Dr Bendžamin Džordž Vilkinson POBEDONOSNA ISTINA

Dr Bendžamin Džordž Vilkinson POBEDONOSNA ISTINA

Naziv djela: Autor: Pobedonosna istina Dr Bendžamin Džordž Vilkinson Naslov originala: Truth Triumphant Church in the Wilderness By Benjamin George Wilkinson, Ph. D. Preveo sa engleskog: Korektura: Izdavač: Dizajn korica i priprema za štampu: Štampa: Tiraž: Dušan Ostojić Pavle Simović Institut za religijska istraživanja www.religija.me Pavle Simović Topalović Valjevo 500 primeraka Napomena: Knjiga je štampana u nekomercijalne svrhe. Beograd 2017. ~ 2 ~

PREDGOVOR Autor objavljuje ovu knjigu s nadom da ona može otvoriti novi svet svojim čitaocima. Istaknuto mesto koje Sveto Pismo daje Crkvi u pustinji bez dvojbe dokazuje postojanje takve organizacije i naglašava njen značaj. Skrećući pažnju na ovu uzbudljivu temu, pisac je nastojao da svede u jedan sveobuhvatan pogled moćnu, iako vremenom raščlanjenu, pripovest o Crkvi u pustinji u različitim zemljama. Kumulativni karakter istorijskih dokaza biće jasan tragaocu za istinom. Uz podršku mnogih sabirnih linija dokaza, autor veruje da je otvorio nova vrata na području istorije u kojem Božje proviđenje ima najistaknutije mesto. Premda je autor koristio veliki broj prvobitnih izvora, on je takođe ušao u radove mnogih naučnika i pisaca koji su prošli kroz to prije njega. Kako iz originalnih tako i iz sekundarnih izvora on je nastojao uobličiti ovu studiju. Cilj je da ove informacije budu od koristi u ukazivanju na obmane sadašnjeg vremena i u razotkrivanju načina upoznavanja sa brojnim podmetnutim učenjima. Pisac pokušava da objasni sadašnju dužnost čoveka u pogledu svetske istorije. Uveren da će ova knjiga otkriti jednu novu priču i baciti snažnu svetlost na istoriju Božjeg naroda, autor je predstavlja čitaocima. On se iskreno moli da će obećana pozna kiša Svetog Duha iskoristiti ove stranice da obasja druge tako da mogu podeliti blagoslove tog obećanja sa onima koji žive pobednički u završnim prizorima zemaljske istorije. AUTOR ~ 3 ~

SADRŽAJ Predgovor... 3 Uvod... 5 1. Šta je Crkva u pustinji?... 6 2. Crkva u pustinji u proročanstvu... 10 3. Apostolsko poreklo Crkve u pustinji... 16 4. Tihi gradovi Sirije... 26 5. Lucijan i crkva u Siriji... 33 6. Vigilant, vođa valdenza... 47 7. Patrik, organizator Crkve u pustinji u Irskoj... 57 8. Kolumba i crkva u Škotskoj... 75 9. Papas, prvi vođa crkve u Aziji... 88 10. Kako je Crkva odvedena u pustinju... 106 11. Dinut i crkva u Velsu... 117 12. Ajdan i crkva u Engleskoj... 126 13. Kolumbanije i crkva u Evropi... 139 14. Crkva u Evropi posle Kolumbanija... 149 15. Rani valdenški heroji... 162 16. Valdenška crkva... 186 17. Aba i crkva u Persiji... 203 18. Timotej iz Bagdada crkva pod muhamedanskom vlašću... 216 19. Hrišćani sv. Tome iz Indije... 229 20. Velika borba u Indiji... 238 21. Adam i crkva u Kini... 251 22. Markos iz Pekinga... 263 23. Crkva u Japanu i na Filipinima... 277 24. Crkva ostatka sledi Crkvu u pustinji... 288 Bibliografija... 305 Fusnote... 321 ~ 4 ~

UVOD Jedno uveliko zanemareno polje proučavanja otvoreno je istraživanjem autora u istoriju Hrišćanske crkve od njenih apostolskih početaka do kraja 18. veka. Uzimajući kao tezu važnost Crkve u pustinji koju joj daje biblijsko proroštvo, kao i činjenicu da je Crkva u pustinji, a ne ponosita hijerarhija ustoličena u velikoj prestonici sveta, bila istinska Hristova crkva, on je proveo godine razvijajući ovaj predmet. U svojoj sadašnjoj formi, Pobedonosna istina predstavlja veoma revnosno istraživanje evropskih i američkih biblioteka. Najteže je doći do vrsnih drevnih izvora, ali autor je uspeo pristupiti mnogima. Da bi iskristalisao predmetnu materiju u oživeo istorijske fakte u modernim vremenima, autor je takođe poduzeo opsežna putovanja po Evropi i Aziji. Učenja prvobitne Hrišćanske crkve raširila su se do Irske, Škotske i Velsa. Kao seme gorušice ona su se usadila u srcima mnogih pobožnih duša u južnoj Francuskoj i severnoj Italiji narodima poznatim kao albigenzi i valdenzi. Vera Isusova herojski je uzdiguta u crkvi na Istoku. Ovaj termin, kako ga koristi autor, ne uključuje samo sirijske i asirske crkve, već je takođe primenljiv na razvoj apostolskog hrišćanstva u zemljama Dalekog Istoka. Duh Hristov koji je goreo u srcima lojalnih ljudi koji nisu hteli kompromise sa paganizmom poslao ih je kao misionare u daleke zemlje. Patrik, Kolumbanije, Markos, i čete drugih bili su misionari u dalekim zemljama. Oni su hrabro dočekali neznanje varvara, netoleranciju otpalih crkvenih vođa i progonstvo države kako bi mogli zadobiti duše za Boga. Otkrivanje opasnosti koje su bile uvek prisutne u sukobu prave crkve protiv zabule, razotkrivanje opakih radnji zla i božanske snage pomoću koje su Božji ljudi činili istinu pobedonosnom, izazov Crkve ostatka danas u njenoj završnoj borbi sa silama zla, i pokazivanje svete, nepromenljive poruke Biblije kakva je sačuvana za one koji se boje Boga i drže Njegove zapovesti iskreni su ciljevi autora u predstavljanju ove knjige onima koji znaju istinu. MERLIN L. NEF ~ 5 ~

