ДУБРОВАЧКИ АРХИВ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

DOI: 10.2298/PKJIF1581049D УДК 930.25(497.13) ДУБРОВАЧКИ АРХИВ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ У студији се даје преглед рада дубровачког архива (данас Државног архива у Дубровнику) од његовог оснивања као установе у оквиру Министарства просвете Краљевине СХС (Југославије) 1920. године до почетка Другог светског рата. Указује се на специфичност ове институције, с обзиром на чињеницу да је дубровачки архив био смештен у Кнежевом двору, који је био под управом и ингеренцијом Двора Краљевине Југославије. Тако је и дубровачки архив био под двоструком надлежношћу. У раду се указује на специфичности у организацији архива, с обзиром на ове чињенице, као и на заслуге двојице управника архива у периоду између два светска рата Антонија Вучетића и Бранимира Трухелке. 1. О значају дубровачког архива и грађе која се у њему налази за историју, традицију и културу српског народа нема никаквог спора. Свесни тога да је грађа која се у дубровачком архиву чува једна од најважнијих спона са прошлошћу биле су и аустроугарске власти које су током читаве владавине Дубровником, а нарочито за време Првог светског рата, однеле мноштво средњовековних докумената, као и докумената из прве половине деветнаестог века, посебно оних који су сведочили о српским и хрватским привилегијама у Далмацији и Херцеговини. Није, стога, чудно што су власти нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године Краљевине Југославије) одмах по ослобођењу и уједињењу спровеле енергичну и опсежну акцију проналаска тих старина и њиховог враћања у земљу. Управо на дан уједињења, 18. новембра по јулијанском, тј. 1. децембра 1918. године по грегоријанском календару, српске новине донеле су вест о овој акцији. 1 Она је вођена у два правца према Грацу и Бечу, јер је аустријска власт у ова два града током Првог светског рата пребацила неколико хиљада докумената из дубровачког Кнежевог двора. Зато је сликар Марко Мурат упутио маја 1 Дубровачка архива, Правда, 1918, XIV, 30, 1.

50 Бојан Ђорђевић 1919. године допис Министарству просвете Краљевине СХС, у коме је указао на пљачку дубровачког архива изведену у самом почетку рата: Бивша аустријска управа изнела је из Дубровника и предала 24 новембра 1914 год. осамдесет и четири сандука са списима из Архива бивше Дубровачке Републике, Архиву Штајерског намесништва у Грацу. Но, дубровачка општина је, поред тих сандука, тражила да се врате и све важне повеље и акта Дубровачке Републике, која су много година раније пренета у Дворски и државни архив у Бечу. Мурат је предложио да овим послом руководи Милан Решетар, због веза које има у Бечу, разумевања и љубави према Дубровнику. 2 Решетар је писао Министарству просвете Краљевине СХС да сметњу повратку докумената прави италијански представник, који тврди да је Дубровник спорно земљиште, на који право полаже Италија. 3 Но, ускоро је међународна комисија донела одлуку да се отуђена документа из Дубровника предају Краљевини СХС, о чему је Министарство просвете обавестило Решетара. 4 Међутим, Решетар се тог лета припремао за селидбу у Загреб и замолио је да приступи акцији око повратка докумената из Граца, јер су били у потпуности пописани и сређени, а да можда следеће године приступи акцији у вези са документима који су се налазили у Бечу. 5 Министарски савет Краљевине СХС се сложио да се документа из Граца преузму најкасније до Божића. Решетар је на томе предано радио, 6 и тај контингент стигао је у Загреб 25. јануара 1920. године. Решетар је о томе обавестио Министарство просвете, описујући потанко како је текла акција и које су се потешкоће указивале. 7 Тадашњи председник дубровачке општине, Градић, обавестио је 20. априла 1920. године Министарство просвете: Потписаному је част обзнанити то Министарство, да је ових дана пренешен у Дубровник уз пратњу госп. свеучилишног професора Др-а Милана Решетара онај дио дубровачког државног архива, који је за вријеме рата био од бивше аустријске власти склоњен у штајерски Градац /Грац; прим. Б. Ђ./. При тому потписани сматра се дужним да у име ове опћине најтоплије захвали том Министарству што се је с толиком приправности и разумијевањем побринуло за то, да се тај толико важни хисторички споменик поврати у нашу државу. 8 Министарство иностраних послова је, нешто пре тога, 18. марта 1920. године обавестило Министарство просвете да је аустријска вла- 2 Муратово писмо видети у: Архив Југославије /даље: АЈ/, Фонд Министарства просвете /даље: 66/, 645 1090 (22. мај 1919). 3 АЈ 66 645 1090 (25. мај 1919). 4 АЈ 66 645 1090 (22. јун 1919). 5 АЈ 66 645 1090 (1. јул 1919). 6 Видети Решетарово писмо од 10. новембра 1919. године. АЈ 66 645 1090. 7 АЈ 66 645 1090 (28. јануар 1920). 8 АЈ 66 645 1090 (15. април 1920).

