ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ На предлог Наставно-научног већа од 21. септембра, 2015. године, Декан Правног факултета Универзитета у Београду је донео одлуку о расписивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа на радном месту једног ванредног професора за ужу научну област Теорија права и државе предмет: Увод у право на Правном факултету Универзитета у Београду. Конкурс је објављен у огласним новинама Националне службе за запошљавање Послови број 641 од 30.09.2015. године и Службеном гласнику Републике Србије број 82 од 28.09.2015 године. Изборно веће Правног факултета Универзитета у Београду, на седници одржаној 21. септембра, 2015. године образовало је Комисију за писање реферата у саставу: др Будимир Кошутић, професор Правног факултета Универзитета у Београду, у пензији, др Драган Митровић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, др Радмила Васић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду и др Миодраг Јовановић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду. Чланови Комисије имају част и задовољство да поднесу следећи И З В Е Ш Т А Ј На расписани конкурс пријавио се као једини кандидат др Горан Дајовић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду. I ОСНОВНИ БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ Горан Дајовић, рођен је 1967. године у Пљевљима, Црна Гора. Основну и средњу школу завршио је у Старој Пазови. Правни факултет у Београду уписао је 1986. године а завршио 1991., с просечном оценом 9,58. У току студија у више наврата је награђиван за постигнути успех. Исте године уписао је на Правном факултету Универзитета у Београду последипломске студије смер теорија права. У току ових студија објавио је неколико радова. Усмени магистарски испит положио је с одликом 1996. године. У фебруару 2001. године одбранио је магистарски рад под називом Правна обавезност и важење права. На истом факултету одбранио је у мају 2009. године и докторску тезу под насловом Претпоставке за једну хартовско-разовску теорију о нормативности права. Од 1989. до 1994. године био је стипендиста Републичког фонда за развој научног подмлатка, а 1995. године и стипендиста Републичког министарства за науку. Од 1. јануара 1996. запослен је у Институту за упоредно право у Београду као истраживач-приправник. У јуну месецу 2001. године Научно веће Института изабрало га је у звање истраживача-сарадника. Током рада у Институту, учествовао је у низу научноистраживачких пројеката, писао је елаборате, чланке и приказе 1

књига, домаћих и страних прописа и учествовао у раду више међународних стручних скупова и радионица. У звање асистента за предмет Увод у право на Правном факултету Универзитета у Београду изабран је 1. октобра 2001., а реизабран 1. октобра 2005. године. Од избора у звање асистента сваке школске године руководио је вежбама које је похађао значајан број студената (распоређених у 4 8 група). У звање доцента на истом предмету изабран је 28. октобра 2009. године, а реизабран у октобру 2014. Секретар Катедре за теорију, социологију и филозофију права био је од 2001. до 2004. године, а члан Савета Правног факултета од 2010. до 2013. године. Члан је Дисциплинске комисије Правног факултета од 2010. године. Дуго година активан је у кошаркашком спорту, као судија и комесар, а такође и у органима и комисијама Кошаркашког савеза Србије. Тренутно је на месту председника Правне комисије КСС. Поседује знање енглеског, а служи се и француским језиком. II СТРУЧНЕ АКТИВНОСТИ 1. Научно-истраживачки пројекти Набројани су само значајнији пројекти: Конституционализам и владавина права у изградњи националне државе случај Србије (пројекат који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја РС, руководолиац пројекта проф. др Миодраг Јовановић, од 2011. године до данас); Развој правног система Србије и хармонизација са правом Европске Уније правни, економски, политички и социолошки аспект (пројекат Правног факултета Универзитета у Београду); Слободе и права човека и грађанина у упоредном праву (Министарство науке РС, руководилац пројекта др Зорица Радовић и др Борис Кривокапић, од 1996. до 2000. године; одредница о локалној самоуправи); Положај државних службеника у упоредном праву (Институт за упоредно право, руководилац пројекта проф др Боривоје Шундерић, 1998. година; одредница о положају државних службеника у Француској и Грчкој); Статус вештака у правним системима држава западне Европе (Институт за упоредно право, руководилац пројекта проф. др Загорка Јекић, 1999. година; одредница о Француској); Положај Министарства правде у федералним државама Европе. (Институт за упоредно право, руководилац пројекта др Оливер Николић, 2000. година; одредница о Белгији). 2. Преводи Преводилац књиге Херберта Харта (коауторски са проф. др Душаном Врањанцем) Појам права, изд. Правни факултет у Београду и Службени 2

гласник, Београд, 2013. године (превод првих 6 поглавља, стр. 15 183) и писац Поговора у књизи под насловом Хартов нови почетак (стр. 385 403). 3. Учешће на међународним научним скуповима с излагањем Од избора у звање доцента, кандидат је учествовао на следећим научним скуповима: Семинар под називом Authority of Constitution (21. март 2010.), Српско удружење за правну и социјалну филозофију и Правни факултет УБ, Београд; Конференција под називом: Legal and political theory in the Post-National Age Други ЦЕЕ форум (21 22. мај 2010.), Pázmány Péter Catholic University Faculty of Law, Будимпешта, Мађарска; Конференција под називом Jurisprudence and Political Philosophy in the 21 st Century (25-26. март 2011.), Правни факултет УБ, Београд; Семинар под називом Inclusive and Exclusive Positivism (2. новембар 2011.), Правни факултет Универзитета у Љубљани, Словенија; Конференција под називом: Reconsidering Democracy: (New) Theories, Policies and Social Practices четврти ЦЕЕ форум (23 24. март 2012.), International School for Social and Business Studies, Цеље, Словенија; Семинар под називом: Наслеђе политичке и правне филозофије Роналда Дворкина (12. октобар 2013.), Српско удружење за правну и социјалну филозофију и ФПН; Конференцији под називом Important Features of Law and Contemporary State: Functions, Position and Crisis Management - шести ЦЕЕ Форум (9. и 10. мај 2014.), Правни факултет Свеучилишта у Загребу, Хрватска; Копаоничка школа природног права (2009, 2010, 2011 и 2013.). Научни скуп Научно наслеђе Радомира Д. Лукића, САНУ/Правни факултет, Београд, 11-12. децембар, 2014. Конференција Work in progress, Српско удружење за правну и социјалну филозофију, Нови Сад, 12.6.2015. 4. Чланство у удружењима и редакцијама стручних часописа Члан УО Института за филозофију и друштвену теорију (2001 2005); Члан и један од оснивача Српског удружења за правну и социјалну филозофију (од 2010. до данас); Члан Српског удружења за уставно право (од 2012. до данас); Члан редакције часописа Страни правни живот, Институт за упоредно право (од 2013. до данас). Члан УО Института за упоредно право (2014 до данас); 3

