ŽIVOT POSLE SMRTI Ivica Stamenković Trinaesto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evan đeljem". http://biblijskaistina.blogspot.com
"I kao što je ljudima određeno da jednom umru, a zatim sud..." Poslanica Jevrejima 9:27 U poglavlju koje upravo otpočinjemo, proučićemo verovanje Istočne crkve o zagrobnom životu. Ukratko rečeno, pravoslavna teologija zastupa učenje da svaka osoba poseduje besmrtnu dušu. I, mogli bismo sa punom slobodom da ustvrdimo, da je ovo i jedino ispravno učenje koje pravoslavni zastupaju u okviru ove teme. Ono što je pogrešno, a što sledi u njihovoj dogmatici, jeste verovanje da duša nakon smrti napušta ljudsko telo, te u zavisnosti da li je čovek bio pravoslavno kršten ili ne, putuje ka nebu polažući račune o svojim gresima na nebeskim demonskim carinarnicama (mitarstvima) ili odmah biva poslata u pakao. Ipak, učenje pravoslavnih o životu posle smrti ćemo detaljno sagledati u drugom delu ovoga poglavlja. Argumentovano ćemo utvrditi da njihovo verovanje nije u skladu sa onim što proizilazi iz bogonadahnutog Svetog pisma. U prvom delu ovog poglavlja želim da prikažem šta Biblija otkriva svojim čitaocima kada govori o sudbini čoveka nakon njegovog poslednjeg izdisaja. U Svetom pismu su objavljene duhovne istine koje je Bog progresivno otkrivao ljudima kroz vekove. Tokom istorije Staroga i Novoga zaveta, Gospod je ljudima pružao sve detaljniji uvid u buduća dešavanja o kojima oni po prirodi ne bi mogli ništa da znaju. Počinjao je sa veoma ograničenim i skromnim objavama, a završavao sa onim koje su obuhvatnije. Takav je slučaj i sa, na primer, vaskrsenjem iz mrtvih (o kome ćemo mnogo detaljnije govoriti u narednom poglavlju). Naime, za razliku od novozavetnih kazivanja o vaskrsenju, Stari zavet nam pruža samo blagi i ograničeni uvid u ovaj budući događaj. Pitanje o zagrobnom životu je takođe polagano otkrivano od Boga kroz Bibliju, a posebno u novozavetnim spisima, koji o ovoj temi govore mnogo više nego starozavetni. Šta su o životu posle smrti verovali ljudi koji su živeli u vremenu koje opisuju starozavetni tekstovi, tj. od stvaranja sveta pa sve do rođenja Isusa Hrista? Na ovom mestu ćemo se potruditi da damo što precizniji odgovor na upravo postavljeno pitanje. Verovanje u zagrobni život u Starom zavetu Kao što sam već pomenuo, učenje Svetog pisma o sudbini čoveka posle smrti (ukoliko izuzmemo sasvim shvatljivu činjenicu da pokojnik 2
nakon smrti biva sahranjen, na različite načine - u zavisnosti od kulture i verovanja naroda) je u njegovom prvom delu prilično maglovito. Na stranicama ovog dela Biblije srećemo se sa različitim izjavama koje ukazuju na mogućnost postojanja zagrobnog života. Ipak, u to vreme smrt nije bila događaj kome se bilo ko radovao, sem onih koji su se nalazili u velikoj duševnoj agoniji ili nesnošljivom telesnom bolu, kao što čitamo u slučaju pravednog Jova (O Jovu 3:11-13, 21-22). Stanje ljudske duše nakon smrti je od strane nekih starozavetnih ljudi bilo shvatano kao boravak u mračnom obitavalištu bestelesnih duhova, u kome tumaraju i duše pravednika i duše grešnika. Sa druge strane, mnoštvo drugih biblijskih tekstova opisuje stanje mrtvih kao san, kojim u prahu zemaljskom spavaju svi preminuli do telesnog vaskrsenja. Da bismo otpočeli detaljnije proučavanje o tome šta Stari zavet kazuje o stanju koje nastupa posle fizičke smrti, potrebno je da najpre sagledamo čovekovo sazdanje koje se odigralo šestog dana Božijeg stvaranja. Evo kako nas Biblija izveštava o ovom događaju: "A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni, i posta čovek duša živa." 1 "Gospod, Bog, stvori čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah života; i čovek posta živo biće." 2 "Gospod Bog načini čoveka od praha zemaljskog i u nozdrve mu udahnu dah života. Tako je čovek postao duša živa." 3 U navedenom stihu (iz prevoda na srpski jezik koji su do sada sačinjeni) uviđamo da je Gospod oblikovao čovekovo telo od zemaljskog praha (tj. zemlje) a potom "udahnuo" u njegove nozdrve dah života. U prevodu, Gospod je pokrenuo životni proces u već oblikovanom ljudskom organizmu tako što je čoveku u pluća udahnuo prvi dah vazduha (odnosno, podario mu "duh životni"). Toga trenutka su profunkcionisali i svi ostali organi i tkiva. Čovek je postao živo biće. Prema Gospodnjem učenju objavljenom u prvom delu Biblije, možemo da saznamo da svaki čovek, nakon svoje smrti, prepušta svoje telo zemlji od koje je i nastalo, a da se njegov duh vraća Bogu koji mu ga je dao. Nakon čovekovog sagrešenja, posle uzbranja ploda sa zabranjenog drveta, Bog je izrekao Adamu sledeće reči: "Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti." 4 1 1. Mojsijeva 2:7; prevod Đure Daničića. 2 1. Mojsijeva 2:7; prevod dr Luja Bakotića. 3 1. Mojsijeva 2:7; prevod prof. dr Aleksandra Birviša (do sada jedini prevod sa jevrejskog na savremeni srpski jezik). Postanje ili Prva knjiga Mojsijeva, Ikonos, Beograd, 2003. god. 3
Od momenta sagrešenja, prvo ljudsko biće je počelo da stari, da bi se, po Stvoriteljevim rečima, na kraju vratilo u prah od koga je i uzeto. Mudri car Solomun je, duboko promišljajući o svrsishodnosti ljudskog života na zemlji, zaključio da je sudbina ljudi istovetna kao i sudbina životinja (po pitanju njihove smrtnosti i vraćanja njihovih tela u zemaljski prah): "Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva, kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovjek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština. Sve ide na jedno mjesto; sve je od praha i sve se vraća u prah." 5 Ipak, i pored odlaska svih živih stvorenja "na jedno mesto", odnosno sahrane njihovih prirodnih tela u zemljane grobove, Solomun je pozvao sve svoje slušaoce kao i čitaoce knjige Propovednika, da se pouzdaju u Gospoda dok još uvek imaju vremena (do svoje smrti), jer nakon nje više neće biti nijedne povoljne prilike. Rekao je: "Uživaj mladiću za mladosti svoje, i nek se veseli srce tvoje dok si mlad; i idi kud te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog pred sud svoj zvati. Ukloni žalost od srca svoga i zlo od tela svoga, jer su i mladost i zora taština. Ali opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje, pre nego dođu zli dani i stignu godine kad ćeš reči: Nemam uživanja u njima; pre nego što potamne sunce i svetlost (...) pre nego se prah vrati u zemlju, kako je pre bio, i duh se vrati Bogu, koji ga je dao." 6 Starozavetna božanska objava koju su verom prihvatili tadašnji pobožni ljudi odnosila se na postojanje tajanstvenog podzemnog sveta u kome su obitavali duhovi preminulih. To mesto je bilo nazvano šeol, odnosno carstvo mrtvih. U Svetom pismu Starog zaveta se na više mesta pominje reč "šeol". U prevodima Biblije na srpski jezik, koje su sačinili Daničić i Bakotić, ovaj pojam je preveden rečima "grob" ili "pakao". Reč "grob" ne predstavlja najbolji izbor, jer ne opisuje šeol (podzemni svet) na ispravan način i ne odražava pravo značenje biblijskog pojma. 