О ПРОМОВИСАНИМ ПРОФЕСОРИМА ЕМЕРИТУСИМА Сенат Универзитета у Новом Саду донео је на седници одржаној 10. фебруара 2011. године Одлуку о додели звања професор емеритус: а) из поља друштвено хуманистичких наука - проф. др МАРИЈИ КЛЕУТ, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду; б) из поља техничко технолошких наука - проф. др БРАНКИ ЛАЗИЋ, Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду; - проф. др ДУШАНУ ПЕТРОВАЧКОМ, Факултет техничких наука Универзитета у Новом Саду; в) из поља уметности - проф. ВЛАТКУ ГИЛИЋУ, Академија уметности Универзитета у Новом Саду; и - проф. БОРУ ДРАШКОВИЋУ, Академија уметности Универзитета у Новом Саду. Звање професора емеритуса додељује се редовним професорима Универзитета који су се посебно истакли својим научним, односно уметничким, стручним и педагошким радом, стекли међународну репутацију, постигли значајне резултате у обезбеђивању наставно научног, односно наставно уметничког подмлатка, стекли посебне заслуге за развој и напредак Универзитета и факултета и дали значајан допринос угледу и афирмацији Универзитета и факултета у земљи и иностранству. Најзначајније резултате њиховог рада на данашњој свечаности представили су декани факултета чији су они дугогодишњи професори и који су их предложили за доделу звања професор емеритус. Укупно је промовисано пет професора емеритуса, а са њима укупан број професора којима је додељено ово звање на УНС је 22. Изводи из Одлуке Сената Универзитета у Новом Саду о додели звања професор емеритус, 10. фебруар 2011. године: ПРОФ. ДР МАРИЈА КЛЕУТ, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду Марија Клеут несумњиво спада у најзначајније изучаваоце српске и јужнословенске усмене књижевности у Србији и региону. Њена професионална оријентација у оквиру Филолошких наука Српска и јужнословенске књижевности са теоријом књижевности, су усмена књижевност, фолклор, књижевност 18. и 19. века, као и књижевна историографија. Посебно су вредни њени радови посвећени усменој епици, а истраживања проф. Клеут захватају у шири јужнословенски контекст. Поред научног рада, проф. др Клеут остварила је изузетну наставничку каријеру и својим педагошким и стручним ангажманом драгоцено допринела образовању генерација професора и млађих истраживача. Поред учешћа у реализацији наставе на Универзитету у Новом Саду, држала је наставу и на Филозофском факултету Универзитета у Халеу у Немачкој и Филозофском факултету у Никшићу Универзитета Црне Горе. У деканском мандату, уз њен активни ангажман, остварена је и покренута значајна сарадња са низом европских универзитета и научних институција, потписани су бројни протоколи о сарадњи и започета је размена студената и активно укључење Факултета у различите међународне пројекте.