Glava 1. ŠTA JE CRKVA U PUSTINJI? Ali ženi su bila data dva krila velikog orla da odleti u pustinju na mesto za nju pripremljeno. Tamo je, daleko od zmije, bila hranjena jedno vreme i dva vremena i pola vremena. A žena je pobegla u pustinju, gde joj je Bog pripremio mesto, da tamo bude hranjena hiljadu dvesta i šezdeset dana. (Otkrivenje 12:14,6). Crkva u pustinji je veza između apostolskog hrišćanstva i Božjeg naroda danas. Namera ove knjige je da pokaže da su tokom ovog dugog istorijskog perioda u svakoj zemlji postojali hrišćani koji su imali crkve, fakultete, misionske stanice i teološke škole; koji su blisko sledili i čvrsto se držali verovanja i praksi koje su apostoli bili predali svetima; i koji su posedovali i očuvali izvorne biblijske tekstove koji su dati crkvi u prvom veku. Ovi ljudi sačinjavali su Crkvu u pustinji. Ovo je zamisao koja se generalno ne podržava. Naziv Crkva u pustinji uzet je iz biblijskog proročanstva iz Otkrivenja 12 koje opisuje ženu koja je pobegla u pustinju. Žena predstavlja crkvu. 1 Naziv jasno pokazuje da to nije bila popularna ili predominantna crkva. Ovi istinski vernici držali su visoko zastavu istine, i opirali se prodiranju otpadništva. Njihova sreća je varirala, jer su ponekad imali mnogo crkava, poznatih škola i udaljenih misionskih stanica, dok su u nekim drugim vekovima patili od siromaštva i užasnog progonstva. Veliko misionarsko delo ove crkve malo je poznato, na njene patnje nije se obaziralo a njeni heroji nisu opevani. Na sledećim stranicama predstavljeno je dragoceno nasledstvo koje je zaveštano za sadašnja vremena. Vraćanjem istinske crkve na njeno pravo mesto otkriven je ključ koji otključava značenje velikih pitanja sa kojima se suočava sadašnja generacija. Neko će postaviti pitanje: Ne trebamo li tražiti crkvu koja je vekovima bila omiljena kod careva i naroda da bi pronašli pravu crkvu, umesto da tražimo ljude koji vekovima nikada nisu bili dominantna crkva i koji su mnogo puta bili sakriveni? Neka prorok Jovan odgovori na ovo pitanje: A žena [crkva] je pobegla u pustinju. (Otkrivenje 12:6). Da bismo prepoznali pravu crkvu naš imperativ je da obratimo pažnju na ona hrišćanska tela koja su u velikoj meri bila zaboravljena u delima istorije. Božansko otkrivenje uči da će svetlost koja treba da obasja poslednju generaciju ljudi biti nastavak i uvećanje one svetlosti koja je obasjavala Crkvu u pusti- ~ 6 ~

nji tokom trinaest vekova, naime u periodu od 1260 godina. Dok je opšteprihvaćeno da period od 1260 godina Crkve u pustinji nije počeo u apostolska vremena, ipak je neophodno predstaviti ovaj proročki period sa pogodnom pozadinom. Početak i završetak perioda od 1260 godina ustanovljen je u kasnijim poglavljima. Kako god, nije načinjen nikakav poseban napor da bi se napravila razlika u nazivima između Crkve u pustinji i njenih apostolskih korena. Za početak trebamo shvatiti da u davanju iznenađujućih izveštaja o ovoj crkvi vrednoj pažnje ne mogu se slediti stare utabane staze koje su koristili skoro svi pisci crkvene istorije. Svetlost biblijskog proročanstva odredila je put ove istrage i način na koji ova tema treba da se tretira. Ovaj predmet je retko, ako uopšte ikad, bio predstavljen na takav način da otkriva neverovatno interesantan međuodnos koji je postojao između i među raznim grupama pravih vernika na široko rasprostranjenim teritorijama. Neki sadašnji autori marljivo su radili da bi omalovažili američke osnivače verskih sloboda i demokratije, kao što su Vašington, Džeferson i ostali. Ova ista grupa ljudi napala je oblast crkvene istorije, i ono što je pre bilo sakriveno tone u sve veću tamu. Ovi ljudi teže da slavu Crkve u pustinji daju nekoj drugoj. Tužno za reći, ali mnoge iskrene osobe prevarene su zaprepašćujućom propagandom u knjigama i člancima koje su pronađene u istorijskim uporištima koji vode na stranputicu. Vreme je da se na svetlost iznesu mnoge junačke borbe onih ljudi koje je Bog upotrebio da očuvaju božanske doktrine i Sveto Pismo. Izjave koje su ovde date po pitanju Crkve u pustinji i njene istorije biće razjašnjene, proširene i dodatno objašnjene i podržane dokazima iz pouzdanih izvora. Crkva u pustinji do istine nije došla tako što se suprotstavljala preovladavajućim dogmama i jeresima. Njena istina nije bila istina koja je skoro primljena. Religijska verovanja njenih članova bila su nasleđe iz apostolskih dana. Ljudi njima duguju za očuvanje Biblije. Nasuprot skoro univerzalnom verovanju, Crkva u pustinji obuhvatala je istinske misionske crkve tokom duge noći mračnog srednjeg veka. Ona je visoko držala baklju obrazovanja dok je ostatak sveta skoro tonuo u tamu neznanja i sujeverja. Njena teritorija nije bila ograničena. Naprotiv, njen uticaj probio se u sve delove poznatog sveta. OD APOSTOLSKIH DANA Istorija nominalnog hrišćanstva je izveštaj o žestokim teološkim kontroverzama i, povremeno, o krvavim susretima radi ostvarivanja ciljeva; to je izveštaj o neverovatnim delatnostima da bi se osigurala politička moć. Istorija Crkve u pustinji je uzbudljivo otkrivenje posvećenog, evanđeoskog rada u vođstvu diljem ~ 7 ~

