посебан додатак недељника бр. 1. април САНУ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ ДОМ СРПСКЕ НАУКЕ

посебан додатак недељника бр. 1. април 2010. САНУ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ ДОМ СРПСКЕ НАУКЕ

ИНТЕРВЈУ: НИКОЛА ХАЈДИН, ПРЕДСЕДНИК САНУ Наука и уметност на мосту од танког лима Академија има онакав углед какав уживају њени чланови A. ANĐIĆ Просторије Председништва Српске академије наука и уметности (САНУ) налазе се на другом спрату зграде чији су тихи ходници, предворја и канцеларије испуњени ваздухом историје, са бистама великана српске науке и оним уметничким делима за која сте се увек питали где се налазе. Но, иза високих стаклених врата атмосфера је сасвим другачија у Председништву влада стална бука, гужва, у три канцеларије непрекидно улазе гости, државни чиновници, уметници, писци и научници, најчешће сами академици, славне старине и нове снаге који у гужви која не јењава стоје, расправљају и дају предлоге. Врата се отварају и затварају, а гости и сарадници, једва најављени код љубазне секретарице, одмах се упуштају у разговор са председником Академије Николом Хајдином, који брижљиво и са видним напором ослушкује све посетиоце, као да у први мах не чује оно што се каже. Али, потом одговара ведро и брзо, као да је чуо и оно што није изговорено. Са професором Хајдином седимо и разговарамо испод 2 слике Паје Јовановића Час мачевања, покушавајући да као јунаци са слике узалудно пронађемо слабу тачку у његовој конструкцији од све самих скромних одговора, те сазнамо нешто више о вишедеценијском плодном научном раду академика Хајдина, о мостовима које је пројектовао и градио, али и о Академији, о томе како су се времена у њој мењала у последње четири деценије и шта нас чека. Почетком педесетих година развили сте познати нумерички метод у теорији еластичности, где сте применили диференцијалне једначине на дводимензионалне проблеме. Да ли је, у ери изузетног развоја рачунара, метод доживео унапређења? Иако није имао планетарни значај, у то време у нашим условима то је био значајан метод у области грађевинарства. Настао је из потреба у области динамике грађевинских конструкција, као што су дводимензионални проблеми и проблеми брана и сличних објеката за које тада није постојао теоријски прихватљив приступ. Тада сам формулисао један нумерички

метод чије је време било пре употребе рачунара. Метод се заснивао на томе да се број непознатих функција или број непознатих у решењу нумеричког проблема сведе на минимум. Тако је био направљен да би било што мање нумеричког посла. У то доба решавање једначина је био велики и мукотрпан посао, практично нерешив ако имате велики број једначина. И разуме се, постојао је проблем да се то редукује на мањи број једначина, а да то још увек одражава праву природу проблема. Пошто је решавао техничке проблеме, метод је још дуго примењиван у области динамике конструкција, возила, па чак и у области звука. Нашао је примену у гранама у којима нисмо очекивали да ће примена бити могућа, али је најзначајнију имао код прорачуна лучних брана. То су велики објекти изузетне структуре и веома опасни с гледишта сигурности. Дали сте пионирски допринос у истраживањима танкозидних конструкција. Како сте ушли у ову област? Бавећи се теоријом конструкција, након доктората, отишао сам у Швајцарску где сам радио са научником Колбрунером, који је уочио да су танкозидне конструкције, односно танкозидни носачи, изузетно важни у укупном контексту конструкција из челика. У том тренутку област је била веома актуелна зато што се променио начин конструисања, на пример, у челичним конструкцијама људи су измислили заваривање. Заваривањем, уместо као до тада закивањем, могли су да направе много смелије и много чудноватије конструкције, али су изазвали и потребу за теоријским анализама тих танкозидних конструкција. То значи да је лим тих конструкција био релативно танак. Када погледате мостове у нашој близини, на пример, Железнички мост, приметићете да он није дебео, лим је дебљине између десет и 25 милиметара, али је удешен тако да се не поломи. Обичним људима невероватно је да тако танак лим може да издржи док преко њега пролазе тешка возила. Том облашћу, танкозидним конструкцијама, заједно са Колбрунером, бавио сам се готово 20 година. За то време објавили смо око 20 публикација на укупно 2000 страна. Последњих година сте окренути изучавању утицаја удара возила и пловила у мостове. Колико се ово питање, иначе, разматра при пројектовању? Тиме сам се бавио последњих десет до 15 година. У швајцарској јавности почела је расправа о сигурности возила, железничких композиција и пловних објеката, као и опасност од њиховог удара у стубове моста. Та тема је још актуелна и за проблем постоји научни интерес. На пример, недавно се у новинама писало о томе како се шлепер откачио и ударио о неки стуб. Овде се на то није обраћало много пажње. Док је Дунав код нас још у таквом стању да тек с времена на време прође неки већи брод, статистички опасност од таквих несрећа није велика. Међутим, другачија је ситуација ако посматрате Рајну. Каже се, ако падне игла на Рајну, пашће на брод. Мислите да би се интерес повећао за ову област уколико би било више саобраћаја? Постоје други, много важнији проблеми о којима ми не водимо бригу. Ми користимо један мост 40 година, а да га АКАДЕМИЈА 1841-2010 По новом закону, Српска академија наука и уметности (САНУ) заузима врх пирамиде у научноистраживачкој делатности у Србији. Током историје, она је не само правно већ и практично заузимала кључно место у развоју српске науке. Мада се њен углед мењао у различитим периодима, углавном у вези са политичким приликама и ангажманом академика на овом плану, бројни најзначајнији наши научници били су академици или су пак са Академијом били тесно повезани. Академија је у свом корену потекла од Друштва српске словесности, које је основано 1841. године, а које се 1864. године трансформисало у Српско учено друштво, да би потом из њега настала Краљевска академија. Назив Академије службено је уведен законом од 1. новембра 1886, што је био само један од преломних момената у развитку научних друштава у Србији. Академија је наследила имовину и задатке Српског ученог друштва, да би 1892, приликом спајања двеју институција, прихватила и чланове Српског ученог друштва као своје редовне или почасне чланове. Данас се Академија састоји од више одељења у којима је организован рад по областима истраживања. уопште не поправљамо, па се не бринемо много. Уверење наших грађана, па и стручњака, јесте да су мостови вечне конструкције. Та идеја потиче од камених мостова који су трајали јако дуго, и рушени су само у рату. А и саобраћај је тада био мали. Саобраћај на Газели нарастао је три пута од када је направљена. Ваш мост Слобода у Новом Саду има готово култни значај међу модерним грађевинама у Србији, и не само због тога што је био међу првима са косим затегама. Он у мом раду заузима врло препознатљиво место. У своје доба, у односу на мостове те врсте, имао је највећи распон између стубова. Такође, са Железничким мостом у Београду спада међу прве мостове тог система у свету, а најзначајније у Србији. Када се Железнички мост градио, није било више од десет до 15 мостова са великим распоном међу стубовима, а данас их има преко 1000. 3

