,5 18,4 14,6 29,7 25,9 Извор: (Миљковић и Николић 1996: 15, 115) Највећи допринос укупном развоју (видети табелу 7) дала је индустрија, с просечном годишњом стопом раста од 6,7% (у Србији 7,0), чиме је њен удео у укупном друштвеном производу повећан са 18% у 1947. на 44% у 1990. (у Србији са 15 на 43). Истовремено, друштвени производ пољопривреде растао је по просечној годишњој стопи од 2,2% (у Србији 2,3%), тако да је њен удео у укупном друштвеном производу опао са 39% на 15% (у Србији са 46% на 18%). При томе, до почетка деценије 1960-их пољопривреда је показивала изразиту нестабилност, где су се смењивале врло високе позитивне и негативне стопе раста (видети слику 8). Изразите структурне промене у привреди, као потпуна супротност међуратној Југославији, захватиле су и друге привредне области и гране, као и друге сегменте друштва. Иако је значај шумарства у оквиру структурних промена смањен, површине под шумама су непрестано повећаване, тако да је у 1990. под шумама у Југославији било 9.474.000 ха (од тога у Србији 2.478.000), што је преко 2 милиона ха више него 1938 39. Удео шумске површине у укупним био је 36,7% (у Србији 27,9%), а у оквиру шумских површина однос друштвених и приватних био је 66,1:33,9. [Миљковић и Николић 1996: 176]. 38 Овај одељак даје неке од основних резултата развоја у периоду 1947 1990, углавном према публикацији Савезног завода за статистику [Миљковић и Николић 1996]. 39 Свакако, не сме се изгубити из вида да међуратна и послератна Југославија нису биле једнаке по површини. Краљевина СХС по уједињењу 1918. имала је 247.542 км 2. 17

Слика 6. Структура друштвеног производа Југославије и Србије (сталне цене 1972) Извор: Статистички годишњак Југославије и Статистички годишњак Србије, разна годишта Као што је већ речено, постојала су три основна организациона облика у пољопривреди: друштвени сектор су чиниле пољопривредне организације (предузећа), задружни сектор обухватао је сељачке радне задруге (које су од средине 1950-их почеле да се гасе) и опште земљорадничке задруге, док су приватни сектор чинила индивидуална пољопривредна газдинства. Број и величина (поседа) организација друштвеног и задружног сектора приказани су у табели 8, а приватног (према резултатима пописā пољопривреде) у табели 9. У првим послератним годинама развој пољопривреде није био задовољавајући, чак ни у односу на скромно постављене циљеве. Током реализације петогодишњег плана 1947 1951 остварен је пад производње пшенице од 15% у односу на предратни ниво, кукуруза од 23%, производња шећерне репе реализована је по плану (али уз три пута веће засејане површине), резултати у сточарству су значајно подбацили (број оваца је чак опао за 16%, а свиња за 23%). Овакви резултати свакако су, уз спољно-политичке околности, допринели одређеној промени односа према пољопривреди и сељаштву. Гашење сељачких радних задруга значајно је променило поседовну и власничку структуру (1957. у приватном власништву се налазило 10.967.000 ха, односно 90,3% пољопривредних површина), а у оквиру самог сељачког поседа омогућене су промене власништва када је 1953. укинута забрана промета земље у приватној својини. Ипак, и после петогодишњег плана пољопривреда је остала извор акумулације за индустрију и друге делатности, што се види из основних инструмената који су затим коришћени стопа акумулације и фондова. Табела 8. Број организација и пољопривредна површина (ха) друштвеног и задружног сектора у Србији 1954 1991 Година Друштвени сектор Задружни сектор* Број Пољопривредна површина Обрадива површина Број Пољопривредна површина Обрадива Површина 1952. 4619 1953. 3747 309.237 280.337 1954. 785 333.570 270.004 3456 290.811 265.676 1955. 813 348.007 275.636 3033 268.622 235.416 18

1956. 755...... 2569...... 1957. 716 338.707 273.998 2355 270.062 227.489 1958. 455 318.448 271.925 2222 313.033 226.601 1959. 387 315.466 272.022 1872 353.410 248.409 1960. 302 309.945 272.442 1526 430.831 304.724 1961. 262 370.960 299.849 1343 461.062 322.140 1962. 252 358.344 312.293 1201 506.888 332.000 1963. 237 444.584 351.939 1028 467.773 321.523 1964. 229 475.938 384.363 938 483.589 326.726 1965. 223 489.551 394.357 900 474.130 327.634 1966. 227 507.690 410.263 771 466.182 316.862 1967. 225 541.972 440.697 757 428.700 285.642 1968. 331 549.727 441.454 699 420.757 287.007 1969. 375 606.681 486.258 649 386.911 255.842 1970. 393 629.714 513.554 557 361.842 241.483 1971. 405 697.534 556.117 496 307.656 211.353 1972. 423 749.607 589.145 461 278.785 188.842 1973. 446 811.947 602.342 431 261.210 181.482 1974. 564 850.143 634.227 410 229.378 159.571 1975. 882 837.534 633.220 441 244.667 167.984 1976. 1040 892.462 667.937 303 207.764 141.276 1977. 1094 1.073.398 802.509 316 31.135 18.260 1978. 1355 1.074.208 804.264 130 42.285 19.343 1979. 1427 1.099.597 804.743 147 39.599 19.623 1980. 1502 1.076.828 812.268 207 39.919 19.325 1981. 1512 1.075.651 823.076 233 49.455 18.686 1982. 1533 1.068.543 826.912 285 49.184 19.097 1983. 1555 1.062.506 823.261 294 50.664 19.727 1984. 1531 1.072.396 831.644 334 47.088 18.559 1985. 1505 1.079.915 839.516 376 39.476 18.305 1986. 1476 1.086.711 843.709 386 42.897 21.517 1987. 1424 1.089120 848.147 399 50.599 22.981 1988. 1411 1.088.508 851.350 404 52.875 25.219 1989. 1302 1.084.191 849.738 421 59.464 29.773 1990. 776 1.120.072 847.725 674 68.548 38.285 1991. 704 996.751 788.671 783 153.885 97.566 * Напомена: Од 1953 1976 укључене сељачке радне задруге Извор: Пољопривреда Србије 1947 1996. : 50 годишње серије статистичких података 1998: 361, 363, 364. Права промена односа према пољопривреди уследила је 1957, промовисањем оријентације на кооперацију. Иако теоријски недовољно фундиран, концепт кооперације се згодно уклопио у тежњу да се избегну ригидности недовољно ефикасног модела колективизоване пољопривреде у источној Европи (пре свега у СССР-у), као и последице крупне робне пољопривредне производње из западног света (могућности тзв. унутрашње капитализације сељака). У помињаној Резолуцији којом је кооперација инаугурисана, нови концепт је дефинисан на следећи начин: Суштина наше политике, према томе, састоји се у постепеном подруштвљавању пољопривредне производње и процеса проширене репродукције у пољопривреди, путем развијања основних средстава за производњу у оквиру земљорадничких задруга, задружних економија, пословних савеза, пољопривредних добара, радних задруга и других облика који могу настати, а без насилног дирања у индивидуално власништво над земљом. Очито је да је у основи концепта инвестирање у социјалистички сектор, а да се сељаштво за њега везује ненасилним методима. Основни организациони облик преко ког се реализовала кооперација била је земљорадничка задруга општег типа, којој су прописима 40 дата права свих послова од интереса за сељаке, али поред економских (производња, прерада, услуге, транспорт, трговина, штедња) она је могла да се бави и другим пословима, у области културе, образовања, па чак и 40 Уредба о земљорадничким задругама, Службени лист ФНРЈ, 1954, 5 и Уредба о измени и допуни Уредбе о земљорадничким задругама, Службени лист ФНРЈ, 1956, 34. 19

организацијом спортских активности. Задруге су осниване и организоване по правилима сличним правилима примењиваним у историји европског задружног покрета: чланство се стиче уношењем удела у задругу, имовина задруге стечена њеним пословањем сматрана је друштвеном и није се могла претворити у приватну, главни органи задруге били су скупштина, управни одбор и по правилу надзорни одбор, одговорност задругара била је солидарна, с гласањем по принципу један задругар један глас. Задруге су могле да оснивају задружне савезе, и свака задруга морала је да буде члан бар једног основног савеза (републичког, односно покрајинског). Табела 9. Индивидуална пољопривредна газдинства у Републици Србији по величини поседа, по пописима пољопривреде 1960 1969 1991* Србија Укупно 1.092.762 1.085.277 1.115.663 Преко 10 ха 77.276 63.407 49.926 Централна Србија Укупно 681.677 694.212 711.007 Преко 10 ха 60.997 54.777 36.942 Војводина Укупно 308.044 283.496 259.129 Преко 10 ха 9.038 3.953 7.597 Косово и Метохија Укупно 103.041 107.569 145.527 Преко 10 ха 7.241 4.677 5.387 * Напомена: Процењени подаци Извор: Пољопривреда Србије 1947 1996. : 50 годишње серије статистичких података 1998: 397. Кооперантски односи сељака са задругама одвијали су се кроз три облика: 1) пружање услуга (машинским парком задруге, стављањем на располагање стручних кадрова итд.), 2) контрахирање (сељаци су сами организовали производњу, а на кредит су добијали репродукциони материјал уз уговорну обавезу да готове производе испоручују задрузи по ценама предвиђеним уговором), и 3) заједничка производња и расподела (задруга је организовала производњу и ангажовала своју механизацију и стручњаке на земљи сељака, а сељак у производњи учествује својим радом и запрегом на пословима који нису механизовани). Најразвијенији је био први облик. Почетак развоја кооперације обележило је значајно повећање инвестиција у пољопривреду у 1957. удео пољопривреде у укупним бруто инвестицијама био је 10,4%, да би се у 1959. повећао на 16%. Кооперација се интензивно развијала до средине 1960-их, када је достигнут максималан број коопераната 1.260.863 у 1964, иако је до тада број задруга опао на 2.096 са 5.472 у 1957, а удео пољопривреде у укупним инвестицијама смањен на 10,8% [Veselinov 1987: 58]. У међувремену је, 1961, укинута солидарна одговорност задругара, чиме су задруге изгубиле једну од својих најбитнијих карактеристика. За разлику од ратарства, у сточарству кооперација није дала задовољавајуће резултате. Резултати индустријализације, односно подизања базичне индустрије, омогућили су, по преласку на нови концепт аграрне политике, масовни продор пољопривредне технолошке револуције. Значајнија улагања у пољопривреду условила су усвајање модерних средстава за рад и савремених технологија. Сва та средства могла је да произведе домаћа индустрија, тако да је заправо она омогућила пољопривредну технолошку револуцију, која је донела дубоко орање уз помоћ машина, сортно семе, масовну употребу вештачких ђубрива и др. Све то довело је до драматичних промена на селу, како у домену производње, тако и у начину живота. Као резултат, пољопривредна производња на крају периода кооперације, 1970. године, достигла је у односу на 1955. индекс од 198, при чему је неупоредиво већи пораст остварен, захваљујући истакнутим моментима, у друштвеном (индекс 889) него у приватном сектору (157). 20

