Mr Jadranka Božić Beograd, Narodna biblioteka Srbije UDK 028:316.72 ANTROPOLOGIJA KNJIGE I ČITANJA Vreme je beli pergament i svako na njemu piše svojom krvlju, dok ga struja ne odnese. (Gotfrid Keler) Uvodni deo Diskurs o knjizi i čitanju ima viševekovnu istoriju. Čini se da je na tom dugom putu o fenomenu knjige već sve rečeno. Ipak, mi se još jednom vraćamo toj sveobuhvatnoj i neiscrpnoj temi i, prolazeći kroz različita istorijska razdoblja, nalazimo u njoj nove aspekte i probleme. Antropologija je kompleksna nauka o čoveku u vremenu i prostoru. NJen društvenoistorijski deo (socio-kulturna antropologija) bavi se čovekovom kulturom u najširem smislu. Čitanjem se zadovoljavaju različite kulturne potrebe. Knjiga na najdelikatniji način utiče na formiranje ličnosti. Za knjigu bismo mogli reći da je u izvesnom smislu mikromodel celokupne kulture - tako reći sva njena dostignuća utisnuta su u knjizi; knjiga akumulira celokupno viševekovno ljudsko iskustvo. Čitanje je sâm život knjige i zato je njena sudbina u potpunosti vezana za fenomen čitanja. Problemima knjige i čitanja uglavnom se pristupalo sporadično i jednostrano (sociološki, pedagoški itd.); međutim, jedno šire proučavanje ovih pojava trebalo bi da se odvija na osnovama uzajamnog prožimanja različitih nauka i naučnih disciplina kao što su istorija, sociologija, psihologija, filozofija, nauka o književnosti, bibliotekarstvo i informatika, odnosno, moralo bi da bude interdisciplinarno, i to, pre svega, antropološko (kulturološko). Antropologija pokušava da sagleda smisao i značenja knjige i čitanja, budući da obuhvata totalitet ljudske egzistencije, najdublje ulazi u probleme ljudskog postojanja.
Antropološka nauka nam pomaže da se približimo razumevanju čoveka i njegovog sveta, otkriva one univerzalne aspekte koji život čoveka čine ljudskim. Ona ulazi u duhovne pretpostavke čovekove borbe za bogatstvo i svestranost ljudske ličnosti. Prema mišljenju prof. Zagorke Golubović, antropologija je najkontroverznija misaona disciplina koja se ne može jednostavno klasifikovati jer pripada i filozofiji i društvenim i humanističkim naukama. Ali, antropologija je i najviše osporavana kao nauka zbog neuhvatljivosti svog predmeta, zbog čega je danas mnogo više na liniji postmodernističke misli koja ruši čvrste barijere između nauke i literature, ukazujući na ograničenost racionalnog saznanja kada je u pitanju polje ljudskog života i ljudske stvarnosti. 1) Moderna antropologija može da se konstituiše kao nauka koja proučava načine na koji ljudi žive (delaju), doživljavaju i saznaju (interpretiraju) svoju praksu i njene učinke, stvarajući vlastite specifične okvire orijentacije i uputstva za život, što čini sadržaj kulture kao ljudskog sveta. Ona je u osnovi interpretativna nauka u kojoj je ključni problem značenje (interpretacije, simboli), a ne sâma pojava. Oslanja se na hermeneutički pristup: ona proučava i način na koji ljudi razumevaju i interpretiraju svet u kojem žive, kakva značenja pridaju predmetima koje upotrebljavaju i kako ih osmišljavaju, tumače. Antropologija ispituje vezu između kulture, kao produkta ljudskog stvaralaštva, ali i kao konteksta u kojem se vrši proces humanizacije individue, i ličnosti kao subjekta kreacije, ali i kao izdanka procesa socijalizacije i kultivisanja. Po Klifordu Gercu (Clifford Geertz), uticajnom savremenom antropologu, predstavniku interpretativne teorije kulture, pod kulturom se podrazumeva ne sve ono što je čovek stvorio, nego značenja koja se pridaju stvorenom. Kulturu ne treba videti kao komplekse konkretnih obrazaca ponašanja - običaja, postupaka, tradicija, grozdova navika -...već kao skup kontrolnih mehanizama - planova, uputstava, pravila, pouka, programa... za upravljanje ponašanjem. 2) Cilj antropologije je da empirijski prouči kako čovek ostvaruje svoju suštinu; pomoću kojih tekovina i na koji način osmišljava svoj život. Antropologija mora da prouči sve objektivne manifestacije ljudskog života; ali ona mora pokušati i da tretira subjektivnost i individualitet kao zakonitu pojavu. Antropologija proučava svet života (Lebensnjelt), tj. način na koji ljudi žive u svakodnevnom životu i kako kroz svoju delatnost ostvaruju svoje namere i ciljeve, kako zadovoljavaju svoje potrebe, kako izražavaju svoj odnos prema sebi, prema drugim ljudima i svetu, kako organizuju svoj društveni život i kako se ostvaruju kao ličnosti. 3) Ipak, antropoligiju ne smemo svoditi na deskriptivnu disciplinu, zapostavljajući njenu filozofsku dimenziju: ona ne može da zanemari neka čisto filozofska pitanja, kao što je pitanje o smislu i vrednosti života. Antropolozi se uglavnom slažu u tome da je kultura centralna kategorija antropologije. Antropolog M. Haris (M. Harris) smatra da je kultura gramatika društvenog života, budući da se sastoji od naučenog sistema značenja i pravila izraženih u simboličkim formama pomoću kojih ljudi komuniciraju i razvijaju svoje znanje i stavove prema životu. Kultura pruža uputstva za život, ali je ona i projekcija za život (ideali) i osmišljavanje života (vrednosti, verovanja, filozofski pogledi), kao i estetsko (umetničko) izraža vanje života.