Због чега је систем мостова са косим затегама постао тако популаран? Има неколико особина које га истичу и чине доминантним. Најпре, постоји потреба да распон између стубова буде све већи, да би био што већи слободан профил. Систем има и ту предност да је релативно економичан јер решава проблем честих стубова на местима где би требало да буду стубови, имате каблове. Уместо да неког притискате, ви га вучете за уши. Данас је 90 одсто свих мостова у свету на тај начин изграђено, а код нас је такав Железнички мост у Београду, мост Слобода у Новом Саду, као и нови мост који се гради преко Аде Циганлије. Мост Слобода је срушен у бомбардовању 1999. године. Да ли сте веровали да може бити изнова идентично реконструисан? До тог тренутка мост Слобода је био највећи и најзначајнији који сам пројектовао, и пионирски подухват. На телевизији сам видео да је мост срушен, али у глави нисам хтео да прихватим да је реч о њему. У моменту сам био потпуно ошамућен, али ја нисам човек који би седео и кукао. За мене је тај срушени мост био изазов за будућност. Кад сам отишао у Нови Сад после осам или девет дана, и обилазио око моста, видео сам да добар део те конструкције може да се искористи и поправи. Убрзо смо почели да правимо предлоге за његову реконструкцију, али нико није помишљао да нам да средства. Са нама су желели да разговарају само о чишћењу Дунава како би могли да пролазе бродови. После промена 2000. године, променио се и став Европске уније, и почели смо да разговарамо о реконструкцији. Захваљујући мом залагању, мост изгледа исто као и раније. У систему великих мостова са косим запрегама је и мост на Висли на ком сте радили деведесетих година. У тешким временима санкција и изолованости за мене се десило чудо. Успели смо да добијемо документацију за конкурс за велики мост на Висли у Пољској. Било је веома тешко у то време радити на тако великом пројекту. У Пољску смо га послали класичним путем имајући на уму да није сигурно да ће стићи. Како смо касније сазнали, писмо је стигло, али је било затурено и пронашла га је чистачица која га је дала председнику комисије. Рад на том мосту је била веома интересантна авантура. Један део каријере провели сте као гостујући предавач у Цириху, али и као професор на Универзитету у Београду. У почетку сам у Швајцарској био на некој врсти специјализације, радио сам у једној великој компанији као истраживач. Онда сам склопио уговор са Швајцарским 4 удружењем за челичне конструкције и тада сам објавио публикације о којима сам говорио. У Швајцарској сам, са прекидима, боравио око десет година. Био сам три године предавач на Високој техничкој школи. Касније је тамо и мој син докторирао, а сада је изабран за професора. Предавао сам и у Београду, а 1970. изабран сам за члана Академије. У међувремену се променило пет држава. Колико се Академија променила? Када сам дошао на Академију, овде су седели људи генерације мог оца. Ја сам их гледао са поштовањем, нисам смео ништа да зуцнем. Они су полако старили и умирали. И ја сам много остарио, у међувремену сам постао потпредседник, па председник Академије, али се нисам надао да ћу у овој установи провести 40 година. Све академије у свету су се полако мењале јер прерастају у радне организације. Њихови чланови се баве активним научним радом преко својих пројеката, симпозијума, организација, научних скупова... То што је неко постао члан Академије, не значи да може да престане да се бави науком, јер Академија мора да буде репрезентативна установа, а утицај академика се одражава у ономе што су учинили за науку. То треба да буде задатак Академије, а остале ствари које су јој приписиване, њено мешање у политику, увек су биле штетне за Академију. Поменули сте политички ангажман који се најчешће везује за чувени Меморандум. Сви чланови као појединци могу да се баве чиме хоће, па и политиком. Могу да припадају различитим странкама и заступају различите идеје. То што раде је њихова лична ствар и није активност Академије. Меморандум није никад био званични акт Академије. Ниједно тело Академије, почев од Скупштине и Председништва, никад није тај текст ни заступало ни одобрило. То су злонамерне ствари које се потурају. Истина је да су се извесни људи бавили тим проблемом, али то никад није било озваничено. Међутим, пошто је у то време била општа хајка на Србију, тај меморандум, који никад до краја није био ни записан то су били текстови изнети из одбора Академије објављен је у Вечерњим новостима. Отприлике се зна ко је то њима однео. Колики је утицај САНУ-а на развој науке у држави? У највећи број истраживања која се спроводе у земљи укључени су чланови Академије. Такође, у већини научних установа заступљени су наши чланови, као, на пример, у Савету за науку. Пројекти које расписује Европска унија су веома значајни и финансирају се пристојним свотама новца. У добром делу тих пројеката учествују чланови Академије. Академија има онакав углед какав уживају њени чланови.

ПРИЛОЗИ ФИЗИКА: ДИВАН ДАН ЗА ВЕЛИКИ ПРАСАК Могуће да је и пре нешто више од тринаест милијарди година исто тако био четири детектора акцелераторског ту- прорадио је на енергији од 7 TeV и на сунчан мартовски дан, да се пролећна нела почели су први судари. Резултати ових експеримената ће бити позна- грозница осећала у ваздуху, посланици усвајали резолуције, мењали се домени ишчезлих држава, а медији сабири ће помоћу њих покушати да одготи тек за неколико месеци, а физичарали утиске после неког великог терористичког напада. И онда је тамо не- бозон, да ли је свет суперсиметричан, нетну постоји ли мистериозни Хигсов где, испод Женевског језера, коначно у шта је тамна материја, где је нестала антиматерија и како је заиста по- пуној снази покренуто гигантско акцелераторско постројење које су велике и чео Велики прасак. А да ли ће, узгред, мале државе подизале две деценије како би научници покушали да открију цивилизацијског експеримента, наста- као колатерална штета нашег највећег одговоре на највећа отворена питања о ти и неки паралелни универзум, можда ће нека ко зна која цивилизација структури материје и другим сличним питањима универзума. У тунелу закопаном сто метара под земљом укруг на. За нас је, међутим, данас посебно сазнати за око 13,7 милијарди годи- су појурила два снопа протона, убрзана до енергије која за људе није ниш- LHC-у учествују и два тима физича- занимљиво да у истраживањима на та већа од замаха крила једног комарца, али је за протоне равна судару два нуклеарне науке Винча и Физичког ра из Србије један са Института за Сунчева система. И онда се догодио факултета, који води др Петар Аџић, а први судар. У милијардитом делићу секунде ослободила се енергија довољна који води др Драган Поповић, а у коме други са Института за физику у Земуну, да симулира један мали приватни Велики прасак. Да ли је тако тамо негде Овај тим је активно ангажован кроз не- учествује и академик Ђорђе Шијачки. у неком експерименту почео и наш колико пројеката на највећем детектору АТLAS, који је један од два детекто- универзум? Тако је у уторак 30. марта, у 13.06, у Европској лабораторији ра ловца на фамозни Хигсов бозон. У за нуклеарна истраживања, познатој сваком случају, који год од детектора по акрониму CERN, човек достигао да га први улови, у њему ће бити физичари из Србије, било да су то истра- енергију креације универзума. Како је саопштено из CERN-а, Велики сударач хардона (LHC, Large hadron colider) је професор живачи из Винче или из тима у коме Шијачки. ХЕМИЈСКЕ И БИОЛОШ- КЕ НАУКЕ: ГЛАСНИК СРПСКОГ ХЕМИЈСКОГ ДРУШТВА Гласник Српског хемијског друштва (Journal of the Serbian Chemical Society), један од најстаријих часописа ове врсте, редовно излази већ 80 година. Издавање Гласника један је од најзначајнијих послова Српског хемијског друштва, које је основано у Београду пре 113 година, у новембру 1897. године. У то време, у Европи је постојало тек девет сличних друштава хемичара. Прошле године оно је имало 810 активних чланова. Осим Гласника, који од 1985. излази на енглеском језику, Друштво од 1950. године издаје још један часопис на српском језику, Хемијски преглед Иако је кроз богату историју рад Друштва у XX веку прекидан, углавном због ратова, оно је успевало да обезбеди средства потребна за издавање Гласника. Уједно је од њега направило познат и референтан часопис посвећен савременим научним истраживањима у областима хемије и хемијске технологије: теоријској хемији, органској и неорганској хемији, биохемији, биотехнологији, аналитичкој и физичкој хемији, термодинамици, металургији... Утицај оваквих часописа, осим на основу угледа научника који у њему објављују радове, може се мерити и прецизније кроз његову цитираност, такозваним импакт фактором (Impact factor), који је у 2009. години за Гласник Српског хемијског друштва износио 0,611, а очекује се да ће после израчунавања на основу регистрованих цитата током 2009. године, он значајно порасти. Последњих година, осим учесталије цитираности, Гласник је постигао још неколико успеха: повећан је број објављених радова (у 2009. 5

