АТРАКЦИЈА НАДЛЕЖНОСТИ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СУДА У ГРАЂАНСКОМ СПОРУ СА ИНОСТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ

Др Маја Станивуковић, доцент Правбног факултета у Новом Саду Прегледни чланак, предато маја 1995 УДК 341.9:347.98(497.1) BIBLID 0550-2179, 27-29 (1993-1995) 1-3 p. 187-199 АТРАКЦИЈА НАДЛЕЖНОСТИ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СУДА У ГРАЂАНСКОМ СПОРУ СА ИНОСТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ Постављено је питање када постоји основ за проширење надлежности југословенског суда у споровима са иностраним елементом. Размотрени су случајеви када је атракција надлежности изричито предвиђена у ЗРСЗ (чланови 46 став 3 и 59 став 2). Затим је изнета теза да се атракција међународне надлежности може изводити и из норми о атракцији месне надлежности које су садржане у савезним законима, с позивом на члан 27 ЗПП. Анализирани су поједини типични примери објективне и субјективне кумулације у којима долази до атракције месне надлежности и заузет је став по питању да ли у тим случајевима може доћи и до атракције међународне надлежности југословенског суда. Кључне речи: противтужба, објективна кумулација, супарничарство, атракција међународне надлежности, атракција месне надлежности. 1. Општи поглед на проблематику судског решавања спорова са елементом иностраности. Државни судови имају до детаља разрађена правила поступања приликом решавања грађанских спорова. Када се пред њима нађе спор са иностраним елементом, судови ће, уз ретке изузетке, наставити да примењују процедурална правила домаћег законодавства. По речима једног аутора, грађанско процесно право спада у екстремно националистичке гране права. Током векова важи као необориво правило да суд примењује увек само сопствена правила поступка, без обзира на домицил и држављанство тужиоца, место настанка спорног догађаја и меродавно материјално право. Lex fori processualis увек суверено влада, чак и када спор нема ни најмање везе са судом. 1 1 Juengen La Convention de Bruxelles du 27 septembre 1968 et la courtoisie Internationale", 72 Revue critique de droit international privе 37, (1983) str. 38. 187

Међутим, поред процесних правила која важе за домаће случајеве, суд ће применити и нека специфична правила поступка која се односе само на спорове са иностраним елементом. У оквиру ове скупине разнородних правила, могу се идентификовати поједине уже целине. Једну од њих чине норме о утврђивању јурисдикције домаћег правосуђа у спору с иностраним елементом. 2. Међународна судска надлежност. Међународна надлежност суда, исто као стварна, месна и функционална надлежност, представља процесну претпоставку. Међународно надлежни су судови оне државе који имају овлашћење да решавају један спор са елементом иностраности. Такво овлашћење судовима дају правне норме државе којој припадају. Држава ужива релативно широку слободу приликом избора околности које ће сматрати релевантним за одређивање надлежности својих судова у споровима са иностраним елементом. Такође она слободно регулише последице ненадлежности својих судова. С друге стране, она не може непосредно да утиче на одређивање надлежности судова неке друге државе. У сваком спору са иностраним елементом поставља се питање међународне надлежности суда. Мада се ради само о једном фактору релевантном за решење спора, он одређује све остале. 2 Ако за одређени случај постоји надлежност суда једне државе, онда ће се на тај случај применити њена процесна правила која регулишу питања достављања, извођења доказа, судских трошкова, трошкова заступања, начина одлучивања, правних лекова, привремених мера, принудног извршења, итд. Осим тога, судски системи не разликују се само по правилима устројства и поступања него и по степену ефикасности, моралној и политичкој клими која у њима влада, односно моралним и политичким схватањима и предубеђењима судија, која понекад могу да утичу на исход спора. 3 Од међународне надлежности зависи и решење питања меродавног права. Суд ће применити колизиона правила сопствене државе којима ће одредити материјално право меродавно за конкретан спор. Чак и када колизирна норма lex fori упути на страно право, суду ће на располагању стајати многи инструменти којима може да отклони примену меродавног страног права. 