Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. Beogradski centar za bezbednosnu politiku Beograd

KONTEKST ANALIZA REFORME SEKTORA BEZBEDNOSTI U SRBIJI 1989-2009. Izdavač: Beogradski centar za bezbednosnu politiku www.ccmr-bg.org Gundulićev venac 48, 11000 Beograd Tel/Faks: +381 11 3287 334 or + 381 11 3287 226 E-mail: office@ccmr-bg.org Istraživački tim: Đorđe Popović, Predrag Petrović, Gorana Odanović, Jelena Radoman Komentare na različite verzije Kontekst analize dali su Miroslav Hadžić i Sonja Stojanović (BCBP) i David Law i Suzana Anghel (DCAF). Hronologiju pripremili: Jelena Radoman i Đorđe Popović Delovi Hronologije su ranije objavljeni u Hronologiji reforme sektora bezbednosti u Republici Srbiji 2000 2008., koju je BCBP objavio 2009. godine u okviru projekta Mapiranje i monitoring reforme sektora bezbednosti u Srbiji, 2006 2008. Tehnički urednik: Gorana Odanović Dizajn i prelom: Saša Janjić Štamparija: UNAGRAF, Beograd Tiraž: 250 ISBN 978-86-6237-001-3 Beogard, 2011. BCBP i DCAF All rights reserved. Ova publikacija je nastala kao rezultat projekta Povećanje kapaciteta organizacija civilnog društva za mapiranje i nadzor reforme sektora bezbednosti na Zapadnom Balkanu. Projekat je finansijski podržalo Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške, a sprovodi ga 7 nezavisnih istraživačkih centara sa Zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija) u saradnji sa DCAF (www.dcaf.ch). Publikacija ja nastala na osnovu originalne metodologije, koju je razvio Beogradski centar za bezbednosnu politiku (www.ccmr-bg.org).

Sadržaj: Lista skraćenica............................................................... 4 Uvod........................................................................... 6 Prvi period: Miloševićeva era (1989 2000)................................ 11 Drugi period: Početak reformi (2000 2009)............................... 18 Demokratske promene Tačka bez povratka? (2000 2003)..... 18 Početak prve generacije RSB (2003 2006)....................... 28 Reforme ili promena spoljne politike? (2006 2009)............. 32 Zaključak..................................................................... 37 Dodatak 1: Analiza ključnih političkih aktera.............................. 40 Dodatak 2: Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji zanemareni bezbednosni akter................................... 50 Literatura..................................................................... 52 Hronologija.................................................................. 59

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA LISTA SKRA]ENIĊA: BIA DOS DS DSS EU ICTY Interpol JNA JSO MUP NATO OSCE PfP RDB SAA SAP SCG SB SDB SID SKS SRJ SSR UN VBA VJ VOA Bezbednosno-informativna agencija (Security-Information Agency) Demokratska opozicija Srbije (Democratic Opposition of Serbia) Demokratska stranka (Democratic Party) Demokratska Stranka Srbije (Democratic Party of Serbia) Evropska unija (European Union) Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia) Međunarodna organizacija kriminalističke policije (International Criminal Police Organization) Jugoslovenska narodna armija (Yugoslav People s Army) Jedinica za specijalne operacije (Special Operations Unit) Ministarstvo unutrašnjih poslova (Ministry of the Interior) Organizacija Severnoatlantskog pakta (North Atlantic Treaty Organization) Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (Organisation for Security and Cooperation in Europe) Program Partnerstvo za mir (Partnership for Peace programme) Resor državne bezbednosti (Directorate of State Security) Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, SSP (Stabilization and Association Agreement) Proces stabilizacije i pridruživanja, PSP (Stabilisation and Association Process) Državna Zajednica Srbija i Crna Gora (State Union of Serbia and Montenegro) Služba bezbednosti (Security Service) Služba državne bezbednost (State Security Service) Služba za dokumentaciju i istraživanje (Service for Inquiry and Documentation) Savez komunista Srbije (Serbian Communist Party) Savezna Republika Jugoslavija (Federal Republic of Yugoslavia) RSB, Reforma sektora bezbednosti (Security Sector Reform) Ujedinjene nacije (United Nations) Vojnobezbednosna agencija (Military Security Agency) Vojska Jugoslavije (Army of Yugoslavia) Vojnoobaveštajna agencija (Military Intelligence Agency) 4

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. Prvi deo ove publikacije pruža čitaocima informacije o sektoru bezbednosti u Srbiji i najvažnijim dešavanjima koja su oblikovala skoriju političku istoriju i bezbednost Srbije. U njemu su predstavljeni analiza socijalnih i političkih uslova u kojima se odvijala reforma sektora bezbednosti (RSB) u protekle dve decenije (1989-2009. godine), kao i analiza glavnih političkih i aktera u sektoru bezbednosti, koji su uticali ne proces RSB. Drugi deo ove publikacije predstavlja hronolški prikaz glavnih dešavanja koja su oblikovala i obeležila kontekst u kome se odvijao proces RSB u Srbiji, u periodu od 1990. do 2009. godine. Događaji koji su predstavljeni u hronologiji izabrani su na osnovu uticaja koji su proizveli na politički sistem i sektor bezbednosti, kao i na ukupni socijalni i ekonomski razvoj Srbije. 5

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA UVOD Srbija je u poslednjih dvadeset godina prošla kroz buran period. Bio je to period ratova, ekonomskog kraha, međunarodnih sankcija, masovnog kršenja osnovnih ljudskih prava i period političkih ubistava. Međutim, to je takođe bio i period demokratskih promena, povratka na međunarodnu scenu i, što je najvažnije, period u kome su započete društvene i političke reforme. Poslednja decenija XX veka i prva decenija XXI veka podjednako su važne za reformu sektora bezbednosti u Srbiji. Ovaj sektor je na mnogo načina uticao na tok i pravac demokratizacije, a njegove aktere instrumentalizovale su političke elite iz navedenog perioda. To je razlog zbog kojeg je reforma sektora bezbednosti jedan od najvažnijih zadataka, ali i jedan od najvećih izazova u procesu demokratizacije u Srbiji. Za mapiranje i monitoring dostignuća i prepreka sprovođenja reformi sektora bezbednosti u Srbiji od suštinskog je značaja razumevanje društvenopolitičkog konteksta u kojem je reforma izvršena. Upravo zato nameravamo da u ovom radu objektivno i sistematično analiziramo kontekst koji je uticao na sektor bezbednosti i na njegovu reformu, kao i na glavne tokove, prepreke i opseg reforme sektora bezbednosti u Srbiji tokom ovog perioda. U radu ćemo analizirati dva gotovo jednaka vremenska perioda. Prvi je period vlasti Slobodana Miloševića, koji obuhvata vreme od 1989. do 2000. godine, a drugi je period koji obuhvata vreme posle demokratskih promena, odnosno period od 2000. do 2010. godine. Ovu podelu na dva velika vremenska perioda načinili smo zbog dijametralno različitog karaktera političkog poretka koji se razvijao tokom vremena, počev od autoritarnog, pa do prodemokratskog, i koji je utirao put uspostavljanju potpuno konsolidovane demokratije. Prvi period karakterišu raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i krvavi ratovi koji su bili posledica tog raspada. Drugi značajni deo ovog perioda obuhvata vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma i završetak rata, u kome je Slobodan Milošević nastojao da poboljša odnose sa zapadnim zemljama tako što je sebi dodelio ulogu mirotvorca. Nažalost, ovaj period je kratko trajao i završio se izbijanjem sukoba na Kosovu, koji 6