износио је 131, а повећан је и обим тих радова и број аутора). Осим тога, у Гласнику радове објављује и велики број страних научника, углавном са Истока. Гласник, чији је уредник проф. др Бранислав Николић, професор на Технолошко-металуршком факултету у Београду, одлуком Министарства науке проглашен је за часопис од посебног значаја за науку. ГЕОМЕДИЦИНА: ЧЕГА ИМА У ПИЈАЋОЈ ВОДИ? Развој истраживања у области геомедицине може да нам укаже на проблеме са којима се свакодневно суочавамо, као што је мањак неких супстанци у пијаћој води, а које су неопходне организму. Последњих двадесет година академик Зоран Максимовић, редовни члан САНУ-а и секретар Одељења за математику, физику и геонауке, посветио се проблемима геохемије животне средине и том приликом открио је велику дефицитарност селена у Србији. У сарадњи са лекарима обрађивао је овај проблем у вези са настанком неких болести и организовао два велика међународна скупа о селену 2002. и 2006. године у САНУ-у. Испитиван је однос између морталитета од кардиоваскуларних болести (КВМ) и садржаја магнезијума у пијаћој води у 65 општина у Србији. Утврђено је да постоји негативан однос између КВМ и садржаја магнезијума, а да је највећи КВМ откривен у пијаћој води са врло мало магнезијума, а изузетно много калцијума. 6 МАТЕМАТИКА: БИБЛИЈА СПЕКТРА ГРАФОВА Теорија спектара графова, као једна од области математике којима је у САНУ-у посвећена велика пажња, има широк распон примена, укључујући оне у рачунарству, квантној хемији и електротехници. Недавно је на ову тему академик Драгош Цветковић, члан Председништва и Одељења математике, физике и геонаука, чији је готово пионирски допринос теорији спектара графова добро познат у математичком свету, објавио научну монографију Увод у теорију спектара графова (An Introduction to the Theory of Graph Spectra), заједно са коауторима П. Роулинсоном и С. Симићем. Књига је објављена 2009. код престижног британског издавача Cambridge University Press. Она је проистекла из раније Цветковићеве књиге Спектри графова (Spectra of Graphs) коју је, заједно са коауторима М. Добом и Х. Сашом, објавио 1980. године код америчког издавача Academic Press. То дело је имало још два издања, преведено је и на руски језик 1984, а цитирано је готово невероватних 1500 пута. За Цветковићеву књигу хрватски академик Тринајстић је рекао да стварно представља енциклопедију теорије и примене спектара графова па се већ сада може сматрати једном од класичних књига о савременој теорији графова, а британски математичар Роулинсон је оценио да ће без сумње овај текст наставити да буде библија за истраживаче у овој области. ЕНЕРГЕНТИ: МРКИ УГАЉ, УЉНИ ШКРИЉЦИ, НАФТА И ГАС Нека научна геолошка истраживања у САНУ-у не само да привлаче пажњу светске стручне јавности него и имају разноврсну практичну примену. Резултати проучавања генезе, састава и квалитета мрких угљева Србије које је као признат микропалеонтолог, петролог и органски геохемичар спровео академик Марко Ерцеговац, омогућили су израду прве генетскоиндустријске класификације угљева ниског и средњег ранга у нас. Ова класификација омогућила је и савремену геолошко-економску оцену лежишта мрких угљева у Србији. Током последње две деценије учињен је и значајан напредак у проучавању органских фација, анализи и реконструкцији средина седиментације и матурације керогена, као и генезе и миграције угљоводоника у Панонском басену и на простору Динарида. Ерцеговац је са сарадницима израдио први програм СимплеМат за реконструкцију геолошко-геотермичке еволуције Панонског басена и моделовање његовог нафтно-гасног потенцијала. Поред тога, у оквиру сарадње између САНУ-а и Црногорске академије наука, академик Ерцеговац руководи проучавањима фосилних микрофлора и микрофауна мезозојских и палеогених творевина Црне Горе. Иначе, академик Ерцеговац је члан међународне Комисије за органску петрологију угља и керогена (ИЦЦП), Комисије за микрофлору (ИУГС) и Знанственог савета за нафту ЈАЗУ, сада Хрватске академије знаности и умјетности. Почасни је члан Друштва за органску петрологију и геохемију САД (ТСОП), а дуго година био је члан редакционог одбора часописа Coal Geology (Елсевиер). ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ: БЕОГРАД СТОКХОЛМ Међународна сарадња Одељења за језик и књижевност у појединим сегментима веома је жива и плодна. Ово одељење једно је од најстаријих и највећих у Академији, међу његовим члановима је био и оснивач Академије

