ДЕКАНУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Декан Правног факултета Универзитета у Београду, на предлог Наставнонаучног већа од 26. октобра 2015. године, донео је одлуку о расписивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа на радном месту једног доцента (поновни избор) за ужу наставно научну област Правна историја, предмет Римско приватно право на Правном факултету Универзитета у Београду. Конкурс је објављен у огласним новинама Националне службе за запошљавање "Послови" бр. 646 од 4. новембра 2015. године и Службеном гласнику РС број 90 од 30. октобра 2015. године. Изборно веће Правног факултета Универзитета у Београду на седници од 26. октобра 2015. године именовало нас је за чланове Комисије за припрему реферата о пријављеним кандидатима. У том својству подносимо следећи ИЗВЕШТАЈ На расписани конкурс у року се пријавио др Владимир Вулетић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду, као једини кандидат. I Биографски подаци Др Владимир Вулетић је рођен 28. 11. 1978. године у Шапцу где је завршио Основну школу Јанко Веселиновић и Шабачку гимназију. Током основне школе и гимназије je више пута награђиван. Петоструки је победник Републичке смотре рецитатора (Велика Плана, 1989, Ужице, 1991, 1993, 1995, 1997. године). Бавећи се аматерски глумом у Драмском студију Шабачке гимназије, 1995. године освојио је прву награду за укупно најбоље глумачко остварење на 37. Републичком такмичењу аматерских позоришта Србије у Кули. Правни факултет Универзитета у Београду уписао је јуна 1997. године и на истом дипломирао јуна 2001. године као најбољи студент генерације. Током основних студија на Правном факултету више пута је награђиван: добитник је четири годишње награде Правног факултета за постигнут успех у студирању, награда за најбољег студента из фондова Београдске банке, Народне банке Србије, Краљевског дома Карађорђевића и Универзитета у Београду. Био је стипендиста Владе Републике Србије и Краљевске Норвешке амбасаде у Београду за постигнут успех у академском стицању знања. Троструки је победник Такмичења у беседништву на Правном факултету у Београду (1998, 2000, 2001. године), двоструки победник Савезног такмичења правних факултета у беседништву (Ниш, 2000, Београд, 2001. године) и троструки
победник Међународног такмичења у беседништву Sirmium - Lux Verbi (Сремска Митровица, 1998, 2000, 2001. године). Октобра 2001. године уписао је последипломске студије на Правном факултету у Београду на смеру правноисторијских наука. Децембра 2002. године одбранио је семинарски рад последипломских студија под називом Сабинијанци и прокулеанци. Марта 2003. године изабран је у звање асистента приправника за ужу научну област Римско право на Правном факултету Универзитета у Београду. Поред матичног предмета, руководио је вежбама и из предмета Национална историја државе и права, Општа правна историја (сада Упоредна правна традиција) и Реторика. Новембра 2006. године одбранио је магистарску тезу под називом Одговорност продавца за физичке недостатке ствари у класичном римском праву. Јула 2010. године одбранио је са одликом докторску дисертацију под називом Заштита права купца допринос римског класичног права развоју европског приватног права. Јуна 2007. изабран је за асистента Правног факултета за ужу научнонаставну област Римско право, а марта 2011. године изабран је за доцента. Током последипломских студија 2003. године користио је стипендију за студијско усавршавање Правног факултета Универзитета Тјулејн из Њу Орлеанса (Tulane University School of Law, New Orleans - USA) у оквиру Летње школе поморског и упоредног права на Родосу (Грчка). Сарадник је на факултетском пројекту Развој правног система Србије и хармонизација са правом ЕУ. На конкурсу у организацији Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeiten (GIZ) и Center for South East European Law Schools (SEELS), докторска дисертација му је увршћена у 20 најбољих у региону у области приватног права, чиме му је омогућено учешће и излагање својих научних резултата на Првом Post-doc. колоквијуму из приватног права, у Загребу, септембра 2012. Секретар Катедре за правну историју Правног факултета Универзитета у Београду био је у два мандата (2003-2008), члан је Forum-а Romanum-а Клуба љубитеља римског права и антике и члан Institutio oratoria Центра за беседништво (НВО Београд). У јануару 2014. године, на предлог Скупштине Привредне коморе Србије (ПКС), Влада Републике Србије га је именовала за заменика председника Сталног избраног суда унутрашње арбитраже при ПКС, на мандатни период од четири године. У децембру 2014. године, на Годишњој редовној скупштини, изабран је за председника Надзорног одбора Фудбалског клуба Партизан на мандатни период од пет година. Говори и пише енглески језик а служи се немачким и латинским.