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. su zemlju gurnuli u rat sa državama članicama NATO saveza. Posledica toga bila je skoro potpuno uništenje državne ekonomije i infrastrukture. Tokom čitavih deset godina prvog perioda koji smo proučavali dominantan kontekst bio je autoritaran ili, da budemo precizni, neliberalan. Drugu konstantu ovog perioda čini konfliktni kontekst, koji nije bio prisutan samo u jednom kratkom periodu posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Ključni akteri društveno-političkog života u Srbiji u ovom periodu bile su elite bivših komunista sakupljene oko Slobodana Miloševića i njegove porodice, snage državne bezbednosti, opozicija koja je polako počela da se pojavljuje i međunarodna zajednica. U sektoru bezbednosti vodeću ulogu imala je vojska, koja je ubrzo morala da prepusti tu ulogu službama bezbednosti i policiji. Za ovaj period takođe je karakterističan i nizak stepen poverenja javnosti u bezbednosni aparat sa izuzetkom, što je paradoksalno, vojske, koja je uvek uživala veliko poverenje javnosti zbog svoje povezanosti sa narodom, na šta je uticalo obavezno služenje vojnog roka. Zatim, postojao je državnocentrični koncept bezbednosti, država i opozicija bile su slabe, dolazilo je do kršenja ljudskih prava, vršen je pritisak na nezavisne medije, dok je nizak nivo ekonomskog razvoja stanovništvo u Srbiji doveo do ivice opstanka. Zbog svih ovih faktora rodila se potreba da se nešto promeni, do čega je i došlo 2000. godine. Tom godinom počinje i drugi period koji smo analizirali. Period koji je usledio posle pada Slobodana Miloševića nije bio manje buran od decenije koja mu je prethodila. Ovaj period karakterišu otpočinjanje opsežnih reformi srpskog društva i povratak zemlje u međunarodne organizacije posle dugogodišnje izolacije, dok su nove političke elite u ovom periodu kao vodeći cilj proglasile demokratizaciju. Nažalost, neke reforme bile su nedosledno sprovedene, zato što je političkom scenom dominirala borba za prevlast između političkih aktera. To je dovelo do rapada vladajuće koalicije koja je porazila Miloševića. Srpski premijer Zoran Đinđić ubijen je u atentatu koji su 2003. godine izvršili članovi organizovanih kriminalnih grupa u sprezi sa pripadnicima obaveštajnih službi. To samo po sebi može izgledati neprirodno, ali je zapravo bilo nužni ishod prethodnih ratnih vremena. Posle ovog događaja, sva pažnja prebačena je sa reformi na suzbijanje organizovanog kriminala. Posle raspada državne zajednice sa Crnom Gorom, 2006. godine, Srbija je nevoljno ponovo postala suverena država. Evropske integracije su tada postale najveći prioritet za vladajuću elitu. Kosovo je 2008. godine proglasilo nezavisnost, čime je održanje teritorijalnog 7

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA suvereniteta došlo na prvo mesto liste nacionalnih prioriteta. Tokom celog ovog perioda postojao je problem saradnje sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije (ICTY), a rešavanje tog pitanja postalo je preduslov za nastavak evropskih integracija. Saradnja sa Tribunalom dosta je uticala i na reformu sektora bezbednosti u Srbiji. Razlog tome leži u činjenici da Glavni tužilac Tribunala stalno optužuje delove sektora bezbednosti u Srbiji da su umešani u zaštitu osoba koje Tribunal traži pod optužbom za ratne zločine. 1 Vrlo je teško utvrditi koji je kontekst dominantan u periodu nakon pada Slobodana Miloševića. Mada bi se moglo reći da su postautoritarni kontekst i postkonfliktni kontekst dominantni, decenija sankcija i ratova, kao i neophodnost oporavka srpske ekonomije izdvajaju i razvojni kontekst. Pored toga, kontekst evropskih integracija od najveće je važnosti, pošto je srpska Vlada integraciju sa EU proglasila najvažnijim spoljnopolitičkim ciljem. Ključni akteri u ovom periodu su političke partije, obaveštajno podzemlje neformalne grupe koje čine pripadnici obaveštajnih službi i kriminalci, tajkuni koji su stekli ogromno bogatstvo za vreme Miloševićeve vlasti, kao i organizovane kriminalne grupe. U sektoru bezbednosti policija ima vodeću ulogu, civilno društvo je mnogo snažnije nego u prethodnom periodu, privatne bezbednosne kompanije cvetaju, a formiraju se i nova tela i institucije za kontrolu i nadzor. Za ovaj period, takođe, karakteristično je i odsustvo konsenzusa političkih elita povodom glavne strateške orijentacije države. Možda možemo reći da je najvažnija posledica reforme sektora bezbednosti u navedenom periodu stvaranje složenog sektora bezbednosti, te bi zaključak bio da je prva generacija reforme sektora bezbednosti završena. 1 Ovde se može videti jedna od mnogih izjava Karle del Ponte, Glavnog tužioca Tribunala, u kojoj optužuje vojsku Srbije da štiti Mladića. <http://www.b92.co.rs/info/vesti/index. php?yyyy=2005&mm=10&dd=04&nav_category=64&nav_id=177832 > 7. 11. 2010. 8

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. PRVI PERIOD: MILOŠEVIĆEVA ERA (1989 2000) Društveno-politički kontekst Da bi se razumeo kontekst u kome se zemlja nalazi u ovom periodu, neophodno je analizirati glavne događaje na političkoj sceni, glavne političke aktere i, na kraju, položaj sektora bezbednosti, koji je predmet naše analize i koji je imao jednu od ključnih uloga u političkom životu Srbije za vreme vladavine Miloševića. U ovom delu sveta sektor bezbednosti, a naročito državni aparat sile, imao je uvek vrlo značajno mesto u društvu, u istoriji i u shvatanjima ljudi. Međusobna zavisnost ključnih aktera u oblasti bezbednosti i države (vladajuće elite) od presudnog je značaja za razumevanje događaja koji su se odigrali u skorijoj prošlosti, kao i za razumevanje teškoća sa kojima se reforme u ovoj zemlji suočavaju. Glavna karakteristika ovog perioda jeste vladavina jednog čoveka Slobodana Miloševića i nekolicine ljudi iz njegovog okruženja, naročito članova njegove porodice. Karakter njegove vladavine stalno je bio predmet preispitivanja, s obzirom na to da se ideologija kojom je rukovođena dijametralno promenila od komunističke u nacionalističku. U njoj je bilo čak i elemenata politike mirotvorstva u periodu nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koji je trajao sve do izbijanja sukoba na Kosovu. Imajući sve to u vidu, vrlo je teško objasniti kako je S. Milošević uspeo da se održi na vlasti iako je često menjao ideologiju, što je dovodilo i do promena politike koju je sprovodio. Slobodan Milošević je došao na čelo Komunističke partije Srbije 1986. godine. U tom periodu partijska mašinerija već je počela da se raspada. On je gradio predstavu o sebi kao o političaru koji je u stanju da reši sve probleme. Raskrstio je sa pripadnicima stare komunističke elite tako što ih je poslao u penziju, a javnosti se predstavljao kao moderni političar. Nastojao je da stvori novi identitet Komunističke partije time što je odbacio sve vrednosti koje je prethodno rukovodstvo do tada negovalo. Takođe, pokušao je da sprovede nešto što je smatrao modernom verzijom socijalizma, koji će biti oslobođen starih boljševičkih ideja i obogaćen nekim idejama moderne socijaldemokratije. (Hadžić 2001: 65 66). Bio je to jedan od presudnih faktora koji su mu doneli podršku javnosti. 11