kontinenta radi spasenja beznadežnih i neprosvećenih. Ona nije, kao što su to činili njeni protivnici, tvrdila intelektualnu logiku na doktrinu; ona nije pokušavala da svoje poglede nametne političkom okrutnošću. Ona je prekinula sve teritorijalne i porodične veze preko kojih je mogla ostati u vezi sa svetom i gramzivim crkvama iz raznih carstava, uspešno očuvavši na taj način svoje biblijske doktrine i svoju apostolsku organizaciju. Sadašnjost se nikada ne može razumeti na ispravan način bez tačnih informacija iz prošlosti. Oni koji su bili poučeni lažiranom istorijom ili čiji umovi su bili ispunjeni izvrnutim tumačenjima prošlih događaja, teturaju se kao slepi sa pomračenim umom. Danas svako želi da bude savremen. Ali oni koji zanemaruju pouke iz prošlosti ne dostižu savremenost. Oni dostižu samo sadašnjost. Umovi indoktrinirani istorijama i enciklopedijama koje uzdižu jedinstvo crkve i države neće zapaziti nezadovoljnu sadašnjost u demokratiji koja potpuno razdvaja državu i crkvu, jer će težiti, i truditi se da ostvare drugačiji poredak stvari. Ideje koje neko ima o iščezlim generacijama puno su povezane sa njegovim odnosom prema sadašnjosti. Podjednako je istina da osoba koja ima iskrivljene poglede o sadašnjosti ne može osnovati bolju budućnost. Oni koji na srednjovekovne godine evropske istorije zajedno sa njenim kmetstvom gledaju kao na ideal biće u pobuni protiv današnjeg društva i tražiće načine da ponovo uspostave taj sistem. Oni koji ne veruju u Isusa Hrista, božanskog Stvoritelja, koji je nesebično umro na krstu, neće naći radost u samopožrtvovanju i dragovoljnoj službi, već će težiti da ugrabe sve što mogu za sebe. Oni koji su ubeđeni da se desila pobuna na Nebu i da je čovečanstvo danas okruženo silama i vladarima tame biće spremniji da traže pomoć svetog Duha nego ako bi odbacili učenje Biblije o Sotoni i zlim anđelima. Drugim rečima, čovek zamišlja budućnost koja bi logički trebalo da sledi njegovu procenu o sadašnjim mogućnostima, bila njegova procena dobra ili loša. Nisu svi svesni odlučujućih borbi koje su se desile iza scene nad Crkvom u pustinji. Mnogi nisu uspeli da zapaze prava žarišta hrišćanske delatnosti u prošlosti. Oni su u celosti premalo shvatili značenje bitnih događaja koji se danas dešavaju jer su bili u neznanju po pitanju istorijske pozadine. Ispravan pogled na prošlost je za delotvorno vođstvo jednako neophodan isto kao i zahvalnost za sadašnje vrednosti. Mnogi malo znaju o Božjim porukama za ovu generaciju jer nisu naučeni da gledaju na osnovne, već na površne korene prošlosti. Prošlost koja nam je dala demokratiju u versku slobodu je istorija koja se treba znati i proučavati. Potrebna nam je sveta Knjiga da nam pokaže put do prave istorije. Crkvu u pustinji, okruženu divljacima u borbi protiv varvarske tame, njeni neprijatelji prikazuju bez pobeda. Često odvođena u planinska povlačenja, bila je ~ 8 ~

sačuvana od kvarnih uticaja crkvene i političke moći. U mnogim delovima sveta, sve od Irske na zapadu do Kine na istoku, postojali su centri istine. Vođe u ovim centrima bili su ujedinjeni u čežnji da ostanu u veri, i da iz generacije u generaciju ovekoveče čiste istine jevanđelja predate od apostolskih dana. Njihov izveštaj sistematski je uništen. 2 Ipak, povučenost i nepoznanost nisu u potpunosti mogli sakriti ove heroje jer je oganj njihovog progonstva nastavio da obasjava događaje njihovog požrtvovanog rada. Neizopačena istorija istinske crkve vodiće do shvatanja da je Božja crkva danas naslednik Crkve u pustinji. Istinska crkva danas ujedinjuje sadašnjost sa večnošću, kao što je i Crkva u pustinji bila ujedinila apostolsku prošlost sa sadašnjošću. Dok neko prati istoriju Crve u pustinji, biće data obeležja identifikacije pomoću kojih će se moći prepoznati poslednja crkva ostatka. Štaviše, takvo predstavljanje razotkriće lažnu, besmislenu i zavodljivu istoriju koja je danas uveliko upotrebljena da bi se diskreditovala prava istorija. ~ 9 ~