II Научни и стручни рад (од избора у звање доцента): Кандидат, др Владимир Вулетић, је, у периоду од првог избора у звање доцента до поновног избора, објавио више научних и стручних радова, које ће Комисија приказати по хронолошком редоследу објављивања: 1 Облигација обавештавања и приговор несаобразности робе уговору: старо и ново у домену заштите потрошача, Право и привреда (Београд, 2011, бр.7-9, стр. 235-257.). Аутор се бави одредбама новог Закона о заштити потрошача из 2010. године у вези са питањем обавеза продавца и произвођача, односно права купца. Реч је о обавези продавца да огласи све потенцијалне недостатке ствари тј. да гарантује за уговором наведене особине ствари, будући да је купац слабијe информисана и слабија уговорна страна уопште. Купцу је на располагању тзв. приговор несаобразности робе уговору, којим може да захтева од продавца да недостатак ствари отклони или да му преда другу ствар без недостатака, да захтева снижење цене или раскид уговора. Аутор указује на допринос римског класичног права данашњој заштити права потрошача, имајући у виду првом реду обавезу продавца у римском праву да гарантује све декларисане особине ствари (dicta et promissa), а затим и едилска средства којима купци могу раскинути уговор или сразмерно смањити цену (actio redhibitoria, actio quanti minoris). Посебну пажњу кандидат посвећује покушајима српског законодавца да хармонизује права потрошача са правом ЕУ, па су анализиране најважније директиве које су послужиле као основ хармонизације (у првом реду Директива о извесним аспектима продаје потрошачке робе и повезаних гаранција). Аутор је критичкoм анализом Закона о заштити потрошача из 2005. године, указао на предности Закона о облигационим односима из 1978, те подржао решења новог Закона о заштити потрошача ут 2010. године, за који је настојао да покаже да се темељи на традицији римског права и ЗОО. 2. Европски грађански законик: pro et contra, Зборник радова са саветовања правника у Будви (Београд, 2011, стр. 19-39.). Аутор анализира актуелну и горућу тему унутар Европске уније која се односи на потребу уједначавања европског приватног права доношењем јединственог грађанског законика. Напори за практично остваривање ове идеје, започели су радом професора Оле Ланда, у другој половини прошлог века, који је, дефинишући Принципе европског уговорног права, ударио темеље за озбиљно приступање потенцијалном доношењу законика. Аутор истиче и допринос UNIDROIT Принципа међународних привредних уговора у пет потенцијалних праваца хармонизације европског приватног права. Иако је питање европског јединственог законодавства у овој области пре свега политичко, правници се споре да ли је Европи уопште неопходан један такав документ.
Аутор подсећа на чувену полемику и оштро супротстављене теорије Алана Вотсона (о тзв. правним трансплантима) и канадског професора Пјера Легранда о одсуству било какве потребе за хармонизацијом приватног права у целини. При том, кандидат истиче и свој став о могућности тзв. наднационалног, неауторитативног, академски утемељеног метода хармонизације, на темљима класичне римске и средњовековне јуриспруденције. 3. Развој одговорности за евикцију, Правни живот (Београд, 2011, бр. 10, том 2, стр. 709-732.). Аутор испитује околности које су утицале на развој одговорности продавца за правне недостатке ствари и евикцију у римском класичном праву. У том контексту анализира се продавчева обавеза да на купца пренeсе тзв. мирну државину (vacuam possessionem tradere), чиме се указује да продавац одговара тек уколико би треће лице путем парнице или интердикта одузело ствар купцу и тиме му онемогућило мирну државину. Кандидат се упушта и у историјску и упоредну анализу развоја евикције у античким правним системима који претходе римском, у првом реду истичући домете Хамурабијевог законика и грчког права. Анализирајући Улпијанове и Помпонијеве релевантне текстове из Дигеста, кандидат открива да је продавац одговоран и за продужење купчевог уживања на ствари, чиме потцртава тзв. имплицирану гаранцију за неометано поседовање, а основ налази у чињеници да је римска продаја отпочела у односима између Римљана и перегрина, да су се res nec mancipi преносиле традицијом, коју је перегрински претор сматрао уобичајеним начином преноса својине. Аутор указује и на различита правна средства заштите услед евикције ( actio empti, stipulatio duplae, actio ex stipulatu, actio auctoritatis). Посебна пажња је посвећена и обавези купца да обавести продавца о почетку парнице која би могла да резултира евикцијом (litis denuntiatio) и различитим правним исходима у зависности од тока и завршетка парнице. 4. Ius commune Europaeum: нови термин за старо решење, Анали Правног факултета у Београду (Београд, 2011, бр. 2, стр. 163-193.). Аутор указује на допринос римског права развоју средњовековног ius commune, које уједно може представљати модел за остваривање идеје јединственог европског приватног права. При том аутор указује на проблеме с којима се Европска унија у протекле две деценије суочава у покушају хармонизације приватног права, углавном централистичким методима (директивама, обавезујућим међународним уговорима, пресудама Европског суда правде и Европског суда за људска права). Најпре се анализира настанак и развој средњовековног ius commune, општег правног система на тлу читаве Европе. Аутор наглашава да средњовековно ius commune није био заокружен и опште прихваћен правни систем јасно дефинисане структуре. Пре би се могло рећи да оно представља заједнички дух права, јединствену правну културу која је полазила од античких римских и грчких