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA Srpski narod nije sledio Miloševića zbog njegove ideologije, nego zbog njegove sposobnosti da iz unutrašnjeg političkog sukoba izađe kao pobednik. Time bi se možda moglo objasniti zašto su ljudi nastavili da ga slede čak i onda kada je odbacio komunističku ideologiju i zamenio je nacionalističkom. Miloševićeva sposobnost da porazi sve političke protivnike bila je jača i od njegovog komunizma i od nacionalizma, i utrla je put njegovom uspehu i popularnosti. (Pavlović 2001: 81 82). Zbog toga možemo reći da je Miloševiću ideologija služila samo da bi potvrdio svoju sposobnost da porazi političke protivnike. On je to činio tako što je koristio različite uloge kako bi zadobio legitimitet za ličnu vlast. Popularnost Slobodana Miloševića počela je da opada onda kada je, posle nekoliko izgubljenih ratova i nakon propasti ekonomije, njegova uloga nepobedivog vođe počela da bledi. Opozicioni pokret, do tada slab i podeljen, počeo je da dobija važnost i snagu. Ova promena kulminirala je u novembru 1996. godine kada je opoziciona koalicija Zajedno odnela pobedu na lokalnim izborima u najvećim gradovima i varošicama u Srbiji. Režim S. Miloševića odbio je da prizna rezultate ovih izbora, što je dovelo do demonstracija širom zemlje koje su trajale tri meseca. Međutim, ni to nije bilo dovoljno da S. Milošević prihvati poraz. Tek nakon što je međunarodna zajednica izvršila pritisak na njega, on je pristao da se povuče i prepusti gradove opoziciji. Bio je to njegov prvi politički poraz u Srbiji i tada je postalo jasno da više nije nepobediv, da nema potpunu kontrolu nad političkim životom i da je njegova popularnost u narodu sve manja. Ista matrica sa pokradenim izbornim rezultatima ponovila se 2000. godine kada Milošević nije hteo da prizna izborne rezultate, ali ovog puta predsedničkih izbora. Nije mogao da poveruje da je izgubio izbore čije je održavanje lično tražio, uveren da je još uvek voljeni vođa. Došlo je do novih demonstracija širom zemlje, koje su okončane time što su demonstranti zauzeli zgrade Narodne skupštine i Radio-televizije Srbije. Shvativši da je izgubio podršku ne samo naroda, već i pripadnika sektora bezbednosti (donosioci odluka unutar ovog sektora odlučili su da više ne brane propali režim), Milošević je bio primoran da vlast preda opoziciji. Autoritarna priroda Miloševićeve vlasti ostavila je mnogo posledica na društveni i ekonomski život u Srbiji. Pored ratnih razaranja, srpsku ekonomiju upropastila je i ekonomska politika koju je režim sprovodio. Ta politika bila je usmerena uglavnom na održavanje status quo stanja, što je dovelo do pogoršanja položaja radničke klase. Nažalost, Srbija je tokom devede- 12

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. setih godina XX veka bila zemlja u kojoj su dominirali simbolični, a ne distributivni konflikti, što je otežavalo radnicima da stave društveno-političke probleme na politički dnevni red. (Thomas 1999: 1 10). Ekonomska politika S. Miloševića u velikoj meri uticala je na period koji je usledio posle njegovog pada. Ozbiljne ekonomske reforme započete su 2001. godine, uporedo sa formiranjem prve demokratske vlade, i traju sve do danas. Sektor bezbednosti Sektor bezbednosti ili državni aparat sile imao je jednu od glavnih uloga u slomu države Jugoslavije, kao i u ratovima koji su usledili. Bio je jedan od aktera koji su mogli da se umešaju i da utiču na način rešavanja svake krize. Kako danas možemo videti, to mešanje bilo je potpuno pogrešno i imalo je najštetnije posledice uništenje sopstvene zemlje i sopstvenog naroda. Razlozi takvog položaja sektora bezbednosti mogu se naći u njegovom nasleđu. Sektor bezbednosti SFRJ razvio se iz partizanskih jedinica posle završetka Drugog svetskog rata, pod jakim uticajem Komunističke partije i pod ličnim uticajem Josipa Broza Tita vrhovnog komandanta svih oružanih snaga i doživotnog predsednika Jugoslavije. Uticaj koji je Partija imala na sektor bezbednosti može se videti u tome što je on bio potpuno potčinjen političkom sistemu. Političke (komunističke) organizacije postojale su u svakoj oblasti sektora bezbednosti. Svi strateški dokumenti iz tog perioda bili su zasnovani na idejama Komunističke partije i na Ustavu, koji je takođe pisala Partija (Hadžić 2001: 54 58). Strateški dokumenti i doktrine pisani su pod pretpostavkom da građani Jugoslavije imaju pozitivan stav o ovoj ideologiji. Komunistički ideolozi bili su ubeđeni da je socijalizam najviša forma društvene organizacije i da će svi ljudi stati u njegovu odbranu. Ovo je jedan od razloga zbog kog su bili toliko zapanjeni kada je sukob počeo. Nisu mogli da veruju da neko želi da uništi ovaj savršeni sistem i da narod, ne samo da neće da ga štiti, već i učestvuje u njegovom uništavanju. Druga politička iluzija uočljiva u ovim dokumentima bila je procena da je moderan svet strogo podeljen na snage socijalizma i snage kapitalizma. Raspad države surovo je srušio verovanje da će socijalizam odneti pobedu nad kapitalizmom. Svi pripadnici sektora bezbednosti morali su da budu članovi Partije i školovani su na tradicijama marksizma i lenjinizma. Mogućnost da neko 13