III НАСТАВНИ РАД И СТУДЕНТСКА ЕВАЛУАЦИЈА Доц. др Горан Дајовић изводи наставу на предмету Увод у право (предавања и вежбе): у академској 2013/2014. години рад на предавањима из предмета Увод у право студенти су оценили укупном просечном оценом 4,57; у академској 2013/2014. години рад на вежбама из предмета Увод у право студенти су оценили укупном просечном оценом 4.79. у академској 2014/2015. години рад на вежбама из предмета Увод у право студенти су оценили укупном просечном оценом 4.67. Ове оцене су биле праћене похвалним и афирмативним коментарима студената о ангажовању наставника. Доц. др Горан Дајовић био је члан комисије за оцену рада као и члан комисије за одбрану докторског рада др Милоша Здравковића, под насловом Дворкинова критика Хартове верзије позитивизма, која је одбрањена на Правном факултету Универзитета у Београду 25.4.2014. IV ОБЈАВЉЕНИ РАДОВИ 1. Kњиге до избора у звање доцента 1. Правна обавезност и важење права, изд. Службени гласник и Правни факултет у Београду, Београд, 2008; 2. Основи правног система са методологијом права Душан Врањанац и Горан Дајовић, треће, измењено и допуњено издање, изд. изд. Службени гласник и Правни факултет Универзитета Унион, 2009. стр. 234 (стр. 28 38; 52 61; 99 117; 177 190; 213 224); 3. Претпоставке за једну хартовско-разовску теорију о нормативности права (докторски рад, необјављено, Правни факултет Универзитета у Београду, 2009, стр. 280). 2. Књиге након избора у звање доцента 1. Увод у право, Радмила Васић, Миодраг Јовановић и Горан Дајовић, Правни факултет Универзитета у Београду и Досије студио, Београд, 2014, XXIII, str. 391. ( Уводна реч, стр. XV-XXIII; Први део ( Право ), стр. 1-51, Четврта глава другог дела ( Држава и право ), стр. 144-157; Трећа глава трећег дела ( Субјективно право и правна обавеза ), стр. 286-300; Четврти део ( Примена и тумачење права ), стр. 313-373 - укупно 148 страна текста). 2. Оглед о метајуриспруденцији, Горан Дајовић, Правни факултет Универзитета у Београду, центар за издаваштво и информисање, Београд, 2015, стр. 4

166. 3. Чланци до избора у звање асистента 1. Један поглед на филозофско-правна гледишта Радомира Д. Лукића, Научни подмладак, Ниш, бр. 1-2/1990, стр. 9 15; 2. О Келзеновој основној норми, Страни правни живот, Београд, бр.1/1995, стр. 113 118; 3. Појам важења и обавезности права у теорији права Радомира Д. Лукића, Анали Правног факултета, Београд, бр. 1-2/1995, стр. 99 109; 4. Раскршћа правне науке и правне методологије научна концепција Стевана К. Врачара, Анали Правног факултета, бр.4/1995, стр. 436 450; 5. Правна мисао Леона Дигија основне црте, Страни правни живот, Београд, бр. 1-3/1996, стр. 93 102; 6 Ђорђе Тасић: Увод у правне науке, Анали Правног факултета, Београд, бр. 4-6/1996, стр. 321 325; 7. La Republique federale de Yougoslavie est-elle un Etat nouveau où ancien?, Yugoslave law, Београд, бр. 1-3/1996, стр. 325 334; 8. L autonomie locale en Serbie, Yugoslave law, 2/1997, стр. 199 214; 9. Предузећа за пружање услуга обезбеђења имовине и лица у Белгији и Француској, Страни правни живот, 1-2/1998, стр. 99 112; 10. Организација и делокруг власти појединих европских метропола, Страни правни живот, 3/1998, стр. 45 59; 11. Слобода јавног окупљања у Француској и Швајцарској, Страни правни живот, 1-2/1999, стр. 29 38; 12. Улога (нео)кантизма у Келзеновој чистој теорији права, Архив за правне науке, Београд, 4/2000, стр 523 544. 4. Чланци и прикази након избора у звање асистента 1. Важеће право у правној теорији Алфа Роса, Страни правни живот, Београд, 1-3/2001, стр. 51 69; 2. Идеја основне норме, Архив за правне науке, Београд, 4/2003, стр. 437 456; 4 Миодраг Јовановић, Колективна права у мултикултурним заједницама ( Службени гласник, Београд, 2004.), приказ, Анали Правног факултет у Београду, бр. 1/2005, стр. 235 239; 5. Slovenian Law Review (изд. Правна факултета Универзе в Љубљани, vol. I/1-2, 2004; vol. II, Nо 1-2, 2005), приказ, Анали Правног факултет у Београду, бр. 1/2006, стр. 214 218; 6. Правни позитивизам у кризи средњих година?, Страни правни живот, Београд, бр. 1-2/2007, стр. 25 38; 7. Јуснатурализам и правни позитивизам у чему је разлика?, Правни живот, Београд, бр. 14, 2007, том 6, стр. 491 506; 5