принципа, који су били common core тадашњег времена. У суштини, примећује аутор, све до времена usus modernus pandectarum у XVII и XVIII веку, читава образована Европа је чинила јединствену културну заједницу. Право је било неодвојиви део те европске културе. Правници који су се образовали у једној држави могли су имати важне функције у другим државама. Не би се стога могло говорити, како аутор поентира, о заједничком правном систему у Европи, већ је реч о заједничком правном мишљењу, својеврсном communis opinio doctorum које својим ауторитетом развија опште право у европским земљама. Тај специфичан заједнички правни дух прожима развијене државе Европе и чини да професори слободно предају на катедрама разних земаља, да студенти слободно студирају широм Европе, да се мешају традиције, правни системи и вредности. Све ово доприноси стварању заједничког оквира права националних држава. Значајна улога правне школе у Болоњи анализирана је у овом раду кроз призму тзв. италијанског начина мишљења (mos docendi italicus) оличеног пре свега у системском тумачењу оригиналних и глосираних текстова под именом "брокард". Улога школе у Болоњи додатно је наглашена слободним кретањем и разменом професора и студената широм Европе, што је подстицало утицај римског права чак и у земљама common law-a, о чему су дуже време владале бројне предрасуде. Аутор износи аругументе који говоре у прилог томе да је римско право утицало и на те земље. Закључује да је концепт средњовековног ius commune можда решење за модерне проблеме хармонизације европског права које се уосталом популарно назива ius commune Europaeum. 5. Seller liability for legal defects of things (Country report for Serbia), Civil Law Forum for South East Europe - Collection of studies and analyses Second Regional Conference (ur. Thomas Meyer, Christa Jessel-Holst и други, Skopje, 2012/1, str. 439-445.). Овај рад на енглеском језику публикован је у оквиру Друге сесије Грађанскоправног форума за Југоисточну Европу која је одржана у Скопљу 2012. године. Аутор је, као један од референата за Србију, представио релевантне одредбе Закона о облигационим односима из 1978. године које се тичу правних недостатака ствари код уговора о продаји указујући при том на историјску улогу римске класичне јуриспруденције. У раду је значајна пажња посвећена и одговарајућој судској пракси, те су у првом реду исцрпно анализиране пресуде Окружног суда у Ваљеву 892-2006 од 20. септембра 2006. године и врховног суда Србије 742-2006 од 28. јуна 2006. године. 6. Одговорност произвођача ствари са недостатком: утицај и допринос римског права на савремена решења, Право и привреда (Београд, 2012, бр. 4-6, стр. 478-504.). Предмет овог чланка је анализа дотадашњих решења у домену одговорности произвођача ствари са недостатком у упоредном и српском праву, уз посебан осврт на решење у Закону о заштити потрошача из 2010. године.
Истовремено, аутор настоји да покаже значајан допринос римског права развоју овог института у целини, акцентујући домете класичног и Јустинијановог права. Анализирајући Лабеонов фрагмент из Дигеста, кандидат истиче да се види да Лабеон не инсистира на изричитој гаранцији (dicta et promissa). Продавац не мора да дâ гаранцију да је пловило подобно за употребу; напротив, уколико жели да не буде одговоран за неисправност пловила, мора посебно искључити своју новчану обавезу која би била условљена са actio quanti minoris aestimatoria. Лабеонов став је, закључује аутор, да је продавац у начелу одговоран за све недостатке, чак и за оне скривене, за које није ни знао да постоје. Једини начин да ограничи своју одговорност је изричит исказ да не одговара за неки потенцијални недостатак. Класична римска јуриспруденција реаговала је елегантно, закључује аутор, надоместивши недостатке средстава заштите која су била на располагању купцу: искористила је клаузулу ex fide bona да би проширила дејство actio empti. Наиме, позивајући се на ову клаузулу, купац није морао више да доказује долозност продавца, него је процес био потпуно обрнут: продавац је тај који је у обавези да искључи своју одговорност, тако што ће изричито негирати све недостатке ствари, било да су видљиви или латентни. Осим тога, продавац је сада одговоран чак и за оне недостатке за које није ни знао, што његову одговорност објективизира а купца поставља у неупоредиво бољи положај него раније. Ово проширење заштите права купца било је изводљиво управо уз помоћ actio empti и њеног мотора клаузуле ex fide bona. Критички сагледавајући европску Директиву о одговорности произвођача ствари са недостатком 85/374/EЕC (1999/34/EC) и наш закон из 2005. године, аутор се залаже за приступ опрезног и критичког транспоновања европских прописа у наш правни систем. Поздравља одлуку српског законодавца да у Закон о заштити потрошача уврсти решења из Закона о облигационим односима. Угледање на ЗОО и раскид са некритичким транспоновањем директива Европске уније најбоље се огледа у решењу предвиђеном за одговорност произвођача. Она је, према слову закона, дефинисана једноставно и прецизно, баш као и у ЗОО: Произвођач одговара за штету насталу од производа са недостатком без обзира на то да ли је знао за недостатак. Аутор закључује да се законодавац определио за објективно постављену одговорност произвођача, усвајајући решење које је већ постојало у Закону о облигационим односима, а и у римском праву, избегавајући при том некритичко аутоматско преузимање европских прописа. 7. Место новог Грађанског законика Србије у европској правној традицији, Зборник радова са саветовања правника у Будви (Београд, 2012, стр. 73-87.). Историјском упоредноправном и догматском анализом, аутор указује на органске везе између најважнијих грађанских законика у 19. веку у Европи, посебну пажњу посвећујући настанку, доприносу и резултатима Српског грађанског законика из 1844. године. Аутор се осврће на неке европске грађанске законике: француски Code Civil из 1804. године, аустријски Allgemeines Bürgerliches Gesetzbuch из 1811. године, холандски Burgerlijk Wetboek из 1838. године, италијански Codice Civile из 1865.