Јован Стерија Поповић. Између осталог, Одељење негује блиске односе са Шведском краљевском академијом за књижевност, историју и старине, а циљ сарадње је размена мишљења и разговор о најразличитијим темама, који би у перспективи могли довести до интензивније сарадње и активне комуникације научника двеју земаља. Последњих деценија, захваљујући сарадњи обе академије, одржано је неколико заједничких скупова, посвећених различитим темама које спајају научнике, Београд, Стокхолм, Србију и Шведску. У Стокхолму се 1987. године разговарало о традицији и модерном друштву, у Србији 1990. о одговорности модерне науке и интелигенције, а на још два скупа говорило се о градовима Београду и Стокхолму. У два зборника која су објављена након последњих сусрета, 2004. године у Стокхолму и 2008. у Београду, разматране су бројне истраживане области: религија, друштвена ситуација, миграције, градски говор, урбанизам, градска археологија, хералдика, фолклор... Говорило се о демографском развоју Београда, о планирању и изградњи наше престонице, њеној различитости, о јеврејској заједници, досељеницима, књижевности... О Стокхолму се пак говорило кроз неке теме: насељавање, модерна архитектура, паркови, музика, образовање, одрживи развој, дух града... Колико су излагања била интересантна и разнолика, говоре и наслови одржаних сусрета 2004: «Десет сивих година у Београду, 1990 2000» и «Двадесет златних година у Стокхолму, 1980 2000». ИСТОРИЈА: СВЕ О ШТРОСМАЈЕРУ Ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815 1905), једна од централних фигура јужнословенске политике XIX века, кључни хрватски политичар тог доба, књижевник, утемељивач многих институција и велики мецена уметности и културе још је занимљив и за српску историју. О њему су опробали своја пера бројни историчари, теолози, политичари, публицисти и новинари, каже академик Василије Крестић, додајући да се са политичким променама мењала и слика о Штросмајеру. У светлу нових историографских открића, Крестић је покушао да одгонетне која је била права историјска улога славног католичког бискупа. Резултате дугог, вишедеценијског истраживања сабрао је у књизи Бискуп Штросмајер, која је пратила траг многих нових и старих извора, да би покушала, како сам аутор каже да уђе у логику и све токове како његове тако и целокупне хрватске националне и верске политике. Крестић нигде не доводи у питање његову раскошну личност и историјски значај, будући да га оцењује широко образованим, радним, упорним, вештим, лукавим, продорним и динамичним, са разгранатим везама широм Европе. У књизи Крестић полази од превирања у доба револуције 1848, ширећи свој увид на политичке односе које је имао са Србима током наредних деценија, да би се у другом делу позабавио југословенством и верски питањима. Крестић на крају закључује да Штросмајер не заслужује да га Срби сврставају међу своје великане, што је без обзира на поводе и значење те тезе, већ и учињено, будући да је Штросмајер у последње две деценије и иначе прилично заборављен у нашој јавности. Осим ако га из сенке заборава не врати управо књига професора Крестића. ХЕМИЈА И БИОЛОГИЈА: ИСТРАЖИВАЧКА МРЕЖА Разноврсна истраживања чланова САНУ-а у областима егзактних наука не одвијају се на самој Академији. Заправо, истраживања се најчешће спроводе по институтима и факултетима, а академици као вође пројеката и често њихови инспиратори, омогућују да се она уједине и често капитализују. Тако и Одељење хемијских и биолошких наука, које је 1998. године настало цепањем Одељења природно-математичких наука, сарађује са читавом мрежом научноистраживачких установа у Србији, међу којима су Институт за биолошка истраживања Синиша Станковић, Институт за генетичка истраживања, затим Институт за нуклеарне науке Винча, IHTM, али и практично сви факултети у земљи. Сви академици су соло играчи, каже академик Мирослав Гашић, секретар Одељења хемијских и биолошких наука, али објашњава да они у својим областима окупљају велики број млађих сарадника и истраживача изван Академије. Он каже да се кроз рад одбора у њиховом одељењу решавају и разна питања од посебног значаја, као што су истраживања палеофлоре. У САНУ-у се воде и такозвани капитални пројекти, каже дописни члан Владимир Стевановић, објашњавајући да је фонд за те пројекте изузетно скроман, али да он служи као извесна допуна оним истраживањима која академици обављају са својим тимовима изван Академије. 7

ИНТЕРВЈУ: ЉУБИША РАКИЋ, ПОТПРЕДСЕДНИК САНУ ЗА ПРИРОДНЕ НАУКЕ Потрага за формулом науке О Закону о САНУ-у и Стратегији научног и технолошког развоја Крајем марта усвојен је дуго очекивани закон о Српској академији наука и уметности, а прошле године и Стратегија научног и технолошког развоја, у чијој су припреми активно учествовали бројни чланови САНУ-а. С потпредседником Академије за природне науке проф. др Љубишом Ракићем разговарали смо о томе да ли је Академија задовољна овим документима и какав је њихов утицај на ову установу и науку у Србији уопште. Да ли је Академија задовољна недавно усвојеним законом о САНУ-у? Делимично смо задовољни. Проблем је највише био у амандманима које је углавном поднео посланик Ненад Чанак, а којима Академија није задовољна. Међутим, после екстензивних дискусија у Скупштини, већина тих амандмана није усвојена, тако да, у целини гледано, упркос томе што нисмо задовољни свим деловима, Закон о САНУ-у може бити основа за нормалан рад Академије. Шта је за САНУ најзначајније у Закону? Нажалост, он је пет година неоправдано стајао у процедури и ово је била трећа влада која га је усвајала. Ми смо желели да се што пре усвоји јер он решава нека статутарна питања Академије која треба регулисати, као што је унутрашња организација. Иначе, овај закон неће донети неке велике промене. Амандмани који, на срећу, нису у целини прихваћени у Скупштини, изазвали су огорчење не само у Академији већ и у широј научној јавности. Сматрамо да су ти амандмани неадекватни и злонамерни и не доприносе раду Академије као ни укупном научном животу у Србији. Задовољни смо што је у Закону остала одредница да је САНУ највиша научна и уметничка установа у Републици Србији и да једина представља Србију пред иностраним и међународним научним организацијама. Предлагачи амандмана хтели су да се та одредница Закона брише, како би ова улога могла да припадне и ВАНУ-у (Војвођанска академија наука и уметности), која по нашем мишљењу није адекватна ни у ком смислу. Она нема потпун научни легитимитет јер се о њој није изјаснила ниједна компетентна научна институција. 8 Можете ли дати вашу оцену Стратегије научног и технолошког развоја? Стратегија је усвојена и то је веома добро. Постојала је врло широка дискусија, више од 1000 научника је у њој суделовало. Било је различитих гледишта. Сва нису могла да се прихвате, али се због тога није могло одлагати доношење Стратегије. Стратегија представља неку резултанту довољну за почетак. Није Библија, већ документ који даје основу развоја и подлеже трајним евалуацијама и допунама. Колико је чланова САНУ-а учествовало у изради Стратегије? Готово половину Националног савета за науку чине чланови Академије, тако да је велики број њих учествовао у њеној изради. Сигурно двадесетак чланова САНУ-а су чланови различитих стручних одбора и тела која разматрају научне пројекте у Министарству за науку и технолошки развој. Велики број академика чланова универзитета или института, учествовало је у изради овог документа. Академија је образовала Одбор за Стратегију који је имао за циљ да да мишљење о концепту усвојене стратегије. Одбор има трајан задатак да прати имплементацију Стратегије и да даје предлоге за њено усавршавање. Руска академија M. MILENKOVIĆ наука конципирала је стратегију развоја науке до 2070. године. Не значи да ће научници слепо да је следе као окамењени документ и да ништа неће мењати. Можете ли описати ток припреме Стратегије? Основни проблем у раду на Стратегији био је однос између фундаменталних и примењених истраживања. Академија је сматрала да посебну пажњу треба посветити фундаменталним истраживањима. Министарство науке је инсистирало на примењеним истраживањима. На крају су се нашла решења. Нису игнорисана фундаментална истраживања јер су она незаобилазна основа науке и њене примене. У фундаменталним наукама ради највећи број научника око 80 одсто њих. Ако кажемо да то ништа не вреди и да треба да се раде само примењена истраживања, највећи резервоар интелектуалних капацитета Србије биће избачен из игре. Фундаментална истраживања важна су да описмене и науку и струку, и да образују будуће научнике и стручњаке.

