БРИТАНЦИ О КОСОВСКОМ ВИЛАЈЕТУ

Британци о Косовском вилајету 1903 1913 95 БРИТАНЦИ О КОСОВСКОМ ВИЛАЈЕТУ 1903 1913 АЛЕКСАНДАР РАСТОВИЋ Апстракт: Велика Британија је нарочиту пажњу на простор Балкана и Косовског вилајета усмерила почетком XX века након што је увидела опасност од све већег и нарастајућег немачког милитаризма. У Foreign Office се с правом страховало да би повампирени немачки империјализам могао да угрози британске колонијалне интересе на Блиском и Средњем истоку. Зато се британска политика све више окреће балканском питању које је током 1903. године поново почело да се актуелизује мајским превратом у Србији и избијањем великих немира у Македонији. Британци веома помно прате дешавања у Косовском вилајету и подржавају Албанце који, потпомогнути из Беча све више испољавају своје национално територијалне аспирације. Осим тога Лондон прати понашање званичне Србије и упозорава Београд да се не меша у косовска збивања с обзиром на то да српска влада није могла равнодушно да посматра велики терор албанских банди над ненаоружаним српским становништвом. Поред званичне политике Лондон тамошња дешавања посматра и преко енглеских путописаца, научника и новинара. Иако су тамо отишли са предубеђењима после повратка у отаџбину они углавном објективно обавештавају јавност о правом стању у Косовском вилајету, зулумима Албанаца и патњама хришћанског становништва. Званична британска политика током балканских ратова мења своје погледе на Косово и све више уважава интересе српске стране, поготово када се ради о територијалној пропадности неких спорних градова у вилајету. Кључне речи: Велика Британија, Балкан, Косово и Метохија, Косовски вилајет, Званична британска политика. Косовски вилајет је био сфера појачаног интересовања како енглеске владе тако и јавног мњења у прве две деценије XX века. Након Берлинског конгреса британска политика је заинтересованост за тај простор препуштала моћној Аустроугарској која је заједно са Русијом била гарант очувања статус кво на Балкану. Међутим, све агресивнија политика моћних политичких и војних кругова на Балплацу која је за коначни циљ имала продор на Исток, најдиректније је угрожавала британске колонијалне интересе. У Лондону се

96 Александар Растовић схватило да је последњи тренутак да се активније укључи у решавање увек актуелног балканског питања које се на почетку XX века најдиректније рефлектовало кроз македонско питање али и на проблему Косовског вилајета које је у то време иако под турском влашћу све више био изложен агресивном деловању арбанашких банди које су терорисале хришћанско становништво, а у првом реду Србе. Не треба сметнути с ума да је Косовски вилајет на почетку XX века био својеврсна одскочна даска преко које је Аустроугарска монархија желела да продре према Вардарској долини и даље ка Солуну, најважнијој тачки њене империјалне спољње политике. Аустријанци су схватили да то могу остварити уз помоћ Албанаца и зато на њих врше велики политички, пропагандни, културни и верски утицај помажући њихове национално-територијалне аспирације, и представљајући се као њихови заштитници. Истовремено, предводници аустријске милитаристичке политике подржавају и њихову мржњу и сукобе са српским становништвом на том простору. 1 Занимљиво је да су алармантне вести о томе стизале у Лондон како преко званичних британских дипломата на Балкану тако и од енглеских путописаца који су тих година често походили тај простор. Однос званичника у Foreign Office према косовском питању био је у складу са генералним британским ставом о потреби очувања турског царства, односно статуса кво које би се односило и на Косовски вилајет као њену провинцију. Занимљиво је да британска влада, иако се ангажовала на допуни и спровођењу Мирцтешког програма реформи, није позитивно реаговала на иницијативе које су долазиле са српске стране да се у реформе укључе и делови Старе Србије односно западни део Косовског вилајета (Пећ, Призрен, Приштина, Пљевља, Сјеница), као и да се спречи да Аустрија добије право да контролише спровођење реформи у источном делу Косовског вилајета (Качаник, Куманово, Кратово, Паланка, Скопље). Она је разлоге за такав став правдала тешкоћама у прихватању тога плана од стране великих сила. 2 Тиме је Аустрија неометано успела да оствари своје намере, при чему је значај њеног успеха био огроман ако се узме у обзир чињеница да је добила контролу над Качаником који је представљао географски улаз у Стару Србију. 