године и немачки Bürgerliches Gesetzbuch из 1900. године и Швјацарски законик о облигацијама из 1911. Узимајући за пример правила о ништавости правних послова у грађанским законицима, аутор истиче да она имају извориште у конституцији императора Теодосија Lex non dubium, који је увео забрану свих транскација contra bones mores већ раније усвојену од стране римских правника и императора. Аутор указује на различите варијације које су усвојене у модерним грађанским законицима. Тако Швајцарски законик о облигацијама говори о "уговорима са противправним садржајем", а Немачки грађански законик о "правним актима који крше законску забрану". Француски и Италијански грађански законици повезују ништавост противправних и неморалних уговора са својим чувеним концептом каузе, која потиче из средњовековне правне науке, иако се настанак везује за два фрагмента из Дигеста. Немачки, Аустријски и Швајцарски грађански законик садрже посебне одредбе које се баве зеленашким трансакцијама, а АГЗ и даље предвиђа римски институт laesio enormis, такође изведен из једне од императорских конституција Теодосија. С друге стране Наполеонов кодекс не предвиђа само трансакције забрањене законом и супротне начелу савесности и поштења, него и оне супротне јавном поретку. Холандски грађански законик садржи сличну одредбу. Већина законика у овим случајевима предвиђа ништавост уговора. Међутим, немачко право показује нешто већи степен флексибилности када су овакви уговори у питању. Такви уговори су ништави, осим ако се законом не утврди другачије. Слично правило важи и у холандском праву. Овај флексибилан приступ, закључује аутор, у потпуности кореспондира са правилом римског права пре него што је Теодосије донео Lex Non dubium. На основу неколицине анализираних примера, аутор јасно изводи органску везу и истиче место новог Грађанског законика Србије у европској правној традицији као достојног настављача Хаџићевих и доцније Константиновићевих идеја. 8. Настанак и развој римске продаје - тријумф начела консенсуалности, HARMONIUS - Journal of Legal and Social Studies in South East Europe (Београд, год.1, бр.1, 2012, стр. 109-130.). У овом раду аутор настоји да укаже на настанак, правну природу и развој римског уговора о продаји. Анализирајући у првом реду продају преткласичног права, аутор повлачи линију развоја од реалне манципацијске до класичне консенсуалне, при том супротстављајући опречне ставове у литератури посвећене овом питању. Ослањајући се на контроверзе у мишљењима класичних римских правника у оквиру правних школа сабинијанаца и прокулеанаца, анализирајући изворе из Дигеста, аутор настоји да развеје уврежену доктрину о тзв. превеликом римском формализму. Уговор о продаји прави је пример тријумфа начела консенсуализма, у којем аутор налази основ за тврдњу да је у класичном периоду римско право више лишено формализма него ли модерно право.
Аутор указује на темељне вредности римске продаје и допринос римског класичног права савременим тенденцијама у регулисању међусобних престација уговорних страна. Развој уговора о продаји је, према мишљењу аутора, у великој мери последица интервенције државе и њених органа у односе између продавца и купца у случајевима очигледне злоупотребе или неправде. Наиме, продавци који су најчешће били перегрини су, у већој или мањој мери, покушавали преварним радњама да присвоје већу корист за себе, па је то условило реакцију државе ради заштите римских грађана који су се чешће појављивали у улози купаца. Магистрати су имали један нови изазов: у оквиру постојећег правног поретка изнаћи нова решења која га формално неће мењати али која ће га суштински прилагодити новим потребама друштва. Мешовити карактер actio auctoritatis, као и чињеница да својина на купца неће прећи простом традицијом, ако он или не плати цену или не остави реално или персонално обезбеђење да ће то учинити, само су неки од показатеља живе интервенције магистрата у остваривању и заштити права и обавеза обеју уговорних страна. 9. "Латински нотаријат: темељи и изградња, Правни живот (Београд, 2012, бр. 12, том 4, стр. 61-78.). Народна скупштина Републике Србије је 2011. године донела Закон о јавном бележништву, чиме се Република Србија сврстала у ред држава које примењују тзв. латински тип нотаријата. Имајући у виду особености латинског типа нотаријата који укључује екслузивност службе (јавни бележник не може обављати другу функцију) и извршност (нотарски обрађена исправа, под одређеним условима има снагу извршне исправе) аутор је настојао да утврди корене на којима почива овај тип нотаријата. Предмет овог рада је упоредна, историјска и нормативна анализа настанка и развоја тзв. латинског типа нотаријата и његовог утицаја на модерне правне системе држава Европске уније. Аутор указује на зачетке нотарске службе у државама клинописног права и Грчке. Посебна пажња посвећена је јавном бележништву у Риму, од класичног до Јустинијановог права, а аутор истиче став да је тек у оквиру овог правног система утемељена нотарска служба као јавна функција која, под одређеним условима, саставља акта са снагом извршне исправе. У том контексту анализиран је рад римских табелиона и промена које је Јустинијан увео у њихов рад. Аутор у оквиру рецепције римских решења у први план ставља искуства и достигнућа правне школе у Болоњи, која представља инспирацију даљих средњовековних решења, пре свега у Шпанији, Француској, Немачкој и Италији. Повлачећи вековима дугу линију нотарске службе у европским државама, аутор на крају изводи закључке који се темеље на његовим досадашњим премисама: римско право је темељ на којем је изграђен правни систем модерне Европе и показатељ пута настанка европског приватног права.
