ДИДАКТИКА ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА DIDACTICS OF PHYSICAL EDUCATION Проф. др Недељко Родић Педагошки факултет у Сомбору Faculty of Education in Sombor 1
ОСНОВНЕ МЕТОДЕ У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ BASIC METHODS IN PHYSICAL EDUCATION ПРЕДАВАЊЕ 7 LECTURE 7 2
ОСНОВНЕ МЕТОДЕ У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ Тематске целине: 1. Методе поучавања обучавања. 2. Методе увежбавања тренирања. 3. Методе проверавања евалуације. 4. Облици рада у физичком васпитању. 3
ИЗБОР МЕТОДА Посебност основних принципа, законитости и средстава у физичком васпитању условљава и посебне методе рада у физ. васпитању које зависе од: а) циља који желимо постићи, на пример, на часу физичког вежбања; б) садржине или физичких активности кинезиолошког оператора (средстава - основних, помоћних и допунских); в) доба и пола ученика; г) карактера физичког вежбања; д) међуодноса (ученик-учитељ, наставник), субјекта и руководиоца процеса; ђ) броја ученика; е) материјалних услова итд. 4
ВРСТЕ МЕТОДА Уколико је процес физичког вежбања усмерен претежно на обучавање ученика, развој целокупности, у њему провлађују методе обучавања (поучавања) - односно методе моторичког учења. Уколико је процес физичког васпитања усмерен претежно на развој телесних својстава и моторичких способности уопште, стицање трајних кретних навика, односно стваралаштва, онда провлађују методе увежбавања (тренирања), односно методе тренинга. За стицање увида у остваривање циљева процеса физичког вежбања, односно процеса физичког васпитања, служе нам методе проверавања (евалуације). 5
1) Методе поучавања (обучавања) методе моторичког учења (синтетичка, аналитичка и комплексна) и помоћне методе поучавања у физичком васпитању: наставне методе (вербалне комуникације објашњавање и демонстрације - показивање). 6
а) Синтетичка метода моторичког учења Најприроднији начин практичног поучавања. Омогућава да се моторичка активност, моторичко учење елемента, задатка, покрета и кретања вежба у целини, тј. онако како је створена представа о њему и не тражи се савршенство (перфекција). Овакав начин не нарушава повезаност и јединство елемената из којих је састављено једно сложено кретање, што представља велику олакшицу за нервни систем и убрзава процес аутоматизације, посебно за децу и младе. Предност синтетичког обучавања је у томе што оно омогућава сваком појединцу да кретање изврши на релативно свој начин. Тешкоће се делимично се могу отклонити различитим методичким поступцима, у првом реду поједностављењем вежбе, тј. изостављењем појединих детаља који коче процес обучавања (не рашчлањивањем), а онда постепено ове изостављене детаље поново укључивати. 7
(б) Аналитичка метода моторичког учења Практично вежбање по деловима, рашчлањивање физичке (моторичке) активности на поједине логичне делове. Користи се претежно за веома сложене вежбе. Касније се ти делови спајају у целину. Постоји опасност да се делови науче до савршенства (перфекције) и онда је тешко делове спојити у целину. Ова метода (начин) моторичког учења, строго узето, представља у поређењу са синтетичком, само помоћну методу. Аналитички метод поучавања по правилу користимо само у исправљању грешака. Скоро да у програму за физичко васпитање ученика основне школе нема потребе за аналитичком методом моторичког учења јер циљ није савршенство (перфекција) извођења кретне (моторичке) активности, већ њена вишеструка примена ради утицаја на организам детета. 8
(в) Комплексна метода моторичког учења Комбиновано коришћење аналитичке и синтетичке методе. Ова метода се, углавном, користи при вежбању оних моторичких активности (телесних вежби) које се не могу поједноставити, а да се при том не наруши њихова координациона суштина. Приликом обуке пливача прво се вежба рад руку, па рад ногу и онда се то све спаја у целину, у техници пливања, са техником дисања. Примена ове методе нарочито је присутна у адаптираним, технички примењеним вежбама, односно у посебним активностима као што су пливање, гимнастика и атлетика. 9