7 Iz tog razloga, u 4 1. Mojs. 3:19. Naglasak moj. 5 Knjiga Propovednika 3:19-20. 6 Knjiga Propovednika 12:1-4, 9. Naglasak moj. Prevod dr Lujo Bakotić. 7 Reč "šeol" se u Bibliji pominje 66 puta. Stari engleski prevod "Kralja Jakova" (King James Version) iz 1611. godine, reč "šeol" na 31. mestu (u tekstovima Starog zaveta) prevodi rečju "grob", na 30 mesta rečju "pakao" a na 3 mesta rečju "jama" ili "provalija". No, ono što je sigurno jeste da se reč "šeol" ne bi smela da prevodi rečju "pakao", u značenju novozavetnog pojma "gehena", koji ukazuje na ognjeno jezero kao mesto večnih muka. Vidi u: Hebrew-Greek Key Study Bible, Lexical aids to the Old Testament, p. 1778, 1799, 1816. 4
daljem tekstu ću navoditi stihove iz Biblije u prevodu "Kršćanske sadašnjosti" iz Zagreba (prevod rimokatoličkih teologa) koja ostavlja reč "šeol" neprevedenu. Nakon što su desetorica braće prodala Josifa madijanskim trgovcima, a potom saopštila svome ocu da je njihovog brata rastrgla divlja zver, ucveljeni Jakov je izjavio da će sa "tužnim srcem sići k svome sinu u šeol" (što izražava njegovo verovanje da je mrtvi Josif već u šeolu, tj. obitavalištu duhova umrlih): "I razdere Jakov svoje haljine, stavi pokorničku kostrijet oko bokova i dugo vremena oplakivaše svoga sina. Svi su ga njegovi sinovi i sve njegove kćeri nastojali utješiti, ali se on ne mogaše utješiti. Govorio je: Ne, sići ću k svome sinu u Šeol tugujući! Tako ga je oplakivao njegov otac." 8 Posle više od deset godina, kada je Josif postao upravitelj egipatske zemlje (a koga braća koja su otišla da kupe hranu nisu prepoznala) i poslao svoje bližnje da dovedu najmlađeg brata, Rahiljinog sina Venijamina, stari Jakov je reagovao na sledeći način: "Moj sin neće s vama! - uzvrati on. Njegov je pravi brat već mrtav, i on je ostao sam. Ako bi ga na putu na koji ćete poći snašla nesreća, u tuzi biste otpravili moju sijedu glavu dolje u Šeol." 9 Reč koja označava svet mrtvih, pominje se na više mesta i u knjizi koja opisuje život pravednog Jova koji je živeo u vreme patrijarha Jakova (Izrailja), ali nije pripadao njegovoj porodici. Kada u stihovima 7:9-10 i 17:13-16 Jov pominje šeol, on govori o njemu kao o mestu u koje će otići nakon svoje smrti. To mesto je mračno i ispunjeno tišinom, iz koga niko ne može da izađe napolje. Prema opisu šeola kojeg nalazimo u ovoj knjizi mogli bismo da zaključimo da se pravedni Jov o njemu izražavao kao o mestu u koje će na kraju dospeti celokupno čovečanstvo: "Što ne umreh u utrobi materinoj? Što ne izdahnuh izlazeći iz nje? Što nađoh kolena da me prime i sise da me doje? Ja bih sad ležao i miran bih bio, spavao bih i počivao bih s kraljevima i velikanima zemlje, koji spomenike sebi podigoše, i sa knezovima koji imaše zlata i puniše srebrom kuće svoje." 10 "Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siđe, više ne izlazi. Domu svome natrag se ne vraća nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje." (7:9-10); "A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. Dovikujem grobu: Oče moj rođeni! a crve pozdravljam: Mati moja, sestro! Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti? 8 1. Mojs. 37:34-35. Naglasak moj. 9 1. Mojs. 42:38. Naglasak moj. 10 O Jovu 3:11-15. Prevod Luja Bakotića. Naglasak moj. 5
Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno otpočinemo?" (17:13-16). Iako ga je pomisao o stanju koje ga čeka nakon smrti ispunjavala neizvesnošću i nespokojstvom, spoznanje Božije istine, do koje je Jov došao tokom svog blagoslovenog života, učinilo je velikom razliku između njega i okolnih mnogobožaca. Ovaj čovek, koji se bojao Boga i činio ono što je Njemu po volji, verovao je i u telesno vaskrsenje iz mrtvih i susret sa Bogom licem u lice 11, tj. verovao je u nešto o čemu njegovi savremenici nisu imali nikakve predstave. Silazak u šeol se spominje i nekoliko stotina godina kasnije, u vezi pogibije Mojsijevih i Aronovih protivnika, koji su se pobunili protiv njihovog bogomdanog autoriteta: " Po ovom ćete vidjeti reče Mojsije da me Jahve poslao da vršim sva ova djela, a da ih ne činim sam od sebe: ako ovi ljudi umru kao što umru i svi ljudi; ako ih pohodi sudbina kakva pohodi sve ljude, onda me Jahve nije poslao. Ali ako Jahve učini nečuveno: ako zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa svim što je njihovo, te živi siđu u Šeol, onda znajte da su ovi ljudi prezreli Jahvu. A kad on završi sve te riječi, tlo se pod njima raspukne; zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa njihovim domovima i svim njihovim imanjem. Živi siđu u Šeol, oni i sve njihovo. Onda se nad njima zemlja zatvori, i oni iščeznu iz zbora." 12 Ono što je važno da istaknemo jeste činjenica da je šeol u Starom zavetu predstavljao mesto u utrobi zemlje (u podzemlju) u koje su odlazili bestelesni duhovni pokojnika, a ne njihova tela. Nakon detaljnog izučavanja ove teme, teolog Dragan Simov je u priručniku za proučavanje Svetog pisma o ovoj temi izneo sledeće činjenice: "U šeol odlaze duše umrlih, ne njihova tela. Šeol nije grob. Jevrejska reč za grob je keber. Stari zavet nigde ne govori da telo odlazi u šeol, već na 37 mesta odlazi u keber, što dokazuje da je keber grob, a šeol mesto gde odlaze duše. Šeol nijednom nije opisan kao mesto na površini zemlje, dok keber jeste i to na 32 mesta, što opet dokazuje da je keber grob, a šeol mesto gde odlazi duša kada napusti telo. U Starom zavetu 11 "Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeću ga, i oči moje gledaće ga a ne druge." (O Jovu 19:25-27). 12 4. Mojs. 16:28-33. Naglasak moj. Reč koja kazuje da su neki "živi sišli u šeol" svakako predstavlja podatak o tome da se u ovom slučaju odigrao suprotan redosled dešavanja nego obično. Naime, uobičajeno je bilo da neko najpre umre na površini zemlje a da potom, nakon sahrane, siđe u šeol, dok su Mojsijevi protivnici u podzemlje otišli živi (iako su zapravo umrli odmah nakon propadanja u ambis koji se pod njima otvorio). Sasvim je sigurno i podrazumeva se da je bilo nemoguće da neko "u telu" (tj. još za života) siđe u šeol, koji je bio rezervisan samo za duše pokojnika. 6