10. Caveat Venditor: Roman Wind In The Sails Of Modern Protection Of Buyers In Serbian Law, New Perspectives Of South East European Private Law (ur. Thomas Meyer, Christa Jessel-Holst и други, Skopje, 2012, стр. 241-257.). Рад, публикован на енглеском језику, у оквиру Другог Post. Doc. Колоквијума одржаног у Загребу 2012. године, у први план истиче оригиналну ауторову идеју o домашајима класичне римске јуриспруденције у вези са физичким латентним недостацима ствари код уговора о продаји. Кандидат у овом раду износи три хипотезе којима уноси новине у досадашње поимање одговорности продавца за фактичке мане ствари. Оне се односе на питање правичности цене и института invicem se circumscribere, улоге курулског едила у формирању имплициране објективизиране одговорности продавца комбинацијом са клаузулом quidquid dare facere oportet ex fide bona (што је неретко приписивано тек Јустинијановом времену). Посебно наглашава значај римске јуриспруденције и њених решења на потоње модерне грађанске законике, у првом реду истичући решења из Закона о облигационим односима и Закона о заштити потрошача. У настојању да објасни значај римске јуриспруденције, аутор потрцтава делатност старих правника (veteres) чије су идеје утицале да у интенцији формуле судија сада бива упућен да суди тако да процени све оно што тужени дугује на основу добре вере. Проширење интенције формуле клаузулом ex fide bona омогућава судији да, приликом одређивања пресуде, води рачуна о свим приговорима купца као туженог који могу битно утицати на исход суђења. Он је сада слободан да самостално размотри тужбени захтев и да процени, у складу са добром вером, да ли је и у коликој мери потраживање засновано. У овом смислу officium судије је проширен од пуког примењивања чињеница из формуле на процену оправданости тих чињеница ex fide bona. Истичући дејство едилске редхибиторне тужбе, аутор закључује да је одговорност продавца објективна, јер се полази од необориве претпоставке (praesumptio iuris et de iure) да сваки продавац познаје особине ствари коју продаје. На тај начин, кандидат жели да акцентује нови приступ који се разликује од традиционалног да је купац тај који "треба да се пази" (caveat emptor) јер се то пре може и мора очекивати од продавца (caveat venditor). Дејство actio redhibitoria се у класичном праву, према мишљењу аутора, приближава дејству повратка у пређашње стање (restitutio in integrum). Најзад, римски концепт имплициране одговорности продавца, аутору је послужио за извођење паралеле са савременим решењима одговорности произвођача ствари са недостатком и решењима утканим у релевантне законске оквире. 11. Ко нема очи за гледање, има очи за плакање: антички заметак обмањујућег пословања у савременој домаћој легислативи, Право и привреда (Београд, 2013, бр. 4-6, стр. 382-400.).
Закон о заштити потрошача Републике Србије из 2010. године регулише питање непоштеног пословања, у првом реду обмањујућех и насртљивог пословања које изричито забрањује. Пратећи Директиву Европске уније о непоштеним пословним праксама, наш законодавац инсистира на објективној одговорности трговца за свако пословање којим обмањује просечног потрошача, наводећи га при том да донесе економску одлуку коју иначе не би донео. Радња обмањујућег пословања према нашем закону може бити активна, када трговац даје нетачне податке о природи производа, или пасивна, уколико ускраћује битне информације о производу које могу бити од значаја за потрошачеву одлуку. Аутор у овом раду показује да идеја модерних закона из ове области није нова, већ да се, у доброј мери, темељи на достигнућима античких правних система, а пре свега римског права. У прилог својој тези анализира право античке Грчке и Едикт римског курулског едила из Јустинијанових Дигеста, истичући бројне примере и решења која кореспондирају са савременим правним регулативама. То се најпре односи на римски концепт dicta et promissa код одговорности продавца као и на недостатке робова или стоке оличене у синтагми morbus et vitium. На основу ових резулатата, аутор подвлачи своју основну идеју да је римско право темељ и извориште модерног европског и српског приватног права. Римска јуриспруденција је зачела идеју одговорности продавца за недостатке ствари која умањује или у потпуности поништава њену употребну вредност, као и одговорност за активно довођење у заблуду купца или прикривање информација од значаја за његову економску одлуку. Заједничко правничко мишљење и закључивање на традиционалним универзалним вредностима римског права, пут су и евентуалне хармонизације домаћег и европског права у целини. 