1 В. Стојанчевић, Прилике у западној половини Косовског вилајета према извештајима аустроугарског конзула у Скопљу 1900 и 1901. године, Историјски часопис књ. XII XIII, 1961 1962, Београд 1962, 289, Исти, Сукоб Аустро-Угарске и Србије у Косовском вилајету 1900 1914, Срби и Арбанаси 1804 1912, Нови Сад 1994, 283 294. 2 Архив Србије, Министарство иностраних дела Србије, Политичко одељење 1908, Фасцикла IX, Досије III, Поверљиво број 518, Милићевић Пашићу, 6. III 1908. (у даљем тексту АС, МИДС, ПО, Ф, Д, Пов. бр), АС, МИДС, ПО, Ф IX, Д V, Пов. бр. 686, Милићевић Пашићу, 29. III 1908.

Британци о Косовском вилајету 1903 1913 97 Како се ситуација у Старој Србији погоршавала јер је велики број Срба због зулума албанских банди морао да напусти своје домове, српска влада је упозоравала велике силе, између осталих и Велику Британију на тамошње жалосно стање ствари као и да Албанци у тим областима служе интересима Аустрије. Скоро свакодневно од 1903. године српске власти су добијале извештаје о зулумима помахниталих албанских одметника. Тако је на пример Милан Ракић, српски вицеконзул у Приштини 21. марта 1907. године послао списак са именима осамнаест Срба које су убили Албанаци у Косовском вилајету од почетка јула до краја децембра 1906. године. 3 О забринутости српске владе због лоше ситуације у Косовском вилајету британску владу је између осталог обавестио посланик Вајтхед почетком јануара 1910. године. У разговору са Мирославом Спалајковићем, начелником министарства иностраних дела, сазнао је да је ситуација у Новопазарском санџаку, Старој Србији и Косовском вилајету тешка. Те провинције су у стању анархије, у њима дивљају банде тако да су бројне српске цркве затворене, а свештеници због терора избегли у Скопље да потраже заштиту валије и страних конзула. 4 И дипломата Корвлеј Барклеј је 3. августа исте године обавестио британску владу да српска штампа непрекидно извештава о тешком положају српске популације у Косовском вилајету где је, како се писало, ситуација лоша да лошија не може бити. 5 Са своје стране велике силе су у више наврата почев од 1905. године оптуживале балканске државе да опструишу спровођење реформи. На ту тврдњу поново је одговорено из Београда да би позиција Срба у европским областима Турске била лакша када би реформе обухватиле и мешовите српско албанске крајеве. Тај предлог, иако прихваћен од стране британског амбасадора у Софији Џорџа Бјукенена, није усвојен због противљења Аустрије. Доследна својој политици одржавања статуса кво и избегавања стварања сукоба и нових подела, британска дипломатија је током фебруара 1907. захтевала од српске владе да спречи прелазак герилских банди у Стару Србију и Македонију тврдећи да их предводе српски официри. У разговору који је поводом тих оцена Џејмс Вајтхед, британски посланик у Београду водио са Николом Пашићем, добио је негативан одговор. Српска влада је одбијала оптужбе да финансира и подржава устаничке чете, а да официри који их предводе нису у активној војној служби. 6 Иначе и Едвард Греј и његов 3 АС, МИДС, Политичко-просветно одељење, 1907, З ред 112, Пов. Бр. 197, Ракић МИД-у, 21. III 1907. 4 British Documents, IX, N 88, J. Whitehead to E. Grey, January 5, 1910, 97. (у даљем тексту B. D.) 5 B. D. vol. IX, N 164, Barclay to E. Grey, August 3, 1910, 189. 6 Foreign Office. 371/328, N 11, J. Whitehead E. Grey, February 15, 1907. (у даљем тексту F. O): B.D. vol. V, N 84, J. Whitehead to E. Grey, February 15, 1907, 117 118.