čovek nikada ne polaže drugog čoveka u šeol, ali ga stavlja u keber. To nalazimo na 33 mesta, čime se potvrđuje da čovek stavlja umrlog u grob, ali ne može dušu da pošalje u šeol. Isto tako nigde čovek ne kopa šeol, ali zato pravi keber na šest mesta u Pismu, što potkrepljuje činjenicu da čovek može da načini grob, ali ne i mesto za dušu. Pismo nikada ne kaže da neko dotiče šeol, ali na šest mesta govori da dotiče keber, što potvrđuje da čovek može dotaći mrtvački sanduk ili grob, ali ne može dotaći šeol, gde odlaze duše umrlih." 13 Naime, kada Sveto pismo govori o smrti Avraama, Jakova, Davida i drugih mnogobrojnih ličnosti iz ovog perioda, kako pozitivnih (Božijih slugu) tako i negativnih (bezbožnih osoba), pominje se da su oni bili "pribrani k rodu svojemu" tj. da su "počinuli kod otaca svojih". To je u prevodu trebalo da znači da su njihovi besmrtni duhovi (duše) otišli na isto mesto gde su se već nalazile duše njihovih predaka. Svojim slugama, bogobojaznim herojima vere, patrijarhu Avraamu i judejskom caru Josiji, Gospod je rekao da će biti "pribrani k ocima njihovim". Evo kako glase ovi, kao i ostali stihovi: "A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti." 14 "Zato, evo, ja ću te pribrati k ocima tvojim i na miru ćeš biti pribran u grob svoj, i nećeš očima svojim vidjeti zla koje ću pustiti na to mjesto." 15 "I onemoćav umrije Avram u dobroj starosti, sit života, i bi pribran k rodu svojemu." (1. Mojs. 25:8); "Potom im zapovjedi i reče im: kad se priberem k rodu svojemu, pogrebite me kod otaca mojih u pećini koja je na njivi Efrona Hetejina. (...) A kad izgovori Jakov zapovjesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, i umrije, i pribran bi k rodu svojemu." (1. Mojs. 49:29, 33); "Tako počinu David kod otaca svojih i bi pogreben u gradu Davidovu." (1. Carevima 2:10); "I činjaše što je pravo pred Gospodom, sasvijem činjaše kako je činio Ozija otac njegov. (...) I Jotam počinu kod otaca svojih, i bi pogreben kod otaca svojih u gradu Davida oca svojega; a na njegovo se mjesto zacari Ahaz sin njegov. (...) Dvadeset godina bijaše Ahazu kad poče carovati, i carova šesnaest godina u Jerusalimu, ali ne činjaše što je pravo pred Gospodom (...) I počinu Ahaz kod otaca svojih, i bi pogreben kod 13 Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo, Alfa i Omega, Beograd, 1996. god. str. 98. Naglasak moj. Vidi takođe i u knjižici: Gde ću dospeti posle smrti? Autor: dr J. Van Impe, str. 5-6. U izdanju Hrišćanskog pregleda (bez godine izdavanja), Simina 8, Beograd. 14 1. Mojsijeva 15:15. 15 2. Carevima 22:20. 7
otaca svojih u gradu Davidovu; a na njegovo se mjesto zacari Jezekija sin njegov." (2. Carevima 15:34, 38. 16:2, 20); "I činjaše što je pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David otac njegov. (...) I počinu Jezekija kod otaca svojih, a na njegovo se mesto zacari Manasija sin njegov. Dvanaest godina bješe Manasiji kad poče carovati (...) I činjaše što je zlo pred Gospodom po gadnijem djelima naroda, koje Gospod odagna ispred sinova Izrailjevih. (...) I počinu Manasija kod otaca svojih, i bi pogreben u vrtu kod doma svojega." (2. Carevima 18:3; 20:21. 21:1-2, 18); Dakle, posle svoje fizičke smrti, sve napred pomenute ličnosti, i bogougodne i bogohulne, otišle su na isto mesto, koje je opisano kao mesto "pribiranja k rodu svojemu". Postojanje šeola kao mesta u koje su odlazile duše pokojnika u starozavetno vreme je veoma uočljivo iz Svetog pisma. Međutim, budući da je i neprijatelju ljudskom, đavolu, bilo poznato da je Bog stvorio čoveka koji u sebi poseduje besmrtnu dušu (odnosno duh), on je, kao inspirator nastanka paganskih religija, osmislio da ljude prevari po pitanju njihove zagrobne sudbine. U daljem proučavanju uočićemo da su i razni paganski narodi posedovali verovanja u zagrobni život, koja su se, manje ili više, razlikovala od Bogom otkrivene istine objavljene preko Mojsija i ostalih Njegovih slugu. Paganska verovanja o zagrobnom životu i Božija upozorenja izrailjskom narodu Kao što smo utvrdili proučavajući život i obraćenje Avraama, u drugom poglavlju ove knjige, poslepotopni svet je svega nekoliko generacija nakon velike Božije kazne nad bezbožnima ponovo bio do grla utonuo u poštovanje lažnih bogova. Verovanja u besmrtnost ljuske duše u raznim varijantama njenog boravka u raju ili paklu srećemo kod raznih naroda i kultura, kao na primer kod starih Egipćana, Grka, Rimljana, kao i u islamu, budizmu i hinduizmu do današnjih dana. Što se tiče verovanja u život posle smrti u starom Egiptu, o njemu možemo da saznamo između ostalog i sledeće: "Sva pisana svedočanstva iz drevnog Egipta pokazuju da Egipćani nisu imali jedinstveno i strogo utvrđeno učenje o večnom životu i načinu na koji se on može ostvariti. Izgleda da je Egipat oduvek bio okrenut svojevrsnom dualizmu (...). Tako se i u verovanjima u zagrobni život pojavljuju dva osnovna učenja. Jedno je izuzetno staro verovanje u materijalni zagrobni svet, a drugo je, takođe veoma staro i prilično 8