12. Што се здраво роди, вријеме потврди: 125 година Богишићеве кодификације у светлу доприноса римског права, Правни живот (Београд, 2013, бр. 10, том 2, стр. 405-421.) Аутор поводом јубилеја истиче допринос и значај Општег имовинског законика за Црну Гору из 1888. године и непролазну славу његовог редактора Валтазара Богишића. Настоји да понуди један нови поглед на кодификацију у целини и посебно осветли њене делове који се односе на уговор о продаји. Истиче утицај римског права на Богишића као припадника историјскоправне школе. Истовремено, анализирајући одређене чланове кодификације, аутор истиче темељне вредности Законика које су уграђене и у савремене токове института заштите права потрошача. Аутор посебно издваја кореспондирање римског и Богишићевог концепта о питањима консенсуалности уговора о продаји, начела periculum est emptoris, culpa levis in abstracto, mortus redhibetur, питања долозности поступања продавца (по Богишићу "зла лукавства продавчева"), концепта знатног недостатка. Посебна пажња посвећена је римским додатним споразумима уз уговор о продаји (pactum discipletentiae, in diem addictio, pactum de retroemendo, pactum de
retrovendendo) који су своје место у готово неизмењеном облику нашли у Богишићевом делу. Баштинећи изворне и универзалне вредности римског права, за аутора је Општи имовински законик за Црну Гору у свету правне науке оно што и Горски вијенац у књижевности. Парафразирајући синтагму о ништавости уговора истиче непролазност и величину Богишићевог законика. 13. "Јустинијанова кодификација лична карта правног идентитета Европе, HARMONIUS - Journal of Legal and Social Studies in South East Europe (Београд, год.2, бр.1, 2013, стр. 109-130.). Предмет овог рада је покушај да се укаже на место, величину и значај Јустинијанове кодификације - Corpus Iuris Civilis, не само у оквирима римског царства, него превасходно у средњовековној рецепцији римског права у Европи. У раду је осветљена личност овог римског владара, друштвене и политичке прилике у царству које су претходиле доношењу зборника, његов однос према Трибонијану и кодификаторском раду. У том контексту истичу се мотиви за рад на кодификацији, системска анализа рада комисије задужене за њену израду и посебно начин на који је изузетно обиман посао окончан за релативно кратко време. Аутор се посебно бави питањем на који је начин Јустинијанова кодификација допрла до територија широм Европе и толико утицала на развој правне мисли. Подвлачи речи Питера Стејна "и средњовековно и модерно европско право плове под Јустинијановом заставом", пре свега имајући у виду хронолошке околности момента пада Западног римског царства. Осветљена је улога школа које су се бавиле рецепцијом римског права. Аутор настоји да своје основно опредељење базира на раду школе у Павији и посебно школа глосатора и коментаторa. Међутим, према мишљењу аутора, правна школа у Болоњи има најистакнутије место у препознавању, уобличавању и ширењу изванредних решења римских правника сакупљених превасходно у Дигестама. Аутор указује на универзалне вредности и тековине рада римских класичних правника и њихових правних решења, која поново истичу своју непролазну актуелност и применљивост, што, сматра он, може бити један од праваца којим се може поћи путем унификације модерног европског приватног права. 14. Из грмена великога лафу изаћ трудно није: римски темељи заштите потрошача у погледу неправичних уговорних одредби и забрана насртљивог пословања, Право и привреда (Београд, 2014, стр. 322-338.) Закон о заштити потрошача из 2010. године посебну пажњу посвећује механизмима заштите потрошача у случају насртљивог пословања и остваривању права из уговора који садрже неправичне одредбе. У том контексту, инсистира се на ништавости свих неправичних уговорних одреби, у првом реду оних које за последицу имају значајну несразмеру у обавезама уговорних страна на штету потрошача, околност да се извршење уговора
значајно разликује од онога што је потрошач основано очекивао, или извршење уговорне обавезе оптерећује потрошача без оправданог разлога. Закон потрошача штити и од тзв. насртљивог пословања, односно сваке ситуације у којој трговац узнемиравањем и принудом, укључујући физичку принуду или недозвољени утицај, нарушава или прети да наруши слободу избора просечног потрошача. Аутор настоји да у овом раду, анализирајући актуелна законска решења, укаже на њихов темељ у дометима римског класичног права. У том погледу, истичу се домашаји римске класичне јуриспруденције у погледу испуњења уговора о продаји у вези са предметом и ценом, као битним елемнтима овог уговора. Истовремено, аутор указује на јасну везу између римског класичног и Јустинијановог права у погледу регулисања заштите услед