Живети у постхуманизму

Зоран Ивановић Живети у постхуманизму Јаз између науке и медицине се свакодневно продубљује. Наука је у суштини спознајни процес који, експериментално испитујући разне хипотезе, настоји да проникне у тајне природе и доведе до разумевања функционисање организма и органских система, међу којима фасцинантни развој и константна обнова ткива из система матичних ћелија представља један од најкомплекснијих примера Раз го вор во дио Ж СТЕВАНОВИЋ Фотографије: Драган РИСТИЋ Људe који у животу праве необичне изборе не срећемо нарочито често. Још су ређи они чије одлуке дају далекосежан и позитиван резултат. Један од таквих је Зоран Б. Ивановић. Редак гимназијалац који је одабрао да студира медицину с идејом да се бави научним истраживањем, редак лекар који је за постдипломске студије изабрао системску и упоредну физиологију на Биолошком факултету, који се отиснуо у свет да би сакупљао мудрост од лабораторије до лабораторије, и на крају постао ауторитет чији радови нуде нов концепт у приступу матичним ћелијама (Oxygen Stem Cell Paradigm). Захваљујући квалитету свог научног рада, с југословенском дипломом доктора медицинских наука и без икакве претходне француске квалификације, Ивановић добија највиши француски степен HDR (Habilitation à Diriger les Recherches), те специјализира у Паризу и Бордоу трансфузијску медицину и терапију ћелијама. До сада је објавио преко научних радова, углавном у међународној периодици, обавио -ак предавања по позиву, приказивао радове на преко конгреса широм света. Радови његове екипе се цитирају у часописима високог рејтинга, као што су: Science, Nature Medicine,

Cell Stem Cell. Веома млад добија највиша звања (научни саветник, члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, те професор универзитета у Француској), а са година бива постављен за научног директора Француске установе за крв за регионе Аквитанија и Лимузен, функција коју и данас, у -ој години обавља. Поред свега, Зоран Б. Ивановић повремено објави и неку причу или збирку песама. Већ на рвој о ини ме ицине с е, на аузи између ре авања, занесено објашњавали у чему би се са с о јао Ваш екс римен ални рис у in vitro, у коме бис е ис раживали биоло ију умора. О акле о иче ин ерес за би о- ло ију? Упада у очи да се медицина, у овој нашој епохи, коју сам склон да назовем постхуманизмом, усмерава према шематском, алгоритамском приступу. Тај присуп има извесних предности, али се у њему губи есенцијална биолошка логика: некада називана медицинско мишљење Истина је да ме је живот као појава одувек занимао, али занимале су ме и друге ствари. Биологију сам увек волео, али мислим да сам почео да се за њу озбиљније интересујем у гимназији. Тада сам обавио прва истраживања и саопштио резултате на републичким и савезним смотрама покрета Науке младима. Можда је то везано за мој тип перцепције и интелигенције динамични процеси су ми били увек лакше појмљиви од статичних феномена. А и живот као појава представља једну од највећих мистерија. Ако се томе дода природна радозналост, потреба да се нађу одговори и да се разуме, онда одговор на ово питање мoжда и није тешко докучити. Као свеже и ломирани лекар, у исује е ос и ломске с у ије из ком ара ивне физиоло ије на Факул е у за биоло ију у Бео ра у. То је врло конкре ан знак а с е озбиљно намеравали а се о све- и е базичној науци. (Мени о из- ле а као знак зрелос и је но научника који хоће а учи о ри ро е а би разумео суш ину функционисања човеково ела.) Мој избор је имао две важне премисе. Прво, сматрао сам да је за потпуно схватање функционисања неког органског система код човека потребно видети како се тај систем развијао кроз еволуцију. Друго, организам је целина, па је неопходно видети на који начин су ти органски системи повезани и уштимани у току еволуције. Значи, избор системске и компаративне физиологије за мене је био у том смислу оптималан. Осим тога, дозвољавао је реализацију мог пројекта истраживања за магистарски рад из физиологије једног од тих система