4 Такви инструменти, као што су нпр. јавни поредак, renvoi (узвраћање и упућивање), изигравање закона, квалификација, претходно питање, као и закључак да постоје норме непосредне примене, омогућиће судији да ипак обезбеди примену домаћег материјалног права. И сам статус страног права - тј. да ли се оно сматра чињеницом коју треба 2 Fragistas: La competence Internationale en droit prive", 104 Recueil des Cours 159,1961, стр. 177-183. 3 Born, Westin: International Civil Litigation in United States Courts, Commentary and Materials, Boston 1989. str. 171. 4 De la Muela: Competence teritoriale et les litiges a element international", Recueil des cours 3,1 (1972), стр. 62. 188

доказивати или правом које суд мора познавати и примењивати по службеној дужности, зависиће од норми lex fori. 3. Међународна судска надлежност у односу на месну надлежност суда. Према прихваћеној подели у грађанском процесном праву, надлежност може бити апсолутна и релативна. 5 Правилима о апсолутној надлежности вршисе разграничење надлежности домаћих судова од надлежности осталих домаћих државних органа или од надлежности иностраних органа. 6 Дакле, недостатак међународне надлежности доводи до апсолутне ненадлежности суда. Суд на своју апсолутну ненадлежност пази по службеној дужности у току целог поступка (види чл. 16 ЗПП). У случају своје апсолутне ненадлежности, суд се мора огласити нанедлежним, поништити спроведене радње у поступку и одбацити тужбу као недопуштену. Чак и када домаћи суд зна који страни суд је међународно надлежан за решавање датог спора (нпр. када постоји двострани међународни уговор којим се прецизно регулише међународна надлежност), није дужност домаћег суда да уступа предмет томе суду, већ странке морају саме поново покренути поступак пред надлежним судом у иностранству. С друге стране, месна и стварна надлежност су релативне, 7 јер разграничавају делокруг послова у оквиру домаћег правосуђа. О њима суд води рачуна по службеној дужности само до одређеног момента у развоју поступка. Ако суд пропусти да по службеној дужности утврди своју релативну ненадлежност, а тужени не уложи приговор ненадлежности до тачно одређеног стадијума у поступку, суд ће постати надлежан. 8 Последица релативне ненадлежности је да суд треба да уступи предмет другом,надлежном суду. Ипак, постоји велика сличност између међународне надлежности и месне и то у критеријумима који се користе за додељивање компетенције одређеном суду. Разграничење месне надлежности између стварно надлежних судова на територији једне државе заснива се на територијалним везама (нпр. да се тужени налази на територији тога суда, да је на територији тога суда дошло до настанка штете и сл.)- Територијалне везе су доминантне и за одређивање међународне надлежности домаћег правосуђа, мада могу бити релевантне и неке друге везе (нпр. персонална повезаност - надлежност домаћег суда постоји ако тужени има домаће држављанство). Управо због ове сродности у критеријумима одређивања надлежности, честа је појава у упоредном праву, да се у недостатку норми о међународне надлежности, за њено одређивање аналогно примењују норме о месној надлежности домаћих судова. Таква пракса је била и у нашем правном систему, 5 Трива, Белајец, Дика: Грађанско парнично процесно право, Загреб 1987. стр. 198. 6 Ibid. 7 Осим ова два вида надлежности, ту спада још и функционална надлежност. Ibid. 8 Дика, Кнежевић, Стојановић: Коментар Закона о међународном приватном процесном праву, Београд 1991. стр. 183. 189

јер су норме о међународне надлежности биле ретке, све до доношења Закона о праничном поступку из 1976. године. Овај закон по први пут је увео читав низ одредаба о међународној надлежности југословенских судова. Међутим, наведене одредбе ипак нису могле да покрију све грађанске спорове са елементом иностраности, па је и ЗПП из 1976. године задржао правило по којем норме о месној надлежности могу аналогно да се примењују и на одређивање међународне надлежности. Југословенски суд је био надлежан за суђење када је његова надлежност у спору са међународним елементом била изричито одређена савезним законом или међународним уговором, али