ес ха То Ло Шки ка РАк Тер БЛА жен СТА ва пре МА Св. ГРИ Го РИ Ју ни Ском

УДК: 27-175 Григорије из Нисе, свети Есхатолошки карактер Блаженстава према Св. 271.2-247.4-277.2 Григорију Ниском ес ха То Ло Шки ка РАк Тер БЛА жен СТА ва пре МА Св. ГРИ Го РИ Ју ни Ском (допринос разматрању односа онтологије и етике у хришћанству) Пре зви тер мр Алек сан дар Ђа ко вац Архиепископија београдско карловачка Ап стракт: Есхатологија је кључ за исправну интерпретацију Светог Писма, што нам потврђује и светоотачка егзегеза. Пример тумачења Блаженстава Св. Григорија Ниског је међу најупечатљивијим. Из његовог тумачења се могу извући смернице за исправно разумевање библијског и светоотачког односа између онтологије и ети ке, што је и циљ ауто ра овог ра да. Кључ не ре чи: Св. Григорије Ниски, блаженства, есхато ло ги ја, он то ло ги ја, ети ка, ев ха ри сти ја, ег зе ге за. «Шта ћемо задобити? Какву почаст? Ка кав ве нац? Ма шта да за ми слиш, то ни је ни шта дру го не го Сам Го спод.» (Св. Григорије Ниски, Слово 8 на Блаженства) Блаженства свакако спадају међу најнавођеније перикопе Јеванђеља. Њихова при ме на у бо го слу же њу је древ на, па су та ко и ту ма че ња на бла жен ства за у зе ла значај но ме сто у све то о тач кој ег зе ге зи. Ми ћемо се овде осврнути на тумачење блаженстaва Светог Григорија Ниског. Чини нам се да Св. Григорије, дајући своје тумачење блаженстaва одлази корак даље од других отаца цркве. У његовом тумачењу је присутна изразита ес ха то ло шка оријентација, поготову када приступа «дубљем» значењу наведеног стиха. Сматрамо да је ово веома значајно за аутентично разумевање древнохришћанске мисли и самих Христових речи, пошто се одавно показује да тумачење ових и других јеванђелских навода на моралистичко пијетистичким основама не задовољава и не може да одговори и ваљано опише и представи сву сложеност новозаветне теологије. Кроз анализирање овог тумачења Св. Григорија такође желимо да подвучемо специфичност односа, или боље рећи, по и сто ве ћи ва ње етике и онтологије у искуству древног, пре свега Источног, хришћанства. Онтологија, или реч о постојању, ов де је по ве за на са ети ком на тај на чин да су ове две ди сци пли не, та ко раз дво је не и у древном и у савременом философском па и теолошком промишљању, у ствари 85

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ поистовећене. Јер за Оце, па и за Св. Григорија, не постоји разлика између би ти и чи ни ти. Човек би ва или бив ству је својим чињењем, пошто је чињење у ствари пројава личности. Чињењем човек бира свој на чин по сто ја ња, чињењем он учествује или не учествује у до га ђа ју спасења. Овде нема статике. Царство Божије није неко ме сто у које се одлази након неких заслуга. Царство Божије је начин постојања, до га ђај за јед ни ча ре ња са Оцем кроз Хри ста у Ду ху Све то ме. По бе да над смр ћу у Цар ству Божијем јесте ствар догађаја који почетак свога одвијања има у садашњости. Есхатон улази у историју, Дух Свети конституише Царство Божије већ сада и овде иако још увек не у пу но ћи. У том сми слу, уче шће у том до га ђа ју Цар ства Бо жи јег ов де и са да је сте оно што је за хри шћан ство етич но а не у че ство ва ње је сте грех амар тиа промашај назначења због кога је човек створен. Сходно реченоме, јасно је да не постоји никаква дистинкција између хришћанске онтологије етике. И једно и друго се изражава у контексту ли тур гиј ског присуства Царства Божијег, присуства Христовог, Који заиста јесте Пут, Истина и Живот. Сада ћемо се осврнути на сам текст тумачења Блаженстава који је пред нама: 86 Своје тумачење првог блаженства на гори Св. Григорије започиње објашњавањем са мог ме ста го ре на којој је бе се да одр жа на. «А шта се по гле ду от кри ва са ове висине, какви су то призори и колико су многобројни, описује сам Бог Логос, блажени ма на зи ва ју ћи оне ко ји су с Њим уз и шли на го ру, и као да пр стом по ка зу је ов де на Царство небеско...». 