Mobilno računarstvo Mobilni uređaji i njihove karakteristike Poslednjih godina svedoci smo izuzetnog razvoja i popularnosti različitih vrsta mobilnih uređaja. Pod mobilnim uređajem u širem smislu podrazumeva se elektronski uređaj dovoljno mali da može da komotno stane u torbicu, džep ili futrolu, tako da se može nositi sa sobom sve vreme. U ovu kategoriju danas se svrstava relativno veliki broj uređaja: - mobilni telefoni, - PDA uređaji, - pametni telefoni, - lični medija plejeri (PMP-Personal Media Players), u koju spadaju mp3 i mp4 plejeri, ipod kompanije Apple, itd; prevashodna namena je pregled multimedijalnih sadržaja u digitalnom formatu tj. slušanje muzike i audio zapisa, radio programa, pregled fotografija i video zapisa, itd. - digitalni fotoaparati i kamere, - ultra mobilni računari (UMPC ultra mobile PC), itd. Laptop računari se ne svrstavaju u kategoriju mobilnih već prenosnih uređaja, pre svega zbog svoje veličine i manje mobilnosti, dok su tablet računari i čitači elektronskih knjiga (e-book readers) na granici između ove dve kategorije, pa se u nekom širem smislu mogu smatrati mobilnim uređajima. Mobilni telefon je elektronski uređaj koji, korišćenjem bežične mreže, omogućava korisniku telefonske razgovore u širem geografskom prostoru. U ovu grupu ne spadaju kućni bežični telefoni, jer oni imaju veoma ograničen domet, od par desetina metara. Mobilni telefon je daleko najpopularniji i najrasprostranjeniji mobilni uređaj. Procenjuje se da je krajem 2009. godine u svetu u upotrebi bilo preko 4,6 milijardi mobilnih telefona (samo u toku 2009. godine proizvedeno je i prodato preko 1,2 milijarde mobilnih telefona). U gotovo svim razvijenim zemljama broj mobilnih telefona je veći od stanovnika, tj. mnogi korisnici imaju dva ili više mobilnih telefona. Prema zvaničnoj statistici Evropske Unije, još 2006. godine na 100 stanovnika dolazilo je 107 mobilnih brojeva. U anketi sprovedenoj u martu 2010. godine, na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, svih 223 anketiranih studenata I godine osnovnih studija je izjavilo da ima mobilni telefon. Pri tome, čak 40% anketiranih studenata je izjavilo da koristi dva ili više mobilnih telefona. Najveći proizvođač mobilnih telefona je finska multinacionalna kompanija Nokia, proizvodi više od trećine svih novih mobilnih telefona u svetu (samo u 2009. godini je proizvela preko 440 miliona mobilnih telefona). Na slici 1 prikazano je tržišno učešće najznačajnijih proizvođača mobilnih telefona u svetu za 2009 godinu. Slika 1. Tržišno učešće najznačajnijih proizvođača mobilnih telefona 1
Osim telefoniranja, mobilni telefoni često nude i dodatne servise kao što su SMS, e-mail, pristup Internetu, pregled multimedije, itd. PDA uređaji (PDA Personal Digital Assistant, poznat i pod nazivom palmtop) su džepni računarski uređaji. Prvobitno su bili zamišljeni kao elektronska verzija džepnog podsetnika (PIM Personal Information Manager), odnosno za čuvanje i administriranje adresara, kalendara, dnevnika rada, podsetnika planiranih obaveza, ličnih podataka i beleški, itd. Razvojem tehnologije dobili su i neke funkcije i mogućnosti koje su da tada imali samo računari, pa je tako bilo moguće instalirati dodatne aplikacije, koristiti programe za obradu teksta, tabelarne kalkulacije, čitanje elektronskih knjiga ili pregled multimedije. Na taj način su PDA uređaji postajali mobilna zamena za PC računare, dok se korisnik nalazi na putu ili jednostavno van svog radnog mesta ili doma, i zato su morali da imaju razvijen sistem lake razmene informacija i sinhronizacije sa računarima. Prvi PDA uređaji nisu imali mogućnost komunikacije, već su se direktno kablom povezivali sa računarima. Razvojem bežičnih komunikacija, savremeni PDA uređaji su dobili mogućnost povezivanja na bežične računarske mreže, i na taj način je omogućena lakša razmena podataka ali i pristup Internetu i korišćenje e-maila. PDA uređaji, kao i PC računari, imaju svoj operativni sistem, koji upravlja radom uređaja, i aplikativne programe. S obzirom da se PDA uređaji koriste na različit način od PC računara (koji se uključuju npr. jednom dnevno, pa korisniku nije problem da sačeka par minuta za startovanje sistema, dok se PDA uređaji uključuju češće, da bi se obavili neki kratki zadaci), to je neophodno da imaju brz odziv tj. da budu gotovo trenutno po uključivanju spremni za rad. Ovo je zahtevalo dobre hardverske karakteristike i pojednostavljen operativni sistem. Pripadali su višoj klasi uređaja, i po karakteristikama (gotovo svi savremeni PDA uređaji imaju ekrane osetljive na dodir) i po ceni, tako da nikada nisu postigli popularnost i rasprostranjenost mobilnih telefona. Pojava mobilnih telefona suštinski je promenila svet telekomunikacija i značajno je u mnogim segmentima olakšala život i poslovanje. Sa druge strane, PDA uređaji su nudili širok spektar računarskih aplikacija i korisnih alata. Zato je prirodna tendencija da poslednjih godina ove dve vrste uređaja međusobno konvergiraju odnosno da se mobilnim telefonima dodaju funkcionalnosti i računarske mogućnosti PDA uređaja i da se PDA uređajima dodaje mogućnost telefoniranja putem mobilne mreže, uz dodatne funkcionalnosti preuzete od ličnih medija plejera. Ovako nastali hibridni uređaji koji imaju sve dobre karakteristike od obe vrste, odnosno koji imaju mogućnost komunikacije glasom putem mreže mobilnih operatera, operativni sistem višeg nivoa i mogućnost instalacije novih softverskih aplikacija, mogućnost kreiranja i pregleda multimedijalnih sadržaja (muzike, fotografija, audio i video zapisa, itd.), moćne računarske karakteristike PDA uređaja, mogućnost povezivanja na bežične lokalne računarske mreže se nazivaju pametni telefoni (smartphones). Tržište pametnih telefona je najbrže rastući segment tržišta mobilnih telefona. Na slici 2 prikazani su mobilni telefon, PDA uređaj i pametni telefon. Slika 2. Mobilni telefon, PDA uređaj i pametni telefon Svakodnevni razvoj i sve bolje karakteristike mobilnih uređaja, hardverske i softverske, otvaraju nove mogućnosti primene ovih uređaja, kako na poslovnom, tako i na ličnom planu. Pri tome se kao platforma 2