Варијанте синтетичке методе постављање моторичких задатака (на пример, прескочи јарак, где деца сама одређују којом ће се ногом одразити и са којом дужином залета), при томе, деца морају већ познавати ту радњу, имитација (опонашање), деца радо опонашају животиње (маце, куце, зеке или птице) и појаве у природи, људе у раду и забави, при којој се постављају моторички задаци у целини; илустрација и драматизација, при којој деца покретима и кретањима у целини илустрирају или драматизују неки догађај који су доживела; полигон се своди на постављање низа моторичких задатака у целини. 10
2) Методе увежбавања (тренирања) Под методом увежбавања (тренирања) подразумева се начин примене одабраних вежбовних средстава и дозирање оптерећења. У класификацији више аутора која је начињена на основу обележја стандардизације и варијабилности спољашњих параметара оптерећења све методе могу се сврстати у две велике групе: а) методе стандардно-понављајућег вежбања (континуираног оптерећења - методе за које је карактеристично непрекидно оптерећење) и б) методе променљивог вежбања (дисконтинуираног оптерећења у целини - методе с испрекиданим оптерећењем, тј. методе интервалног вежбања). 11
(1) Метода непрекидног оптерећења (1) Методу непрекидног оптерећења (равномерни тренинг) чине оптерећења која трају без прекида или пауза. Вежбовна средства, као што су дуга непрекидна трчања, дуга пливања, веслања, ходања или трчања на смучкама, дуга вожња бициклом и др., основна су средства ове методе. Помоћу ове методе развија се издржљивост, односно база функционалних могућности организма. Ова метода обухвата оптерећења средњег и малог интензитета која трају дуже. 12
(2) Понављајућа метода (2) Понављајућа (репетитивна) метода подразумева примену средстава физичког васпитања непроменљивих оптерећења (на пример, иста дужина стазе за трчање, пливачка деоница, иста тежина тега или реквизита и др.), што значи да се оптерећења крећу око субмаксималних резултата тако да их вежбач понавља од два до три пута, а у даљим понављањима оптерећење се не мења, али су одмори између понављања релативно дужи. 13
(3) Променљива метода (3) Променљива (варијабилна) метода састоји се у примени различитих вежбовних средстава и оптерећења. За ову методу карактеристична је промена ритма, брзине, темпа, трајања рада и оптерећења у процесу телесног вежбања и намењена је сузбијању једноличности увежбавања (тренинга) и брзинске баријере вежбача. 14
(4) Интервална метода (4) Интервална метода карактерише рад и одмор (пауза), односно оптерећење прекидано одморима. Довољна су оптерећења при којима се фреквенција пулса подиже од 150 до 180 удара у минути, а између њих пауза треба да траје док се пулс не спусти на 120-140 удара у минути. Економичност рада срца настаје за време пауза (интервла), а не за време оптерећења. Интервални део вежбања је када у паузама нема потпуног опоравка, већ се само смањује оптерећење у наведеним оквирима. 15
(5) Комбинована метода (5) Комбинована метода се карактерише применом разних вежбовних средстава, при чему треба имати у виду редослед остварења појединих врста активности и оптерећења. На пример, негативни ефекти могу се добити ако се на часу физичког вежбања примене најпре вежбе снаге и издржљивости, а потом се ради на техници (координацији, прецизности итд.). У принципу, вежбама снаге и издржљивости треба да претходе вежбе координације или прецизности. 16
(6) Ситуациона (такмичарска, игролика) метода (6) Ситуациона (такмичарска) метода примењује се у ситуацијама када је садржина физичког вежбања истоветна са циљем који се жели постићи на такмичењу, односно када се увежбавање одвија у условима сличним стварном такмичењу. Што је имитација ближа стварности, учинак ситуационог увежбавања је бољи. И моторичка игра је у физичком васпитању ученика основне школе метод (начин) рада, варијанта ситуационе (такмичарске) методе. Ситуација у игри истоветна је са циљем који се жели постићи надметањем. 17