Temeljna je antropološka pretpostavka da je čovek stvaralac kulture. Čovek je stvarajući kulturu humanizovao svoju okolinu. Sposobnost čoveka da stvara kulturne vrednosti rezultat je formiranja kompleksne, biopsiho-socio-kulturne prirode čoveka. Po T. S. Eliotu, kultura se može jednostavno opisati kao ono što život čini vrednim življenja. Dva osnovna sačinioca ljudske kulture su veština pravljenja vatre i govor. Sa stanovišta antropologa, kultura znači čovečanstvo, jer se čak i najelementarniji preduslovi ljudskog postojanja, kao što su upotreba vatre, alata, pa i samog jezika (govora) moraju smatrati počecima kulture. Pod razvojem civilizacije podrazumeva se sve viši stepen istančavanja (profinjavanja) našeg društva i naših pojedinačnih života. Osnovna razlika između kulture i civilizacije odnosi se na razdvajanje duhovnih od materijalnih tvorevina. Suština kulture je u duhovnim i umnim ostvarenjima društva koja osmišljavaju čovekovu egzistenciju, dok materijalne tvorevine, civilizacijske tekovine, ne pružaju značenje čovekovom životu. Približili smo se kraju 20. veka, gotovo da osluškujemo minute kada će doći do smene milenijuma i strepimo; zahuktani razum pružio je čoveku mnoge blagodeti u nauci i tehnologiji, ali izostao je paralelni hod duhovnog progresa. Kulturna istorija čovečanstva počinje sa homo habilisom (pre 2 miliona godina). Kultura se javlja već sa idejama (stvaranjem koncepta, pojmova), a ne samo sa artefaktima. Kod homo erectusa (pre 1.6000.000 god.) nailazimo već na artikulisani govor. Kod homo sapiens sapiensa (pre 35.000 god.) već nalazimo umetnost, monumentalno pećinsko slikarstvo, slikovno pismo. Iz prvobitne, neizdiferencirane magijsko-mitološke i kultne svesti čoveka koja preovlađuje u ranim fazama čovekovog razvitka, izlučili su se istorijskom toku vremena i rad i religija i umetnost i filozofija, ritual, nauka, jezik. Ernst Kasirer je pokazao da su jezik, kao i religija, umetnost, nauka - simboličke forme, specifični organi shvatanja sveta. Jezik je jedna od simboličkih funkcija uma, poseban modalitet, objektivizacija osećanja. Od svih sredstava za sporazumevanje među ljudima, svakako je najvažniji govor/ jezik (usmena reč), a onda njegov vizuelni lik - pismo. Dar govora i valjano sređeni jezik svojstveni su svakoj poznatoj skupini ljudskih bića. Jezik je instrument izražavanja ali i konstituisanja i oblikovanja čovekovih misli i osećanja. Po Edvardu Sapiru, s pravom se može pretpostaviti da, od svih vidova kulture, upravo jezik prvi dostiže visoko razvijenu formu i da njegova usavršenost predstavlja preduslov za razvoj kulture kao celine. On se oseća kao savršen simbolički sistem kadar da izađe na kraj sa svim referencijama i značenjima za koje je data kultura sposobna. Dok je jezik totalitet sintaksičkih pravila i leksike, govor predstavlja aktuelnu upotrebu jezika u svakodnevnom izražavanju. O postanku govora postoje različita mišljenja, počev od biblijskog shvatanja ( U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga i Bog bješe riječ... ). Smatramo da poreklo jezika nije problem koji se može rešiti jedino sredstvima sâme lingivstike, već je ono, u suštini, poseban slučaj mnogo šireg problema nastanka simboličkog ponašanja, te specijalizacije takvog ponašanja u oblasti grla. Po Valteru Benjaminu, jezik našeg bića jeste medijum u kome se njegovo duhovno biće saopštava. Jezik je velika sila socijalizacije, ali je u isti mah i najmoćniji
pojedinačni poznati činilac razvoja individualnosti - pokazatelj ličnosti. Jezik, majka razuma i otkrovenja, kaže Haman. Jezikom se razobličuje laž, saznaje istina. Posle govora, najvažniji fenomen kulturne istorije čovečanstva svakako je pismo, odnosno, možemo reći da je istorija kulture - istorija pismenosti. Sa Sumercima (4 hiljade god. p. n. e) počinje istorija pisma, knjige i biblioteka. Pismo je omogućilo čoveku da sačuva svoje misli od zaborava, da zabeleži iskustva pojedinaca i generacija i da ih preda daljim pokolenjima. Zato je s pravom rečeno da je pismo glavni nosilac kulture, a istorijska nauka uzima kao jedini kriterijum za određivanje početka istorijskog doba jednog naroda - pojavu prvog pisanog spomenika o tom narodu. Crteži tzv. pećinskog čoveka, nastali pre 25-40.000 god., predstavljaju začetak pisma koje će se tek posle mnogo hiljada godina razviti. Oni isto tako predstavljaju i začetke umetnosti i religije. Izložićemo ovde ukratko kako je otprilike izgledao spontani razvoj svih sistema pisanja koji su se javili u različitim krajevima sveta nezavisno jedan od rugog. Pismo je prolazilo kroz tri osnovne faze. Prvi stadijum pisma predstavlja tzv. slikovno ili piktografsko pismo. Ovo je pismo neka vrsta priča u slikama. Tokom vremena, usled češće upotrebe, pojedine slike postaju konvencionalni opšte usvojeni znakovi. Novi znak nije više slika - priča, već znak za određeni pojam. Ovo je druga faza u razvoju pisma - pojmovno ili ideografsko pismo. Kod obe ove faze pisma govor ili reč nije nimalo važan element; izgovor tu ne igra nikakvu ulogu. Zbog toga piktografsko i ideografsko pismo mogu čitati bez poteškoća i ljudi koji govore različitim jezicima. Ideogram vremenom postaje predstavnik grupe glasova tj. reči ili imena odnosnog predmeta: ideogram se pretvara u fonogram. Tako nastaje fonetsko ili fonografsko pismo, odnosno treća faza u razvoju pisma. Poslednji i najsavršeniji oblik pisma nastaje kad znak postaje predstavnik pojedinog glasa - to je naše današnje pismo - alfabet. Prema helenističkom mitu o pismu, kralj Kadmo - koji je, po opštem uverenju, uveo u Heladu fonetska pismena - poseja zmajeve zube (ili slova) iz kojih iznikoše ratnici. Kao i svaki drugi mit, i ovaj predstavlja jedan duži proces sažet u trenutan uvid. Združeno s papirusom, pismo je označilo kraj nepokretnoj manastirskoj birokratiji i svešteničkom monopolu na znanje i moć. Lakše pismo i lagan, jevtin, prenosiv papirus preneli su moć sa svešteničke na vojničku klasu. Sve se ovo podrazumeva pod mitom o Kadmu i zmajevim zubima. Reč pripada čoveku uopšte; pismo pripada isključivo čoveku kulture... Pismo je veliki simbol daljine, i ne samo prostorne daljine već i, pre svega, trajanja, budućnosti, volje za večnošću. Govorenje i slušanje zbiva se samo u blizini i sadašnjosti; a pismom govorimo ljudima koje nikada nismo videli ili koji još nisu rođeni, te se glas čovekov sluša vekovima posle njegove smrti. Pismo je jedna od prvih odlika istorijske obdarenosti. A baš zato ništa i nije karakterističnije za jednu kulturu no njen najintimniji odnos prema pismu 4), reči su Osvalda Špenglera. Diveći se lepoti i veličini pisma, on dodaje: Istorija umetnosti svih ranih vremena valja da stavi na čelo pismo... Nešto šte se ne ukrašava ornamentima, nešto što ornament jeste - a to je knjiga... Nema ornamenta koji bi imao onu prisnost koju ima oblik slova ili pisane strane. Arabeska se nigde ne pojavljuje tako savršeno kao u izrekama iz Korana na zidovima mošeje... Gotički evangelijar je kao neka mala katedrala. Karakteristično je po antičku umetnost što ona dohvata svaki predmet i ulepšava ga -