98 Александар Растовић помоћник Чарлс Хардинг су током пролећа и лета 1907. године упозоравали др Михаила Милићевића, српског посланика у Лондону и Славка Грујића да српска влада треба да обустави деловање српских чета на територији Старе Србије које су поново активиране за разлику од бугарских чета чије су акције престале. Деловање тих чета су, по мишљењу Греја, подривале напоре Велике Британије и осталих европских сила да изврше реформе и поврате мир на Балкану. Зато је игра коју је вршила Србија била изазивачка и опасна по мир. 7 Међутим, занимљиво је истаћи да је Џејмс Битхом Вајтхед у неколико наврата поручивао аустријском посланику грофу Форгачу да су жалбе Срба у Старој Србији оправдане, иако је слао извештаје у Лондон да српски официри одлазе на југ и да раде са револуционарним комитетом у Београду. Сличне позиве српској страни да не предузима офанзивне и изазивачке акције стизале су и наредних година. У Лондону се помно пратио устанак албанских племена на територији Албаније у пролеће 1911. године и како ће се он рефлектовати на ситуацију у Косовском вилајету јер је постојао страх да се побуна не прошири и на Македонију. Британци су се интересовали и ослушкивали и како ће се у новонасталим околностима поставити српске власти. Из Београда су тих месеци стизала уверавања да ће Србија остати мирна ако устанак задржи локални карактер, али, ако се буде распламсао и Аустрија то искористи да прошири свој утицај између осталог и на Косово, у том случају Србија ће предузети кораке да заштити своје интересе. 8 Британски посланик у Софији Бакс Ајронсајд известио је Foreign Office 24. јула 1911. године да је, према његовим поверљивим изворима, циљ Аустрије и Ерентала у случају да дође до ширења устанка Албанаца, односно слома турске империје у Европи, с једне стране да Србија буде ослабљена и по могућству територијално умањена, а с друге стране да треба оснажити аутономну Албанију која би обухватила велики део Косовског вилајета на исток до Приштине и северноисточно до тадашње границе Србије, а одатле дуж леве обале Мораве и Вардара до Скопља, и даље дуж Вардара до обала Егејског мора. Практично енглески дипломата је упозоравао да се на тај начин исцртавају границе великоалбанске државе. 9 Занимљиво је да се са оваквим вестима које је послао Ајронсајд слагао и Ферфакс Картрајт, британски посланик у Бечу који се 22. јула исте године сусрео са Еренталом. Том приликом гроф Ерентал је изразио симпатије за Албанце и није се супроставио формирању 7 АС, МИДС, ПО, 1907. Ф IV, Д IV, Пов. бр. 401, М. Милићевић Н. Пашићу, 2. III 1907.; АС, МИДС, ПО, 1907. Ф IV, Д IV, Пов. бр. 542, М. Милићевић Н. Пашоћу, 26. III 1907.; АС, МИДС, ПО, 1907. Ф IV, Д V, Пов. бр. 950, С. Грујић Н. Пашићу, 10. VI 1907. 8 B. D. vol. IX, N 471, R. Paget to E. Grey, April 11, 1911, 451. 9 B. D. vol. IX, N 51, Bax-Ironside to E. Grey, July 24, 1911, 492.