Glava 2. CRKVA U PUSTINJI U PROROČANSTVU Tako je proročanska reč koju imamo još pouzdanija, i dobro činite što na nju pazite kao na svetiljku koja svetli na tamnom mestu. (2. Petrova 1:19) A sve im se to događalo za primer i napisano je za upozorenje nama, koji živimo na kraju vekova. (1. Korinćanima 10:11) Sada ćemo ramotriti biblijski prikaz Crkve u pustinji i nadahnuto isticanje njene važnosti, naročito onako kako se nalazi u spisima proroka Danila i apostola Jovana. Ove dve proročke studije sijaju neobičnim sjajem među šezdeset i šest knjiga koje sačinjavaju Sveto Pismo. Isaija, Jeremija, Ezekijel i ostali proroci naročito su govorili o stvarima koje su već ustanovljene u Izraelu; Danilo i pisac Otkrivenja s druge strane predstavljaju proročki nacrt svetske istorije. Danilo je govorio sa svog uzvišenog postolja kao ministar Vavilona, prvog od četiri svetske univerzalne monarhije. Jovan, poslednja živa zvezda na kruni dvanaest apostola, bio je prognan od rimskog imperatora, vladara poslednje od četiri univerzalne monarhije. Spasitelj je u svojim učenjima ukazivao na mnoge tekstove iz knjiga Starog Zaveta; ali nijedan nije isticao i zapovedio da se proučava sa većom neposrednošću od knjige proroka Danila (Matej 24:15). Ljubljenom učeniku, prognanom na ostrvu Patmos, Hristos je prikazao veličanstva za koja bi rimski imperator zamenio sve što je imao. Ove dve knjige nisu sakrivanje, već otkrivanje Božje volje. Bog je u obema otkrio krajnje uzbudljivu priču o počecima, rastu, borbama i konačnom trijumfu Njegove crkve. On je takođe razotkrio drsku bezbožnost, saveze sa carevima zemaljskim, dugotrajnu okrutnost i konačno zbacivanje tajne bezakonja, religijskog protivnika Njegove crkve. Dalekosežnom vizijom ova dva proroka, Danilo i Jovan, predvideli su sukobe u hrišćanskoj eri i konačnoj krizi. Koristeći dobro poznati prikaz žene koja simbolizuje crkvu, pisac Otkrivenja Jovan je rekao: A žena je pobegla u pustinju, gde joj je Bog pripremio mesto, da tamo bude hranjena hiljadu dvesta i šezdeset dana. (Otkrivenje 12:6). Da bi istakao ovo proricanje, apostol Jovan je u istom poglavlju rekao: Ali ženi su bila data dva krila velikog orla da odleti u pustinju na mesto za nju pripremljeno. Tamo je, daleko od zmije, bila hranjena jedno vreme i dva vremena i pola vremena. (Otkrivenje 12:14). Kada neko prihvati biblijsko pravilo da jedan dan u proročanstvu označava ~ 10 ~

doslovnu godinu od 360 dana, on može objasniti biblijske proročke periode. To pravilo postavio je sam Bog (4. Mojsijeva 14:34; Ezekijel 4:6). Povrh toga, vreme je proročka godina ili 360 doslovnih godina. Ovim dvema neposrednim izjavama o proročkom periodu mi znamo da je crkva trebala biti u pustinji 1260 godina. Vizija se dalje nastavlja da bi pokazala da će ostatak, ili poslednja crkva, biti sledbenik pustinjske crkve. Proročka upotreba reči ostatak je značajna. Isto kao što će ostatak tkanine identifikovati komad od koje je uzeta, tako je i poslednja crkva nastavak Crkve u pustinji, i ona je identifikuje. U svojoj viziji Jovan se, sa prikaza Crkve u pustinji, sledećim rečima neposredno osvrće ka istaknutom delu crkve ostatka: Tada se aždaja razgnevila na ženu i otišla da ratuje s ostatkom njenog potomstva, sa onima koji drže Božje zapovesti i imaju svedočanstvo Isusa Hrista. (Otkrivenje 12:17) Ovi tekstovi jasno prikazuju uporan poziv nadahnuća ljudskoj deci da poznaju i prepoznaju pravu Božju crkvu u svim vekovima. Čovečanstvo treba da razmisli o činjenici da je Crkva u pustinji povezana sa jasnim periodom od 1260 godina. Ne samo da su ovih 1260 godina u Bibliji naročito prikazani sedam puta, već je ovaj period u svetim spisima mnogo puta izložen bez određenog broja godina (videti: Danilo 11:32-35; Matej 24:21-29; 2. Solunjanima 2:1-7). Da li je istorija ove crkve tokom dugih vekova bila isprazna, kao što je crkveni istoričari obično tretiraju? Zašto ignorišu njena ogromna dostignuća? Da li je Sveto Pismo uzalud dalo proročanstvo za nju? Da li udeo u božanskom otkrivenju 1260 godina istorije ove organizacije ne predstavlja ništa za istorijske istraživače? Bilo koja organizacija ili povezani pokret među ljudima koji bi mogli da zauzimaju središte pozornice u toku od 1260 godina trebala bi sačinjavati predmet od ogromnog značaja. Koje političko kraljevstvo ili istaknuto carstvo je imalo tako dugačku istoriju? Izveštaj o Crkvi u pustinji duži je nego što su bili dani Velike Britanije, koji su trajali duže nego rimska imperija, duže čak i od perioda u kojem su Jevreji bili izabrani narod. Nijedno istraživanje hrišćanske ere iz devetnaestog veka ne može se uskladiti sa Božjom otkrivenom namerom osim u- koliko ne priznaje dominantno mesto Crkve u pustinji. KAKO SU NJENI RELIGIJSKI PROTIVNICI LAŽIRALI PROROČANSTVA Apostolsko hrišćanstvo, kao religija superiornija od paganizma, uzrokovalo je preokrete širom sveta. Njeni izgledi za uspeh bili su tako veliki da su Isus i Njegovi apostoli strahovali zbog velikih prevara koje će doći zbog krivotvorenja ~ 11 ~