sem, jedino, pismo i pisani svitak. U tome ima mržnje prema trajanju, prezira prema jednoj tehnici koja je, uprkos svemu, više no sâma tehnika."5) Različite valorizacije knjige. Metaforika knjige Od prvoga Adama, koji vidje I dan i noć i oblik svoje ruke, Pričahu ljudi i oblikovahu U kamenu, kovini, pergamnetu. Sve što sadrži zemlja il san nosi, Ovdje je njihov trud: Biblioteka. (H. L. Borhes, Aleksandrija, 641. n. e.") U toku istorije knjiga je menjala različite forme i pisana je na različitim materijalima, koji su uslovljavali i morfološke preobražaje sâmog pisma. Asirci i Vavilonci pisali su na glinenim pločama. Pisanje na drvetu bilo je poznato Egipćanima. U staroj Grčkoj upotrebljavalo se za pisanje palmino lišće, liko (najčešće od lipove kore), olovo i platno. Sloveni su se u prvo vreme sporazumevali režući na drvetu. Uobičajeno je mišljenje da tek sa preradom egipatske biljke papirus počinje prava istorija knjige. Papirus je nadživeo antički svet i bio je u upotrebi sve do 11. veka, kad ga je sasvim potisnuo pergament, materijal od presovane kože. Rukopisi pisani na papirusu imali su oblik svitka, ali od 6. veka svitak potiskuje pergamentski kodeks - oblik koji će iz skriptorijuma preći u štampariju i sačuvati se do naših dana. Kinezima pripada prvenstvo pronalaska papira, čiju su tajnu saznali Arapi u 8. veku. Svaki korak u razvoju informacionih tehnologija označava i korak dalje u razvoju civilizacije. Pronalazak štampe u 15. veku dalji je ravolucionarni korak u umnožavanju i širenju informacija koji je doprineo pojavi časopisa, a kasnije i masovnih medija, štampe i džepne knjige. Pronalazak radija i televizije još više ubrzava ove procese, a pojava kompjutera nagovestila je dolazak tzv. informatičke, bespapirne civilizacije i izbacila na tržište elektronsku knjigu na CD-ROM-u. Mi se danas nalazimo u prelaznom periodu iz kulture zasnovane na pisanoj reči, koju je podstakao pronalazak štamparske prese, ka kulturi zasnovanoj na audio-vizuelnim medijima. Svedoci smo opadanja značaja pisane reči koju zamenjuju elektronske komunikacije. Još je Maršal Makluan uvideo da, čak i bez sudara, takvo paralelno
postojanje i funkcionisanje tehnologijâ i svesti donosi svakom čoveku traume i napetost. Knjiga je vrednija od svih spomenika ukrašenih slikama, reljefom i duborezom, jer ona sâma gradi spomenike u srcu onoga koji čita - reči su jednog staroegipatskog pisara. Od tada su prošla tri milenijuma; za to vreme knjiga je doživljavala trenutke obogotvorenja i fizičkog uništavanja, dok nije stigla do našeg veka, postajući jedno do masovnih dobara. Valorizacije knjige su se u istoriji kretale od panegirika do nekrologa. Počasno mesto u istoriji svetske kulture i civilacije pripada Sumercima; naime, najprihvatljivija je pretpostavka da priča o pismu, knjizi i bibliotekama počinje u Mesopotamiji u 4. milenijumu p. n. e. U Mesopotamiji je nastala i najveća biblioteka starog Istoka koja je pripadala asirskom kralju Asurbanipalu (7. v. p. n. e.), a koja je bila i prototip čuvene Aleksandrijske biblioteke (3. v. p. n. e.) iz helenističkih vremena. U starom Egiptu pismo i knjiga imaju sakralni karakter. Tako u jednom tekstu čitamo duboku misao o vrednosti pisane reči: Čovek je mrtav, njegov leš je prah, svi njegovi savremenici su pod zemljom. Knjiga je, međutim, ona koja njegovu uspomenu predaje dalje od usta do usta. Pismo je korisnije od kuće zidanice... od čvrste tvrđave, od spomenika u hramu. Sâmo se pisanje smatra misterijom, pa se pisaru priznaje naročito dostojanstvo i povlašćen status. U Rečniku egipatske civilizacije Miroslav Tanasijević ističe da se elitna pozicija pisara u društvu ogleda u egipatskom nazivu za hijeroglife -medut neter - božje reči. Time... je naglašena nesumnjiva legalnost svega napisanog, kao nečega što sâmim činom zapisivanja postaje deo božanskog poretka koji je nazvan maat. Tot je staroegipatski bog mudrosti, bog pisara i pisma.6) U staroj Grčkoj nisu znali za kult knjige; čak nailazimo na potcenjivanje pisanja i knjiga (u Platonovom Fedru ). Na knjigu se gleda samo kao na produžetak usmene reči. Za njih je pisana reč nešto trajno i mrtvo; u usmenoj reči, pak, ima nečeg od krilatosti i lakoće. Sokrat, Pitagora i drugi nisu pisali - kao da im je bila bliska misao izrečena kasnije u Bibliji da slovo ubija, a duh oživljava. Nauka o mudrosti je seme koje razboriti ratar neće sejati kroz cev pera, niti će ga zapisivati u crnu vodu. Pribeleške nikada ne mogu preneti mudrost; to može tek usmeni govor. Prava knjižna civilizacija nastupila je u grčkom svetu tek u doba helenizma. Poslednji vekovi grčke poezije pokazuju sve veće povezivanje duha uz knjigu i svet knjige.7) U antičkom rimskom društvu knjizi je pridavan veliki značaj, a pojavili su se i brojni bibliofili, pa i bibliomani koji svakako zaslužuju ironične komentare Lukijana i Seneke. U rimskoj književnosti skoro da i ne nalazimo prikaze metaforike knjige. U kataklizmi koja je krajem antike zadesila grčko-rimsku civilizaciju, naročito važnu ulogu odigrala je knjiga u očuvanju kakvog-takvog kontinuiteta između antičke kulture i nove srednjevekovne. Gubi se stara društvena funkcija knjige. Dok je u antičko doba knjiga u prvom redu bila instrument za prenos naučnih informacija, literarnih i drugih tekstova, u ranom srednjem veku ona postaje sve više kultni i magijski predmet, a sve manje instrument komunikacije.