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA bude unapređen bez partijske preporuke nije postojala. Stoga, kada je Partija nestala sa javne scene, ovi ljudi više nisu imali u šta da veruju. Odlazak partije i stare SFRJ sa političke scene presudno je uticao na otpočinjanje perioda o kome pišemo). Posledice su se možda najviše osetile u JNA, koja je bila čuvar ove ideologije i države koja je na njoj izgrađena. Armijske vođe uvidele su da gube moć. Plašile su se da će izgubiti uticaj koji su imale na političkoj sceni u zemlji. Nisu mogle da zamisle da vojska više neće biti stub socijalističkog sistema i da će njena uloga biti svedena samo na služenje državi. (Hadžić 2001: 65 66). Vojska je pokušavala da zadrži antinacionalistički stav sve do samog početka sukoba. Međutim, to ne samo da nije bilo moguće, nego je dovelo i do suštinskih grešaka zbog kojih je vojska u kasnijim fazama rata stavljena u podređeni položaj. Vojska nije htela da se odrekne socijalizma ni po koju cenu. Njeno vođstvo nije sprovodilo državnu, nego partijsku politiku. Govorili su o nečemu što su svi drugi odbacili, te je u tom smislu njihova bitka bila izgubljena. Kada je postalo jasno da je rat neizbežan, vojska je uvučena u sukobe potpuno nepripremljena, pa je zato i logično da je iz njih izašla kao gubitnik. To je rukovodstvu Srbije dodatno omogućilo da je iskoristi kao žrtvenog jarca za sve poraze u završnim fazama rata. (Hadžić 2001: 142 146). Posle propasti Jugoslavije JNA je de facto postala vojska Srbije. Generali su u srpskom rukovodstvu videli beg od poraza koji su doživeli u ratu, a srpsko rukovodstvo je spremno prihvatilo novu, dobro opremljenu vojsku. Međutim, formiranje Vojske Jugoslavije (VJ) nije dovelo do neophodne ideološke katarze, niti do uklanjanja vojne elite iz vladajuće političke strukture. Vojno rukovodstvo, naviknuto na održavanje kulta o sebi i na hvaljenje sumnjivih vođa, spremno se odreklo komunističke dogme i odmah prihvatilo nacionalni mit. Ova promena nije bila produktivna, već samo površna. U suštini, takva vojska bila je formirana na dvema iluzijama: prvo, da će vojska biti osnova nacionalne države, a drugo, da je to prilika da se oslobodi stare ideologije (Stojadinović 2004).,,Nova VJ funkcionisala je zapravo bez ikakvog strateškog ili doktrinarnog okvira, čime je stvoren vakuum u konceptualnom smislu. Miloševićeva politička kontrola bila je dodatno ojačana ustavnim i sistemskim statusom vojske. Prema novom Ustavu Jugoslavije, koji je bio na snazi od 1992. godine, vojska je imala obavezu da štiti ustavni poredak, čime je stvorena mogućnost za njeno političko i interno iskorišćavanje (Hadžić 2001: 26). 14

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. Vojno rukovodstvo, i pored toga što se potpuno okrenulo Miloševiću koji se od komunističkog birokrate pretvorio u vođu srpskog nacionalističkog talasa, nije više moglo u potpunosti da povrati položaj koje je imalo u bivšoj SFRJ. Slobodan Milošević, kao predsednik Srbije, nikada nije u potpunosti verovao vojsci. Jedan od razloga bio je taj što je vojska bila savezna institucija nad kojom nije imao direktnu kontrolu. Iako je bio najmoćniji čovek u Jugoslaviji, nije hteo da dopusti ni najmanju formalnu mogućnost koja bi mogla da ugrozi njegovu vlast. Bilo mu je potrebno samo nekoliko generala da drži vojsku pod svojom vlašću. Međutim, čak je i njih često smenjivao. Miloševićevo interesovanje za vojsku poraslo je onda kada je u julu 1997. godine postao predsednik Jugoslavije i stekao zvaničnu kontrolu nad vojskom. Među generalima je pronašao one koji su bili lojalni i spremni da se sukobe sa svetom ne samo zbog nacionalističke ideologije, već i iz ličnih razloga. Slobodanu Miloševiću su ti generali bili potrebni da bi sproveli njegov plan o večnoj vlasti, a generalima je on bio potreban da bi se lakše peli po hijerarhijskoj lestvici. Učestvovali su na političkim skupovima, davali političke izjave u štampi, a ponekad bi i zapretili da neće dozvoliti promenu vlade. Međutim, kada su shvatili da je Slobodan Milošević izgubio podršku u narodu, pustili su ga niz vodu u nadi da će tako održati svoje pozicije. Slobodan Milošević je prioritet dao policiji i obaveštajnim službama, jer je u njih imao veće poverenje. Lojalnost generala je možda i mogao da kupi, ali ne i lojalnost običnih vojnika. Zbog toga su policija i služba državne bezbednosti uskoro bile bolje opremljene i obučene od vojske. Iz već spomenutih razloga, Milošević je vrlo malo verovao vojsci i zato mu je bila potrebna oružana sila koja će braniti njegovu vladavinu. Rešenje je našao u promeni uloge policije. Policija je postepeno sve više ličila na vojsku, čak i po spoljnim simbolima, uključujući u to maskirne uniforme i vojne činove. Tipična vojna struktura uvedena je u jedinice policije, čime je obična policija u Srbiji prestala da postoji. U okviru Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) formirane su klasične vojne jedinice, koje nisu imale nikakve veze sa radom policije. Konačni čin militarizacije policije bio je otvaranje Policijske akademije, koja je, sudeći po planu i programu, bila klasična vojna škola, samo pod drugim imenom (Dragišić 2004). Policija je za vreme vladavine Slobodana Miloševića bila snažan oslonac autoritarnog režima. Srpska policija je u tom periodu praktično pretvorena u žandarmeriju, koja je bila opremljena vojnim vozilima i minobacačima. Prema nekim analizama, Srbija je, u poređenju sa Evropom, imala najveću 15

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA policijsku silu spram broja stanovnika. Procena je da je Srbija u tom periodu imala između 40.000 i 150.000 policajaca. Međutim, posle pada Slobodana Miloševića postalo je očigledno da pravi stožer režima nije bila regularna policija, već da su to bile tajne službe i njihove tajne strukture. Služba državne bezbednosti (SDB) imala je naročito važnu ulogu u očuvanju režima. Tajna policija je do 2002. godine bila jedan od dva sektora u okviru MUP, na čijem su čelu bili posebni pomoćnici ministra. Oni su samo nominalno bili vezani za ministra policije, dok su u stvarnosti bili odgovorni jedino najmoćnijoj osobi u zemlji lično Slobodanu Miloševiću. Od 1945. godine do 2002. godine nije postojao zakon kojim bi bio regulisan rad pojedinih bezbednosno-obaveštajnih službi. Zapravo, čelnici tajnih službi sami su odlučivali o formiranju službi, njihovim zadacima, ovlašćenjima, organizaciji, načinu rada i odgovornosti (Milosavljević 2003: 98). Zbog ovakvog načina rada, u službi je stvorena navika da se postupa nezavisno od zakona i na osnovu samoproklamovanih pravila. Slobodan Milošević je odvojenost službe bezbednosti od drugih institucija i potpunu netransparentnost rada doveo do savršenstva. Služba se nalazila van bilo kakve demokratske kontrole. Kontrola je bila u rukama Slobodana Miloševića, bez obzira na zvaničnu funkciju koju je on vršio. Parlament se čak nije ni trudio da se bavi bilo čime što je imalo veze sa bezbednosnim službama (Pavlović, Antonić 2007: 126). Štaviše, u okviru SDB formirana je Jedinica za specijalne operacije (JSO), poznata pod imenom Crvene beretke. Bila je to posebna oružana jedinica koju je činilo 1.200 ratnih veterana. Ova jedinica bila je Miloševićeva pretorijanska garda, a izvori njenog finansiranja držani su u tajnosti, pošto su sredstva uglavnom poticala iz kriminalnih aktivnosti. Sredinim devedestih godina XX veka Slobodan Milošević je zapravo počeo da razvija čitav sistem kriminalne ekonomije. Taj sistem se zasnivao na povezanosti vlade, ekonomije i kriminala, a glavna karika u sistemu bio je SDB (Pavlović, Antonić 2007: 127). Služba je bila potpora organizovanom kriminalu i nelegalnoj trgovini, i bila je umešana u sve počev od trgovine benzinom, drogama i cigaretama, pa sve do izvoza luksuzne robe (Pavlović, Antonić 2007: 127). Pripadnici Službe ne samo da su bili upleteni u kriminal, nego su i regrutovali kriminalce, davali im zvanične legitimacije Službe i štitili ih od policije i tužilaštva. (Pavlović, Antonić 2007: 127). Služba bezbednosti je u ovom periodu naročito korišćena za kontrolu političkih protivnika. Postojala je čitava mreža doušnika iz vremena komu- 16