i lažiranja. Da bi se načinila jasna razlika između ovih lažiranja i pravog hrišćanstva bila je potrebna nova svetlost sa Neba. Takva otrkivenja bila su data u poslednjim knjigama Novog Zaveta. Sve istine potrebne da bi se prikazala budućnost evanđeoskih vernika trebala je biti pronađena u porukama apostola. Upitna je tvrdnja da je određena crkva ili doktrina došla iz apostolskih dana. Greh je došao od apostolskih dana, a i đavo je takođe bio aktivan u to vreme i ranije. Nije toliko bitno šta je došlo od apostolskih dana, kao što je bitno ono što je došlo od samih apostola. Čak u svoje vreme apostol Pavle je napisao: Jer se već radi tajna bezakonja. Kroz poteškoće Crkve u pustinji može se još jasnije videti rast i konačni oblik tajne bezakonja koja je delovala još pre Pavlove smrti. Otprilike trideset i šest godina stoji između pisanja prva tri jevanđelja Matejevog, Markovog i Lukinog i pisanja poslednjeg Jovanovog. Ovo je tajni bezakonja, koja je delovala već u Pavlovo vreme, dalo toliko mnogo godina da se još snažnije razvije. Izrazita razlika između karaktera jevanđelja po Jovanu i prva tri jevanđelja odavno je prepoznata. 1 Zadatak ljubljenog apostola bio je da iz životu božanskog Sina Božjeg naglasi one događaje i učenja koji će njegove sledbenike osposobiti da se suoče sa razarajućim rastom organizovane tajne bezakonja. Na ovu silu ukazano je u simbolima iz knjige Otkrivenja, a ona je već na zastrašujući način bila uznapredovala u vreme poslednjeg pisca jevanđelja. 2 Da bi se adekvatno razumela ova značajna pozadina potrebno je da se kratko osvrnemo na pokrete koji su preplavili nacije u vekovima neposredno pre Hristovog rođenja. Ovo objašnjava zašto su se moćne crkve, hrišćanske po imenu, ali u duhu protivnički nastrojene prema biblijskim vernicima, pojavile uskoro nakon pojavljivanja jevanđelja. Kada je hrišćanstvo odvažno istupilo, ono se suočilo sa rastućim talasom religija koje falsifikuju Bibliju. Da bi se izborio sa ovim, Bog je Svete Spise prožeo skrivenom silom. Sveti Duh i Biblija se slažu. Bez Duha, Biblija je mrtva; a bez Biblije, sveti Duh i njegova poruka bili bi ograničeni. Sveti Duh unapred je zauzeo tlo istine, a ipak su otkrivenja Starog Zaveta, namenjena od božanskog Autora radi upozorenja protiv ovih zlih sila, bila upotrebljena od strane neprijatelja istine. U vizijama proroka, upozorenja kao i opisi dati su unapred posebno u knjizi proroka Danila po pitanju otpalih religija koje će se pojaviti, lažirajući istinu i tražeči prevlast nad narodima. Zaprepašćujuća i značajna činjenica je da je u roku od sto godina nakon smrti proroka Danila u Persiji procvetao zoroastrizam, u Indiji se pojavio budizam, u Kini konfučijanizam, a malo kasnije Sokrat, poznati grčki filozof, postao je slavni mislilac. Ovo se desilo u trenutku kada su Danilove vizije sejale svet uzbudljivim koncepcijama. Postoje dokazi koji mogu odvesti do zaključka da su Danilove vizije imale uticaj na državnu religiju Persije. 3 ~ 12 ~

VELIKI PROROČKI VREMENSKI PERIODI Ispunjenje takvih proročanstava kao što su propast Tira i odbacivanje Jevreja privuklo je sveopštu pažnju. U još uzbudljivijim događajima proročanstva o Crkvi u pustinji, onako kao što su data u knjigama proroka Danila i Otkrivenja, našla su svoje ispunjenje. Kakav značaj Biblija generalno pridaje vremenskim periodima, a posebno vremenu od 1260 godina? Retko se dešava da čovek opštim pojmovima predvidi neke buduće događaje sa preciznošću koja je vredna pažnje. Učiniti ovo nije proročanstvo već ljudske kalkulacije. Biblijska predviđanja budućih događaja su, međutim, data milenijumima unapred; ona govore o narodima koji tek treba da se pojave i o događajima koji treba da se odigraju, o kojima, u trenutku prorokovanja, u savremenim događajima nije postojalo ništa što bi nadahnulo ovo predviđanje. Jedino božansko predznanje može učiniti ovo. Proročanstva o vremenskim periodima nalaze se u knjigama Danila i Otkrivenja. Najvažnija od ovih u Danilu su sledeća: proročanstvo o 1260 godina iz Danilo 7; proročanstvo o 2300 godina iz Danilo 8; period od 490 godina, koji obuhvata odseke od 483 i 486 godina iz Danilo 9; mnogo manjih vremenskih perioda iz Danilo 11; i periode od 1290 i 1335 godina iz Danilo 12. Postoji mnogo sličnih vremenskih proročanstava u knjizi Otkrivenja. Posvećen um koji je već otkrio večne vrednosti biblijskih istina ima pouzdanu veru da će se ova biblijska predskazanja ispuniti. Sam Isus je svoja učenja gradio u skladu sa vremenskim proročanstvima Starog Zaveta, naročito sa onima iz Danilove knjige. Kada je Iskupitelj proročkim jezikom pokrivao čitavu hrišćansku eru, tri puta je ukazivao na te dane iz Danila (Matej 24:22,29) koji su predstavljali 1260 godina glavni deo vremena koji se nalazio između Njegovog vremena i danas. Petar je takođe, govoreći o starozavetnim prorocima, rekao da su oni ispitivali u kakvo ili u koje vreme javljaše Duh Hristov u njima, unapred svedočeći za Hristove muke (to jest, Njegov prvi dolazak) i za slavu koja će uslediti (to jest, Njegov drugi dolazak). (1. Petrova 1:11). Pavle je crkvu u Solunu upozorio da ne očekuju Hristov drugi dolazak dok se ne ispuni Danilovo proročanstvo o dugoj vladavini čoveka bezakonja (2. Solunjanima 2:3). Zapravo, proročki vremenski periodi sačinjavaju okosnicu oko koje pisci Novog Zaveta grade. Hristos je došao kao ispunjenje četirihiljadegodišnjih proročanstava. Stari zavet potvrđen je svojim ispunjenjem u Novom Zavetu. Sa velikom sigurnošću i ništa manjom jačinom, osnovni pokreti i događaji koji se tiču Hristove crkve do kraja vremena bili su takođe plod božanskog proročanstva. Proviđenje je dato da ~ 13 ~