8. Јединственост косовског случаја, Правни живот, Београд, бр. 15, 2008, том 5, стр. 663 673. 5. Чланци и прикази након избора у звање доцента 1. Скица за једну теорију о нормативности права (М51), Правни живот, Београд, бр.15/2009, стр. 615-632, ISSN 0350-0500; 2. Локална самоуправа у Србији стање и проблеми, у: Развој правног система Србије и хармонизација са правом ЕУ прилози пројекту за 2010. годину, изд. Правни факултет у Београду, 2011, стр. 191 204; 3. О метајуриспруденцији (I) сврха и основни метод јуриспруденције, Право и друштво, Београд, бр. 2/2010, стр. 9 27, ISSN 1821-4118; 4. О метајуриспруденцији (II) јуриспруденција, дескриптивна или нормативна?, Право и друштво, Београд, бр. 3/2010, стр. 11-29, ISSN 1821-4118; 5. Општост јуриспруденције (М 51), Правни живот, Београд, бр. 12, 2010, том 5, стр. 689 700, ISSN 0350-0500; 6. Rule of Recognition and Written Constitution (M24), The Annals of the Faculty of Law in Belgrade Belgrade Law Review, No 3/2010, стр. 248 264, ISSN 0003-2565; 7. Хартова теорија права основне црте (М51), Страни правни живот, Београд, бр. 3/2011, стр. 9 28, ISSN 0039-2138; 8. The relationship between rule of recognition and constitutional rules, Legal and political theory in the Post-National Age, Peter Lang Gmbh, Internationaler Verlag der Wissenschaften, Frankfurt, 2011, стр. 18 29, ISSN 2191-8317; 9. Оправдање интелектуалне својине (коауторски рад са др Катарином Дамњановић, М51), Правни живот, Београд, бр. 11/2011, том 3, стр. 657 669, ISSN 0350-0500; 10. The Nature of Jurisprudence, Jurisprudence and Political Philosophy in the 21 st Century, Peter Lang Gmbh, Internationaler Verlag der Wissenschaften, Frankfurt, 2012, стр. 48 55, ISSN 2191-8317; 11. Теорија права на делу један пример анализе правног концепта (М51), Правни живот, Београд, бр. 12/2012, том 5, стр. 727 740, ISSN 0350-0500; 12. Миодраг Јовановић, Collective Rights (ed. Cambridge University Press), приказ, Belgrade Law Review, бр. 3/2012, Београд, стр. 339 345; 13. Теорија природног права на делу један пример анализе природноправног концепта (М51), Правни живот, Београд, бр. 12/2013, том 5, стр. 475 486, ISSN 0350-0500; 14. Природа правне теорије Роналда Дворкина (М24), Анали Правног факултета у Београду, бр. 2/2013, стр. 166 179, ISSN 0003-2565; 15. The Subject Matter of Jurisprudence (The Rule of Law and the Challenges to Jurisprudence, Peter Lang Gmbh, Internationaler Verlag der Wissenschaften, Frankfurt, 2014, стр. 41 49, ISSN 2191-8317. 6. Приказ радова након избора у звање доцента 6

Књиге: 1. Увод у право (Васић-Јовановић-Дајовић), прво издање, Правни факултет Универзитета у Београду и Досије студио, 2014. У првом издању новог уџбеника за полагање испита Увод у право за студенте Правног факултета Универзитета у Београду, Дајовић је аутор уводне речи, првог и четвртог дела, те по једног поглавља у другом и трећем делу. У уводној речи аутор објашњава шта је Увод у право, то јест каква је природа те дисциплине правног знања, одређујући је као уводну, општу и теоријску дисциплину. Први део уџбеника се односи на начин дефинисања права као и на сâм појам права, на појам правде и правичности, и на приказ најважнијих правних теорија. У том делу, аутор приступа вечитом проблему правне теорије, питању Шта је право?, тако што, супротно уобичајеном приступу, на њега не одговара неком од класичних дефиниција, већ детаљно описује три типичне карактеристике права садржане у прототипској дефиницији савременог правног система (а то су институционалност, принудност и нормативност права). У наставку првог дела, Дајовић приказује правне теорије, али из дидактичких разлога задржавајући се само на приказу две најважније правнотеоријске школе правном позитивизму и јуснатурализму, приказујући их сумарно и разматрајући њихов однос из савремене перспективе. Најзад, поглавља посвећена појму правде и правичности садрже основна али нужна разјашњења ових важних правних појмова, као и прикладну лекцију која на примеру визуелног приказа (богиње) правде студентима дочарава најважније карактеристике овог концепта. У другом делу књиге, Дајовић је аутор четврте главе у којој се говори о односу државе и права. Посматрајући тај однос као узајаман и нераскидив у савременом државно-правном поретку, аутор га приказује с различитих страна. Ипак, као посебно значајан и у овом поглављу одвојено изложен, Дајовић описује проблем ограничавањa државне власти правом кроз појам и праксу правне државе. Аутор правну државу анализира кроз три њена аспекта или, како он то формулише, описујући три њена лица правну државу као законску, као судску и као конституционалну државу. У трећем делу књиге, Дајовић је написао поглавље које се односи на појмове субјективног права и правне обавезе. И у овом делу текста, уочљива су одступања у односу на досадашњи уџбенички третман ових тема. Наиме, субјективно право Дајовић је концептуално разложио на четири различите врсте (субјективно право у ужем смислу, право-слобода, правно овлашћење и надлежност) и тиме унео више појмовних нијанси и прецизности у опис једног од најважнијих правних појмова, него што је то у нашој уџбеничкој литератури до сада био случај. Осим тога, као својеврстан додатак разматрању појма субјективног права, налази се и одељак посвећен проблему злоупотребе права. С друге стране, у одељку који се односи на правну обавезу, Дајовић је искористио природу тог појма да кроз његове различите верзије прикаже како се оне разликују сходно разликама у општим теоријским позицијама аутора различитих правнотеоријских оријентација. Четврти и последњи део уџбеника који је Дајовић написао, посвећен је 7

