SISTEMI ZA OBEZBEĐIVANJE KVALITETA U ZEMLJAMA POTPISNICAMA BOLONJSKE DEKLARACIJE prof. dr Dagmar Lesáková 1, prof. dr Janko Hodolič 2 Ekonomski univerzitet u Bratislavi, Bratislava, Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad 1. UVOD Sistemi za obezbeđivanje kvaliteta u pojedinim zemljama Evrope imaju mnoga zajednička, ali i određena različita obeležja. Sa određenom dozom uveličavanja moguće je konstatovati, da postojeći status quo (?) se može opisati kao čaša, koja je do polovine puna - jer korišćeni evaluacioni procesi u Evropi se grade većinom na jednakim metodološkim principima. Ujedno čaša je do polovine prazna, jer u aplikaciji ovih metoda u specifičnom nacionalnom i institucionalnom kontekstu postoje određene razlike. Razlike u pojedinim nacionalnim sistemima kvaliteta vezane su za: različit razvoj nacionalnog konteksta visokog školstva u pojedinim zemljama, različitu dinamiku promena u visokom školstvu, različitu kulturnu i društvenu tradiciju. Da bi se shvatile razlike pojedinih sistema, nije dovoljno postaviti samo pitanje: kako su sistemi kvaliteta projektovani, već i zašto su u tom ili drugom obliku građeni. Pri upoređivanju različitih nacionalnih sistema obezbeđenja kvaliteta u pojedinim zemljama Bolonjske deklaracije, potrebno je imati na umu značaj nacionalnog konteksta. To je osnovno polazište za uzajamno razumevanje. Nacionalni kontekst ima u procesima obezbeđenja kvaliteta svoje nepobitno mesto. U tom smislu imaju i evropski standardi i smernice za kvalitet u visokom obrazovanju (prihvaćeni u Bergenu 2005.) pre subsidiarnu njivu, koja obezbeđuje uporedljivost, transparentnost i korištenje zajedničkog referentnog okvira. Savremeni procesi i mehanizmi obezbeđenja kvaliteta u visokom školstvu moraju reagovati na neke nove trendove: Rast autonomije visokih škola (predstavlja primarnu odgovornost samih visokih škola za stvaranje, efikasno funkcionisanje i usavršavanje sistema kvaliteta). Autonomija visokih škola ide uvek u skladu sa odgovornošću visokih škola za kvalitet rada. Rast zainteresovanosti najviših političkih nivao za visoko školstvo. Rastuća potreba obrazovanja, koja je primetana u svim zemljama Evrope, se iskazuje u povećanju broja studenata i koja zavisi od principa političkih ciljeva. Pojava tržista obrazovanja, a u vezi sa tim zavisna potreba zaštite korisnika na ovom tržištu. Tržište obrazovanja obeleženo je sa egzistencijom različite ponude visokoškolskog obrazovanja koje pružaju različiti subjekti. Neophodna zaštita korisnika na ovom tržištu je fenomen koji će karakterisati procese obezbeđenja kvaliteta. Prof. Ing. Dagmar Lesáková, CSc, národná bolonská promóterka, Ekonomickà univerzita v Bratislave; Obchodna fakulta, Katedra marketingu, Dolnozemska cesta 1.; 85235 Bratislava Prof dr. Janko Hodolič, prodekan Univerziteta u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka, 21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 6. tel: +381 21 450 810 36
2. AGENCIJA ZA OBEZBEĐIVANJE KVALITETA U ZEMLJAMA BOLONJSKE DEKLARACIJE Poslednjih godina u Evropi se usavršavanje kvaliteta visokoškolskog obrazovanja razvijalo sa gledišta sadržaja, obima i nastajanja novih agencija. U većini evropskih zemalja bile su na nacionalnom ili regionalnom nivou razvijene autonomne agencije za obezbeđenje kvaliteta. U Nemačkoj, na primer, postoji glavna akreditaciona skupština, koja formuliše principe evaluacionih i akreditacionih procesa za sve države. Sam praktični rad evaluacije je na regionalnim evaluacionim agenturama. Neke agencije u Evropi se bave kvalitetom univerzitetskog i neuniverzitetskog obrazovanja, dok druge pokrivaju samo određeni sektor. Ove razlike u različitom sadržaju aktivnosti imaju svoje objašnjenje u strukturi nacionalnih visokoškolskih sistema. Na primer Holandija ima samostalnu agenciju obezbeđenja kvaliteta u neuniverzitetskom obrazovanju i posebnu za univerzitetsko obrazovanje kao neki meta-akreditovan organ NAO. Suprotno tome u Danskoj deluje jedna agencija obezbeđenja kvaliteta za sve obrazovne nivoe - od osnovnih škola do univerzitetskog obrazovanja. Nacionalne tradicije, promena