budućnosti najčešće označavaju pametni telefoni, pa će u nastavku biti prikazane najvažnije karakteristike mobilnih uređaja odnosno mobilnih i pametnih telefona kao njihovih najvažnijih, najrasprostranjenijih i najperspektivnijih predstavnika. Na slici 3 prikazano je tržišno učešće najznačajnijih proizvođača pametnih telefona, za prvi kvartal 2010 godine. Procesor Slika 3. Tržišno učešće najznačajnijih proizvođača pametnih telefona Brzina i mogućnosti procesora određuju i mogućnosti mobilnog uređaja tj. koje aplikacije i koje periferne elemente i vrstu komunikacije uređaj može da podrži. Kao i kod desktop računara, razvoj mobilnih uređaja i razvoj njihovih procesora su neraskidivo povezani, tako da je razvoj procesorskih jedinica koristan vodič za to šta će, sa aspekta aplikacija i ostalog hardvera, u bliskoj budućnosti biti razvijano za mobilne uređaje. Osim veće brzine rada procesora, kod mobilnih uređaja se, za razliku od personalnih računara, javljaju još dva ključna faktora, a to su potrošnja energije i disipacija toplote. S obzirom da je baterija glavni izvor energije za rad mobilnih uređaja, jasno je da je neophodno imati nisku potrošnju energije od strane procesora, ali i svih drugih komponenti, kako bi se sprečilo preterano pražnjenje baterije odnosno omogućio razuman period između dva punjenja. Takođe, s obzirom na veličinu mobilnih uređaja, nije moguće da se, kao kod desktop računara, procesori hlade ventilatorima, pa je neophodno obezbediti dobru pasivnu disipaciju toplote, kako bi se izbeglo pregrevanje procesora. Danas akutelni procesori omogućavaju rad u realnom vremenu sa zahtevnim aplikacijama, kako računski tako i grafički, omogućavaju rad sve većih ekrana sa visokim rezolucijama, imaju integrisanu podršku za različite vidove povezivanja, kameru, GPS, mulitmediju i rad pod različitim operativnim sistemima. Memorija Kao i kod desktop računara, za normalan rad i čuvanje podataka i kod mobilnih uređaja je neophodno obezbediti odgovarajuće memorijske jedinice. Prvi PDA uređaji su kao osnovne memorijske jedinice imali RAM memoriju, u koju se smeštaju podaci i aplikacije u toku rada tj. obrade, ali su se u njoj trajno čuvali i korisnički podaci kao što su dokumenta, slike, itd., i ROM memoriju, u kojoj su se nalazili osnovni programi uređaja, kao što su operativni sistem, adresar, kalendar, itd. Kako je za čuvanje podataka bilo neophodno napajanje iz baterije, to je postojao veliki rizik da će svi podaci biti izgubljeni ukoliko bi baterija bila potpuno ispražnjena za neki duži period. Ovo je bio jedan od najvažnijih nedostataka ovih uređaja odnosno memorije. Kod personalnih računara podaci i programi se čuvaju na hard disku. Kada se program pokrene, on se prvo kopira u RAM memoriju sistema, gde se potom izvršava. Većina PDA uređaja nema hard diskove, i umesto toga koriste RAM memoriju za čuvanje podataka i programa. S obzirom da je već u glavnoj memoriji, on se ne kopira na neko drugo mesto već se odmah izvršava, u mestu, čime se znatno ubrzava startovanje aplikacije. Treba 3
imati u vidu da korisniku nije dostupna celokupna RAM memorija, već da je određeni deo uvek u upotrebi od strane operativnog sistema. Razvojem novih aplikacija za PDA uređaje i mobilne telefone, pre svega u oblasti multimedije, postojeće unutrašnje memorije nisu bile dovoljne za čuvanje velikih količina podataka. Sličan problem se javio i kod mobilnih uređaja za reprodukciju multimedijalnih sadržaja, pre svega muzike i audio zapisa. Razvoj tehnologije je omogućio da se za ovakve uređaje primeni hard disk malih dimenizija, koji je omogućavao trajno čuvanje većih količina podataka i jedan od prvih uređaja kod kojih je korišćen hard disk bio je popularni IPod, kompanije Apple. U periodu 2004-2006. godina bilo je više pokušaja da se hard disk iskoristi i kod mobilnih telefona (npr. Nokia N91 i više modela kompanije Samsung), ali je ova ideja ubrzo odbačena, zahvaljujući razvoju jeftinijih fleš memorija. Fleš memorije su trajne memorije koje za čuvanje podataka ne zahtevaju napajanja iz baterije, tako da danas većina savremenih mobilnih uređaja kao internu memoriju koristi fleš memoriju, kapaciteta i do 64 GB. Kod većine mobilnih uređaja danas je moguće kapacitet memorije proširiti korišćenjem dodatnih memorijskih jedinica, pre svega fleš memorijskih kartica. Iako su se u prethodnom periodu za mobilne uređaje koristili različiti tipovi memorijskih kartica (CompactFlash, MultiMediaCards-MMC, MemoryStick, itd.), ipak je daleko najzastupljenija SD kartica, u svim svojim verzijama (slika 5), a danas se kao standard za memorijske kartice za mobilne uređaje nameće microsd SDHC (Secure Digital High Capacity) kartica. Slika 5. Različiti tipovi SD kartica (standard, mini i mikro) Ova kartica je malih dimenzija (veličine nokta) i relativno velikog kapaciteta (po važećem standardu, do 64 GB). S obzirom da i mnogi drugi uređaji koriste SD kartice (digitalni fotoaparati, mp3 plejeri, itd.), moguća je jednostavna razmena i prenos sadržaja sa tih uređaja na pametni telefon. 4
Baterija S obzirom na sve veći broj hardverskih komponenti kod mobilnih uređaja, brojne načine bežičnog povezivanja (od kojih su neki uključeni neprekidno ili duži vremenski period), upotrebu GPS-a, a pre svega sve većih ekrana i većih rezolucija, pred baterije se postavlja težak zadatak da obezbede pouzdano i dugotrajno napajanje uređaja. Smatra se da danas baterije predstavljaju usko grlo za dalji razvoj mobilnih uređaja, jer svojim kapacitetom i drugim karakteristikama ne mogu da prate ubrzani razvoj procesora, memorija, ekrana i drugih komponenti. U slučaju da mobilni uređaj nema trajnu glavnu memoriju (većina PDA uređaja i starijih mobilnih telefona), kada je isključen, on zapravo nije potpuno ugašen, već se sistem prebacuje na rad u "uspavanom" stanju, sa niskom potrošnjom energije, pri čemu je većina elektronskih komponenti isključena. Tokom ovakvog stanja, baterija i dalje snabdeva energijom memoriju, kako podaci i programi ne bi bili izgubljeni, pa je važno ne dozvoliti da se baterija potpuno isprazni (podaci koje se nalaze na dopunskih memorijskim karticama su zaštićeni, jer su one trajna memorija). Neki sistemi uključuju i dopunske, interne baterije posebno namenjene za čuvanje memorije u slučaju potpunog pražnjenja ili oštećenja glavne baterije, ali one ne mogu da dugo traju. Većina sistema će dati upozorenje kada nivo popunjenosti baterije postane nizak, i neće dozvoliti uključenje uređaja pri vrlo niskim nivoima popunjenosti, kako bi sprečili potpuno pražnjenje