и онда када је та надлежност произилазила из одредаба савезног закона о месној надлежности југословенског суда (види раније важећи текст члана 27 ЗПП). Када је 1983. године ступио на снагу Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима (ЗРСЗ), који је садржавао пакет норми о међународној надлежности, укинуте су посебне одредбе ЗПП о међународној надлежности. Међутим, члан 27 ЗПП је остао на снази. Дакле, и даље важи правило да ако у савезном закону или међународном уговору нема изричите одредбе о надлежности југословенског суда за одређену врсту спорова, југословенски суд може бити надлежан за суђење те врсте спорова када његова надлежност произилази из одредаба савезног закона о месној надлежности (види текст члана 27 ЗПП након измена и допуна из 1990. година). 4. Атракциона надлежност југословенског суда. Сваки правни систем предвиђа правила о атракцији (привлачењу, проширењу) надлежности на основу чињенице да се пред једним судом покреће или води поступак у предмету који је на неки начин првезан са другим спором који би иначе требало покренути пред другим судом. 9 Надлежност која постоји за један тужбени захтев, или за једну странку, проширује се у односу на други тужбени захтев или у односу на другу странку за које надлежност иначе не постоји. Другим речима, до атракције може доћи у случају објективне кумулације више конексних тужбених захтева, уколико постоји надлежност за један од тих захтева. Такође, до атракције може да доведе и кумулација више процесних субјеката у улози једне странке која постоји у виду супарничарства (субјективна кумулација). Предмет атракције може бити месна, стварна, a понекад и међународна надлежност. Материјални и формални предуслови да би дошло до субјективне и објективне кумулације одређени су у праву које је меродавно за поступак (lex fori), а понекад и у праву крје је меродавно за материјалноправни однос (lex causae). Могућност атракције надлежности мора такође бити изричито прописана процесним законом суда (lex fori). 10 Као основни разлози који оправдавају атракцију надлежности наводе се процесна 9 Трива, Белајец, Дика: Грађанско парнично процесно право, стр. 215. 10 Rakić-Vodinelić: Правосудно организационо право, Београд, 1994, стр. 38.. 190

економија, решавање свих спорних односа међу странкама у једној одлуци и избегавање контрадикторних одлука, остваривање начела јединствене примене закона. 11 Закон о решавању сукоба закона изричито предвиђа неколико случајева атракције међународне надлежности. Прво, предвиђена је атракција опште надлежности југословенског суда за материјалне супарничаре, уколико бар један од тужених материјалних супарничара има пребивалиште на територији Југославије (види члан 46 став 4 ЗРСЗ). Ако међу пасивним супарничарима постоје главни и споредни дужници, није од значаја да ли надлежност домаћег суда постоји за главног или за споредног дужника - у оба случаја може доћи до атракције надлежности. Појам материјалног супарничарства треба схватити у смислу који он има у домаћем праву - онако како је регулисан у Закону о парничном поступку (члан 196 став 1 тачка 1 ЗПП). Према овом закону у прву категорију супарничара спадају оне странке које су у погледу предмета cпopa у правној заједници или њихова права и обавезе проистичу из истог чињеничног и правног основа. У теорији се ова категорија супарничара назива материјалним супарничарима. 12 Међутим, да би суд одредио да ли су странке у једном спору са иностраним елементом у правној заједници и да ли њихова права и обавезе проистичу из истог чињеничног и правног основа, треба да узме у обзир и норме lex causae, тј. норме права које је меродавно за меритум спора. 13 У случају главног мешања (један вид субјективне кумулације на основу члана 198 ЗПП) такође има основа за атракцију међународне надлежности у односу на тужене између којих већ тече првобитна парница о истој ствари или праву, с обзиром да тужилац и тужени из првобитне парнице постају пасивни материјални супарничари у парници главног мешања. 