bi Njegov narod unapred bio upozoren, da bi im se unapred otkrilo stvarno značenje pokreta političkih, ekonomskih i verskih da bi se nadahnulo njihovo pouzdanje i da se pošalju odlučni da se suoče sa bilo čim, čak i smrću, da bi se ovo veliko spasenje moglo objaviti do krajeva zemaljskih. VREMENSKI PERIOD OD 1260 GODINA Poslednji među ovim lancima proročanstava bio je vremenski period od 1260 godina koji se tiče Crkve u pustinji. Dat je sedam puta (Danilo 7:25; 12:7; Otkrivenje 11:2,3; 12:6,14; 13:5). Bog ga nije najavio jednom i ostavio. Nije objavio dva puta i ostavio tu temu. Sedam puta ga je naglasio pažnji ljudi. Kakav izgovor može dati smrtni čovek za nepažljivo čitanje poruke od strane njegovog nebeskog Oca date na ovu temu? Važnost ove teme videće se u kratkom izlaganju dela crkve tokom perioda od 1260 godina u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji, Siriji, Asiriji, Persiji, Indiji, Turkistanu, Kini, Filipinima i Japanu. Mogle bi se napisati mnoge knjige na ovu temu. A ipak u hiljadama izdatih knjiga koje se bave istorijom tokom ovog perioda, kako je samo malo rečeno o ovoj temi koja je tako upadljiva u Božjoj knjizi! Međutim, preostaje još jedna važna faza iz ovog predmeta. Iz kojeg razloga je Isus dopustio da Crkva u pustinji strada tokom 1260 godina? Sigurno da postoji razlog. Nije li možda da bi se svedočanstvom mučeničke krvi zapečatile neprolazne vrednosti u hrišćanskoj religiji? Nisu li ovi vekovi ozbiljne probe pomogle da se potvrdi koje knjige su sačinjavale istinsku kolekciju Biblije, i da se obelodane lažirani spisi? Ispunjenjem svoje izvanredne sudbine kao čuvari blaga istine, plemenita deca ove crkve borila su se, krvarila i marširala, i opet se borila, krvarila tokom 1260 godina. 4 Ovo pitanje predstavljeno je u veoma značajnim okolnostima. Dvanaesto poglavlje Otkrivenja otkriva čitavu istoriju istinske crkve u tri faze. Upotrebljavajući dobro poznati simbol žene da predstavi svoju crkvu, Bog pokazuje tri različite faze njenog iskustva da bi ukazao na tri perioda svoje crkve na zemlji od prvog do drugog Hristovog dolaska. Opisujući apostolsku crkvu, žena na svojoj glavi nosi krunu sa dvanaest zvezda. U vreme nevolje ona je pobegla u pustinju. Poslednji prikaz u Otkrivenju 12 otkriva nam crkvu ostatka. Budući da žena nije imaginarna niti apstraktna, moglo bi se reći da ova žena predstavlja, ne neku nevidljivu crkvu, već jednu pravilno organizovanu, vidljivu i opipljivu zajednicu. Ona je organizovana; vidljiva je i opipljiva. Pomoću pustinjskih uslova, Bog je nagovestio da će istinska crkva, iako pod dugim periodom jakog protivljenja i progonstva, nastaviti da nosi jevanđelje svetu. ~ 14 ~

Crkva u pustinji svoje veliko delo trebala je da izvrši u tišini. Prepuštajući raskoš svojim hijerarhijskim neprijateljima, i pokazujući produktivnost u srazmerno nepovoljnim okolnostima, ona je trebala da oblikuje ljudski rod. Nasuprot tome, njen protivnik, obučen u skerlet i živeći raskošno sa knezovima i carevima (Otkrivenje 17:2-4), tokom tih istih 1260 godina, hraniće svoje članstvo onim slabim i bednim stihijama sveta od kojih je jevanđelje namenjeno da ih oslobodi. Gde se može pronaći taj bolji osećaj perspektive koji dodiruje prošlost, koja je tako neophodna osećaju pravih vrednosti sadašnjice i konačnosti delovanja, nego u božanskim vremenskim proročkim periodima Biblije? ~ 15 ~