1 ( ). Већ, да кле, на самом почетку, Св. Григорије указује на Царство Божије као на «место» на коме се «одвијају», «збивају» или «догађају» или «испуњују» блаженства. Сама чињеница да је не ко бла жен ука зу је, пре ма Св. Гри го ри ју, на то да је ту Цар ство Бо жи је. Ван Царства Божијег нема блаженства оно представља до га ђај бла же не ствар но сти. Такође можемо да приметимо да кроз овај спис провејава и снажна евхаристијска утемељеност свештеног писца, што ћемо касније и показати. Тако, говорећи о врлинама он каже: «подела врлине је таква, да се дели свакоме ко се за њу над ме ће и да сви ма при па да сва, ни ма ло се не сма њу ју ћи због оних ко ји су учествовали у подели». ( ) Сличност са поделом евхаристијских да ро ва ов де је ве ли ка. Као да је ли тур гиј ска сли ка јаг ње та ко је се де ли и никада не нестаје пренета на разматрање врлине. Верујемо да ово није тек узгредна метафоричка конструкција него да управо представља темељно заснивање хришћанске етике на онтолошкој стварности евхаристијског заједничарења са Логосом Божијим. То заједничарење са Богом јесте извор сваке радости, односно бла 1 Ко ри сти ли смо срп ски пре вод Ту ма че ња бла жен ста ва Ан то ни не Пан те лић у Господ говори, Свети Оци тумаче Јеванђеље, Бе о град 2002, стр. 162 200.

Есхатолошки карактер Блаженстава према Св. Григорију Ниском женства «обележје блаженства је непрестана радост без сенке, која происходи из врлине». Непостојање «сенке» у блаженству без сумње указује на потпуно испуњење сваког блаженства у Царству Божијем, где неће бити смрти, пропадљивости и страдања. «Блаженство ће бити онај чисти живот, оно неизрециво и непојмљиво добро, неописана лепота, сама благодат, премудрост и сила, светлост истинита, извор сваког добра, власт која све превазилази. Једино достојно љубави, свагда истовет но, не пре ста на ра дост, веч но ве се ље о ко јем, чак и ако не ко ка же све, не ће, по досто јан ству, још увек ни шта ре ћи». ( ). Из наведених речи Св. Григорија видимо да оне у потпуности потврђују нашу претходну претпоставку. «Неизрециво и непојмљиво добро», «неописана лепота», «светлост истинита» свакако су изрази који указују на будуће Царство Божије. Закључак наведеног пасуса, да било какав израз или говорење о Царству не могу да га аде кват но опи шу, осла ња се на ре чи апо сто ла Па вла да је у Цар ству Бо жи јем Бог при пре мио они ма ко ји га љу бе оно «што људ ско око не ви де и људ ско ухо не чу и у срце човеково не дође». Кре та ње ство ре них би ћа пре све га чо ве ка мо же би ти у скла ду са во љом Божијом или противно њој. Кретање у складу са вољом Божијом јесте улажење у заједницу са Њим и уношење читаве природе у ту заједницу. «Врхунац врлинског живота је сте упо до бље ње Бо жан ству». Међутим, човекова природа има другачије стремљење. Она је скло на оно ме што је при род но да кле смрт но. «Људи су, савршено неспособни да подражавају Бестрасно и Чисто, јер је потпуно немогуће да се острашћени живот уподоби природи која у себи не допушта никакву страст». Божанство, дакле, према Св. Григорију није пријемчиво, није причасно људској створеној природи «отуда следи да је блаженство недоступно људском животу». Другим речима, блаженство је немогуће достићи људским силама, пошто човек као створен не може достићи Бога, не може са Њим ступити у заједницу на основу сопствених природних моћи. Св. Григорије се позива на апостола Павла, када указује на решење овог, за хри шћан ство те мељ ног, ан тро по ло шког и он то ло шког про бле ма. «Богат будући, ради нас осиромаши, да се Његовим сиромаштвом ви обогатите» (2. Кор. 8, 9). Све ти Отац надаље посебно подвлачи гордост која је једна од најважнијих карактеристика индивидуализма и пород себељубља као највећег непријатеља човековог и узрочника његовог одступања од живота. «Ка да је за спао чо век ко ји је у се бе при мио добро семе, непријатељ нашег живота укоренио је у њега најважнији од њему противних за са да ко ров гор до сти. Чим је он са мог се бе сврг нуо на зе мљу, са мим тим је и не срећ ни људ ски род по ву као са со бом у пад. За на шу при ро ду не по сто ји још јед но такво зло, као што је она бо лест ко ју иза зи ва гор дост. Пре ма то ме, бу ду ћи да је страст надмености урођена готово свакоме ко припада људском роду, Господ управо отуда и за по чи ње бла жен ства». ( 87