хематопоезе (крвотворног система) и то на нивоу матичних ћелија. Овакво резоновање, које је мало ко разумевао и одобравао, дало ми је велику предност у односу на колеге који су стекли само уско специјалистичко образовање, омогућило ми је да конципирам пројекте које, да тако кажем, природа није одбацивала. На крају, резултат истог приступа је и концепт који оригинално проистиче из наших радова и који схвата матичну ћелију као један анаеробни организам ( имитацију једног раног стадијума еволуције еукариотских организама када је на Земљи било веома мало кисеоника). То није ништа друго него принцип уважавања природе. Ми га примењујемо на ћелијски инжењеринг и развијамо, веома успешно, ex vivo процедуре за умножавање матичних ћелија за клиничку примену. Целина је кључна реч која ме о сећа на Дениса Ноблеа из Велике Бри аније и на ње ову еорију о сис емској биоло ији (Systemic Biology) која каже а риро у чо вечје ела у целини нећемо моћи ра зу ме- и као суму свих оје иначних функција. Значи а ре ук цио ни с ички рис у роучавању ор анизма ( роучавање оје иначних функција) мора ећи аралелно са си с- ем ским рис у ом, који је о ње- овом мишљењу јако за о с а вљен. Да ли о значи а се и у науци враћамо наза коренима, о носно с арим конце има који су о увек ри авали ре нос целини? Апсолутно се слажем да је партикуларистички приступ потпуно ставио на страну системски приступ. То нарочито долази до изражаја од када се, потпуно некритично, фаворизује молекуларна биологија која истискује чак и рефлексију на нивоу ћелијске феноменологије, а о физиологији да и не говорим. То је отишло толико далеко, да се на многим универзитетима у свету може стећи мастер из биологије, а да ниједан предмет из курса не третира физиологију. Колико је то далеко отишло, сведоче свакодневни примери поновног откривања топле воде, а сведочи и појава термина ин е ра ивна физиоло ија. Физиологија је, по својој суштини и дефиницији ин тегративна. То се свакако морало изгубити из вида, када, после једног века, појединци поново почињу да схватају оно што су стари мајстори давно схватили. Па ипак, боље икад него никад. Као мла лекар, ис раживање за ма ис арску езу обавили с е на Инс и у у за ме ицинска ис- ра живања у Бео ра у и занимљиво је а с е се о ре елили за екс ериман алну хема оло ију. Још је занимљивије о а је ек осле њих неколико о ина кос на срж ос ала изузе но о уларна, из је нос авно разло а ш о крије у себи акозване ма ичне ћелије. По уларнос о ручја које с е изабрали ре -ак о ина је орасла о а сур а, јер су о о ручје очели а рисвајају клиничари, рецимо хирурзи, који у суш ини немају мно о заје ничко са ћелијском биоло ијом. Kако а новонас ала ужва око ма ичних ћелија у иче на развој е облас и роучавања? Јаз између науке и медицине се свакодневно продубљује. Наука је

у суштини спознајни процес који експериментално испитујући разне хипотезе, настоји да проникне у тајне природе и доведе до разумевања функционисање организма и органских система, међу којима фасцинантни развој и константна обнова ткива из система матичних ћелија представља један од најкомплекснијих примера. С друге стране, медицина представља струку која користи спознаје до којих је дошла наука (физика, хемија, биологија, физиологија.) за дијагностиковање, лечење и превенцију болести. Упада у очи да се медицина, у овој нашој епохи коју сам склон да назовем постхуманизмом, усмерава према шематском, алгоритамском приступу. Тај присуп има извесних предности, али се у њему губи есенцијална биолошка логика некада називана медицинско мишљење. Усмеравањем пажње на строго утилитаристичку димензију, чији је последњи степен данашња некритичка примена тзв. evidencebased принципа (EBP), чини да лекар практичар, све и да хоће, не сме у своју рефлексију да укључи физиолошко и биолошко резоновање (које све мање и поседује). Такав приступ је карактеристичан и за све остале делатности. А проблем је вероватно и најизраженији у проучавању матичних ћелија, јер је реч о веома посебном концепту. Матична