Речник САНУ као генерацијски код Када буде завршен обимни посао научне припреме Речника српскохрватског књижевног и народног језика, биће то један од највећих сређених и нормираних речника у словенском свету Дугогодишњи посао наших лингвиста, који многи сматрају једним од најзначајнијих српских културних пројеката у XX веку, и како истиче секретар Одељења језика и књижевности Академије Предраг Палавестра једном од најзначајнијих делатности Академије, ускоро ће направити за још један крупан корак. Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, популарно звани Речник САНУ-а, ускоро би требало да добије и своју 18. књигу која се тренутно налази у штампи. Претходно је 2006. године издата 17. књига са лексиком слова О. Када буде завршен обимни посао на изради Речника, што би могло бити за наредних двадесетак година, он ће бити један од највећих нормираних и кодираних у словенском свету. Обухвата књижевни и народни језик представљен кроз опис око 400.000 речи. Идеју за рад на Речнику дао је Стојан Новаковић (1842 1915), филолог, политичар, дипломата, историчар, писац, преводилац и председник Српске краљевске академије. Новаковић је у више наврата, између осталог и септембра 1888. на свечаном скупу ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ M. MILENKOVIĆ ЗАШТО ЈЕ ТЕШКО УТВРДИТИ ГРАНИЦЕ ИЗМЕЂУ СРПСКОГ И ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА у славу стогодишњице Вука Караџића, говорио о задацима Академије у неговању српског језика и предложио израду великог националног речника савременог језика. У фебруару 1907. записано је да је на свечаном годишњем скупу Академије, Новаковић, тада њен председник, истакао као најзначајније послове ове установе рад на речнику и издавању Огледне свеске речника. Но, за настајање Речника важно је још неколико датума. Четири деценије после овог скупа у Академији, 1947. године основан је Институт за српски језик САНУ-а (тада Институт за српскохрватски језик) са задатком да ради на изради речника, а 1959. године издата је прва књига Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Уредник био Александар Белић, наш великан филологије, и као и Новаковић, председник Српске академије наука и уметности. О важности оваквог посла у другим државама, истиче Палавестра, говори и то да је Француска академија управо и основана са задатком да изради речник. У свим тим земљама, то је био вишевековни, или у најбољем случају вишедеценијски посао који је служио очувању националног, културног и језичког идентитета народа. Рад на истраживању језика, који је последњих деценија повремено наизменично бивао спорији па бржи, уздрмао је распад некадашње Југославије и српскохрватског књижевног језика. Оцењујући да су расправе и захтеви да се прекине рад на Речнику српскохрватског језика и започне рад на речнику српског језика отежале рад Одељења језика и књижевности Академије, Палавестра наглашава да Речник није ни политичко, ни споредно питање, већ да је то првенствено научно питање. Крајем 2009. године поново смо одлучили да нећемо прекинути рад на Речнику, који се ради преко стотину година, каже Палавестра. Он објашњава да није рационално прекидати један толико значајан и велики пројекат, који се припрема век и по и у ком су учествовале многе генерације, да би се са истим послом започело из почетка. Зашто је тешко утврдити границе између српског и хрватског језика, Палавестра је сликовито илустровао: Корени српског и хрватског језика су исти. Стабло је израсло из једног корена. Дрво се грана, али стабло је једно и корен је један. Рад на Речнику у САНУ-у у Одељењу није једини. Ту се већ дужи низ година ради на слици дијалеката српског језика и на српској етимологији. Осим овога, рад на Речнику досад су кочили проблеми са финансирањем и осипање сарадника. Међутим, према најавама, осамнаесту књигу можемо да очекујемо ове године, док се увелико ради на припреми неколико следећих. 9

ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ Ко је крив за Велики рат? Документи о спољној политици Србије 1903 1914. Како каже познати француски писац Албер Ками описујући боравак у заточеништву, човек може провести само један сат на слободи да би га потом цео живот анализирао. Колико је пак потребно да би се анализирало више од десет година живота једне целе државе? Сигурно више од једне деценије. Кад се оваквог посла подухвате историчари под окриљем Српске академије наука и уметности, не треба очекивати да се он заврши брзоплето и напречац. Тако пројекат прикупљања дипломатске и друге документарне грађе настале у Србији између 1903. и 1914. године траје већ више деценија, као један од најобимнијих послова којима се бави Одељење историјских наука САНУ-а. Наша жеља је да се објави избор дипломатске грађе која говори о политичкој ситуацији у Србији од Мајског преврата до Првог светског рата, каже академик Василије Крестић, секретар Одељења историјских наука и председник Одбора који је припремао грађу. Сакупљање ове грађе надживело је више наших познатих историчара који су у њему учествовали, као што су Владимир Дедијер, Душан Лукач, Живота Антић и Климе Џамбазовски а данас Одбор чине Василије Крестић, Љиљана Алексић Пејковић, Михајло Војводић и Андрија Раденић. До сада је у оквиру овог пројекта објављено чак петнаест књига, а како кажу у Одељењу, остало је да се објави још око три до четири. У њима је прикупљења разноврсна грађа из разних области политичког и друштвеног живота. Због чега је овај период толико значајан? Овај пројекат може да покаже да ли се Србија припремала за рат, да ли је било помисли о томе, каже Крестић, објашњавајући да 10 је њихова жеља да на документован начин докажу како Србија није помишљала на рат и да су оптужбе о њеној жељи неосноване. Србија је након Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића била у тешкој ситуацији, на трон је дошла нова династија Карађорђевића и мада је дошло до привредног и другог развоја, период су обележиле санкције Великих сила које су биле незадовољне због сурове династичке смене. У Европи је до 1913. политичка ситуација била изузетно напета и много тога је водило ка светском рату какав пре тога није виђен у људској историји. Да ли је и Србија томе допринела? Балкански ратови исцрпили су Србију па она није била спремна за рат и није га желела. Све земље учеснице Првог светског рата су већ објавиле своју дипломатску грађу, па сад и Србија жели да скине са себе одговорност за тај рат, објашњава Крестић, додајући да се у комплету од 15 књига налазе разни занимљиви документи, попут оних о српско-албанским односима, о анексији БиХ и о четничким акцијама, а да све заједно даје слику друштвеног и политичког стања од 1903 до 1914. Националне науке су оне због којих је Академија и основана, оне су темељ Академије, каже Крестић, сматрајући да су оваква истраживања за државу дугорочно значајна. Он, међутим, додаје да су ове науке у неравноправном положају у односу на егзактне дисциплине, које имају знатно већу цитираност, али да је то, по његовом виђењу, незнатно у односу на укупну светску продукцију, док у националним наукама, оно што урадимо, то је примарно. Нема националне егзистенције, перспективе и духовног развитка без националних наука, сматра Крестић и додаје да су у том смислу пресудни пројекти као што су Документи о спољној политици Србије 1903 1914. Они би требало да објасне да ли је Србија крива и како је уопште ушла у Велики рат. Може бити да се то данас чини неважним, али сваки пут кад се политичари позивају на суд историје у медијима, вероватно и не сањају да то заправо значи како ће кроз осамдесет или сто година, више деценија заседати одбори и објављивати десетине књига грађе која је обележила епоху. Тако ће једном будућа поколења сазнати и ко је крив за скорашње ратове на Балкану. И како је, због чега, и како каже Крестић ради кога до тога дошло. M. MILENKOVIĆ