(7) Кружна метода (7) Кружна метода (или метода станица) карактерише се тиме што сви ученици истовремено серијски понављају одређене вежбе на више радних места, које су обједињене у један комплекс (сплет), а распоређене по утврђеној схеми, односно симболу кружног увежбавања. Радна места - станице постављене су у круг и од тога потиче назив кружна метода (кружни рад) и мењају их на команду наставника. На свакој станици (радном месту) понављају се унапред утврђене вежбе, моторички задаци (различите моторичке активности као основна средства физичког васпитања), претежно једноставне структуре (раније научене), уз велику примену помоћних средстава (справа и реквизита), који имају различит учинак на локомоторни систем (различите мишићне групе), односно поједине компоненте моторичких способности ученика, а број понављања вежбе на свакој станици утврђује се у јединици времена (најчешће за један минут, али их не треба примењивати до отказа на свим местима). 18
3) Методе проверавања (евалуације) Циљеве или исходе поучавања и/или увежбавања у процесу физичког васпитања треба операционализовати (разрадити) тако да могу бити проверени, односно вредновани. Праћење и проверавање у процесу физичког васпитања биће успешно и сврсисходно ако осигурава показатеље који ће наставнику пружити повратне информације о телесном расту и развоју, здрављу, моторичким способностима, моторичким умењима и навикама ученика итд. 19
Стање субјекта Стање субјекта је скуп информација добијених неким системом мерења. Стање је дефинисано стањем антрополошких обележја, стањем моторичких информација, стањем здравља неког субјекта и стањем образовно-васпитних учинака. Карактеристична стања субјекта у току трансформацијских процеса су: а) Иницијално стање (почетно стање наведених параметара који се утврђују пре почетка неког трансформацијског процеса, конкретно, на почетку школске године); б) Транзитно стање (периодично, пролазно стање наведених параметара у току трансформацијског процеса, којих је по правилу већи број и чине основу за корекцију програма образовноваспитног рада ради провере да ли су промењене неке особине или усвојене неке моторичке структуре); в) Финално стање (коначно, завршно стање може бити реално, очекивано и остварено финалног стање, конкретно, на крају школске године утврђује да ли је у поређењу са презентним стањем дошло до неких промена). 20
(1) Метод посматрања најчешће се примењује у настави Физичког васпитања за квалитативно процењивање (вредновање) стања. Као метод проверавања плански се посматрају: а) часови физичког вежбања и остали облици наставног рада у процесу физичког васпитања, б) понашање ученика, в) телесно држање, г) усвојеност моторичких умења и навика итд. 21
(2) Метод испитивања обухвата: а) тестирање, б) анкетирање, в) интервјуисање, г) контролне вежбе и оцењивање моторичких резултата итд. 22
а) Тестирање представља објективни метод за квалитативно процењивање моторичких способности и морфолошких карактеристика деце и младих и врши се, у нас и у свету, путем мерења већим бројем тзв. мерних инструмената (тестова). Нулто мерење врши се, у начелу, у последњој календарској години деце предшколског доба. Прво мерење врши се у првом разреду основне школе, у начелу, друге недеље априла и тако редом до краја школовања (студирања). 23
1. Телесна висина Праћење физичког развоја, с обзиром на доба деце, врши се у већини земаља света следећом, упрошћеном, техником мерења и то: 1. Телесна висина (скраћено ТВ) мери се Мартиновим антропометром или висинометром с тачношћу до 0,5 cm, а уписује се у картон у mm, при чему ученик мора бити бос и у одећи за телесно вежбање. Тест служи за процену лонгитудиналности тела као антропометријске карактеристике ученика (слика: Мерење телесне висине). 24
2. Телесна тежина 2. Телесна тежина (ТТ) мери се медицинском децималном вагом или кућном вагом на перо с тачношћу до 0,5 kg, при чему ученик мора бити бос и у одећи за физичко вежбање. Тест служи за процену масе тела као антропометријске карактеристике ученика (слика: Мерење телесне тежине). 25
Антропометријски тестови 3. Обим подлактице (ОП) мери се помоћу савитљивог метра са тачношћу од 1 mm. Тест служи за процену волуминозности тела као антропометријске карактеристике ученика. 4. Кожни набор надлактице (НН) мери се калипером (који има притисак на кожу од 1 бара) и резултат се очита са тачношћу од 1 mm. Тест служи за процену поткожног масног ткива као антропометријске карактеристике ученика. 26