Hrišćanstvo, tzv. religija svete knjige, dalo je najveći dignitet knjizi. Hrist je jedini bog koji je prikazan sa svitkom papirusa. Smatra se da su knjige Biblije diktirane od strane Svetog Duha; u sâmoj Bibliji se kaže da Duh nadahnjuje gde god želi. Stari Zavet krije u sebi obilje metaforike; ploče Zakona pisane su prstom božjim. U novom zavetu, u Jevanđelju po Jovanu, Isus piše prstom po tlu; apostol Pavle upoređuje Zajednicu s pismom. Pojedinim knjigama pridavana su natprirodna svojstva i u ranijim vremenima. Biblija, naravno, ima najveći oreol svetosti. Bezbroj puta je vidimo prikazanu kao sakralni predmet na minijaturama i mozaicima. Svete knjige, način njihovog čuvanja, rukovanja, ritual pokazivanja - shvataju se tako kao da ih i nije načinio čovek. Knjige su u nekim slučajevima ne samo sadržajem već i posebnim opredmećenjem postale kultni predmeti, osvećeni licem prednje strane (korica), koji se sa posebnim ophođenjem pokazuju u određenim prilikama. Izuzetnu kultnu moć knjizi - licu dalo je hrišćanstvo. I danas se u nekim zemljama ljudi zaklinju pred licem Biblije na istinitost iskaza u sudstvu. Sâmo pisanje svetih knjiga pre Gutenberga zbog hvatanja mesta duši shvatalo se kao rad na sejanju semena, za dobrobit svih živih bića.8) U srednjem veku ustanovljen je poseban odnos između značenja i izgleda knjige. Knjiga je tu, pored ostalog, i skupocen predmet, koji dobija naročitu opremu u vidu posrebrenog ili pozlaćenog lica - korica. Lepota srednjevekovne knjige ogledalo je ideala opšteg reda, mira, blagostanja i univerzalne lepote. Koncepcija svete knjige karakteristična je i za islamsku kulturu. Po muslimanskom shvatanju, Kuran prethodi stvaranju sveta, prethodi i arapskom jeziku. Majka knjige bi bio jedan primerak Kurana ispisan na nebu. Islam naročito neguje pismo i kaligrafiju. Svetost Kurana širi svoje zrake na čitavu pismenost. Samostanska kultura osnovno je obeležje srednjevekovne Evrope. Smatralo se normalnim da svaki samostan ima svoju biblioteku i skriptorijum. Pisari su među samostanskom braćom imali poseban ugled i uživali privilegije. Čitava srednjevekovna metaforika knjige sakupljena je i obnovljena kod Dantea. Najviše funckije i iskustva duha za Dantea su povezani sa učenjem, čitanjem. Knjiga je simbol najvišeg spasa, ona je božanstvo. Novi snažan podsticaj razvoju proizvodnje knjige i osnivanju biblioteka dali su tzv. prosjački redovi, a naročito dominikanci. U njihovim rukama knjiga postaje snažno oružje u borbi za očuvanje vere i interesa crkve; za njih knjiga neće biti ukras, pa stoga oni neće napraviti od knjige muzejski ili bibliofilski eksponat. Tokom srednjeg veka, kad je crkva uspostavila apsolutni monopol na duhovnom polju, progone se sve knjige, a naročito njihovi autori koji i najmanje odstupaju od ortodoksnog crkvenog učenja. Još u staroj Kini dolazi do obračunavanja vladara sa nepoželjnim knjigama. Istorija beleži slučajeve cenzure, progona i spaljivanja knjiga, pa čk i ubijanja pisaca. Od tada započinje dugačka serija konfiskacija i paljenja knjiga koja će vremeno postati na žalost sastavni deo celokupne istorije knjige sve do naših dana. Najpoznatiji slučaj uništenja jedne cele biblioteke zbio se u Egiptu: fanatični hrišćani uništili su slavnu Aleksandrijsku biblioteku. Stradalničku sudbinu imala je i
Narodna biblioteka Srbije; 1941. god. pretvorena je u najveću lomaču knjige viđenu u ovom veku. Tokom 12. i 13. veka u Evropi se osnivaju univerziteti i knjiga postaje, najviše zahvaljujući upravo skriptorijumima pri univerzitetskim gradovima, ponovo instrument za učenje i sve više gubi dekorativni i kultni karakter. Oduševljenje humanista za antiku imalo je veliki značaj za istoriju knjige, najpre zato što su oni uspeli da otkriju u samostanskim srednjevekovnim bibliotekama dela antičke literature i nauke, a onda i zato što su ih oni prepisivali, prevodili i proučavali s velikim žarom. Retko kad je knjiga igrala tako značajnu ulogu kao u doba humanizma. Renesansa je otresla prašinu sa požutelih pergamenata, kako bi čitala u knjizi prirode ili sveta. Knjiga sveta je ponegde, u toku razvoja, laicizirana, tj. udaljena od svog teološkog porekla, ali ne uvek. Pisanim knjigama Paracelzus suprotstavlja knjigu koju je sâm Bog dao. I priroda se smatra zbirom knjiga jer je njih sâm Bog napisao. Svet je knjiga ispisana velikim božjim delima; ovu metaforu nalazimo kod DŽona Dona, Miltona i drugih pesnika. Galilej govori o velikoj knjizi svemira koja je pisana jezikom matematike. Volter izjavljuje: Nitko nije sretniji od filozofa koji čita u toj velikoj knjizi što ju je Bog stavio pred naše oči". Gutenbergovo ime vezuje se za najznačajniju revoluciju u oblasti komunikacija od pronalaska pisma - za pronalazak štamparstva, štampanje pokretnim slovima (15. vek). Tako je, po rečima Makluana, začeta nova galaksija - Gutenbergova. Pre Gutenberga, svaka knjiga je bila rukopis. Takve knjige posedovale su vrednost koju mi ne možemo više da osetimo. U svakom rukopisu je bila sadržana marljivost i zanatska spretnost, brižljiv rad pun ljubavi. U prvim decenijama razvoja štamparstva nailazimo često na napise da je ono Božje otkriće, natprirodno delo poslato ljudima s Neba za njihovu dobrobit. Sa ovim poimanjem knjige ne susrećemo se prvi put; Egipćani su verovali da je ljudima pismo doneo bot Tot, Grcima je pak pismo doneo Prometej, Jevrejinu Mojsiju predao je pismo Jahve itd. Dominikanac Feliks Fabri piše da od tog umeća u svetu ne može biti ništa dostojanstvenije, ništa što bi bilo vrednije pohvale, ništa korisnije ili božanstvenije ili svetije. I za Martina Lutera štamparstvo je najveći Božiji dar preko kojeg će celi svet upoznati pravu veru, Hristov nauk. Štampana knjiga postaje snažno oružje u borbi za propagiranje novih ideja. Veličanstveno Šekspirovo delo veoma je bogato simbolikom knjige. Lepo lice je kao knjiga, i prijatelji su, jedno drugome, knjiga: Svojom sam ga knjigom učinio, u koju mi je duša sve svoje tajne misli bilježila... ( Ričard III ). Šekspir, naravno, zna i za knjigu pamćenja: U knjizi i u svesci mozga mog ( Hamlet ). Knjiga je i poetski simbol, (knjiga Prospera iz Oluje ). Šekspirov odnos prema svetu knjige vrlo je specifičan; knjiga za njega ne predstavlja simbol znanja i mudrosti. Ona u njemu budi estetsko uživanje. Knjige u lepom i luksuznom povezu za njega su prizor pun slasti. Ernst Kurcijus sa Šekspirom završava svoj prikaz metaforike, odnosno simbolike knjige u literaturi. Smatra da je u tom periodu već sve veliko o knjizi rečeno; neki jedinstveni, proosećani i svesni životni odnos ne može joj više pristajati, otkada je