МАТЕМАТИКА ФИЗИКА ГЕОНАУКЕ Портрети из овалне собе M. MILENKOVIĆ такозваној овалној соби у згради Српске академије наука У и уметности седиште је Одељења за математику, физику и геонауке. У овој осветљеној просторији са занимљивим погледом на две стране Београда, висе портрети два најзначајнија српска научника Николе Тесле и Милутина Миланковића. Под њиховим оком, овде се организују састанци важни за активност одељења чији су чланови и буквално настављачи њиховог дела. Ми смо једно од најбројнијих одељења на Академији, каже секретар Одељења, академик Зоран Максимовић. Према његовим речима, Одељење за математику, физику и геонауке има 18 редовних чланова и седам дописних, међу којима владају добри односи. Иначе, академици се у све три дисциплине баве врло разнородним истраживањима. Физичари академици данас су повезани са институтима и факултетима у целој земљи, каже академик Ђорђе Шијачки, објашњавајући да академици са Одељења за математику, физику и геонауке углавном воде велике научне пројекте, а да се један део реализује и кроз Фонд за научни рад у САНУ-у. Шијачки објашњава да се академици са овог одељења баве, у једној грубој класификацији, са једне стране фундаменталним истраживањима основа теорије и структуре материје, а с друге стране, врло су активни у истраживањима значајних конкретних феномена кондензованог стања материја и у физици ласера, плазме и квантне оптике. Математичари из Одељења за математику, физику и геонауке, са своје стране, такође покривају читав низ области. Бавимо се проблемима који су у токовима савремене математике, при томе сарађујемо са ма- ИНОСТРАНИ ЧЛАНОВИ Поред редовних, дописних и једног члана ван тематичарима из земље и света, радног састава (Немања Калопер), Одељење са истраживачима из других наука и при томе добијамо одређена за математику, физику и геонауке има и 17 иностраних чланова. То су: Андре Берже, признања која имају различите Иван Божовић, Дитрих Х. Велт, Василиј облике, каже академик Драгош Сергејевич Владимиров, Диониђи Галето, Цветковић, док објашњава колико разноврсних области постоји Вилијем Н. Еверит, Богдан Маглић, Владимир Мајер, Тихомир Новаков, Сергеј Петрович Новиков, Јуриј Цолакович Оганесјан, се наши математичари труде да у савременој математици и да Ђерђ Панто, Благовест Сендов, Милан Херак, Антон Цајлингер, Игор Ростиславович само у једном мањем броју обла- прате светске токове, али да раде Шафаревич и Ендре Шили. сти. Цветковић каже да математичар, за разлику од, на пример, 11

историчара, економисте, правника, инжењера и припадника многих других струка, тешко може да заинтересује ширу јавност резултатима свог рада осим, делимично, на општем и принципијелном нивоу, али додаје и да наши математичари постижу резултате који су стекли велико признање у свету. С друге стране, геолози се у својим истраживањима посебно посвећују терену Србије и ширег подручја Балкана, али њихов научни домет у свету због тога није ништа мањи. Комплексна геолошка истраживања Србије и суседних земаља током вишегодишњег периода реализују се преко више научних пројеката који се финансирају из Фонда за научни рад САНУ-а. Као најзначајнији пројекти из сектора геонаука чланова Одељења за математику, физику и геонауке реализују се преко Одбора за палеофлору и палеофауну (академик Марко Ерцеговац), Одбора за геодинамику земљине коре (академик Стеван Карамата и дописни члан Милан Судар) и Одбора за геохемију (академици Зоран Максимовић и Видојко Јовић). У раду на пројектима ових одбора учествују научни радници Рударско-геолошког факултета, Геолошког института, Природњачког музеја, Хемијског факултета и других институција које се баве различитим областима геологије, каже академик Марко Ерцеговац, додајући да се перманентно настоји да се и млађи научници ангажују на пројектима наших одбора. ФИЗИКА Физичари, чланови Одељења за математику, физику и геонауке, својим научним радом и достигнућима покривају највећи део физичких наука које се истражују у Србији. Академик Федор Хербут, редовни члан САНУ-а, бавио се квантном теоријом информација и дистантних корелација, а његова специјалност је квантна механика, којом се теоријски бави деценијама, да би у радовима који су објављени у водећим часописима успео да објасни неке фундаменталне експерименте. С друге стране, академик професор емеритус Никола Коњевић, редовни члан САНУ-а, са сарадницима је радио експериментална истраживања облика и померања спектралних линија у гасној плазми и гасним електричним пражњењима, што је изузетно важно за истраживање плазме уопште. Коњевић је објавио низ радова у водећим часописима из ове области и стекао бројна признања за свој рад. Професор Ђорђе Шијачки, редовни члан САНУ-а, свој изузетно запажен теоријски допринос даје такође на самом фронту фундаменталних истраживања структуре материја у областима физике елементарних честица, теорије гравитације и математичке физике, решио је неке кључне проблеме унитарних репрезентација, спинорских поља материје, уопштавања Диракове једначине, а у свет кваркова увео је и теорију хромогравитације. Уз то, Шијачки учествује и у раду једне од две групе из Србије на Великом хадронском сударачу (LHC), у оквиру АТLAS колаборације. Академик Федор Месингер, редовни члан САНУ-а, један је од наших најпознатијих метеоролога, који се последњих година бави климатским променама. Почетком 1973. године, Месингер је заједно са сада дописним чланом САНУ-а Завишом Јањићем, развио чувени ета модел за оперативну регионалну прогнозу времена у тадашњем Савезном хидрометеоролошком заводу користећи граничне услове Немачке метеоролошке службе, што је био први овакав систем у свету. Он се данас користи у низу земаља, како за оперативну прогнозу времена тако и за истраживања. Професор Милан Дамњановић, такође дописни члан САНУ-а, бави се проучавањем наноструктура и њиховим нанотехнолошким применама са групом млађих истраживача Лабораторије за наноструктуре, користећи симетријске, квантно-механичке и нумеричке методе. У овој изузетно популарној области објавио је око сто монографија, уџбеника и научних радова у водећим светским часописима. Професор Зоран Радовић, дописни члан САНУ-а, бави се физиком суперпроводности, а његови пионирски радови из коегзистенције суперпроводности и феромагнетизма отворили су једну нову област и донели му међународно признање, те је објавио неколико десетина радова о низу особина суперпроводника и суперпроводних уређаја у водећим међународним часописима. Професор Миљко Сатарић, дописни члан САНУ-а, дао је најзначајније резултате у биофизици протеина и ДНК. У више од 80 објављених радова објаснио је механизме регулације унутарћелијског транспорта који врше мотор-протеини, а бави се и применом Месбауеровог ефекта и неутронског расејања у изучавању динамике протеина, као и утицајем слабих поља у процесима полимеризације микротубула и актин филамената. Астроном Зоран Кнежевић, дописни члан САНУ-а, своје најзначајније научне резултате остварио је у области небеске механике и теорије орбита и у истраживањима физичких и динамичких особина малих тела Сунчевог система. Његов најважнији допринос представља развој аналитичке теорије другог реда, а затим и синтетичке теорије за одређивање најтачнијих средњих и сопствених елемената кретања астероида. 12