trendova u narodnoj politici i strukturi obrazovanja predstavljaju faktore koji imaju osnovni uticaj na izbor sistema obezbeđenja kvaliteta u raznim zemljama. Tri glavne funkcije, koje agencije obezbeđenja kvaliteta bez obzira na svoju organizaciju imaju su: Podrška procesima koji povećavaju (usavršavaju) obezbeđenje kvaliteta u tradicionalnom smislu, Pružanje informacija, širenje saznanja i pozitivnih iskustava, Akreditacija. Cilj prve funkcije je podržati i pomoći visokoškolskim institucijama u usavršavanju kvaliteta na bazi evaluacije. Ovo je najčešća funkcija evropskih agencija, sadržana skoro u svim agencijama. Većina agencija smatra usavršavanje kvaliteta za svoju glavnu funkciju, a ujedno odlučujući cilj evaluacionih aktivnosti. Značajno područje aktivnosti agencije baziraju na njihovoj funkciji da su centri poznavanja i informacija. Skoro 80% agencija navodi sakupljanje i širenje informacija kao svoju značajnu funkciju. Od kraja devedesetih godina ispoljava se vidna tradicija da agencije, u rastućoj meri, pružaju ekspertne i stručne poglede, upravljaju putanjama kvaliteta, visokim školama, ministarstvu/vladi, a do kraja odlučuju o nekim pravnim pitanjima koja se odnose na visoke škole. Poslednja najčešće navođena funkcija u evropskim agencijama je akreditacija. Akreditacija nije samo funkcija već i metod agencije, zato što znači odobrenje, prijem određene odluke. Petina agentura kvaliteta iz različitih evropskih zemalja ima i druge funkcije osim navedenih. Na primer, Mađarska akreditaciona agentura pruža (daje) od 2001. godine stav u vezi izbora profesora (kao posledica te odluke smanjen je broj izbora profesora za trećinu). Norveška agencija kvaliteta (pored ostalog) potvrđuje kvalifikacije ostvarene u inostranstvu. Švedska agencija kvaliteta dopunila je svoje aktivnosti na zahtev studenata i zadatakom poređenje kvaliteta pojedinih visokih škola. 3. SISTEMI OBEZBEĐENJA KVALITETA Današnja slika metoda primenjivanih u procesima obezbeđivanja kvaliteta jako je različita. Na nacionalnom nivou primenjuju se evropske agenture kvaliteta, različitih tipova evaluacije. Mnoge agencije u današnje vreme menjaju režime evaluacije i modifikuju svoje postupke. To je primer Holandije i Norveške, gde su vlade/ministarstva odlučili o novim strategijama evaluacija. Slično je novi režim evaluacije primenjivan u Velikoj Britaniji. 37
Većina agencija primenjuje ujedno više tipova evaluacije. Osnovni tipovi čine akreditaciju programa i evaluaciju programa. Većina agencija u Evropi primenjuje oba tipa vrednovanja. U opštem slučaju najčešći objekti evaluacionih aktivnosti su studijski programi. To je tipično uglavnom za neuniverzitetsko obrazovanje, dok univerziteskom obrazovanju to su institucije. Najčešće primenjivanom metodom ostaje danas i tradicionalna evaluacija. Za razliku od prošlosti manifestuje se tedencija da jedna agencija primenjuje evaluaciju na raznim nivoima, ili kombinuje evaluaciju kao metodu sa raznim objektom vrednovanja (najčešće na nivou programa i institucije). Akreditacija kao metoda se najčešće primenjuje u zemljama srednje i istočne Evrope, u Holandiji i zemljama nemačkog govornog područja. U svakom slučaju potrebno je navesti da u procesima i pristupima akreditaciji postoje značajne razlike među zemljama. Tipovi evaluacije u Evropi Rezultati analize ENQA dokazuju da postupci obezbeđenja kvaliteta u visokoškolskom obrazovanju se koncetrišu na osam glavnih tipova evaluacije: 1. Predmeta 2. Studijskog programa 3. Institucije 4. Tematičke evaluacije 5. Aduit 6. Akreditacija 7. Benchmarking programa i benchmarking predmeta Akreditacija i evaluacija programa predstavljaju dva tipa evaluacije koji su najčešće primanjivani u sistemima kvaliteta u evropskom visokoškolskom obrazovanju. Po redoledu prema frekvenciji primene institucionalnim auditom, akreditacijom institucije, instucionalnom evaluacijom, evoluciom predmetom benchmarkingom programa i predmeta. Evaluacija se često koristi kao opšte akceptirani pojam za procese obezbeđivanja kvaliteta bez obzira na konkretno primenjenu metodu. To proizvodi mnoge