Ka modernoj socijaldemokratiji MODERNA SOCIJALDEMOKRATIJA Demokratska stranka Istra`iva~ko-izdava~ki centar
МАЛА БИБЛИОТЕКА СРБИЈА 21 НОВИ ПОЧЕТАК КА МОДЕРНОЈ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈИ МОДЕРНА СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА Аутор Милан Николић Београд, 2006.
МОДЕРНА СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА Издавач Демократска странка / Истраживачко-издавачки центар Београд, Нушићева 6 (011) 3244 511 iic@ds.org.yu www.izdavackicentar.ds.org.yu Главни и одговорни уредник: Заменик главног уредника: Уредник едиције: Аутор: Слободан Гавриловић Драган Белић Наташа Вучковић Милан Николић Редакција: Сања Јовичић Тања Милисављевић мр Душан Обрадовић Технички уредник: Лектор: Штампа: Тираж: Владимир Сивцевич Волођа Мирослав Јосић Evro Giunti, Београд 3.000 ISBN ISBN 86-7856-045-2 978-86-7856-045-3
Сажетак Идеја социјалдемократије у Европи, па и у свету, стара је готово век и по, а по својој суштини је једна од темељних цивилизацијских вредности модерног доба. У овом прилогу настојимо да протумачимо шта идеја социјалдемократије значи за темељне вредности модерне, демократски устројене државе. Дакле, у погледу: 1. владавине закона, 2. парламентарне демократије, 3. тржишне привреде, 4. подршке синдикализму, 5. бриге о дугорочном развоју, 6. солидарности, 7. родној равноправности, 8. пријатељској држави, 9. еколошкој одрживости, 10. мирољубивој спољној политици... А посебно да видимо како се идеја социјалдемократије развијала у Србији, у 19. и 20. веку, и какве су јој перспесктиве у ближој политичкој будућности наше земље. 3
Кратка историја социјалдемократије у Србији Историја социјалдемократије у Србији почиње њеним ослобођењем од Турака и одласком прве генерације српских студената у велике, стране универзитетске центре, где се срећу са идејама европског социјалистичког покрета. Међу овим студентима је био и Светозар Марковић, који се на студијама у Русији срео са идејама Чернишевског. По повратку у Србију, седамдесетих година 19. века, оснива часописе Раденик, Јавност, Ослобођење и пише књигу Србија на Истоку, заступајући идеје демократије, републике, социјалне правде и демократског федерализма, као решења за још поробљене јужне Словене. Иако је умро у 28. години, Марковић је успео да постане зачетник социјалдемократске идеје у Србији, коју је, бар делимично, могла да оствари тек следећа генерација српских социјалдемократа, почетком двадестог века. То више нису били Марковићеви сарадници (Никола Пашић и други) који су се, после Тимочке буне, одрекли социјалдемократије, већ сасвим нова генерација. Најзначајнији човек друге генерације српских социјалдемократа је, несумњиво, био Димитрије Туцовић, рођен после смрти Светозара Марковића, почетком осамдесетих 19. века. Туцовић 1903. оснива, са друговима, Српску социјалдемократску Димитрије партију, а 1904. и први савез радничких Туцовић синдиката ССДП. Такође, покреће и уређује Радничке 4 Светозар Марковић
новине и часопис Борбу. Туцовић уводи ССДП у Социјалистичку интернационалу, али и без комплекса критикује тада доминантну Аустријску социјалдемократију поводом анексије БиХ. Објављује велик број образовних брошура за раднике и друге чланове ССДП, као и неколико књига, од којих је најзначајнија Србија и Албанија. Димитрије Туцовић је и данас образац социјалдемократског патриотизма, јер успева да уједини критику српског агресивног национализма са прихватањем српског патриотизма, као љубави према сопственом народу, без икакве мржње према другима. Код Туцовића то није било само на речима, јер је, заједно са другим српским социјалдемократама, гласао против ратних кредита, желећи да спречи Први светски рат, али је међу првима отишао у добровољце и погинуо када је Аустро-Угарска напала Србију. Такође, у овој генерацији српских социјалдемократа важну улогу имали су и Радован Драговић, Триша Кацлеровић, Драгиша Лапчевић и Душан Поповић, који су били не само истакнуте политичке личности у Србији, већ и у Другој интернационали. Између два светска рата српски социјалистички покрет се цепа на демократско (социјалистичко или социјалдемократско) крило и радикално (бољшевичко, комунистичко). Иако су имали доста успеха на разним изборима, социјалдемократе полако губе терен пред, с једне стране, краљевским самодржављем, а с друге, пред демагошким и популистичким радикализмом комуниста. Почетком Другог светског рата српске социјалдемократе (Живко Топаловић) опредељују се за отпор 5