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ ). Из чи ње ни це да је «страст надмености урођена готово свакоме ко припада људском роду» произлази да је начин постојања палог човека супротан животу и супротан заједници са Богом, извором Живота. Зато Св. Григорије и наставља питајући «има ли већег смирења него да Свецар постане заједничар наше убоге природе?» Грехом првородних смрт је уведена у природу која од тада «стење и дрхти чекајући да се јаве синови Божији који ће је избавити». Спасење које Христос доноси, за Св. Григори ја је сте пре све га спа се ње од смр ти. Због то га што је смр тан, чо век не ма раз ло га да бу де горд, не ма раз ло га да се на ди ма. «Зар не видиш обе границе људског живота», пита Св. Григорије. «Зар не ви диш ка ко он по чи ње и ка ко се за вр ша ва?»... «Ја ћу ти, као у огле да лу по ка за ти ко си и ка кав си ти. Зар тај ну на ше при ро де ни си ви део на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и грозан пример? Зар ниси видео усне ис ке же них зу ба и оста ле удо ве као рас ко ма да не? Ако си их ви део он да си ви део са мог се бе». Жи вот у смр ти те шко да се мо же на зва ти ствар но шћу, те шко да се мо же назвати животом. Према Светом Григорију такав живот је пре обмана и сан. Зато он, говорећи о младости као највишем домету овог живота пита: «Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане?» Говорећи о сиромаштву. Св. Григорије каже да истинито сиромаштво јесте оно којим је Господ осиромашио тј. осиромашењем Његовим назива примање наше пропадиве земне природе. «Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати» ( ). Бла жен ство о ко ме је реч, протумачено је овде на онтолошкој а не на моралистичкој основи. Оно о чему Господ говори на гори, односи се на победу над смрћу. Заједница са «Сиромашним», односно са оваплоћеним Господом јесте почетак и улазак у Царство Божије. Блаженство сиромаштва духом јесте блаженство заједничарења са Оваплоћеним Господом. Он је сада осиромашен и стога причастан нама сиромашнима, тј. Он је сада очовечен и причасан је стога нама људима. Заједничарити са Њим, оваплоћеним Сином Божијим сада, значи «да ћеш и са Царем заједно царевати» тј. заједничарити са Њим у вечности будућег Царства Божијег. 88 Тумачећи следеће блаженство блажени кротки, јер ће наследити земљу Св. Григорије се пита, није ли поредак блаженстава погрешан будући да нам прво обећава Царство небеско а друго наслеђе земље. На ово реторичко питање он сам од

Есхатолошки карактер Блаженстава према Св. Григорију Ниском говара одречно, подразумевајући под земљом која се у блаженству помиње управо «не бе ску зе мљу», од но сно зе мљу ка ква ће она би ти ка да се Цар ство Бо жи је у пуноћи оствари. «Уколико... станемо на сами гребен небеског свода, тамо ћемо видети небеску земљу, приуготовљену као наслеђе оних који врлински живе. Тако нам се неће чинити да постоји погрешка у поретку блаженстава, према којем нам је у обећањима Божијим најпре поменуто небо, па тек он да зе мља» ). На ову је, да кле, зе мљу мислио Го спод ка да ју је обе ћао крот ки ма. То је зе мља бу ду ћег ве ка, то је зе мља живо та. Зе мља ко ја је обе ћа на крот ки ма је сте «зе мља жи вих у ко ју не сту па смрт, у коју нису утабане стазе грешника, која није примила трагове пророка, коју сејачи корова нису испресецали плугом лукавства, која не рађа коров и трње него је на њој вода упокојења и житородно место и извор који се дели на четири тока, и виноград који обрађује Бог сваког створења, и све оно о чему се у загонеткама говори у богонадахнутом учењу. Ако уистину ту земљу разумемо као узвишену и изнад небеса, као