ћелија (без обзира који потенцијал имала) је биолошки феномен чија је дефиниција функционалне природе. Све друге дефиниције (имунофено и, на пример) су засноване на параметрима сурогатима који се само условно и делимично преклапају са функционалном матичном ћелијом. Данас имамо ситуацију да се у организам убризгавају функционално веома хетерогене ћелијске популације, у којима су истинске матичне ћелије у веома малом проценту, а да, свеједно, користимо израз матичне ћелије. Пошто клиничке студије воде клиничари, а не ћелијски биолози, на највишем нивоу долази до тоталне конфузије. Убризгавање, на пример, ћелија са једром из костне сржи у срчани мишић након инфаркта се назива stem cell therapy, а параметри којима се ефекат процењује не дозвољавају да се закључи да ли је он последица регенерације мишићног ткива из матичних ћелија или нпр. колатералног лучења цитокина из лимфоцита и моноцита (зрелих ћелија које су у већини у убризганој популацији, али нису матичне ћелије). Клиничар на конгресима говори тако о матичним ћелијама, други клиничари га слушају, клинички часописи користе нетачну терминологију која се одомаћује. Ствара се врзино коло на које се надовезују медији додајући још један степен нетачности. Наравно, парадокс долази и од чињенице да се највише чује за онога ко примењује ћелије у терапији, тј. онога ко их убризгава пацијенту. Он онда долази у прилику да добија субвенције за истраживање и да руководи пројектима. Међутим, иза тих ћелија не стоји терапеут, него дугогодишњи истраживачки рад једног или више научних и развојних тимова као и стручност веома посебне лабораторије за ћелијски инжењеринг. Медији, осим тога, поједностављују до нетачности. Резултат је општа конфузија у којој се више не зна о чему се говори. Tакав рис у свакако има не- а иван у ицај на рансфер о крића из фун амен алне науке у рак ичну ме ицину? Конфузија о којој сам говорио угрожава преношење сазнања са фундаменталног на клинички ниво и прети да унапред осуди на пропаст развој терапијских поступака заснованих на матичним ћелијама. Ако се томе још дода и шематски принцип на који нас обавезује обезбеђење квалитета, онда постаје јасно зашто се веома обећавајући експериментални резултати слабо и споро преводе у клиничку праксу. Наиме, укључивање открића ћелијске биологије у медицину неминовно мора проћи кроз фазу клиничког испитивања у којој се преклапају медицина и наука. Управо ту долазе до изражаја контрадикторности које су настале због продубљивања јаза између науке и медицине откако је прицип чек-листе и алгоритма из авијације и индустријске хале наметнут медицини. Кад су клиничка испитивања у питању, не само да се развијају административни алгоритми искомпликовани до апсурда, него се, будући да комплексност подручја (биологија матичних ћелија) далеко превазилази не само обавештеност него и логику приступа лекара практичара, тотално губи комуникација између истраживања и праксе. Ако томе додамо и процес укалупљивања истраживања у исту ту логику сертификације, алгоритама и процедура, који је у току и сваким даном се интензивира, чудо је да смо уоште још у стању да било шта и урадимо. Понекад је довољно да нпр. информатички систем нема предвиђену кућицу Конфузија о којој сам говорио угрожава преношење сазнања са фундаменталног на клинички ниво и прети да унапред осуди на пропаст развој терапијских поступака заснованих на матичним ћелијама за нови резултат или је у њега немогуће уклопити процедуру да би се експериментална терапија прогласила неизводљивом. Успех у овом пољу почиње да буде везан за другу врсту креативности : како креативно премостити административне и формалне препреке и contourner систем. Уз све то, опасно је критиковати овакав развој, јер се менаџмент осигурања квалитета претворио у неку врсту идеолошке основе ос хуманизма који почињемо да живимо. Мислим да ће она врло брзо захватити и балкански простор, као неминовни резултат европеизације и глобализације. У чему се конкре но сас оји ај шема ски ринци?