tj. bar još neko vreme sačuvali podatke u memoriji. Mobilni uređaji se danas najčešće napajanju punjivim litijum-jonskim ili litijum-polimer baterijama, pri čemu se danas akcent stavlja na litijum-polimer baterije, koje su nešto lakše i mogu se proizvoditi u proizvoljnim oblicima i veličinama (za razliku od litijum-jonskih, koje su po pravilu oblika kvadra), što je u skladu sa ciljevima proizvođača da prave manje, tanje i lakše uređaje. Ove baterije, u zavisnosti od tipa uređaja i načina korišćenja, mogu da obezbede autonomiju od jednog pa do desetak dana, nakon čega je neophodno punjenje. Punjenje baterije obično traje par sati, a najčešće se vrši priključenjem punjača na standardnu naponsku mrežu. Interesantno je naglasiti da je do sada svaki proizvođač mobilnih uređaja imao sopstveni standard za razvoj punjača i da čak i mobilni uređaji istog proizvođača nisu imali iste punjače tj. konektori su najčešće bili različiti. Zato su u februaru 2009. godine GSM asocijacija (koja obuhvata preko 750 mobilnih operatera širom sveta) i 17 vodećih svetskih proizvođača mobilnih telefona (Nokia, Sony-Ericsson, Samsung, Motorola, itd.) objavili da su se dogovorili o zajedničkom standardu za znatno efikasnije univerzalne punjače mobilnih telefona, a kao univerzalni konektor je usvojen mikro-usb konektor, koji podržavaju i Apple, LG, RIM (Research in Motion, proizvođač Blackberry-ja) i drugi. U poslednje vreme aktuleni i punjači namenjeni za putovanja, koji bateriju mobilnog uređaja dopunjavaju iz standardnih, lako dostupnih alkalnih baterija za jednokratnu upotrebu, korišćenjem posebnog punjača. Takođe, danas se intenzivno razvijaju i solarni punjači, ili kao posebne jedinice ili u sklopu samog mobilnog telefona. Naime, obično se na poleđini mobilnog telefona postavlja solarna ploča (slika 5), koja sa sat vremena punjenja može da obezbedi 10-tak minuta razgovora. Slika 5. Solarni poklopac mobilnog telefona 5
Kao najveći nedostatak litijum-polimer baterija ističu se njena ograničenja u pogledu životnog veka i kapaciteta. Na primer, prijem i prikazivanje TV signala na mobilnom uređaju zahteva veliku količinu energije i brzo crpi bateriju. Jedno od mogućih rešenja, na kome se poslednjih godina najviše radi, su gorive ćelije (fuel cells), koje generišu struju pomoću kiseonika i goriva kao što su vodonik ili metanol. Najavljuje se da će gorive ćelije davati i do 10 puta više energije od litijum-polimer baterija istih dimenzija, a prihvatljivije su i u ekološkom smislu, jer kao ostatak daju vodu i ugljen-dioksid. Međutim, iako se već godinama radi na njihovom razvoju, još uvek se nije pojavio komercijalni mobilni uređaj sa ovakvim napajanjem. U razvoju savremenih mobilnih uređaja se koriste i različite strategije smanjenja potrošnje tj. produžetka rada baterije. Korišćenjem inteligentnih i adaptivnih mehanizama za smanjenje potrošnje, vrše se značajne uštede, npr. variranjem napona i optimizacijom brzine procesora, ili privremenim isključivanjem neaktivnih hardverskih komponenti. Zadavanje komandi i unos podataka Lak i jednostavan unos komandi i podataka u mobilni uređaj predstavlja jedan od važnijih zahteva korisnika i u ranijem periodu ovo je bila jedna od osnovnih zamerki i nedostataka mobilnih uređaja. Naime, za unos podataka i komandi kod mobilnih telefona najčešće se koristi tastatura, koja je sem numeričkih tastera (putem kojih su se unosila i slova), ima i nekoliko tastera posebne namene (slika 6.a). U manjem broju slučajeva mobilni telefoni imaju punu QWERTY tastaturu (slika 6.b), kojom je omogućen brži unos teksta. Zbog malih dimenzija tastera i malog razmaka između njih, oba oblika tastature nisu pogodna za brzi unos veće količine teksta i to je bio jedna od većih zamerki. Osim tastera, savremeni mobilni telefoni najčešće imaju i neki dodatni element (najčešće džojstik, koji ima funkciju bar pet tastera) koji se koristi pre svega za navigaciju. a. Numerička tastatura b. QWERTY tastatura Slika 6. Različiti oblici tastatura klasičnih mobilnih telefona Klasični PDA uređaji su imali minimalni broj tastera (broj i funkcija zavisi od modela i proizvođača), koji su obezbeđivali brz pristup nekim najvažnijim funkcijama uređaja. Kod većine uređaja korisnik je mogao sam da podešava parametre odnosno aplikacije povezane za pojedninim tasterima. I kod nekih modela PDA uređaja se za navigaciju koristio džojstik sa pet tastera. Međutim, kako PDA uređaji po pravilu imaju ekrane osetljive na dodir, to se unos svih drugih komandi vrši putem ekrana, i to najčešće pomoću posebne olovke (stylus) koja se nalazi u sklopu PDA uređaja. Unos teksta se takođe vrši putem ekrana, odnosno ili putem virtuelne tastature koja se na njemu aktivira (slika 7), ili putem prepoznavanja rukopisa po ekranu, pri čemu se za oba načina koristi stylus. 6
Slika 7. Unos teksta putem virtuelne tastature na ekranu i stylus-a Savremeni pametni telefoni koriste sve gore navedene oblike tastatura, tj. manji broj njih ima punu QWERTY tastaturu (ali gotovo svaki proizvođač ima bar jedan takav model), a nešto češće imaju osnovni skup numeričkih i tastera posebne namene, a sve češće ovi uređaji imaju, poput PDA uređaja, ekrane osetljive na dodir, tako da se unos komandi i podataka vrši direktno prstima na ekranu (slika 8). Slika 8. Zadavanje komandi kod pametnih telefona sa ekranom osetljivim na dodir Svi prikazani načini su adekavtni za unos samo manjih količina podataka. Međutim, dodatkom eksterne QWERTY tastature (pre svega za unos veće količine teksta), pametni telefoni mogu postati pogodna alternativa laptop računarima. Eksterne tastature se mogu naći u nekoliko oblika: - savitljive tastature normalne veličine (slika 9.a), koje oblikom i dimenzijama podsećaju na klasične tastature desktop računara, ali se mogu smotati na vrlo malu zapreminu, - mini tastature (slika 9.b), klasične tastature od čvrstog materijala, malih dimenzija, - tzv. palac-tastature (slika 9.c), dopunske tastature koje podsećaju na pune QWERTY tastature mobilnih uređaja, naziv su dobile po tome što koriste pre svega palčevima obe ruke, - projekcione tastature (slika 9.d), tehnološki najsavremenije; pomoću posebnog uređaja se laserskim snopom na ravnu površinu projektuje slika virtuelne tastature normalne veličine na kojoj se kuca, a uređaj vrši detekciju pritisnutog tastera na osnovu presečenog laserskog zraka. 7