nesuglasice, posebno kod upoređivanja pojedinih nacionalnih sistema. S gledišta metoda evaluacija predstavlja samostalnu metodu, paralelonu drugim metodama, na primer auditu, benchamrking i sl. Sa gledišta aspekta evalucije ima najčešće sličnost evaluacije studijskih programa. Evaluacija studijskih programa se koncetriše na vrednovanje aktivnosti u okviru studijskog program, a koji je u ovom kontekstu definisan kao studiranje usmereno ka završetku zaokruženog stepena obrazovanja. Evaluacija programa je najčešće primenjivan tip evaluacije u evropskim sistemima kvaliteta, s obzirom da polovina agencija realizuje ovaj tip. Evaluacija program je jedna od glavnih aktivnosti poljske akreditacione komisije. Ona rezultat akreditacije vrednuje sa jednim od četiri stepana: odličan, dobar, uslovni, neodgovarajući. Evaluacija programa je tip metode primenjivan uglavnom u agencijama severnoevropskih zemalja, Holandskom NAO, ili i od 2002 Engleskom QAA. Evaluacija predmeta se primenjuje samo u jednoj trećini evropskih agencija kvaliteta. Orijentiše se na vrednovanje kvaliteta jednog specificnog predmeta (na primer grupe predmeta sa zajedničkom bazom) obično u svim programima u kojima se predmet izučava. Obimne evaluacije na nivou predmeta i studijskih programa bili su realizovane u Velikoj Britaniji sve do 2001. godine. Do osnovne promene u sistemu vrednovanja kvaliteta britanskih univerziteta došlo je 2002. godine kada je prioritet dobio institucionalni audit, sa kojim će biti podvrgnute institucije svakih 6 godina. Od 2002. do 2005. u toku je tranziciona faza kojoj bi trebalo da se absolviraju auditi svih visokih škole u Engleskoj i Severnoj Irskoj. Ovaj bazni (osnovni) pomak u metodama je bio predmet obimnih konsultacija u sektoru visokih škola. Uzajamno je usvojen u ministarstvu i stalnoj konferenciji rektora i u Agenciji za kvaliteta ( QAA). Potrebno je navesti da aduti sadrže i određeno poglavlje koje se odnosi na studijske programe i predmete. Ukoliko je kod audita utvrđen određeni nedostatak tada se pristupa se dubljem vrednovanju programa predmeta. 38
Odluka o osnovnoj promeni u metodama evaluaciji u Velikoj Britaniji polazila je od činjenice da su sopstveni interni procesi obezbeđenja kvaliteta na univerzitetima detaljno prerađeni i obimni, a da kultura kvaliteta je pustila duboke korene na visokim školama. Ovo uverenje je vodilo razvoju procesa institucionalnog audita i završetku procesa evaluacije na nivou programa. S obzirom da jedan od glavnih ciljeva prošlog sistema bio je obezbediti studentima i drugim zainteresovanim subjektima informacije o standardima i kvalitetu nuđenih programa predmeta, bilo je neophodno naći alternativni način obezbeđivanja ovih informacija. To je vodilo zahtevu da svaka visoka škola na svom www sajtu publikuje skup informacija čija tačnost i kompleksnost je takođe deo vrednovanja u institucionalnom auditu. Do suprotnog razvoja je došlo u Švedskoj kada je u periodu 1995.-2002. dominirao institucionalni audit realizovan u 3-godišnjim ciklusima. Nakon završetka dva trogodišnja ciklusa, auditi 2002. godine bili su zaustavljeni i zamenjeni sistemom evaluacije programa i predmeta. Evaluacije će biti realizovane na svim vrstama visokih škola u 6 godišnjim ciklusima Ovaj model je dopunjen tzv. tematičkim institucionalnim evaluacijama (na primer evaluacija nivoa internacionalizacije institucije). Razlog ovog pomaka su bile primedbe studenata i drugih zainteresovanih subjekata uključujući Vladu da ne dobijaju dovoljne informacije o kvalitetu konkretnog obrazovanja. Realizovani auditi su se odnosili većinom na top menadžment, nivo fakulteta, a u manjoj meri na katedre i individualne predmete. Studenti su zahtevali komparativne informacije o programima za celu zemlju. To je posledično vodilo proširenju funkcije Švedske agenture kvaliteta o obezbeđivanju komparativnih informacija. Evaluacija institucija istražuje kvalitet svih aktivnosti u okviru institucije tj. organizaciju institucije, finansije, menadžment, izvore, nastavu, nauku. Francuska akreditaciona agentura Comitee National d Evaluation je realizovala 2004. godine