окупатору, али под заставом четничког покрета, док комунисти стварају партизанске одреде. Ко се више или успешније борио против окупатора, а ко је више починио ратних злочина против сопствених грађана, остаје тек да се разреши у српској историографији. У сваком случају, после победе комуниста и стварања Социјалистичке Федеративне Југославије никоме, осим комунистима, није било допуштено стварање политичких странака, па ни социјалдемократама, чији стари руководиоци углавном умиру у емиграцији у другој половини 20. века. Тек са падом комунизма и Берлинског зида, и у Србији се поново јављају зачеци социјалдемократије, али Милошевићев режим их уништава, јер жели да се Савез комуниста претвори у социјалдемократску партију и уђе у Социјалистичку интернационалу. Но, Милошевић ускоро креће у национализам и ратове, па губи интерес за социјалдемократију. Почетком деведесетих година 20. века ствара се простор за плурализам у Србији, па се оснива низ странака. Између осталих, основана је, односно обновљена и Демократска странка, која затим доживљава више цепања или одвајања појединих група у друге странке. Неколико мањих социјалдемократских странака такође бива основано у овим околностима, али оне остају мале, и у крајњем случају, не баш препознате као социјалдемократске. Крајем деведесетих година Зоран Ђинђић препознаје социолошку чињеницу из бројних истраживања јавног мнења да велики број бирача лево од центра нема за кога да гласа, па креће у померање ДС на лево. Његова трагична смрт зауставља ово 6
кретање. Долазак Бориса Тадића на чело ДС поново актуелизује ову идеју, која је и формално прихваћена на скупштини ДС 2005. године. Демократска странка иде ка социјалдемократији. Владавина закона Владавина закона или, како се код нас још каже, владавина права, јесте први и нужни услов демократије тј. владавине народа. Без закона нема уређеног друштва, па тако ни могућности успостављања демократског уређења. Да бисмо могли рећи да у једној земљи постоји владавина закона потребно је да су испуњени следећи услови: 1. Да се закони доносе демократским путем: директно од стране свих грађана (референдумом) или од стране изабраних представника грађана (у парламенту). 2. Да закони по свом карактеру и правном деловању одговорају интересима већине грађана. 3. Да се донети закони поштују и спроводе од стране државних органа и свих других инстанци моћи. 4. Да нико, без обзира на своју позицију или моћ, није изнад закона или, на други начин речено, да су сви једнаки пред законом. 5. Да се закони могу допуњавати, мењати или укидати само на демократски начин, тј. када то одговара интересу већине грађана. Овде још треба додати да једна држава не може бити демократска ако нема демократски донет УСТАВ, као свој први и најзначајнији правни акти, с којим се 7
морају ускладити сви остали закони и други, нижи правни акти. Владавину закона штитe, спроводe и на много начина обезбеђују Скупштина Србије, влада и њена министарства, а посебно полиција, судство, омбудсман, али и невладине организације, медији и грађани Србије својом разноликом слободном и критичком делатношћу. Праћење спровођења закона је право и дужност сваког грађанина Србије. Борба против криминала и корупције је високо на листи приоритета грађана Србије. Она се не би могла ефикасно водити без адекватних и квалитетних закона, као првог и најважнијег услова без којег то није могуће. Парламентарна демократија У државама које су веће од малог града организационо је тешко и скупо имати директу демократију, као у старим грчким полисима (град-држава) јер то захтева врло честе референдуме, што је и непрактично и скупо. Зато је данас готово универзално прихваћен систем парламентарне демократије, где парламент (код нас Скупштина Србије) доноси законе и контролише рад владе и државне администрације, а чине га демократски (на изборима) изабрани представници народа. Парламент је највиша политичка институција у држави и зато он контролише и рад председника Србије, председника владе и свих министара појединачно. Зато влада или њени министри, као и председник Републике, подносе извештаје парламенту о свом раду. 8