Британци о Косовском вилајету 1903 1913 99 аутономне Албаније. 10 Сличне вести стизале су и из Београда. Дипломата Корвлеј Барклеј је средином јануара 1912. известио Лондон да му је Милован Миловановић, српски министар иностраних дела рекао да иза устанка Албанаца стоји Аустрија која охрабрује албански покрет како би остварила своје интересе између осталог и на простору Косова. Миловановић је упозорио Барклеја да је Косовски вилајет питање живота и смрти за Србију која не може да затвори очи у случају да Аустријанци тамо уђу. 11 И Барклеј је упозоравао своју владу да у Београд стижу вести о свакодневним нападима Албанаца на Србе у Косовском вилајету и да се напади све учесталије догађају. 12 Када је у лето 1912. године Леополд Бертхолд, аустријски министар иностраних дела објавио предлог о децентрализацији турских европских провинција, тачније план о стварању аутономне Албаније која би обухватала и Косовски вилајет српска влада је ту иницијативу дочекала на нож, сматрајући да је тако нешто у супротности са њеним интересима. О оштрим реакцијама Београда на тај предлог Foreign Office је обавестио посланик Ралф Пеџет. 13 Иначе, косовски проблем је поново доспео у жижу интересовања британске јавости током балканских ратова. Лондон је на самом почетку ратних операција самоуверено понављао добру знану синтагму да нема промене статуса кво, али су војни успеси балканских савезника, а посебно српске војске натерали европске силе, па и Велику Британију да устукну пред новонасталом ситуацијом. И Греј је морао да прихвати неопходност територијалних промена само што је његова замисао била да оне буду што мање како не би иритирале Аустроугарску која се поново поставила као заштитница албанске ствари. Копља су се ломила око српског права да изађе на Јадранско море преко територије северне Албаније и око источне границе будуће албанске државе односно око статуса неколико градова у Косовском вилајету (Пећ, Призрен, Ђаковица) с обзиром на то да су Срби позивајући се на историјско право сматрали да им тај простор припада. Никола Пашић је крајем децембра 1912. године у специјалном упутству српским посланствима у иностранству нагласио потребу да Србија задржи земље у Старој Србији и да од њих не може и неће одустати без обзира на могуће последице. 14 Исту аргументацију је изложио и посланику Пеџету изражавајући велику узнеми- 10 B. D. vol. IX, N 516, Cartwright to A. Nicolson, August 15, 1911, 500. 11 B. D. vol. IX, N 540, Barclay to E. Grey, January 16, 1912, 533. 12 B. D. vol. IX, N 550, Barclay to E. Grey, February 15, 1912, 542. 13 B. D. vol. IX, N 659, R. Paget to E. Grey, August 26, 1912, 643 644. 14 АС, МИДС, ПО, 1912, Ф X, Д VIII, Пов. бр. 52, Пашић посланствима у Русији, Француској, Белгији, Великој Британији и Италији, 10/23. XII. 1912.

100 Александар Растовић реност због вести да аустријска влада намерава да изврши притисак како би се Албанији обезбедили Призрен, Ђаковица, Пећ. 15 У Foreign Office су се пажљиво пратиле изјаве српских политичара око граница будуће албанске државе, као и реакције јавног мњења. Пеџет је обавестио Лондон 8. јануара 1913. да штампа пише о неправдама које се чине Србима у смислу да им се одузму плодови њихових победа. 16 Приликом сусрета са Славком Грујићем, 9. јануара, Едвард Греј се интересовао о српском ставу према статусу градова у Косовском вилајету, напомињући да решење тог питања неће бити толико неповољно и утврђено на уштрб Србије како се то обично мисли. 17 Занимљиво је да је Греј неколико дана касније у погледу статуса Ђаковице у разговору са грофом Александром Бенкендорфом, руским амбасадором у Лондону, изразио чуђење зашто је Србија спремна да уђе у рат због неколико спорних километара територије, напомињући да тај град већински насељавају Албанци. 