65 60 55 50 45 40 35 30 25 20 15 10-10 -505-15 -20-25 1953 1954 1955 1956 1957 1958 1959 1960 1961 1962 1963 1964 1965 1966 1967 1968 1969 1970 1971 1972 1973 1974 1975 1976 1977 1978 1979 1980 1981 1982 1983 1984 1985 1986 1987 1988 1989 1990 Индустрија Југославије Пољопривреда Југославије Индустрија Србије Пољопривреда Србије Слика 7. Стопе раста друштвеног производа индустрије и пољопривреде Југославије и Србије 1953 1990 Извор: Прерачунато на основу података из статистичких годишњака Југославије и Србије, разна годишта Од 1971. почиње нова етапа развоја пољопривреде у Југославији, означена као систем удруживања земљорадника и развоја агроиндустријског комплекса. Систем је инаугурисан познатим уставним амандманима 1971, а затим регулисан Уставом из 1974 и пратећим системским и другим законима. Основу система чини, као и у другим областима, тзв. друштвено договарање, сложени процес усклађивања различитих интереса који је требало да буде замена и плану и тржишту. Кровни момент је договор република и покрајина о утврђивању укупних потреба за храном и укупне производње хране (дакле, о билансу хране). Средњорочним друштвеним плановима и другим документима утврђено је да је (већа) производња хране један од три приоритета друштвено-економског развоја, уз већу производњу енергије и сировина. Стога је и развој агроиндустријског комплекса, репродукционе целине повезане с производњом хране (примарна пољопривредна производња, прерада и промет пољопривредних производа, производња репроматеријала и средстава за рад у пољопривреди, банкарске, стручне и научне организације), од примарног значаја за укупан друштвеноекономски развој земље. У оквиру новог система одређен је и нови положај земљорадника, који су у основи изједначени с радницима у ванпољопривредним делатностима, а то се изражава у њиховом здравственом, пензијском и социјалном осигурању, и у њиховом удруживању, било међусобно, било с организацијама удруженог рада. По званичној идеологији, цео систем је био састављен флексибилно, што се огледало у (релативној) самосталности република и покрајина у законском регулисању друштвеноекономских односа у агроиндустријском комплексу свака република и покрајина доноси своје прописе о удруживању земљорадника, друштвене договоре и самоуправне споразуме о организовању и уређењу агроиндустријског комплекса. Требало је да то допринесе процесу рејонизације и специјализације мањих подручја у оквиру република и покрајина. На микро нивоу започео је процес уситњавања основних привредних субјеката, инициран Законом о удруженом раду, који није мимоишао ни друштвени сектор пољопривреде. Формално, осамостаљеним деловима до тада јединствених привредних субјеката (основним организацијама удруженог рада, ООУР) дата је могућност да остану ( удружени ) у оквиру новоформираних организација удруженог рада, а не да се у потпуности издвоје, што је у пракси често и био случај. Ипак, технолошки процес био је и у таквим случајевима разбијан, а међу деловима некад јединствених привредних субјеката почео је развој робно-новчаних односа. Све наведено утицало је да се током 1970-их у пољопривреди одвија врло интензиван процес уситњавања: повећан је број радних организација, при томе највише оних без земље или с поседом до 50 ха, тако да се у овој деценији величина обрадивог пољопривредног земљишта по газдинству смањила са 773 ха у 1970. на 516 ха у 1980. години [Radmanović 1986: 23]. Ситан 21

посед био је и остао једна од главних карактеристика, и једна од главних препрека интензивнијем развоју пољопривреде Србије, све до почетка процеса транзиције. Тада су се појавили нови проблеми, о којима ће бити речи касније у тексту. У целини, пољопривреда Србије остварила је током периода социјалистичке Југославије значајан раст и напредак, без обзира на сва ограничења, лутања, експерименте и грешке. Техничка основа знатно је унапређена, индустрија је освојила производњу многих потребних средстава и механизације, освојена је производња и употреба савремених средстава (минерална ђубрива, вид. сл. 8, средстава за заштиту биља и др.). Ипак, остварени резултати нису у свим доменима били добри, рецимо у наводњавању, које је било и остало једна од недовољно искоришћених предности и могућности. Максималне наводњаване површине регистроване су у 1988. (79.653 ха, од чега се на Косово и Метохију односи 44.284 ха), док је према попису пољопривреде 2012. та површина 99.773 ха. 41 При свему томе, приватни сектор који је значајно гушен и експлоатисан у почетној деценији након рата, постао је у многоме равноправан с друштвеним, између осталог управо и у коришћењу савремених средстава и механизације. 1600000 1400000 1200000 1000000 800000 600000 400000 200000 0 1955 1956 1957 1958 1959 1960 1961 1962 1963 1964 1965 1966 1967 1968 1969 1970 1971 1972 1973 1974 1975 1976 1977 1978 1979 1980 1981 1982 1983 1984 1985 1986 1987 1988 1989 1990 Укупно Друштвени Приватни Слика 8. Потрошња минералних ђубрива 1955 1990 (у тонама) Извор: Пољопривреда Србије 1947 1996. : 50 годишње серије статистичких података 1998: 353. ПРОЦЕС ТРАНЗИЦИЈЕ И САВРЕМЕНО СТАЊЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ Након што су, у оквиру реформе на крају 1980-их, покренути процеси приватизације, започела је и у пољопривреди прерасподела својинских права. Она се заснивала на Закону о друштвеном капиталу 42, и Закону о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике својине 43, и пратећим прописима, којима је процес најпре покренут у другим областима, да би му се затим прикључила и пољопривреда 44. У то време око 84% обрадивог земљишта било је у приватном, а око 16% у власништву пољопривредних предузећа и задруга. 41 [Пољопривреда Србије 1947 1996.: 387, 390], [Пољопривреда у Републици Србији I 2013: 152]. 42 Службени лист СФРЈ, 1989, 84 и 1990, 46. 43 Службени гласник РС, 1991, 48. 44 Закон о условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, Службени гласник РС, 1991, 18; 1992, 20, 1998, 42. 22

Посед породичних газдинстава био је изразито уситњен, око 58% газдинстава имало је до 3 ха, док је удео највећих газдинстава, с преко 20 ха, био само 0,5%. Просечан посед породичних газдинстава био је 3,5 ха обрадивог земљишта, или 4,4 ха пољопривредног земљишта. С друге стране, и величина поседа пољопривредних предузећа била је мала, код више од половине до 50 ха, код само око 3% око 5.000 ха, а у земљорадничким задругама просечна величина поседа била је нешто више од 70 ха 45. Иако је значај пољопривреде у привредној структури још увек био велики (заједно с повезаним делатностима она остварује близу 50% друштвеног производа, а скоро половина укупног становништва Југославије још увек живи у сеоским насељима), пољопривреда је била оптерећена бројним проблемима и тешкоћама. Пољопривредне машине и опрема били су застарели, продуктивност рада је ниска, нарочито на породичним газдинствима, искоришћеност производних капацитета је недовољна, велика је зависност пољопривредне производње од природних услова, обим наводњаваних површина је изузетно мали свега око 2%, потрошња минералних ђубрива почела је да се смањује, итд. У сточарству, проблеми су још израженији, тако да је сточарска производња 1991. била на нивоу производње из 1975. У тим условима започео је процес враћања земље одузете после Другог светског рата, процес који је сам по себи водио даљем уситњавању поседа, и погоршању свих перформанси пољопривреде, без обзира што је започет прилично опрезно. Године 1991, уочи првих вишестраначких избора, донети су прописи којима се сељацима враћа земља одузета 1953. Практично, то је значило да се у Србији од 894.000 ха у социјалистичком сектору сељацима враћа 200.000 ха. Исте године усвојен је Закон о претварању друштвене својине на земљишту у друге облике својине, којим се један део земљишта третира као државна својина (око 274.000 ха, део који је раније национализован и додељен аграрном реформом социјалистичком сектору), а други део као друштвени капитал (око 420.000 ха у власништву агрокомбината, задруга и других пољопривредних организација). Процеси приватизације у пољопривреди, као и у целој привреди, реализовани су уз доста проблема. Од 1989, када је омогућена путем поделе и продаје интерних акција, током целе наредне деценије, уз нова законска решења (1991, 1994 46, 1997 47 ), она се у условима међународних санкција, ратова на просторима бивше Југославије, бујања сиве економије и криминализације друштва, најзад и НАТО бомбардовања 1999. одвијала неравномерно и успорено, при чему је 1994. практично била поништена до тада извршена приватизација почетком 1994. у скоро 2.000 предузећа било је приватизовано више од 40% укупног друштвеног капитала. Законом из 1997. омогућена је бесплатна подела акција запосленима у предузећу, бившим запосленима, као и осталим грађанима. Закон је дао нови замах приватизацији, иако су њиме била изузета јавна предузећа. Његовом применом приватизовано је 786 предузећа, чији је укупни капитал износио око 2,6 милијарди евра, а у пољопривреди 60 предузећа с капиталом од око 1,4 милијарди евра, при чему је после октобарских промена 2000. за само 100 дана у процес аутономне приватизације ушло укупно 348 предузећа [Kovačević 2003: 68]. Тада 15. фебруара следи суспензија права на аутономну приватизацију, а јула 2001. донет је нови Закон 48. Њиме је поново дат замах приватизацији, која је проглашена за обавезну и орочену. Новим моделом предвиђена је јавна продаја до 70% капитала/имовине предузећа с друштвеним и државним капиталом (методом јавног тендера или јавне аукције), као и продаја мањинских пакета раније приватизованих предузећа. До тог закона приватизацијом је било обухваћено око 2.000 друштвених предузећа (око 40% укупног броја предузећа и 15% укупног друштвеног капитала у Србији). 45 Подаци о величини породичних поседа и поседа пољопривредних предузећа и задруга из: [Симоновић и Ђекић 1998: 232 233]. 46 Закон о изменама и допунама Закона о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике својине. 47 Закон о својинској трансформацији, Службени гласник РС, 1997, 32; 2001, 10. 48 Закон о приватизацији, Службени гласник РС, 2001, 38; 2003, 18. 23