isključivo evaluaciju institucija. Evaluacija tematika istražuje kvalitet ili funkcionisanje određene specifične teme u okviru obrazovanja na primer,,informacione tehnologije,, ili konsultacije i studentske službe. Akreditacije je sledeća često primenjivana metoda evropskih agencija. Metodika je ista sa drugim tipovima evaluacije. Razlikuje se od njih procenom ispunjenosti određenih, unapred definisanih standarda i kriterijuma. Predstavlja binarno odlučivanje da li predmet zadovoljava ili ne zahtevane standarde. Vrlo često je u zemljama srednje i istočne Evrope, gde je postala tradicionalan postupak ocenjivanja/obezbeđivanja kvaliteta. I zemlje koje akreditaciju u prošlosti nisu primenjivali (kao na primer Nemačka, Norveška, Holandija) poslednje dve godine pristupili su njenoj realizaciji. Akreditacija može biti usmerena i na druge nivoe kao što su studijni programi i institucije. Same agencije kvaliteta mogu biti objektom akreditacije (na primer Evropski standardi i smernice za kvalitet u visokoškolskom obrazovanju prihvaćeni u Bergenu 2005. već zahtevaju obavezu akreditacije nacionalnih agencija kvaliteta). Akreditacija se ponekad spaja sa procesom evaluacije. Mađarska akreditaciona agencija, koja je od svog osnivanja realizovala samo akreditaciju programa i akreditaciju institucija realizovala je 2004. godine prvu paralelnu akreditaciju i evaluaciju koja se odnosila na studijske programe istorije i studijske programe psihologije. Aduit predstavlja metodu vrednovanja jakih i slabih strana mehanizama za obezbeđenje kvaliteta primenjivanih u instituciji sa ciljem stalnog monitoringa u usavršavanju aktivnosti u okviru: predmeta studijskog programa, cele visokoškolske institucije ili teme. Najčešći tip aduita je,,institucionalni aduit,, koji se primenjuju skoro u trećini evropskih akreditacionih agencija. Aduit je treći među metodama koje se koriste po pravilu kod obezbeđenja kvaliteta. Institucionalni Aduit se od 2002. godine koristi u Velikoj Britaniji i Irskoj kao i u nekim Evropskim agencijama. Audit Studijskih programa i predmeta je redak u evropskoj visokoškolskoj sredini. Benchmarking znači upoređenje rezultata među predmetima, programima, institucijama, tema koje vode ka pozitivnim iskustvima (best practice). Neke agencije eksperimentišu sa benchmarkingem, na primer u kombinaciji ili integrisano sa drugim metodama. Kao samostalna metoda nema veću primenu (sa izuzetkom severnih zemalja, uglavnom Švedske). 39
4. OBEZBEĐENJE KVALITETA U SLOVAČKOJ REPUBLICI Uvođenjem Zakona br. 172/1990 o visokim školama slovačko školstvo se na vreme uvrstilo u aktivnosti za povećanje kvaliteta visokoškolskog obrazovanja. Predmet akreditacije je bilo ocenjivanje visokih škola i fakulteta: da li realizuju obrazovanje na osnovu kojeg apsolvent dobija diplomu, odnosno, sposobnost za realizaciju habitacionih i iguracionih aktivnosti koje su usmerene prema pedagoškim titulama: docenta i profesora. Pored akreditacije, akreditaciona komisija SR je do 1990. godine odobrila i evaluaciju. Evaluacija se obavlja svake godine na nivou fakulteta i to na osnovu njihovog samoevolucionog izveštaja. Za pojednine aktivnosti koje su bile predmet vrednovanja, bili su određeni vrednosni koeficijenti. Vrednovanje aktivnosti prema sadržaju bilo je podeljeno u tri grupe: istraživačka, obrazovna i struktura zaposlenih. Na osnovu vrednovanja fakultete je uvrstila u jednu od četiri kvalitativnih grupa. Kod formiranja novog zakona o visokim školama napustilo se institucionalno deljenje akreditacije i evaluacije. Evaluacija kao način vrednovanja kvaliteta bila je uvrštena kao deo kompleksne akreditacije visoke škole, koju realizuje Akreditaciona komisija. Glavni razlozi za ovu odluku bili su problemi institucionalnog obezbeđenja evalucionog postupka, naime nije postignut sporazum kakva institucija bi trebala da obezbedi kvalitet. Odluka Vlade SR o Akreditacionoj komisiji usvojena je 19. marta 2003. godine. U svojim prilozima naglašava nove kriterijume akreditacije studijnih programa visokoškolskog obrazovanja, kao i kriterijume akreditacije visokoškolskih institucija. Akreditaciona komisija ima status podređenog organa Vladi SR. Od 2002.