зе мљу на ко јој је на се љен Град Ца ра ве ли ког (в. Пс. 47, 3), пре слав не ства ри гово ри ће мо о њој (Пс. 96, 3)». Из на ве де ног од лом ка ја сно је, и без ве ли ке ана ли зе, да Св. Гри го ри је го во ри о Цар ству Бо жи јем. Он на пр вом ме сту а сма тра мо да то никако није случајно наглашава да ту «не ступа смрт». Потом набраја све последице смртног начина живота, враћајући се напослетку на библијске узоре символичког приказивања Царства као места извора «који се дели на четири тока», винограда који обрађује Бог итд. Ово освртање на виноград вероватно није повезано са епископском молитвом на Литургији: «Господе, Господе, погледај с небеса и види, и по се ти и очи сти ви но град Твој јер га је на са ди ла де сни ца Тво ја». О тој зе мљи се говори «у загонеткама». Овде Св. Григорије свакако има на уму богонадахнуто учење Ап. Па вла у 1. Кор 13. Смрт је својствена створеној природи и посебно је својствена материји након пада. Након пада је материјални живот почео да постоји на индивидуални начин, односно на начин постојања «по смрти». Следећи одломак сматрамо изузетно важним, па га пр во на во ди мо: «Будући да је човечји живот вештаствен, да страст по ти че од ве шта ства и да сва ка страст има брз и не за др жив по рив ка свом ис пу ње њу (јер је вештаство тешко и стреми доле), Господ не назива блаженима оне који живе потпуно изван утицаја страсти (јер је у вештаственом животу немогуће у потпуности успети у невештаственом и бестрасном живљењу), него кротост именује као могућу границу врлине у човековом животу, говорећи да је кротост довољна за блаженство. Људској природи није својствено савршено бестрашће, и зато праведни Законодавац не заповеда оно што природа не прихвата. Таква заповест била би подобна пресе ље њу оно га што жи ви у во ди у ва здух, и обрат но, оно га што жи ви у ва зду ху у во ду.» Чо век да кле, има не за др жив по рив ка ис пу ње њу сво јих стра сти. То је због то га што он постоји на «страсан» односно «страдалан» другим речима смртан начин. Човек жи ви на на чин стра сти јер страст и је сте ве зи ва ње за при род но, на та кав на чин да се иден ти тет гра ди на при род ној по ве за но сти а не на Бо гу у Хри сту. До ис пу ње 89

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ ња, односно до јављања Царства у пуноћи, човеку је немогуће да се у потпуности отргне од страсног начина живота, будући да је тај начин, од пада прародитеља, постао начин постојања његове сопствене природе. Иако не може у потпуности рекли бисмо у пуноћи да промени свој начин постојања, он уласком у евхаристијску заједницу са Богом, мења свој начин постојања, који од биолошког постаје екли си о ло шки, и на тај на чин, иако је по при ро ди стра ствен стра да лан, смр тан почиње да живи бестрасним, односно нестрадалним или бесмртним начином постојања. Човек ће тек у будућем веку, након Другог Доласка Христовог, моћи да у потпуности живи бестрасно, и сходно томе вечно, нетрулежно и бесмртно. Потпуно очи шће ње од стра сти ни је мо гу ће у овом ве ку ко ји је устро јен стра сним на чином постојања. Зато до стремљења спрам страсти долази «често и противно нашој вољи, услед слабости сједињене с нашом природом». 90 Прелазимо сада на Треће слово, у коме Св. Григорије тумачи реч Господњу блажени који плачу јер ће се утешити (Мт. 5, 4). Говорећи о односу створеног (вештастве ног) и не ство ре ног (не ве шта стве ног), Св. Гри го ри је се пи та: «Како да замислим невештаствено? Како да покажем оно што нема обличја? Како да појмим оно што не ма ни ве ли чи ну, ни ко ли чи ну, ни свој ства, ни обри се, што се не на ла зи ни на ме сту, ни у времену, што је изван сваког ограничења и сваке одређене представе? Чије је дело живот свега онога што замишљамо као добро? На шта мислимо сваким узвишеним појмом и именовањем као што је Божанство, царство, сила, вечнобиће, непропадљивост, радост, радовање и све узвишено, о чему можемо да мислимо и што можемо да искажемо?». У овом његовом