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. nizma, a čuvana je i arhiva sa oko 400.000 dosjea (Milosavljević 2003: 97). U poslednjoj fazi Miloševićeve vlasti, Služba je korišćena i za politička ubistva. Bila je umešana u dva pokušaja atentata, 1999. i 2000. godine na Vuka Draškovića, jednog od vođa opozicije, a 1999. godine i u ubistvo Slavka Ćuruvije (uglednog opozicionog novinara). Takođe, bila je umešana i u ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića 2000. godine, jednog od Miloševićevih rivala iz doba komunizma. Može se zaključiti da dominantan politički kontekst tokom 90-ih u Srbiji karakterišu jaki elementi autoritarne vladavine pod rukovodstvom Slobodana Miloševića i njegove političke elite, kao i raspad Jugoslavije i ratovi koji su izbili u bivšim jugoslovenskim republikama i koji su bili posledica tog raspada. Ključni politički akteri u Srbiji u ovom periodu bili su pripadnici bivše komunističke elite, koji su komunističku ideologiju zamenili novom nacionalitičkom, kao i državni bezbednosni aparat, koji je toliko bio svemoćan da se možemo zapitati da li ga je uopšte iko kontrolisao. Polako se pojavljivala srpska opozicija, koja je pokazivala znake slabosti tipične za sve slične pokrete u autoritarnim društvima. Tokom ovog perioda snaga opozicije je rasla i dostigla je vrhunac 2000. godine kada je opozicija preuzela vlast u zemlji. 17

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA DRUGI PERIOD: POČETAK REFORMI (2000 2009) Demokratske promene Tačka bez povratka? (2000 2003) Društveno-politički kontekst Posle smene vlasti u oktobru 2000. godine, Srbija je stekla priliku da učini prvi korak u udaljavanju od autoritarnog poretka, njegove kvazitržišne ekonomije (prevashodno komandnog tipa) i patrijarhalne političke kulture, kao i da započne tranziciju ka liberalno-demokratskom modelu države. Jedan od prvih zadataka reforme bio je normalizacija odnosa sa susednim zemljama, Zapadom i međunarodnim organizacijama, te je ovaj period obeležen povratkom Srbije i SRJ na svetsku političku scenu. Tako je SRJ postala članica UN 2 i Interpola 3, a uspostavljena je i Misija OEBS u SRJ 4. Pored toga, na Samitu zemalja Zapadnog Balkana, održanom u Zagrebu (Hrvtaska), EU je pozvala SRJ da se pridruži Procesu stabilizacije i pridruživanja (PSP) 5. Na sastanku je usvojena Završna deklaracija, koja predstavlja jednu od važnijih prekretnica u daljem razvoju političkih i ekonomskih odnosa između država uključenih u PSP i EU. Takođe, SRJ je započela i proces normalizacije odnosa sa NATO. Savezna Vlada usvojila je politiku prema kojoj SRJ treba da se pridruži programu Partnerstvo za mir (PfP) 6, a postignut je i dogovor između NATO i SRJ da NATO može da korisiti jugoslovenski vazdušni prostor za potrebe svoje misije u Bosni i na Kosovu 7. Da bi se prethodno ostvarilo, osnovan je Tehnički komitet NATO/SRJ. Na kraju, Srbija je počela da ispunjava svoje obaveze prema Tribunalu u Hagu, što najbolje ilustruju izručenja 2 1. 11. 2000. 3 24. 9. 2001. 4 11. 1. 2001. 5 24. 11. 2000. 6 23. 6. 2002. 7 20. 12. 2002. 18

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. mnogih visokih zvaničnika Srbije. 8 Zbog ratova devedesetih godina XX veka i prirode prethodnog režima, ekonomska situacija u Srbiji bila je u to vreme veoma loša. Nova politička elita nasledila je opljačkano i razoreno društvo. Zato je još jedan od zadataka koji se nalazio na dnevnom redu reformi DOS bio upravo ubrzani ekonomski razvoj. Ključni zadaci reforme u ovoj oblasti podrazumevali su transformisanje kompanija u državnom i privatnom vlasništvu, smanjenje inflacije, unapređenje poreskog sistema i suzbijanje sive ekonomije. Početni uspesi reforme u sferi ekonomije, uz ukidanje,,spoljašnjeg zida sankcija 9, stvorili su bolju situaciju za ulaganja stranih kompanija, koje su počele da investiraju u Srbiju. Najvidniji pokazatelj početnog uspeha u ekonomiji bio je bolji životni standard običnih ljudi, koji su jedva preživljavali tokom 90-ih (Begović, Mijatović 2005; Boarov 2005). Međutim, reforma sektora bezbednosti nije išla ukorak sa početnim uspesima ostvarenim u ekonomskoj sferi. Nova politička elita nije uočila vezu između reforme sektora bezbednosti i ukupnog društvenog razvoja. 8 Sledeći zvaničnici su dobar primer: Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i SRJ; Milan Milutinović, tadašnji predsednik Republike Srbije; Nikola Šainović, potpredsednik Vlade SRJ; Dragoljub Ojdanić tadašnji načelnik Generalštaba; Milan Mile Mrkšić, komandant Prve motorizovane gardijske brigade; Miodrag Jokić, komandant mornaričkog Sektora 9; Vojislav Šešelj, vođa tada najveće opoziocione partije; Milan Martić, za vreme postojanja Autonomne regije Srpske krajine bio je sekretar Unutrašnjih poslova i ministar odbrane. 9 Koncept spoljašnjeg zida sankcija prvi put je obznanjen u,,bežičnom dosjeu Obaveštajne agencije SAD koji je američki Stejt Department objavio 23. novembra 1995. godine. Sadržao je sledeću poruku: Savetu bezbednosti UN biće predstavljena rezolucija o podizanju embarga na naoružanje, koji je nametnut svim državama bivše Jugoslavije. Biće suspendovane trgovinske sankcije protiv Srbije, ali one mogu biti ponovo nametnute ako Srbija ili bilo koje srpske vlasti ne budu u značajnoj meri ispunjavale obaveze propisane Mirovnim sporazumom. Spoljašnji zid sankcija ostaće na snazi sve dok Srbija ne reši i druga pitanja koja izazivaju zabrinutost, uključujući u to i pitanje Kosova i saradnje sa Tribunalom za ratne zločine. Koncept spoljašnjeg zida sankcija utiče prevashodno na članstvo SRJ u međunarodnim organizacijama i na njen pristup međunarodnim finansijskim institucijama, a te institucije su glavni izvor finansijske pomoći u ekonomskoj obnovi zemlje. Hasani, E. The outer wall of sanctions and the Kosovo issue. Perceptions Journal of International Affairs. Septembar Novembar 1998. Vol. III, br. 3. <http://www.sam.gov.tr/perceptions/volume3/ September-November1998/hasani.PDF> 23. 11. 2010. 19