14 Још један вид атракције надлежности изричито је предвиђен у члану 59 став 2 ЗРСЗ. To је одредба којом се регулише посебна надлежност југословенског суда за решавање спорова о имовинским односима брачних другова. Југословенски суд је надлежан да расправља о имовинским односима брачних другова уколико тужени има домицил у Југославији (општа надлежност, члан 46 став 1 ЗРСЗ), уколико су странке уговориле надлежност југословенског суда (члан 49 ЗРСЗ), када постоји основ за примену реторзионе надлежности (члан 48 ЗРСЗ) и коначно, када се имовина налази у Југославији а тужилац у време подношења тужбе има пребивалиште или боравиште у Југославији (члан 59 став 1 ЗРСЗ). Уколико се претежни део имовине налази у Југославији, а мањи део у иностранству, југословенски суд може да одлучује и о имовини која се налази у иностранству у спору у којем одлучује о имовини у 11 Ibid. 38; Трива, Белајец, Дика: Грађанско парнично процесно право, стр. 216. 12 Ibid. стр. 358; Познић, Грађанско процесно право, Београд 1993. стр. 291. 13 Дика, Кнежевић, Огојаноаић: Коментар Закона о међународно Приватном и процесном праву, стр. 170. 14 Слично у Wedam-Lukic: Mednarodna in medrepublička pristojnost, Љубљана 1991. стр. 138. 191

Југославији, ако тужени пристаје на надлежност југословенског суда (члан 59 став 2 ЗРСЗ). У овом последњем случају ради се о атракцији надлежности у случају кумулираних тужбених захтева - надлежност се проширује и на тужбени захтев у односу на имовину која се налази у иностранству. Посебан пристанак туженог да би се одлучивало о имовини која се налази у иностранству, потребан је само ако се надлежност заснива на посебном основу предвиђеном у члану 59 став 1 ЗРСЗ. Иначе, ако је надлежност заснована на домицилу туженог домаћи суд је овлашћен да одлучује и о имовини која се налази у иностранству, осим уколико је за ту имовину одређена искључива надлежност страног суда (најчешће ако се ради о некретнинама које се налазе у иностранству). Закон о решавању сукоба закона у члану 71 став 4, члану 72 став 3 и члану 73 став 3, предвиђа да ће се одредбе тога Закона о надлежности југословенског суда за расправљање заоставштине примењивати и на утврђивање међународне надлежности у споровима из наследноправних односа и споровима о потраживањима поверилаца према заоставштини. У теорији постоје дилеме да ли је овде реч о атракцији надлежности. Према једном мишљењу не ради се о правој, непосредној атракцији међународне надлежности, због тога што надлежност југословенског суда за решавање наследноправног спора постоји независно од тога да ли се у Југославији води или не води, односно да ли је покренут или већ правоснажно окончан ванпарнични поступак за расправљање заоставштине. 15 Реч је само о томе да се за утврђивање надлежности у једној врсти спорова (наследноправни спорови и спорови о потраживањима поверилаца према заоставштини), поред општих и посебних критеријума надлежности примењују додатно и они који су меродавни за утврђивање надлежности суда у ванпарничном поступку у конексној правној ствари (расправљање заоставштине). Међутим, има аутора који наведене норме сматрају нормама о атракцији надлежности. 16 Сматрамо да прво гледиште имплицитно обухвата и друго, због тога што наведене норме ЗРСЗ омогућавају југословенском суду пред којим тече ванпарнични поступак о расправљању заоставштине, да у конкретном случају донесе одлуку о атракцији, уколико међу наследницима дође до неког спора, тј. да заснује своју међународну надлежност за решавање наследноправног спора за који иначе, по општим и посебним правилима о надлежности, не би био међународно надлежан. Наравно суд на основу ових норми може и више, тј. може да заснује своју надлежност за решавање наследноправног спора и онда када пред њим (више) није у току оставински поступак, уколико постоје основи надлежности предвиђени за расправљање заоставштине. Суд неће моћи да 15 Дика, Кнежевић, Стојановић: Коментар Закона о међународном. приватном и процесном праву, стр. 235 и 238. 16 Wedam-Lukic: Mednarodna i medrepublička pristojnost, стр. 139. 192