- 2003. godine studijski programi se akredituju prema sistemu studijskih odbora visokoškolskog obrazovanja SR. Pored toga akreditaciona komisija ima obavezu da izvrši kompletnu akreditaciju visoke škole, čiji rezultat je izjašnjavanje komisije o akreditaciji svih studijnih programa, hablitacionih postupaka i postupaka za izbor profesora. Rezultati komleksne akreditacije biće iskorišteni na diveritifikaciji visokih škola u Slovačkoj. One će biti podeljene na istraživačke univerzitete, univerzitetske visoke škole i na neuniverzitetske stručne škole. 5. AKREDITACIJA I PROVERA KVALITETA U SRBIJI Zakon o visokom obrazovanju u potpunosti se implementirao u Bolonjsku deklaraciju koju je naša zemlja potpisala 2003. godine. Prema odredbama Zakona o visokom školstvu tri subjekta su odgovorna za primenu zakonitosti. Nacionalni savet, Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta i Ministarstvo. Savet i Komisija su nezavisna tela odvojena od izvršne vlasti. Nacionalni savet za visoko obrazovanje je u oviru svoje nadležnosti usvojio sledeće akte: Standarde za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa, Standarde za samovrednovanje i ocenjivanje kvaliteta visokoškolskih ustanova, ako i Standarde i postupak za spoljašnju proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova. Standarde i postupke je kreirala Komisija za akreditaciju. Komisija je samostalna u svom radu i predlaže standarde i postupke koje utvrđuje Nacionalni savet. Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta 11. decembra 2006. postala je punopravan član INQAAHE (Internetional Network for qualitz Assurance Agencies in Higher Education). U pripremi je i članstvo u ENQA (Europen Network Quality Assurance). U okviru svojih aktivnosti Ministarstvo prosvete i sporta odobrilo je, u saradnji sa Evropskom komisijom, projekat Uspostavljanje nacionalnog tima Bolonja prometera. 40
U cilju povećanja sistema kvaliteta visokoškolskog obrazovanja Univerzitet u Novom Sadu je obavio sledeće aktivnosti: znatan deo tekućih programa je reformisan, jednosemestralni kursevi postaju jedinstven pristup, uvodi se stalna provera znanja (povećana efikasnostevaluacija), ECTS se uvodi u reformisanim i novim programima, izborni kursevi, novi programi predstavljeni na svim fakultetima, dodatak diplomi počeo je da se izdaje od 2004. godine na Fakultetu tehničkih nauka na srpskom i engleskom jeziku, CAMPUS EUROPE. Dalji koraci na institucionalnom nivou su: da nadležnosti treba da se koriste kao reference za kreiranje plana i evaluacije, uvođenje ECTS-a, dodatak diplomi za sve visokoškolske ustanove u Republici Srbiji, pravni okvir, akumulativni kreditni sistem, koji će pružiti priliku fleksibilnosti studija, trociklični sistem je se definisan: 1) osnovne studije; 2) diplomske studije i specijalističke studije; 3) doktorske studije. 6. ZAKLJUČAK Za razvoj tzv. kulture kvaliteta na visokim školama u evropskim zemljama, odnosno obezbeđivanje procesa kvaliteta potrebno je posvetiti pažnju sledećim uslovima: - Dovoljna interna komunikacija o smislu i ciljevima procesa obezbeđenja kvaliteta na visokim školama, - Objašnjenje mesta i doprinosa svake organizacione jedinice za formiranje/stvaranje kulture kvaliteta, - Logika i nezahtevnost procesa ( sa gledišta vremena, financijskih sredstava i ljudskih izvora), - Povezati procese za obezbeđenje kvaliteta na korektivne mere i postupke na visokoj školi. 7. LITERATURA [1] Crosier, F. Curvale, B. Hínard, F.: Quality Convergence Study A contribution to the debates on quality and convergence in the European Higher education Area. Helsinki : ENQA, 2005. ISBN 952-5539-02-4 [2] Standards and Guidelines for Quality Assurance in the European Higher Education Area : ENQA, 2005. ISBN 952-5539-04-0 [3] Lesákova, D.: Systémi zabezpečovania kvality v štátoch Bolonskej deklarácije Academia; (súčast a perspektívy vysokych škôl a vedy) Bratislava 2/2006 ISSN 1335-5864 [4]. Akreditacija u visokom obrazovanju, Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije, Beograd, 2007. 41