a. Savitljiva tastatura b. Mini tastatura c. Palac-tastatura d. Projekciona tastatura Slika 9. Različiti oblici eksternih tastatura Drugi, često korišćeni način zadavanja komandi je putem glasa. Naime, i stariji modeli mobilnih telefona su vrlo često imali opciju zadavanja komandi glasom ili poziva određene osobe izgovorom njenog imena. Sve ovo se i dalje koristi i kod savremenih mobilnih uređaja. Međutim, razvojem pre svega procesora i softverskih aplikacija, sve češće se mogu naći uređaji koji mogu da prepoznaju glas tj. vrše konverziju glasa u tekst. Na primer, pametni telefon Nexus One kompanije Google ima softversku podršku za ovu konverziju, tako da je moguće direktno diktirati neku poruku, e-mail ili pismo, koji uređaj prepoznaje i konvertuje u tekst. Takođe, savremeni uređaji često imaju i suprotni oblik konverzije, teksta u glas, koji pre svega koriste osobe sa posebnim potrebama, za npr. preslušavanje poruka ili e-knjiga. Ekrani Ekrani su jedna od najvećih, najskupljih, najoseljivijih i najvažnijih komponenti mobilnih uređaja i među najvećim potrošačima energije. Osim što služe za prikaz različitih oblika informacija, u poslednje vreme se, kao što je već naglašeno u prethodnom delu, sve češće koriste i za unos komandi i podataka. Da bi mobilni telefon ili PDA uređaj bio zaista mobilan, on mora biti lak i kompaktan odnosno takvih dimenzija da se može nositi u džepu, što postavlja ograničenja na maksimalnu fizičku veličinu ekrana koji se nalazi na uređaju. S obzirom na njegovu namenu, kod PDA uređaja se od početka puno pažnje posvećivalo dobrom ekranu i zato su oni obično imali vrlo kvalitetne i relativno velike (2,5-4 inča) LCD ekrane osetljive na dodir. Ovi ekrani su najčešće zahtevali pozadinsko osvetljenje, za prikaz slike tokom dana odnosno pri dnevnom svetlu, što je dodatno opterećivalo bateriju. Sa druge strane, kod starijih mobilnih telefona, čija je prvenstvena namena bila komunikacija glasom, ekranima se nije posvećivala velika pažnja, pa su često bili malih dimenizija i monohormatski. Konvergencijom ove dve vrste uređaja ka pametnim telefonima, naglašena je važna uloga ekrana, jer telefon više nije bio samo sredstvo za glasovnu komunikaciju, već i uređaj za snimanje i reprodukciju multimedijalnih sadržaja, tako da danas čak i obični mobilni telefoni imaju dobre ekrane. 8
Od tehnologija za izradu ekrana danas su najčešće koriste LCD TFT i sve popularnija AMOLED (Active Matrix Organic Light Emitting Diode) tehnologija, kod koje je ekran tanji, prikaz je svetliji i ne zahteva pozadinsko osvetljenje, veća je frekvencija osvežavanja slike, energetski je efikasnija i nema problema za uglom gledanja. Ekrani savremenih mobilnih uređaja su obično dijagonale 3-4 inča, sa sve kvalitetnijim prikazom slike tj. sve većih rezolucija i broja boja (i do 16 miliona). Gotovo po pravilu, ekrani novih modela pametnih telefona su osetljivi na dodir. Na duže staze, kao potencijalno mogući pravci razvoja ekrana tj. načina prikazivanja izdvajaju se mikro ekrani, izuzetno malih dimenzija i potrošnje energije, najčešće montiranih na prilagođenim naočarima i sa dodatnim optičkim uvećanjem (slika 10), i tehnika projektovanja slike direktno na mrežnjaču oka čoveka, putem posebnih laserskih dioda. Sinhronizacija sa računarima i rezervne kopije Slika 10. Primer primene mikro ekrana PDA uređaji su u početku bili zamišljeni pre svega kao džepni elektronski podsetnici, i neka vrsta mobilne zamene za PC računar, pa je bilo neophodno povremeno usklađivanje njihovih sadržaja. Isti princip važi za savremene mobilne uređaje, koji su preuzeli ovu ulogu menadžera ličnih informacija (PIM-Personal Information Manager), ali i proširili mogućnosti rada. Naime, ukoliko korisnik radi sa istim podacima i na mobilnom uređaju i na desktop računaru, u cilju njihove ažurnosti i konzistentnosti neophodno je vršiti sinhronizaciju odnosno usklađivanje sadržaja (adresari, zakazane obaveze, dokumenta, itd.) na oba uređaja. Sinhronizacija se vrši povezivanjem mobilnog uređaja sa desktop računarom (najčešće preko USB porta) i korišćenjem specijalizovanih softvera na obe strane (npr. ActiveSync kompanije Microsoft, koji se koristi za operativni sistem Windows), poštujući sledeća pravila: - ukoliko je neki sadržaj na jednom uređaju od posednje sinhronizacije promenjen, a na drugom ne, poslednja (promenjena) verzija se upisuje na oba uređaja, - ukoliko sadržaj nije menjan ni na jednom od uređaja, tj. isti je na oba, nema izmena, - ukoliko je sadržaj menjan na oba uređaja, neophodno je definisati koja će verzija biti proglašena za ažurnu, bilo automatski (u podešavanjima definisati da se npr. uvek sadržaj sa mobilnog uređaja prepisuje na desktop računar) ili pojedinačno, tj. korisnik za svaki obostrano izmenjeni sadržaj definiše koja je verzija aktuelna. Prilikom sinhronizacije sa računarom, moguće je vršiti i povremenu izradu rezervne kopije (back-up) svih podataka na mobilnom uređaju i njeno arhiviranje i čuvanje na računaru. Izrada rezervnih kopija je bila izuzetno bitna i kod starijih PDA uređaja, zbog već pomenute mogućnosti gubljenja podataka usled iscrpljivanja baterije. Komunikacija IR i Bluetooth 9
Većina PDA uređaja i mobilnih telefona starije generacije je za prenos i razmenu podataka sa sličnim uređajima u neposrednoj okolini bila opremljena IR (infrared infra-crvena) komunikacionim portom. Baziran na standardima IrDA (Infrared Data Association), ovaj način prenosa se bazira na zraku infra-crvene svetlosti (nevidljive ljudskom oku), pa je zato između uređaja između kojih se vrši prenos tj. između njihovih komunikacionih portova neophodna optička vidljivost (kao npr. kod daljinskog upravljača za TV). Izbor uređaja sa kojim se komunicira se vrši jednostavnim usmeravanjem svog uređaja u pravcu njegovog IR porta. Na ovaj način bio je moguć prenos kontakata, podsetnika i manjih fajlova između dva mobilna uređaja na vrlo kratkom rastojanju (do jednog metra), pa je kao takva vrlo sigurna, jer je vrlo teško da neko presretne zrak, a i ne prenosi se van prostorije. Ipak, danas se ovaj način prenosa kod mobilnih uređaja veoma retko primenjuje. IrDA je kao standard za prenos podataka na malom rastojanju danas gotovo u potpunosti zamenjen Bluetooth standardom, koji se zasniva na prenosu podataka kratkim radio talasima. Ime je dobio