doba prosvećenosti pokolebalo autoritet knjige, a tehnička civilizacija preokrenula sve životne odnose. Štampana knjiga je bitno uticala na širenje pismenosti, afirmisala je narodne jezike kao jezike književnosti i nauke, postala je snažan pokretač naučnog napretka. Vreme u kojem se rađa moderna Evropa ujedno je i vreme kada se osniva i najveći broj nacionalnih i univerzitetskih biblioteka. U prvoj polovini 20. veka proizvodnja knjige i tehnologija štamparstva beleže ogroman napredak, pa se ovo doba može smatrati uvodom u revoluciju knjige (R. Eskarpi) do koje će doći posle II svetskog rata. Tehničko-tehnološki napredak i veliki tiraži koji utiču na savremeno opremanje knjige učinili su da knjiga gubi svoja nekadašnja svojstva dragocenog predmeta. Od nekadašnjih sveobuhvatnih znanja u knjizi - predmetu, koja se kao izraz posebnog poštovanja poklanjala izuzetnim ličnostima, knjiga u savremenoj opremi, nameni i masovnosti gubi identitet kultnog predmeta i pretvara se u predmet masovne potrošnje. Razlika između njene nekadašnje kultne opredmećenosti i sadašnjeg visokog tiraža, može se izraziti igrom reči: umesto nekadašnje svete knjige, danas živimo u svetu knjige. U drugoj polovini 20. veka započeo je proces za koji mnogi veruju da će dovesti do nestanka tradicionalne knjige; rođeni su ozbiljni konkurenti knjizi - film, radio, televizija, i, naročito, elektronska knjiga. Iako bi najradikalniji zagovornici elektronskih medija rado videli potpunu zamenu štampanih produkata (tzv. eliminacija tipografskog čoveka ), očigledno je da knjiga još nije dostigla svoju omega tačku (Makluan) i da je još veoma važan deo naše kulture. Možda najlepšu himnu štampanoj reči ispevao je Viktor Igo: LJudski rod ima dve knjige, dva registra, dva testamenta, građevinarstvo i štampu, bibliju od kamena i bibliju od hartije... Knjiga će ubiti građevinu. I doista, od postanka sveta do 15. veka i Gutenbergove štampe, arhitektura je velika knjiga čovečanstva, glavni izraz čoveka u njegovim raznim stupnjevima razvitka... Za prvih 6 hiljada godina od postanka sveta, od najdrevnije pagode u Hindustanu do katedrale u Kelnu, arhitektura je bila velika veština pisanja ljudskog roda... U 15. veku ljudska misao je pronašla jedno sredstvo da se ovekoveči trajnije i jače od arhitekture... Pronalazak štampe najveći je događaj u istoriji... U obliku štampe misao je večnija no ikad; ona je krilata, ne da se ni uhvatiti ni uništiti... U današnje vreme ona je postala jato ptica, leti na sve četiri strane, i zauzima u jedan mah sve tačke u vazduhu i prostoru... Ako dođe potop, kad planine budu davno pod talasima, ptice će i dalje leteti... 9) Celokupni život čovečanstva dosledno se taložio u knjizi. U njoj su se kristalisala učenja koja potresaju umove i strasti koje uzbuđuju srce. Knjiga je trag koji čovek ostavlja o svom postojanju. Snažna je i često dirljiva ta čovekova potreba. O tome najbolje svedoči tzv. logorska literatura. Duboko u čoveku usađena je potreba da, posebno u dramatičnim, kriznim trenucima i situacijama, artikuliše i zabeleži svoja iskustva. Pitamo se kako je moguće da je nekome toliko stalo do pisanja, ako danima, mesecima, godinama ne zna hoće li se uopšte probuditi i da li će otići na počinak. Antropologija pokušava da osvetli ovaj fenomen. Potresno, snažno, otkriva nam se tajanstvena, spasonosna i magična moć pisane Reči. Uviđamo da je čitanje i pisanje duboko ljudska, nasušna duhovna potreba, organska, nagonska čovekova potreba da izrazi svoja najdublja osećanja. Nezaustavljiva je i neiskorenjiva ta čovekova želja da
bilo gde i makar kako slabašan ostavi svoj trag. U snegu. Morskim talasima. Pesku. U tmini vasione, kako piše Svetlana Velmar Janković. Mnoge velike i moćne svetske carevine nestale su, a ostala su sačuvana ova beleženja u pesku kao svedoci nepropadljivosti i neuništivog otpora sili i zlu. Stavovi o knjizi i čitanju. Funkcije knjige i savremene kulturne potrebe Mi ljudi smo tu na Zemlji da bismo otkrili Smisao, Svetlost i Reč. ( V l a d i m i r D i m i t r i j e v i ć ) Istraživanja Milene Dragićević-Šešić u vezi sa stavovima o knjizi i čitanju10), pokazala su da čitaoci knjiga pripadaju uglavnom tzv. elitnom kulturnom modelu; samoaktualizacija im je jedna od osnovnih težnji (više kroz samoobrazovanje nego
bavljenjem stvaralaštvom), humanizam i tolerancija su im imanentni, nastoje da iskažu sopstveni pogled na svet, težnje i uverenja. Reč knjiga ima mnoga značenja i konotacije, kako u knji ževnom jeziku, tako i u svakodnevnom životu. Šta pojam knjige obeležava u svesti čitalaca - da li je to predmet potrošnje, statusni predmet, simbolički predmet ili simbol ljudskih stvaralačkih sposobnosti? U sâmoj literaturi već postoje opisani različiti doživljaji i upotrebe knjige kao predmeta: od nošenja Ane Karenjine radi stvaranja imidža obrazovane osobe i sticanja osećanja sigurnosti (M. Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja ), preko knjige koja će nas distancirati od stvarnosti koja nas okružuje ili demonstrirati politička, religiozna i druga uverenja, do romana pohvale (knjiga kao nagrada) iz nekog dalekog i nepoznatog sveta (M. Selimović, Sjećanja ). Ispitivanja čitalačke publike su pokazala da redovni i strasni čitaoci u knjizi pre svega vide simbol civilizacije, ljudskih stvaralačkih sposobnosti i umetnosti. Kompleksnost kulturnih, a i ljudskih potreba uopšte, dovela je do nastanka posebne naučne discipline - hrejologije, koja koristeći psihološka i sociološka dostignuća razvija teoriju o fenomenu ljudskih potreba. Prema teoriji Abrahama Maslova11), ličnost prvo mora da zadovolji do određenog stepena svoje primarne potrebe, da bi mogla da razvije potrebe višeg reda - sekundarne potrebe. Maslov čovekovu potrebu za samoaktualizacijom, za samoostvarivanjem, odnosno za zadovoljavanjem i razvijanjem idiosinkrazijskih potencijala svake individue, smatra suštinskom ljudskom potrebom. U savremenoj sociologiji kulture najprihvaćenija je sledeća tipologija kulturnih potreba12): potreba za jezičkim izražavanjem i komunikacijom; potreba za saznavanjem; potreba za estetskim doživljajem; stvaralačke potrebe i dr. U procesu čitanja mogu biti zadovoljene saznajne potrebe, komunikacione, estetske potrebe (potreba za lepotom, simetrijom, dovršenošću, redom), jer knjiga jeste istovremno i simbol saznanja i simbol umetnosti, estetskog doživljaja. Knjigom se, uz to, mogu zadovoljiti i mnoge druge potrebe: vaspitna, potreba vrednovanja, ludička, rekreativna itd. Kada se govori o ljubavi prema knjizi, o kultu knjige i kulturi čitanja, obično se misli na književna dela, na beletristiku, literaturu. Pokušaćemo da objasnimo zašto je to tako. Umetničko delo nadomešćuje ograničenosti racionalnog shvatanja sveta, te je istina do koje se dolazi putem umetnosti mnogo neposrednija i ljudskija. Mogli bismo reći da je umetnost medijum koji povezuje individue sa čovečanstvom postavljajući večita ljudska pitanja i dotičući univerzalne i večite dimenzije. Umetnička vizija je najšira. A književnost nam otkriva onaj smisao koji nije ni u prirodi ni u kosmosu, čak ni u životu ili smrti, nego u svakom od nas pojedinačno. Jedino književnost može prikazati celovitost ljudskog društvenog i duševnog života. Mnogi autori su isticali izuzetno veliku saznajnu vrednost umetnosti, čije misaone proboje i maštovita uzletanja često ne mogu da prate ni nauka ni filozofija. Tako je Frojd smatrao pesnike dobrim saveznicima čija svedočanstva treba visoko ceniti zato što oni znaju često mnogo više o stvarima između neba i zemlje nego što naša školska mudrost i sanja. Vanvremenska prisutnost je bitno svojstvo književnosti. Tomas Man oduševljeno govori o pročišćujućem, posvećujućem delovanju literature, o literaturi kao putu ka razumevanju, praštanju, ljubavi, o literarnom duhu kao najplemenitijoj pojavi ljudskog duha uopšte. Man je pisao da vaspitanje ljudi potiče iz duha literature.