Дубровачки архив у Краљевини Југославији 51 да пристала да врати и онај део Дубровачке архиве који се налази у Државној архиви у Бечу. 9 Како Решетар, међутим, није био у могућности да се ангажује на повратку ових докумената, Министарство просвете је одмах одредило делегацију која ће отићи у Беч и преузети грађу. На челу те делегације био је Јован Радонић, а поред њега чинили су је тадашњи управник Земаљског архива у Загребу Иван Бојничић и професор Алекса Ивић, у то време такође на служби у загребачком архиву. 10 Средином априла 1920. године ова делегација је, заједно са нашим отправником послова у Бечу, била примљена од стране аустријског министра иностраних послова и потписала уговор о повратку архивске грађе из дубровачког архива. 11 Делегација се у Београд, због штрајка аустријских железничара, вратила тек 4. маја те године и надлежнима предала документа из дубровачког архива. 12 Документа су у Дубровник стигла коначно 1921. године. Најпре је сандуке преузете из Граца допремио у Дубровник 14. јануара 1921. године Марко Мурат, тада у својству управника Надлештва за уметност и споменике у Дубровнику, и о томе истога дана обавестио Министарство просвете. 13 Документа допремљена из Беча у Дубровник су пристигла 21. јула 1921. године, а архиву их је предао инспектор Министарства просвете, књижевник Марко Цар. 14 2. Основно питање тих првих година по уједињењу тицало се будућег уређења архива у Дубровнику, с обзиром на то да се грађа и даље налазила у Кнежевом двору, који је у Краљевини СХС добио сасвим нову улогу, и посебно место. Наиме, после завршетка Првог светског рата и након стварања нове државе, дубровачки Кнежев двор, као културно добро од националног значаја, проглашен је с једне стране за културноисторијски споменик, али с друге стране за краљевску резиденцију. Самим тим, потпао је под надлежност Двора Краљевине СХС (доцније Двора Краљевине 9 АЈ 66 55 129 (18. март 1920). 10 АЈ 66 55 129 (27. март 1920). 11 АЈ 66 59 115 (17. април 1920). 12 АЈ 66 59 115 (4. мај 1920). Међутим, начелник Политичког одељења Министарства иностраних послова је почетком 1921. године обавестио Министарство просвете да је код преузимања дубровачке архиве по проф. Ивићу у Бечу заостао онде један од важнијих докумената. Реч је била о повељи Михаила Асена краљу Урошу и његовом брату Владиславу. АЈ 66 59 115 (10. фебруар 1921). 13 АЈ 66 645 1090 (14. јануар 1921). 14 АЈ 66 645 1090 (23. јул 1921).

52 Бојан Ђорђевић Југославије), тј. Краљевске канцеларије. 15 У горњим просторијама Кнежевог двора налазиле су се одаје у којима је краљ са пратњом одседао приликом боравка у Дубровнику. У делу доњих одаја налазио се архив. А над самим архивом, тј. грађом похрањеном у њему, надлежност је имало Министарство просвете. Ова двојност у надлежностима у многоме је сметала функционисању архива. Наиме, долазило је до преплитања ингеренција и неусловног чувања и заштите драгоцене грађе. Због тога је већ 1921. године Министарство просвете реаговало и обратило се Краљевској канцеларији као овлашћеној и надлежној за све што је у вези са Кнежевим двором, молећи да војска напусти Кнежев двор, да у њему остане само један официр (предлагало се да то буде Дубровчанин, капетан Душан Бабић) са четири војника, који би чували и надгледали Кнежев двор, а да у свему осталом старање буде поверено Министарству просвете, тј. овлашћеном лицу Министарства, музејском конзерватору и истакнутом сликару Марку Мурату. При томе, горње просторије и даље би служиле за смештај тадашњег престолонаследника, а доцнијег краља Александра Карађорђевића, како би се одговорило жељи Дубровчана да владалац станује у дворима Кнеза Дубровачке Републике. 16 На полеђини овога писма стављена је примедба: Свршено. Но, молби Министарства просвете је уствари удовољено само делимично. Наиме, у Кнежевом двору остала је само једна десетина војника, али је архив и даље остао неусловно смештен у приземним просторијама. Такође, није прихваћен предлог да управник архива буде Марко Мурат, него је та дужност поверена искусном конзерватору и историчару Антонију Вучетићу. 17 Вучетић је, формално, на ову дужност постављен привремено (можда и због поодмаклог животног доба имао је тада седамдесет шест година) и са, по његовом уверењу, малом платом. Због тога је прво писмо које је послао тадашњем министру просвете Светозару Прибићевићу имало углавном лични тон. 18 Међутим, у уводном делу писма Вучетић је изнео и неколико драгоцених запажања о дубровачком архиву, као и планове за његово уређење и будући рад. 15 Котарско поверенство у Дубровнику тражило је, међутим, од Министарства просвете да се Кнежев двор не претвара у краљевску резиденцију, већ да у њему буде смештен Градски музеј, а да се за тадашњег регента Александра Карађорђевића купи и преуреди нека од вила на Лападу. АЈ 66 334 567 (7. јун 1920). 16 АЈ, Фонд Двора Краљевине Југославије /даље: 74/, 73 99 (26. април 1921). Текст писма видети и у: Бојан Ђорђевић, Брига Двора Краљевине Југославије о дубровачком архиву, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2008, LXXIV, 219. 17 Преглед Вучетићевог живота и рада видети у: Ирена Арсић, Антоније (Антун) Вучетић (1845 1931) историчар Дубровника, Филозофски факултет Универзитета у Нишу, Ниш, 2012. 18 АЈ 66 334 567 (22. април 1921). Текст писма у целини и његову анализу видети у: Тања Ракић, Прилог биографији Антонија Вучетића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2014, LXXX, 175 190.