razvijeno verovanje da duhovni deo čoveka ne samo da preživljava smrt, već može i da dostigne božanske kvalitete." 16 "Prema egipatskim verovanjima, čovek je imao neku vrstu duhovnog dvojnika apstraktnu ličnost koja je, posle smrti tela, postajala sasvim nezavisna. Ona je mogla boraviti među bogovima, ali i posećivati grobnicu. Zbog toga se egipatski naziv ka najčešće prevodi kao duh ili dvojnik, a žrtvene ponude u hrani i piću su prinošenje da bi ka imao čime da se prehrani. (...) Onaj deo čoveka koji uživa postojanje na nebu nazivan je ba i označavao je nešto uzvišeno i plemenito, pa se obično prevodi sa duša. Iako se ba obično smatra bestelesnim, često se nailazi na tvrdnju da mu je građa vazdušasta i da ima oblik ptice sa ljudskom glavom." 17 Ipak, ne želeći da detaljnije zalazim u spiritistička verovanja raznih drugih naroda, na ovom mestu hoću da ukratko sagledamo verska shvatanja drevnih Semita (potomaka Nojevog sina Sema), Avraamovih paganskih predaka. Prema profesorima religije Kolinu Mekdanelu i Bernhardu Langu, drevni Semiti su verovali da je kosmos podeljen na tri dela: na zemlju, nebo i podzemni svet mrtvih. "Drevni Semiti su predstavljali svet kao veliku kuću sa troslojnom strukturom: gornje kraljevstvo bogova (raj), središnji ljudski svet koji su nam ti bogovi podarili (zemlja), i donji deo koji se sastojao iz ogromne pećine smeštene duboko pod površinom zemlje (podzemni svet ili šeol). (...) Za razliku od gornjeg sveta bogova, šeol je bio obitavalište mrtvih i adskih božanstava. Iako su drevni narodi prikazivali šeol kao mračno i tiho mesto, ne smemo o njemu misliti kao o paklu. Božanstvo pod imenom Mot, "Smrt", vladalo je nad mrtvima i nad adskim bogovima. Budući da su ljudska bića živela između raja i šeola, mogli su očekivati da će na njih uticati kako gornji, tako i donji svet." 18 "Oni koji žive na zemlji između gornjih i donjih svetova mogu se obratiti stanovnicima bilo kog od nivoa, tražeći pomoć za svoje zemaljske probleme." 19 Za ove mnogobošce je od izuzetne važnosti bila mogućnost komunikacije sa bogovima gornjeg i donjeg sveta, kao i sa dušama umrlih predaka, jer se od njih očekivala pomoć i blagoslov u najrazličitijim prilikama. Naravno, pre nego što bi izlili blagoslove na narod koji ih je poštovao, bogovi su zahtevali da zemaljski stanovnici izvrše određene religijske rituale: 16 Miroslav Tanasijević, Egipatska knjiga živih, str. 39. Opus, Beograd 1996. god. 17 Navedeno delo, str. 44. 18 Raj jedna istorija, str. 17. Naglasak moj. 19 Raj jedna istorija, str. 16. 9
"Samo podizanjem hramova, finansiranjem sveštenika i hramskih horova, prinošenjem izdašnih žrtava, pevanjem pomno razrađenih molitava i slušanjem čarobnjaka i proroka, narod je mogao biti uveren u božanski blagoslov i blagonaklonost. Plodna stada, bogate žetve, pobede u boju i sve što je spadalo u uspeh, blagostanje i mir zavisili su od milosti bogova koji su boravili u raju ili u šeolu. (...) Radi zadobijanja zemaljskih koristi, obredi su se ili obraćali mrtvima i bogovima podzemnog sveta, ili su bili upućivani silama neba. (...) Poštovanje predaka poprimilo je organizovane obredne oblike. U jednom takvom obredu, učesnici su konzumirali velike količine vina i izlivali vino za mrtve. Tokom rituala svi prisutni bi se napili, uključujući i pokojnike. Jedan prostiji obred sastojao se u postavljanju ponuda u vidu vode i hrane pored porodi čne grobnice." 20 Dakle, prema verovanju drevnih semitskih naroda koji su zajedno sa Izrailjcima naseljavali Bliski istok, mrtvi iz regiona kojim su vladala adska božanstva mogli su da budu od pomoći svojim bližnjima na zemlji. Pošto je, prema Svetom pismu, ova navodna pomoć koju su pružali preminuli zapravo predstavljala đavolsku obmanu, a prizivanje duša umrlih potpadao pod otvoreni spiritizam (ili bolje rečeno satanizam) Gospod je preko Mojsija izdao striktnu zapovest da niko u Izrailju ne sme da se bavi okultnim radnjama uz pretnju smrtnom kaznom: "Kad uđeš u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne uči se činiti gadna djela onijeh naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara za zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za take gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvijem Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje ćeš naslijediti, slušaju gatare i vračare; a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj." 21 "A čovjek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih." 22 Gospod je ovom zapovešću, kao što je očevidno, verovanja i religijske radnje koje su praktikovali paganski narodi u izrailjskom susedstvu proglasio gadnim delima, što je trebalo da znači da On nije njihov osmislitelj niti ozakonitelj. Između ostalih, tu se spominje i praksa prizivanja mrtvih (iz šeola), radi pružanja pomoći živima. Nažalost, u periodu nakon smrti Mojsija i Isusa Navina pa sve do uspostavljanja izrailjskog carstva, jevrejski narod je bio sklon da prihvati mnoge neznabožačke običaje iz svog okruženja. Nakon što je Saul izabran za 20 Isto, str. 19. Naglasak moj. 21 5. Mojs. 18:9-14. Naglasak moj. 22 3. Mojs. 20:27. Naglasak moj. 10
prvog vladara nad Izrailjem, on je iz svoje države istrebio sve one koji su se bavili gatanjem i vračanjem. Ipak, u četrdesetoj godini svoje vladavine, pošto je od njega odstupio Božiji Duh zbog neposlušanja Gospodnje zapovesti, ovaj u početku bogobojazni car je prisustvovao jednoj spiritističkoj seansi i posredstvom medijuma prizivao duh mrtvog proroka Samuila. Saul je želeo da prizivanjem umrlog proroka koga je lično poznavao dugi niz godina, sazna detalje o ishodu bitke u kojoj je sutradan trebao da učestvuje sa svojim sinovima i ostalom vojskom. Evo kako glasi biblijski tekst koji nam opisuje ovaj događaj: "A Samuilo bijaše umro, i plaka za njim sav Izrailj, i pogreboše ga u Rami, u njegovu gradu. I Saul bijaše istrijebio iz zemlje gatare i vračare. I Filisteji skupivši se dođoše i stadoše u oko kod Sunima, skupi i Saul sve Izrailjce, i stadoše u oko kod Gelvuje. Saul pak videći vojsku filistejsku uplaši se, i srce mu uzdrhta veoma. I upita Saul Gospoda, ali mu Gospod ne odgovori ni u snu ni preko Urima, ni preko proroka. I Saul reče slugama svojim: tražite mi ženu sa duhom vračarskim, da otidem k njoj i upitam je. A sluge mu rekoše: evo u Endoru ima žena u kojoj je duh vračarski. Tada se Saul preruši obukav druge haljine, i otide sa dva čovjeka, i dođe k onoj ženi noću; i on joj reče: hajde vračaj mi duhom vračarskim, i dozovi mi onoga koga ti kažem. Ali žena mu reče: ta ti znaš šta je učinio Saul i kako je istrijebio iz zemlje gatare i vračare; zašto dakle mećeš zamku duši mojoj da me ubiješ? A Saul joj se zakle Gospodom govoreći: tako živ bio Gospod! neće ti biti ništa za to. Tada reče žena: koga da ti dozovem? A on reče: Samuila mi dozovi. A kad žena vidje Samuila, povika iza glasa, i reče žena Saulu govoreći: zašto si me prevario? ta ti si Saul. A car joj reče: ne boj se; nego šta si vidjela? A