питању имамо заправо исказ о онтолошкој другости и неприступности нествореног. Створена природа је имала за да так да превазиђе своја сопствена ограничења у заједници са Богом. Тај задатак није остварен: «Ви соко је унижено; саздано по образу Божијем, постало је земно; оно што је предодређено за ца ра, по ста ло је роб; оно што је ство ре но за бе смрт ност по ста ло је смрт но; оно што је обитавало у рајском насељу пресељено је у болесну земљу и земљу напора; оно што је одгајено у бестрашћу, заменило ју је за острашћен и краткотрајан живот; оно што је било слободно сад је потчињено многобројном и великом злу, да се наши мучитељи не могу ни набројати.» Ов де је опи са но шта се де си ло са тво ре ви ном на кон па да, односно након скретања са пута којим је требало да иде сходно Божијем промислу. Избављење из овог стања палости за Св. Григорија није само повратак у претходно стање него и његово надилажење. Занимљива је завршна констатација Св. Григорија где он примећује: «ако блажено у бесконачне векове поседује безграничну и постојану радост, док људска природа нужно мора да окуси и оно противно, зар он да није јасно шта се подразумевало изреком: Блажени који плачу сада? Они ће се тешити у бесконачне векове». За нас су по себ но за ни мљи ве ове ре чи о ну жно сти (нео п ходности) да људска природа окуси оно што је противно (супротно) безграничној и по сто ја ној ра до сти. Не го во ри ли нам Св. Гри го ри је ов де упра во о то ме да кроз заједницу са Богом људска природа не превазилази само своје границе успостављене падом, него и своје при род не границе успостављене самим стварањем? Наш утисак

Есхатолошки карактер Блаженстава према Св. Григорију Ниском је позитиван. Као доказ у прилог овој нашој тези можемо узети и реченицу која следи након цитата који смо навели: «Као утеха ће послужити учешће Утешитеља, јер је дејствовање Духа дар утехе». Да кле, упра во је Дух тај ко ји да је уте ху, ко ја је ов де схваћена као испуњење сваке радости, односно као Царство Небеско. Дакле, Царство Не бе ско је упра во дар Ду ха, Дух је Уте ши тељ за то што да ру је Цар ство бу ду ће. Дру гим ре чи ма, на ша уте ха је за сно ва на на Бу ду ћем Цар ству, и оно је уте ха «ко је нека се удостојимо и ми благодаћу Господа нашег Исуса Христа. Њему нека је слава у ве ко ве ве ко ва! Амин». Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити (Мт. 5, 6) «Зар свака врста задовољства (насладе) које се осећа телом није истовремено и не што што се при бли жа ва и не што што се уда љу је, и са мо на крат ко оста је уз оне што су га до та кли?» «Чи ни ми се да под име ном вр ли не прав де Го спод они ма, ко ји же ле да слу ша ју, нуди Самога Себе, Који нам постаде премудрост од Бога, и праведност, и освећење, и из ба вље ње (1. Кор. 1, 30), а та ко ђе и хлеб ко ји си ла зи с не бе са (Јн. 6, 50) и во да жи ва (Јн. 4, 10). Жеђ за њом Да вид ис по ве да у не ком од пса ла ма, от кри ва ју ћи Бо гу ово, блаженства достојно, страдање душе, када каже: Жедна је душа моја за Богом жи вим; ка да ћу до ћи и ја ви ти се ли цу Бо жи јем (Пс. 41, 2).» «Тако је, дакле, према мојем расуђивању, истинска врлина добро без примеса рђавог, добро под којим се подразумева сваки појам који чини мисао о најбољем, а то је Сам Бог Ло гос, чи ја сла ва по кри не бе са (Авак. 3; 3). И са свим је пра вед но што су блаженима названи гладни ове Божије правде. Они, који су уистину окусили Го спо да, као што ка же Пса лам (33; 9), то јест, ко ји су у се бе при ми ли Бо га, би ва ју испуњени оним, чега су били гладни и жедни, према обећању Онога Који је рекао: Отац и Ја ње му ће мо до ћи, и у ње му ће мо се на ста ни ти (Јн. 14, 21.23), очи глед но он да, ка да се та мо већ на ста ни Све ти Дух.» Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) «Ако се, да кле, Бог на зи ва ми ло сти вим, зар он да Ло гос не по зи ва и те бе да поста неш бог, јер ћеш се укра си ти свој ством Бо жан ства?» «До бро не ула зи у нас спо ља, не го по ти че од на ше во ље и ми, као из не ке ри знице, из сво је при ро де узи ма мо бла го (до бро). Услед то га до ла зим и до су прот не мисли, односно, да склоност ка рђавом такође не потиче споља, услед неке присилне ну жно сти, не го да се за јед но са при стан ком на зло по ја вљу је и са мо зло. Зло своје 91