Целином свог научног, стручног, педагошког и друштвеног ангажмана Марија Клеут допринела је угледу и гласу српске хуманистике у регионалном и европском контексту. Целином свог педагошког ангажмана, залагала се за унапређење наставног процеса, програма и садржаја студија српске књижевности и филолошких наука уопште, на свим нивоима студија. Истовремено, као декан Филозофског факултета (2002 2006), проф. Клеут се значајно ангажовала и у реформи универзитета и примени Болоњског процеса на Филозофском факултету у Новом Саду. Као професорка Одсека за српску књижевност, којим је и руководила током више година, залагала се за осавремењавање и унапређење курикулума. Посебно се залагала да се изучавање народне књижевности и њених специфичности повеже с обухватним мултикултурним приступом и нужним интердисциплинарним увидима и уклопи у шири просторни и културноисторијски контекст. Осмислила је и увела је два нова курса: Основе академског писања, за који је написала приручник, и курс Техника научног рада, који се и данас држи на вишим степенима студија, а знатно је допринео оспособљавању младих истраживача за научни рад. Значајно је напоменути да је у деканском мандату професорке Клеут и уз њен активни ангажман осмишљена нова студијска група на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, Журналистика, и формиран нови Одсек за медијске студије. Била је ментор у изради и одбрани осам магистарских теза и четири докторске дисертације из уже научне области Српска и јужнословенске књижевности са теоријом књижевности усмена књижевност, а била је члан бројних комисија за одбрану магистарских, мастер радова и докторских дисертација. Аутор је два уџбеника, једне монографије, десет научних књига категорије М42, шеснаест радова у часописима међународног значаја М24, 23 научне критике и полемике у међународним часописима М26, као и многобројних других радова, лексикографских јединица и остале грађе. Укупан индекс компетентности проф. др Марије Клеут је 306 бодова, а према најновијој категоризацији истраживача на пројектима које финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије, а коју је извршио Матични одбор за језик и књижевност Министарства, проф. др Клеут налази се у највишој категорији А1, што такође потврђује њену изузетно високу научну компетенцију. Према библиографским подацима истражених цитата у Библиотеци Матице српске, укупан број цитата у домаћој литератури је 136 (128 цитата и 8 самоцитата). Стални је члан сарадник Матице српске од 1964. године, у којој се интензивно ангажује, касније и као секретар Књижевног одељења и члан Управног одбора чији је председник од 2002. године. ПРОФ. ДР БРАНКА ЛАЗИЋ, Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду Проф. др Бранка Лазић један је од наших најугледнијих стручњака у области биотехничких наука, нарочито повртарства, агроекологије, агротехнике и квалитета поврћа, генетичких ресурса, еколошких система производње, органске пољопривреде и био баште. Научни рад проф. др Бранке Лазић обухвата истраживања: биолошких особина поврћа; утицаја агроеколошких и агротехничких мера на раст и развиће биљака, повећање приноса и квалитета поврћа; прикупљање и изучавање аутохтоних еко типова и сорти поврћа као и самониклих врста, посебно Allium sp. и могућност њихове реинтрoдукције и гајења. Квалитет поврћа и еколошке методе (органска производња и био башта) гајења поврћа на отвореном пољу, башти и заштићеном простору чине посебну целину остварених резултата. Еколошке начине производње, резултате изучавања квалитета и здравствене безбедности хране, као и резултате досадашњих истраживања сумирала је кроз програме мултифункционалне пољопривреде, руралног развоја и, посебно, одрживог развоја салаша. У свом дугогодишњем наставном раду, пре свега на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду, њен велики допринос огледа се у развијању предмета Повртарство и његовом увођењу у