18 Међутим, на седници Лондонске конференције амбасадора великих сила 22. јануара 1913. шеф Foreign Office је био склон компромису и нагињао је решењу да се Србији дају накнаде на источној албанској граници. 19 Сазнавши да почиње дискусија о источним границама Албаније Пашић је послао инструкције посланству у Лондону да се од британске владе тражи да подржи историјско и географско право Србије на градове у Косовском вилајету. 20 Николу Пашића је све више забрињавала позиција Аустрије према питању албанских граница и он је својом оштром реториком сматрао да може пре свега да примора Велику Британију и остале савезнике да убеде Беч како би одустао од захтева за припајање спорних градова Албанији. Према томе, главни камен спотицања били су градови Дебар и Ђаковица, а Србија није била спремна на уступке. Након непопустљивих ставова Србије Едвард Греј се обратио Русији са захтевом да јасно повуче границу свог попуштања. Сазонов је то и учинио. Руски предлог је подразумевао да се из састава Албаније искључе Тарабош, Љумска равница, Ђаковица и Дебар, али се допуштало да Скадар припадне Албанији. 21 Међутим, Аустрија није желела компромис по питању Ђаковице. Греј се нашао између две ватре. Русија је као последњу карту навела верски разлог због чега је то ме- 15 B. D., vol. IX, part II, N 427, R. Paget E. Grey, December 31, 1912, 324. 16 B. D., vol. IX, part II, N 468, R. Paget E. Grey, January 8, 1913, 374 375. 17 АС, МИДС, ПО 1912, Ф X. Д VIII, Пов. бр. 5008, 5030, С. Грујић Н. Пашићу, 27. XII 1912. / 9. I 1913; B.D., vol. IX, part II, N 472, Е. Grey to R. Paget, January 8, 1913, 376 377. 18 B. D., vol. IX, part II, N 507, E. Grey to G. Buchanan, January 14, 1913, 406 407. 19 B. D., vol. IX, part II, N 548, E. Grey to G. Buchanan, January 23, 1913,440 441; B. Hrabak, Britanska diplomatija o razgraničenju severne Albanije, Историјски записи, XXXIX, 4, Титоград 1986, 38. 20 B. D., vol. IX, part II, N 589, C. Barclay to E. Grey, February 4, 1913, 474. 21 B. Hrabak, нав. дело, 44.

Британци о Косовском вилајету 1903 1913 101 сто требало да припадне Србима. Истицало се да се тамо налази важна верска институција манастир Високи Дечани и да то треба поштовати. С друге стране, Едвард Греј је био потпуно свестан да је Ђаковица град од само шест хиљада становника, али да се на њему ломе рат или мир. 22 С обзиром на то да није могао да врши даљи притисак на Русију по питању Ђаковице због њених ранијих уступака сматрао је да се ово место које је Роберт Грејвс у својој књизи Storm Centures of the Near East. Personal Memoirs 1879 1929, описао као најстарији али и најпримитивнији град у најмање цивилизованој европској држави, 23 уступи Србији. У том смислу прибегао је својој добро познатој и опробаној еквилибристици. Рачунао је да ако Аустрија одустане по питању Ђаковице и Дебра, онда би Русија требало да одустане од подршке да Скадар припадне Црној Гори. 24 План Едварда Греја је Аустрија прво начелно, а затим и у потпуности прихватила и то након исцрпљујућег рата живаца и дипломатског надмудривања. 25 Аустријски посланик у Лондону је 21. марта саопштио Греју да ће Аустрија попустити у погледу Ђаковице ако се обезбеди ефективна заштита албанске мањине и католика на територијама које буду припале Србији, као и да Београд треба да се повуче са оних територија које буду припале Албанији. О томе је обавештен и Сазонов који се сагласио с предлогом. 26 Коначно, после више месеци неизвесности Србија је остварила своје захтеве и добила поред Пећи и Призрена и Дебар и Ђаковицу. 27 Занимљиво је истаћи да је тих месеци када је питање граница било актуелно, Бакс Ајронсајд, био једини Енглез који је у потпуности и искрено подржао српске захтеве. Он је 9. фебруара 1913. реферисао у Лондон констатујући да ће Србији, која је била најуспешнија од свих балканских савезница у ратним операцијама, бити одузети плодови њених победа у Старој Србији и друге територије које ће бити припојене Албанији. Сматрао је да је решавање територијалног статуса Србије од суштинског значаја за разумевање балканске ситуације. 