Важан и нужан део парламентарне демократије јесу политичке странке које представљају различите интересе бирача или различите политичке или идеолошке концепте. Политичке партије су организације које чине активисти и политичари, удружени ради остваривања одређених политичких концепата или интереса, а ради победе на изборима који би победничким странкама омогућили учешће у раду парламента или, ако освоје већину гласова, тј. чланова парламента, и формирање владе. Важан аспект парламентарне демократије је и одвојеност, тј. самосталност парламента као законодавне власти, владе као извршне власти и судског система као посебног облика власти. Такође, важно је да ове три инстанце, односно облика власти, држе једна другу (и трећу) под контролом и да ни једна не доминира другим двемa, већ да се међусобно држе у равнотежи моћи. На пример, да би судска власт судила по закону и непристрасно, она не сме бити под доминацијом ни владе ни парламента. Социјалдемократија у потпуности прихвата овакав парламентарни систем демократије, али га обогаћује већим учешћем грађана у политичком животу, преко што ширег директног гласања (на пример, за председника републике) или кроз рад невладиних организација, разних покрета и синдиката. Тржишна привреда Тржиште се одавно, историјски, успоставило као најефикаснији економски механизам и друштвена институција за постизање привредног, а тиме, у великој 9
мери, и друштвеног развоја. У историји су испробани и неки други механизми и институције (комунистичка планска привреда, на пример), али дугорочно гледано, са далеко мање показане ефикасности. Темељ ефикасности тржишта лежи у томе да људи желе да поседују одређене ствари, да их економски користе и да на основу те своје делатности на тржишту имају извесну добит. Јер, огромна већина људи (може се рећи, сви осим појединих ексцентрика или аскета) много више желе да буду богати него сиромашни, да би они и њихове породице боље и у већој економској сигурности живели. Неки људи улазе у тржишну компетицију као предузетници (производе и продају одређену робу или услугу) ако имају средства (капитал) којим то могу да постигну и ако су спремни да прихвате ризике који постоје на тржишту (од којих је један да потроше свој капитал, а не успеју да продају своју робу или услуге на други начин речено, да економски пропадну). Други људи који немају капитала или не желе да прихвате предузетнички ризик могу да изнајмљују свој рад предузетницима и да на тај начин зарађују за себе и своју породицу. Наравно, има и других, легитимних облика зарађивања, као што је рад у државној администрацији и на рачун пореских обвезника, али има и оних који нису легитимни или су ван закона, као што је криминална, тј. друштвено паразитска делатност. Социјалдемократија у потпуности прихвата тржишни карактер привреде, али жели да уведе фер правила тржишне компетиције, која онемогућавају сваки облик монопола, а уједно, грађанима, као потрошачима, даје могућност да добију квалитетну робу 10