Glava 3. APOSTOLSKO POREKLO CRKVE U PUSTINJI Pojava hrišćanstva i širenje Crkve u Siriji bila je strahovita u svojoj brzini. 1 Nasuprot tišini od četiri stotine godina između Malahije i Mateja, dolazak velikog Iskupitelja doneo je svetu silnu, stimulišuću poruku i predstavio veličanstvenu novu eru. Nikome od proroka pre Njega nije bilo dozvoljeno da menja osnove odredbe koje je uveo Mojsije. Isus Hristos je, međutim, bio Prorok prorečen od strane Mojsija koji je trebao da uvede novu odredbu. On je čoveku dao novo otkrivenje od Jehove. Dvanaest apostola, odlazeći da objave Isusova učenja, osnovali su ustavno članstvo apostolske crkve koja se razvijala oko pet stotina godina. Tada su kombinovane jeretičke sekte postepeno prigrabile moć naroda i otjerale crkvu u pustinju. Ovi apostolski koreni biće tema ovog poglavlja. Pre uništenja Jerusalima 70. godine n. e. od strane rimske vojske, kada su apostoli bili raštrkani, jevanđelje je otišlo u Samariju, Etiopiju, Siriju, Malu A- ziju, Grčku, Italiju i Indiju. Hristova religija bila je oplođena na svaki način. Kao sjajna i blistava svetlost, ona je evangelizirala zoroastrijance, budiste, grčke filozofe i konfučijaniste, polažući čvrste temelje za budućnost. Kako je apostolska crkva napredovala, jevanđelje je bilo posejano ne samo među raznim narodima već i među raznim jezicima. Često su nekoliko nacija koristile isti jezik. Stoga će se u ovoj knjizi sirijsko hrišćanstvo odnositi na sve crkve koje svoje poreklo duguju Siriji; to jest, sirijskim misionarima i autorima na koje su kasnije crkve gledale kao na pionire sirijskog jezika u njihovoj službi; kao na primer u Siriji, Asiriji, Persiji, Indiji i Kini. Slično tome, termin keltsko hrišćanstvo primenjivaće se na sve crkve i narode koje su upotrebljavale keltski jezik u svom bogosluženju, kao što su Galatija i Francuska, a takođe i Irska, Škotska i Engleska pre nego što su Englesku osvojili paganski Anglo-Saksonci. Grčko hrišćanstvo odnosiće se na crkve širom sveta gde se u njihovoj literaturi i bogosluženju upotrebljavao grčki jezik. Latinsko hrišćanstvo odnosi se naročito na zavičaj Rimljana, Italijana i nekih drugih naroda. Ne može se odrediti nikakvo stalno i brzo smišljeno pravilo da bi se objasnilo preklapanje ovih različitih oznaka i termina. Jedino se može uspostaviti opšti opis koji će nas voditi. ~ 16 ~

HRIŠĆANSTVO MEĐU JEVREJIMA Jevanđelje je prvo predato Jevrejima. Lako je zaboraviti da je skoro svaki junak iz Biblije bio Jevrejin i da je svaka knjiga Svetog Pisma bila napisana od strane Jevrejina. Sam Isus Hristos bio je Izraelac. Iskupitelj je Svoju poruku prvo uputio onima u čijim venama je bila Avramova krv. Njegovi apostoli bili su poslani izgubljenim ovcama doma Izraelovog. Desetine hiljada primile su reč radosno, a među njima su bili i mnogi sveštenici. Čak i do najudaljenijih delova zemlje, gde su Jevreji bili raštrkani a njihovi potomci se brojali u milionima, prodrla je poruka. Dugo vremena, kao što će biti pokazano u kasnijim poglavljima, najveći deo članove rane crkve bio je zadobijan među Izraelovim potomcima. Prvi ljudi osim Jevreja koji su prihvatili jevanđelje bili su Samarjani. Hristos je predvideo da će Njegovi učenici svedočiti za Njega u Judeji, Samariji i do najudaljenijih krajeva zemlje. Filip, novoizabrani đakon, bio jedan od onih koji je određen da radosne vesti odnese Samarjanima (Dela 8:5). Samarija je bila jedino mesto gde su ljudi dovoljno drski da podignu hram nasuprot onom u Jerusalimu. Tvrdilo se da je on naslednik Solomonovog hrama. Jedino ovde moglo se pronaći još jedno Petoknjižje. 2 Mala grupa Samarjana koja još uvek postoji gleda na ovih prvih pet knjiga Mojsijevih, napisanih na starohebrejskom jeziku, kao na svoje najveće blago. 3 Etiopija je druga strana država koja je bila evangelizirana od strane crkve u Jerusalimu. Priča, kako je napisana u Delima apostolskim, predstavlja evanđelistu Filipa podstaknutog od svetog Duha da ide na jug nakon uspeha u Samariji. Tamo je sreo dvorskog blagajnika carice etiopske koji se vraćao svojoj kući iz Jerusalima gde je bio na bogosluženju. Blagajnik je čitao Isaijino proročanstvo, koji je pisao oko osam stotina godina pre Hrista. Filip je ovom tragaocu za istinom objasnio ispunjenje proročanstva. Ovo proročanstvo i njegovo precizno ispunjenje dali su Filipu snažnu poruku preko koje je evnuh prihvatio Hrista i krstio se. Tako je počelo evangeliziranje Etiopije. 4 POČETAK HRIŠĆANSTVA U SIRIJI Hrišćanstvo je pod vođstvom Pavla, snažnog glasnika krsta, trebalo biti odneseno u nova područja. Antiohija, glavni grad rimske provincije Sirije, trebala je biti novi centar za jevanđelje. Kada je Jerusalim, prvobitni štab, bio uništen, rukovodstvo je prešlo u Antiohiju gde je ostalo neko vreme. Kada je jevanđelje prešlo u Siriju, čitava crkva bila je uzbuđena. Kornelije, rimski centurion iz Cezareje, iskusio je izvanredno obraćenje. Članovi crkve bili ~ 17 ~