реализацију наставе на све смерове биљне производње Факултета. Поред тога, увела је предмет Поврће у заштићеном простору, а развила је и предмете Цвећарство и Хортикултура. Поред тога, иницирала је увођење акредитованог студијског програма Органска пољопривреда на дипломским академским студијама мастер, ранијим магистарских студијама, као и докторским студијама. Била је ментор осам одбрањених магистарских теза и ментор шест одбрањених докторских дисертација. Проф. др Бранка Лазић припада групи професора са богатом издавачком делатношћу. Поред три универзитетска уџбеника из повртарства и три за средње пољопривредне школе, објавила је сама или са сарадницима 19 књига за различите системе образовања из повртарства и органске пољопривреде. Њен импресивни опус научноистраживачких радова садржи, између осталих и радове категорија М12, М42, М44, М22, М23, М31, М32, М45, М48, М51, М52, М53 и М5, а руководила је реализацијом осам научних пројеката. Поред тога, имала је 16 саопштења на међународним научним скуповима и 31 саопштење на домаћим скуповима. Њен индекс компетентности износи 542 бода, а индекс цитираности 27 без аутоцитата. Поред значајног дугогодишњег и свестраног научноистраживачког рада у области повртарства и биотехничких наука, који се одразио и на развијање нових истраживачких тема, нарочито је допринела практичној примени резултата научних истраживања 42 године бавила се педагошким радом на Факултету и исто толико година непосредно сарађивала са пољопривредним произвођачима: од комбината и задруга, до породичних фарми у Војводини и Србији. Развијањем истраживања у одређеним областима пољопривреде, допринела је развоју повртарства Војводине, Србије и шире, и то у кључним областима: увођењу пластеника у производњу (1972. године) и развоју система индустријске производње поврћа (Бечеј, Ада, Ср. Митровица, Апатин и друге агроеколошке реjоне). Изразити утицај је имала на развој производње црног лука (апарџика), а један је од оснивача Савезне групације за производњу семена и садног материјала ових култура. Проф. др Бранка Лазић учествовала је у широком спектру међународних активности, а руководила је научном сарадњом са институтима за повртарство у Пловдиву (Бугарска), Москви (Русија), Тираспољу (Молдавија), Кечкемету (Мађарска). Учестовала је у свим научним и стручним конференцијама и саветовањима из области повртарства и хортикултуре у земљи и иностранству, а била је и организатор и председник програмских и организационих одбора повртарских симпозијума. Предавала је по позиву предмет Повртарство на Пољопривредном факултету у Сарајеву (1975 1977.) и на Пољопривредном факултету у Земуну (1976 1978.), а један је од оснивача Пољопривредног факултета у Бањој Луци 1992. године. Поред специјализације у Бугарској (1965. и 1972.), Холандији (1974) и СССР (у више наврата) била је на више студијских боравака у Русији, Молдавији, САД, Мађарској, Алжиру, Сирији, Кини, Ираку и Либији. Поред непосредне научне и образовне активности, проф. др Бранка Лазић била је декан Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду и шеф Катедре за ратарство и повртарство у два мандата. Била је активан члан и сарадник: Савета енциклопедије Југославије, Лексикографског завода Мирослав Крлежа, Загреб, Енциклопедије Војводине за област пољопривреде, шумарства и водопривреде, Управног одбора Матице српске и других тела. Члан је ISHS International society for horuticultural science section of vegetables oд 1974. године, Научног друштва Србије од 1996. године, почасни члан Руске академије природних наука (РЕА) од 1999. године, редовни члан Академије инжењерских наука од 2002. године, Савеза инжењера и техничара Србије и Удружења повртара Војводине. За научни, образовни и стручни рад проф. др Бранка Лазић добила је низ признања, награда и медаља.