и услуге за свој новац. То значи да се социјалдемократи залажу за модерну, регулисану, социјалну тржишну привреду, чији је циљ да већини грађана донесе запосленост, добре услове рада и пристојне плате, а друштву у целини развој и благостање. Подршка синдикализму Социјалдемократи су, историјски, познати као подржаваоци синдикалног покрета, јер верују да се демократски принцип (check and balance) узајамне контроле и балансирања може и мора остварити и у сфери запошљавања, где предузетници/послодавци имају велику моћ већ тиме што поседују капитал и могу да запошљавају према својим жељама и потребама. Једини начин да се та моћ избалансира јесте слобода запослених (и незапослених) да се удружују и колективно преговарају о условима рада, платама, бенефицијама и осталим стварима везаним за уговорни радни однос. С друге стране, у политичкој арени, предузетници/послодавци, и уопште, богати људи, имају могућност да својим новцем (спонзорисањем одређених странака), односно прилозима за изборне кампање и слично, прилично ефикасно делују на политичке субјекте (странке, парламент, владу, итд.), директно или преко привредних комора, асоцијација послодаваца, клубова индустријалаца и томе слично. Да би се та моћ балансирала, синдикати са своје стране, такође, подржавају одређене странке, било финансијским прилозима од чланарина својих чланова, или активистичким радом (лепљење плаката, кампања од врата до 11
врата) својих чланова. Заузврат, странке за које су се синдикалисти определили, обично социјалдемократске, у политичкој арени штите интересе синдикалаца, запослених и незапослених. Сарадња синдиката и социјалдемократских странака у Европи донела је заиста вредне резултате: од колективних уговора и синдикалних права радника, до петодневне радне недеље, права на годишњи одмор, права на родитељско одсуство и многа друга права која су данас у темељима савремене цивилизације и сматрају се, готово, природним људским правима. Овде је место да кажемо да социјалдемократске партије могу значајно поништити предност које, имају партије које заступају богату елиту (јер добијају веће прилоге за кампање), тиме што од синдиката, омладинских и женских покрета могу да добију добровољни рад већег броја активиста. Ово је разлог изборних победа са мањим фондовима. Брига о дугорочном развоју Познато је да конзервативне или неолибералне партије (тржиште решава све) не брину много о дугорочном развоју економије и друштва (јер, о томе, наводно, брине тржиште), па тако и на инфраструктуру, образовање, науку, здравство и социјалну политику гледају само као на буџетска давања која би требало да буду што мања. Но, без ових буџетских давања одређена земља не би могла имати економски и друштвени развој, за шта су потребни добри путеви, железничке пруге и телекомуникационе линије, здрави грађани и образована радна снага, као и способне, 12
економске, политичке и интелектуалне елите, којих не би било без развијеног здравства, образовања и науке. Управо због тога социјалдемократске партије инсистирају на креирању основа за дугорочни економски и друштвени развој кроз инвестирање у развој инфраструктуре, здравства, образовања и научног и техничког развоја. За социјалдемократе буџетска давања у овом домену најисплативије су дугорочне друштвене инвестиције, што је већ доказано у многим земљама, од Шведске, Немачке, Ирске, па до Јапана (где то нису проводили социјалдемократе) и до многих успешних земљама у трећем свету, а посебно Индије, Јужне Кореје и Тајвана. Оваква политика улагања у дугорочни развој, базирана на развоју инфраструктуре, образовања и научних и технолошких иновација, посебно је значајна (можда и једина позната успешна стратегија дугорочног развоја) у земљама које немају богате природне ресурсе, а нису ни велико, нити значајно тржиште. Србија, као мала земља са 7,5 милиона становника (ограничене куповне моћи јер је просечна плата око 260 евра) и без значајнијих природних ресурса (осим пољопривредних површина и слатководних токова), може привући страни капитал и подстаћи привредни и друштвени развој само на основу развијених инфраструктура, своје квалитетне и образоване радне снаге, својих научних и технолошких иновација, уз спремност и дораслост својих елита. 13