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA U periodu o kojem je reč sektor bezbednosti 10, umesto da bude glavna oblast demokratskih promena, služio je kao teren ne samo za opasnu borbu za vlast između DOS i ostataka starog režima, nego i za borbu između dve glavne frakcije unutar DOS Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Ova borba za prevlast stvorila je mogućnost da se u igru uključe i mnogi drugi akteri. Pored političke elite, glavni akteri u ovoj igri za moć bili su pojedinci i delovi sektora bezbednosti, naročito iz obaveštajnih krugova, novi bogataši i organizovane kriminalne grupe. Raznovrsni zajednički interesi povezali su rečene aktere u relativno čvrste grupe, koje su, na kraju, delovale kao autonomni i pojedinačni akteri. Oni su bili jedna od glavnih kočnica reformi sektora bezbednosti i u jednom momentu, posle atentata na premijera Zorana Đinđića, bili su čak na ivici da zaustave i vrate unazad demokratske promene u Srbiji. Zbog prirode i uloge koji su ovi akteri imali, označili smo ih kao zasebnog aktera, a taj fenomen smo nazvali obaveštajno podzemlje. Na narednim stranama daćemo pregled i objašnjenja ključnih političkih i društvenih zbivanja, procesa i aktera, kao i njihovih međusobnih odnosa i delovanja koji su uticali na pravac i domet RSB u Srbiji. Posebna pažnja biće posvećena obaveštajnim službama, zato što su one odigrale ključnu ulogu u igrama za moć. Ovakav pristup omogućava čitaocu da uvidi to kako je borba za vlast između političkih elita i struktura i grupa iz obaveštajnog podzemlja bila glavni faktor koji je usporio i smanjio RSB u Srbiji. Sektor bezbednosti Kao što je već napomenuto u prethodnom poglavlju, jedan od najhitnijih zadataka novih demokratskih vlasti bio je reforma sektora bezbednosti, a naročito reforma obaveštajnih službi. Pobednička DOS koalicija i demokratska javnost s pravom su ih smatrali pretnjom demokratizaciji društva, dok su za većinu građana Srbije one bile izvor straha i nepoverenja u sektor bezbednosti. 10 Do nekih promena u sektoru bezbednosti jeste došlo, ali su one uglavnom simbolične. To su: reorganizacija Vojske Jugoslavije uvedena je nova organizaciona šema korpus/ brigada tip organizacije, čime je Vojska Jugoslavije dobila devet komandi armijskih korpusa. Formirana je nova jedinica policije žandarmerija. Uvedeno je odbijanje služenja vojnog roka po prigovoru savesti i skraćeno je obavezno služenje vojnog roka. 20

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. Iz tog razloga su se među zadacima koje je nova vlast sebi zadala u vezi sa reformom državnih institucija, a koji su navedeni u Ugovoru sa narodom (izborna platforma DOS) 11, našli i sledeći zadaci: omogućiti nadležnim skupštinskim odborima pristup svim tajnim policijskim dosjeima u periodu od 100 dana i formirati nezavisnu ekspertsku komisiju, koja će preispitati i objaviti sve važne dokumente, zvučne i video zapise koji se odnose na unutrašnju i spoljnu politiku Srbije i Jugoslavije u periodu 1987 2000, a koje je prethodna vlast držala u tajnosti. Drugi izuzetno važni zadaci bili su: definisanje nacionalnih interesa, pripremanje i usvajanje ključnih dokumenata u sferi bezbednosti (Strategija nacionalne bezbednosti, Strategija odbrane i Doktrina), i usvajanje novih zakona kojima bi bile regulisane aktivnosti i organizacija sistema nacionalne bezbednosti i lustracija. Međutim, početna politička volja za sprovođenje reformi ubrzo je splasnula. Bio je to rezultat serije faktora koji su primenu ozbiljnih mera reforme odložili za godinu i po dana. Pored očekivanih teškoća, koje su inače karakteristične za reforme sektora bezbednosti (otpor samih bezbednosnih struktura i političkih snaga prethodnog režima), u Srbiji je do odlaganja i politizacije reformi dodatno dovela specifična mešavina objektivnih i subjektivnih faktora. S jedne strane, posle petooktobarskih promena koalicija DOS bila je u poziciji da započne reformu obaveštajnih službi na saveznom nivou, pri Ministarstvu spoljnih poslova 12, kao i reformu Vojne obaveštajne službe 13 u samoj vojsci, ali joj je za to bila neophodna podrška crnogorske političke elite, koja se tada više bavila obezbeđivanjem nezavisnosti Crne Gore nego unapređivanjem centralnih institucija SRJ. Prelazna Vlada koja je bila formirana u Srbiji funkcionisala je do parlamentarnih izbora održanih 23. decembra te godine i do formiranja Narodne skupštine i Vlade naredne godine. Međutim, Vlada nije imala kapacitete za sprovođenje reformi. Tako je i došlo do toga da je, na osnovu dogovora sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom, čovek koji je bio deo Miloševićeve političke strukture, Radomir 11 Demokratska opozicija Srbije Program za demokratsku Srbiju. ( Democratic Opposition of Serbia Programme for Democratic Serbia ). Vreme onlajn. broj 502, 19. 8. 2000. <http:// www.vreme.com/arhiva_html/502/index.html> 12. 9. 2009. 12 Služba bezbednosti i Služba za dokumentaciju i istraživanje. 13 Kontraobaveštajna služba i Obaveštajna uprava. 21