po engleskoj verziji nadimka danskog kralja Haralda I iz X veka, koji je ujedinio sukobljena danska plemena u jedno kraljevstvo, analogno čemu Bluetooth ujedinjuje različite komunikacione protokole u jedan univerzalni standard. Domet ovog sistema je, zavisno od klase uređaja, najčešće do 10 m, a obzirom da ne zahteva optičku vidljivost, moguće je povezivanje i u susednim prostorijama. Maksimalna teorijska brzina prenosa danas aktuelnih verzija Bluetooth standarda za mobilne telefone (2.0 i 2.1 + ERD) je 3 Mbit/s, ali je realno ostvariva oko 2,1 Mbit/s. Bluetooth omogućava povezivanje sa više uređaja u okolini, omogućavajući stvaranje tzv. bežičnih ličnih mreža (WPAN Wireless Personal Area Network). Danas ima široku primenu kod mobinih uređaja za: - prenos kontakata, radnih kalendara, podsetnika i fajlova između mobilnih uređaja međusobno, i sa računarom, - komunikaciju sa bežičnim slušalicama, - prenos podataka na štampač, radi štampe direktno sa mobilnog uređaja, - upravljanje radom video-projektora ili nekih aplikacija na računaru, - prenos podataka između mobilnog uređaja i računara, ako se mobilni uređaj koristi kao modem za bežično povezivanje računara na internet, itd. U nedostatke se ubraja nešto teže povezivanje odnosno procedura prepoznavanja, uparivanja i upostavljanja veze, kao i neki aspekti sigurnosti (poznati su različiti načini zloupotrebe odnosno krađe podataka sa mobilnih uređaja putem Bluetooth-a). Sistemi mobilne telefonije Osnovna namena mobilnih telefona je komunikacija glasom. Mobilna telefonija je danas uglavnom bazirana na ćelijskoj strukturi (zato se ponekad mobilni telefoni nazivaju i ćelijski-cellular), koja podrazumeva deljenje teritorije koju mreža pokriva na izvestan broj manjih ćelija (u mobilnu telefoniju se se ubrajaju i satelitski telefoni, koji komuniciraju direktno sa geo-stacionarnim satelitima u orbiti, ali je njihov broj mali, pa ovde neće biti razmatrani). Sam termin je nastao asocijacijom na pčelinje saće, čije šetougaone ćelije imaju oblik kakav bi u idealnom teorijskom slučaju trebalo da imaju i ćelije mobilne mreže koje u potpunosti pokrivaju neku teritoriju. U središtu svake ćelije nalazi se radio-uređaj, koji se obično naziva bazna stanica (Base Transmitter Station), sa antenom postavljenom na vrhu brda ili zgrade, koji komunicira sa svim mobilnim telefonima koji se nalaze na njegovoj teritoriji. Sve bazne stanice povezane su žičnom ili radio vezom sa telefonskim centralama mobilne mreže, a one sa telefonskim centralama klasične javne telefonske mreže, i preko njih i sa celim svetom. Šira upotreba mobilnih telefona počela je tek pojavom druge generacije (2G) mobilnih telefona, jer su telefoni prve generacije (1G), koji su se pojavili krajem 1970-tih i početkom 1980-tih, osim visoke cene, imali i analogni sistem prenosa, znatno veće dimenzije i potrošnju energije. Komercijalna upotreba telekomunikacionih mreža druge generacije započela je u Finskoj, 1991. godine. Najvažnije prednosti su bile digitalna enkripcija i prenos signala, niži nivo snage radio signala a samim tim i mogućnost rada sa manjim baterijama, čime su i dimenzije uređaja bile manje, sigurniji i kvalitetniji prenos i, obzirom na digitalnu prirodu uređaja i prenosa, mogućnost uvođenja digitalnih servisa, kao što je SMS. 10
2G tehnologija se u Evropi bazira na GSM (Global System for Mobile communications) standardu. 2G mreže su bile razvijene pre svega za komunikaciju glasom i relativno spori prenos podataka (do 9,6 Kbit/s). Unapređenjem ovih mreža, odnosno daljim razvojem standarda, došlo se do novih generacija mobilnih mreža. Kao međukorake između 2G i 3G mreža treba istaći 2.5G i 2.75G tehnologije, koje se pre svega odlikuju unapređenim mogućnostima prenosa podataka. 2.5G tehnologiju odlikuje uvođenje novih protokola (GPRS General Packet Radio Service), koju su omogućavali znatno veću brzinu prenosa podataka (56-114 kbit/s), što je dalje omogućavalo uvođenje i korišćenje novih servisa kao što su WAP pristup (Wireless Application Protocol standard za korišćenje Interneta na mobilnom telefonu), MMS (Multimedia Message Service, omogućava slanje multimedijalnih poruka putem mobilne mreže), e-mail i web. GPRS prenos podataka se obično naplaćuje po prenetoj količini u Mb, dok se kod starijih sistema prenos naplaćivao po utrošenom vremenu odnosno dužini konekcije u minutima, bez obzira na količinu. 2.75G tehnologija je nastala daljim usavršavanjem sistema kodiranja i prenosa podataka i uvođenjem EDGE (Enhanced Data rates for GSM Evolution) tehnologije, koja je četiri puta efikasnija od GPRS-a. Primena EDGE tehnologije na GSM mrežama započela je 2003. godine. Zahvaljujući brzini prenosa i do 236,8 kbit/s, korisnicima je omogućen relativno brz pristup Internetu i svim već pomenutim digitalnim servisima mobilne telefonije. 3G tehnologija se zasniva na IMT-2000 (International Mobile Telecommunications - 2000) familiji standarda za mobilne telekomunikacije, od kojih je najvažniji UMTS. 3G mreže omogućavaju simultani prenos glasa i podataka, veće brzine prenosa i nivo sigurnosti nego prethodne generacije. Prva komercijalna 3G mreža u Evropi je počela sa radom 2001. godine. S obzirom na veće mogućnosti i brzinu prenosa, 3G tehnologija je, uz znatno brži pristup Internetu, otvorila niz novih aplikacija: - mobilna televizija mobilni operater prosleđuje TV signal na mobilni telefon pretplatnika, koji na njemu može pratiti TV program, - video na zahtev na zahtev korisnika, mobilni operater mu na mobilni telefon salje video fajlove tj. filmove, - video poziv/konferencija mogućnost razgovora putem mobilnih telefona pri čemu se učesnici i vide u realnom vremenu (telefoni moraju biti opremljeni kamerama za video pozive), - tele-medicina prenos signala sa medicinskih uređaja, - servisi bazirani na lokaciji korisnika, itd. Prva verzija UMTS-a (verzija 99), koja je još uvek akutelna na većini mreža, nudi teorijsku brzinu prenosa od 384 kbit/s. Od 2006. godine UMTS mreže u mnogim zemljama se unapređuju uvođenjem HSDPA (High Speed Downlink Packet Access), koji mnogi označavaju i kao 3.5G tehnologiju, čija je maksimalna teorijska brzina prenosa sa bazne stanice na mobilni uređaj 21 Mbit/s. Trenutno se najviše radi na razvoju nove, 4G tehnologije koja, prema standardima definisanim od strane ITM (International Telecommunication Systems), mora da obezbedi nominalnu brzinu prenosa od 100 Mbit/s za korisnika u pokretu (npr. u vozilu), i 1 Gbit/s za stacionarnog korisnika. Nova tehnologija će, s obzirom na znatno veće brzine prenosa, nuditi kvalitetniju komunikaciju i niz novih i unapređenih servisa, od kojih se izdvaja prenos video i digitalnog TV signala visokog kvaliteta u realnom vremenu. Prvu komercijalnu mrežu označenu kao 4G, pokrenuo je švedsko-finski operater Telia Sonera u decembru 2009. godine, u glavnim gradovima Švedske i Norveške, Stokholmu i Oslu. Kao potencijalni 4G standard za mobilnu telefoniju pominje se i WiMAX tehnologija, bazirana na IEEE 802.16 standardu, koji se odnosi na širokopojasni mobilni pristup Internetu (prema verziji 802.16m očekivana brzina 11