практичним правним појмовима и проблемима онима који се тичу примене и тумачења права. У том делу уџбеника аутор је настојао да прикаже најважније проблеме који су везани за тумачење права, као и да ту материју учини студентима што приступачнијом, обилато се служећи замишљеним или стварним примерима тумачења и примене права. У том делу књиге налазе се поглавља посвећена правном расуђивању и примени права уопште, затим појму тумачења уопште и посебно тумачења права, потом средствима тумачења, након тога нормативним теоријама о тумачењу, да би овај део уџбеника аутор закључио краћим разматрањем појма правних празнина и нарочито, аналогијом као начином за попуњавање тих празнина. Најзначајније карактеристике целокупног дела о тумачењу права могле би се сажети у две тврдње. Прва је да се тумачење не одређује као делатност која води ка једном истинитом и правом значењу правног текста, већ се оно посматра у ширим оквирима правног расуђивања и правне аргументације, као рационална активност којом тумач настоји да дође до нормативног значења правног текста у такозваним спорним случајевима, користећи одговарајућу правну аргументацију. А та аргументација, када је тумачење у питању, традиционално се одвија у оквирима средстава тумачења којима је посвећен средишњи део овог дела уџбеника језичком, систематском и функционалном (циљном и историјском). Ипак, аутор не остаје само на дескриптивном приказу начина на који се ова средства користе у процесу тумачења права, већ у претпоследњој глави излаже неколико главних теорија о томе како треба тумачити право, то јест којој врсти средстава тумачења и правних аргумената треба по мишљењу заступника тих теорија (излажу се текстуализам, интенционализам и инструментализам, као најважније теорије тумачења) дати предност, односно које је то једино право значење које тумач права треба да открије. Најзад, овај део, као и уџбеник у целини, закључује поглавље посвећено правним празнинама. Сâмо попуњавање правних празнина Дајовић, супротно нашој уџбеничкој традицији, не сматра тумачењем права (у ширем смислу), него стварањем права, премда износи тезу да је оцена постоји ли у конкретном случају празнина коју треба попунити или не, несумњиво ствар тумачења. Када је реч о начинима за попуњавање празнина аутор највећу пажњу посвећује аналогији, само узгред набрајајући остале могуће начине за њихово попуњавање који постоје у пракси. Такође, аутор прави важну разлику која се до сада на тај начин у нашој литератури није повлачила, између аналогије и разлога супротности (који су сматрани лицем и наличјем истог квазилогичког аргумента у тумачењу права у ширем смислу), износећи став да је разлог супротности заправо једно начело језичког тумачења права, док примена аналогије у коначном исходу не представља тумачење постојеће, већ је стварање нове норме. Укупна оцена делова уџбеника које је Дајовић написао најпоузданије се може извести ако се сагледа природа уџбеничког текста уопште. Окушати се у писању уџбеника значи упустити се, на први поглед, у један компилаторски, некреативан посао. Али заправо, писање уџбеника, осим што је тегобан задатак, који захтева озбиљно претходно теоријско знање и знатно педагошко искуство, јесте и стално решавање једне тешке једначине : како каткад суптилна теоријска питања и појмове високог степена апстракције представити и објаснити онима који о њима обично не знају ништа или знају врло мало? Како се не замрсити у 8

демонстрацијима сопственог знања које иду на уштрб јасноће и концизности уџбеничког текста, без јасне свести о томе коме је и због чега уџбеник, као штиво, намењен? Ова једначина је нарочито тешко решива у дисциплинама попут Увода у право, који је, с једне стране теоријска и општа дисциплина, а с друге стране који уче студенти већ на првој години студија права. И ако из визуре ове једначине оцењујемо ауторов текст у уџбенику, онда се у најкраћем може рећи да је он ње био веома свестан и да је углавном (иако не свуда с подједнаким успехом) успевао да је реши. 2. Оглед о метајуриспруденцији, Горан Дајовић, Правни факултет Универзитета у Београду, Центар за издаваштво и информисање, Београд, 2015. Монографија Оглед о метајуриспруденцији подељена је у осам поглавља, од којих првих шест садрже анализу питања обухваћених насловом, док су последња два поглавља посвећена анализи конкретних теоријских прилога (концепата) двојице именованих аутора. Монографија садржи још предговор и такозвани додатак у коме је аутор сажето приказао схватање Радомира Лукића о општој правнотеоријској дисциплини у систему његовог укупног разумевања природе правних наука и филозофије права и њиховог међусобног односа. Рецензенти монографије су два редовна професеора Правног факултета Универзитета у Београду, проф. др Радмила Васић и проф. др Миодраг Јовановић, као и доцент Правног факултета Свеучилишта у Загребу, др Лука Буразин. Аутор је у монографији себи поставио задатак да једном кохерентном метатеоријском расправом (стр. 7) дође до неких релевантних ставова о могућим дометима јуриспруденције у разумевању правног феномена, да би затим показао да право појмљено препорученим методом - поступком концептуалне анализе, додуше као претходним, почетним али нужним и главним, омогућава установљавање концепта права који има не само велики, или у односу на друге методолошке моделе већи, сазнајни капацитет него и већи практични значај у разумевању света у коме се правни живот одвија. На другој страни, аутор својом расправом настоји да ублажи недостатак, сасвим исправно уочен, систематских радова у домаћој правној литератури о насловљеној теми, о питањима која се односе на природу, предмет, методе, сврху и домете теорије права. У првом поглављу аутор се бави најопштијим назнакама о својствима јуриспруденције ( која /може да/ обухвата и правну науку... али и правну филозофију - стр. 14) и метајуриспруденције ( јуриспруденција која треба да се позабави сама собом - стр. 12), двеју карактерно различитих сазнајних правних дисциплина, да би према понуђеним увидима означио даљи ток и структуру своје расправе. У другом поглављу аутор подробно одређује природу и предмет јуриспруденције, настојећи да одговори на питања: да ли је она научна или филозофска дисциплина; да ли може бити само дескриптивна или мора да укључи и нормативна разматрања; да ли је универзална или парохијална и, у вези с одговором на ово питање, ако је општа, да ли се бави заједничким карактеристикама права или само суштинским, нужним. С обзиром на то да је предмет јуриспруденције право, које је институција (и пракса) која има један број 9