ПРОФ. ДР ДУШАН ПЕТРОВАЧКИ, Факултет техничких наука Универзитета у Новом Саду Проф. др Душан Петровачки током вишедеценијског наставног, педагошког, научно истраживачког и стручног рада, нарочите резултате остварио је различитим областима техничко технолошких наука: аутоматике и управљања системима, метода оптимизације, примене рачунара у различитим областима системских наука, развоја уређаја у области управљања и геоинформатике. У овим областима проф. др Петровачки постигао је обимне и веома запажене стручне резултате, што се посебно огледа у преко 80 реализованих пројеката. Као наставник Универзитета у Новом Саду, држao је наставу на тридесетак предмета на основним и последипломским студијама осим на матичном факултету, предавао је на више смерова, односно одсека на неколико факултета у саставу Универзитета (Пољопривредном, Технолошком, Природно математичком факултету и Техничком факултету Михајло Пупин ). У улози ментора руководио је израдом шеснаест магистарских теза и седам докторских дисертација. Поред тога, у међународном контексту, учествовао је у реализацији наставе на Бродо стројарском факултету Универзитета у Загребу у области управљања системима са расподељеним параметрима. Његов научно истраживачки допринос огледа се у великом броју објављених радова. Поред једног уџбеника, аутор је и пет радова категорија М21 М22, десет радова М52, двадесет М14 итд. Нарочито треба истаћи његове научно истраживачке резултате категорија М81 М85. Наиме, посебна вредност и карактеристика његовог рада огледа се у чињеници да је руководио и учествовао у пројектовању и практичној реализацији преко 80 постројења базираних на високим технологијама. Тако на пример, руководио је пројектом и реализацијом аутоматике у Монтастан 1. мај у Бачкој Тополи, која је била прва фабрика у Југославији у којој се производни, индустријски процес водио помоћу процесних рачунара. Када је у АП Војводини 2004. испројектована и реализована Мрежа перманентних ГПС станица, чијим пројектом је руководио управо проф. др Петровачки, свега 25% земаља чланица ЕУ је имала на својој територији такве мреже, а прва у Европи се реализовала само четири године раније, на делу територије Немачке. Поред тога, аутор је и педесет саопштења са међународног скупа штампаних у целини (М33) и 97 саопштења са скупова националног значаја штампаних такође у целини (М63). Учествовао је у реализацији 14 међународних пројеката, 67 домаћих пројеката, а посебно се истиче група од 31 пројекта базираних на примени технологија ГПР (ГЕОРАДАРА), ГПС, ГИС и даљинске детекције. Укупан индекс компетентности проф. др Душана Петровачког је 490,5 бодова, а цитираност 52 од чега 11 самоцитата, на основу података Рефералног центра Матице српске. Руководилац је и један је од оснивача Центра за геоинформационе технологије и системе на Факултету техничких наука УНС, у коме се реализовао и пројекат ГПС мреже Србије (у период од 2005. до 2006. године). Члан је стручног тела Европске асоцијације за прецизно позиционирање (ЕUPOS) и извршни секретар стручне асоцијације Србије ЕТРАН Друштва за електронику, телекомуниакције, рачунарство, аутоматику и нуклеарну технику. Један је од кључних организатора и наставника Интернационалног UNESCO центра за управљање великим системима, Нови Сад (1984 1992). Поред тога, успоставио је међународну сарадњу са више међународних институција, међу којима су и Универзитет Калифорније у Санта Барбари (САД), Универзитет у у Окланду (Нови Зеланд), Универзитет PSU, Hat Yai (Тајланд), Универзитет Аристотел у Солуну, Универзитет у Скопљу, као и са компанијама Powerwawe technologies и McCrometer у Калифорнији. Међу многобројним видовима његовог ангажовања у раду Факултета и Универзитета, поред наставног, педагошког и научног рада, проф. др Петровачки био је декан Факултета техничких наука у чак четири мандата, директор Института за рачунарство, аутоматику и мерење, шеф Одсека за аутоматику и управљање системима и Катедре за сигнале, системе и управљање Департмана за рачунарство и
аутоматику ФТН. Поред тога, био је председник Савета Фонда за стипендирање и подстицање напредовања даровитих студената и младих научних радника и уметника УНС а, од његовог оснивања до октобра 2008, као и председник Стручног већа Сената Универзитета за поље техничко технолошких наука. Један од најважнијих резултата проф. др Петровачког је развој и обезбеђење високо квалитетног и бројног наставно научног подмлатка, са запаженим резултатима како у земљи тако и у ностранству. За свој стваралачки рад и допринос развоју УНС а и ФТН а добио је више награда и признања. ПРОФ. ВЛАТКО ГИЛИЋ, Академија уметности Универзитета у Новом Саду Професор Влатко Гилић уважени је