900 800 700 600 500 400 300 200 100 0 2002 2004 2006 2008 2010 2012 2014 Приходи од продаје Инвестиције Слика 9. Приходи од приватизације у периоду 2002 2014 (мил ) Извор: Билтен јавних финансија, 124, 2014. Према подацима Агенције за приватизацију, у периоду 2000 2014 продајом предузећа (тендери и аукције), преко инвестиција у продатим предузећима и социјалног програма држава је остварила приход од око 3,895 милијарди евра (2.572,8; 1.045,9 односно 276,7 милиона респективно), при чему су урачунати и приходи од тржишта капитала који обухватају продају државног пакета акција приватизованих предузећа (видети сл. 9). Највећи ефекти остварени су у 2002. и 2003, након чега је приватизација, уз одређене мање осцилације, почела да јењава, праћена неретким поништавањем приватизација. Укупно је у овом периоду продато 2.360 предузећа, са 333.016 запослених и 2.572,8 милиона евра прихода од саме продаје. У пољопривреди приватизација је убрзана након усвајања закона из 2001, посебно када је 2002, када је напуштен холандски тип аукције и када је почетна цена на аукцијама спуштена на 20% књиговодствене вредности. Коначно, Стратегија развоја пољопривреде Србије из 2005. 49 дала је дефинитиван суд о судбини тзв. друштвеног сектора пољопривреде. 50 Велики број приватизација, међутим, обављен је уз знатне нерегуларности, тако да је чак 100 извршених приватизација поништено. Тиме су десетине хиљада хектара враћене у државно власништво, али је при томе неповратно отуђена механизација. У државном власништву, како се процењује, сада је преостало између 400.000 и 600.000 ха, док је велики део пољопривредног земљишта отуђен приватизацијом пољопривредних предузећа, током које је без посла остало око 50.000 радника, а до великих поседа су, под доста нејасним и сумњивим околностима, дошли неки од познатих бизнисмена. 51 Кроз приватизацију цена хектара сведена је на 500 евра, 49 Службени гласник РС, 2005, 78. 50 Стратегија је прогласила да (к)ао део процеса транзиције, сви агрокомбинати треба да се приватизују, а конфисковано земљиште треба да се врати првобитним власницима или њиховим наследницима. Према званичној статистици 2000. било је 411 пољопривредних агрокомбината, просечне величине од 1.600 ха (има и оних са више од 10.000 ха). Они су укупно обрађивали око 650.000 ха, или 15% од укупно обрадивог земљишта, а како су део ове земље користили приватни пољопривредници, површина коју су обрађивали агрокомбинати износила је приближно 500.000 ха, или 12% укупне обрадиве површине. 51 После завршеног процеса приватизације (не узимајући у обзир ПКБ и поништене приватизације), створена је нова власничка структура српске пољопривреде, у којој нови велепоседници имају неупоредиво веће поседе него што су их пре Другог светског рата имали тадашњи породице Дунђерски (4.900 ха), Котек (3.800 ха) и Фернбах (2.500 ха): четири највећа земљовласника имају данас око 95.500 ха (МК група 28.500 ха, Делта 25.000 ха, ИМ Матијевић 24.000 ха, Ирва инвестиције 18.000 ха), при чему су још одређено земљиште добили у закуп у приватизационом пакету или су га касније закупили [Gulan 2015]. Кроз процес приватизације (у пољопривреди) Србија се, тако, укључила у шири међународни процес отимања земље land grabbing [Srećković 2013], у току којег су држава и друштво оштећени за милијарде евра, велике површине земљишта прешле су на разне начине у руке странаца (иако је законски то забрањено), а највећи део извршених приватизација могао би се окарактерисати као припрема за даљу 24

тако да је у периоду 2001 2007 продато 110.000 ха друштвеног земљишта, а 139.000 ха државне земље дато је купцима тих комбината на коришћење, а још 70.000 ха прешло је у приватно власништво продавањем предузећа и кроз преузимање акција и стечајеве на лицитацијама [Вуковић и Гудац-Додић 2010: 53]. Пољопривредна газдинства Према Попису пољопривреде из 2012. [Пољопривреда у Републици Србији I 2013] 52, у Србији има 631.552 пољопривредних газдинстава 53, а укупна површина пописаног пољопривредног земљишта је 3.861.477 ха. Од тога, у 2011/2012 коришћено је 89%, односно 3.437.423 ха. Породичних газдинстава има 628.552 (99,5%), а газдинстава правних лица и предузетника 3.000 (0,5%), од тога правних лица 2.521 (друштва са ограниченом одговорношћу 1.018, акционарска друштва 191, јавна предузећа 86, задруга 386, установа 335, јединица локалне самоуправе 158 и други облици организовања 447) и предузетника 479. Породична газдинства претежно су лоцирана у регионима Централне Србије, јужно од Београда (71,4%), док је газдинстава правних лица и предузетника највише у Војводини (50,6%). Сва газдинства класификована су на основу типа пољопривредне производње којом се баве у групе приказане у табели 10. Као основ класификације послужио је релативни допринос различитих делатности стандардном аутпуту (СА) пољопривредног газдинства. Као што се види, нешто више од половине укупног броја газдинстава (339.629 или 53,7%) припада мешовитим газдинствима, и то: Група 8, за биљну и сточарску производњу (198.383 или 31,4%), Група 7, за сточарску производњу (84.340 или 13,3%) и Група 6, за биљну производњу (56.906 или 9,0%). Специјализованих газдинстава је 290.233 или 46,0% од укупног броја. Она припадају Групи 1, за ратарство (128.901 или 20,4%), Групи 5, за узгој свиња и живине (55.562 или 8,8%), Групи 4, за узгој стоке на испаши: говеда, овце и козе (52.905 или 8,4%), Групи 3, са сталним засадима: винова лоза и воће (44.058 или 7,0%), и Групи 2, за повртарство, цвећарство и остале хортикултуре (8.807 или 1,4%). Најзад, 1.609 газдинстава (0,3% од укупног броја) није класификовано (то су газдинства која имају само окућницу, рибарске задруге и сл.). Табела 10. Структура пољопривредних газдинстава према типу пољопривредне производње, 2012 Група Тип пољопривредне производње на газдинству Број газдинстава Учешће, % 8 Мешовита газдинства за биљну и сточарску производњу 198.383 31,4 844 Остало (разни мешовити усеви и стока) 97.347 15,4 841 За ратарске усеве и узгој свиња и живине (комбиновано) 61.523 9,7 1 Специјализована газдинства за ратарство 128.901 20,4 151 За жита (осим пиринча), уљарице и протеинске усеве 98.073 15,5 7 Мешовита газдинства за сточарску производњу 84.340 13,3 73 За мешовиту сточарску производњу, претежно за гајење стоке на 62.118 9,8 испаши (говеда, овце, козе) 74 За мешовиту сточарску производњу, претежно узгој свиња и живине 22.222 3,5 6 Мешовита газдинства за биљну производњу 56.906 9,0 615 За мешовиту биљну производњу, претежно ратарство 17.680 2,8 614 За ратарске усеве и сталне засаде, комбиновано 16.885 2,7 5 Специјализована газдинства за узгој свиња и живине 55.562 8,8 51 За свињарство 28.777 4,6 52 За живинарство 9.998 1,6 његову продају страним корпорацијама, посебно имајући у виду да се Србија обавезала да ће странцима омогућити куповину пољопривредног земљишта четири године након ступања на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ. Споразум је ступио на снагу септембра 2013. 52 Без података за Косово и Метохију. 53 Пописом је евидентирано и 108.230 домаћинстава која располажу са 45.002 ха пољопривредног земљишта и имају одређен број стоке, али нису испунила услов за пољопривредно газдинство. Такође, евидентирано је 508 правних лица која су регистрована за обављање пољопривредне активности, али у пописној години нису имала пољопривредну производњу. 25

4 Специјализована газдинства за узгој стоке на испаши: говеда, овце, 52.905 8,4 козе 48 За узгој оваца, коза и остале стоке на испаши 25.397 4,0 45 За млекарство 18.071 2,9 47 За млекарство и тов говеда, комбиновано 7.963 1,3 46 За узгој и тов говеда 1.474 0,2 3 Специјализована газдинства са сталним засадима: винова лоза и 44.058 7,0 воће 361 За воће (осим јужног, тропског и језграстог) 34.885 5,5 35 За виноградарство 1.740 0,3 2 Специјализовано газдинство за повртарство, цвећарство и остале 8.807 1,4 хортикултуре 221 За поврће на отвореном 3.185 0,5 211 За поврће у заштићеном простору 2.081 0,3 9 Некласификована газдинства 1.690 0,3 Укупно 631.552 100,0 Извор: [Цвијановић и др. 2014: 26] По регионима, структура газдинстава у оквиру наведених девет група, дата је на сл. 10. Као што се могло претпоставити, постоје значајне разлике. У Београдском региону, Региону Шумадије и Западне Србије и Региону Јужне и Источне Србије релативно су најбројнија мешовита газдинства, и то типа 8 (33,9%, 33,0% и 34,7% од укупног броја), док је у Региону Војводине највеће учешће (40,8%) газдинстава специјализованих у ратарској производњи. С друге стране, у свим регионима најмање је учешће газдинстава специјализованих за повртарску и цвећарску производњу (од 1 до 3%). Регион Јужне и Источне Србије 0,2 1,5 5,4 6 7,3 14,6 13,4 16,8 34,7 Регион Шумадије и Западне Србије 0,2 1 5,3 8,9 9,5 12,6 11,9 17,6 33 Регион Војводине 0,3 4,8 3,8 3,3 2,8 1,6 19 23,7 40,8 Београдски регион 0,7 3,8 3 10,3 8,7 10,4 11,4 17,9 33,9 0 5 10 15 20 25 30 35 40 45 9 8 7 6 5 4 3 2 1 Слика 10. Структура пољопривредних газдинстава према типу пољопривредне производње по регионима (у %), 2012 Извор: Према [Цвијановић и др. 2014: 29] Земљиште Типови и распрострањеност земљишта 26