Literata je nešto više no drugi umetnik, njegove su reči. Zato će i nama u ovom radu književno delo biti paradigma knjige uopšte. Prema klasifikaciji Robera Eskarpija13), postoje dve osnovne kategorije knjiga - funkcionalne i nefunkcionalne. Funkcionalne knjige oubhvataju svu literaturu potrebnu za profesionalno obrazovanje i stručno usavršavanje. Nefunkcionalne knjige, pored književnosti, obuhvataju i sve one knjige koje zadovoljavaju neprofesionalnu čitalačku potrebu. I sâm Eskarpi je bio svestan manjkavosti ove podele. U vezi sa kategorijom književnosti kriterijum funkcionalnosti/nefunkcionalnosti ispoljava najviše slabosti. To uviđa i Miloš Nemanjić: Estetička književna potreba počiva na tako jakim ljudskim motivima da umetnička književnost ima svoju veliku funkcionalnost. Mi tu funkcionalnost možemo nazvati antropološkom... - funkcija knjige u razvijanju saznajnih horizonata čoveka izvan profesionalnih okvira, funkcija knjige u razvijanju njegovog estetskog osećanja i doživljaja. To su knjige koje u manjoj ili većoj meri mogu čoveku da pomognu da upozna sebe i društvo u kome živi. Ukoliko više služi čoveku a manje isključivo profesiji, takva knjiga ima svoju pravu antropološku funkcionalnost. 14) Čitati tzv. literarnu knjigu, književno delo, znači čitati knjigu kao izvorno ostvarenje, a ne kao sredstvo za funkcionalno udovoljenje neke potrebe, pretpostavlja da se ide ka drugome, da se obraća drugome, jednom reči da se izlazi iz samoga sebe. Fenomen čitanja. Iz kojih dubokih pobuda čovek čita? Prostor čitanja kao onaj sasvim neizvesni prostor traganja za Drugim. Čitanje predstavlja jedan od najdelikatnijih i najkompleksnijih antropoloških fenomena. Kojim se to duboko uvreženim pobudama rukovodi čovek koji se rukom maša za predmet zvani knjiga? 15), nadovezujemo se na razmišljanja Nikol Robin. Šta ljude nagoni, šta ih podstiče da čitaju? Zašto ljudi uopšte čitaju? Šta se dešava u čoveku koji se udubio u neku knjigu? Sasvim uopšteno i pojednostavljeno možemo reći da neki ljudi čitaju da bi se informisali, a neki iz zadovoljstva.
Dugo je čitanje pisanih spisa predstavljalo jedini način sticanja kulture. Širenje audiovizuelnih sredstava i razvoj turizma proširuju kulturu. Danas, međutim, čitanje više ne predstavlja celokupnu kulturu. Da li ju je ikada i predstavljalo? Sve zavisi od smisla koji pridajemo pojmu kultura. Ako je shvatimo u antropološkom smislu reči, ono to svakako nije. Ne smemo zaboraviti da je čitanje samo jedan element ogromnog spleta komunikacija i rezonanci koji kultura predstavlja u literarnom i antropološkom smislu. Nikol Robin u svom navedenom radu pokušava da dokuči kakva je priroda književne komunikacije koju stvara akt čitanja. Književno delo je rezultat zajedničkog rada pisca i čitaoca. Čujmo Sartrova razmišljanja u delu Šta je književnost? : Operacija pisanja podrazumeva operaciju čitanja... Iz ujedinjenog napora autora i čitaoca nastaje onaj konkretni i zamišljeni predmet koji predstavlja delo čovekovog duha. Ako čitati znači komunicirati, čitanje se razlikuje od drugih vrsta komuniciranja. Time što izabere izvesnu knjigu, čovek se ipak opredeljuje za određenu vrstu poruke. Čitalac unapred pretpostavlja, (na osnovu imena i ugleda pisca, izgleda knjige ili iz nekog drugog razloga), kakav će biti tok sadržaja knjige, nada se daće iz knjige izvući zabavu, informaciju, duhovno obogaćenje, potvrdu sopstvenih ideja ili nešto drugo. Književno delo, knjiga, štampana stvar, predstavlja ono što od njega stvori čitalac; čitati znači graditi. Čitanje nije mehanička operacija; čitalac vrši izbor, svojim sopstvenim iskustvom natkriljuje događaje u knjizi, daje nov smisao misaonom sadržaju koji mu prenose znaci. Po mišljenju N. Rubakina,... knjiga, baš kao ni reč, ne prenosi ništa: u pitanju je svojevrsna iskra koja u duši čitaoca upali žiže najrazvnovrsnijih psihičkih iskustava iz prošlosti čitaoca.... Prilikom čitanja, čitalac stalno prevodi na svoj sopstveni jezik reči koje su rezultat psihičkih stanja drugih ličnosti. 16) Čitalac svim svojim bićem učestvuje u činu čitanja, unoseći u taj čin svu svoju kulturu, sva svoja trenutna psihološka raspoloženja; piščeva poruka menja se, dakle, u zavisnosti od psihičkog sklopa svakog pojedinog čitaoca. Ankete su pokazale da u jednoj knjizi čitaoci zpažaju samo ono što ima neke veze s njima. U krajnjoj liniji, svaki čitalac, polazeći od originalnog štampanog dela, stvara novu knjigu. H. R. Jaus u svojoj Estetici recepcije piše: Književno delo nije objekt koji postoji za sebe i koji svim posmatračima u svim epohama nudi isto lice. Na sličan način je razmišljao i H. L. Borhes: Šta je knjiga ako je ne otvorimo?... Ali ako je čitamo, događa se nešto čudno, verujem da se svaki put menja... Heraklit je rekao da niko ne zakorači dva puta u istu reku... Svaki put kad čitamo neku knjigu, knjiga se menja, konotacija reči je druga... Hamlet nije tačno Hamlet kog je Šekspir zamislio početkom XVII veka... Hamlet je bio ponovo rađan. Isto se dešava sa Don Kihotom. Čitaoci su obogaćivali knjigu. 17) Postoji mnogo definicija čitanja (od Kvintilijana do danas), ali nijedna nije zadovoljavajuća. Jedna od najprihvatljivijih definicija je da je čitanje prateća aktivnost pisanja, a obe su proizvod težnje da se poruka podigne na stepen trajnosti. Čitanje je kreativna sprega tzv. individualnog i socijalnog čina. Ono podrazumeva individualni kreativni i kontemplativni odnos prema tekstu. Čitanje i pisanje deo su iste neodvojive aktivnosti, dva pola jednog istog procesa. Poznate su reči Rolana Barta:...Čitati, pisati: čitava književnost se kreće između ove dve želje. Koliko je pisaca pisalo samo zato što su čitali? Koliko kritičara je čitalo samo da bi pisali? Oni su primakli dve strane knjige, dva lica znaka, da bi otuda potekao samo jedan govor.