žena reče Saulu: bogove sam vidjela gdje izlaze iz zemlje. On joj opet reče: kakav je? Ona mu reče: star čovjek izlazi ogrnut plaštem. Tada razumje Saul da je Samuilo, i savi se licem do zemlje i pokloni se. A Samuilo reče Saulu: zašto si me uznemirio i izazvao? Odgovori Saul: u nevolji sam velikoj, jer Filisteji zavojštiše na me, a Bog je odstupio od mene, i ne govori mi više ni preko proroka ni u snu, zato pozvah tebe da mi kažeš šta ću činiti. A Samuilo reče: pa što mene pitaš, kad je Gospod odstupio od tebe i postao ti neprijatelj? Gospod je učinio kako je kazao preko mene; jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke i dao ga bližnjemu tvojemu Davidu; Jer nijesi poslušao glasa Gospodnjega, niti si izvršio žestokoga gnjeva njegova na Amaliku; zato ti je danas Gospod to učinio. I Gospod će predati i Izrailja s tobom u ruke Filistejima; te ćeš sjutra ti i sinovi tvoji biti kod mene; i oko izrailjski predaće Gospod u ruke Filistejima. A Saul ujedanput pade na zemlju koliko je dug, jer se vrlo uplaši od riječi 11
Samuilovijeh, i ne bješe snage u njemu, jer ne bješe ništa jeo ceo dan i svu noć." 23 Iako je poruka koju je car dobio od duha bila istinita, jer su sutradan i Saul i njegovi sinovi poginuli u oružanom sukobu sa Filistejima 24, na osnovu Gospodnje (starozavetne) objave možemo da tvrdimo da osoba sa kojom je Saul razgovarao nije bio nedavno preminuli Božiji prorok. Najpre, kada bi mrtvi zaista mogli da se javljaju živima, onda Gospod tu pojavu ne bi zabranio i nazvao je vračarstvom (spiritizmom). Drugo, sam Saul nije video nikoga sem vračare (medijuma) koja je opisivala osobu iz svoje "vizije" a koju je car, prema opisu i načinu odevanja ("star i ogrnut plaštom") prepoznao kao proroka Samuila. Uz to, na pitanje šta je videla, vračara je odgovorila da vidi "bogove gde izlaze iz zemlje". Lujo Bakotić ovako prevodi ovaj stih: "Žena reče Saulu: Vidim boga jednog koji izlazi iz zemlje." 25 Prevod Kršćanske sadašnjosti na sličan način kazuje da je žena videla "nešto božansko što se diže iz zemlje". Ukoliko se prisetimo tvrdnji profesora Mekdanela i Langa, koji kazuju da je verovanje drevnih naroda podrazumevalo da se umrle osobe u šeolu mogu preobraziti u neku vrstu božanstva 26, a tu je i pomen da "Samuilo" izlazi iz zemlje (dakle iz podzemlja carstva mrtvih); te pošto je na osnovu svega toga jasno da se radi o spiritizmu koji je nastao satanskom inspiracijom a ne o verovanju u ono što je Bogu ugodno, to je potpuno jasno zbog čega je Izrailjcima od Boga ova praksa bila najoštrije zabranjena. Pomenuti "Samuilo" iz vračarine vizije je bio niko drugi nego jedan od palih anđela (demona) koji zajedno sa svojim poglavarom, bivšim heruvimom Luciferom, po rečima Gospoda Isusa ima za cilj religijsku obmanu vasionog sveta. 27 Zaključak o svemu što smo do sada spomenuli, možemo da sažmemo u narednih nekoliko rečenica: Boravak u šeolu je prema starozavetnoj objavi bio rezervisan za duhove svih umrlih osoba. U šeol su odlazile duše bogobojaznih ljudi, ali i onih koji pravoga Boga nisu poznavali. Starozavetnim vernicima je bilo nepoznato kakva ih sudbina očekuje u carstvu mrtvih, ali su bili sigurni u to da ih njihov Gospod neće napustiti, te da će im biti milostiv prilikom poslednjeg suda (Prop. 12:13-14). Ovu nadu je na divan način opisao car David u jednom od svojih psalama: 23 1. Samuilova 28:3-20. Naglasak moj. 24 Vidi u: 1. Samuilova 31:6. 25 1. Samuilova 28:13. Naglasak moj. 26 Vidi u: Raj jedna istorija str. 20-21. 27 Vidi u: Ev. po Jovanu 8:44; Otkrivenje Jovanovo 12:9. 12
"Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. (...) Da pođem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati zla; jer ti si sa mnom; štap tvoj i palica tvoja tješi me." 28 Nada starozavetnih Božijih slugu da će Gospod biti sa njima i u zagrobnom životu bila je realna. U proučavanju koje sledi, navešćemo novozavetne tekstove koji nam bacaju mnogo više svetla na biblijsko učenje o posmrtnoj sudbini ljudi u toku čitave istorije čovečanstva. Verovanje u zagrobni život u Novom zavetu Proučavajući temu o verovanjima zapisanim u Bibliji a koja se odnose na tajanstveni život preminulih, zaključili smo da je u spisima Starog zaveta istaknuto da se ljudsko telo vraća u prah iz koga je i nastalo, a da se životni duh vraća Bogu koji ga je dao. Sa druge strane, proučili smo i pominjanje šeola kao mesta u kojem borave bestelesne duše preminulih, bez detaljnijeg opisivanja stanja u kome se one zaista nalaze. Sveti tekstovi pisani izvorno na jevrejskom jeziku uistinu daju malo podataka o životu posle smrti. Novi zavet, sa druge strane, daje detaljnije opise o tome šta se dešava sa čovekom posle njegovog zadnjeg izdisaja i predanja Bogu svog "životnog duha". Ipak, realno govoreći, novozavetni spisi ne odgovaraju na mnoga pitanja koja proizilaze iz ljudske radoznalosti, i govore mnogo manje o zagrobnom životu nego što je to prikazano u dogmatikama i načelima verovanja današnjih crkava i denominacija. Kao što ćemo se uveriti u narednom poglavlju, Gospod Isus Hristos je npr. mnogo više govorio o budućem sudu koji će se desiti nakon vaskrsenja mrtvih, nego o stanju ljudske besmrtne duše u njenom vantelesnom postojanju. To naravno iz razloga što su posledice Božijeg suda nad čovekom posle vaskrsenja konačne, dok je njegov boravak u grobu samo privremen. No, krenimo redom. Jedini tekst koji je izgovorio Gospod Hristos, a u kojem je govorio o stanju duša umrlih nalazi se zapisan u ev. po Luki 16:19-31. Ovim kazivanjem u kojem na najotvoreniji način spominje carstvo mrtvih, Isus je zapravo objasnio ono što je u starozavetnim spisima ostalo sakriveno, a to je u kakvom su se stanju nalazile duše pokojnika u šeolu. Iako u ovom tekstu evanđelist Luka, pišući na grčkom jeziku, upotrebljava reč ad (koji predstavlja grčku reč koja se odnosila na carstvo mrtvih), izvesno je da je Gospod Isus, koja je svoja kazivanja Jevrejima saopštavao na aramejskom ili pak jevrejskom jeziku, koristio reč šeol. Evo kako ovo kazivanje glasi: "A bio je neki bogat čovek koji se oblačio u skerlet i skupoceno platno i veselio se sjajno svaki dan. A pred njegovim vratima ležao je 28 Psalam 23:1, 4. Naglasak moj. 13