Педолошки покривач Србије одликују знатна сложеност и разноврсност, што је резултат разноликости и просторне издиференцираности природних педогенетских фактора (литолошки састав, рељеф, клима, хидролошке прилике) и укупне антропогене активности. Њиховим комбинованим утицајем формиран је знатан број класа и типова земљишта, који у односу на класификацију ФАО доминантно припадају реду A, односно аутоморфним земљиштима, и то: 1. неразвијена или слабо развијена земљишта: камењари, сироземи, ареносоли, колувијална земљишта; 2. земљишта с потпуно развијеним А хоризонтом, кречњачко-доломитна црница, рендзине, ранкери, чернозем, смоница; 3. камбична земљишта: еутрични камбисол (гајњача), дистрични камбисол, калкокамбисол, црвеница; 4. елувијално-илувијална земљишта: подзол, лесивирано земљиште (лувисол), смеђе подзоласто земљиште (бруниподзол). Посебну класу у оквиру реда аутоморфних земљишта чине антропогена земљишта (риголована земљишта ригосоли и вртна земљишта хортисоли), а прикључују им се и техногена земљишта, која чине депоније (депосоли) и флотациони материјал (флотисол). Други ред у поменутој ФАО класификацији чине хидроморфна земљишта, као земљишта на чију еволуцију, поред атмосферских вода, утичу и подземне и плавне воде. Из овог реда у Србији је заступљено шест класа земљишта: 1. псеудоглејна земљишта, 2. алувијална земљишта, 3. семиглејна земљишта, 4. глејна земљишта, и то: ритска црница (хумоглеј) и мочварно глејно земљиште (еуглеј), 5. тресетна земљишта (хистосоли), 6. антропогена земљишта створена изменом режима хидрогенизације, у Србији с малом заступљеношћу. Халоморфна земљишта или слатине: 1. акутно засољена земљишта, у првом реду солончаци, 2. солонци. Према подацима Института за земљиште 54 Србија располаже са 4.021.100 ха земљишта погодног за обраду, сврстаног у бонитетне класе I IV. То представља 45,5% од 8.836.100 ха, колика је укупна површина земљишта, укључујући Косово и Метохију. Најпродуктивнија земљишта, черноземи и гајњаче, која припадају првом реду наведене ФАО класификације, захватају 17,9% површине и лоцирана су у равничарском подручју Војводине, затим Мачве и околине Београда и Стига (чернозем) и у Поморављу, Шумадији, Посавини, Мачви, Тимочкој крајини (гајњаче). Они спадају у најбоља и најквалитетнија земљишта, па је наведена зона означена као зона интензивне, монокултурне производње жита и уљарица, док су гајњаче (ограничене на висински појас од 100 до 500 м надморске висине) поред тога и одлично шумско земљиште. Међутим, због неадекватне агротехнике, пре свега због недовољног уношења органског ђубрива и одношења жетвених остатака значајно је смањен ниво органске материје у земљишту, првенствено у плодним ораницама Војводине. Алувијална земљишта и, у мањем обиму, ливадско земљиште, ритске црнице и мочварна и минерално-барска земљишта простиру се дуж речних токова (Дунав, Сава, Тиса; Велика, Јужна и Западна Морава, Тимок, Нишава, Дрина) на 11,4% површине Републике и захтевају хидромелиорације, у ком случају представљају такође високо продуктивна земљишта, првенствено намењена интензивној ратарској и повртарској производњи. Неизграђени, и неревитализовани и лоше одржавани, хидромелиорациони системи не доприносе адекватном искоришћавању високог производног потенцијала хидроморфних земљишта. Условно високо продуктивна земљишта на невезаним 54 Интерни материјали, Београд, 1995. Навод по: [Васиљевић и Поповић 2014: 167]. Видети и [Dinić 1997]. 27

језерским седиментима неогена (смонице, лесивирана и еродирана земљишта, псеудоглеј) захватају 19,6% површине земљишта Републике дна и ободе котлина Централне и Источне Србије и Косова и Метохије, као и Белоцркванску котлину у Војводини и Врањску и Гњиланску котлину. Због тешког механичког састава ових земљишта, за остваривање високих и стабилних приноса у ратарској, повртарској и ређе воћарско-виноградарској производњи на овим површинама је неопходно обезбедити интензивну и континуирану примену агро- и хидромелиоративних мера. У брдско-планинским подручјима Западне, Јужне и Источне Србије заступљена су земљишта на еруптивним и метаморфним стенама (22,8%), кречњацима и доломитима (11,5%), пешчарима и флишу (9,2%) и серпентину (3%), са средњим до знатним ограничењима за биљну производњу, али погодна за природне травњаке и шуме. Великим делом то су пољопривредна подручја високе природне вредности, у којима примат имају мере заштите од ерозије и подршка очувању природних травњака у добрим агроеколошким условима. Табела 10. Површине типова земљишта у Србији према класификацији из 1995. Ред Класа Тип Површина (ha) (%) Чернозем 1.045.704 11,8 Смоница 696.325 7,9 Хумусно акумулативна Ранкер 456.325 5,2 земљишта Рендзина 260.909 3,0 Калкомеланосол 161.130 1,8 Литосол 201.992 2,3 Сирозем 29.507 0,3 Неразвијена земљишта Ареносол 48.769 0,6 Аутоморфна земљишта Колувијум 4.344 0,0 Делувијум 85.782 1,0 Гајњача 748.502 8,5 Камбична земљишта Дистрични камбисол 1.308.899 1,8 Калкокамбисол 223.794 2,5 Црвеница 140.679 1,6 Елувијално- илувијална Лувисол 126.375 1,4 земљишта Подзол и Бруниподзол 34.315 0,4 Антропогена земљишта Ригосол, Хортисол, Депосол 20.106 0,2 Свега 5.593.457 63,3 Епиглејна земљишта Псеудоглеј и Стагноглеј 412.334 4,7 Хипоглејна земљишта Еуглеј, Семиглеј, Амфиглеј 55.420 0,6 Флувисол 719.027 8,1 Флувијатилна и флувиоглејна Хидроморфна земљишта Ливадско земљиште 419.649 4,7 земљишта Ритска црница 389.237 4,4 Тресетна земљишта Високи, Прелазни, Ниски тресет 970 0,0 Свега 1.996.637 22,6 Акутно засољена земљишта Солончак 24.875 0,3 Халоморфна земљишта Елувијално- илувијална Солонец 80.300 0,9 алкална земљишта Солођ 6.721 0,1 Свега 111.896 1,3 Преостало 1.134.110 12,8 Укупно 8.836.100 100,0 Извор: [Шеварлић 2015: 99] Са 2.100.700 хектара земљишта без значајнијих ограничења за интензивно обрађивање (бонитетне класе I II), Србија се у аграрној политици може изборити с искључивањем маргиналних земљишта из процеса пољопривредне производње, утолико пре што ерозија угрожава знатне површине. С друге стране, нема економског, нити еколошког оправдања за 28

остављање ван производње великих површине плодних ораница 55, услед напуштања пољопривреде и села и неадекватних прописа о наслеђивању. На основу педогеографских услова Србија је подељена у четири рејона, специфичних карактеристика, не само у погледу земљишта, већ и различитих начина и степена његовог загађења и деградације [Ковачевић и др. 2014]. Први (равничарски или житородни) рејон, на североистоку, припада Панонској низији обухвата Војводину, Посавину и Мачву. Земљишни фонд је разноврстан у погледу земљишних типова, подтипова, варијетета и форми. Највећи производни потенцијал је у Војводини и Централној Србији: черноземи, ритске црнице (хумоглеј), смонице (вертисоли), гајњаче (еутрични камбисоли) и алувијуми (флувисоли). У Војводини има највише чернозема с већим бројем варијетета, ливадских црница, алувијалних и делувијалних земљишта, ритских смоница, солончака, солонеца, гајњача, смоница на терцијарним глинама итд. У Војводини има доста и алкалних земљишта која треба их различитим путем поправљати или им мењати намену искоришћавања. Овај рејон је главни за производњу жита и индустријског биља. Поврће се гаји у условима наводњавања. Луцерка је водећа крмна биљка, а осим ње користи се концентрована храна за исхрану стоке. Сточарство је организовано на великим фармама и на индивидуалном поседу. Развијеније је свињарство од говедарства. Воћарство и виноградарство везани су за мање микрорејоне (Фрушка гора, Вршачки брег, Суботица). Други рејон простире се централним делом Републике, дуж слива Велике Мораве, као и већим делом Косова, с умерено континенталном климом. Заузима око 20% пољопривредних површина Србије, у којима 40% чини оранично земљиште. У Централном делу Србије доминирају земљишта на кречњаку и серпентину (26,78%). Са становишта биљне производње најзначајније су гајњаче еутрични камбисоли са 18,95%; потом смонице (вертисол) са 18,44% и псеудоглејна земљишта са 14,76% од наведених укупних површина. Заступљени су и алувијални наноси дуж многих река. Хидроморфних земљишта има нешто мање, а пескови само у Рамско-голубачком подручју, док чернозема има у оазама. Ерозија водом је присутна скоро на свим деловима терена. Посебно се истиче на нагибима незаштићеним вегетацијом, што је често у пролеће и јесен. Присутни су сви видови ерозије, површинска, браздаста и јаружаста. Поплаве су доста честе будући да обилује рекама чији су сливови далеко у планинском рејону, а негативна последица је наношење песковитог и шљунковитог материјала на плодне површине. Површински копови су веома раширени, што води озбиљном нарушавању педолошког покривача. Нарочито су велика уништавања земљишта у подручјима налазишта угља (Колубара, Дрмно), често се премештају и цела сеоска насеља, а у неким случајевима и делови градова. Вађење руде прати депоновање јаловинског материјала, а то још више утиче на смањење пољопривредних површина. У сливовима великих река има много позајмишта песка и шљунка. Загађивање је изражено у близини индустријских постројења, где се прерађују руде или где се налазе термоелектране (Обреновац). Обично се ради о киселим кишама које неповољно утичу на земљиште и пољопривредне културе или аеросолима и пепелима који засипају ближу и даљу околину и тиме угрожавају и живи свет. Поред тога, висока заступљеност природних извора сточне хране ливада (20% пољопривредних површина) и пашњака (30%), определила је производну структуру пољопривреде ових подручја и у правцу сточарске производње трећина од укупног броја музних крава и око 40% оваца је на овом подручју. Пољопривредна производња је екстензивна, с ниском употребом минералних ђубрива и средстава за заштиту, непотпуном агротехником и ниским нивоом механизованости радних процеса. Земљиште је лошијег квалитета, с високим уделом необрађених површина. Око 30% активних пољопривредника Србије живи на овом подручју. Карактеристичан је по разноврсности пољопривредне производње. Равнији предели и долине река служе за производњу жита, индустријског биља и поврћа. На брежуљкастом подручју добро успевају 55 Према подацима званичне статистике [Статистички годишњак Републике Србије 2014] у 2013. било је 242 хиљада ха угара и необрађених ораница, док процене Привредне коморе Србије говоре о 400 до 600 хиљада ха. 29