Ne postoji nevino čitanje, kao što ne postoji nevino pisanje. Tekstu uvek pristupamo sećajući se drugih tekstova. Mogu li vas zapitati koja knjiga nije pastiš (potpuri)?, pisao je Nodier. Citiranje spaja akt čitanja i akt pisanja. Citiranje ponavlja; ono omogućava čitanju da odzvoni u pisanju, reči su Sare Kofman. Bez obzira na to što je čitanje tradicionalno tumačeno kao obdarenost data u načelu svim ljudima, rani čitaoci su bili po pravilu povlašćeni čitaoci, a sâmo čitanje, budući dostupno tek izuzetnima, postalo je plen posebne mistifikacije. Međutim, nije dovoljno biti pismen, znati čitati, pa moći shvatiti sadržaj jedne knjige. Čitanje jednog dela iziskuje viši kulturni nivo i naviku čitanja. Neophodno je i da navika čitanja postane potreba. Knjige ne znače ništa ako se ne oživotvoruju i ne postaju delatne u ljudima koji su im dorasli. Čitanje kao inkorporiranje ideja, vrednosti i poruka je ujedno i najprirodniji i najezoteričniji čin, spontan i neprikosnoven, i svima dostupan i povlašćen kult (Teri Iglton). Sa postmodernom razvijeno je osećanje da je čitanje nešto krajnje ambivalentno. U svetlu ambivalentnosti čitanja, književnost se pokazuje istovremeno kao uteha i informacija, pretnja i misterija, izazov i uvreda. Izoštrena svest razvejala je iluzije sadržane u lozinkama poput one iz Apokalipse - blago onome koji čita. Ispostavilo se da je upozorenje jednog kritičara pismenosti kakav je DŽorx Stajner (George Steiner) bilo osnovano: Ispravno čitati znači preduzeti veliki rizik. Taj rizik se proširuje i na onu bezbrojnu armiju običnih čitalaca koji nemaju pretenziju da ispravno čitaju i kojima je manje stalo do toga da budu povlašćeni ili idealni čitaoci, nego da u štivu nađu sebi ono neobično uživanje koje jedan strasni čitalac kao što je Rolan Bart vidi kao krajnji cilj čitanja.18) Romansa čitanja još nije sasvim izbledela. Obično se smatra da pretnja klasičnom čitanju dolazi uglavnom iz medija. Maks Friš je to vrlo duhovito uopštio: Tehnologija... veština uređivanja sveta tako da mi uopšte ne moramo da ga iskusimo. Razmišljajući o sudbini današnjeg čitanja, DŽefri Hartman (Geoffrey Hartman) zaključuje da je jedan od paradoksa našeg vremena da se čitanje i pisanje sada u stvari uče pomoću sredstava (televizija, kompjuterizovane tehnike) koja mogu da kontaminiraju reč i da doprinesu njenom potpunom uništenju. Drugi je paradoks u tome što, iako imamo više komunikacijskih medija, sve je manje komunikacija u smislu ličnog razumevanja. Klasično čitanje, pak, otvara široku skalu rezonancije detalja i nijansi. Za Miodraga Radovića, čitanje je okupljanje oko neizrečenoga u rečenome. Čitanje književnosti, pak, ukoliko se ona sâma shvata kao medij rasvetljavanja ljudske egzistencije, vodi kao čin razumevanja i sudelovanja, bar u utopijskom produženju, do solidarisanja sa svim drugim ljudima u lancu ljudskosti i sa bićima u čijim životima prepoznajemo vlastite mogućnosti. Za Jovicu Aćina, čitanje je samoanaliza; čitajući, nešto nam se od nas, ranije neprepoznavano, do tada skriveno, vraća; još tačnije: vraća nam se iako nije obavezno da smo ga tražili. Čitanje nam otkriva, ili izmišlja, u čitanom tekstu, poneku crtu našeg sopstvenog lica, sadašeg, prošlog ili budućeg. Na tragu tih razmišljanja je i Grozdana Olujić: Ne tražimo li mi u knjigama, u ljudima, u razgovorima, skoro redovno to prečišćavanje svojih nesporazuma i traženja? Glagol čitati ne podnosi imperativ; isti otpor prema njemu imaju i neki drugi glagoli, kao voleti ili sanjariti. Vreme posvećeno čitanju, kao i vreme posvećeno
ljubavi, produžava život. Čitanje je, baš kao i ljubav, jedan način postojanja. Neverovatna je moć koju ima čitanje, piše Danijel Penak, a to je da nas udaljava od ovog sveta kako bismo otkrili njegov smisao. On knjigu podiže na najviši pijedestal, upoređujući naše razloge za čitanje sa našim razlozima za življenje: Čovek gradi kuće zato što je živ, ali knjige piše zato što zna da je smrtan... čita zato što zna da je usamljen. To čitanje za njega je društvo koje ne zauzima ničije mesto, ali koje niko drugi ne bi ni mogao zameniti. Ono mu ne nudi nikakvo konačno objašnjenje njegove sudbine, ali ispreda gustu potku međusobnog saučesništva između života i njega. Tog beskrajno sitnog i tajnog saučesništva koje izražava neverovatnu sreću što živimo, a u isto vreme osvetljava tragičnu besmislenost života. Iz toga proizilazi da su naši razlozi da čitamo isto toliko čudni kao i naši razlozi da živimo."19) Starozavetna Knjiga propovednikova svakako je u pravu kada nas ubeđuje da nema kraja sastavljanju mnogih knjiga. Većina ljudi koji pišu knjige jednostavno sledi poriv da svoje misli i delo podeli sa drugima. Pišu kao što dišu. Pisanje, kao i čitanje, imaju, po Lakanovom viđenju, zajednički imenitelj u odnosu žudnje koji je temeljni odnos s Drugim. Simon de Bovoar je pisala: Papir koji omogućava da sebi govorimo govoreći Drugom. Za Davida Albaharija, pisanje je pokušaj da odgonetnemo ono što i sami ne znamo. Pisanje je jedno minuciozno preispitivanje, nastojanje bića da se, kroz reči, domogne svoje istine, da ispuni prazninu koja ga užasava (Milovan Danojlić). Umna Isidora Sekulić zabeležila je: Pisati, čitati, reći šta si osetio, reći to da i drugi čuju, to je plod vokacije, to se ne može nikad hiniti. To onda nije zbog slave i priznanja. To je zato što onaj koji piše i govori ne može ćutati, ne može ne pisati. On mora pisati kao što mora da diše. Inače bi uginuo. Mihajlo Pantić u svojoj knjizi Aleksandrijski sindrom razmatra fenomen pisanja: Pisanje je rekonstrukcija sveta na osnovu literature i literarne fikcije, neka vrsta imitacije božije knjige, uspostavljanje države sna, sklapanje tela prvog čoveka, napor da se kroz literaturu ponovo sagleda užasna dubina vremena, iznova dosegne mitsko-arhetipsko vreme i prostor, prapočetak. Knjige imaju moć da menjaju ne samo živote pojedinaca, već i svet oko sebe. Velika knjiga - originalna u pristupu, značajna i pronicljiva u izboru teme - može da zazvoni na uzbunu ili da osvetli određen istorijski trenutak. Knjiga može sudbinski, suštinski da utiče na čitaoca, da promeni njegov život, shvatanja, da ga usmeri bilo ka kontemplaciji, bilo ka