донесе одлуку о атракцији једино у оним ретким случајевима када се од покретања оставинског поступка до покретања наследноправног спора (или спора о потраживању поверилаца према заоставштини), промене околности на којима је заснована надлежност, тако да више не постоји основ за на-длежност југословенског суда. 17 Утолико и горе назначено разликовање између појединачне непосредне атракције и генералне посредне атракције има правног значаја. Можемо рећи да је нека врста генералног и посредног проширења надлежности предвиђена и у случајевима из члана 53 став 2 ЗРСЗ. To је надлежност југословенског суда у споровима против осигуравача за накнаду штете на основу прописа о непосредној одговорности осигуравача и у споровима против регресних дужника о регресним захтевима по основу накнаде штете. У овим споровима за утврђивање надлежности југословенског суда примењује се исти критеријум надлежности који је меродаван за спор о вануговорној одговорности штетника, односно оног дужника који је оштећеном исплатио накнаду штете - место настанка штете. Поставља се питање да ли је, осим наведених случајева када долази до атракције надлежности изричито, на основу одредаба ЗРСЗ, могуће проширење међународне надлежности југословенског суда на основу сходне примене правила о атракцији месне надлежности у одређеним врстама спорова? Другим речима, да ли правило из члана 27 ЗПП о примени одредаба савезног закона о месној надлежности на утврђивање међународне надлежности, важи и када је у питању атракција надлежности? Прво ћемо размотрити питање да ли ће постојати надлежност домаћег суда за решавање захтева из противтужбе, уколико је домаћи суд надлежан за решавање основног тужбеног захтева. Закон о парничном поступку познаје три врсте противтужби - конексну (ако је захтев противтужбе у вези са тужбеним захтевом), компензабилну (ако се захтев тужбе и противтужбе могу пребити, мада нису у међусобној вези) и прејудицијелну (ако се противтужбом тражи утврђење неког права или правног односа од чијег постојања или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву) (види члан 189 став 1 ЗПП). 18 Противтужба се не може поднети ако је за захтев из противтужбе стварно надлежан виши суд или суд друге врсте (члан 189 став 2 ЗПП). Из тога се може закључити да се противтужба може поднети мада је за њу иначе месно надлежан неки други суд. Да ли се то правило може проширити на случај када је за захтев из противтужбе надлежан инострани суд? У ранијој југословенској теорији могло се чути 17 Дика, Кнежевић, Стојановић: Коментар Закона о међународном приватном и процесном праву, стр. 238. 18 Трива, Белајец, Дика: Грађанско парнично процесно право, стр. 355. Познић: Грађанско процесно право, стр. 297. 193

мишљење да надлежност нашег суда за противтужбени захтев треба посебно да се испитује, тј. да суд не би могао о њему да одлучује на основу атракције надлежности. 19 Сматрамо да је ово сувише крут став, с обзиром да постоји законски основ да се међународна надлежност домаћег суда у овом случају изводи из правила о атракцији месне надлежности. Поготово у случају конексне и прејудицијелне тужбе, чини нам се да постоје сви разлози који иначе говоре у прилог атракције надлежности - већа економичност поступка, избегавање контрадикторних пресуда, решавање свих спорних питања међу странкама у једном поступку, јединствена примена закона на повезана правна питања, итд. Поред тога, губе се многи аргументи који се иначе наводе у корист надлежности суда туженог, у ситуацији када се тужени из противтужбе већ налази пред поступајућим судом као тужилац. Треба имати на уму да је у домаћој судској пракси изнет став да се тужени подвргао надлежности домаћег суда у правној ствари у којој је поднео противтужбу. 20 На основу тога, било би такође логично да се тужилац подвргао надлежности онога суда пред којим је поднео тужбу у одређеној правној ствари, те да тужени може истицати против њега пред истим судом противтужбени захтев који је у вези са истом правном ствари. У упоредном праву, атракција међународне надлежности у овом случају је уобичајена, с тим да се разликује њен домашај. У конвенцијском праву Европске Уније и ЕФТА (види члан 6 став 3 Бриселске конвенције о надлежности и извршењу судских одлука у грађанским и привредним споровима од 27. септембра 1968. године и члан 6 став 3 Конвенције из Лугана о надлежности и извршењу судских одлука у грађанским и привредним споровима од 16. септембра 1988. године) надлежност суда пред којим је поднета тужба за спорове покренуте противтужбом (forum reconventionis) постоји под условом да противтужбени захтев проистиче из истог уговора или из истог чињеничног стања на којима је заснован тужбени захтев. У америчком праву, највећи значај приликом заснивање међународне надлежности америчког суда има присуство туженог на територији суда или његова вољна веза са територијом суда. Због тога се надлежност америчког суда за противтужбу заснива на схватању да се тужилац подношењем тужбе пред једним судом својевољно подвргао надлежности тога суда која се затим може протегнути на све тужбене захтеве које је тужени по процесном закону суда овлашћен да поднесе против тужиоца. 