ГЕОНАУКЕ Геолози са Одељења за математику, физику и геонауке велики део својих истраживању посвећују истраживањима на домаћем терену. Академик Стеван Карамата, редовни члан САНУ-а и један од наших најстаријих и најутицајнијих геолога светског гласа, активно се бави истраживањима ултрамафита и офиолитских комплекса на простору Србије и суседних области, који представљају основу за разумевање, коришћење и примену нове глобалне тектонике. Посебно су значајни његови резултати петролошких и геохемијских проучавања гранодиорита Србије, кредних и терцијарних вулканита Балканског полуострва и Мале Азије и ултрамафита Брезовице (Србија). С друге стране, академик Зоран Максимовић, редовни члан САНУ-а, током своје дугогодишње и успешне научне каријере бавио се геохемијом и минералогијом седиментних, метаморфних и магматских комплекса Србије. Проучавању ултрамафитских стена различите геолошке старости Србије и СИ Европе и продуктима њиховог распадања посветио је посебну пажњу. Већи број његових радова за тему има проблеме МАТЕМАТИКА Десет математичара у Одељењу за математику, физику и геонауке баве се разноврсним темама. Један од најстаријих академика и један од наших најугледнијих математичара, Богољуб Станковић, бави се теоријом и применом уопштених функција, а његови резултати се помињу као «посебна школа». Последњих година радио је на развоју теорије диференцијалних и парцијалних једначина са нецелим изводима и њиховој примени у механици, стварајући једну «нову методу решавања». Академик Стеван Пилиповић, као један од наших најпродуктивнијих математичара са преко две стотине научних радова, изузетно цитиран и објављен већим делом у познатим међународним часописима. Бави се посебно микролокалном анализом. С друге стране, академик Стево Тодорчевић, који ради у иностранству, где је стекао изузетну научну афирмацију, бави се теоријом скупова. Академик Александар Ивић, чији су радови цитирани у иностранству више од 1000 пута, бави се аналитичком теоријом бројева. Књиге математичара са овог одељења постигле су велике успехе у свету и код нас. Тако је књига генезе лежишта магнезита и каолина. Пионирски значај имају геохемијска и минералошка проучавања постанка карстних боксита и карстних лежишта никла. Веома значајне резултате, који једним делом имају пионирски карактер и цењени су у земљи и иностранству, постигао је и академик Марко Ерцеговац, такође редовни члан САНУ-а, који се, као признати микропалеонтолог, петролог и органски геохемичар, у научном раду бави палинолошким, фитостратиграфским и регионално геолошким истраживањима фанерозојских седимената, проучавањем генезе и петрографског састава угља и уљних шкриљаца, као и органскопетрографским и геохемијским проучавањима керогена и битумена. Истичу се његови оригинални радови који се баве проблемима одређивања геолошке старости метаморфних творевина Карпато-Балканида (посебно у Србији и Бугарској), Српско-македонске масе и Динарида. Научни опус академика Видојка Јовића, који је такође редовни члан САНУ-а, обухвата више области: примењену геохемију, геохемијску терминологију, минералогију површинског распадања, минералогију земљишта и глина, петрологију и петроархеологију, а главно подручје његових истраживања је геохемија селена у различитим природним срединама у Србији. Рад о селену у метаморфним стенама један је од ретких радова у свету. Тиме је наша геохемија стекла значајан углед широм планете. Велики допринос у геолошкој науци академик Јовић је дао проучавањима површинског распадања кредно-терцијарних вулканита Србије. Као афирмисан научник, Милан Судар, дописни члан САНУ-а, своје научноистраживачке активности усмерио је у правцу микропалеонтологије, стратиграфије, биостратиграфије и регионалне геологије палеозојских и мезозојских седимената, не само на територији Балканског полуострва него и шире. академика Драгоша Цветковића, који изучава теорију спектара графова, објављена 1980. у Америци под називом Spectra of Graphs, доживела неколико издања на више језика (укључујући и последње 2009), па је постала стандардна референтна књига за област, а у иностранству је цитирана око 1500 пута. Са друге стране, академик Војислав Марић је члан Уређивачког одбора Српске енциклопедије као уредник за струке математика, механика, физика и астрономија, а он је, иначе, последњих година радио на развијању примене Караматине теорије правилно променљивих функција на анализу решења неких класа диференцијалних и функционалнодиференцијалних једначина. Дописни члан Градимир Миловановић, који се бави нумеричком математиком, недавно је објавио научну монографију из те области код реномираног иностраног издавача. Поред академика из овог одељења, математиком се на известан начин бави и академик Иван Гутман, са Одељења за хемију и биологију, који је, као научник са рекордним бројем од преко 1000 радова са више од 400 коаутора, творац нове научне области хемијске теорије графова, што је део примењене математике. 13

ТЕХНИЧКЕ НАУКЕ Јуриш у неочекиваном смеру Разговор са академиком Зораном Петровићем Кад је прошле године кроз Српску академију наука и уметности прострујала свежа крв, један од најмлађих академика постао је и др Зоран Петровић, експериментални физичар, рођен 1954. који је, иначе, светски познат научни саветник у Институту за физику у Земуну, директор Центра за експерименталну физику и професор Електротехничког факултета у Београду. Добитник бројних награда и члан разних научних друштава, Петровић је са својим тимом на Институту постигао светски успех у области истраживања неравнотежне плазме, развијајући пионирске технике у креацији, одржавању и примени ових гасних пражњења. Мада се налази у Србији, у његову, добро опремљену лабораторију за гасна пражњења на Институту хрле експерти из целог света, са жељом да буду сарадници на радовима који ту настају. Наиме, ова област је последњих година посебно процветала у физици, а коришћење неравнотежних плазми омогућује невероватне примене које су већ постале свакодневица. Пре неколико деценија мало шта је наговештавало куда ће ствари кренути са истраживањима плазме. Како сте се, на почетку каријере, уопште одлучили за ову област? Припадам генерацији за коју после дипломирања није било запослења, посебно у науци. Већина колега је побегла у свет, а ја сам већ био у брачним водама и видео сам себе у Београду. Неко време сам покушавао да пронађем посао у науци мислећи да ћу моћи да бирам чиме ћу се бавити, али то није било лако. Тако су моји дечачки снови о астрофизици, о великим темама, били премештени у један потпуно други простор, а то је била физика плазме. Физика плазме ми је тада деловала као нешто што је ипак мање битно него Велики прасак. Велика идеја водиља младих људи који улазе у науку је да реше све проблеме, да стану раме уз раме са Ајнштајном. Није то лоше, али то ће успети можда један/једна у овом веку. Овој цивилизацији 14 потребно је јако много науке у много разних праваца. Ако сте добри, паметни, способни, све теме ће бити такве да ће вам и пружити добру науку, и пружити задовољство да се њоме бавите. Ту моју животну филозофију стално понављам младима. Докторирали сте у Аустралији, код познатог физичара Роберта Кромптона, на физици ројева електрона? Овде сам магистрирао, а докторирао сам у иностранству, баш зато што сам желео да се вратим. То делује мало контрадикторно, али не сматрам да научник у једној канцеларији и једној групи може да одради целу каријеру, а да се при томе одмакне од идеје водиље свога ментора. И у том смислу имао сам срећу. У то доба су постојала два господа бога, један из Америке који ми је понудио да радим докторатуру код њега, али се испоставило да то нисам могао да реализујем због војске. Други је био Роберт Кромптон, тадашњи потпредседник Академије наука Аустралије, и велико име у свету атомске физике. Он је у научном смислу праунук Џ. Џ. Томспона, човека који је открио електрон, па испада да сам му ја чукунунук и на то сам јако поносан. Код Кромптона сам готово неочекивано урадио докторатуру. На маргини једног од захтева за репринте сам написао: да ли примате студенте докторанте? Цела ствар је договорена за неколико недеља и за два месеца сам кренуо у Аустралију. Код америчког господа бога сам доспео касније као постдокторант па је све на крају било на месту. Како сте почели са неравнотежним, RF плазмама? RF плазма се дуго примењује у производњи микрочипова. У ствари, она је заједно са фотолитографијом, од 75, главно средство за производњу микрочипова, што је омогућило сву ту феноменалну минијатуризацију, и још је омогућава. Научници су се тада заправо само играли са плазмом. И онда је један јапански научник Хосекава из те игре установио како се у неравнотежној плазми могу јако ефикасно уцртавати A. ANĐIĆ