шљива и јабука. Велике површине под природним и сејаним ливадама и пашњацима чине неисцрпно богатство и добру основу за говедарство. Трећи рејон захвата западни, југоисточни и источни део Србије где преовлађује планински рељеф, затим предео дуж границе према Бугарској, као и на Косову. Педолошки покривач чине ранкери, смеђа и смеђа кисела земљишта, лувисоли, псеудоглеј на глинама и силикатним супстратима, а црнице и смеђа земљишта на кречњацима. Алувијалних наноса је мало и махом су лакшег састава у узаним речним долинама. Ерозија водом је најразвијенија у овом рејону. Присутни су сви видови одношења земљишта, а на подручју Трговишта су веома честе јаруге, које понекад уништавају и сеоске путеве. Местимично се појављују праве камене пустиње, посебно на кречњацима, а има их и на силикатним супстратима. Поплаве су честе и имају бујични карактер. Загађивање и уништавање земљишта је изражено само у деловима рејона где се копају руде и угаљ с великих дубина, одлаже јаловински материјал на огромним просторима, флотационим материјалом се угрожавају или потпуно уништавају алувијални наноси и пољопривредне културе. Каменоломи, такође, заузимају значајне површине и тиме доприносе значајном губитку земљишта. 8,7 19,1 7,9 64,3 Коришћено пољопривредно земљиште Некоришћено пољопривредно земљиште Површина под шумом Остало земљиште Слика 11. Структура расположивог земљишта газдинстава 2012 (%) Извор: Пољопривреда у Републици Србији I 2013. Четврти рејон налази се на западу и шири се према југу и југоистоку, па се може сматрати типичним планинским регионом. Педолошки покривач зависи од матричног супстрата, који је силикатни и кречњачки. На силикатним супстратима су формирани ранкери, смеђа и смеђа кисела земљишта, лувисоли, а на кречњацима црнице и смеђа кречњачка земљишта. Клима је типична планинска. Ерозија водом је најраширенија и могу се срести сви видови одношења земљишта, мада су многи терени добро заштићени вегетацијом. Ерозију поспешује нерационално коришћење земљишта, посебно на нагибима. Поплаве су честе и махом бујичног карактера услед великог пада речних токова. Наноси се песак и шљунак. Загађивања има и у овом подручју, махом поред мањих индустријских постројења и најчешће каменолома којих има доста. Релативни параметри заступљености сточарства у односу на земљишне површине (70 грла говеда на 100 ha обрадивог земљишта и 71 грло оваца на 100 ha пољопривредних површина) повољнији су од просека Србије. Компаративне предности подручја и поред тога нису довољно искоришћене. Ратарска производња је слабо заступљена и углавном је за сопствене потребе. Од усева гаје се раж, јечам, овас, кромпир. На овом подручју живи око 15% активних пољопривредника Србије. Села карактерише изразита депопулација и неповољна старосна структура становништва. Без обзира на чињеницу да ли су у нативној форми или у прерађеном облику, ова жита и њихови производи на тржишту остварују знатно 30

већу цену у односу на производе из конвенционалне производње. Ограничавајући фактор веће заступљености органске производње у овом подручју је недостатак активног пољопривредног становништва. Велики део површина у брдско-планинском подручју остао је ван утицаја интензивне (конвенционалне) пољопривреде. Пољопривредна производња на овом подручју се одвија са применом агротехничких мера врло ниског интензитета или боље рећи доста екстензивно с мало минералних ђубрива и хемијских средстава у заштити биља, на малим парцелама с разноврсним плодоредом, сопственим, углавном малим сточним фондом и сопственом радном снагом произвођача. Органска производња лековитог и ароматичног биља у комбинацији са сакупљањем самониклог биља и шумских плодова може бити значајан правац развоја за многа мала породична газдинства у брдско планинским крајевима. У многим деловима ових региона постоје значајне површине земљишта које се нису користиле дуги низ година. На оваквим парцелама, као и на тек разораним планинским ливадама, постоје реалне могућности да органска производња започне већ у првој години без периода конверзије. Поред тога, велике површине под шумама и планинским ливадама, са бројним врстама лековитог биља и дивљих воћки, простиру се на погодним локалитетима који су удаљени од било каквог извора загађења. То је неопходан предуслов за сертификацију таквих подручја погодних за сакупљање производа који могу добити ознаку органски. Да би она могла несметано да се спроводи потребно је да постоји стабилан и очуван природни екосистем у њеном окружењу. Сакупљање плодова и делова дивљих воћака у органској производњи обавља се по прописаном поступку са тачно дефинисаних, ограничених подручја која се налазе на безбедној дистанци од прометних путева и већих индустријских загађивача. Приликом сакупљања мора се водити рачуна о томе да се дивље воћке и друге биљне врсте не оштете, односно да се не угрози њихова популација у постојећем екосистему. Према подацима Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, највеће површине с којих се сакупљају сертификовани органски производи у Србији су око 200.000 ha под шумама, док је на далеко мањем делу површина (око 11.000 ha по новим подацима за 2012) сертификована органска производња. Органска пољопривредна производња поред квалитета производа води рачуна и о очувању природних ресурса и животне средине. Ова активност се потпуно уклапа у политику очувања природне равнотеже у бројним подручјима која се налазе под заштитом државе (национални паркови, паркови природе, заштићена подручја). Укупна површина заштићених подручја у Србији је 6,6% укупне територије. Структуре коришћења земљишта Основне структуре земљишта наших газдинстава приказане су на наредним графиконима (слике 11, 14, 16). Табела 11. Просечне величине земљишта пољопривредних газдинстава (у ха) Сва газдинства Приватна газдинства Правна лица и предузетници Расположиво земљишта 8,48 5,64 612,3 Пољопривредно земљиште 6,12 4,75 297,4 Коришћено пољопривредно земљиште 5,45 4,50 207,4 Некоришћено пољопривредно земљиште 0,67 0,25 90,0 Шумско земљиште 1,02 0,75 188,0 Остало 0,73 0,14 127,0 Извор: [Шеварлић 2015: 71 72] Према резултатима Пописа пољопривреде 2012 (видети сл. 11), укупно расположиво земљиште пољопривредних газдинстава (без Косова и Метохије) износило је 5.346.597 ха, а укупно пољопривредно земљиште 3.861.477 ха, од чега је коришћено 3.437.423 ха, односно 64,3%, а некоришћено 424.054 ха, или 7,9%. Под шумама је било 1.023.036 ха (19,1%), и најзад остало земљиште обухвата 462.084 ха (8,7%). Први пут у досадашњим пописима 31

пољопривреде, односно уопште у базама података о земљишним ресурсима, укупно пољопривредно земљиште представља мање од половине (49,8%) укупне територије Србије (77.592 км 2 ) 56, а посебно забрињава да се не користи 424.054 ха, или 11,0%, односно сваки девети хектар укупног пољопривредног земљишта. При томе, 960 пољопривредних газдинстава правних лица и предузетника има на располагању 265.858 ха или 62,7% укупног некоришћеног пољопривредног земљишта у Србији. Табела 12. Поседовна структура пољопривредних газдинстава у Србији, 2012 Показатељи Величина газдинстава у хектарима коришћеног пољопривредног земљишта Укупно 0 < 1 1 2 2 5 5 10 10 20 20 30 30 50 50 100 100 ПГ број 631.552 10.107 174.567 123.719 182.489 89.083 32.313 7.677 5.352 4.394 1.851 % 100,0 1,6 27,6 19,6 28,9 14,1 5,1 1,2 0,8 0,7 0,3 КПЗ ha 3.437.423 0 91.837 181.785 596.052 617.281 435.499 185.846 203.666 314.096 811.362 % 100,0 0,0 2,7 5,3 17,3 18,0 12,7 5,4 5,9 9,1 23,6 ha КПЗ/ПГ 5,44 0,00 0,53 1,47 3,27 6,93 13,48 24,21 38,05 71,48 438,34 Извор: [Пољопривреда у Републици Србији I 2013: 38 41] Просечне величине земљишта, укупно, приватних пољопривредних газдинстава и газдинстава правних лица и предузетника, даје табела 11. У табели 12 приказана је поседовна структура пољопривредних газдинстава у Србији, према резултатима Пописа 2012, разврстаних по величини поседа. Како се може видети, по броју газдинстава преовлађују ситни поседи, док насупрот томе крупни поседи (преко 100 ха) учествују у укупном коришћеном пољопривредном земљишту с далеко највећим процентом (23,6). При томе, просечна величина тих 1.851 газдинстава износи нешто више од 438 ха. Просечна величина поседа, по истом критеријуму коришћено пољопривредно земљиште, износи нешто мање од 5,5 ха, што је у односу на одговарајућу величину у Европској унији (14,22 ха) готово три пута мање (2,61 пут). 100 90 80 70 60 50 40 30 20 10 0 6 24,2 13,2 5,5 8,2 3,7 44,3 42,2 10,3 6,8 3,3 Република Србија Београдски регион Регион Војводине Регион Шумадије и Западне Србије 74,4 3 23,8 5,3 38,3 3,2 8,3 7,6 25,8 Регион Јужне и Источне Србије КПЗ НКПЗ Шумско Остало Слика 12. Удео категорија коришћења расположивог земљишта у укупној територији Републике Србије и у регионима (у %), 2012 57 Извор: [Шеварлић 2015: 74] Посматрано по регионима, запажају се значајне разлике по категоријама коришћеног расположивог земљишта, које су приказане на слици 12. Као што се види, огромне су разлике у 56 Без података за Косово и Метохију. 57 На овом и наредним графиконима акроними означавају: РЗ расположиво земљиште, ПЗ пољопривредно земљиште, КПЗ коришћено пољопривредно земљиште, НКЗП некоришћено пољопривредно земљиште. 32

заступљености укупног пољопривредног земљишта (коришћеног и некоришћеног) у укупној територији појединих региона, и оне се крећу између свега 33,4% у Региону Јужне и Источне Србије до 77,8% у Региону Војводине. Насупрот томе, највећа је заступљеност некоришћеног пољопривредног земљишта у укупној територији Региона Јужне и Источне Србије (7,6%) а најмања у Региону Војводине (3,3%). 120 100 80 60 40 20 0 22 22,7 19,7 21,3 18 46,8 17 29,5 34,9 29,9 61,8 48 33,3 38,3 43,5 46,8 17,1 14,3 17 4,7 3,8 4 2,8 2,6 РЗ ПЗ КПЗ НКПЗ Шумско Остало Београдски регион Регион Војводине Регион Шумадије и Западне Србије Регион Јужне и Источне Србије Слика 13. Удео региона у расположивом земљишту, по категоријама коришћења земљишта (у %), 2012 Извор: [Шеварлић 2015: 74] На слици 13. приказана је такође регионална структура, али овог пута кроз учешће региона у расположивом земљишту, по категоријама коришћења земљишта. Разлике међу регионима су и овде врло изражене, што је једним делом логично и оправдано очекивано је мало учешће Београдског региона у структури укупног земљишта у свим категоријама земљишта осим код осталог земљишта (17%), као и највеће учешће Региона Шумадије и Западне Србије у шумском земљишту (61,8%) и мало учешће Региона Војводине у овој категорији коришћења земљишта (14,3%). 0,7 4,8 0,1 20,7 0,6 73,1 Оранице и баште Ливаде и пашњаци Воћњаци Виногради Окућница Остали засади Слика 14. Структура коришћеног пољопривредног земљишта 2012 (%) Извор: [Пољопривреда у Републици Србији I 2013]. 33