Солидарност У капиталистичкој привреди, са доминацијом различитих облика приватне својине, велики проценат становништва није у стању да ефективно учествује у тржишној утакмици. То су, пре свега, млади, жене, стари, социјално или физички хендикепирани, необразовани или неквалификовани, итд. Дакле, сви они који нису поседници (или наследници) капитала, а немају ни радне способности и радне квалификације које би их препоручиле на тржишту радне снаге. Некада се може десити, као што је то сада у Србији, да се већина становништва (а тиме и већина бирача) нађе у овој категорији. Да би економски и друштвени систем (капитализам и парламентарна демократија) били прихваћени од већине грађана и да би се обезбедила дугорочна политичка и друштвена стабилност (важан услов привредног развоја), мора постојати друштвена солидарност оних који имају (капитал или пристојан посао) према онима који немају. Једина алтернатива (више пута неуспешно испробана) солидарности као социјалном стабилизатору јесте оштра репресија против сиромашних или незапослених, а у интересу богатих и друштвених елита. Но, и ово решење има своју цену: енормно повећање репресивног апарата (полиција, војска, тајне службе), корупцију и раст социјалне аномије и радикално превратничких покрета и партија. Показало се, на примеру Латинске Америке, али и у другим деловима света, да је солидарност мање конфликтно, више ефикасно, јевтиније и трајније решење, због чега је у програму свих социјалдемократских партија света. 14
Конкретно, солидарност се показује кроз социјалну политику (помоћ сиромашнима и хендикепиранима), стипендије деци из социјално угрожених породица, помоћи у запошљавању (преквалификације, доквалификације), бесплатно образовање и бесплатно здравствено осигурање за најсиромашније, директна социјална помоћ угроженима, помоћ настрадалима од елементарних непогода, а ту је још и много других начина. Оно што социјалдемократе кроз солидарност желе да постигну, то је, с једне стране, изједначавање стартних позиција младих (образовним стипендијама), а са друге, тежња да се исправе постојеће неправде и грешке тржишног система. Родна и старосна равноправност Многи друштвени покрети (женски, омладински, еколошки, пензионерски, инвалидски, итд.) нашли су свог политичког представника у класичној парламентарној политици у социјалдемократским странкама, јер су оне, по природи партијских програма, њима били најближи. Истина, ово се разликује од земље до земље, али, генерално гледано, социјалдемократске партије су чешће политички партнер невладином сектору него друге странке. Ствар је у томе да социјалдемократске партије обавезно имају у својим програмима став о потреби изједначења стартних и укупних животних позиција грађана, без обзира на пол, старост, богатство, социјално порекло, физичку или социјалну хендикепираност и слично. То је разлог што феминистички 15
покрет, омладински покрети или покрети старијих грађана налазе да је најприродније да се за политичко представништво на великој политичкој сцени обрате социјалдемократама. Заузврат, они социјалдемократским странкама доносе гласове својих чланова, симпатизера или чланова њихових породица, тако да је то партнерство од обостране користи. Социјалдемократија има, историјски успостављену, посебну осетљивост према еманципацији жена, јер су многе биле истакнути лидери социјалдемократских партија (да споменемо само Розу Луксембург и Клару Цеткин). Ове странке су и прве истакле захтеве за право жена да бирају и да буду биране, као и за општу равноправност полова у свим доменима живота. За потребе запослених жена социјалдемократија се брине и тако што ради на отварању што већег броја предшколских установа за децу, уводи посебне мере социјалне политике за самохране мајке, саветовалишта за децу и омладину, а чини то и на друге начине подршком синдикалним захтевима да се добијају исте плате за исти посао, без обзира на пол. Зато постоји, готово свуда у свету, повезаност феминистичког покрета и социјалдемократских партија, као трајна традиција. Позната је и социјалдемократска, изразита наклоност према младима, којима се жели помоћи да што успешније стартују у животу, кроз стипендирано образовање и помоћ у запошљавању, али и кроз политичко представљање интереса младих. Слично је и са старима особама, посебно пензионерима. 16