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA Marković, ostao na čelu Resora državne bezbednosti (RDB) 14 još četiri meseca. Čelnicima RDB to je omogućilo da unište deo dosjea koje je ova služba čuvala i da učvrste svoje pozicije kod novih donosioca odluka u Srbiji. Koalicija DOS pak nije uspela da iskoristi to vreme da pripremi odgovarajući kadar i planove za reformu sektora bezbednosti, niti za reformu vojske i policije. Umesto toga, među partijama pobedničkog DOS sve više je dolazilo do neslaganja u vezi sa pravcem i tempom reformi društva i države, a bilo je i međupartijskih skandala i afera, u koje su bile uključene obaveštajne službe. 15 U stvari, događaji koji su usledili, a koji su bili u vezi sa atentatom na premijera Srbije Zorana Đinđića, pokazali su da su aktere koji su odigrali presudnu ulogu u politici moći činili pojedinci iz obaveštajnih krugova, političari i organizovane kriminalne grupe. S druge strane, nepovoljna bezbednosna situacija u Zoni kopnene bezbednosti prema Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije oslabila je prvobitnu rešenost da se obavi brza i temeljna reforma sektora bezbednosti, a naročito obaveštajnih službi. Iako je situacija zaista bila teška, ona je ovim službama i ostalim snagama bezbednosti i najvišim predstavnicima vlasti stalno služila kao izgovor za nesprovođenje mera kojima bi se izvršila temeljna reforma sektora bezbednosti. Isti argument korišćen je da bi se opravdalo odlaganje otvaranja dosjea koje su službe čuvale iz ideoloških i političkih razloga (navodno, da se ne bi dovela u opasnost mreža saradnika i doušnika, čime bi se ugrozila njihova efikasnost), kao i da bi se opravdao otpor prema lustraciji pripadnika bezbednosnog aparata koji su kršili ljudska prava ili sprovođenje mera koje bi dublje zahvatile strukture ili kadar oružanih snaga. Još jedan faktor, mada drugačije prirode, koji je uticao na odlaganje i usporavanje reforme sektora bezbednosti jesu teret ratnog nasleđa i podele koje su zbog njega nastale u velikom delu srpskog društva u vezi sa saradnjom sa Tribunalom za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije i sa izručenjem optuženih za te zločine. To se najbolje vidi na primeru izručenja Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i SRJ, Haškom tribunalu (jun 2001). Vojislav Koštunica, vođa DSS (tada najveće partije u DOS), ovo izručenje protumačio je kao,,teško kršenje ustavnog poretka zemlje, 14 Resor državne bezbednosti bila je civilna tajna policija koja je radila pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Postojala je do 2002. godine kada ju je novoizabrana demokratska Vlada pretvorila u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA). Videti: <http://www.bia.gov. rs/istorijat3-eng.htm> 12. 6. 2010. 15 Ovi skandali i afere biće navedeni u daljem tekstu. 22

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. dodavši da,,saradnja sa Tribunalom, iako nesumnjivo neophodna, nije ništa drugo do obično izručenje optuženog bez ikakve valjane zaštite građana i, što je još važnije, države 16. Saradnja sa Haškim tribunalom predstavljala je jabuku razdora između dve partije koje su predvodile dve frakcije u DOS. U pasusima koji slede dati su primeri uticaja određenih faktora na odlaganje sprovođenja reformi. Svi ti događaji pre svega ukazuju na to da je odsustvo političkog konsenzusa među ključnim političkim akterima predstavljalo glavnu prepreku reformi obaveštajnih službi. Jedino u tom kontekstu možemo razumeti suštinsku kontroverznost između izjave Gorana Petrovića, prvog načelnika RDB kojeg je Vlada na tu funkciju postavila 27. januara 2001. godine, da je stanje u RDB,,najblaže rečeno strašno 17, i činjenice da do preko potrebnih reformi u ovoj službi, osim nekih manjih kadrovskih promena, nije došlo ni tokom cele 2001. godine, kao ni u prvoj polovini naredne godine. Neodgovarajući pokušaj otvaranja tajnih dosjea primer je nedoslednosti u sprovođenju reforme, kao i nespremnosti Vlade da sprovede sveobuhvatnu reformu obaveštajnih službi. Naime, Vlada je, pod snažnim pritiskom javnosti da napokon počne da ispunjava svoja predizborna obećanja, donela Uredbu o stavljanju na uvid dosjea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti. 18 Nedugo zatim (na sledećem zasedanju), Vlada je promenila naslov ovog dokumenta i preimenovala ga u Uredbu o stavljanju na uvid određenih dosjea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti. 19 Uredba je obavezivala RDB da identifikuje građane koji su imali dosjee kao,,unutrašnji neprijatelji. Lista, očigledno, nije uključivala one koji su klasifikovani kao,,kominformci,,,civilna desnica,,,liberali,,,anarholiberali,,,vođe opozicije ili,,pristalice promena. Pored toga, građani su mogli da čitaju dosjee samo u prisustvu pripadnika službe bezbednosti. To je razlog zbog kog,,uredba nije omogućavala potpuni uvid u dosjee RDB (Trkulja 2003). Otvaranje dosjea tajnih službi trebalo je da 16,,Kako je uhapšen i izručen Milošević. B92, <http://www.b92.net/info/emisije/insajder.php?yyyy=2005&mm=04&nav_id=166741> 21. 5. 2009. 17,,Intervju sa Goranom Petrovićem. Nedeljni telegraf, 1. 8. 2001. 18 Uredba o stavljanju na uvid dosjea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti. Službeni glasnik RS, br. 30/01. 19 Uredba o stavljanju na uvid određenih dosjea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti. Službeni glasnik RS, br. 31/01. 23

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA označi kraj nedemokratske i diktatorske ere, a razlog za delimično otvaranje arhiva treba tražiti u činjenici da,,ovaj period (1945 2000) za mnoge ljude unutar DOS nije bio ni nedemokratski ni diktatorski 20. Pored toga što je predstavljala neodgovarajući instrument za postizanje zadatog cilja, Uredba je bila pravno manjkava, jer su njene odredbe bile u suprotnosti sa Ustavom, pa ju je stoga Ustavni sud proglasio neustavnom 2003. godine. Sličnih nedoslednosti bilo je i u dugo očekivanom Zakonu o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (lustracija), usvojenom krajem 2003. godine. 21 Iako je Srbija jedina zemlja u regionu koja je takav zakon donela, lustracija nikada nije sprovedena zbog odsustva potrebne parlamentarne većine za izbor članova komisije za lustraciju i obezbeđivanja drugih uslova za njen rad. Primena ovog Zakona je takođe zahtevala uvid u dosjee obaveštajnih službi. Politizaciju reformi najbolje ilustruju brojne afere u koje su bili umešani pojedinci ili delovi obaveštajnih službi, kao na primer:,,afera Gavrilović (ubistvo visokog funkcionera RDB Momira Gavrilovića),,,Afera Perišić (hapšenje bivšeg načelnika Generalštaba i tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića) i,,afera Pavković (pokušaj da se Specijalne jedinice Vojske Jugoslavije upotrebe za upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije u junu 2001. godine, navodno zbog prisluškivanja). Tokom svih ovih afera, dva ključna koaliciona partnera u DOS Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije razmenjivala su međusobne optužbe za zloupotrebu obaveštajnih službi radi ostvarivanja uskih partijskih interesa. Treći primer predstavlja događaj koji je drastično ukazao na opasnost uzrokovanu nesprovođenjem reforme sektora bezbednosti, kao i na težinu nasleđenog stanja. Reč je o pobuni Jedinice za specijalne operacije 22, tokom koje su njeni pripadnici, naoružani i pod punom opremom, blokirali saobraćaj u Kuli i na auto-putu blizu Konferencijskog centra Sava u Beogradu, zahtevajući smenu ministra policije Dušana Mihajlovića i rukovodilaca RDB. Takođe, oni su javno iskazali svoje neslaganje sa hapšenjem i izručenjem optuženih za ratne zločine Tribunalu u Hagu. U čitavom nizu međupartijskih sukoba unutar DOS, Koštunica je ovaj događaj nazvao samo,,radni- 20 Uvid u dosjea SDB regulisati zakonom. Danas, jul 5 6, 2003. O potrebi otvaranja tajnih dosjea i o nedoumicama i problemima u vezi sa tim videti: Milosavljević, Bogoljub i Đorđe Pavićević. Tajni dosjei: otvaranje dosjea službi državne bezbednosti. Beograd: Centar za antiratnu akciju, 2001. 21 Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Službeni glasnik RS, br. 58/03 i 61/03. 22 Jedinica za specijalne operacije bila je oružana jedinica za brzo delovanje unutar SDB. 24