pristupa je 1 Gbit/s). HTC je u martu 2010. godine prikazao svoj prvi mobilni telefon, EVO 4G, koji podržava WiMAX 4G tehnologiju. Bežične računarske mreže Ubrzani razvoj tehnologije, miniturizacija i pad cena komponenti, omogućili su da bežični pristup lokalnim računarskim mrežama (WLAN-Wireless Local Area Network) više ne bude privilegija samo laptop računara, već da ovu mogućnost dobiju i gotovo svi savremeni pametni telefoni. Danas su načešće u upotrebi Wi-Fi (skraćeno od Wireless Fidelity) bežične mreže, zasnovane na IEEE 802.11 grupi standarda, koje rad zasnivaju na postojanju pristupne tačke (access point, hot spot) ruteru koji pokriva određenu oblast i omogućava svim uređajima u njoj konekciju i pristup mreži. Ovakve pristupne tačke se danas sve češće sreću na aerodormima, u hotelima, restoranima, ali i na univerzitetima i poslovnim kompanijama. Domet ovakvih uređaja je najčešće oko 30 m u zatvorenom prostoru i oko 100 m na otvorenom prostoru. Iako je pokazano da se prenos podataka i pristup Internetu mogu vršiti i preko mobilne mreže, Wi-Fi nudi korisnicima znatno veće brzine prenosa, često besplatno ili po nižoj ceni od mobilne mreže. Wi-Fi tehnologiju, s obzirom na veći domet (od npr. Bluetooth-a) i veće brzine prenosa, karakteriše i veća potrošnja energije, pa je ovo novo opterećenje baterije, uz veće opterećenje procesora, bila jedna od prepreka široj upotrebi kod mobilnih uređaja. Savremeni pametni telefoni danas, za pristup Wi-Fi mrežama, najčešće koriste IEEE 802.11b ili 802.11g standard, definisanim od strane IEEE komiteta za standarde za LAN/MAN mreže (IEEE 802). Stariji, IEEE 802.11b standard, javio se krajem 1999. godine, i ima maksimalnu teorijsku brzinu prenosa 11 Mbit/s. Danas aktuelan standard, IEEE 802.11g, objavljen je u junu 2003. godine, i ima teorijsku brzinu prenosa 54 Mbit/s. Najnoviji, IEEE 802.11n standard, objavljen je u oktobru 2009. godine, i očekuje se da će u naredenom periodu biti prihvaćen od strane proizvođača mobilnih uređaja, računara i telekomunikacione opreme. Zahvaljujući sistemu prenosa sa više antena, omogućiće prenos brzinama i do 600 Mbit/s, uz veću pouzdanost prenosa i na većem rastojanju (dva puta veći domet mreže u odnosu na prethodne standarde). Iako je već naveden kao moguća 4G tehnologija mobilne telefonije, prvenstvena namena WiMAX (Worldwide Interoperability for Microwave Access) tehnologije, bazirane na IEEE 802.16 grupi standarda, je brzi pristup Internetu. Aktuelna verzija standarda nudi širokopojasni pristup brzinom i do 70 Mbit/s, na rastojanjima i do 50 km (naravno, nije moguće postići maksimalnu brzinu na maksimalnom dometu tj. veće brzine se postižu na malim rastojanjima i obrnuto). Najnoviji standard iz ove grupe, na IEEE 802.16m, obezbeđuje brzine pristupa do 100 Mbit/s za mobilne korisnike, a do 1 Gbit/s za stacionarne korisnike. Na slici 11 prikazan je odnos brzine prenosa i mobilnosti pojednih tehnologija za prenos podataka. Kao što je već rečeno, Wi-Fi obezbeđuje velike brzine prenosa, ali s obzirom na mali domet pristupnih tačaka, i relativno slabu pokrivenost terena, teško je obezbediti signal na širem području odnosno mogućnost pristupa korisniku u pokretu. S druge strane, pokrivenost GSM mrežom je izuzetna (većina operatera u Srbiji imaju pokrivenost mreže od preko 98%), ali je zato brzina prenosa podataka, ključna za pristup Internetu, vrlo mala. Brzina Mobilnost 12
SMS, MMS, E-mail Slika 11. Odnos brzine prenosa i mobilnosti tehnologija za prenos podataka SMS (Short Message Service) je jedan od prvih servisa koji se javio kod mobilnih uređaja. Omogućava korisnicima slanje kratkih tekstualnih poruka (do 160 karaktera; savremeni telefoni i sistemi omogućavaju slanje i dužih poruka, njihovim deljenjem na kraće). Nastao 1992. godine, ovaj servis je i danas vrlo popularan, posebno među mlađim korisnicima, pre svega zbog niske cene. Samo u SAD se dnevno pošalje preko 4 milijarde SMS poruka, a najviše poruka po korisniku se šalje na Filipinima, preko 750 poruka mesečno. Osim što se koriste za pisanu komunikaciju dva ili više korisnika, u poslednje vreme se često primenjuju i u edukaciji, marketingu, prijemu raznih obaveštenja, SMS glasanju, plaćanju (npr. parkinga ili dopune kredita na mobilnom telefonu), itd. Mobilni operateri u Japanu najčešće ne podržavaju SMS, već nude mogućnost prijema i slanja kratkih e-mail poruka. MMS (Multimedia Messaging Service) predstavlja unapređeni servis koji omogućava slanje i multimedijalnih sadržaja kao što su slike, zvučni i video zapisi, melodije za telefon, itd. Najčešće se koristi za slanje fotografija načinjenih kamerom mobilnog aparata, ali zbog cene usluge i tehničkih problema u korišćenju, nije dostigao popularnost SMS-a. Većina savremenih mobilnih uređaja podržava korišćenje e-maila, odnosno omogućava kreiranje naloga i prijem i slanje e-mail poruka sa mobilnog uređaja. Najčešće je moguće kreirati i više naloga (više različitih e-mail adresa), ali sa nekih nije moguće slati već samo primati poruke. Sam mobilni operater obično svakom korisniku dodeljuje i e-mail adresu, vezanu za mobilni broj korisnika, sa koje je moguće i slanje i prijem e-mail poruka. Multimedija Jedna od važnih karakteristika savremenih mobilnih uređaja su sve veće mogućnosti upotrebe različitih multimedijalnih sadržaja, edukativnog ili zabavnog karaktera. Gotovo svi PDA uređaji i dobar deo mobilnih telefona starije generacije su imali mogućnost snimanja kraćih audio-zapisa tj. mogli su da se koriste kao diktafoni, kao i mogućnost reprodukcije zvučnih zapisa. Svi savremeni mobilni