суштинских својстава (стр. 38), задатак јуриспруденције је да објасни његову природу, односно суштинске карактеристике тог типа друштвене институције (и праксе). У наредном поглављу аутор објашњава како јуриспруденција, користећи различите методе и систематизујући сазнања до којих је њиховом употребом дошла, формира теорије о праву, односно његовој природи, а затим и концепте нижег ранга, слажући их у складан поредак (стр. 43). Будући да се концепти (појмови) установљавају дефиницијама, Дајовић разматра уобичајене начине дефинисања којима се јуриспруденција служи: per genus et differentiam, прескриптивни и прототипски, утврђује њихову функционалну и упоредну вредност, да би се, с обзиром на реалност права, емпиријску датост позитивноправних садржина и карактеристика, определио за прототипско дефинисање као сходно и згодно за обухватање особина које различити (условно сви) типови система права имају. Правна теорија систематизује знања о природи права, али и објашњава концепте о праву, појам права. Сазнања до којих јуриспруденција долази опредељена су ка продубљивању а не проширивању, јер је њен примарни задатак да омогући разумевање права а не знање о њему, будући да знање може остати само интелектуални феномен, без дејствености, практичне употребљивости. На крају овог одељка аутор утврђује услове под којима се једна теорија може сматрати успешном, односно добром. Концептуална анализа као основни метод јуриспруденције је четврти и, могло би се рећи, централни део расправе у овој књизи. Дајовићева несумњива општа теоријска позицију лако се може препознати из садржине овог одељка. Концептуална анализа је основни метод у том смислу што је, према ауторовом уверењу, задатак јуриспруденције да објасни концепте права у употреби ( који се користе у пракси права - стр. 61), нарочито онај који је преовлађујући, да их размотри, провери, преформулише, унапреди, упореди, повеже и класификује да би посредством концепта објаснила природу права као социјалне институције. Концептуална анализа се не бави (само) појмовима који изражавају опште и основне или нужне карактеристике појава (право) него (и) онима који изражавају важне карактеристике које оправдавају постојање једног концепта и које помажу да га објаснимо (стр. 62). Он даље говори о значају интуиције у овом методском поступку, језичкој употреби термина (наглашавајући да је концептуална анализа несводива на лингвистичку), поступку анализе, оповргава заснованост једне критичке жаоке да би оснажио позицију коју заступа, осветљава однос између концептуалне и емпиријске анализе да би показао да је анализа концепта почетни метод у сазнавању природе права али не и довољан јер однос између појмова мора да одговара односу између ствари, те да се постојана напетост између концептуалног и емпиријског, нужног и контингентног (заправо између филозофског и научног) морају у (доброј) јуриспруденцији превазилазити, а два метода сусретати и пресецати. У петом одељку проблематизује се природа јуриспруденције у односу на то да ли она (у) својим концептима (треба да) описује или и вреднује појаве које настоји да сазна и објасни. Теоријске позиције о овом питању углавном су подељене и супротстављене, па се тако могу издвојити и разликовати концептуално-аналитичке и дескриптивно-социолошке теорије, на једној страни, и 10

нормативне, вреднујуће или легитимизујуће теорије, на другој. У оквиру овог дела, аутор кратко приказује заступнике другог мишљења, критичаре дескриптивних теорија (Финис, Дворкин), као и узвратне аргументе одбране. Овоме додаје још и кратак приказ једног специфичног гледишта које се залаже за то да се и теорија као таква мора оцењивати са моралног становишта (јер се правна теорија не може одвојити од етичких просуђивања), односно да се морају утврђивати њене практичке, моралне или политичке последице. Дајовић у закључку стаје у одбрану дескриптивизма и дескриптивиста, тврдећи, логички исправно, да сваком вредновању појаве претходи њено описивање. У шестом одељку аутор излаже ставове о природи јуриспруденције са становишта одговора на питање да ли је она општа или парохијална сазнајна дисциплина. Универзалност концепта права реферира на први задатак правне теорије, али и на способност јуриспруденције, односно подесност њених метода да утврди не само опште него и суштинске, нужне особености права без којих оно не би било то на шта концепт указује и употребљеним термином означава. Груписањем аргумената у оспоравању универзалности појма права (а тако и основног задатка јуриспруденције) оцртава се супротна тврдња: концепт права је (увек) у релацији са нашим разумевањем нашег права, те да је задатак правне теорије да сазна, опише и објасни појединачан, актуелан правни систем (Дворкин), а не вечну, непроменљиву природу права.. У седмом поглављу Дајовић приказује два правна концепта (јуриспруденцију на делу ): први, концепт колективних права (Јовановић), један концепт у настајању (стр. 116), општији, добијен мултиметодским поступком, као добар пример у основи концептуалне анализе, и други, концепт брака (Џорџ), традиционалан концепт, мање општи, прескриптиван или природноправни, добијен у основи употребом нормативног метода, као рђав пример. Истини за вољу, приказане анализе он не вреднује именовањем на овај начин. Аутор инсистира на томе да оба концепта критички приказује са становишта (само) концептуалне анализе (не и установљене садржине), дакле њене конкретне употребе и добијених закључака, односно пропитујући да ли је и шта концептуално нужно, шта је искључено, а шта није ни једно ни друго, па тако показује како своја метајуриспруденцијска, теоријска знања, употребљава, чиме их заправо поставља као критеријум за оцену добијених концепата. Осми одељак садржи закључна разматрања, у која аутор окупља резултате огледа у дванаест теза и две кључне тачке. Закључак представља кондензовање свих у тексту издвојених резултата, одговора на постављена питања, кључних увида и поука и тако представља, у ствари, својеврсну Дајовићеву теорију о теорији права; формалније речено, о природи (предмету и методима), задатку, дометима и значају савремене јуриспруденције, што је аутор постављеном темом у наслову књиге и хтео да постигне. Апострофирање термина савремена учињено је због тога што се оно темељи на једној од постављених закључних теза, која гласи: Бавећи се формирањем или ревизијом концепата јуриспруденција настоји да превазиђе појмовни status quo да би правни феномен који је занима концептуализовала на адекватнији начин који нам омогућава боље разумевање тог феномена кроз бољи концептуални оквир који га објашњава (стр. 132). С овим сазнањем долази се до последњег дела књиге, који је неутрално 11