Да бих илустровао о чему је реч, узећу конкретан и истинит пример, од пре месец дана. Он се односи на функционисање једног аутомеханичара у епоси постхуманизма у једној од земља Европске уније: Возач осећа мирис горива у току вожње и вози аутомобил у сервис. На пријемном одељењу га саслушају и бирају једну од интервенција за коју је сервис сертификован. У датом случају, то је контрола тачке. Механичар, по чек-листи изврши контролу и не налази никакав проблем. Возач одлази из сервиса уверен да је аутомобил исправан. Два дана касније, мотор се не може покренути. Шлеп-служба одвози аутомобил у исти сервис, где примењују други алгоритам за дати проблем. Проналазе да електропокретач не ради, јер га је дизел гориво, које је цурило из напрснутог црева потпуно наквасило. Демонтирање и чишћење електропокретача није предвиђено на списку интервенција (законски се могу наплатити само интервенције које су сертификоване), па се врши замена електропокретача и црева које је напрсло. Све заједно, укључивши и шлеп-службу, кошта. евра и осам дана имобилизације возила у сервису (јер је требало поручити део из магацина централизованог за територију величине пет Србија). Пре десетак година, механичар не би био обавезан да гледа чек-листе, него би укључио техничку логику и прегледао довод горива од резервоара до мотора и одмах открио проблем, те заменио црево. Све би коштало мање од евра, а аутомобил би био доступан одмах. Потпуно аналоган приступ се изграђује у савременој медицини у развијеним земљама. И какво је онда чудо што се пацијент шематски подвргава скупим претрагама које се могу показати потпуно бескорисне кад се лекару намеће да ради по шеми, а не да размишља претећи логику физиологије и биологије уопште? Су ећи о овоме, из ле а а није лако бави и се креа ивним е ла нос има у ос ојећим условима? Као што рекох, будући да је процес укалупљивања медицине веома узнапредовао, исти принцип се покушава применити и на биомедицину, али и науку у целини (у овом контексту појам наука се схвата у његовом изворном значењу односи се на дисциплине које до спознаје долазе поступком хипотеза, експериментом). Мислим да се принцип менаџмента осигурања квалитета, који већ поседује карактеристике идеологије, надвија као опасност над науком у целини, али и над свим осталим креативним делатностима, јер над њима насилно спроводи логику репетитивног индустријског процеса. Такав систем доводи до банализације и медиокритизације креативног процеса, редукује га на величине квантитативне природе назване индикаторима који не одсликавају, нити могу одсликавати основну димензију која стоји иза сваког креативног поступка идеју. Будући да се идеја не може измерити и вредновати, она се истискује и потпуно занемарује. То води траћењу енергије на задовољавање форме, губитку суштине и, по мом дубоком уверењу, сигурној и дефинитивној деградацији науке у изворном значењу. Тај феномен, понављам, чини једну од основних карактеристика епохе постхуманизма коју почињемо да живимо. Мало дубља анализа би показала да је ту реч, у суштини, о потреби тоталне контроле људске делатности од стране једне нове управљачке класе, коју још не видимо голим оком.

Како о менаџмен оси урања квали е а може не а ивно а е лује на креа ивне ела нос и? Покушаћу то да објасним полазећи од онога што је осигурање квалитета за један репетитивни производни процес чији резултат је материјални производ на пример, један машински део. У таквим случајевима ује наченос производа (хомогеност материјала, тачне димезије, степен полираности површина...) је уистину основни параметар његовог квали е а. У том смислу, стриктна стандардизација сваког поступка током производног процеса је неопходна. Она може да се прошири и на све оно што прати производњу: набавке материјала, његово похрањивање, регулацију стокова... Тај стандардизовани систем треба да поседује унутрашње механизме који доводе до сигнализације аномалија које би се тако уочавале и отклањале. На тај начин, производни процес се перманентно усавршава. Али да ли је ује наченос роизво а релевантан параметар за друга подручја, која нису репетитивне, него су спорадично-креативне природе, у којима се квали е односи на сасвим друго својство? Да ли је та подручја могуће водити на начин на који се управља једним репетитивним индустријским процесом, предвиђањем