28 Поред британских званичника интересовање за Косово и Метохију показивали су и представници тамошњег мњења (путописци, научници, новинари). Од британских путописаца Косовски вилајет је често походила 22 B. D., vol. IX, part II, N 650, E. Grey to E. Gochen, February 23, 1913, 528 529. 23 R. Graves, Storm Centures of the Near East. Personal Memoirs 1879 1929, London 1933, 259. 24 B. D., vol. IX, part II, N 664, E. Grey to E. Goschen, February 28, 1913, 543; B. D., vol. IX, part II, N 665, Е. Grey to G. Buchanan, February 28, 1913, 544 545. 25 B. D., vol. IX, part II, N 705, G. Buchanan to E. Grey, March 12, 1913, 575 576. 26 B. D., vol. IX, part II, N 747, E. Grey to R. Paget, March 22, 1913, 612. 27 АС, МИДС, ПО 1913, Ф XV, Д III, Пов. бр.1200, М. Веснић МИД-у, 15/28. III 1913. 28 B. D., vol. IX, part II, N 601. H. Bax-Ironside to E. Grey, February 9, 1913, 484 485.

102 Александар Растовић Мери Дарам, антрополог, занимљива али и контроверзна Енглескиња, најгласнији албански лобиста у својој земљи с почетка XX века. Занимљиво је да су њени први боравци били у склопу мисије коју јој је поверио Foreign Office, док је током балканских ратова на Косову боравила самоиницијативно. Дарамова је све донедавно била заборављена у својој земљи. Разлоге за то можда можемо тражити у специфичности њене личности. Њени савременици који су се такође бавили питањима Балкана и Јужних Словена као што су Ребека Вест, Ситон Вотсон, Хенри Викем Стид, сматрали су да је треба избегавати јер је била дивља и ексцентрична особа. У посебно лошим односима је била са Ситоном Вотсоном, с којим је водила прави мали рат више од једне деценије око питања умешаности и одговорности Србије за избијање Првог светског рата. Она је за њега била отровна жена, која говори неистине и клевете. Осим ових епитета, професор Вотсон је написао за њу да је агресивна и нетактична особа. 29 Није био спреман ни да призна да Дарамова озбиљно познаје историју и да његово мишљење деле и сви остали стручњаци за европска питања. Такође, је оптужио за безобзирност, нечасне и нетачне оптужбе које користи против свих, за контроверзне методе које примењује. Познати новинар Хенри Невинсон описао ју је као мало сентименталну особу која је у опхођењу с другим људима груба и неучтива. 30 Они најекстремнији су је описивали као психички потпуно неуравнотежену личност. Њена карактеристика у досијеу Foreign Office из 1908. такође није била нимало афирмативна. Оцењена је као особа која се не препоручује за комуникацију. Дарамова је први пут на Косово дошла у лето 1903. године када је посетила Пећ и Дечане. Иначе, своје утиске са тог пута описала је у књизи Кроз српске земље. Потресена жалосним приликама које је тамо затекла забележила је да прича о Старој Србији представља једну непрекидну бол. 31 Говорећи о недаћама Срба у Старој Србији, истакла је да такво стање траје од велике сеобе Срба 1690. године када су они због тешког положаја напустили то подручје остављајући земљу Албанцима. Преостале малобројне хришћане који нису могли да се побуне против терора нити да скрену пажњу великих сила на свој несносан и мизеран положај угњетавали су и пљачкали Албанци. Косово и Метохију је поново посетила крајем лета 1908. године, када је обишла Ђаковицу, Призрен, Косово Поље, Грачаницу, Приштину, Косовску Митровицу. 29 G. W. Shanafelt, An English Lady in High Albania. Edith Durham and the Balkans, East European Quarterly, XXX, N 3, September 1996, Colorado 1996, 228. 30 H. Nevinson, The Fire of Life, London 1935, 277. 31 М. Дарам, Кроз српске земље, Београд 1997.², 243.