Дубровачки архив у Краљевини Југославији 53 Вучетић је одмах и недвосмислено поставио тезу да је дубровачки архив, без обзира што није био у оном рангу у којима су то били архиви у Загребу и Београду, ипак најзнаменитији у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Истакао је пре свега историјски значај овога архива, са грађом за историју Дубровачке републике, али и уопште српску и хрватску историју у распону од XI до XIX века. После панегирика Дубровнику, тј. Дубровачкој републици, 19 Вучетић је министру просвете образложио које би мере требало предузети да се рад дубровачког архива подигне на највиши ниво. Први корак би био повећање броја запослених, а одмах затим и повећање простора у коме је смештена грађа. Занимљиво је Вучетићево залагање за развој архивистике као науке, о чему у то време нико није код нас размишљао. Сходно томе, дубровачки архив, тј. Кнежев двор, требало је да постане центар за архивистичка истраживања и архивистичко образовање, тј. помоћни университетски завод. Стога је и главни архивар (управник), у том тренутку сам Вучетић, имао бити у одговарајућем платном рангу. Вучетића је у свему подржао Јован Цвијић, који је написао Светозару Прибићевићу препоруку да се дубровачком архиву повећају субвенције, а да се самом управнику повиси плата. 20 Међутим, преовладала је свест да је овакво, у суштини привремено стање, неодрживо. Године 1924. расписан је конкурс за управника архива, а Министарство просвете имало је јасан став о томе ко би био најбољи кандидат. Радило се о угледном проучаваоцу дубровачке књижевне и културне историје Петру Колендићу, који је тек био постављен за професора Филозофског факултета у Скопљу. Са тим се сложио и дубровачки велики жупан, тврдећи у допису Министарству просвете да напретка Архива у Дубровнику нема ако се г. Колендић не прихвати понуђеног му мјеста, те да би Колендић на овом мјесту могао много више баштинити нашој науци него на Универси, барем у Скопљу. 21 Са Колендићем је разговарао просветни инспектор Јосип Чичин. Но, како се види из Чичиновог извештаја, Колендићеви услови су били још захтевнији од Вучетићевих да се дубровачки архив промакне у ранг факултетске установе, те да сам управник, тј. Колендић, буде у рангу и по примањима изједначен са професором универзитета: Он неће да пристане него под увјетом да му буду осигурана сва права редовитог професора, јер да би могао, ако му се постави тај увјет, кад буде попуњено мјесто подархивара, исто држати љетног семестра предавања у Загребу или Београду. 22 19 Наравно да знаменитост дубровачког архива произилази из тога што је Дубровник био за више вијекова слободна држава, сједиште питомости, љепоте и учености, које је створило ово непроцјењиво благо. Према: Т. Ракић, нав. дело, 179 180. 20 АЈ 66 334 567 (26. април 1921). 21 АЈ 66 334 567 (11. јул 1924). 22 АЈ 66 334 567 (22. јул 1924).

54 Бојан Ђорђевић Како се Министарство просвете са тим није никако могло сагласити, то је, дакле, пропао покушај да се Петар Колендић доведе за управника дубровачког архива. До даљег, на месту вршиоца дужности управника остао је Антоније Вучетић, који је само успео да добије два службеника, подархивара Јовицу Перовића и хонорарног сарадника Божу Грачанина. 23 И у свом даљем раду Вучетић се трудио да пре свега до југословенске културне јавности допре свест о значају дубровачког архива за заједничку државу, посебно Србе и Хрвате. У том светлу треба гледати и његов чланак објављен 1928. године у часопису Нова Европа, у свечаном броју посвећеном Дубровнику, тзв. Дубровачком броју. 24 Уз то, и Божо Цвјетковић, управо на Вучетићеву молбу, објавио је посебан чланак о Кнежевом двору. 25 3. Новог управника дубровачки архив је добио 1930. године. Био је то Бранимир Трухелка, који је претходно управљао Геофизичким заводом у Загребу, са ког места је и пензионисан 1926. године. 26 Министарство просвете Краљевине Југославије, у сложеној ситуацији која је настала завођењем диктатуре, закључило је да би управо Трухелка био право решење за управника, с обзиром на његово познавање дубровачког архива, те на дугогодишњи истраживачки рад у њему. Стога је Министарство просвете донело 29. септембра 1930. године решење о именовању Бранимира Трухелке за управника. 27 Бранимир Трухелка је одмах показао више политичког такта и умешности у опхођењу са властима од свог претходника. Схватио је, наиме, да се за најважније ствари везане за архив, за све потребе архива, треба обраћати, ако је икако могуће, директно Двору Краљевине Југославије, тј. министру Двора, а то је у то доба био Бошко Јевтић, кога је Трухелка знао из периода њиховог заједничког боравка на мировној конференцији у Паризу. Година 1931. представља почетак систематских Трухелкиних на- 23 АЈ 66 334 567 (7. фебруар 1925). О Јовици Перовићу и његовом преданом раду у архиву видети и: Ирена Арсић, Јовица Л. Перовић (1873 1942) најзначајнији истраживач архива Српске православне цркве у Дубровнику, Црквене студије, 2012, 9, 318 320. 24 Антоније Вучетић, Дубровачки Архив, Нова Европа, 1928, XVII, 5 6, 181 186. Видети о овом чланку: Бранко Летић, Дубровачка књижевност у Новој Европи, Нова Европа 1920 941: зборник радова /ур. Весна Матовић, Марко Недић, Бојан Ђорђевић, Марија Циндори Шинковић/, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2010, 439. 25 Božo Cvjetković, Dubrovački Dvor, Нова Европа, 1928, XVII, 5 6, 178 180. Видети о овоме: Б. Летић, нав. дело, 438 439. 26 Видети: Agata Truhelka, Život i rad Branimira Truhelke, Almanah Bošković, Zagreb, 1963, 172. 27 АЈ 66 334 567 (29. септембар 1930).