Моторички тест (1) Скок удаљ из места (СД) мери се на специјалној струњачи дужине 3,5 m или две обичне струњаче. У картон се уписује најбољи од три скока с тачношћу од 1 cm. Тест служи за процену експлозивне снаге релативног типа, односно скакачке експлозивности као компоненте моторичких способности ученика. 27
Моторички тест (2) За процену (службено) опште снаге (а тачније апсолутне експлозивне снаге) примењен је тест: бацање медицинке од 2 кг из места. 28
Моторички тест (3) Спринт на 30 м (С3) мери се на равном земљишту и резултат се уписује у картон с тачношћу од 1/10 секунде. Тест служи за процену експлозивне снаге брзинског типа, односно спринтерске експлозивности као компоненте моторичких способности. 29
Моторички тест (4) Претклон на клупи (ПК) мери се на клупи високој 40 cm од тла на коју је причвршћено 80 cm дуго дрвено мерило, а почетак мерне летвице је на горњем делу. Бос ученик се претклони без замаха с испруженим ногама и мора остати у том положају бар две секунде да би се очитао један од два резултата и уписао најбољи резултат у картон с тачношћу од једног сантиметра. Тест служи за процену гипкости (флексибилности) као компоненте моторичких способности. 30
Моторички тест (5) Дизање трупа (ДТ) (у 60 секунди). Ученик лежи на струњачи на леђа, ноге су му погрчене под правим углом, руке су прекрштене на прсима с длановима на супротним раменима или с рукама на потиљку. У картон се уписује број дизања трупа у седећи положај за 60 секунди. Тест служи за процену репетитивне снаге трупа (трбушних мишића) као компоненте моторичких способности 31
Моторички тест (6) Вис у згибу (ВЗ) изводи се на ниском (дохватном) гимнастичком вратилу, где се мери време у којем ученици устрају у вису с погрченим рукама у потхвату. Резултат се исписује у картон у целим секундама. Тест служи за процену статичке снаге руку и раменог појаса (због потхвата, предњег кинетичког ланца) као компоненте моторичких способности. Са мушком регрутном популацијом се изводе згибови на доскочном вратилу натхватом, чиме се процењује репетитивна снага руку и раменог појаса, због натхвата, задњег кинетичког ланца 32
Моторички тест (7) Тапинг руком (ТР) мери се на дасци на којој су причвршћене две округле плоче промера 20 cm и међусобно удаљене 61 cm, при чему се слабија рука положи на средину између плоча, а боља на плочу са супротне стране. Додир обе плоче броји се као један, а у картон се уписује њихов број у 20 секунди. Тест служи за процену брзине фреквентних покрета. 33
4) Облици рада у физичком васпитању Организација наставног рада један је од битних чинилаца и нужан предуслов за оптимализацију наставног процеса. Посебности образовно-васпитног рада у Физичком васпитању нису само у погледу садржина и метода већ и по облицима наставног рада. У образовно-васпитном процесу појављује се комуникацијско-интеракцијски однос (учитељ-ученик, ученик-ученик, ученик-средства). Примена организацијског облика рада зависи од 1) основних средстава, различитих моторичких активности; 2) помоћних средстава - објеката, справа и реквизита; 3) типа часа - час обучавања, увежбавања, проверавања, и 4) броја ученика итд. 34
а) Фронтални облик рада такав је облик рада у Физичком васпитању у којем сви ученици истовремено вежбају на једном те истом моторичком задатку било за исто време, било с мањом разликом у времену, под директним руковођењем (учитеља) наставника. Овакав облик рада, који се често користи у пракси, најлакше је изводљив за учитеља јер му омогућује најбољи преглед над ученицима, лакше утврђивање и поправљање грешака и одржавање реда и дисциплине. Сви ученици заједнички (симултано) изводе исту вежбу - кретну активност (основно средство физичког васпитања) и при том је број понављања сваке вежбе најчешће исти за све ученике просечних способности, с обзиром на њихове различите моторичке способности и моторичка умења, једном речи моторичку успешност. Када је ученицима вежба позната, нема опасности од повређивања и због тога не треба асистирати. 35