насловљен као додатак. Разлози које аутор наводи за додатак чини се нису прави, или бар нису једини. Критичку анализу Лукићевог правнофилозофског и правнотеоријског система (а у питању јесу системи) аутор је додао свом главном тексту из поштовања и уважавања, али имајући свакако у виду подесност Лукићевих текстова за анализу сазнајне природе дисциплина којима се бавио са становишта које сам Дајовић заузима. Више од тога у питању је, како се чини, генерацијска смена парадигми (с обзиром на резултате савремених дебата и домаће промотере). Наиме, Дајовићеве идеје показане у овом систематском раду од прошле године су постале званично штиво у наставном програму Увода у право. Наравно, аутор књиге није усамљен у формирању новог mainstream-a. На крају предговора он истиче као важан допринос пречишћавању сопствених идеја бројне формалне и неформалне разговоре са млађим наставницима, што потврђује и издвојеним разматрањем поменутог Јовановићевог концепта колективних права, за који каже да може да буде методолошки узор свакоме ко настоји да осветли или дефинише неки општи правни концепт (стр. 117). Монографија Оглед о јуриспруденцији је добродошла у домаћу правну науку јер систематских расправа о овој теми домаћих аутора до сада није било. Аутор се њоме квалификовано укључио у живе и плодоносне дебате које се у свету воде, из којих су настале бројне капиталне књиге, о којима се можда сада када су оне актуелне и не може изрећи коначан суд, али које ће у времену које долази бити штива која су добрим учинцима обележиле један период (ако не и епоху) у историји теорије права, на које ће се неки будући аутори позивати и које ће цитирати, без обзира да ли ће то чинити афирмативно или критички. У том смислу, ова књига би требало да буде подстицај за даље претресање и коцепата о правној науци и филозофији права, као и о правним појмовима које су ове дисциплине позване да формулишу. Тема је обрађена са становишта доброг познавања најеминентнијих увида и најдаљих домета актуелне правне јуриспруденције. О томе, уосталом, сведочи и попис литературе. Међутим, оно што је важније је утисак да је аутор поседовао већ зрело знање пре него што је приступио овој расправи, што његове анализе и начин на који их уобличава чини јасним и приступачним читаоцу. Њему литература није тек пуки извор сазнања (што је, такође и без сумње, квалитет по себи). Више од тога, он је та сазнања интериоризовао, чини се с таквом лакоћом, и показао не само да зна него и да разуме, речено у категоријама које се у књизи користе. Његов текст је уверљив и убедљив јер је он сам сигуран у оно што пише; убеђен је да мисли како треба. Аутор наглашава да је његова намера да се бави природом јуриспруденције као предметом расправе, а не установљеним концептима права, односно природом права. Ипак, нема сумње да је цео његов текст, ако није без остатка посредован, онда је обојен или осенчен његовим ставом о томе шта право јесте. Уосталом, то је и разумљиво јер се оцена метода, њихове подесности, сходности, прилагођености, примерености и препоручености за сазнавање реалности права и концепата о његовој особености и не може извршити ако се не определи за то шта је, према индивидуалном мишљењу, реалност права и шта је отуда (или у обрнутом смеру на чему се у књизи инсистира!) одговарајући концепт. Тако се долази до ауторове опчињености једним аутором - Хартом. За њега 12

је Хартова позитивистичка аналитичка јуриспруденција соба с погледом, тачније соба с најлепшим и најбољим погледом на свет права (реални и концептуални). Дајовић Хартове тезе, на које се често позива, не оставља без сопствене аргументације, а то је, без сумње, методски (једино) исправно. Не само у овом огледу него и у свим Дајовићевим радовима ова опчињеност Хартом је очевидна (зато се и употребљава реч опчињеност без наводника), што независно од свега, дакле по себи, представља значајну, по обиму и квалитету, интерпретацију Хартове јуриспруденције, по чему се аутор равноправно укључује у опсежне и плодотворне савремене полемике и дебате (нарочито Харт-Дворкин). Текст књиге има разуђену структуру у приказивању свих ауторових замисли, па тако њени делови имају различиту носивост јер садрже озбиљне исказе, поуке, примере, илустрације, практична упутства за разумевање, а појављују се и неки необични призори. Заправо, ауторово обраћање читаоцу је нестереотипно по форми. То се види већ на први поглед по томе како је замислио и структурисао излагање делова који су различити по својој природи и сврси коју имају, најзад и по насловима којима их аутор уводи у причу. Дајовићев оглед је свеобухватан, прегнантан и убедљив. И он је плод метода аналитичке јуриспруденције, за који се аутор свесрдно залаже из убеђења у његову сазнајну подесност. Уочљива је ауторова фина и образложена демистификација јуснатуралистичке перспективе (нормативно-аналитичке теорије) према суштини или природи права, а тако и скидање вела неприкосновене учености с оних којима је позитивизам неприхватљив, сматрајући да су природноправни концепти правде и општег добра једина позиција са које се критика може упутити. Дајовић је показао хеуристичку вредност позитивизма. У целом скупу расположивих метода, концептуална анализа показује се као добар (додуше почетни, али и главни) поступак, па тако појам права као наш концепт и као херменеутички концепт има упоредну предност у односу на идеални појам права и прескриптивну супервизију позитивног права. Чланци: 1. Скица за једну теорију о нормативности права (М51), Правни живот, Београд, бр.15/2009, стр. 615-632, ISSN 0350-0500. Нормативност права је једна од средишних тема савремене јуриспруденције, уз проблем важења права. Подстакнут значајем изабране теме, аутор у чланку настоји да скицира тезе које би могле да послуже као основ за изградњу једне теорије о нормативности права која би била заснована на достигнућима и увидима савремене англосаксонске филозофије права, нарочито на делима и увидима Херберта Харта и Џозефа Раза. У том правцу су изложене две групе поставки (теза). Прву групу аутор је назвао базичним тезама. Од њих прво полази, сматрајући их готово неспорним. Другу групу чине саме претпоставке на којима почива једна теорија. Укупно их има четири и, поготово прве две, надовезују се на базичне тезе. Прва група теза (тзв. базичне тезе) поставља теоријски и епистемолошки основ за супстанцијалне претпоставке једне теорије. Прва базична теза је да се 13

нормативност схвата у терминима разлога за делање, друга да је нормативност права на известан начин аутентична, трећа да се нормативност права може објашњавати и оправдавати и четврта да је за схватање нормативности права од суштинског значаја разумевање интерног стајалишта правних адресата. Што се тиче друге групе теза, које су заправо већ хипотезе за једну теорију о нормативности права, њих такође има четири. Прве две су донекле методолошког карактера јер разрађују последње две базичне тезе. Наиме, трећу базичну тезу разрађује прва претпоставка, тј. теза о одвојености, а четврту друга претпоставка, тј. теза о разлици. Најзад, последње две претпоставке (теза о конвенционалности и теза о ауторитативности) су супстантивне природе. Оне директно разрађују другу претпоставку (тезу о разлици). Аутор у раду настоји да претпоставке и тезе које формулише унутар једне теорије прикаже као тесно повезане и сложене у једну кохерентну целину. 2. Локална самоуправа у Србији стање и проблеми, у: Развој правног система Србије и хармонизација са правом ЕУ прилози пројекту за 2010. годину, изд. Правни факултет у Београду, 2011, стр. 191 204. У чланку се проблематизују раширена гледишта о томе шта су стварни институционални проблеми локалне самоуправе у Србији. Према тим гледиштима, а која често заступају и сами локални функционери, највећи проблем представља финансирање локалне самоуправе, а тек затим мањак надлежности. Такав став није рационално оправдан јер је управо управо у тим областима остварен највећи напредак у последњој деценији. Због тога се у чланку износе аргументи за тврдњу да узроке неефикасности, гломазности или неразвијености локалне самоуправе треба потражити на другој страни, пре свега, у лошем изборном систему, нерешеном положају такозване месне самоуправе и неадекватној унутрашњој организацији локалне самоуправе, управо онако као је она уређена актуелним Законом. 3. О метајуриспруденцији (I) сврха и основни метод јуриспруденције, Право и друштво, Београд, бр. 2/2010, стр. 9 27, ISSN 1821-4118. Аутор у првом делу чланка настоји да попуни празнину, однедавно уочљиво присутну у домаћој правној теорији, кад су у питању расправе које се баве методолошким и епистемолошким питањима правне теорије или јуриспруденције, како ту темељну правну дисциплину назива у чланку. Нарочиту пажњу посвећује разматрању сврхе јуриспруденције, затим њеног основног метода концептуалној анализи, као и епистемолошком приступу предмету јуриспруденције и целовитости правне појаве. У оквиру првог дела започете расправе, аутор пажњу посвећује питањима шта чини садржину једне правне теорије, затим правним концептима, а нарочито концепту права, те поступку који је карактеристичан за јуриспруденцију (концептуална анализа, помоћу које се анализирају концепти), као и контроверзама које се поводом примене тог поступка јављају у метајуриспруденцији. 4. О метајуриспруденцији (II) јуриспруденција, дескриптивна или 14