и планирањем? Као што је општепознато, до многих, ако не и већине значајних научних открића, дошло се по принципу црног лабуда (адекватнији превод на наш језик би био црне овце ) што је аргументовано изнето у књизи The Black Swan (), Н. Н. Талеба (Nassim Nicholas Taleb). Kако дакле измерити ин уицију научника? Онај принцип који омогућава појединцу, када после нивоа анализе и синтезе пређе на интегративни ниво, да осети материју, да види даље од онога што му просто закључивање дозвољава, што му омогућава да буде јединствен и непоновљив, што му даје квалитет. Дакле, квалитет у случају научника представља димензију која је сушта супротност од појма квалитета у смислу обезбеђења квалитета. Као што рекох, основни проблем у интеракцији обезбеђења квалитета и научног рада је немоћ овог првог да интегрише и еју као елементарни, мада виртуелни, принцип phylosophiae naturalis, принцип покретач свеукупног напретка, као категорију максималне непредвидивости и непроцењивости, нестабилну у простору и времену. Величину коју је немогуће нормирати као производ, чија вредност није у сразмери са улазним параметрима... За принцип осигурања квалитета идеја није ништа друго него фан ом. Од момента кад нешто не може да се квантификује, кад не може да се представи индикаторима, оно формално-правно престаје да постоји. Тако ће, у систему менаџмента осигурања квалитета, вредност једног објављеног научног рада да се представи кроз скупну вредност материјала и техничког рада утрошеног на експерименте, број часова потребних да се рад напише, да се обаве рецензије, корекције, да се објави... Можда ће моћи да се узме у обзир и процена броја сати потребних за ишчитавање литературе... Другим речима, као вредност рада се приказују епифеномени који прате његово стварање. Оно што је елемен арни ње ов квали е, и еја о које је ис раживач ошао, сажимајући све своје роживљено, виђено и замишљено искуство, сагледавајући проблем у моменту тоњења у сан и буђења, сањајући о њему, асоцирајући наоко најневажније ствари, градећи од зрнаца мозаик конце а... све то није исказано у вредности објављеног рада. Идеја, пошто не може да се квантификује, не представља вредност. У стварном животу, овакав след догађаја води до реалног испољавања феномена у његовој веома видљивој и осетљивој форми. Професионалци чији рад може да се мери, а нарочито они чији су производ норме и документарна пратња, добијају на значају и на цени за разлику од оних (најчешће најобразованијих) чија се делатност исказује кроз идеју. Резултат се не исказује само у помаку од суштине према форми, тј. према административној љуштури (већ данас је за један научни пројекат у очима инвеститора далеко важнији добар досије project management-a него идеја на којој предложена истраживања почивају). Треба предвидети све: када ће се шта урадити, колико ће Као што рекох, основни проблем у интеракцији обезбеђења квалитета и научног рада је немоћ овог првог да интегрише идеју као елементарни, мада виртуелни, принцип phylosophiae naturalis, принцип покретач свеукупног напретка, као категорију максималне непредвидивости и непроцењивости, нестабилну у простору и времену коштати, какав импакт ће имати на одређену област... Већ данас су професионалци задужени за project management боље плаћени од научника и постављају се у надређене хијерархијске положаје. Научник постаје декласиран, деградиран на чист технички ниво. Идеја се више и не види од шарених шема, логиграма и органиграма, прорачуна, milestone-ова, предрачуна. У ствари, није више ни важно да ли се нешто открило, важно је да ли су се реализовали предвиђени радови, да ли су сви пратећи документи и чек-листе попуњени, да ли су извештаји предати у предвиђеном року, да ли је обављен предвиђен број састанака за праћење пројекта, да ли потрошено одговара предвиђеном буџету! Конкретне последице су за онога који има очи све видљивије. На пример, већ сада можемо констатовати да најбољи млади докторанти, одмах по одбрани теза уписују (Master of Business Administration) како би повећали шансе да валоризују свој рад. Већина доживљава културни шок кад дође у ситуацију да своје већ изграђено научно мишљење треба да замени принципом менаџмента, али га брзо превазилази