принуде, са модерним институтом насртљивог пословања и аналогних права потрошача. Закључује се, при том, да нашем законодавцу није било превише тешко да ова питања квалитетно уреди, имајући у виду класични узор, па тако, цитирајући Његоша, из грмена великога лафу изаћ трудно није. 15. Сто седамдесет година Законика за Књажевство Србско и његова улога у европској правној традицији, Правни живот (Београд, 2014, стр. 329-342.) У години у којој се обележавало 170 година од доношења Грађанског законика за Књажевство Србију, наша држава се суочавала са поразном чињеницом да је, премда четврта држава Европе која је изнедрила свој грађански законик, данас једна од ретких која га нема. Аутор осветљава место српске грађанске кодификације из 1844. године у европској правној традицији, имајући у виду да она почива на идејама и домашајима класичне римске јуриспруденције, средњовековног ius commune, и заједничког правничког мишљења (communis opinio doctorum) којем је припадао и главни редактор овог законика Јован Хаџић. Уочљиви су напори кандидата да укаже на неколико најважнијих примера у СГЗ који недвосмислено подвлаче непрекинуту нит јединствене правничке логике од Јустинијана до данас, у оквиру Комисије за доношење новог Грађанског законика Србије. Аутор посебно наглашава утицај СГЗ у целини, наглашавајући да је он послужио као инспирација новом таласу настајања грађанских законика на тлу Европе. Доношење Немачког грађанског законика подстакло је нову ревизију Аустријског грађанског законика, која је извршена у три фазе током Првог светског рата, што је инспирисало и Грке да кодификују своје грађанско право. Тако се и Грчки грађански законик донет 1940. (ступио на снагу 1946. године) сматра делом немачке правне породице. Истој правној породици припада и Швајцарски грађански законик из 1907. године, премда је део који се односи на облигационе односе из 1911. године, у многим аспектима оригинална творевина. Швајцарска искуства утицала су на Италијане приликом састављања новог грађанског законика из 1942. године, а да нису начинили радикалан раскид са француском правном
традицијом. Томе ваља додати и утицај швајцарског права на Турски грађански законик. Кандидат у први план истиче непролазне вредности Хаџићеве кодификације Његошевим цитатом: Вјечна зубља вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи. 16. Зашто Српски грађански законик није правни трансплант уговор о продаји и куповини, Српски грађански законик 170 година (ур. М. Полојац, З. Мирковић, М. Ђурђевић, стр. 231-247.) У овом раду, наменски писаном за пригодни зборник Правни факултета за потребе обележавања 170 година од доношења Грађанског законика за Књажевство Србију, аутор се супротставља владајућим ставовима о неоригиналности СГЗ-а као и ставовима да је реч о скраћеном преводу АГЗ-а. Полемише са теоријом правних транспланата проф. Алана Вотсона, која се неретко примењивала на ову грађанску кодификацију из 1844. године. Најпре описујући карактер, образовање, интелектулани склоп и начин закључивања главног редактора Јована Хаџића, инсистирајући на његовом одличном познавању римског права и латинског језика, аутору се чини вероватним да је Хаџић при изради законика пред собом, поред других књига стручне литературе и текста АГЗ-а, могао имати и Јустинијанова Дигеста, или бар стручну литературу из области римског права, класичног или пандектног. Развијајући даље своју тезу, аутор се бави уговором о продаји као сликовитим и упечатљивим примером који доказује утицај француског права на решења у Српском грађанском законику. Ово се, најпре, односи на правне недостатке ствари, питање капаре као одустанице, и интересантног правног института тзв. изазивачке парнице, као превентивног деловања купца за случај потенцијалне евикције. Кроз анализу ових примера, аутор закључује да у СГЗ-у има значајан проценат решења која потпуно одударају од оних у АГЗ-у, који се, према већини ставова, узима као једини изворник. У закључку у први план истиче утицај заједничког правничког мишљења темељеног на римском праву које је, несумњиво, оставило снажан утисак и на потоње законодавце. 17. "Дух римске правне науке као темељ европских интеграција Србије, Српска политичка мисао бр. 48, 2/2015, стр. 255-274. У савременом процесу европских интеграција и хармонизације националних законодавстава са правом Европске уније неретко се истичу идеје по којима Србија у тај процес треба да уђе водећи рачуна о свом националном идентитету и дигнитету. Реформа правосудног система, често аргументовано критикована од стране научне и стручне јавности, налази се у кључним поглављима на путу преговора које Србију очекују у блиској будућности.