нормативна?, Право и друштво, Београд, бр. 3/2010, стр. 11 29, ISSN 1821-4118. У наставку, то јест другом делу истог чланка, аутор наставља своје излагање о метајуриспруденцији. Првенствено је посвећен разматрању контроверзног питања да ли једна правна теорија као изданак и највиши интелектуални производ јуриспруденције може бити дескриптивна или ипак мора бити нормативна. Преостаје недоумица да ли њен стваралац приликом анализе мора да се позабави и вредносним, а нарочито моралним просуђивањем, или пак његов општи епистемолошки приступ мора да буде вредносно неутралан, све са циљем како би се пружио веран опис предмета јуриспруденције нашег права. Другу страну исте недоумице чини питање да ли се приликом анализе природе права, тј. његових суштинских карактеристика, може задржати само на структурним, формалним карактеристикама, или се морају разматрати и материјалне, супстантивне, садржинске одлике правне појаве. Аутор закључује да се у мери у којој су нужне карактеристике права везане за социјалне чињенице, њима може прићи дескриптивно, док она битна својства, која су вредносно или морално обојена, треба да остану у делокругу нормативне расправе. Како год било, разлике између теорија које одговарају на супстантивна правна питања нису чисто садржинске природе, већ имају и своје методолошке и епистемолошке основе. 5. Општост јуриспруденције (М 51), Правни живот, Београд, бр. 12, 2010, том 5, стр. 689 700, ISSN 0350-0500. Међу правним филозофима је веома раширена идеја да јуриспруденција као општа правна дисциплина тежи да се правом бави само генерално. То значи да су сви њени појмови (а пре свих, сам појам права) општи, универзални, тј. да то нису појмови једног посебног правног система ни једног посебног времена. Данас су ове све до скоро уобичајене идеје доведене у питање. Штавише, на њихов рачун се све чешће износи неколико врста примедби. То чини и аутор, који у овом чланку помиње три врсте таквих примедби. Прва примедба је номиналистичка : не постоји ствар непроменљиве природе коју универзални појам права може или треба да обухвати. Друга примедба је социолошко-емпиријска. По њој, погрешно је претпостављати да појам права може бити један и универзалан. Емпиријска чињеница је да постоје различита правна схватања са различитим појмовима права као и да су они подложни променама, тј. да се током времена мењању. Уз то, различите културе могу да имају различите појмове права. То дозвољава да се закључи како је појам права један социјални конструкт увек је реч о нашем појму права. Последња критика универзалистичких претензија јуриспруденције коју аутор приказује долази од стране Роналда Дворкина, који заступа тзв. интерпретативну теорију права, усредсређену на конкретан правни систем (у његовом случају, на правни систем САД). Након што је описао ове критике, аутор је изложио и неколико могућих одговора. Његов закључак је јасан: трагање за правим или универзалним појмом права је осуђено на неуспех због природе самог права и сврхе теорије права. С друге стране, потрага за неким појмом права или прецизније: за нашим појмом права, може и даље да буде користан и продуктиван теоријски подухват. 15

6. Rule of Recognition and Written Constitution (M24), The Annals of the Faculty of Law in Belgrade Belgrade Law Review, No 3/2010, стр. 248 264, ISSN 0003-2565. У овом чланку аутор је анализирао однос два појма: појма правила признања и појма писаног устава. То је учинио надахнут једном од кључних идеја Хартове правне теорије, по којој су сва правна правила повезана у уређену целину, у један систем примарних и секундарних норми. Место неког правила као правила система одређено је посебном врстом друштвених правила која се заједнички називају правило признања (важења). Аутор у првом делу овог чланка анализира нека суштинска својства Хартовог учења, док у другом оцртава карактеристике појма писаног устава, међу којима су, према његовом мишљењу, најважније: супремација, трајност, крутост и судска контрола уставности. На крају, аутор нуди збирну анализу могућих и нужних односа између ова два појма, док у завршним напоменама указује на проблеме који се односе на важење права, легитимности и ауторитет устава, као и уопште на објашњавајућу моћ или домашај теоријских појмова. 7. Хартова теорија права основне црте (М51), Страни правни живот, Београд, бр. 3/2011, стр. 9 28, ISSN 0039-2138. У овом чланку представљају се и анализирају неке од главних идеја које је чувени енглески правни филозоф Херберт Харт изнео у свом главном делу The Concept of Law први пут објављеном 1961. године. Одмах по објављивању, књига је извршила огроман утицај на правну филозофију и теорију. Он је у несмањеној мери и данас присутан. Међу многим интересантним Хартовим идејама нарочито су важне и далекосежне две: прва, према којој се право и његова нормативност не могу разумети уколико се у обзир не узме тзв. интерна тачка гледишта, тј. оно стајалиште које према праву заузимају званичници правног система и они који право схватају озбиљно ; и друга, идеја по којој у основи правног система стоји једно конвеционално правило које је Харт назвао правило признања. У чланку се истиче како је нарочито ова друга идеја својом снагом, оригиналношћу, али и контроверзношћу, изазвала огромну пажњу и да заправо представља најважнији Хартов супстанцијални допринос савременој јуриспруденцији. 8. The relationship between rule of recognition and constitutional rules, Legal and political theory in the Post-National Age, Peter Lang Gmbh, Internationaler Verlag der Wissenschaften, Frankfurt, 2011, стр. 18 29, ISSN 2191-8317. У овом краћем раду се разматрају идеје које су подробније изложене на другом месту (у раду Rule of Recognition and Written Constitution ), а тичу се односа између Хартовог правила признања и уставних правила. Будући да у Хартовој теорији права правило признања има функцију правила на основу којег се утврђује валидност (важење, позитивност) свих осталих правних норми, а уставне норме су највише на хијерархијској лествици, поставља се питање да ли између 16