uređaji imaju obe ove opcije, ali na kvalitativno višem nivou, i najčešće podržavaju nekoliko najvažnijih formata audio fajlova. Uz to, audio karakteristike mobilnih uređaja se, kao što je već rečeno, mogu koristiti u aplikacijama pa prevođenje teksta u glas i obrnuto. Takođe, gotovo svi aktuelni modeli mobilnih telefona od poslednjih par godina imaju u sebi i digitalnu kameru, obično na zadnjoj strani telefona, koja omogućava snimanje fotografija i kraćih video zapisa. Svi ovi telefoni imaju i mogućnost reprodukcije istih. Savremeni pametni telefoni dolaze da kamerama sve boljih karakteristika (rezolucije i do 12 Mp, sa blicem za noćno snimanje), što uz unapređenje procesora i softverskih aplikacija nudi mogućnost vrlo kvalitetnog procesiranja i reprodukcije foto i video zapisa različitih standarda/formata. Pojedini uređaji imaju i dodatnu kameru, obično nešto slabijih karakteristika, na prednjoj strani telefona, namenjenu za video pozive. Napomenimo da multimedijalni sadržaji obično zauzumaju nešto više memorijskog prostora, i da je ovo, zbog ograničenih memorijskih kapaciteta mobilnih uređaja, bio i ostao jedan od problema i prepreka široj njihovoj primeni. Manji broj mobilnih uređaja ima u sebi ugrađen FM prijemnik tj. mogućnost slušanja FM radio programa. Na tržištu se danas mogu naći i mobilni telefoni koji omogućavaju praćenje i TV programa, pre svega analognog. U fazi razvoja su brojni primeri sistema za emitovanje digitalne televizije na mobilnim uređajima, ali se tek širom komercijalnom primenom već pomenutih novih i bržih tehnologija za prenos podataka očekuje mogućnost praćenja digitalnog TV programa visokog kvaliteta (HDTV) ili prenosa video signala u realnom vremenu i na pametnim telefonima. 13
Razvoj i šira primena multimedijalnih sadržaja je važan faktor u široj upotrebi mobilnih uređaja u obrazovanju. Istaknimo samo mogućnost video konferencije sa mobilnog uređaja, putem koje bi učesnici mogli ne samo da prave, već i da aktivno učestvuju u predavanjima, iako su fizički na sasvim drugoj lokaciji. GPS Veliki broj savremenih mobilnih uređaja, zahvaljujući padu cena i sve manjim dimenzijama, danas ima ugrađene GPS prijemnike tj. hardversku i softversku podršku za korišćenje GPS-a. GPS (Global Positioning System) je globalni satelitski navigacioni sistem, koji se sastoji od satelita raspoređenih u orbiti Zemlje, koji šalju radio signal na površinu Zemlje. Za pravilan rad celog sistema neophodna su 24 satelita, raspoređena u 6 orbitalnih ravni. S obzirom da neki sateliti ne funkcionišu, zbog održavanja, kvarova ili isteka radnog veka, to oko Zemlje uvek kruži više satelita i često je aktivno više od neophodnih 24. GPS sistem je prvobitno razvijen za potrebe Ministarstva odbrane SAD (ovo mu je i dalje osnovna namena; ceo sistem i danas održavaju Vazduhoplovne snage vojske SAD), ali je kasnije postao otvoren za sve korisnike i namene, potpuno besplatno. GPS prijemnici na osnovu signala sa satelita mogu da odrede svoju tačnu poziciju odnosno nadmorsku visinu, geografsku širinu i dužinu, kao i pravac i brzinu kretanja korisnika, na bilo kom mestu na planeti, danju i noću, pri svim vremenskim uslovima. Signal koji GPS prijemnik prima sa satelita sadrži informaciju o trenutnom položaju i putanji satelita kao i tačno vreme kada je ova informacija poslata, a GPS prijemnik, na osnovu poznatog vremena kada je signal primljen i poznate brzine signala (brzina svetlosti) određuje svoju udaljenost od satelita. Iako je za precizno određivanje položaja teorijski dovoljno odrediti svoju udaljenost od tri satelita, zbog mogućih grešaka (mala greška u određivanju vremena prostiranja signala, pomnožena velikom brzinom prostiranja daje veliku grešku u određivanju udaljenosti) uvek se položaj određuje na osnovu signala sa bar četiri satelita. Preciznost standardnih GPS prijemnika je reda veličine 10 metara, ali ovaj metod se ne može koristiti u zatvorenom prostoru, jer je neophodna direktna (optička) vidljivost satelita. U nekim situacijama, signal koji dolazi do prijemnika može biti znatno oslabljen ili izmenjen (npr. u gradovima, signal može biti oslabljen prolaskom kroz krošnje drveta ili prijemnik može registrovati i signale odbijene od okolnih zgrada), tako da uređaj nije u mogućnosti da ispravno funkcioniše. Zato se u poslednje vreme razvija i koristi A-GPS (Assisted GPS, slika 12), sistem koji u određivanje pozicije uključuje i signale i informacije dobijene putem mobilne mreže. Naime, ovaj sistem uključuje lokacijske servere, koji primaju informacije sa baznih stanica (koje se nalaze na vrhovima zgrada ili okolnim brdima, i u svom sklopu imaju i GPS prijemnike) i prosleđuju nedostajuće delove signala do mobilnog korisnika ili, na osnovu udaljenosti od baznih stanica i delova signala dobijenih od mobilnog korisnika, izračunavaju tačnu poziciju korisnika i prosleđuju je putem mobilne mreže. Mreža mobilne telefonije GPS sateliti Lokacijski serveri Slika 12. A-GPS 14
GPS na mobilnim uređajima danas nudi niz mogućnosti i korisnih aplikacija, od navigacije na nepoznatom terenu (softveri sa digitalnim mapama gradova i puteva, na kojima se prati i planira kretanje vozila ili pešaka), ažuriranja tačnog vremena (signali sa satelita sadrže informaciju o vremenu merenom atomskim časovnicima, znatno preciznijim od kvarcnih na samom uređaju) do aplikacija koje vam nude raziličite informacije i sadržaje u zavisnosti od trenutne pozicije (npr. lista hotela i restorana ili vremenska prognoza za mesto u kome se trenutno nalazite, ili objašnjenje neke zgrade ili spomenika kome korisnik prilazi). Operativni sistemi mobilnih uređaja Većina klasičnih mobilnih telefona ima osnovne operativne sisteme proizvođača telefona, koji nude samo ograničene mogućnosti. Savremeni pametni telefoni, po uzoru na računare, imaju sopstvene operativne sisteme višeg nivoa, koji upravljaju radom uređaja, pre svega komunikacijom hardverskih komponenti sa softverskim aplikacijama (prema jednoj od definicija, pametni telefoni je su mobilni uređaji koji imaju operativni sistem višeg nivoa). Ipak, ovi operativni sistemi su jednostavniji nego operativni sistemi računara, imaju nešto drugačije prioritiete i uglavnom upravljaju bežičnim komunikacijama uređaja, razilčitim metodama unosa podataka, upotrebom multimedijalnih sadržaja i instalacijom novih