У структури коришћеног пољопривредног земљишта (вид. сл. 14) преовлађују оранице и баште са 2.513.154 ха (73,1%), следе ливаде и пашњаци са 713.242 ха (20,7%) и воћњаци са 163.310 ха (4,8%). На окућнице, винограде и остале засаде долази укупно нешто мање од 1,5% коришћеног пољопривредног земљишта (0,7%, 0,6% и 0,1%), или 47.716 ха заједно. Структура коришћеног пољопривредног земљишта по статистичким регионима (сл. 15), по збирним категоријама коришћења (оранице, ливаде и пашњаци и стални засади) показује значајне разлике. Регион Војводине доминира у укупном коришћеном пољопривредном земљишту и у укупним ораничним површине (58,0% и 46,8%), а Регион Јужне и Источне Србије и Регион Шумадије и Западне Србије у сталним засадима (53,9% и 53,5%). Ова слика дозвољава још неколико важних закључака. Највеће површине укупно коришћеног пољопривредног земљишта налазе се у аграрно најзначајнијем Региону Војводине (1.608.896 ха или 46,8%), следи Регион Шумадије и Западне Србије (1.014.210 ха или 29,5%), а затим Регион Јужне и Источне Србије (677.928 ха или 19,7%), док урбанизованији Београдски регион има најмање коришћеног пољопривредног земљишта (136.389 ха или свега 4,0%). Исти редослед региона је и у укупној ораничној површини, као најзначајнијој збирној категорији коришћеног пољопривредног земљишта: у Региону Војводине налази се доминантан део укупне ораничне површине (1.471.923 ха или 58,0%), иза њега следе Регион Шумадије и Западне Србије (529.442 ха или 20,9%) и Регион Јужне и Источне Србије (427.029 ха или 16,8%), а Београдски регион је најмање заступљен (108.488 ха или свега 4,3%). Стални засади су заступљенији на брдским теренима погодним за воћњаке и винограде, и у њима доминира Регион Шумадије и Западне Србије (100.151 ха или 53,5%), иза којег следи Регион Јужне и Источне Србије (51.307 ха или 27,4%) и два мање заступљена региона Регион Војводине (22.336 ха или 11,9%) и Београдски регион (13.506 ха или 7,2%). Редослед региона по заступљености површина ливада и пашњака исти је као и за сталне засаде: доминира Регион Шумадије и Западне Србије (384.617 ха или 53,9%), следи Регион Јужне и Источне Србије (199.593 ха или 28,0%), а иза њих је релативно мање заступљен Регион Војводине (114.638 ха или 16,1%) и најмање заступљен Београдски регион (14.396 ха или свега 2,0%). 120 100 80 60 19,7 16,8 29,5 20,9 27,4 28 40 20 0 53,5 53,9 58 46,8 11,9 16,1 4 4,3 7,2 2 КПЗ Оранична површина Стални засади Ливаде и пашњаци Београдски регион Регион Војводине Регион Шумадије и Западне Србије Регион Јужне и Источне Србије Слика 15. Учешће региона у коришћеном пољопривредном земљишту, укупно и по збирним категоријама коришћења (у %), 2012 Извор: [Шеварлић 2015: 198] 34

2,8 10,2 2,2 15,2 1,3 68,3 Жита Индустријско биље Крмно биље Слика 16. Структура ораница и башта 2012 (%) Извор: [Пољопривреда у Републици Србији I 2013] У структури ораница и башта (сл. 16) преовлађују житарице, са 68,3%, а у оквиру њих кукуруз за зрно (56,9%), пшеница и крупник (35,2%) и остала жита за зрно (7,9%). Следи индустријско биље, са 15,2%, а у оквиру њега сунцокрет (48,6%) и соја (47,3%), док преосталих 4,1% отпада на остало индустријско биље. Под крмним биљем је 10,2% ораница и башта, од тога под луцерком 40,4%, под детелином 30,3% и под осталим крмним биљем 29,3%. Шећерна репа се гаји на 2,8% ораница и башта. Поврће, бостан и јагоде заузимају 1,3%, од тога паприка 23,0%, остало свеже поврће 59,1%, бостан 12,5% и јагоде 5,4%. Наводњавање Поврће, бостан и јагоде Шећерна репа Остали усеви Наводњавање је један од најкрупнијих проблема пољопривреде Србије већ дуги низ година. И поред обиља воде реке, језера, подземне воде, као и великих изграђених система, попут канала Дунав Тиса Дунав, наводњава се веома мало земљишта. Мале наводњаване површине, међутим, негативно се одражавају не само на смањење приноса, већ и на друге сегменте, мање или више повезане с пољопривредом. Према подацима Пописа 2012, у Србији се укупно наводњава 99.773 ха, или само 2,9% од укупних пољопривредних површина. Земљиште се наводњава у 71.947 пољопривредних газдинстава, што је 11,4% њиховог укупног броја. У структури наводњаваних површина преовлађују оранице и баште (84.858 ха, или 85,1% наводњаваних површина), следе воћњаци (13.344 ха или 13,4%), виногради (215 ха или 0,2%), ливаде и пашњаци (602 или 0,6%) и остали стални засади (754 ха или 0,8%). Посматрано по регионима, наводњавају се следеће површине: Београдски регион 6.109 ха (6,1%), Регион Војводине 58.251 ха (58,4%), Регион Шумадије и Западне Србије 21.173 (21,2%) и Регион Јужне и Источне Србије 14.241 (14,3%). Највеће наводњаване површине налазе се, дакле, у Војводини, али у односу на укупне пољопривредне површине више него у Војводини (3,6%) наводњавају се површине у Београдском региону (4,5%), а мање у Региону Јужне и Источне Србије и у Региону Шумадије и Западне Србије (2,1%). Према начину наводњавања преовлађује површинско (60,6%), орошавањем се наводњава 12,2% а системом кап по кап 27,2%. У структури извора воде за наводњавање преко половине чине подземне воде на газдинству (51,6%), а следе површинске воде ван газдинства (31,0%). Остали извори су знатно мање заступљени: површинске воде на газдинству (6,7%), вода из водовода (6,5%) и остали извори (4,2). 35

Производња житарица Производња житарица спада у стратешке производње у свакој земљи, њени производи користе се и у исхрани људи и у исхрани стоке, а поред тога оне се користе и као значајна индустријска сировина, пре свега у прехрамбеној индустрији. Житарице су истовремено и део пољопривредне производње који је највише усмерен на тржиште, тако да задовољавају услове за интензиван развој. Најзначајније ратарске културе су пшеница и кукуруз, али значајан део пољопривредних површина и остварене производње односи се и на друге житарице (раж, овас, јечам и др.). У структури ораница и башта (сл. 14) жита заузимају преко две трећине према Попису 2012. под житарицама је било (без Косова и Метохије) 1.715.562 ха, од тога у Региону Војводине 976.243, у Региону Шумадије и Западне Србије 365.255, у Региону Јужне и Источне Србије 301.127 и у Београдском региону 72.937 ха. Табела 13. Производња основних врста житарица 2005 2014, у т. Пшеница Раж Јечам Овас Кукуруз 2005 2.522.565 13.137 327.564 104.009 7.085.366 2006 2.367.911 15.888 289.652 97.628 6.016.765 2007 2.342.244 11.034 272.489 88.709 3.904.825 2008 2.632.091 14.442 361.617 110.620 6.158.122 2009 2.598.182 12.943 318.491 85.809 6.396.262 2010 2.085.529 11.061 260.998 78.619 7.207.191 2011 2.609.188 12.791 291.613 82.577 6.479.564 2012 2.399.225 10.640 278.367 77.262 3.532.602 2013 2.690.266 13.258 362.205 88.288 5.864.419 2014 2.387.202 11.702 323.283 74.932 7.951.583 Извор: [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] Производња основних врста житарица током последњих десет година (табела 13) показује значајне осцилације, тако да је тешко одредити неку правилност. Нарочито су изразите међугодишње промене у производњи кукуруза. Једино се у производњи овса може говорити о јасно израженом паду. Производња пшенице била је већа, посебно у другој половини 1980-их, док је производња кукуруза била нешто мања. С друге стране, не примећује се ни јасна тенденција у кретању просечних приноса (слика 17). Просечан принос пшенице креће се на нивоу од око 4 т/ха, што је нешто мање него у другој половини 1980-их, када су остваривани највиши просечни приноси. Сличан однос, само на нешто вишем нивоу, постоји у Војводини, која је главни произвођач пшенице. Просечан принос кукуруза знатно више је осцилирао, и такође не показује јасну тенденцију. Значајне су биле осцилације и у претходним годинама, почев управо од половине 1980-их. Све то говори да су промене у укупној производњи значајним делом резултат промена у површинама под житарицама. 8 7 6 5 4 3 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 Пшеница Кукуруз Слика 17. Просечан принос пшеница и кукуруза (т/ха), 2005 2014. Извор: [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] 36

Производња пшенице и кукуруза биле су фаворизоване и стимулисане разним мерама током 1960-их година и касније, пре свега у оквиру великих комбината. Значајну подршку пружала је и наука, која је постигла велике резултате у развоју нових, високородних сорти. Повртарство Повртарство је једна од најинтензивнијих грана биљне производње. На отвореном пољу производи се у башти (окућнице, викендице) и на њиви. Њивска производња условно се може поделити на комбиновану (у ратарско/повртарском плодореду и/или заједно с воћарсковиноградарским и хортикултурним биљкама) и интензивну производњу у специјализованим породичним комерцијалним газдинствима. Производња у заштићеном простору убраја се у најинтензивније у биљној производњи, али се она код нас превасходно заснива на природном земљишту, док у свету доминира производња на неорганским супстратима (на каменој вуни у Холандији је више од 96% површина). 13 19,7 41,2 26,1 Сточарство Ратарство Воћарство Повртарство Слика 18. Структура вредности пољопривредне производње у Републици Србији (у %), 2011. Извор: [Поповић 2014: 14] Под поврћем се у Србији налазе релативно мале пољопривредне површине, при чему се значајне количине производе у баштама, на окућницама и у викенд-насељима, и троше претежно у оквиру домаћинства, или пак завршавају на зеленим пијацама. Процењује се да се у баштама (48.799 ха) произведе око 409.240 т поврћа, укупне вредности од око 85,5 милиона евра [Илин и др 2014: 67]. Поврће се гаји и под пластеницима, али прецизних података о овој врсти производње нема. Према проценама [Илин и др 2014: 68], под пластеницима поврће се гаји на површини од око пет до шест хиљада хектара, а производња износи око 840.000 т, укупне вредности око 655.000 евра, све уз тенденцију раста. Званична статистика прати производњу 12 повртарских култура. 58 Површине под поврћем констатно се смањују током протеклих десетак година, као и одговарајућа производња. Посебно велики пад забележен је код пасуља (изразито у 2014. години) и кромпира, али ни код других врста кретања нису много боља. Табела 14. Производња основних врста поврћа 2005 2014, у т. Пасуљ Кромпир Паприка Парадајз Купус и кељ 2005 20.077 969.562 102.982 169.076 272.760 2006 18.579 930.305 119.858 189.222 324.657 58 У даљем ћемо се придржавати традиционалне поделе на воћне и повртне културе, не улазећи у разматрање њихове нове класификације. 37