Дубровачки архив у Краљевини Југославији 55 пора да извуче највише што се може за дубровачки архив, 28 да надлежнима на Двору објасни његов значај и да не инсистирајући на измештању архива из Кнежевог двора, јер је видео да за то не постоји разумевање 29 учини све да драгоцена грађа буде што сигурније смештена и обезбеђен истраживачки рад у архиву. У свом писму Бошку Јевтићу из јула 1931. године 30 Трухелка је истицао потребу што хитнијег и дугорочног решења свих питања и проблема везаних за функционисање дубровачког архива. И он је, попут Антонија Вучетића, наглашавао да је архивска грађа Дубровачке републике оно најдрагоценије што ми имамо од сачуваних извора за стару историју Србије, Босне и Балкана уопће. Истицао је да је дубровачки архив најдрагоценији управо за Србе и српску историју, да је он писана Грачаница наше прошлости, те да су ту збринута писма краљева српских и босанских, и Душаново и цар Лазарово. После овог помало егзалтираног увода, којим је хтео да скрене пажњу на вредност грађе у архиву, Трухелка даје преглед стања дубровачког архива, које је, по његовом суду, јадно. Грађа је неадекватно смештена ( згрувана ) у тесним, мрачним и што је најгоре влажним просторијама у приземљу Кнежевог двора. Уз то, све је у дрвету, незаштићено од пожара, великим делом повређено, искидано, гњило, да душа човека боли. Трухелка подсећа Јевтића да су влага и загушљивост највећи ризици за оштећење докумената, а уз то је и рад у таквим просторијама управо робија. Грађа захтева више светлости, ваздуха, и одсуство влаге. Стога је Трухелкин 28 Сам Трухелка је касније, 1938. године, у једном допису министру просвете, нагласио да је управо 1931. године кренуло питање организовања Архива у Дубровнику и спасавања његових збирки. АЈ 66 571 924 (8. јул 1938). 29 Предлог, који сам пре много месеци учинио Министарству просвете, да преселимо Архив у Collegium Ragusinum очито је неостварив, јер је тамо Војна болница. Чекати нови закон, нове кредите, зидање нове зграде, значи одлагати спашавање архивалија ad Kalendas graecas. АЈ 74 73 99 (14. јул 1931). Тај предлог о измештању архива Трухелка је Министарству просвете поднео крајем 1930. године. Сматрао је да су следећи чиниоци важни за прихватање тог предлога: 1) Просторије су у нивоу улице, влажне, тесне, без грејања. Читаоница мала, са свега четири светиљке. Канцеларија нема. Полице и ормани од дрвета, тако да постоји опасност од пожара; 2) Дубровачка је Архива, по свом богатству и знаменитости за изучавање историје Југословена, нарочито Босне, Србије и Дубровника /подвукао Б. Ђ./, прва и једина те врсте. Пропадање њено значи пропадање главног документарног стуба наше историје; 3) Зна се колико су за време рата /Први светски рат; прим. Б. Ђ./ позицији Србије и симпатијама за њу помогла баш велика научна и културна напрезања Србије од 1903 до 1914, имена Цвијића, Мештровића, Слоб. Јовановића, браће Поповића. Свој допис Трухелка је завршио речима: Како у Архиви имаде толико докумената, који необориво доказују Југословенство и обале, и Града и острва (нпр. Ластова, данас туђег!), документа која кроз столећа доказују став Дубровника према Венецији, толико крут да се волело с Османлијама него ли с тим суседом ми би имали одличну прилику да покажемо свету на каквим основама почивају тврдње о латинству овог приморја. АЈ 66 334 567 (30. децембар 1930). 30 АЈ 74 73 99 (14. јул 1931). Писмо у целини видети и у: Бојан Ђорђевић, нав. дело, 220 221.

56 Бојан Ђорђевић предлог био да се цела Архива пренесе у горњи спрат где би се нашла у једном репрезентативном оквиру и постала тако наш Hôtel Soubise. Но, као да ни Трухелка није имао много поверења да ће то заиста и бити учињено, па је понудио и алтернативно решење да се прошири про стор у приземљу са још три просторије које су са сунчане стране Кнежевог двора, где би се добио простор за депое: Архивалија би тиме могла да се у целости намести и имала би више ваздуха, светла и мање влаге. Кад би Двор устребао за неки краћи боравак Њ. Величанства, те просторије би се привремено затвориле, управо такве какве су, могле би се уступити за Маршалат, јер су ормари и онако на зид намонтирани. Уз ове предлоге, Трухелка је замолио за помоћ од стране краља Александра, која би била намењена за рестаурацију оштећених докумената. Све ове захтеве поткрепио је на крају једном опаском која сведочи о сложеном питању бановинске поделе Краљевине Југославије. Наиме, вели Трухелка, помоћ краља донекле би ублажила незадовољство Дубровчана, а узрок том незадовољству управник архива јасно је предочавао министру Јевтићу: Дубровчани су свет много осетљив, у јакој свести да су иза све своје велике прошлости на крају крајева сведени на среско место Зетске бановине. Све ове захтеве Трухелка је сажето поновио у још једном писму Бошку Јевтићу, два месеца касније. 31 Он је тада поново нагласио да је архивска грађа бивше Дубровачке републике најдрагоценије језгро наше историске документације и као таква управо од неоцењиве вредности. Кривицу за запуштеност пребацио је на аустроугарске власти. поново је истакао да архив нема читаоницу, а да је слагалиште (депо) истовремено и радна просторија, тј. канцеларијски простор, што је са гледишта безбедности грађе погубно. Трухелка је сад концизно захтевао да се иницијативом нашег узвишеног Владара, тј. краља Александра Карађорђевића, архиву доделе просторије на спрату, где има светла, ваздуха и које су суве. Трухелка је инсистирао на чињеници да све више страних путника и научника посећује Дубровник и Кнежев двор, па и сам архив, и наглашава да би тај архив, сређен и на располагању заинтересованима, нарочито јако импресионирао све оне високо културне иностранце, који ју од времена до времена посећују, те да би био лепа слика бриге југословенских власти за културу. Уз следеће писмо министру Двора Бошку Јевтићу, у којем га је обавестио да је архив примио добротворне прилоге од трговца Петра Теслића и сарајевског сефардског удружења La Benevolenzia, Трухелка је приложио и свој нацрт горњих просторија Кнежевог двора са планом смештаја грађе. 32 Трухелкини 31 АЈ 74 73 99 (8. септембар 1931). Писмо видети и у: Б. Ђорђевић, нав. дело, 221 222. 32 АЈ 74 73 99 (30. новембар 1931).