ових двају правила постоји потпуна подударност. Аутор настоји да у основним цртама деконструише комплексан однос који постоји између двају правила, закључујући да међу њима нема потпуног поклапања. 9. Оправдање интелектуалне својине (коауторски рад са др Катарином Дамњановић, М 51), Правни живот, Београд, бр. 11/2011, том 3, стр. 657 669, ISSN 0350-0500. Полазећи од дефиниције јавног добра (прво, то су добра чије је уживање доступно свима и, друго, уживање у њима од стране једног лица не умањује нити лишава друго лице истог тог уживања) у чланку запажа да су, начелно, идеје такође јавна добра. И оне се могу користити, умножавати од стране сваког, а да то коришћење истовремено не лишава било кога другог могућности да их такође користи. С друге стране, када не би постојала институција интелектуалне својине, тада би несумњиво већина људи имала додатни подстицај да их користи и копира, уместо да их сама ствара. То би довело до тога да нове идеје престану да се појављују. Та чињеница је довела до тога да се појава института интелектуалне својине схвати као тзв. проблем јавних добара (кад су идеје у питању). Реч је данас уобичајеном консеквенцијалистичком оправдању института интелектуалне својине. Схваћен је као право које подстиче стварање нових дела и изума. Касније се појавило и друго консеквенцијалистичко оправдање. Институт интелектуалне својине је почео да се објашњава као право које треба дати његовом титулару како би се он старао о управљању материјализованом идејом (делом, изумом итд.). Према овом другом схватању, интелектуална својина је нужно средство за подстицање носилаца права да даље улажу у свој производ, у његово побољшање (нпр. ако је реч о патентима или лековима) или у његову комерцијалну употребу (музика, књиге итд.), заштиту или очување. У другом делу чланка разматра се вредност наведених врста оправдања. Чланак се завршава анализом утицаја који описане врсте оправдања интелектуалне својине врше на позитивиноправна решења. 10. The Nature of Jurisprudence, Jurisprudence and Political Philosophy in the 21 st Century, Peter Lang Gmbh, Internationaler Verlag der Wissenschaften, Frankfurt, 2012, стр. 48 55, ISSN 2191-8317. У савременој јуриспруденцији често се најживље расправља о темама које се тичу епистемологије и методологије јуриспруденције. Такве расправе имају за циљ да објасне какво је место концептуалне анализе као метода у јуриспруденцији, да ли је јуриспруденција парохијална или универзална итд. Постоји и недоумица може ли јуриспруденција да буде само дескриптивна или нужно мора да буде и нормативна дисциплина. Иако на први поглед може да се учини како је реч о пуким терминолошким неспоразумима, аутор сматра да су сва ова питања и проблеми прожети једним основним питањем: да ли је јуриспруденција филозофска или научна дисциплина? Такође, сматра да је корисно да се пружи одговор прво на то претходно питање, пре него што се пређе на разматрање других методолошких проблема. 17

Данас се недоумица јуриспруденција, наука или филозофија? раствара у једној другој недоумици која се тиче избора између емпиријског (индуктивног, опажајног) и концептуалног приступа задатку јуриспруденције. Аутор се детаљније бави разматрањем управо ових недоумица и закључује да се може рећи како је природа јуриспруденције заправо на известан начин двострана. 11. Теорија права на делу један пример анализе правног концепта (М51), Правни живот, Београд, бр. 12/2012, том 5, стр. 727 740, ISSN 0350-0500. У овом чланку се анализира књига проф. Јовановића Collective rights. A Legal Theory. Према мишљењу аутора чланка, ова књига има два главна достигнућа. Прво је садржинске природе и односи се на закључке које у централном делу књиге Јовановић формира у погледу концепта колективних права. Ти закључци се у првом делу чланка укратко приказују. Аутор чланка запажа да теорија права није ту само да би описала актуелни концептуални оквир унутар којег промишљамо о праву, већ и да би га критички размотрила. Ову тезу на неколико места истиче и сам професор Јовановић, који се већ на самом почетку своје књиге опширно бави управо овим питањима у посебном одељку. Друго значајно достигнуће ове књиге чине сами методолошки увиди у Јовановћевој књизи, тврди аутор чланка. Најважнији је метод концептуалне анализе који примењује Јовановић у књизи, а којим се аутор уопштено бави у другом делу свог чланка. У трећем делу, пак, он анализира начин на који Јовановић примењује тај метод на појам колективних права и, у закључку, запажа да то представља пример доброг правног изучавања упркос одређеним недостацима. Такође, оцењује да је Јовановићев поступак инстурктиван не само за правне филозофе него и за правне научнике који се баве анализом практичних правних појмова. 12. Теорија природног права на делу један пример анализе природноправног концепта (М51), Правни живот, Београд, бр. 12/2013, том 5, стр. 475 486, ISSN 0350-0500. Чланак се надовезује на претходни и хотимично је сличног наслова. Тема му је у основи иста: приказ анализе једног правног концепта. Такође, иста му је и интенција: приказати на конкретном примеру шта значи анализа једног (правног) концепта, тј. каква епистемолошка апаратура (може да) се користи приликом теоријског и правноаналитичког разматрања. Али, за разлику од претходног чланка, овог пута је у центру пажње једна сасвим другачија врста анализе којој је у првом плану да заступа, тј. да одбрани један концепт (концепт брака). Та одбрана, делимично почива на емпиријској и нормативној (утилитаристичкој) аргументацији, која постоји и у претходном чланку, али је заснована и на основним идејама савремене теорије природног права. У првом делу чланка те идеје се укратко приказују, да би се у другом пажња посветила анализи концепта тзв. правог брака који је у неколико својих радова изнео познати савремени јуснатуралиста Роберт Џорџ. Најзад, у последњем делу рада збрајају се недостаци такве анализе. Аутор скреће пажњу на три недостатка. Прво, основни проблем 18