2007 14.390 743.282 101.836 152.005 280.191 2008 15.407 843.545 102.720 176.501 300.519 2009 17.295 898.282 116.026 189.353 326.162 2010 16.220 887.363 104.764 189.412 336.600 2011 15.493 891.513 98.916 198.677 281.557 2012 20.228 577.966 88.614 155.663 303.893 2013 13.244 766.829 100.440 174.512 303.893 2014 9.996 592.049 114.472 127.562 261.240 Лук црни Лук бели Мрква Грашак Краставац 2005 35.795 9.939 63.747 32.807 62.063 2006 38.938 9.533 68.074 36.502 66.709 2007 32.278 7.549 56.735 35.384 59.754 2008 39.306 8.730 66.202 42.058 61.898 2009 36.420 8.490 67.847 38.895 66.762 2010 40.067 8.135 101.180 36.733 70.136 2011 38.952 7.733 60.261 41.204 71.761 2012 29.740 6.123 47.394 32.697 55.356 2013 31.813 7.368 65.389 31.702 63.687 2014 42.755 10.583 49.936 21.157 52.672 Извор: [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] Реалне могућности у производњи поврћа у Србији нису довољно искоришћене. Производња свих врста поврћа је у паду (видети табелу 14), као и површине под поврћем. С обзиром на константни дефицит раног и средњег раног поврћа, који траје већ више од два века, то се показује као један од приоритених задатака, пре свега кад је реч о повећању производње у заштићеном простору. Производња индустријског биља Производња индустријског биља најизразитије показује функцију пољопривреде као произвођача сировина за индустријску прераду. У Србији се гаји већи број врста овог биља: шећерна репа, дуван, сунцокрет, уљана репица, соја, хмељ, сирак, мак, конопља. За прехрамбену индустрију најзначајнији су шећерна репа, сунцокрет и соја, који се не могу користити непрерађени. Под индустријским биљем (укључујући шећерну репу), према Попису 2012 у Србији је 452.993 ха, са структуром приказаном на слици 17. Далеко највеће површине су под сојом (181.684 ха или 40,1%) и сунцокретом (186.361 ха или 41,1%), док су под дуваном (5.050 или 1,1%) и уљаном репицом (6.083 ха или 1,3%) практично занемарљиве. Најзад, под шећерном репом је 69.112 ха (15,3%). 1,1 41,1 40,1 15,3 1,3 1,1 Соја Дуван Уљана репица Шећерна репа Сунцокрет Остало Слика 19. Структура површина под индустријским биљем у Републици Србији (у %), 2011. Извор: [Пољопривреда у Републици Србији 2013] 38

Површине под сунцокретом годинама осцилирају, уз повремене значајније падове (прва половина и крај 1980-их, затим 1994) и такође значајне порасте (1987, 1993, 1996). Површина под шећерном репом је на нивоу из средине 1990-их, али је то значајно мање него у претходном скоро двадесетогодишњем периоду (око 95 па до 110 хиљада хектара). Површине под сојом су у константном порасту, који је почео њеном наглом експанзијом још током 1970-их, иако се током текуће деценије бележи смањење ових површина. Најзад, површине под дуваном су у сталном опадању, што представља већ вишедеценијски тренд. Табела 15. Производња основних врста индустријског биља 2005 2014, у т. Шећерна репа Сунцокрет Уљана репица Соја Дуван 2005 3.297.583 350.762 3.333 368.023 8.890 2006 3.391.570 384.945 7.595 429.639 8.529 2007 3.412.089 294.502 29.825 303.950 8.741 2008 2.454.605 454.282 51.907 350.946 8.680 2009 2.977.781 377.549 44.300 349.193 10.536 2010 3.551.074 378.409 24.399 540.859 8.402 2011 3.004.237 432.020 44.531 440.847 8.192 2012 2.482.962 366.020 20.076 280.638 6.842 2013 3.180.008 512.839 26.992 385.214 7.977 2014 3.507.441 509.250 31.419 545.898 9.341 Извор: [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] Воћарство У оквиру пољопривредне производње воћарство чини скоро 20% укупне производње (слика 18). У појединим регионима Србије природни услови не одговарају другим областима биљне производње, али су врло погодни за скоро све континенталне врсте воћа и винову лозу. Србија има дугу традицију у гајењу винове лозе и у производњи шљиве, малине, јабуке и вишње, док се и друге воћне врсте (крушка, бресква, кајсија, трешња, јагода, купина, дуња) такође традиционалне гаје у одређеним регионима. Попис 2012 показује да се под воћњацима (без јагоде) у Србији налази 163.310 ха, или 4,8% укупног пољопривредног земљишта. Највеће површине под воћњацима налазе се у западној Србији, Шумадији, Поморављу, и деловима јужне Србије. Највеће воћарске површине су у општинама Гроцка (7.625 ха), Ваљево (5.657 ха), Прокупље (4.565 ха), Смедерево (4.412 ха) и Чачак (4.168 ха). Поред природних услова, на величину површина под воћњацима утицаја је имао и економски фактор, односно близина великог тржишта Београда (Гроцка). Табела 16. Производња јабучастог воћа 2005 2014, у т. Јабука Крушка Дуња Укупно 2005 267.819 56.222 10.025 334.066 2006 327.116 69.993 10.968 408.077 2007 338.493 71.807 13.495 423.795 2008 317.770 75.609 13.010 406.389 2009 385.994 82.641 15.343 483.978 2010 328.617 58.216 11.394 398.227 2011 371.213 78.258 14.356 463.827 2012 243.987 48.413 10.961 303.361 2013 458.409 82.055 15.310 555.774 2014 336.313 63.744 13.545 413.602 Извор: [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] Јабучасте врсте (јабука, крушка, дуња) технолошки су захтевне, али и изузетно акумулативне. Оне покривају нешто више од 20% укупних површина Србије под воћњацима. Ово воће у укупној производњи воћа учествује са око 25%. Укупна производња јабучастог воћа у Србији у претходних десет година (види табелу 16) кретала се, уз значајније осцилације, 39

између 334 и 556 хиљада тона. Највише се производи јабука, око четири петине, затим крушка, нешто више од 15%, и најмање дуња. Производња јабука и крушака у Србији, у односу на највеће светске (јабука и крушка Кина, са 33,3 и 15,2 милиона тона) и европске (јабука Пољска 2,6 и Италија 2,2 милиона тона, крушка Италија 680 и Шпанија 456 хиљада тона) значајно је мања, при томе код крушака она је знатно мања него што је била средином 1980-их година, док је производња јабука насупрот томе знатно већа од највеће остварене производње (1982. 306.904 тона 59 ). У производњи дуње Србије спада у највеће европске, па и светске, произвођаче: највећу производњу остварује Турска (121 хиљада тона), а после ње у Европи следе Шпанија (14.200 т) и Србија, која у појединим годинама са око 15.000 т премашује шпанску производњу, а већу производњу имала је и 1996. године (14.771 т). Табела 17. Производња коштичавог воћа 2005 2014, у т. Шљива Вишња Трешња Кајсија Бресква Укупно 2005 235.431 91.057 15.334 18.510 64.901 189.802 2006 429.822 115.417 18.182 29.527 69.368 232.494 2007 522.366 139.941 22.942 30.778 77.987 271.648 2008 470.713 125.282 23.438 30.744 74.422 253.886 2009 503.321 145.805 23.155 42.554 90.609 302.123 2010 328.285 92.880 18.015 31.650 87.923 230.468 2011 441.885 124.346 23.472 44.077 91.366 283.261 2012 297.446 101.860 18.184 22.632 64.317 206.993 2013 568.840 140.747 22.635 29.664 91.008 284.054 2014 401.452 93.905 20.008 29.655 91.348 234.916 Извор: [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] Коштичаве воћне врсте (шљива, вишња, бресква, кајсија, трешња) чине преко две трећине засада (око 67%), од чега око две трећине долази на шљиву. Производња ових врста заступљена је у свим деловима Србије. У претходном десетогодишњем периоду такође су остварене значајне осцилације у производњи (табела 17). Према броју стабала и производњи Србија спада у сам врх светске производње (према подацима ФАО, 4. место у свету по обиму производње на крају прве деценије овог века). При томе, број стабала се током последњих година благо смањује, што показује да се екстензивна производња полако замењује интензивним начинима гајења, о чему сведоче и промене у сортименту, где све мање доминирају аутохтоне ракијске сорте а смењују их водеће сорте у структури шљиварства, као што су Чачанска лепотица, Стенлеј и Чачанска родна. Табела 18. Производња осталог воћа, бостана и грожђа 2005 2014, у т. Орах Јагода Малина Купина Бостан Грожђе 2005 17.599 33.299 84.331 13.724 270.898 118.225 2006 20.379 35.457 79.680 15.134 251.089 167.107 2007 21.127 33.129 76.991 14.346 205.351 176.961 2008 20.491 37.924 84.299 15.468 255.984 185.250 2009 27.554 35.799 86.961 16.794 230.148 211.139 2010 17.590 32.973 83.870 15.696 197.451 167.832 2011 20.090 36.161 89.602 17.210 224.540 166.043 2012 12.577 26.507 70.320 12.911 190.130 128.116 2013 18.336 28.929 68.458 16.314 254.533 163.544 2014 16.122 23.307 61.715 16.251 228.407 122.489 Извор: [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] 59 Подаци званичне статистике [Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015] упоређени с [Пољопривреда Србије 1947 1996 1998]. Ради упоредивости, искључени су подаци за Косово и Метохију у одговарајућим годинама. Подаци о светској производњи овде и у даљем тексту преузети из [Кесеровић и др. 2014]. 40