Дубровачки архив у Краљевини Југославији 57 захтеви углавном су прихваћени, и дубровачки архив се привремено, како се у допису управника Двора Краљевине Југославије, генерала Душана Луковића, вели, уселио у неколико просторија. 33 Тако је, коначно, архив добио и своју читаоницу, а на Трухелкин предлог донет је и први Правилник о раду у читаоници Државне архиве у Дубровнику. 34 Но, то није значило коначно решење проблема смештаја и адекватног чувања грађе, и Трухелкини напори да се то питање до краја рашчисти настављени су. Резултат тих напора представљала је одлука Управе Двора Краљевине Југославије о расподели просторија у Кнежевом двору у Дубровнику, којом су одређене одговарајуће просторије за архив, али и градску библиотеку. 35 Коначна расподела додељених просторија обављена је крајем 1933. године, како је ДУБ Друштво за развитак Дубровника и околице, надлежно и за културне институције у Дубровнику, известило Маршалат Двора Краљевине Југославије: Потписаној управи част је извјестити, да су се ових дана на позив госп. окружног инспектора у Дубровнику састали у Двору представници управе Опћине Дубровачке, Дубровачке Библиотеке и Дубровачког Државног Архива у сврху преузимања и расподјеле просторија. Том згодом дефинитивно је утврђено, да је Дубровачка Библиотека за своје смјештање добила читаво лијево и десно приземље и мезанин Двора и да се је одрекла молбом уступљених просторија у I. кату у поткровљу у корист Државног Архива. 36 Коначна одлука Управе Двора Краљевине Југославије уследила је почетком следеће, 1934. године, а просторије су, осим архиву и библиотеци, делом уступљене и Матици српској у Дубровнику. 37 Но, Трухелка се и даље суочавао са покушајима разних удружења да добију коју просторију у Кнежевом двору, наравно на штету архива. Један од најкарактеристичнијих био је покушај извесног Клуба Добродошлица да од Управе Двора Краљевине Југославије измоли две просторије у Кнежевом двору. Клуб Добродошлица, о коме нема података у литератури, основала је група жена настањених у Дубровнику или рођених у њему, коју је предводила Наталија Ђорђевић, пореклом Дубровкиња, у то време аташе за штампу при Министарству иностраних послова Краљевине Југославије. У документима су сачувани помени неколико чланица овога клуба, попут удовице генерала Светозара 33 АЈ 74 73 99 (31. децембар 1931). 34 АЈ 66 334 567 (14. март 1932). 35 Председник Управе Дубровачке библиотеке, Франо Охмућевић Бизаро, упутио је Управи Двора Краљевине Југославије молбу за доделу просторија у Кнежевом двору почетком маја 1933. године, а молба је повољно решена непуна два месеца касније. Видети: АЈ 74 342 501 (3. мај 1933; 30. јун 1933). Такође и: Državni arhiv u Dubrovniku /даље: DAD/, Fond Gradske biblioteke, I-112/933 (26. јун 1933). 36 АЈ 74 229 337 (18. децембар 1933). 37 АЈ 74 342 501 (18. јануар 1934).

58 Бојан Ђорђевић Матића, жене пуковника Чолак-Антића, нећаке Вита Гоце, госпође Мекдоналд, бивше војне болничарке. У једној сачуваној белешци Наталије Ђорђевић стоји следеће: Клуб Добродошлица у Дубровнику оснива се да би олакшао општење туриста са домороцима. Задатак му је: 1) Организовање гостопримства на мобу, пошто је појединачно отежано кризом. 2) Суделовање у дочеку истакнутих странаца као и корпорација. 3) Књижевна и приватно епистоларна пропаганда. 4) Приређивање позоришних представа, било клубских, као и уличних на тржиштима града. Љубавници Марина Држића неће се фамилијарније осећати на Гундулићевој пољани него ли Ромео и Јулија на Бунићевој пољани (за Госпом Великом). Ове представе морају постати периодичан фестивал као оне у Оберамергау или у Бајројту. 5) Набавка часописа путем измене. 6) Подстрек за одржавање народне ношње која већи утисак чини на странца него ли монументалне зграде признате уметничке вредности. 38 У својој молби Управи Двора Краљевине Југославије Наталија Ђорђевић није се либила да Бранимира Трухелку оптужи да запоставља архив, те да су просторије у којима је архив смештен прљаве, запуштене и неуредне. Своју молбу завршила је у патетичном тону: Нека би вила Дубравка под звонком лиром Гундулића издејствовала ово више но кнежевско гостопримство! 39 Надзорник Кнежевог двора, генерал Душан Бабић, у потпуности је демантовао ове наводе Наталије Ђорђевић и у писму Управи Двора Краљевине Југославије истакао да у поменутим собама, као и у свим осталим просторијама заузетим од Државне Архиве, влада увек потпуни ред и чистоћа, о чему скоро војничком строгошћу води рачуна сам управник Архиве г. Др Бранимир Трухелка, познат као врло педантан, и у сваком погледу исправан државни чиновник. Бабић је још исказао чуђење што је уопште поклоњена пажња захтеву Клуба Добродошлица, кад тај Клуб никоме у овом граду није познат, па чак није ни регистрован код овдашњег Предстојништва полиције, односно Среског Начелства. 40 На основу овог Бабићевог дописа Управа Двора Краљевине Југославије одбила је молбу Клуба Добродошлица, 41 и тако је отклоњен још један покушај исељења дубровачког архива из Кнежевог двора. 38 АЈ 74 342 501 (недатирано). Најзанимљивији део овог описа рада Клуба Добродошлица сигурно је идеја о покретању позоришног фестивала који би се одржавао на дубровачким трговима. У њој можемо препознати заметак Дубровачких летњих игара. 39 АЈ 74 342 501 (7. децембар 1934). 40 Допис генерала Бабића видети у: АЈ 74 342 501 (30. децембар 1934). 41 АЈ 74 342 501 (14. јануар 1935).