21 Сугеришемо нашој судској пракси да такође прихвати атракцију међународне надлежности за противтужбени захтев на основу сходне примене одредаба о атракцији месне надлежности, у 19 Wedam-Lukić, Мdnarodna in medrepublička pristojnost, стр. 137. 20 Дика, Кнежевић, Стојановић: Коментар Закона о међународном приватном и процесном праву, стр. 193. 21 Leflar, Felix, McDougal III: American Conflicts Law, Charlottesville, Virginia (4. издање 1986), стр. 77. 194

складу са чланом 27 ЗПП. Једино у случају да је инострани суд искључиво надлежан за противтужбени захтев, требало би одступити од овог правила. У погледу надлежности суда за решавање прејудицијелне тужбе (инциденталне тужбе за утврђење) ситуација је нешто другачија. Ова тужба подноси се да би суд решио претходно питања са ефектом правоснажности. Закон о парничном поступку (члан 187 став 3) изричито захтева да суд буде надлежан и за инцидентални тужбени захтев да би могао о њему да решава са ефектом правоснажности. Значи, довољно је да суд буде месно ненадлежан да би био спречен да решава о инциденталној тужби за утврђење. Тим више, биће спречен да решава о инциденталној тужби за утврђење ако не постоји његова међународна надлежност за решавање тог правног захтева. Овом становништу могло би се приговорити да ставља тужиоца и туженог у спору с елементом иностраности у неравноправан положај у погледу права да од суда издејствују решавање претходног питања са ефектом правоснажности. Међутим, у пракси, ова привидна неравноправност биће ублажена тиме што постоји знатно већа вероватноћа да ће надлежност суда за инцидентални тужбени захтев који поставља тужилац моћи да се заснује на истом основу на којем је била заснована и међународна надлежност суда за основни захтев. Дакле, ако није надлежан за решавање претходног питања југословенски суд ће о њему моћи да решава, само ако надлежни инострани суд о томе питању још није донео одлуку (види члан 12 ЗПП) и одлука нашег суда о том питању неће стећи правоснажност, односно имаће правно дејство само у парници у којој је претходно питање решено. Уколико надлежни инострани суд касније донесе другачију одлуку о том питању и уколико та одлука буде призната у Југославији, она може представљати разлог да се тражи понављање поступка пред домаћим судом. 22 Да би се ова опасност избегла, домаћи суд може да прекине поступак и да препусти решавање претходног питања надлежном иностраном суду (види члан 213 став 1 ЗПП). To ће бити нарочито оправдано у оним ситуацијама када се поступак пред иностраним судом о том питању већ води и када постоје реални изгледи да одлука иностраног суда буде призната. Даље, треба размотрити да ли постоји могућност примене атракције надлежности, односно проширења надлежности домаћег суда у осталим случајевима објективне кумулације тужбених захтева. Када тужилац против туженог у истој тужби истиче више правних захтева повезаних истим чињеничним и правним основом (види члан 188 став 1 ЗПП), претпоставка је да ће међународна надлежност нашег суда постојати за све захеве, па атракција надлежности неће ни бити потребна. Међутим, у ситуацији када захтеви нису повезани истим чињеничним и правним основом, а истичу се у истој тужби, Закон тражи само да исти суд буде стварно надлежан за сваки од истакнутих 22 Трива, Белајец, Дика: Грађанско парнично процесно прово, стр. 79. 195