Британци о Косовском вилајету 1903 1913 103 Велики простор у својим делима је посветила припадности Косовског вилајета, непрестано заступајући албанске претензије ка том подручју. Ипак, признала је да је Косовски вилајет био најважнији део великог српског царства у средњем веку, а да Срби данас гледају на њега као на део свог права стеченог рођењем, и да је њихова визија да га поново ослободе. 32 Дарамова је често писала о односу Срба и Албанаца. Иако је у почетку показивала наклоност према српском народу и благу резервисаност према Албанцима она ће врло брзо постати страствени заступник албанске ствари, а огорчени противник Срба. И док у књизи Кроз српске земље Србе описује као љубазне, великодушне и поштене људе, већ се у Балканском бремену осећа постепено хлађење према Србима, а окретање ка Албанцима. Овде се неизбежно поставља питање због чега је дошло до радикалног заокрета у размишљањима и ставовима ове британске научнице. Један од разлога је општа свест викторијанског душтва у коме је одрастала и изграђивала се и то на основама снажног империјалистичког духа или се њена резервисаност према Русима пренела и на њиховог највернијег балканског савезника Србе. Можда је на њу утицао и чест и дуготрајан боравак међу Албанцима који су, како је сама тврдила на неколико места у својим књигама, прави уметници и имају велику моћ прилагодљивости и уверљивости код својих саговорника. 33 Још један истакнути британски научник боравио је на Косову. Професор Ситон Вотсон је маја 1913. године заједно са својом супругом, Станојем Михајловићем (генералним конзулом Србије у Берлину), Миланом Милојевићем (српским послаником у Хагу) и Мабел Грујић (Американком, женом српског дипломатског представника у Лондону Славка Грујића), обишао косовске градове, Призрен и Приштину. Том приликом, доста времена провео је боравећи у српским војним штабовима и међу војском где је наишао на срдачан пријем. Боравак на Косову оставио је снажан печат на угледног енглеског историчара који је у својим делима указао на значај Косовског вилајета за Србе, њихову државотворност, очување идентитета и традиције. Тако је у књизи Србија, јуче, данас, сутра (Serbia, Yesterday, Today, Tomorrow), указао на велики значај косовског мита за Србе који пет векова прослављају годишњицу одржавања Косовске битке. Указујући на чудесну моћ српских митова и епских песама у очувању националног идентитета, истакао је једну упечатљиву секвенцу из Првог балканског рата која показује како је мит о Косовској бици чудотворно деловао на победе српске војске над Турцима и шта је Косово значило за сваког Србина. Првих ратних дана Друга српска армија се нашла у тешкој ситуацији без хране и заклона, изложена снажној киши и без правих података о покретима неприја- 32 Исто, 248. 33 G. W. Shanafelt, нав. дело, 291.