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ биће добија онда, кад га ми изаберемо. Само по себи, у својој сопственој самосталности, изван слободне воље, зло нигде не може да опстане. Отуда се јасно открива самовласна и слободна сила, коју је Господ у човечијој природи устројио ради тога да би од на ше сло бод не во ље за ви си ло све, и до бро и зло.» Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5, 8) Поистовећење спасења са вечним Животом, карактеристично је за оце Цркве. Осврћући се на виђење Бога које се у блаженству спомиње, Св. Григорије каже да «виђење Бога значи живот вечни». Тако је заједница са Богом заправо Живот вечни и свако добро, крајње добро и једино добро: «Пре ма то ме, онај ко ји гле да Бо га, има све што се подразумева под благом: вечну непропадљивост, бесконачни живот, бесмртно бла жен ство, бес ко нач но цар ство, не пре кид но ве се ље, истин ску све тлост, ду хов ну и слатку храну, недоступну славу, бескрајно радовање и свако благо. Због тога је толико ва жно оно, што се овим бла жен ством ну ди на шем надању.» Посебно смо истакли реч «надању» пошто нам она указује на есхатолошки смисао овог блаженства и његово испуњење у Царству Божијем. Виђење Бога, дакле, значи живот вечни, односно Царство Божије коме се надамо. Св. Григорије јасно иступа против рационалистичког поимања спознавања Бога и истиче немогућност Његове спознаје на основу суштине, на основу онога што Бог јесте по себи. «Људима није откривена никаква могућност да појме непојмљиво, нити је измишљен било какав начин да схвате несхватљиво.» Је ди ни на чин да појми мо Бо га је сте кроз Ње гов од нос пре ма на ма, а то дру гим ре чи ма зна чи на на чин личности: «Ако расуђујемо о узроку нашег живота и о томе, да Бог стварању човека није приступио услед нужности него услед Свог благовољења, онда ћемо и на тај начин моћи да видимо Бога, односно да појмимо Његову доброту а не суштину.» Појмљењем Његове доброте, заправо појмимо Његову Личност док суштина остаје тран сцен дент на и не појм љи ва. Познавање Бога остављено је личносном а слободно то можемо изрећи и као литургијском односу. То је и једини могући однос са Богом, односно ван литургијског контекста спознаје Бога љубављу, другачије Га ни не можемо спознати. Тако Св. Гри го ри је ка рак те ри стич но го во ри: «Го спод не ка же да је бла жен ство зна ти не што о Богу, него имати у себи Бога. Бла же ни чи сти ср цем, јер ће Бо га ви де ти, али не као не ки при зор, ко ји ће се по ја ви ти пред они ма што су очи сти ли ду шев но око. Уз ви ше ност ове из ре ке пред ста вља нам оно исто, што је Ло гос ре као на дру гом ме сту: Цар ство Бо жи је уну тра је у ва ма (Лк. 17; 12).» Последња реченица из наведеног пасуса баца право светло на смисао свега реченог. «Имати Бога у себи» значи заправо имати у себи «Царство Божије». Овде, свакако, нема места никаквој психологизацији, пошто је Царство Божије онтолошка а не психолошка категорија. 92

Есхатолошки карактер Блаженстава према Св. Григорију Ниском Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 9) Према мишљењу Св. Григорија, Бога је немогуће спознати рационалним путем. Немогуће Га је сагледати и спознати на начин на који се спознају бића створеног све та. Бог не мо же да бу де обје кат на ше спо зна је. «Та ко су и бо го слов ски пој мови, које су нам Светим Духом изложили богоносни људи, за нашу меру разумевања велики и узвишени и превазилазе сваку величину, али не досежу до величине истине.» Једини начин да човек дође до познања Бога јесте заправо улажење у заједницу са њим. Другим речима, имајући на уму малопре наведени цитат Св. Григорија, истина