филмски уметник у домаћим и међународним елитним круговима и један од оснивача студија режије на Академији уметности Универзитета у Новом Саду. Поред учешћа у реализацији наставе на Универзитету у Новом Саду, професор Гилић држао је предавања на Универзитету Харвард (САД), Кембриџ (Велика Британија), у Музеју модерне уметности у Њујорку, као и на факултетима Универзитета у Београду Филозофском, Правном и Економском, а од 2000. године предаје и на Факултету ликовних уметности на Цетињу. За своје филмове професор Влатко Гилић добио је низ значајних међународних и домаћих награда и признања. Краткометражни филмови In continuo и Дан више кандидовани су за награду Оскар. Дугометражни филм Кичма представљао је нашу земљу на међународном фестивалу у Кану 1977, после десет година неучествовања југословенског филма на том значајном светском фестивалу. Исте године филм се нашао међу десет најбољих филмова на листи Златног глобуса. Амерички продуцент кандидовао га је за Оскара за област режије, камере и музике, што је довело до његовог званичног уврштења међу десет одабраних за номинацију. Професор Влатко Гилић допринео је угледу Универзитета и Академије уметности како у земљи тако и у иностранству, пре свега својим филмским опусом који је међународно високо признат. Добитник је великог броја значајних међународних филмских награда, међу којима су: Сребрни медвед на Филмском фестивалу у Западном Берлину, две прве награде на међународном филмском фестивалу у Оберхаузену, Велика награда Е. Е. Кош на Филмском фестивалу у Лајпцигу, награде Жирија католичке цркве и Жирија протестантске цркве у СР Немачкој, Велика награда на Филмском фестивалу у Белвију (САД), Диплома за номинацију филма Љубав за награду Златни глобус коју додељује Удружење иностраних филмских критичара у Холивуду, Награда Удружења стваралаштва и уметности Вашингтона, Диплома на Филмском фестивалу у Мелбурну, Диплома на 21. Филмском фестивалу у Сиднеју, Специјална диплома на Филмском фестивалу у Тренту (Италија), Награда жирија омладине на интернационалном Филмском фестивалу у Ниону (Швајцарска), три дипломе града Лондона за трогодишње учествовање на Лондонском филмском фестивалу, Прва награда на Филмском фестивалу у Шри Ланки. Импресивни су и следећи детаљи: Америчке телевизија NBC сврстала га је у групу 50 највећих филмских редитеља у досадашњој историји филма, поред Чаплина, Куросаве, Тарковског и других великана, а три његова филма уврштена су у колекцију Музеја модерних уметности у Њујорку и похрањена у капсулу највећих стваралачких вредности баштине човечанства, у безбедно склониште од евентуалног атомског разарања и могућности губитка биографије и памћења људске врсте. Професор Гилић режирао је дванаест кратких документарних и играних филмова, којима је и аутор сценарија, а аутор је и неколико телевизијских серијала. Значај педагошког рада професора Влатка Гилића за наставу режије и за целу Академију уметности Универзитета у Новом Саду је од непроцењивог значаја. Током двадесет пет година рада извео је пет класа студената режије, а учествовао је и у низу
других педагошких активности: у раду комисија за пријемне испите за режију и глуму, за годишње и дипломске испите, за одбрану докторских дисертација, затим приликом гостовања студената, при представљању Академије и Универзитета у земљи и у иностранству. Педагошки метод професора Влатка Гилића јединствен је и редак и у светским размерама. Развијајући целог живота свој раскошни уметнички дар и редитељска умећа, стекао је способност да препозна таленат код других, а током студирања на Академији уметности у Новом Саду, студенти професора Гилића добијали су многобројне награде за своје радове. ПРОФ. БОРО ДРАШКОВИЋ, Академија уметности Универзитета у Новом Саду Професор Боро Драшковић редовни је професор Академије уметности Универзитета у Новом Саду од њеног оснивања, утемељивач и носилац њене, вишеструко потврђене, оригиналне концепције студија. Професор Драшковић је, у оквиру Академије уметности, основао Театар Промена, који је остварио веома запажене резултате и на највишем професионалном нивоу, учествујући на престижним домаћим и