Дубровачки архив у Краљевини Југославији 59 4. У следећим годинама, до окупације Југославије, рад дубровачког архива ишао је узлазном путањом, и у њега је стизало све више научника, посебно из Србије. Статистички подаци из тзв. Књиге уписа корисника показују да је у архиву радио највећи број српских научника, те да су они потраживали највећи број докумената. 42 Знатан део средстава архив је добијао и од стране Министарства просвете и од стране Двора Краљевине Југославије, и користио их за спровођење мера заштите архивске грађе, као и за набавку докумената важних за дубровачку или српску историју. Тој вези са Србијом доприносио је и кнез Павле Карађорђевић, који је наставио да брине о дубровачком архиву. Неколико пута приложио је новчани дар, 43 а 1936. године поклонио је дубровачком архиву Зборник закона и уредаба у Кнежевини и Краљевини Србији од 1840. до 1893. године, у четрдесет осам томова, у кожном повезу. 44 Министарство просвете, пак, финансирало је прекуцавање најпотпунијег рукописа Генеалогије дубровачких антунина, тзв. Чингријине генеалогије. Њу је прекуцао службеник дубровачког архива Божо Грачанин, и за то био награђен од стране Министарства просвете са пет стотина динара, а његова ћерка Јелена добила је запослење као учитељица у Дубровнику. 45 Међутим, овако нагли узлет и напредак дубровачког архива подразумевао је и знатно проширење обима послова, те је Бранимир Трухелка, у свом извештају Министарству просвете с почетка 1937. године, 46 и поред тога што је могао да реферише о несумњивим успесима, морао поново да покрене питање кадровске попуне архива. На почетку извештаја Трухелка је нагласио шта га је руководило да прихвати одговорност и преузме дужност управника архива: Кад сам крајем октобра 1930 преузео управу ове установе био сам у пуној мери свестан да ту треба да извршим једну озбиљну научно-организаторску задаћу и рад особља доведем дотле, да његови стварни коначни резултати буду у сразмеру с личним расходима по буџету. Међу несумњиве успехе за претходних шест и по година Трухелка је уврстио пресељење архива у боље и опремљеније просторије, набавку заштитних кутија за архивску грађу, набавку железне гарнитуре (гвоздених полица), организовање адекватног канцеларијског пословања 42 DAD, Fond Državnog arhiva, Knjiga upisa korisnika za god. 1934; 1935; 1936; 1937. 43 АЈ 74 342 501 (12. март 1935; 3. новембар 1935; 7. август 1937); DAD, Fond Državnog arhiva, 288/1938 (14. мај 1938). 44 АЈ 74 342 501 (19. мај 1936). 45 АЈ 66 83 234 (6. март 1936). Истом одлуком, овај машински препис послат је на повезивање у Београд. Никада није враћен у Дубровник. То би, можда, могао бити онај препис који се налази у оставштини Петра Колендића у Београду. 46 АЈ 66 83 234 (10. јануар 1937).

60 Бојан Ђорђевић и устројство рачуноводства по модерним принципима, те чињеницу да је читаоница проширена и да ради целога дана. Такође је, према Трухелкиним речима, израђен инвентар за неколико серија докумената и отворена савремена фотолабораторија. Али, одмах затим, наставио је Трухелка у песимистичном тону: Ипак, о систематском, сконцентрисаном раду нема говора. Узрок томе је што је архив још увек, осим управника, имао само два службеника, због чега је сам управник морао да ради многе друге послове који су му одузимали време и енергију за стручни архивистички рад и надзор: Ја сам од првог дана осуђен на то, да моје стварне научне дужности: класификовање, ревизију и редакцију спискова, редиговање каталога, давање документације и студија у областима хисторије у које може ући само стално намештен сарадник архиве осуђен сам да то бацам на друго и треће место, а вршим послове, које у другим установама врши савестан чиновник друге категорије. Упркос свим овим јадиковкама и образложењима, није дошло до помака у решењу кадровских питања. 47 До једног позитивног помака ипак је дошло. Наиме, те исте 1937. године Матица српска иселила се и одрекла својих просторија у левом крилу приземља Кнежевог двора. Одмах је реаговао Трухелка и замолио надзорника Кнежевог двора, генерала Душана Бабића, да се те просторије уступе архиву. На основу те усмене молбе, Бабић је званично, дописом, 48 предложио Управи Двора Краљевине Југославије да се поступи према Трухелкиној молби. Управа Двора Краљевине Југославије изашла је у сусрет 49 и архив се још једном последњи пут пред избијање рата и окупацију проширио. Тако уређен дубровачки архив био је домаћин званичној државној делегацији Турске коју је предводио министар одбране, маршал Февзи Чакмак. Поводом те посете, а у част гостију, Трухелка је у архиву приредио изложбу српских и босанских докумената који су се односили на Турску, као и султанских фермана који се чувају у дубровачком архиву. 50 47 Трухелка је посебно наглашавао потребу да се архиву додели књиговезац и рестауратор, ради одговарајуће, свеобухватне и константне конзервације и рестаурације збирки. Занимљиво је да је то исто, дакле средства за ангажовање књиговеже-рестауратора, тражио и у време тзв. Независне државе Хрватске, у више дописа упућених током 1942. године Министарству наставе (доцније Министарству народне просвјете) НДХ. Видети нпр.: DAD, Fond Državnog arhiva, 91/1942 (12. март 1942); 238/1942 (5. јун 1942); 537/1942 (1. новембар 1942). Међутим, ни тадашње усташке власти нису Трухелки изашле у сусрет. Видети: Tatjana Mušnjak, Četrdeset godina konzervacije i restauracije u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu, Arhivski vjesnik, 1995, 38, 198 199. 48 АЈ 74 342 501 (21. јул 1937). 49 АЈ 74 342 501 (9. август 1937). 50 АЈ 66 83 234 (1. октобар 1937). Та изложба је, међутим, довела до неочекиваног открића. Наиме, испоставило се, како је то утврдио службеник архива Јовица Л. Перовић, да је добар део наводних султанских фермана уствари фалсификат, чији је аутор био дубровачки тумач за српски језик Никола Радеља. О овоме: Jovica Perović,