Kontekst analiza reforme sektora bezbednosti u Srbiji 1989 2009. čkim protestom, odnosno protestom ljudi koji umesto radničkih kombinezona imaju uniforme i nose oružje. Situacija je, međutim, bila izuzetno teška. Pobunjenici su uspeli da prisile vlast da smeni Gorana Petrovića, načelnika RDB, i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. Vlada je, kao odgovor na novonastalu situaciju, formirala Savet za nacionalnu bezbednost. Predsednik Saveta bio je premijer dr Zoran Đinđić 23, a Savet je trebalo da nadzire rad RDB do uvođenja parlamentarne kontrole. 24 Pored toga, Vlada je verifikovala zakonski akt kojim se Jedinica za specijalne operacije (JSO) odvaja od RDB i postaje jedinica u okviru Ministatstva unutrašnjih poslova, o čijoj svrsi i delovanju odlučuje ministar, u prethodnom dogovoru sa vladom. Time je Vlada želela da uspostavi kontrolu nad JSO. U isto vreme, propao je pokušaj predsednika SRJ da osnuje Savet nacionalne odbrane na saveznom nivou, jer su se tome suprotstavili članovi srpske Vlade, koji su smatrali da on nije ovlašćen da osniva jedno takvo telo (Anastasijević 2006). Uprkos izuzetno politizovanim reformama i oštrim političkim sukobima dve vladajuđe partije, početkom leta 2002. godine usvojena su dva zakona. Prvi zakon, Zakon o bezbednosnim službama SRJ, regulisao je delatnost civilnih i vojnih službi na saveznom nivou, dok je drugim, Zakonom o bezbednosno-informativnoj agenciji, RDB pretvorena u Bezbednosno-informativnu agenciju. Tako je, skoro dve godine nakon demokratskog prevrata, početkom juna 2002. godine, usvojen Zakon o bezbednosnim službama SRJ. Zakon je sastavljen brzo zbog,,afere Perišić, koja je razotkrila odsustvo civilne kontrole nad vojnoobaveštajnim službama i oružanim snagama. Ovim Zakonom bili su uređeni položaji, funkcije i nadležnosti obaveštajnih službi na saveznom nivou, kao i kontrola nad njihovim radom. Pod tim službama podrazumevale su se Vojne službe bezbednosti i Vojne obaveštajne službe 25, kao i Službe bezbednosti i Službe za istraživanje i dokumentaciju pri Ministarstvu spoljnih poslova. Najbitnije promene koje je ovaj Zakon doneo odnosile su se na vojnoobaveštajne službe, koje su prvi put bile definisane zakonom i koje su samo uz sudski pristanak mogle da koriste specijalne procedure i metode kojima se privremeno ograničavaju ustavno i pravno zagarantovana ljudska prava i slobode. Pored toga, Zakonom je vojna poli- 23 Odbrana i bezbednost, br. 043, 24. 1. 2002. 24 Ovo telo raspušteno je posle donošenja Ustava Vlade Vojislava Koštunice, u proleće 2004. 25 Ove službe su kasnije preimenovane u Vojnobezbednosnu agenciju (VBA) i Vojnoobaveštajnu agenciju (VOA). 25

SRBIJA: KONTEKST ANALIZA cija bila odvojena od vojnoobaveštajnih službi. Rezultat je da služba koja koristi tajne metode za prikupljanje podataka više nema vojnu policiju kao svoje izvršno telo, a to je jedan od demokratskih standarda. (Horvat 2007: 123) Ovaj Zakon značajan je i zato što predstavlja uspostavljanje mehanizama za demokratsku civilnu kontrolu. Vojne službe postale su podređene ministru odbrane i saveznoj Vladi, što je bio važan korak koji je vodio ka uspostavljanju civilne kontrole nad vojnim službama, koje su do tada bile podređene načelniku Generalštaba ili komandantima jedinica na nižim nivoima. Ovim Zakonom uvedeni su parlamentarni mehanizmi za nadzor aktivnosti navedenih službi. Osnovana je Skupštinska komisija za kontrolu obaveštajnih službi u SRJ, ali ona nije funkcionisala zbog mnogih teškoća u radu Savezne skupštine. Samo dve nedelje po usvajanju navedenog Zakona, Narodna skupština Srbije usvojila je i Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ovim zakonskim aktom RDB je odvojena od Ministarstva unutrašnjih poslova i pretvorena u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), koja je direktno podređena Vladi Srbije i nalazi se pod njenom kontrolom. Kada je reč o njenim funkcijama, ovo je služba,,mešovitog tipa, jer obavlja i obaveštajne i kontraobaveštajne zadatke i funkcioniše kao služba bezbednosti (zaštita Ustavom uspostavljenog poretka). Javnost je, i pored toga što je pozdravila donošenje ovog dugo očekivanog zakonskog akta, oštro kritikovala Zakon u celini, kao i neke od njegovih odredbi. Navešćemo samo najvažnije primere. Pre svega, Zakon sadrži samo 28 članova 26, čime se materija ne reguliše precizno i dovoljno. Obaveštajni i kontraobaveštajni elementi nisu jasno razdvojeni, a isto važi i za funkcije službe bezbednosti (Milosavljević 2004: 54). Dalje, ovim zakonskim aktom, koji je u suprotnosti sa Zakonom o službama bezbednosti SRJ, nisu precizno navedene i definisane metode rada Agencije, jer se navodi da Agencija, u skladu sa svojim nadležnostima, primenjuje,,odgovarajuće operativne metode, mere i akcije i koristi odgovarajuća operativno-tehnička sredstva 27, ali se nigde posebno ne navodi 26 Poređenja radi, Zakon o bezbednosno-obaveštajnom sistemu u Republici Hrvatskoj (2006) sadrži 126 članova, koji temeljno i detaljno regulišu sva pitanja vezana za aktivnosti bezbednosnih službi. 27 Zakon o Bezbednosnoj-informativnoj agenciji. čl. 9. Službeni glasnik RS, br. 42/02. 26