akciji, ka punijem otkrivanju sebe, da unese nemir u vrednosni sistem ličnosti. Mnogi ljubitelji knjiga osetili su duhovnu i duševnu srodnost sa nekim piscima, učinilo im se, ili su čak ubeđeni u to, da se ti autori baš njima obraćaju, stekli su u njima najbolje prijatelje. Knjiga pomaže u begu iz teskobe i melanholije, može biti uteha i nada; knjiga je zdravo utočište. Ona je sredstvo za rad i za život i trebalo bi da nam pomogne da budemo bolji nego što jesmo; može da bude vrlo ozbiljno i odgovorno pomagalo za dostojanstveniji život. O knjizi su na jedan briljantan način pisali toliki pisci. Montenj knjizi posvećuje jedan svoj ogled. On u literaturi vidi jedan oblik sreće; za njega nema čitanja bez radosti. Za Emersona, u knjigama su začarani najbolji duhovi čovečanstva. DŽon Milton piše da dobra knjiga predstavlja dragocenu esenciju uzvišenog uma, balsamovanu i sačuvanu za večni život. Borhesovo delo nas uverava da su svi ljudi jedan čovek i da je literatura jedna jedinstvena knjiga koju svi pišu. Mi smo različiti organi večnog božanstva. To jest, Sveti duh je napisao sve knjige, budući da je, na različitom stupnju, u svakom od nas, njegove su reči. Za Sartra, biblioteka je hram. Isidora
Sekulić je pisala: Moj svet, moji jedini rođaci, to su mi časopisi i knjige, ljudi koji u njima pišu, oni koje poznajem i oni koje nikad nisam videla. Kakvo zadovoljstvo opštiti s najvećim umovima čovečanstva i razumeti ih! Teško je zamisliti koliko je gline, guščijih pera, ovčjih koža, pergamenata, papirusa, lana, kreda, mastila,... potrošeno da bi Malarme napisao da svet postoji radi knjige. Leon Bloa otišao je korak dalje i napisao da smo odlomci ili reči ili slova jedne čudesne knjige i da je ta beskrajna knjiga jedina stvar koja postoji na ovom svetu: bolje reći, ona je sâm svet. U svom eseju O kultu knjiga" Borhes piše da je knjiga, bilo koja knjiga za nas svetinja... Knjiga može biti puna grešaka, možemo se ne slagati sa autorovim mišljenjima, ali ona još uvek čuva nešto sveto, nešto božansko, ne sa praznovernim poštovanjem, ali svakako sa željom da nađemo sreću, da nađemo mudrost. Kao i ljudi, i knjige imaju svoju sudbinu; latinska izreka kaže: Habent sua fata libelli. Filozof DŽon Kuper Pouis piše u svom eseju O knjigama i čitanju da je mladim osobama po pitanju toga šta treba da čitaju potrebno na neki način preneti ideju da je u ovoj stvari poželjno tanano stapanje sopstvenih neuništivih predrasuda i izvesnog visokog autoritativnog standarda; standarda koji u nedostatku boljeg izraza možemo nazvati klasičnim ukusom, i koji je i sâm amalgam najboljih ličnih reakcija najboljih kritičkih umova, pročišćen, kako bi se reklo, i strogo probran, udaranjem talasa vremena. Po Pouisu, postoji stalna pretpostavka o zajedničkim osnovama među osetljivim ljudima, o zajedničkom osećajnom i psihičkom jeziku putem kojeg se inteligentni signali mogu razmenjivati. Ova zajednička osnova objektivna je samo utoliko što je u osnovi ljudska; tj. u tom smislu da neizbežno deluje na ono što u nama ostaje stalno i nepromenljivo. Ne postoji talisman za mudrost - neki od najmudrijih ljudi na svetu nikada ne otvore knjigu, a ipak njihova urođena bistrina, tako božanski slobodna od kulture mogla bi da se nosi s Volterom, zaključuje Pouis. On pokušava da osvetli fenomen bibliofilije: LJubitelji knjiga, kao i drugi zaneseni zaljubljenici, najbolje znaju šta nalaze u svojoj akutnoj opsesiji... U pitanju je strast; tanano ludilo koje je, kao i druge strasti, potpuno nerazumljivo onima koji su izvana... Poput carstva nebeskog i svih drugih uzvišenih i svetih stvari, najizabranije među knjigama otkrivaju opojni miris svoje suštine samo onima koji ih vole same po sebi, u potpunom nedostatku primisli. 20) Knjiga nas, kaže Pouis, uzbudljivo i strastveno zabavlja, nosi u carstvo Mašte. Na pitanje šta treba čitati, najbolji odgovor je i najličniji: sve ono što duboko i trajno podstiče čitaočevu maštu. Ako ima žicu prijemčivosti, odgovarajuću vibraciju, čitalac će lako dobiti više maštovitog podsticaja od čitanja Alise u zemlji čuda, nego od svih Upanišada na ovom svetu. Kad su u pitanju knjige - veli Pouis - čovek mora biti tolerantan, mora razumeti. Svet knjiga nije puritanska demokratija puna buržuja; to je velika i slobodna država, ogromna pantagruelovska Utopija kojom vladaju plemeniti kraljevi. I Borhes i Hamvaš i Pouis pravili su izbore od sto knjiga obavezne lektire. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu, poručuje nam Hamvaš.
Moje knjige (koje ne znaju da postojim) Toliki su dio mene kao i ovo lice ------------------------------------------------- S nekom razložnom gorčinom Mislim da se bitne riječi Koje me izražavaju nalaze na tim stranicama Koje ne znaju tko sam, a ne na onima koje sam napisao. ( H. L. B o r h e s, M o j e k n
j i g e " ) Pomisao na pravljenje sopstvene, privatne biblioteke, javlja se kod čoveka u trenutku kada počinje da prepoznaje seba kao individuu, kao posebnost. Borhes piše da je lična biblioteka neujednačena, sačinjena knjigama ili stranicama čije nam je čitanje pričinilo zadovoljstvo koje bismo voleli da podelimo sa drugima. Naziva je i intimnom bibliotekom, želeći time da otkloni moguće prigovore da se u njoj nalaze i knjige koje nisu slavne. Približujući nam intimni svet Miloša Crnjanskog, Svetlana Jančić piše: Brižljivo i s ljubavlju upotpunjavana, piščeva lična biblioteka postala je njegovo duhovno uporište, inspirativno okruženje njegove književne radionice ; pratila ga je na putovanjima, zamenjivala mu prijatelje u egzilu... Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali, ja se gordim onima koje sam pročitao, veli Borhes. On oseća nešto poput prijateljske gravitacije knjige; knjiga je jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo. Biblioteke - kuće pamćenja Ja sam bio našao svoju veru: ništa mi se nije činilo važnije od knjige. Biblioteka, to je za mene bio hram. ( Ž a n - P o l S a r t r ) Biblioteka je plemenita tekovina civilizovanog društva. Pametni ljudi od knjige rekli su da samo biblioteka može da zameni Boga, ako je Bog oličenje večnosti. I da postoje samo dve velike tajne: poreklo vremena i poreklo biblioteka. Biblioteke,