када почне да зарађује за добро припремљена портфолија, и кад постане надређени врхунским научницима с огромним искуством. Јасно је да су такви кадрови за науку изгубљени. Треба ли поставити питање зашто је сат консултација консултанта за сертификацију (ниво петогодишњих универзитетских студија) вишеструко скупљи од сата наставе врхунског научника који поседује мастер, докторат, хабилитацију? Треба ли се замислити над чињеницом да млади научници дају приоритет административним пословима, који су уз то нижег стручног нивоа? Све ове, а и многе друге аномалије последица су немогућности интеграције идејног и имагинарног у менаџменту система обезбеђења квалитета. Како, за раво, нека креа ивна ела нос р и ако се о вр не сис ему квали е а? Клијентизација као процес редукције суптилности односа у друштву на само једну форму само је други израз за медиокритизацију Узмимо за пример шефа кухиње, тј. врхунског кувара. То занимање је веома цењено и добро плаћено. Оно се сматра врстом уметности. Као такво, засновано је не само на малим тајнама, него и на feeling-у који поседује редак човек. Овај пример је занимљив баш зато што је кухиња међу првима добила рецепт за справљање јела, што представља основни елемент осигурања квалитета у његовој изворној форми, данас називаној роце ура. Ипак, сви ћемо се сложити да припремити ручак по рецепту не може било ко. Упркос чињеници да користе исти рецепт, десет особа окупљених случајним узорком направиће десет различитих ручака. А мајстор кухиње ће, с истим рецептом направити ремекдело. Он ће, својим feeling-ом оплеменити вештину кувања, прекинуће печење јабука кад види само њему би, по утврђеним параметрима, закључивао о квалитету свог рада. Он ће, такође анализирати број и врсту јела које је припремио, као и то каква је реакција клијената. Криве које представљају волумен активности биће истакнуте на видљивом месту у кухињи. Установиће, такође, и систем праћења аномалија са свим онима са којима долази у контакт: испоручиоцима хране, енергије, посуђа... И обављаће анализу укупног процеса најмање једном годишње... Повремено, без најаве, доћи ће му санитарна инспекција, која ће ригорозно прегледати процедуре и целу документарну пратњу. Они ће посматрати куварев рад, и свака најмања разлика у односу на оно што је прописано у процедури ће се сматрати аномалијом, за коју ће, можда, морати да одговара. И шта то значи у пракси? Па замислите мајстора кухиње, који сваких пет минута застане да удари квачицу на чек-листи, који не сме да држи седам, него пет минута јело на ватри, и иако процењује да јело није довољно загрејано, мора да поштује процедуру. Замислите колико времена му треба за сву ту документациону пратњу, за анализу сатисфакције клијената, квалитета услуге испоручилаца. То укалупљивање ће мајстора кухиње затупљивати. Он ће временом, суштину свог заната почети да сагледава кроз перфектну документациону пратњу. На крају ће изгубити feeling који га је и створио мајстором кухиње, а онај који се том занату учи никада га неће ни стећи. Његов занат ће се претворити у истинску серијску производњу. Јела ће бити све више и више стандардизована, уједначеног квалитета. Али ће изгубити особеност, јединствен укус због кога су гости долазили издалека. Наметање истог принципа рибарима, пољопривредницима, сточарима, већ је довело до производа који су изгубили сваки мирис и укус. Али се ипак рачунају у висококвалитетне, јер су ује начене боје, калибра, облика... Другим речима, нестаће ремекдела великог мајстора кухиње. На тај начин, долази до медиокритизације заната. Доследно и некритично примењен, систем осигурања квалитета води ка претпознату пурпурну нијансу на њиховој кори, прилагодиће додавање зачина старости животиње од које је узето месо, по мирису ће да одреди да ли је поврће довољно кувано на пари... Врхинска вештина кувања, неухватљива обичном човеку, понекад долази из стања духа, инспирације или, као што је то недавно маестрално показао немачки режисер Михаел Хофман у филму Куварева чу а, из заљубљености и љубави. Мајстор кухиње ради свој посао са таквом хармонијом да у току припремања јела никаквих застоја и празних ходова нема. Одлуке кад, колико, понекад и шта, доносе се спонтано и ad hoc, наравно држећи се увек основног рецепта. Применимо сада систем менаџмента осигурања квалитета на посао овога мајстора. Биће потребно да све рецепте поново напише у форми процедура, те да их држи у кухињи, доступне