aplikacija. Prvi operativni sistemi višeg nivoa za mobilne uređaje primenjivali su se uglavnom kod PDA uređaja, i najzastupljeniji su bili Palm OS i Microsoft-ovi Pocket PC i kasnije Windows Mobile, dok su se kod mobilnih telefona sa operativnim sistemima višeg niva najčešće koristili Symbian i Windows Mobile. Najpoznatiji operativni sistemi savremenih mobilnih uređaja su: Symbian Danas najzastupljeniji operativni sistem na mobilnim uređajima (slika 15). Prevashodno se koristi na telefonima kompanija Nokia, Samsung i Sony Ericsson. Od februara 2010. godine je postala u potpunosti open source platforma, tj. sav programski kôd ovog operativnog sistema i njegovih modula je otvoren i dostupan javnosti. BlackBerry OS Ovaj komercijalni OS (zatvorenog tipa) je prevashodno namenjen i prilagođen mobilnim uređajima BlackBerry kompanije Research In Motion (RIM), koji su pre svega namenjeni poslovnim korisnicima, pa je i sam operativni sistem orijentisan na lak i jednostavan rad sa poslovnim aplikacijama i razmeni informacija i podataka. iphone OS Komercijalni OS (zatvorenog tipa, sem nekih komponenti) razvijen je od strane kompanije Apple, za potrebe njenih mobilnih uređaja (iphone, ipod Touch i ipad). Nastao je od Mac OS X, koji je bio baziran na UNIX-u. Prvi put se pojavio sredinom 2007. godine. Windows Mobile Ovaj komercijalni OS (zatvorenog tipa) kompanije Microsoft, po mnogim karakteristikama, funkcionalno i estetski, podseća na poznati Windows OS za računare. Ranije se često koristio na PDA uređajima, danas se najčešće se koristi na mobilnim uređajima kompanija HP, Samsung, Sony Ericsson, LG, itd. Iako je u poslednje vreme u ozbiljnoj krizi (pre svega zbog jake konkurencije i sve izraženijeg prelaska na open source koncept), još uvek zauzima značajno mesto na tržištu mobilnih uređaja. Android Iako se relatvno skoro pojavio na tržištu (prvi telefon sa ovim OS je bio HTC Dream koji se pojavio u oktobru 2008. godine [ANDR1]), beleži veliki uspon, zahvaljujući tome što je baziran na slobodnom pristupu i otvorenom programskom kôdu (open source) i što iza njega stoje Google, jedna od najpoznatijih kompanija u oblasti Interneta i Open Handset Alliance, konzorcijum velikog broja poznatih kompanija iz oblasti hardvera, softvera i telekomunikacija (Google, Sony Ericsson, Samsung, HTC, Motorola, LG, Toshiba, Intel, Qualcomm, Texas Instruments, T-Mobile, Vodafone, itd.), posvećen razvoju i primeni otvorenih standarda u oblasti mobilnih uređaja. Gotovo svakodnevno se pojavljuju novi pametni telefoni na ovoj platformi, od brojnih proizvođača (HTC, Dell, Samsung, Sony Ericsson, Motorola, LG,...), od kojih su mnogi pre toga bili vezani za komercijalne operativne sisteme. Verzije ovog OS nazive dobijaju po vrstama kolača i slatkiša. Osim ovih najvažnijih, u upotrebi su još i Palm web OS, bada (Samsung), Maemo (Nokia) i nekoliko manje poznatih operativnih sistema baziranih na Linux-u. Svi savremeni operativni sistemi imaju grafički korisnički 15
interfejs (GUI) i podržavaju višekorisnički rad (multitasking). U sebi sadrže i najvažnije alate za svakodnevni rad korisnika: sat, kalendar, podsetnik, digitron, aplikacije za bežičnu konekciju, slanje i prijem e-mail-ova, pregled multimedijalnih sadržaja, itd. Tendencija je da se sve češće koriste otvoreni operativni sistemi, koji dozvoljavaju lakšu nadgradnju i razvoj sopstvenih aplikacija. Takođe, većina proizvođača prati rastuću popularnost socijalnih mreža (Facebook, Twitter, itd.) i nudi svojim korisnicima mogućnost efikasnog korišćenja ovih mreža sa mobilnog uređaja. Na svetskom tržištu i dalje je najzastupljeniji operativni sistem Symbian. Na slici 13 prikazan je udeo pojedinih operativnih sistema pametnih telefona za 2009. godinu. Aplikativni softver Slika 13. Tržišno učešće pojedinih operativnih sistema pametnih telefona za 2009. godinu Jedna od važnih karakteristika operativnih sistema višeg nivoa je mogućnost dodavanja novog softvera tj. instalacije novih aplikacija na mobilni uređaj. Novu aplikaciju korisnik može razvijati sam (o čemu će više reči biti u sledećem delu), ali se one mnogo češće besplatno preuzimaju ili kupuju u nekoj od on-line prodavnica na Internetu. U svetu je do sada od strane softverskih kompanija i nezavisnih autora razvijen veliki broj aplikacija za svaki od navedenih operativnih sistema, tako da za svaku oblast korisnik može da bira koju će preuzeti ili kupiti od obično nekoliko desetina ponuđenih opcija. On-line prodavnice je obično nalaze na sajtu proizvođača mobilnog uređaja ili operativnog sistema, pa tako izdvajamo Apple/iPhone App Store (http://www.apple.com/iphone/apps-for-iphone/), Windows Marketplace for Mobile (http://marketplace.windowsphone.com/), Ovi Store kompanije Nokia (https://store.ovi.com/), Android Market (http://www.android.com/market/), itd. Jedna od prednosti aplikativnog softvera za mobilne uređaje je njegova cena, jer se ona kreće od par dolara do nekoliko desetina dolara, što je znatno manje od cena aplikativnog softvera za računare. Plaćanje se najčešće vrši elektronski, kreditnom karticom na sajtu on-line prodavnice, a aplikacija se obično preuzima direktno na mobilni uređaj. Kao i od računara, dobar deo komercijalnih aplikacija su shareware, odnosno softver koji može da se u nekom kraćem periodu (7 do 30 dana) ili sa ograničenim mogućnostima besplatno isproba pre kupovine. Pri preuzimanju ili kupovini treba voditi računa i o tome za koji se model uređaja preuzima aplikacija, jer su, zbog nepostojanja opštih standarda, proizvođači prinuđeni da prave verzije softvera za svaki model ili grupu modela posebno (aplikacija razvijena za Windows XP neće raditi na Windows Mobile OS, niti će neka aplikacija razvijena za jedan model telefona kompanije Nokia raditi na svim telefonima te kompanije). Sa druge strane, proizvođači se trude da njihove aplikacije podrže formate fajlova i konkurentskih kompanija, pa tako fajlovi napravljeni u nekom od programa paketa Microsoft Office, moći da se otvore i modifikuju u odgovarajućim aplikcijama (za obradu teksta, tabelarne kalkulacije) i drugih operativnih sistema, a ne samo pod Window Mobile OS. Osim programa iz Office paketa, često se preuzimaju i koriste aplikacije vezane za Inertnet i komunikaciju (pretraživači, e-mail klijenti, administracija SMS poruka i telefonskih poziva, itd), prijem vesti i 16