Аутор је става да наш законодавац у значајној мери некритички и догматски интегрише одређене препоруке Европске комисије, директиве у области приватног права, заборављајући при том шири друштвени контекст, традиционалне правне вредности и изворе на којима почива више векова развијани домаћи правни систем. Кандидат у овом чланку нуди одговор на питање како правничка струка у осетљивом и турбулентном политичком и социјалном моменту може да одговори задатку тренутка: да изврши неопходну реформу чувајући традиционалне вредности утемељене на домашајима и решењима римског класичног права, римске јуриспруденције и потоњих законика. Анализирајући бројне универзалне и свевременске поруке из прошлости, аутор у римском праву и развоју правничке независности и дигнитета класичног периода види ненадмашни узор, лучоношу која задржава неопходну еквидистанцу између политике и струке, методологије и тумачења, не занемарујући својеврсну друштвену мисију и одговорност коју савремени правнички позив у Србији треба да баштини. 18. Претор не штити кукавице: о двоструком карактеру принуде у римском и савременом домаћем праву, Теме, бр. 39/2, 2015, стр. 445-466. О принуди, која је, у нашем правном систему, институт приватног и јавног права, дефинисана Законом о облигационим односима и Кривичним закоником Републике Србије, у домаћим оквирима није се довољно писало. У раду аутор настоји да се правноисторијски, упоредноправно и социјалнополитички, али и нормативно, ослањајући се на филолошку анализу текстова, осветли и анализира овај прилично контроверзан правни институт. Аутор најпре говори о настанку и развоју ове правне установе у римском праву, уз неопходно истицање друштвено-политичких околности које су до тога довеле. Аутор потом истиче питање консензуса, као темељног елемента за настанак уговора и односа унутрашње и изјављене воље, критикујући доминантан став у романистици да је у класичном римском праву преовлађивало начело coactus voluit tamen voluit. Посебну пажњу посвећује условима под којима оштећена страна може користити инструменте заштите. При том инсистира на објективизираној улози страха као једног од најважнијих услова постојања принуде и нуди аргументе у прилог тези да је већ римско право успоставило начело оправданог страха, које је савремено право доследно усвојило. Аутор настоји и да укаже на међусобни однос механизама заштите од принуде у римском праву, истичући тезу да реституције и тужба нису функционисале одвојено, већ да је тужба имала реститутивну улогу. У нормативној анализи института принуде у савременом домаћем праву, аутор наглашава линију утицаја решења римске јуриспруденције на домаће законодавство, истичући бројне и видљиве примере ове рецепције. Посебно се истиче двоструки карактер принуде, у римском праву као мане воље и приватног преторског деликта, а у домаћем као јавноправног и приватноправног института. Рад представља још један прилог ауторовој тежњи да се римско право посматра као жив, динамичан и актуелан систем, који, у савременим настојањима хармонизације правног система Европске уније, може још увек бити од користи.
III Домаћи и међународни научни скупови: 1. Копаоничка школа природног права, Копаник, 2011-2015. 2. Будвански правнички дани, Будва, 2011-2015. 3. Саветовање правника у привреди, Врњачка Бања, 2011-2014. 4. 1700 година Миланског едикта, Ниш, 2013. 5. HARMONIUS-ова школа права (под покровитељством и у кооперацији са Deutsche Stiftung für Internationale Rechtliche Zusamenarbeit (IRZ), Златибор, 2011-2014. 6. II регионална конференција Грађанскоправног форума југоисточне Европе (под покровитељством и у организацији Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeiten (GIZ), Скопље, 2012. 7. Post. Doc. колоквијум из приватног права (под покровитељством и у организацији Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeiten (GIZ) и Center for South East European Law Schools (SEELS)), Загреб, 2012. 8. Октобарски правнички дани, Бања Лука, 2012. IV Наставни рад Од избора у звање доцента, кандидат др Вулетић је изводио вежбе и наставу на основним, дипломским мастер и докторским студијама. Развио је и води изборни предмет Emptio-venditio и савремена продаја, као једну од опција коју студенти последипломских студија могу изабрати. Био је члан неколико комисија за одбрану мастер радова у оквиру Катедре за правну историју и ментор при изради мастер радова кандидатима Милици Милићевић, Марку Кићановићу и Младену Николићу. Привремени је ментор кандидату докторских студија Александри Брајер. Студенти су његов рад у евалуацијама веома позитивно оценили, чиме је потврђена његова истрајност у раду с великим бројем група за вежбе као и учешће са значајним фондом часова на предавањима. V Мишљење и предлог Др Владимир Вулетић је у овом изборном периоду од избора у звање доцента написао и објавио осамнаест радова с темама из римског облигационог права као и из историје европског и нашег приватног права. Већина радова везана је за уговор о продаји чиме он проширује и продубљује своја досадашња истраживања о римском контракту emptio-venditio. Др Владимир Вулетић, међутим, своја романистичка истраживања упорно и истрајно повезује с актуелним проблемима позитивног права. Он се критички осврће на нова законодавна решења, посебно у живој области заштите права потрошача, а његови предлози de lege ferenda инспирисани су решењима класичне римске јуриспруденције. Такође, уочљиво је његово настојање да подвуче историјску улогу римског права у стварању европског правног идентитета. Све радове као и излагања на научним скуповима у земљи и
иностранству повезује ауторова тежња да се римско право посматра, не само као историјско право, него као жив, динамичан и актуелан систем који, у савременим настојањима хармонизације правног система Европске уније, може итекако бити од користи. Др Владимир Вулетић у рад са студентима уноси много воље и енергије. Овде долазе до изражаја његове педагошке способности као и дар за усмену комуникацију, што му омогућује да с лакоћом ради с великим бројем студената. Осим тога, његова интелектуална радозналост, многобројна интересовања и активности такође утичу на његову неспорну популарност међу студентима. Комисија констатује да др Владимир Вулетић у потпуности испуњава све законом прописане услове за поновни избор у звање доцента. Комисија такође сматра да се од њега могу очекивати још бољи резултати у настави и у научном раду, с обзиром на ентузијазам којим се једнако односи према правној историји као и према актуелним правним проблемима из области којима се бави. Предлог На основу свега изложеног Комисија предлаже Изборном већу Правног факултета Универзитета у Београду да др Владимира Вулетића поново изабере у звање доцента за ужу научну област Правна историја предмет Римско право. ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ академик Слободан Перовић, проф. др Жика Бујуклић, проф. др Милена Полојац,