за стално консултовање. Да би се осигурао да су процедуре коректно изведене, мораће да направи посебне документе чек-листе које ће садржавати појединачне поступке по реду извршења, и свака етапа ће морати да се овери пре него што се пређе на следећу. Биће, на крају, обавезан да провери да ли су све етапе оверене и да потпише листу, што значи да је јело роизве ено у сагласности са рецептом, тј. роце уром. Свако појединачно јело ће добити серијски број, који ће бити уписан на сва пратећа документа и на анкетни листић задовољности клијента који ће гост попунити и потписати пошто заврши с ручком. Шеф кухиње ће бити одговоран за сваку намирницу посебно, јер ће свака намирница морати да поседује пратећи документ који гарантује кад, где и како је произведена, у којим условима је транспортована и ко ју је примио, а ко употребио за производњу. Тако ће се обезбедити расабилнос следљивост, која ће, као елементарно средство у идеологији ризик нула, помоћи, ако дође до нежељених последица, тровања или нечег другог, да се закључи где је проблем, како би се он решио. Свако вече, или бар једном недељно, кувар ће анализирати листиће анкете сатисфакције клијента да

варању врхунског ресторана у fastfood ресторан типа McDonald's-а. Пример из ле а веома у е ча љиво. Замолићу за још неки ас ек менаџмен а сис ема оси урањем квали е а који из ле а ро блема ично? Управо сам и хтео да прокоментаришем један други феномен који поменути систем ставља у први план. То је Његово Величанство клијен. Систем менаџмента осигурањем квалитета претпоставља да, у било којој ситуацији, роцес представља однос између произвођача (пружаоца услуге) и клијента. Тако да је задовољење клијента крајњи циљ процеса. То је доста паметно и корисно замишљено за производне делатности и пружање услуга. Може ли се, међутим, однос студента и професора редуцирати на однос даваоца услуге и клијента? Ко је клијент за научников производ? Шта је с односом између пацијента и лекара? Клијен изација као процес редукције суптилности односа у друштву на само једну форму само је други израз за ме иокри изацију. Ова, као и друге нежељене појаве, синергички доприносе укалу љивању, за лу љивању, о раничавању, с у авању уха и напослетку, убљењу уше. У кон екс у еме о којој о воримо, оменуо бих реч фру с рација као кључну за с ање у коме се налазе они који се баве креа ивним ела нос има. Наравно да је фрустрација пратиља животa уметника, научника, лекара који мора да ради и егзистира у систему у коме нема места за његов елементарни квалитет, за идеју, у условима када се дух који је побегао из боце, тј. из фабричке хале, увукао у све поре друштва. Он је слеп за све оно што је засновано на идеји и види само материјално и квантитативно, што с успехом организује и води. Ми му дајемо на управљање и оно што је суптилно, нематеријално, што он не осећа и не види. Где је ту логика? Има ли ту здравог разума? Овај раз овор је с он ано рерас ао у искусију о улози менаџмен а оси урања квали е а као је не о основних олу а е охе о с хуманизма, у с у авању креа ивно у човеку, може е ли а а е њен саже закључак? Некритичка примена менаџмента осигурања квалитета у постојећој форми на креативне делатности озбиљан је проблем љуске цивилизације у првој половини трећег миленијума. Он се мора сагледати у границама з раво разума, а не инерције која поседује и еолошке елементе. Он се мора адаптирати и свести на разумну меру, уважавајући постојање и еје, и свега онога што се не да укалупити. Историја је показала да су многе добре идеје пропале у моменту кад су уздигнуте на ниво идеологије. Треба ли ићи тако далеко и насилно применити тај систем на делатности које су у својој суштини супротне принципима укалупљивања, уједначености, предвидивости, поновљивости? Треба ли пустити да принцип осигурања квалитета и стандардизације прерасте из алатке менаџмента у идеологију, или постане основа епохе коју смо прозвали постхуманизам? Човек на радном месту проводи већи део свог живота. Укалупљивање доноси осећај неслободе, непризнавања, бескорисности. Фрустрација није добра ни за кога, али ако се јавља код већине припадника једне популације може да доведе до великих проблема историја је пуна примера. Људи се могу запитати: Ко то има интерес да нас доводи у овакво стање свести? И сам се питам да ли то неко чини смислено.