међународним фестивалима. Његов уметнички рад фокусиран је на области драмске уметности, пре свега на позоришну, филмску, телевизијску и радио режију. На основу личних веза и сопствене репутације професор Драшковић успео је да обезбеди учешће најистакнутијих стваралаца света у области позоришта и филма у реализацији наставе на Академији уметности, а међу њима су Питер Брук, Анджеј Вајда, Јиржи Кавалерович и други. Научноистраживачки рад професора Драшковића представља сам врх театрологије и филмологије наше земље. Богат ауторски опус професора Бора Драшковића обухвата режију пет дугометражних играних филмова (Хороскоп, Нокаут, Усијање, Живот је леп, Вуковар једна прича за које је понео низ домаћих и међународних награда), две телевизијских серије, шест телевизијских филмова, шеснаест документарних филмова, шест радио драма и три радио режије. Боро Драшковић режирао је у најзначајнијим позориштима некадашње Југославије и то класична дела домаће и стране драматургије: Софокла, Шекспира, Молијера, Гогоља, Бихнера, Ибзена, Чехова, Пирандела, Брехта, О'Нила, Сартра, Јонеска, Бекета, Домановића, Кочића итд. Неколико његових представа убрајају се у сам врх наше уметности режије: Страдија Радоја Домановића Борислава Михајловића Михиза, Катарина Измаилова Димитрија Шостаковича, Прљаве руке Сартра, Јунона и паун О' Кејсија, Кад су цветале тикве Михајловића, Галеб Чехова, На дну Горког, Непријатељ народа Ибзена, Војцек Г. Бихнера (СНП, 2003), Антигона у Њујорку Ј.Главацког (Будва Град Театар, 2002), Дуго путовање у ноћ Јуџина О` Нила (Атеље 212, Београд, 2005). Међу многобројним чланствима у струковним организацијама и другим телима, посебно се издваја чланство у Медитеранском друштву за уметност, Управном одбору Фестивала документарног и краткометражног филма у Београду и Удружењу драмских писаца Србије. Поред тога, био је члан Филмског савета Босна филма, Позоришног савета Југословенског драмског позоришта, председник Управног одбора Атељеа 212, члан савета БИТЕФА, Управног одбора Фонда Тодор Манојловић, члан Главног одбора Стеријиног позорја и члан Савета и селектор ФЕСТА. У току свог вишедецинијског рада, као професор Академије уметности Универзитета у Новом Саду на основним и постдипломским студијама предавао је предмете Мултимедијална режија и Глума, као и предмет Поетика модерне режије на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1984. године до пензионисања, био је једини педагог у земљи који је водио заједничку класу глуме и режије. Поред реализације наставе у земљи, професор Драшковић држао је предавања на више универзитета некадашње Југославије (у Сарајеву је годину дана водио и класу режије), као и у Сједињим Америчким Државама на Универзитету Лонг Ајленд и Универзитету Бафало, као и на универзитетима у Индији, Ираку, Мађарској, Норвешкој и Пољској. Добитник је великог броја међународних признања за свој уметнички рад. Међу њима су: Grand prix и
печат града Орлеана, Сребрни Hugo (за сценарио) и Златни Hugo (за најбољи први филм) у Чикагу, Dame Judith Award за најбољи играни филм на Фестивалу у Санта Барбари, Награда филмских гледалаца на Фестивалу у Москви, Grand prix Фестивала у Хјустону, Сребрни делфин на Фестивалу у Троји, Златна газела на Фестивалу у Рабату, Награда публике на Фестивалу у Сент Луису, Награда публике на Фестивалу у Валенсијену, Награда за највиши уметнички допринос Schermi d'amore, Верона, Велика награда на Фестивалу у Карлтону, Награда Фестивала у Минеаполису и Награда за мир и толеранцију у Јерусалиму. Поред међународних признања, добитник је и великог броја домаћих награда, међу којима су: Октобарска награда Београда, Октобарска награда Новог Сада, Велика сребрна арена и Златни гладијатор на Југословенском филмском фестивалу у Пули, Стеријине награде за театрологију, Повеље за допринос српској кинематографији Удружења филмских уметника Србије и друге. Поред тога, добитник је Златне плакете за животно дело универзитетским професорима и другим научним радницима 2002. године које додељује Удружење универзитетских професора и научника, а почасни је доктор наука Европске академије за мултимедијалне уметности (2010).