захтева и да за све буде одређена иста врста поступка. Дакле, месна ненадлежност за један од кумулираних захтева није препрека за одлучивање о том тужбеном захтеву, уколико постоји месна надлежност за други од кумулираних захтева. 23 Да ли се ово правило о атракцији месне надлежности може сходно применити и на утврђивање међународне надлежности југословенског суда, као што смо то учинили у погледу надлежности за противтужбу? Чини нам се да је овде потребан већи опрез, јер су могуће злоупотребе норми о надлежности од стране тужиоца. Тужилац би могао извршити кумулацију фиктивног тужбеног захтева и стварног да би уз помоћ првог издејствовао надлежност домаћег суда за други. У ранијој југословенској теорији заузет је став да надлежност домаћег суда треба да постоји за сваки од кумулираних тужбених захтева који нису засновани на истом чињеничном и правном основу. 24 У Бриселској конвенцији и Конвенцији из Лугана није предвиђена атракција надлежности у случају кумулације тужбених захтева који потичу из различитог чињеничног и правног основа, осим у једном случају. Тужилац може да истовремено поднесе уговорни и стварноправни захтев који се односи на некретнину пред судом који је међународно надлежан према месту налажења некретнине (члан 6 тачка 4 ових Конвенција). Код нас је надлежност суда према месту налажења некретнине предвиђена посебно за обе наведене врсте тужбених захтева (члан 54 и 56 ЗРСЗ), па атракција у овом случају не би била неопходна. У америчком праву, надлежност се цени према сваком предмету спора понаособ, без обзира на конекситет. 25 Из одлука Врховног суда САД може се извући закључак да приликом утврђивања надлежности у споровима са интерлокалним, односно иностраним елементом не делују правила о атракцији надлежности. Како треба да поступају наши судови? Мада постоји законски основ за проширивање међународне надлежности у случају кумулације више тужбених захтева против истог туженог који се заснивају на различитом чињеничном и правном основу (с позивом на члан 27 и 188 ЗПП), судови би требало да буду крајње уздржани у примени овог вида атракције. Он би можда био оправдан само у случају да између кумулираних тужбених захтева постоји извесна повезаност (нпр. исти чињенични, али различит правни основ). При томе суд увек треба да води рачуна о савесности тужиоца и да га спречи да злоупотребљава своја процесна овлашћења. 23 Месна ненадлежност представља препреку за одлучивање једино у случају када се кумулирани евентуални тужбени захтев не поставља у односу на првотуженог него у односу на. неко друго тужено лице (види члан 197 став 2). 24 Wedam-Lukic: Mednarodna in medrepubliсka pristojnost, str. 137. 25 Casad: Jurisdiction and Forum Selection, Deerfield 1988, chapter 5:25; Delaume: Transnational Contracts, Applicable Law and Settlement of Disputes (A Study in Conflict Avoidance), New York, 1978, booklet 9, crp. 44. 196

У вези са претходним излагањем поставља се такође питање да ли постоји надлежност југословенског суда да одлучује у спору о законском издржавању брачног друга или детета који проистиче из брачног односно патернитетског спора за који наша јурисдикдија постоји? Такође, да ли постоји надлежност домаћег суда да одлучује о чувању, подизању и васпитању деце уколико постоји његова надлежност да решава брачни, односно патернитетски спор. Атракција месне надлежности у наведеним случајевима предвиђена је републичким Законом о браку и породичним односима. Мада би био пожељно и логично да домаћи суд прошири своју међународну надлежност на решавање наведених спорова (у упоредном праву такво проширење надлежности није ретко - види нпр. члан 5 став 1 тачка 2 Бриселске Конвенције и Конвенције из Лугана), у овом случају по нашем праву не постоји законски основ за атракцију надлежности, јер она не проистиче из одредаба савезног закона о месној надлежности (види поново члан 27 ЗПП), а није предвиђена ни у Закону о решавању сукоба закона, где би јој било право место. Једино решење је да законодавац приликом ревизије Закона о решавању сукоба закона, попуни ову празнину и да уврсти правну норму о атракцији међународне надлежности за случај када би уз ове поступке могао адхезионо да се води и спор поводом издржавања брачног друга, односно чувања, васпитања, подизања и издржавања детета. У Закону о парничном поступку постоје још неке норме којима је изричито предвиђена атракција месне надлежности. Ове норме могу такође да послуже као основ за атракцију међународне надлежности. Примера ради, у члану 63 ЗПП предвиђена је искључива надлежност суда на чијем се подручју спроводи извршни или стечајни поступак, за суђење у споровима који настану у току и поводом извршног или стечајног поступка. На основу тога, постојаће искључива надлежност југословенског суда за спорове који настану у извршном и стечајном поступку који се води пред југословенским судом. 