Дубровачки архив у Краљевини Југославији 61 У следећих неколико година, до Априлског рата, окупације и стварања квислиншке НДХ, архив је наставио са уобичајеним делатностима, с тим што се из године у годину повећавао број научника који су у њему истраживали. Ако је, према наведеном Трухелкином извештају Министарству просвете од 10. јануара 1937. године, током 1936. године у архиву радио 21 истраживач и требовано 919 докумената, у 1937. години радило је 40 истраживача и требовано 1378 докумената, 51 а у 1938. години радила су 52 истраживача, а требовано је 1808 докумената. 52 Но, упркос побољшању услова у дубровачком архиву, како за истраживаче, тако и за саму драгоцену грађу, око Трухелке су почеле да се плету интриге, баш као и раније око Вучетића. По старом обичају, док је архив био несређен и док му је претило исељење, нико се на њега није обазирао, нити прихватао одговорност. Сада, међутим, када је доведен у ред, постао је мета разних амбиција. У Министарство просвете почеле су да пристижу анонимне дојаве против Трухелке. Али, такође, и Трухелки су стизали анонимни дописи који су га, тобож добронамерно, упозоравали да му се спрема смена или пензионисање. Једно од бизарнијих писама Трухелка је примио почетком 1938. године, и одмах то писмо проследио начелнику Општег одељења Министарства просвете. Замолио је начелника за озбиљну истрагу, јер таква писма могу уносити забуну међу чиновнике и наносити штету сабраности и вољи с којом треба да врше своје послове. Из сачуваног коверта види се да је писмо послато из Београда, и да је то учинио извесни М. Јовановић, што, међутим, представља сасвим измишљено име, посебно у светлу чињенице да је као адреса пошиљаоца наведена Кнез Михаилова улица, број 150! Тај број ни тада, као ни сада, није постојао. Друга особеност је та да пошиљалац, иако потписан типичним српским презименом (на крају самога писма, иначе, стоји потпис: М. Јо:) очигледно намерно пише исквареним српским језиком, каквим би писао неки странац. Због тога, али и због очигледних интрига које ово писмо наговештава, и које су се плеле око дубровачког архива и његовог управника, вреди навести ово бизарно писмо у оном облику како је у оригиналу: Поштовани Господине, ја иако вас лично непознајем али сазнао од мој пријатељ дасте за иста један поштен и добар научник и зато следеће пишем вама: спремасе за вас пензионисање то ви знате две струје од где пири. Овде у академији /мисли се на Српску краљевску академију; прим. Б. Ђ./ од дубровачка библиотека имате послани стари документа по моје знање од документи и још не послати тамо или изгубљени или украдени зато кренем пажње Bivši dragoman za turski jezik Dubrovačke Republike, Nikola Radelja, kao sastavljač lažnih fermana, Dubrovnik, 1940, XXVII, 13, 2 3. 51 АЈ 66 83 234 (18. јануар 1938). 52 АЈ 66 83 234 (19. јануар 1939).