jedan siromah po imenu Lazar, pun čireva, želeći da se nasiti onim što je padalo sa bogataševe trpeze; uz to su i psi dolazili i lizali njegove rane. A kad umre siromah, anđeli ga odneše u Avraamovo naručje. Umro je i bogataš i sahraniše ga. I kad se mučio u adu, podiže svoje oči i vide izdaleka Avraama i Lazara u njegovom naručju. Tada povika: oče Avraame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovom plamenu. A Avraam reče: sinko, seti se da si primio svoja dobra u svom životu, a Lazar isto tako zla; on se sad ovde teši, a ti se mučiš. A preko svega toga postavljena je velika provalija između nas i vas, da ne mogu da pređu oni koji žele odavde k vama, niti da pređu k nama oni odande. Tada reče: molim te onda, oče, da ga pošalješ u kuću moga oca, jer imam petoro braće; neka ih uveri da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. Ali Avraam reče: oni imaju Mojsija i proroke, neka poslušaju njih. On pak reče: ne, oče Avraame, nego ako im ko iz mrtvih dođe, pokajaće se. Reče mu: ako ne slušaju Mojsija i proroke, neće ih pridobiti ni onaj ko vaskrsne iz mrtvih." 29 U ovoj priči koju je uputio svojim slušaocima, među kojima su bili i fariseji koji su sve pažljivo slušali i rugali se Njegovim rečima (Lk. 16:14), uočavamo nekoliko važnih detalja. Najpre, događaj se odigrava nakon smrti siromašnog Lazara i bogatog čoveka. Drugo, siromahovu dušu su odneli anđeli u "naručje Avraamovo", dok je bogataš nakon svoje sahrane dospeo u "mesto mučenja" ispunjeno vatrom. I posle smrti ove dvojice, njihove duše su zadržale sećanje na život proživljen na zemlji (prepoznavanje Lazara od strane bogataša, kao i pamćenje da ima petoricu još žive braće). Zapažamo i mogućnost komuniciranja (razgovora) među pokojnicima. Mesto mučenja u kome se bogataš našao nazvano je "ad" (had, hades), dok je "Avraamovo naručje" predstavljeno kao mesto blaženstva (očigledno ga možemo uporediti sa rajem). Razlog zbog čega su se ova dvojica našla na pomenutim mestima nije, kako se na prvi pogled čini, bogatstvo jednog, odnosno siromaštvo drugog. Pravi razlog nalazimo u stihu 29. koji govori o poslušanju (verovanju) tj. neposlušanju (neverovanju) u ono o čemu su pisali Mojsije i proroci a oni su pisali i svedočili o dolasku i delu Hrista Spasitelja. 30 Dakle, u šeolu, odnosno adu, prema kazivanju Gospoda Isusa Hrista, postojala su dva odvojena prostora. Prvi, koji je nazvan "Avramovim naručjem" bio je mesto utehe za sve pobožne i bogobojazne starozavetne ličnosti, dok su u mesto mučenja dospevali svi oni drugi 29 Naglasak je moj. 30 Vidi u: 1. Mojsijeva 3:15; 5. Mojsijeva 18:15, 18; Isaija 7:14; 9:6-7; 53. gl.; Psalam 16:10; 22:1, 6-8, 15-18; Ev. po Luki 24:25-27; Ev. po Jovanu 5:39-40. 14
koji iz raznoraznih razloga nisu hteli da se pouzdaju u Gospoda o kome su u to vreme propovedali Adam, Enoh, Noje i njegovi sinovi itd. Ipak, reč "ad" odnosno "hades", koju je Isus koristio u opisivanju istorijskog događaja o smrti i zagrobnim dešavanjima u vezi bogataša i Lazara, nipošto nije podrazumevala postojanje hadesa (hada) u kakav je verovala mnogobožačka grčka nacija. Ovaj pojam je samo pozajmljen iz grčkog jezika (na kome je pisan Novi zavet), i njime je zamenjena jevrejska reč "šeol". Mitološki had u koji su verovali stari Grci, i biblijski ad (odn. šeol carstvo mrtvih) nemaju ničeg zajedničkog, jer su u pitanju lažni paganski koncept verovanja u zagrobni život sa jedne strane 31, i istinito Božije otkrivenje došlo kroz Gospoda Isusa Hrista, sa druge. Pored upotrebe reči "ad" u ev. po Luki 16. glavi, ovaj pojam se pojavljuje još nekoliko puta u Novom zavetu i uvek biva izgovoren od strane Gospoda Hrista. Korišćenje pojma "ad" u Novom zavetu Reč ad (hades) se u Novom zavetu koristi više puta, i to u stihovima Mt. 16:18; Lk. 10:15; 16:23; Dela ap. 2:27; 2:31; Otk. 1:18; 6:8; 20:13-14. Evo kako oni glase: 31 Evo kako su zagrobni svet, odnosno had, zamišljali stanovnici antičke Grčke: "Duboko pod zemljom caruje neumoljivi, mračni Zevsov brat Had. Njegovo carstvo je puno mraka i užasa. Tamo nikad ne prodiru radosni zraci svetlog sunca. S površine Zemlje ide se provalijama bez dna u tužno Hadovo carstvo. Njim teku mračne reke; tamo protiče i sveta reka Stiks, od koje se sve ledi, čijim se vodama kunu i sami bogovi. Kacit i Aheront valjaju tamo svoje talase; duše umrlih odzvanjaju svojim stenjanjem, punim tuge, njihovim mračnim obalama. U podzemnom carstvu struje vode izvora Lete, koje pružaju zaborav svega zemaljskog. Mračnim poljima Hadovog carstva, obraslim belim cvetovima astodela, jure bestelesne, lake senke umrlih. (...) Niko ne može da se vrati iz ovog carstva tuge. Troglavi hadski pas Kerber, na čijem se vratu pokreću sa groznim šištanjem zmije, čuva izlaz. (...) U mračnom Hadovom carstvu duše umrlih su osuđene na večno postojanje bez radosti. (...) Tu se kraj prestola nalazi i bog smrti Tanat (...) Pored Tanata su i mračne kere. One svojim krilima besno jure po bojnom polju i likuju kad vide kako padaju pobeđeni heroji jedan za drugim. Svojim krvavocrvenim usnama one se spuštaju na rane, požudno ispijaju vrelu krv ubijenih i iz njihovih tela čupaju duše. (...) Carstvo neumoljivog Hada puno je mraka i užasa. Tamo luta po tami užasno priviđenje Empusa sa magarećim nogama, kad namami ljude svojom lukavošću na neko usamljeno mesto, ono im onda ispija svu krv i proždire njihova tela koja se još trzaju. Tamo luta i čudovišna Lamija, koja se noću prikrada u spavaonice srećnih majki i od njih krade decu da bi se napila njihove krvi. Svim tim priviđenjima vlada velika bohinja Hekata. Ona ima tri tela i tri glave...". N. A. Kun, Legende i mitovi stare Grčke; Dečja knjiga, Beograd, 1990. god. str. 33-35. Naglasak moj. 15