104 Александар Растовић теља. Када су сутрадан стигли на Косово поље истог тренутка њихова депресија је нестала и они су почели весели и срећни да певају националне песме о Косову. 34 О Косову и Метохији писао је и у монографији, Раст националности на Балкану, (The Rise of Nationality in the Balkans) а у контексту описа тока ратних операција за време Првог балканског рата. Веома исцрпно је представио тактику Турака и Срба на овом делу ратишта и описао сам ток дејстава приликом ослобађања Приштине, Скопља Куманова, Кичева и Битоља. На Косову су боравили и британски новинари. Највећи број њих тамо је боравио током балканских ратова када су извештавали за своје листове као ратни репортери или специјални дописници. Реџиналд Ранкин, Роберт Џозеф Макхјуџ, Чарлс Хендс, Морис Беринг, Хенри Невинсон само су неки из плејаде енглеских новинара који су у то време боравили и извештавали о Косовском вилајету. Новине су тих месеци врло исцрпно писале о припадности градова у Косовском вилајету као и о наводним злочинима српских војника над албанским цивилима. У погледу српског потраживања Пећи, Призрена, Ђаковице и Дебра, објављивани су или негативни текстови или они информативне природе. Тако на пример ратни извештач The Times-а за време Првог балканског рата из штаба српске војске, Реџиналд Ранкин, у својим текстовима и у двотомној књизи није одобравао дипломатско понашање Србије приликом одређивања северноисточне границе Албаније, а посебно њене ставове око статуса Ђаковице. Навео је податак да је у Ђаковици, граду са две хиљаде кућа и двадесет пет хиљада житеља већинско албанско становништво мухамеданске вероисповести (четири петине становништва). На основу тога мислио је да Срби немају право да захтевају да им припадне то место. 35 Вести о наводним покољима Албанаца које врши српска војска изазвале су посебну пажњу штампе која је у овом случају подлегла изазовима сензационализма и гласина, често само преносећи такве информације, без провере или редакцијског ограђивања. У тексту Alleged Massacres by Servians. Exterminating Ottomanised Serbs in Macedonia (Наводни масакри Срба. Уништавање отоманизованих Срба у Македонији), дописник листа The Daily Chronicle известио је о покољима Албанаца које су извршили Срби. У једностраном тексту изнео је податке да је у околини Приштине масакрирано око пет хиљада Албанаца, да су албанска села попаљена, а становници убијани без милости. Оптужио је Србе да покушавају да истребе Албанце. 36 34 Ѕ. Watson, Serbia, Yesterday, Today, Tomorrow, London 1916, 9 10. 35 Исто, 282. 36 AС, МИДС, ПО, 1912, Ф XI, Д I, Пов. бр. 3994, С. Грујић Н. Пашићу, 31. X. 1912.

Британци о Косовском вилајету 1903 1913 105 И The Daily Telegraph је 31. децембра 1912. објавио текст свог пештанског дописника Atrocities in Albania. Terrible Charges-Massacres of Moslems (Ужаси у Албанији. Страшне оптужбе масакр муслимана) у коме се тврдило да је у близини Приштине побијено пет хиљада Албанаца. Аутор је навео да је у Урошевцу српски командант наредио бегунцима да се врате у своје куће и положе оружје. Пошто су они то учинили, четири стотине лица је побијено, тако да је у граду остало само шест муслиманских породица, док је становништво Приштине десетковано. 37 Међутим, нису сви текстови The Daily Telegraph-а били антисрпски. Било је и врло објективних написа у којима су се оповргавале наводне оптужбе. Тако је на пример ратни дописник листа, Роберт МакХјуџ је 26. новембра 1912. објавио текст Serbs and Albanians. Alleged Atrocities. Authoritative Denial (Срби и Албанци. Наводне оптужбе. Званично негирање) у коме је демантовао гласине о зверствима Срба над Албанцима. 38 Према томе Енглези су врло пажљиво пратили сва дешавања у Косовском вилајету на почетку XX века и то како преко својих званичих представника тако и преко научника, путописаца и новинара. Њима је најважније било да се на том простору сачува постојеће стање, односно да та провинција остане и даље у саставу Турског царства. Иако су редовно и исцрпно обавештавани о тешком и готово несносном положају хришћанског становништва које је свакодневно било изложено терору и убиствима од албанских банди, нису предузимали конкретне мере како би се си злочини смањили или искоренили. Напротив чак је српска влада упозоравана је да се не меша у тамошње ствари и не подржава наоружавање хришћанског становништва. Нешто уравнотеженији став британски државни кругови заузели су током балканских ратова, када су, након великих победа српске војске морали да ревидирају политику територијалне неповредивости Турске у Европи и сагласе се са признавањем права Србији да поврати територију Косовског вилајета у свој састав. 37 The Daily Telegraph, December 31, 1912, N 18000, p. 9, Atrocities in Albania. Terrible Charges Massacres of Moslems. 38 The Daily Telegraph, November 26, N 17971, p. 12, Serbs and Albanians. Alleged Atrocities. Authoritative Denial