Слабости фронталног облика рада непоштовање индивидуалних потреба и могућности ученика, са становишта основних средстава нема планског дозирања, нити поступног прогресивног оптерећења организма, а са становишта помоћних средстава захтева веће вежбалиште и бољу опремљеност справама и реквизитима. Најчешће га употребљавају учитељи (наставници) који раде линијом мањег отпора јер не захтева посебне и обимније припреме. Ако имамо 30 ученика и 30 лопти, то је идеално, али најчешће имамо на тај број ученика много мањи број лопти. Овај облик рада даје слабе резултате у лошим условима рада. 36
б) Групни облик рада уствари је облик рад по одељењима, тј. у групама од 6 до 12 ученика који могу бити ангажовани на истим, сличним или потпуно различитим физичким активностима. Наставници групе формирају, као сталне и привремене на два начина: по неком формалном критеријуму, нпр. азбучном реду и сл. (хетерогена група, ученици различитих способности и склоности) или на основу неких показатеља, иницијалног стања моторичких способности или моторичких умења и навика ученика (хомогена група, ученици истих способности и склоности). Боље је формирати више мањих група јер ученици пре долазе на ред за извођење вежбе а тиме и више вежбају, повећава се активно време вежбања, односно (са становишта средстава) интензитет и обим оптерећења. 37
Врсте групног рада 1. паралелне групе (све групе - одељења имају исти - сличан моторички задатак који истовремено изводе на више радних места и карактерише га иста вежба, а не справа и реквизит), 2. наизменичне групе (свака група - одељење има различите моторичке задатке, нпр. колут напред, наскок у упор чучећи, упор мешовити итд. које након одређеног времена мењају) и 3. хомогене групе (моторички задаци су диференцирани према нивоу моторичких умења и навика и/или моторичких способности ученика). Треба разликовати рад у групама (где ученик изводи исту вежбу у својој групи када дође на ред) од групног рада (где су сви ученици подређени групном моторичком задатку). 38
в) Рад у пару Рад у пару (у тандему), као прелазни облик рада у Физичком васпитању између групног и индивидалног рада, често се примењује у свим деловима часа физичког вежбања. Наставници морају парове да формирају на основу сличних морфолошких карактеристика (телесне висине и тежине), моторичких умења и навика и моторичких способности ученика. При физичком вежбању ученици или заједно остварују поједине моторичке задатке (примењују различите моторичке активности, као што су: ношење различитих предмета, прескакивања, трчања и слично) или им сувежбач служи као отпор за остварење кретне активности. 39
г) Индивидуални рад Индивидуални рад по правилу се никада не користи као водећи облик наставног рада у Физичком васпитању, већ само као помоћни, односно допунски начин рада. Индивидуалан рад подразумева појединачан, лични рад. Ретко се примењује директна појединачна комуникација, са становишта наставника, са једним учеником, због низа ограничења у процесу физичког васпитања. Појединачни рад ученика, иако има велике предности, посебно у процесу физичког вежбања, није могуће увек провести ако се зна да један наставник ради често и са 30-40 деце одједном, с мешовитим одељењем, с недовољно помоћних средстава (у малој дворани, често с једном лоптом, малим бројем реквизита итд.). Међутим, у садашњим условима и у настави Физичког васпитања се може користити индивидуални рад (али не претерано уочљиво у поређењу са осталим ученицима), већ само када поштујемо индивидуалне потребе сваког ученика и када неком ученику морамо посебно помоћи или га из посебних разлога (због болести и одсуствовања из образовно-васпитног процеса) треба запослити посебним моторичким задацима (различитим основним средствима). 40
Избор облика рада зависи од: садржине часа (основна средства телесног вежбања), тј. структуре моторичких активности, типа (увежбавање или обучавање), места рада, броја помоћних средстава (справа и реквизита) и других материјалних услова и томе слично. Способност наставника да увек одабере најрационалнији облик рада у Физичком васпитању, као и способност да га примењује упоредо и у разним комбинацијама битно може допринети разноврсности, па и успешности рада. 41