Према грађанима пријатељска држава Социјалдемократи сматрају да сви изабрани политичари и сви постављени службеници државе треба да служе грађанима, односно општем интересу, током свог мандата. У том смислу, и државна управа мора бити тако устројена да буде што више пријатељски настројена према грађанима и да што ефикасније и брже обавља послове због којих грађани долазе пред службене шалтере. Да би се то постигло, треба реформисати и преуредити постојећу државну администрацију, компјутеризовати је, а готово све службенике послати на курсеве новог, лепог, пословног понашања. То је нарочито потребно урадити у земљама где се недавно изашло из комунизма, јер су тамо, с правом, и државни службеници и грађани сматрали да је држава ту не зато да служи грађанима него да их, за рачун партијске елите, контролише и обуздава. У домен реформе и амификације (претварања у пријатељску) државне управе спада и доношење закона о обавези давања грађанима свих релевантних државних информација (које не задиру у лични живот или нису проглашене државном тајном), како би грађани лакше контролисали њихов рад. Такође, ефикасна борба против корупције и криминала у редовима државних службеника и изабраних представника грађана спада у важне елементе реформе државне администрације, јер ће грађани сарађивати тек ако имају поверења у полицију и судове. Наравно, и једноставније ствари, као што су поједностављење процедура, коришћење поште, телефона, интернета (уместо личног појављивања на 17
шалтеру), као и коришћење бар или неких других кодова у писаној комуникацији, може знатно да убрза и поједностави комуникацију грађана и државне управе. Најважније је да се овим реформама администрације грађанин убеди да је државна управа његова, јер је управо он, као порески платиша, издржава и да она постоји да његов живот учини лакшим и сигурнијим, тако што ће деловати по јасним, поштеним правилима и са темељном намером да грађанима штеди напор, време и живце, односно омогући бољи живот. Ако се тај циљ постигне, грађани ће држави узвратити већим поштовањем, а демократију прихватити свим срцем. Зато је пријатељска држава према грађанима врло важан политички циљ за социјалдемократију. Еколошка одрживост економије За социјалдемократе су привредни раст и квалитет живота већине грађана неодвојиви појмови, јер се сматра да економски раст који доноси добит само економској или политичкој елити није прихватљив. Да би напори који представљају предуслов привредног раста били прихватљиви већини грађана, они морају донети побољшање живота и за ту већину. Тако је и са транзицијом. Тек ако транзиција доноси побољшање живота већини грађана, она за њих и за социјалдемократе постаје прихватљива жртва. С друге стране, један од најважнијих елемената квалитета живота јесте чиста и здрава природна околина у којој грађани живе и раде. Чиста и здрава 18
околина, такође, превентивно утиче на смањење радних боловања, као и на укупно смањење трошкова у здравству. Због свега тога, социјалдемократске странке у свету (посебно тамо где нема зелених партија) преузимају на себе, као важан елемент свог програма, перманентну борбу за одржање чисте и здраве природне околине, кроз законске иницијативе у парламенту, кроз политику владе или кроз проверу и контролу ситуације на терену. У својој борби за чисту и здраву природну околину социјалдемократске партије сарађују са зеленим странкама, еколошким покретима или невладиним организацијама. Понекада се догоди да у борби против индустријског загађивања социјалдемократе морају да се определе између тежње за пуном запосленошћу и жеље да се спречи даље загађивање затварањем извесне, еколошки неприхватљиве фабрике. У таквим случајевима се опредељују по принципу веће друштвене користи: ако треба затворити фабрику са неколико хиљада запослених, а еколошка штета није велика иде се на опстанак производње, уз увођење филтера или предузимање других мера. Ако фабрика наноси велику еколошку штету, а запошљава мали број радника, иде се на затварање, а посао за ове раднике тражи се на другом месту. Битно је да се увек користи принцип веће друштвене користи/мање друштвене штете, а не принцип користи за власнике фабрике или корумпиране државне службенике. 19