"I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju, i vrata adova neće je nadvladati." (Mt. 16:18); "Kažem vam da će u onaj dan Sodomu biti lakše nego tom gradu. Teško tebi Horazine, teško tebi Vitsaido, jer da su se u Tiru i Sidonu dogodila čuda koja su se dogodila u vama, odavno bi se pokajali sedeći u vreći i pepelu. Ali Tiru i Sidonu će biti lakše na sudu nego vama. I ti Kafarnaume, zar ćeš se do neba podići? Bićeš srušen do ada." (Lk. 10:12-15); "Jer moju dušu nećeš ostaviti u carstvu smrti (u originalu stoji: u adu; prim. I. S.), niti ćeš dozvoliti da svetac tvoj istrune." (Dela ap. 2:27); "Predvidevši reče za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih (u adu, prim. I.S.), niti mu je telo istrulilo." (Dela ap. 2:31); "Ja sam Prvi i Poslednji i Živi, i bejah mrtav, i vidi živ sam u sve vekove, i imam ključeve od smrti i ada." (Otkrivenje 1:17-18); "I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime smrt, i ad iđaše za njim, i dade im se vlast nad četvrtinom zemlje, da ubijaju mačem i glađu i kugom i zverinjem zemaljskim." (Otkrivenje 6:8); "I more dade mrtvace koji su u njemu, i smrt i ad dadoše mrtvace koji su u njima, i svako bi osuđen po delima svojim. I smrt i ad behu bačeni u vatreno jezero. Ovo je druga smrt, vatreno jezero. I ko god se ne nađe upisan u knjizi života, bi bačen u vatreno jezero." (Otkrivenje 20:13-15). 32 Kao što uočavamo u Mt. 16:18, Hristos ovu reč upotrebljava opisujući nastojanja Crkve da od pretnje večne propasti izbavi što veći broj nespasenih osoba. On najpre govori da će Njegova Crkva biti sazidana na steni (koja predstavlja Njega samog), a potom ističe da nju neće nadvladati ni "vrata adova". Šta ova "vrata" predstavljaju u konkretnom slučaju? Pošto je sasvim jasno da su vrata statična, a Crkva koja vodi duhovni rat protiv nevidljivih sotonskih legija 33 jedna dinamična sila, to nam govori da će pred njenom snagom i duhovnom jakošću koja dolazi od Gospoda, đavo i njegovi anđeli morati da ustuknu i Gospodu za spasenje (koje Crkva propoveda) predaju kroz istoriju na milione duša neverujućih ljudi. Očevidno je, dakle, da se u pomenutoj Hristovoj izjavi ne radi o sukobu Crkve i podzemnog sveta ispunjenog duhovima umrlih, jer kao što je nam je poznato iz priče o bogatašu i Lazaru i ostalih tekstova iz Pisma, nakon smrti Bog više nikome ne pruža priliku za pokajanje i zadobijanje večnog života. Ad u ovom slučaju, očigledno, simboliše duhovne snage suprotstavljene Gospodu i njegovim svetima na zemlji, 32 Naglasci na svim navedenim stihovima su moji. 33 Vidi u: posl. Efescima 6:10-17. 16
koji imaju za cilj odvođenje u večnu smrt milijardi ljudi, a to su sotona i njegovi demoni 34. U tekstu zapisanom u ev. po Luki 10:12-15 čitamo o Isusovom ukoravanju galilejskih gradova tj. njihovih stanovnika koji su ostali neverujući iako je Gospod u njima učinio mnoga mesijanska znamenja. Govoreći o ponositosti stanovnika Kafarnauma koji nisu želeli da Ga prihvate, verujući da su, u skladu sa farisejskom naukom, dovoljno dobri da stignu u nebo i bez Njegovog posredstva, Isus ih je upozorio da će, umesto da se podignu do samog neba, biti "srušeni do ada". Da bismo ispravno razumeli upotrebu reči "ad" u ovom slučaju, valja da sagledamo čitav kontekst. Pre nego što je pomenuo ad u svome govoru, Isus je dva puta pomenuo i dan suda Božijeg koji će uslediti nakon vaskrsenja (u stihovima 12 i 14). Izvesno je da na dan Božijeg (strašnog) suda neće biti suđeno gradovima u doslovnom smislu (kućama i dvorištima), već njihovim u grehu preminulim stanovnicima i to nakon njihovog ustajanja iz mrtvih. Pošto je nemoguće da jedan grad od cigala bude srušen do "podzemnog duhovnog sveta" ovo Isusovo kazivanje bi mogli da shvatimo na sledeći način: visoko mišljenje koje su o sebi gajili stanovnici Kafarnauma nipošto neće moći da im pomogne kad budu izašli pred Onoga koga su, uz ignorisanje, odbacili. Njihov grad (delo njihovih ruku) će u budućnosti svakako ležati u ruševinama, njihove duše će završiti u podzemnom predelu mrtvih, dok će na kraju, nakon suda, biti poslati u ognjeno jezero u kome će trpeti veću kaznu i od grešnih stanovnika Sodome i Gomore. Što se tiče govora apostola Petra na dan Pedesetnice, a koji je opisan u 2. poglavlju Dela apostolskih, u njemu se na dva mesta susrećemo sa rečju ad. Reč ad je i u ovom slučaju prevod jevrejske reči "šeol" koju koristi car David u psalmu 16:10. U oba slučaja, Emilijan M. Čarnić prevodi ovaj pojam kao "carstvo mrtvih", a odnosi se na ono mesto u podzemlju, odnosno utrobi zemlje, u kome je boravio Isusov ljudski duh nakon smrti - sve do vaskrsenja. Naime, na molbu pokajanog razbojnika da ga se seti kada dođe sa svojim carstvom, Isus je odgovorio: "A on mu reče: zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju." 35 34 Sa ovim u vezi, bilo bi dobro pročitati i stih iz poslanice Jevrejima 2:14, koji između ostalog govori da je sotona, sve do Hristove smrti (i vaskrsenja) imao "vlast nad smrću". Budući da "vrata adova" u Mt. 16:18 očigledno predstavljaju pale anđele, njihovo povezivanje sa svetom mrtvih je sasvim na mestu, šta više iz razloga što je i sam Gospod Hristos za njihovog poglavara rekao da je "ubica ljudski od početka" (Jn. 8:44). Vidi i: 1. Jov. 3:12. 35 Ev. po Luki 23:43. Naglasak moj. 17
Ovaj tekst jasno dokazuje da je Isusov duh, zajedno sa razbojnikovim, nakon napuštanja njihovih tela bio u raju, odnosno u onom mestu u adu koje su Jevreji nazivali Avraamovim naručjem mestom utehe. Za svoj boravak u adu Isus je posvedočio i u prilici kada je govorio o "znaku proroka Jone", rekavši svojim savremenicima da će u skoroj budućnosti, nakon svoje smrti, izvesno vreme boraviti u "srcu zemlje", odnosno tačno na onom mestu koje je i u Starom zavetu predstavljeno kao mesto obitavanja duhova umrlih: "A on im odgovori i reče: zli i preljubotvorni naraštaj traži znak, i neće mu se dati znak osim znaka proroka Jone. Jer kao što je Jona bio u utrobi morske nemani tri dana i tri noći, tako će biti i Sin čovečji u srcu zemlje tri dana i tri noći." 36 O Isusovom silasku u podzemni predeo mrtvih piše i apostol Petar, govoreći: "Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, telo su mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni...". 37 No, kao što čitamo u psalmu 16:10 i Delima apostolskim 2. glavi, Isusov duh (odnosno duša) nije ostavljen u šeolu (adu) iz razloga njegovog vaskrsenja i ponovnog sjedinjavanja sa ranije umrlim telom. Kao što sam naveo ranije, ad se spominje i u poslednjoj knjizi Novoga zaveta Jovanovom Otkrivenju. U svim stihovima Otkrivenja, pojam ad se vezuje uz pojam "smrt", sa tim da se uvek najpre spominje smrt pa tek onda ad. U prvom poglavlju Isus govori da poseduje ključeve od smrti i ada. U šestom poglavlju "četvrti jahač apokalipse" koji jaše na konju zelenku, nosi ime "smrt" a ad ide za njim kao pratilac. Njihovo pojavljivanje propraćeno je velikim stradanjem zemaljskog stanovništva. Takođe, u dvadesetom poglavlju, prilikom opisa vaskrsenja iz mrtvih onih koji nisu poverovali u Hrista Spasitelja, smrt i ad se spominju kao rejoni iz kojih izranjaju mnogi mrtvaci da bi im se sudilo. Kao što je to slučaj u šestom poglavlju, u kome se imenima "smrt" i "ad" predstavljaju velike nedaće koje dolaze na svet (možda i otelotvorene u poslednjem zemaljskom diktatoru antihristu), a koje imaju za posledicu odlazak u carstvo mrtvih mnogih hiljada stradalih ljudskih bića, tako i prilikom vaskrsenja "smrt" i "ad" predstavljaju oblasti iz kojih izlaze mrtvi da bi im se sudilo. Smrt u ovom tekstu svakako označava samu, od Boga u početku neplaniranu, pojavu prestanka života bogolikog ljudskog bića (kao i grobove umrlih), dok je ad carstvo mrtvih, 36 Ev. po Mateju 12:39-40. Naglasak moj. 37 1. Petrova 3:18-20. Naglasak moj. 18