оне структуре које је желео. То је имало велики потенцијал у производњи интегрисаних кола применом неравнотежне плазме. Мени конкретно је један колега, проф. Макабе, пријатељ из студентских дана, написао писмо у коме каже: Заборави на ројеве, направи RF плазму. Укључивали смо се у то из два разлога. Прво, ту се нешто дешавало што још увек није било објашњено, било је простора за бављење науком, а с друге стране, очекивали смо да ће то бити финансирано због значајних примена. Али, моја главна поента је да та жеља за примењеном науком није била тако вулгарна као што је овде био обичај оно што се код нас зове примењено истраживање обично је развој. Примењена истраживања подразумевају да се бавите фундаменталним истраживањима у домену који је ограничен интересима неке примене. У том смислу, ми смо улазећи у ту физику неравнотежне плазме улетели у један свет који је нама открио много нових фундаменталних резултата, али и обавезу да о свему размислимо и нађемо начин примене. Ви ћете сад рећи шта ту може да буде фундаменталније од, на пример, Хигсовог бозона? Па, вероватно ништа. Али, ево једног случаја ако имамо две електроде, овде је плус, овде минус, ставио сам неки гас, ништа више сем две електроде и напона, и ставио сам електрон. Где ће електрон да иде? Ка позитивној електроди. Па, неће у сваком случају. Ми смо успели да пронађемо ситуације кад се то не дешава. То је такозвана појава негативне апсолутне мобилности. Имате један сплет околности и природне карактеристике атома и молекула, које вам играју улогу максвеловог демона. А то смо открили баш у смешама гасова какве се користе за производњу микрочипова, но за објашњење није довољна само феноменологија електричних поља и наелектрисања честице. То све звучи као perpetuum mobile. Покушаћу то да опишем следећом алегоријом: замислите да имате једну добро брањену тврђаву са наоружаним људима. Шта је природно понашање човека испред те тврђаве? Да бежи. Да бежи, тако је. И то је нешто што нама даје термодинамика. Међутим, имате родољубље, жељу за пљачком, жељу за религијским освајањем, што су, да кажемо, неравнотежни феномени. И то може да натера људе да иду на тврђаву која пуца на њих. Осим у људским друштвима и ратовима, природа се постарала да када се таква ситуација деси, не буде нарушен Други закон термодинамике. Број убијених на фронту кретања ка тврђави је обично толики да се центар масе те групације креће од тврђаве, иако се они сви појединачно крећу ка тврђави. Тако електрони иду у погрешном смеру, толико њих гине и плаћа цену, и претвара се у негативне јоне, да у ствари онај додатак до производње ентропије попуњавају негативни јони. Али, управо у томе је трик, треба искористити те електроне, ако један дође Неравнотежна плазма омогућује додатну минија туризацију микрочипова? Узмите ваш компјутер као пример. Знате ли колико пута су наизглед прекршене границе физичких закона у производњи тог компјутера? Ево, садашња технологија је стигла до 65 nm, мада је производња помоћу ласерске светлости која је типично 210 или 190 nm, а физички закони нас уче да фокус не може бити мањи од половине таласне дужине. до зидина и сруши их, ви сте постигли циљ без обзира на жртве. Већина наших примена се састоји у превари природе. Како се користи плазма при производњи чипова? Плазма се користи да би се структуре уцртане литографски на површини урезале у силицијум. Кад имате милијарду транзистора у једном чипу, да би то била функционална целина која ради, морате имати од десет до двадесет милијарди веза. Те везе остварујете у слојевима дијалектрика, значи изолатора, где имате пробијање по дубини то су контактне рупе, и имате пробијање по хоризонтали то су вије. И једне и друге је јако тешко направити. Значи, треба да направите нешто што пролази кроз 20 слојева дијалектрика, а да буде што уже. Термодинамичка равнотежа каже колико дубоко, толико широко. Као да бацањем бомбе копате бунар. Лепота неравнотежних плазми је у томе да јако прецизно контролишете особину честица које падају на површину. Тако да ми прекријемо површину радикалима из плазме, али они, срећом, нису довољно реактивни да ископају рупу довољно брзо и ми помажемо копање у правцу који желимо бомбардовањем јонима које такође ствара и убрзава плазма. И управо је та тактика омогућила минијатирузације од чипова за ручне калкулаторе па данас до најмоћнијих компјутера. Применом неравнотежне плазме ми у ствари копамо бунар онако како се стварно копа, надоле. У којим областима се ова плазма може још применити? Пошто мислимо да смо решили готово све проблеме при изради микрочипова, ми покушавамо да их применимо на третман материјала, на медицину. Или стоматологију. Производњом ових истих радикала у плазми, која је довољно хладна да не греје гас те да топлотом не убија ћелије људског организма, ти радикали пролазе у зуб и убијају бактерије. Тако да сем уклањања каријеса можете да поправите зуб без бушења. Са колегама са Технолошког факултета смо развили третман текстила који се може бојити, а да се не користе хлор и други загађивачи, а постижу се и свакојака побољшања и отварају нове примене. Филозофија науке је у једној књизи Курта Вонегута лепо и експлицитно написана: пустите научнике да се играју. Увек ће иза њих остати нешто из чега се могу извући паре. A. ANĐIĆ Објављено уз недељник Време бр. 1006 од 15. априла 2010. Повремени додатак недељника Време на 16 страна САНУ ДОМ СРПСКЕ НАУКЕ. Објављивање додатка подржала компанија ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ. Текстове приредили: Дејан Масликовић, Марија Видић и Слободан Бубњевић; Штампа: Ротографика, Суботица 15