Удео засада под језграстим воћним врстама је око 5%. Највише се гаје орах и леска. Језграсте врсте су упркос повољним агроеколошким условима, великој хранљивости плодова, одличној транспортабилности, лаком чувању плодова после бербе и израженој тражњи на тржишту, релативно запостављене. Орах се гаји на релативно скромним површинама од око 13.000 ха, а приноси су прилично ниски. Статистички подаци о производњи леске не постоје, а процењује се да производња износи око 800 до 1.000 тона, што је изузетно мало (свега око 5 10% годишњих потреба кондиторске индустрије). Јагодасте воћне врсте (малина, купина, јагода, рибизла, боровница, аронија) заузимају око 8,6% површина под воћним врстама. Оне су веома важне с аспекта извоза, с обимом извоза од око 100.000 т, углавном замрзнутих производа, и приходима од преко 200 милиона америчких долара. Међу овим врстама посебно место има купина, где је Србија високопозиционирана у светским размерама, заузимајући четврто место по производњи, иза САД-а, Кине и Мексика. И поред изузетно повољних услова и дуге традиције, виноградарство Србије током протеклог периода транзиције пролази кроз веома велику кризу. Површине под виновом лозом драстично су смањене (са 77.539 ха у 1990, односно рекордних 129.002 ха у далекој 1955. на 22.150 ха у 2014), а исто тако пала је и производња (са 307.320 т у 1990, односно рекордних 748.530 т у 1969. на 122.489 т у 2014) 60. Производња јагодастог воћа, као и ораха, бостана и грожђа, које прати званична статистика, приказана је за исти период у табели 18. Сточарство Сточарство је водећа грана пољопривреде Србије. Од укупног броја пољопривредних газдинстава 77,5% се бави сточарском производњом, и та газдинства користе 70% од укупне површине пољопривредног земљишта. Од 489.364 пољопривредних газдинстава са сточарском производњом чак 99,9% јесу породична пољопривредна газдинства. На њима се узгаја 84% условних грла (УГ) стоке с просечним капацитетом од 3,5 УГ. Преостали део УГ у власништву је правних лица и предузетника, где је просечан капацитет производње 497 УГ по газдинству. Пољопривредна газдинства у статусу правних лица и предузетника на подручју Србија север бројнија су и већа, при чему располажу с 12,4% УГ. Удео вредности производа сточарства у укупној вредности пољопривредне производње износио је 41,2% на годишњем нивоу (слика 15). Да би се избегло двоструко рачунање вредности дела биљне производње, из обрачуна су изузете количине утрошене у исхрани домаћих животиња (све крмно биље и део житарица), према стандардним коефицијентима конверзије. Сточарство има велики значај и у обезбеђењу позитивног спољнотрговинског биланса целе пољопривреде, и поред неповољних тенденција, које већ дуго карактеришу ову делатност. Промене у структури пољопривредних газдинстава са сточарском производњом између Пописа 1960. и Пописа 2012. карактеристичне су по томе што је [Поповић 2014: 15]: Преполовљен број породичних пољопривредних газдинстава која се баве сточарством; Вишеструко смањен број газдинстава у статусу правних лица која се баве крупном сточарском производњом, као последица транзиције и процеса приватизације; Преполовљен укупан број УГ говеда и свиња; Задржао на истом нивоу укупан број УГ оваца, а број УГ живине готово удвостручен; Повећан с два на три грла просечан број УГ по газдинству (обрачунато по методологији која је важила до 2012); Знатно порасла продуктивност у живинарству и производњи млека; 60 Ради упоредивости, искључени су подаци за Косово и Метохију у одговарајућим годинама. 41

Повећана просечна величина газдинстава на 4,9 ha коришћеног пољопривредног земљишта. Сточни фонд (укључујући и број кошница), према Попису пољопривреде 2012, укупно и по регионима, приказују табеле 19. и 20. Према броју стоке Србија се данас, по многим проценама, налази на нивоу првих деценија 20. века. Опадање броја домаћих животиња представља дугогодишњи процес, а најбржи темпо пада остварен је управо у првој деценији овог века. Највећи број грла статистички је регистрован 1975. (говеда 2.264 хиљада), 1978. (свиње 5.130 хиљада), односно још далеких 1954. (овце 5.744 хиљада) и 1957. (коњи 483 хиљада грла). Козе су, због познатог (и непојмљивог) става, неколико година након Другог светског рата постале непожељне, тако да гаје тек негде од првих година последње деценије 20. века, али је и њихов број данас знатно мањи не само од 740 хиљада (1949), већ и од 288 хиљада (1995). Бројно стање живине се, за разлику од претходних, последњих година повећава, тако да је њен укупан број 2012. (26.711 хиљада) на нивоу максималног броја из друге половине 1980-их (преко 25 милиона). Најзад, број кошница је за око 50% већи од максималног броја из прве половине 1970-их. 61 Табела 19. Број говеда, свиња, оваца и коза по регионима, 2012. Говеда Свиње Овце Козе Србија 908.102 3.407.318 1.736.440 231.837 Београдски регион 53.180 202.701 78.974 12.458 Регион Војводине 252.434 1.398.496 271.774 60.063 Регион Шумадије и Западне Србије 413.759 1.151.391 1.047.328 70.852 Регион Јужне и Источне Србије 188.729 654.730 338.364 88.464 Извор: [Пољопривреда у Републици Србији II 2013: Табела 5.2] Табела 20. Број коња и живине по врстама и број кошница пчела, по регионима, 2012. Коњи Кокоши Ћурке Патке Гуске Остала живина Кошнице пчела Србија 16.910 25.794.348 349.506 245.979 77.372 244.015 655.022 Београдски регион 916 1.163.213 17.414 10.139 3.101 16.134 32.160 Регион Војводине 6.545 11.490.232 200.522 150.652 42.251 88.881 124.174 Регион Шумадије и Западне Србије 6.044 9.068.158 56.404 37.996 13.515 94.510 274.627 Регион Јужне и Источне Србије 3.405 4.072745 75.166 47.192 18.505 44.490 234.061 Извор: [Пољопривреда у Републици Србији II 2013: Табела 5.3] Опадање броја животиња одражава се, између осталог, и у смањењу производње меса. Према званичним статистичким подацима, производња меса током последњих десет година расла је до 2011. (уз мање осцилације), а затим се значајно смањила, и изгледала је овако (табела 21). Овај ниво производње, међутим, значајно је мањи од производње из прве половине 1990-их (у 1990. 568 т, или готово 30% више него 2013) или рекордне 1984. (599 т, или преко 36% више него 2013 62 ). Табела 21. Производња меса 2004 2013. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. Говеђе 93 90 83 95 99 100 96 81 82 70 Свињско 242 253 255 289 266 252 269 271 252 249 Овчије 20 21 20 20 23 24 23 24 22 30 Живинско 65 67 75 70 76 80 84 103 94 92 Укупно 420 431 433 474 464 456 472 479 450 441 Извор: [Статистички годишњак Србије, разна годишта] 61 Подаци из Пописа 2012. упоређени с [Пољопривреда Србије 1947 1996 1998]. Ради упоредивости, искључени су подаци за Косово и Метохију у одговарајућим годинама. 62 Исти извор. Ради упоредивости, искључени су подаци за Косово и Метохију у 1984. и 1990. годину. 42

И производња других производа млека, вуне, јаја и меда (табела 22) током претходних десет година показивала је значајније осцилације, али у односу на максималну производњу не показује такво опадање. Тако је производња млека тек нешто мања него у рекордној 1987 (1.587 и 37 т). Производња вуне је у опадању више деценија максимална производња остварена је далеке 1954. (7.293 т, односно 168% више него 2013). Производња јаја је у 2013. већа је него максимална производња из 1987. (1.692 хиљада комада). Најзад, производња меда је вишеструко већа него у рекордној години до средине 1990-их (1982, са 4.220 т). Табела 22. Производња млека, вуне, јаја и меда 2004 2013. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. Кравље млеко мил. л. 1.579 1.602 1.587 1.549 1.534 1.478 1.462 1.434 1.442 1.418 Овчије млеко мил. л. 14 14 15 14 14 10 10 11 11 18 Козје млеко* мил. л. 41 36 36 28 27 29 33 34 Вуна т 2.372 2.527 2.493 2.499 2.596 2.403 2.461 2.385 2.662 2.720 Јаја* мил. ком. 1.536 1.476 1.941 1.870 1.726 1.711 1.705 1.760 1.794 1.755 Мед* т 3.579 3.665 6.582 5.752 4.164 7.354 7.281 6.963 6.983 8.554 * Од 2006. подаци ревидирани у: Ревизија временских серија статистике пољопривреде 2015 Извор: [Статистички годишњак Србије, разна годишта] Слика 20. Кретање броја УГ: говеда, свиња, живине и оваца у периоду 1960 2012.* * Напомена: Обрачун УГ је вршен по методологији РЗС-а која је важила до Пописа 2012. године. Извор: [Поповић 2014: 17] 8,6 1,1 0,8 18,1 36,7 34,7 Свиње Говеда Живина Овце Козе Остало Слика 21. Структура УГ у 2012. према Попису пољопривреде (у %) Извор: [Поповић 2014: 18] 43

Кретање броја УГ: говеда, свиња, живине и оваца у периоду 1960 2012. дато је на слици 20. Структура УГ стоке у Републици Србији (слика 21) према Попису пољопривреде 2012. показује знатно већи удео УГ живине и нешто већи удео свиња од структуре која је приказивана као резултат редовних годишњих истраживања. Постоје два методолошка разлога за то. Прво, промењена је методологија обрачуна УГ, при чему се по новој методологији обрачунава знатно већи број УГ живине. Друго, разлика је настала и због разлике у периодима спровођења Пописа пољопривреде (1. октобра до 15. децембра) и редовних статистичких истраживања, у којима се знатно умањује бројно стање свиња (на дан 1. децембра). Један од предуслова успешног развоја сточарства јесте квалификована радна снага, посебно постојање добрих и искусних менаџера. Ситуацију на газдинствима у Србији, према резултатима Пописа 2012, приказана је на слици 22. Као што се види, на газдинствима с мањим бројем УГ лошија је образовна структура. С повећањем броја УГ по газдинству, од 10 навише, побољшава се и образовна структура расте учешће лица са завршеном средњом пољопривредном школом, вишом пољопривредном школом или пољопривредним факултетом. Осим тога, с повећањем броја грла на газдинству расте и проценат пољопривредника који су поред завршеног редовног образовања похађали и неки курс из области пољопривреде. Слика 22. Нивои обучености менаџера према величини основног стада у 2012. (у %) Извор: [Поповић 2014: 25] Како газдинства са укупно до 9 УГ чине 83,7% свих газдинстава са сточарском производњом, укупно стање у сточарству превасходно је опредељено карактеристикама управо тих газдинстава. Укупно посматрано, тако, преовлађује учешће стручњака с искуством стеченим праксом (64,6%), следе стручњаци с другом средњом школом (28,2%), док је учешће осталих група знатно мање, укључујући и стручњаке с пољопривредном вишом школом и факултетом (1,0%). Производња крмног биља Производња крмног биља посебно је значајна с аспекта обезбеђивања услова за развој сточарства. Према Попису 2012, укупна површина под крмним биљем била је 256.008 ха, односно 7,45% од укупног коришћеног пољопривредног земљишта, са структуром приказаном на слици 23. Као што се види, највећи је удео луцерке (103.316 ха, или 40,4%) и детелине (77.730 ха или 30,4%). Знатно мање заступљене су мешавина трава (42.802 или 16,7%) и кукуруз за силажу (27.187 ха или 10,6%). Производња крмног биља у протеклом десетогодишњем периоду приказана је у табели 23. Као што се види, производња детелине и луцерке се смањује, а осталих култура повећава. У истом периоду бележи се и благи пад површина под луцерком и детелином. При томе, ове 44