26 Навешћемо још одредбу о месној надлежности из члана 53 ЗПП. Према овој норми, суд опште месне надлежности за продавца надлежан је да одлучује и у спору против произвођача за заштиту права купца на основу писмене гаранције, под условом да је продавац приликом продаје ствари уручио кулцу писмену гаранцију произвођача. Исто правило примениће се и на проширење међународне надлежности југословенског суда у односу на иностраног произвођача, уколико је југословенски суд опште међународно надлежан за продавца (дакле ако продавац има пребивалиште или седиште на територији Југославије). 26 Исти став поводом атракције међународне надлежности на основу норми о атракцији месне надлежности у овом случају заузима и Wedam-Lukic u Mednarodna in medrepitbliška pristojnost, стр. 138, a посредно и Дика, Кнежевић, Стојановић у Коментару Закона о међународнам приватном и процесном праву, стр. 174. 197

5. Закључак- када је могућа атракција међународне надлежности југоловенског суда. Југословенски суд може да прошири своју надлежност која постоји за решавање једног спора у односу на странке и на тужбене захтеве за које иначе није надлежан, у случајевима који су изричито предвиђени Законом о решавању сукоба закона са прописима других држава (члан 46 став 4 и члан 59 став 2), као и у ситуацијама када се основ за проширење међународне надлежности изводи из норми о атракцији месне надлежности садржаних у Закону о парничном поступку и у другим савезним законима. Маја Stanivuković, Ph. D. Assistant Professor of the School of Law in Novi Sad EXTENSION OF JURISDICTION OF THE YUGOSLAV COURT IN CIVIL CASES WITH A FOREIGN ELEMENT Yugoslav court may extend jurisdicstion that it has over a party or a cause of action in case there are multiple defendants or multiple causes of action, to parties and causes of action for which it otherwise does not have jurisdiction, provided that such power has been explicitly given to it by the Law on conflict of laws with laws and regulations of other countries. The extension of jurisdiction is explicitly provided in case of multiple defendants in a cause of action which is based on a same legal ground and factual situation, provided that one of the co-defendants is domiciled in Yugoslavia (Article 46 paragraph 4 of the said Law) and in case of property disputes arising out of a matrimonial relationship, provided that the predominant part of the property is situated in Yugoslavia (Article 49 paragraph 2 of the said Law). Another basis for extension of international jurisdiction of the Yugoslav court is provided by analogous application of the norms of local jurisdiction found in the Code of Civil Procedure and in other federal Laws, pursuant to Article 27 of the Code of Civil Procedure. 198

Dr Maja Stanivukovich, chargé de cors à la Faculté de Droit de Novi Sad ATTRACTION DE LA COMPÉNTENCE DE LA COUR DE LA YOUGOSLAVIE DANS LE PROCÈS CIVIL AVEC LES ÉLÉMENTS ÉTRANGERS La cour de la Yougoslavie peut étendre sa compétence, qui est déjà fixée pour statuer un procès au cas de la cumulation objective et subjective, sur les partis et les demandes d'accusation, pour lesquels d'ailleurs elle n'est pas compétente sur le niveau international, en tant que c'est explicitement supposé par la Loi de l'ordonnance des cotisions par rapport aux formes d'autres pays. L'attraction de la compétence est explicement supposé au cas des adversaires passifs et matériels, étant supposé qu'au moins l'un d'eux soit domicilié en Yougoslavie (paragraphe 59, article 2). L'élargissement de la compétence de la cour de la Yougoslavie sur le niveau international peut être fondé aussi sur les normes de l'attraction des compétences locales, lesquelles sont impliquées par la Loi de la procédure et aussi par d'autres lois fédérales, avec référence au paragraphe 27 de la Loi de la procédure. 199