Мирољубива спољна политика Обично се каже да демократије ретко ратују међусобно, а у историји (колико је нама познато) не зна се за пример да су социјалдемократске владе (двају или више земаља) ратовале међусобно! Социјалдемократске партије су генерално против агресивних ратова, али се не противе одбрамбеном ратовању ако је нека земља угрожена. Пример овакве политике је поступак српских социјалдемократа пред Први светски рат, када су у парламенту (у складу са договором свих социјалдемократских партија) гласали против кредита за рат, али су, када је Србија била нападнута од Аустро-Угарске, позвали своје чланове у добровољце. Као један од челних људи међу тим добровољцима погинуо је и тадашњи вођа српских социјалдемократа Димитрије Туцовић! У савременом свету су обично социјалдемократске партије оне које позивају на мирно и дипломатско разрешавање конфликата, као што су оне обично и домаћини или иницијатори (норвешка или шведска СДП) мировних преговора. На Балкану, у свим страшним ратовима прошлог века, социјалдемократске странке су најчешће биле на страни разума и мира, а најмање на страни острашћеног шовинизма који је водио у међудржавне, међуетничке или међуверске сукобе. Данас је на Балкану (и посебно на тлу бивше Југославије) као ретко где у свету потребна истрајна и искрена политика мира и добросуседске сарадње, тим пре што се очекује да ће се, пре или касније, све ове земље наћи у оквирима ЕУ. 20
Управо зато је данас, на овим просторима, посебно потребна социјалдемократска спољна политика мира, која инсистира на индивидуалном кажњавању ратних злочинаца, процесима помирења и развоју политичке, економске и културне сарадње међу суседним државама. Из истих разлога социјалдемократе се противе свакој насилној промени државних граница, као и опресији етничких или религијских мањина од стране већине у било којој држави или покрајини. Трајно је уверење свих социјалдемократа да је мир основни услов за економски и цивилизацијски развој, што је, опет, услов да највећи број грађана има добар живот. Уместо закључка Социјалдемократија и транзиција Када се проучава процес транзиције у земљама централне и источне Европе, може се приметити да је она била квалитетнија и са мање траума у оним државама где су се комунистичке партије на време преобразиле у социјалдемократске или тамо (Пољска) где су синдикати били јаки. Тамо где се то није догодило, процеси транзиције били су знатно болнији. 21
Abstract Social-democratic ideas in Europe and the rest of the world go back a long time (about 150 years) and they stand as essential civilization values of modern times. In this text we will attempt to elicit what significance such ideas have in a modern, democratic system with reference to: 1-the rule of law, 2-parliamentary democracy, 3-market economy, 4-supporting unions, 5- long-term development, 6-solidarity, 7-equality between the sexes, 8-welfare of citizens, 9-environmental sustainability, and 10-peaceful foreign policy. Also, we shall try to show how social-democratic ideas developed in Serbia throughout the 19th and 20th centuries and their outlook in the political future of our country. Превела: Светлана Томић 22
БЕЛЕШКЕ 23
CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд CIP Каталогизација у публикацији Народна 329.14(497.11) библиотека Србије, Београд 000.0(000) НИКОЛИЋ, Милан 000.0(000) Модерна социјалдемократија / аутор Милан Николић. Београд : Демократска КУЗМАНОВИЋ, странка, Истраживачко-издавачки Душан центар, 2006 Београдска (Београд : Evro тврђава Giunti). Наслеђе 22 стр. за будућност / Душан Кузмановић : фотогр. Београд ; : 20 Демократска cm. (Мала странка, библиотека Истраживачко-издавачки центар, 2006 Србија (Београд 21 нови : Evro почетак. Giunti). Ка модерној 20 стр. ; 20 cm (Мала библиотека Србије социјалдемократији) 21 нови почетак) Тираж 10.000 3.000 Abstract. ISBN 00-0000-000-0 86-7856-045-2 а) ISBN Предузетништво 978-86-7856-045-3 Приручници б) Запошљавање Приручници COBISS.SR-ID а) Социјалдемократија 0000000000 Србија COBISS.SR-ID 136553484
Posetite na{ sajt: www.izdavackicentar.ds.org.yu