to jest podzemlje u kome se nalaze duhovi svih preminulih. Isusova izjava iz prvog poglavlja Otkrivenja, u kome ističe da poseduje ključeve od smrti i ada, svakako predstavlja činjenicu da On ima vlast da jednoga dana vaskrsne sve mrtve - na taj način što će se njihove duše iz carstva mrtvih prisajediniti telima koja su bila u grobovima. One koji su za života bili vernici na večni život, a one koji to nisu bili na večnu osudu. 38 Nastavljajući sa svojim slikovitim izražavanjem kojim je ispunjena čitava knjiga, pisac Otkrivenja na kraju dvadesetog poglavlja kazuje da će se poslednji čin strašnog suda sastojati od "bacanja smrti i ada u ognjeno jezero". Nakon pomenutog suda i stvaranja novog neba i nove zemlje kao staništa za vaskrsle pravednike, više nikada neće biti umiranja, truljenja i raspadljivosti. Sveti tekst nas ovako obaveštava o ovom budućem stanju savršenstva: "I čuh kako jedan jaki glas sa prestola govori: vidi skinije Božije među ljudima, i on će stanovati s njima, i oni će biti njegov narod, i sam Bog biće s njima, pa će otrti svaku suzu s njihovih očiju, i neće više biti smrti, ni žalosti, ni vike, ni bola, jer ono prvo prođe." 39 Bacanje smrti i ada u ognjeno jezero, koje se naziva i drugom smrću, svakako predstavlja slikoviti prikaz večitog nestanka tj. iščezavanja smrti i raspadljivosti sa lica zemlje kao i čitavog novostvorenog univerzuma. Kao što smo mogli da se uverimo iz svih prethodno navedenih biblijskih tekstova, pojam ad se odnosi na mesto u koje, do vaskrsenja, čovek odlazi nakon prestanka svojih životnih funkcija. U starozavetno vreme (sve do Hristovog vaskrsenja) u ad su odlazili i pravednici i oni drugi, dok u je u novozavetnom periodu situacija izmenjena utoliko što tamo sada dospevaju samo duše nepokajanih grešnika, dok nanovorođeni hrišćani, nakon napuštanja svojih tela idu pravo u treće nebo u Gospodnje prisustvo. O ovoj velikoj promeni što se tiče lokacije odlaska duše (duha) vernika nakon smrti, koja je nastupila posle Hristovog vaznesenja na nebo, biće više reči nešto kasnije. Na ovom mestu bih želeo da kažem nešto i o značenju biblijskih tekstova koji smrt i stanje koje dolazi nakon nje upoređuju sa snom. Da li ljudsko biće posle smrti spava snom bez snova? Stihova koji na ovaj način opisuju stanje duše nakon smrti ima više, kako u Starom zavetu, tako i u evanđeljima i apostolskim poslanicama, pa bi na osnovu njih neko mogao da zaključi da čovek nakon svoga poslednjeg izdisaja tone u stanje dubokog sna (bez snova), nakon koga sledi buđenje prilikom vaskrsenja iz mrtvih. Iako ovaj zaključak nije tačan, a iz razloga koje smo već naveli ili ćemo ih spomenuti kasnije, ipak 38 O ovoj temi videti detaljnije u: Jn. 5:28-29; 1. Kor. 15:20-55; 1. Sol. 4:13-18. 39 Otkrivenje Jovanovo 21:3-4. Naglasak moj. 19
ostaje činjenica da Gospod u Starom zavetu, kao i Isus i apostoli, u više navrata stanje u kome se čovek nalazi nakon smrti, poistovećuju sa njegovim noćnim počinkom. Evo kako glase stihovi koji govore o ovoj temi: "U ono vrijeme tvoj će se narod spasiti svi koji se nađu zapisani u Knjizi. Tada će se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemaljskom (...) A ti idi i otpočini, ustat ćeš da primiš svoju baštinu na kraju dana." 40 "I kad Isus dođe u starešininu kuću, vide svirače i narod gde viče, i reče: uklonite se, jer devojčica nije umrla, nego spava." (Mt. 9:23-24); "Ovo reče i posle toga im produži: naš prijatelj Lazar je zaspao; nego, idem da ga probudim. Tada mu rekoše učenici: Gospode, ako je zaspao, ozdraviće. No Isus je govorio o njegovoj smrti, a oni pomisliše da govori o počinku sna. Tada im Isus reče otvoreno: Lazar je umro." (Jn. 11:11-14); "I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse, primi moj duh. Onda pade na kolena i povika veoma glasno; Gospode, ne upiši im ovaj greh. I kad to reče usnu." (Dela ap. 7:59-60); "A sad je Hristos vaskrsnut iz mrtvih kao prvenac od onih koji su umrli." (1. Kor. 15:20; reč koju je Čarnić preveo kao "umrli" u originalnom grčkom tekstu doslovno znači "zaspali".); "Ako, naime verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog Isusovim posredstvom povesti s njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg nećemo preteći one koji su usnuli." (1. Sol. 4:14-15); Razlozi zbog kojih se stanje smrti upoređuje sa snom su višestruki. Najpre, kao što je san samo stanje privremene neaktivnosti (ograničeno na nekoliko časova dnevno), nakon čega se osoba budi odmorna i osvežena, tako i nakon privremenog boravka u grobu u koji je stigao zbog istrošenosti svoga organizma, čovek vaskrsava dobijajući novo, večno telo. Takođe, činjenica je da Božiji Sin može sa lakoćom da podigne iz mrtvih bilo koga, kao što mi obični smrtnici možemo prilično lako da probudimo one koji su, iscrpljeni fizičkim umorom, zaspali u svojim posteljama. I treće, prava realnost čovekovog bitisanja na zemlji odvija se tokom stanja budnosti, tj. stanja pune fizičke, mentalne i duhovne aktivnosti, dok se tokom sna čovek na izvesno vreme "isključuje" iz sveta koji ga okružuje. Na isti način, ljudsko biće stvoreno da večnost provodi u telu (a ne vantelesno) doživeće svu puninu života sa Gospodom ili bez Njega tek nakon vaskrsenja, a ne za vreme mrtvila svoga tela. 40 Knjiga proroka Danila 12:1-2, 13. Prevod: Biblija Kršćanske sadašnjosti, Zagreb. Naglasak moj. 20