62 Бојан Ђорђевић да што пре имате увиду за овај мој извештај. Молим вас чувајте моје писмо у тајности пошто је то у вашој корист. 53 Упркос бизарности овога писма, неке чињенице Трухелка сигурно није могао да пренебрегне. Једна од њих била је изношење докумената из дубровачког архива уз разне ургенције, а без дозволе управника, на шта се Трухелка још раније жалио. 54 Други је гласина о предстојећем Трухелкином пензионисању, која је очигледно имала основа. Да све ово није било тако наивно, говори још један удар на Трухелку, овога пута много озбиљнији, са циљем да дубровачки архив постане део научног института за који су постојали планови да се оснује у Дубровнику. Према тим плановима, такође, на челу тог института, па и самога архива, био би Јорјо Тадић, а Трухелка би био сведен на ранг научног сарадника у том институту. Дочувши за те комбинације, 55 Трухелка, нескривено повређен не само овим планом, већ и чињеницом да је то сазнао из посредних извора, упутио је половином 1939. године огорчено писмо помоћнику министра просвете, 56 у коме је са индигнацијом одбио да пристане на такав план, тј. да учествује било како у раду будућег института, и у коме је још једном подсетио на сопствене заслуге за одржање и развој дубровачког архива: Пошто је архив изведен из ћорсокака, у којем су га до 1930 оставили толики наши крупни и најкрупнији хисторици (изузев Антонија Вучетића), сасвим је логично да ми се сад скрене пажња на то да нисам ни квалификован за неки научни хисторички рад и водство. Ово Трухелкино писмо указује и на то одакле је потекао цео замишљени пројекат. Трухелка је отворено оптужио кругове око Српске краљевске академије, пре свега историчаре, да желе да узму архив под своје, и као главног покретача означио Јована Радонића, док је Јорја Тадића сматрао само Радонићевим пионом: Мени је особито мило што сам се заузимао за г. Тадића прије него ли је искрсла ова солуција г. Радонића. И код загребачких академика и код људи г. Мачека. Желећи сваку срећу будућем институту, Трухелка је на крају врло оштро одбио сваку помисао да у њему ради: Ја ни у којем случају не желим да будем његов /Јорја Тадића; прим. Б. Ђ./ сеиз и да дозволим да ми други наређује у Архиву и да ме се лишава оних научних функција, које сам досад вршио. 53 АЈ 66 100 291 (29. јануар 1938). 54 Видети нпр. Трухелкин допис министру просвете у: АЈ 66 335 567 (24. април 1936). 55 Јорјо Тадић је још деценију пре тога указао, у другом делу своје уводне студије тзв. Дубровачком броју Нове Европе, на најважније културне потребе савременог Дубровника. Једна од тих потреба био је и дубровачки архив, тј. организовање научног рада у њему, где би он постао центар (тј. институт) за историјска истраживања не само Дубровачке републике, већ и за изучавање средњовековне историје, с обзиром на број и значај сачуваних докумената. Видети: Јорјо Тадић, Дубровник у прошлости и садашњости, Нова Европа, 1928, XVII, 5 6, 155 161. 56 Писмо видети у: АЈ 66 335 567 (21. јун 1939).

Дубровачки архив у Краљевини Југославији 63 Ово Трухелкино писмо је значајно због још једне чињенице. Турбулентна 1939. година у политичком смислу означавала је прекретницу у фукционисању Краљевине Југославије. Већ су се увелико водили преговори о федерализацији државе, а из Трухелкиног дописа види се да је у питањима руковођења установама на територији већ пројектоване Хрватске бановине обавезно консултован вођа Хрватске сељачке странке и потпредседник краљевске владе (Министарског Савета) Влатко Мачек. Када је Хрватска бановина формирана, децембра 1939. године, културне и научне установе на њеној територији прешле су у надлежност Земаљске владе у Загребу, тако да је и за дубровачки архив престало да буде надлежно Министарство просвете Краљевине Југославије. Године које су уследиле, у ратним и поратним временима, довеле су до нових искушења (у међувремену је, 1944. године, и Трухелка пензионисан). Једно узбудљиво раздобље у раду дубровачког архива, коме су печат дала двојица његових управника Србин Антоније Вучетић и Хрват Бранимир Трухелка завршено је. У том раздобљу је у специфичним условима унапређен рад и статус дубровачког архива који је све до данас остао институција од непроцењивог значаја за српску и хрватску политичку и културну историју. Бојан Ђорђевић Кључне речи: Дубровник, дубровачки архив, архивистика, културни живот, историја. Bojan Đorđević Dubrovnik Archive in the Kingdom of Yugoslavia The fundamental issue in the first years after the formation of the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes was related to the future organization of Dubrovnik Archive, considering that the invaluable materials still lay in the Rector s Palace, which assumed a completely new role and a special place in the newly formed Kingdom. Namely, following the end of World War I and the foundation of the new state, the Rector s Palace in Dubrovnik, as a cultural property of national significance, was proclaimed a cultural-historical monument, on the one hand, and also a residence of the king, on the other. Therefore, it came under the jurisdiction of the Court of the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes (later the Court of the Kingdom of Yugoslavia), i.e. of the Royal Office. The jurisdiction over the Archive itself, specifically over the materials kept in it, was in the hands of the Ministry of Education. In 1921, Antonije Vučetić was named the first administrator of Dubrovnik Archive. Vučetić immediately and unequivocally advanced the thesis that Dubrovnik Archive, despite not being of the rank of the Archives in Zagreb and Belgrade, still is the most celebrated in the Kingdom of Serbs,

64 Бојан Ђорђевић Croats, and Slovenes. Above all else, he emphasized the historical significance of this Archive, containing materials important for the history of the Republic of Dubrovnik, but also for the Serbian and Croatian histories from the 11 th to the 19 th centuries. In the year 1930, a new administrator was appointed to Dubrovnik Archive. It was Branimir Truhelka. He realized that in the case of the most important matters related to the Archive, in the case of all the Archive s needs, they should turn, if possible, directly to the Court of the Kingdom of Yugoslavia, i.e. to the Minister of the Court. The year 1931 marks the beginning of Truhelka s systematic efforts to obtain the most that could be obtained for Dubrovnik Archive, to explain its significance to the authorities on the Court, and without insisting on moving the Archive from the Rector s Palace, being aware of the lack of support for this to do everything to provide the safe keeping of valuable materials and to secure research in the Archive. Until the beginning of World War II and the occupation of Yugoslavia, Dubrovnik Archive prospered and an increasing number of researchers came to work in it. Thus, Dubrovnik Archive proved itself to be an unavoidable source for studying the past of both the Republic of Dubrovnik and the Serbian people.