Бога се може спознати једино заједничарећи с Њим. Овде је, надаље, истина о Бо гу по и сто ве ће на са пре ва зи ла же њем огра ни че ња соп стве не при ро де: «Чо век излази ван граница своје природе, од смртног постаје бесмртан, од брзо пропадљивог стал но по сто је ћи, од јед но днев ног ве чан, јед ном реч ју, од чо ве ка по ста је бог». Ово свакако није нова тема у светоотачкој литератури, али је код Св. Григорија изложена веома јасно и, што је за нас занимљиво, управо у контексту тумачење блаженстава. Обожење јесте крајњи циљ човековог постојања и оно је заправо и крајњи циљ ради кога је Бог створио свет. Испуњење обожења значи испуњење Божије воље о свету, или другим речима, обожење заправо представља долазак Царства Божијег. Посматрајући Григоријево тумачење блаженстава у овом контексту, видимо пресудну есхатолошку усмереност у његовој интепретацији, будући да је крајње остварење блаженства заправо обожење, а то, како смо рекли, заправо јесте долазак Цар ства Бо жи јег. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 10) Без сумње је да је есхатолошки контекст тумачења блаженства а Св. Григорија заправо аутентичан библијски контекст. Доказ за то јесте управо последње блаженство које Господ наводи. Свакако није случајно да се овде, на самом крају излагања о блаженствима говори управо о Царству Божијем. Св. Григорије каже: «Овде осмо блаженство у себи садржи препорађање на небе си ма оних ко ји су па ли у роп ство, а за тим по но во би ли при зва ни у Цар ство.» Ов де Св. Гри го ри је ука зу је на при зва ње у Цар ство «оних ко ји су па ли у роп ство», ука зујући притом на шире значење ових речи и тумачећи их у смислу пада читавог човечан ства, чи та вог ство ре ног све та. Само блаженство носи снажан литургијски набој искуства древне цркве, гоњене упра во због «уче шћа» у будућем Царству Божијем, тј. у Светој Литургији. Остварење овог блаженства такође је есхатолошке природе: «човеку није лако да одлучи да бу де про те ран из свог до ма, или раз дво јен од су пру ге и де це, од бра ће, ро ди те ља и вр шња ка, од све га што је у жи во ту при јат но, ако Сам Го спод не са деј ству је у томе.» Другачије речено, уколико нема искуство заједнице са Богом на којој би засновао свој идентитет, човеку је немогуће да се одрекне пријатности и удобности овога живота. Човек је изнова позван да превазиђе своју природу, свој природни начин 93

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ постојања и да себе утемељи на нечему што се још увек није испунило и догодило у свом тоталитету. Да је то према Св. Григорију тако јасно сведоче следеће његове речи: «Ду ша ви ше не гле да на оно што је оста ви ла иза, већ гле да на оно че му стре ми. Не гле да на сла сти, ко је су иза ње, не го на по ну ђе на бла га. Не ја ди ку је због гу бит ка зем ног, не го се ра ду је за до би ја њу не бе ског.» Завршавајући ову нашу анализу тумачења Блаженстава Св. Григорија Ниског, сматрамо да су речи које смо употребили за мото нашег рада уједно и најпогодније за његов завршетак, будући да, према нашем мишљењу, представљају квинтесенцију читавог списа: «Шта ће мо за до би ти? Ка кву по част? Ка кав ве нац? Ма шта да за ми слиш, то ни је ништа друго него Сам Господ.» 94

Есхатолошки карактер Блаженстава према Св. Григорију Ниском E sch a to lo gi ca l Cha rac ter of Be a t i t u de s Ac cor di ng to St. Gre gory of Nyssa A lek san d ar Đa ko vac, Archbishopric of Belgrade and Karlovac Summary: Escha to logy is the key for accurate interpretation of Holy Scripture, which is con fir med by pa tri stic exe ge sis. The interpretation of Beatitudes by St. Gregory of Nyssa is the most stri king exam ple. His interpretation offers us directions for accurate understanding of biblical and patristic relation bet we en on to logy and et hic, which is the in ten tion of the aut hor of this pa per. Key words: St. Gre gory of Nyssa, be a titudes, eschatology, ontology, ethics, Eucharist, exegesis 95