Коедукација Коедукација у настави (заједнички образовноваспитни рад дечака и девојчица) створила је, по неким ауторима, на подручју физичког васпитања читав низ потешкоћа. Међутим, због минималних разлика у телесном расту и развоју, моторичким способностима и моторичким умењима и навикама у млађем школском добу, неоправдано је раздвајати у процесу телесног вежбања ученике од ученица. 42
д) Индивидуализовани рад Индивидуалне потребе сваког ученика морамо задовољити путем индивидуализованог образовно-васпитног рада. Треба разликовати индивидуални рад од индивидуализованог. Индивидуализовати значи упоједињавати, издвајати кога или што да буде само за себе, па га онда тако посматрати или према њему поступати, односно одвајати према особености. Неједнакост једног школског разреда у знању, способностима и особинама ученика умногоме онемогућује примену принципа доступности и индивидуализације. Школско физичко васпитање мора да буде у корист природе ученика, његових могућности и потреба. Оно не би требало да запоставља аутентично постојање, развој и опстојање. 43
Индивидуализација и диференцијација Индивидуализација је најдоследнији облик и услов диференцијације образовно-васпитног рада, које условљавају ученичке конституционе, добне и полне разлике, а диференцијација је услов за успешност у физичком васпитању. Због тога, учитељи морају формирати хомогенизоване групе (просечних, натпросечних и исподпросечних) на основу једнаких моторичких способности и/или особина ученика или по томе што ученицима недостаје. На тај начин приближавамо се аутентичним потребама ученика. Иницијална (почетна) провера је основа од које треба почети образовно-васпитни рад. Транзитна (пролазна) проверавања вршимо не само ради снимања стања, већ и ради тога да бисмо се приближили реалним потребама ученика. Сви групни облици рада, посебно штафетни облик извођења појединих кретних активности, до рада на стази или полигону, омогућују задовољавање индивидуалних потреба ученика. 44
ОСНОВНЕ МЕТОДЕ У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ Тематске целине: 1. Методе поучавања обучавања. 2. Методе увежбавања тренирања 3. Методе проверавања евалуације. 4. Облици рада у физичком васпитању. 45
ОСНОВНЕ МЕТОДЕ У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ Контролна питања (1): Од чега зависи избор метода у физичком васпитању? Методе поучавања (обучавања) у физичком васпитању? Методе моторичког учења основне методе поучавања у физичком васпитању? Наставне методе помоћне методе поучавања у физичком васпитању? Методе увежбавања (тренирања) у физичком васпитању? Метода непрекидног оптерећења равномерно увежбавање у физичком васпитању? Понављајућа метода репетитивно увежбавање у физичком васпитању? Променљива метода варијабилно увежбавање у физ. вас.? Интервална метода увежбавања у физичком васпитању? Комбинована метода увежбавања у физичком васпитању? 46
ОСНОВНЕ МЕТОДЕ У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ Контролна питања (2): Ситуациона метода такмичарско увежбавање у физичком васпитању? Метода станица кружна метода увежбавања у физичком васпитању? Методе проверавања (евалуације) у физичком васпитању? Метод посматрања као метод проверавања (евалуације) у физичком васпитању? Метод испитивања као метод проверавања (евалуације) у физичком васпитању? Облици рада у физичком васпитању? Фронтални облик рада у физичком васпитању? Групни облик рада у физичком васпитању? Рад у пару као облик рада у физичком васпитању? Индивидуални рад као облик рада у физичком васпитању? Индивидуализовани рад као облик рада у физ. васпитању? 47
ХВАЛА НА ПАЖЊИ! 48
ОСНОВНЕ МЕТОДЕ У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ BASIC METHODS IN PHYSICAL EDUCATION ПРЕДАВАЊЕ 7 LECTURE 7 49
ДИДАКТИКА ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА DIDACTICS OF PHYSICAL EDUCATION Проф. др Недељко Родић Педагошки факултет у Сомбору Faculty of Education in Sombor 50