su zapaljeni novom revnošću, i ušavši u Antiohiju nisu propovedali reč nikome osim Judejcima. Sirija je u to vreme uključivala Palestinu, neke delove Arabije i protezala se do reke Eufrat. Tada je počelo ono što bi se sa pravom moglo opisati kao zlatno doba Sirije. 5 U Antohiji, njenom glavnom gradu i bogatom centru, bila je smeštena administrativna zgrada rimskih zvaničnika na istoku. Tamo je bilo mnogo Jevreja, i oni su bili tako brojni i uticajni da su njihova prava i privilegije bili zabeleženi na mesinganim pločama. 6 Kao rezultat Barnabine i Pavlove službe u Antiohiji, Isusovim sledbenicima prvo je tamo bilo dato ime hrišćani. Božje proviđenje gledalo je na budućnost jevanđelja. Jerusalim je uskoro trebao biti uništen, i desetine hiljada hrišćanskih Jevreja otići će na sever, odbačeni od strane rabinskih Jevreja. Kao Isusovi sledbenici sada će biti njihova velika prednost da se nazovu hrišćani. Više neće biti poistovećivani sa Jevrejima, a novi naziv pomoći će im da izbegnu gnev neznabožačkog sveta usmeren protiv Jevreja. Kao što će biti pokazano kasnije, ovi izgnanici trebali su da nasele prelepe gradove i institucije nenadmašne učenosti, deo zemlje koji se nalazi severno izvan granica Hanana. 7 Doneće evanđeosko shvatanje najvećih hrišćanskih doktrina koje im je njihova pozadina jevrejske istorije omogućila da cene dublje nego obraćenici iz neznaboštva. Određeni od svetog Duha, Pavle i Barnaba su iz Antiohije pošli kao prvi strani misionari. Rezultati toga su bili otkrivenje. Apostoli su neznatno predvideli način na koji će neznabošci zameniti paganske hramove za crkve, jer su videli da Jevreji dolaze u crkve iz sinagoga. Napuštajući ostrvo Kipar, gde su neznabošci sa zaprepašćenjem slušali Gospodnje doktrine, Pavle i Barnaba otišli su u Malu Aziju. Ovde, kao i u Siriji, gradovi su bili puni Jevreja. Pavle je bio ponosan što je Izraelov sin, jer je znao da je hiljadu pet stotina godina svetog učenja svakog Šabata obogatilo Jevreje takvim načinom shvatanja božanskih stvari koje su im omogućile da spremnije shvate istine kao što su istina o Bogu, grehu, smrtnosti i potrebi za Iskupiteljem. On je stoga ušao u sinagoge na Šabat. Sinagoge su dugo vremena bile utvrđene u područjima koja su Pavlu i njegovim pomagačima bila nova, i pomoću Jevreja oni su bili u mogućnosti da se predstave neznabošcima. Nova vizija došla je crkvi u Siriji i Judeji kada su se ova dva čoveka koja su se upustila u inostranu hrišćansku misiju vratila sa izveštajima o svojim uspesima. Čak i pre nego što je Pavle završio svoja delovanja, ili pre nego što je Jerusalim ležao u ruševinama, apostol Toma otišao je u Persiju i Indiju. Istočno u tim plodnim zemljama između i oko reka Tigar i Eufrat bili su uspostavljeni počeci hrišćanstva u drugom sirijskom centru, Edesi. Edesa, sada Urfu, u Maloj Aziji, u to vreme bila je glavni grad malog carstva Osroene. Ovaj grad nalazio se oko trista dvadeset kilometara severno od Antiohije. Iz njega se ~ 18 ~

hrišćanstvo raširilo u Persiju, Indiju, Partiju i Kinu, i odatle i ostalih okolnih gradova pristizala je neprestana podrška delu u tim udaljenim istočnim zemljama. Što se tiče Edese, jedan dobro poznati istočnjak piše sledeće: Edesa je takođe imala proslavljenu školu medicinskog istraživanja koja je bila premeštena u Usbajin. Mnogi poznati doktori koji su tamo diplomirali bili su ubrojani u Nestorijance. 8 U Edesi se govorio čisti sirijski (aramejski) jezik. Tertulijan, koji je pisao oko sedamdeset pet godina nakon smrti apostola Jovana, o širenju hrišćanstva govori na sledeći način: Jer u koga drugog su vaseljenski narodi verovali, ako ne u Hrista koji je već došao? U koga su verovali narodi Parćani, Miđani, Elamiti, i oni koji naseljavaju Mesopotamiju, Jermeniju, Frigiju, Kapadokiju, i oni koji borave u Pontu, i Aziji, i Pamfiliji, krotitelji u Egiptu, i stanovnici afričkog područja koji je izvan Kirene, Rimljani i došljaci, da, i Jevreji u Jerusalimu, i svi ostali narodi; kao, na primer Gaetulijanci, i mnogobrojne granice Moursa, sve granice Španije, i različiti narodi Galije, i utočišta Britanaca (nepristupačnih Rimljanima, ali pokornih Hristu). U svim tim mestima vlada ime Hrista koji je već došao. 9 Ko je poznanje Hrista doneo u sva ova mesta? Oni hrišćani koji su imali duh istinske sirijske teologije. Međutim, tamo su postojali i drugi koji su naučavali lažne doktrine. Gnosticizam, proizvod Aleksandrije (Egipat), neprijatelja Antiohije, bio je savez paganske filozofije i evanđeoskih istina. Dok je osnivao crkve i gradio univerzitete, odbacivao je Stari Zavet, negirao stvaranje i prezirao sve Jevreje, čak i hrišćanske Jevreje. Ovim rečima istoričar Njumen prigodno opisuje razliku između antiohske i aleksandrijske teologije: U velikoj hristološkoj kontroverzi četvrtog i narednih vekova, Aleksandrija i Antiohija uvek su bili antagonisti, Aleksandrija predstavljajući mistični transcedencijanizam i promovišući alegorično tumačenje Biblije; a Antiohija insistirajući na gramatičko-hristološkom tumačenju Biblije, bez naklonosti prema mističnom načinu razmišljanja. 10 Odakle je dolazila ta čudesna misionska aktivnost crkve sa istoka koja je trajala hiljadu godina? Ona potiče sa područja Antiohije i Edese. Koliko je samo bila velika razlika između apostolskog hrišćanstva i njegove izopačenosti u Aleksandriji u ranoj istoriji crkve, pokazuje sledeći citat Biga: Crkva iz drugog veka je dizala uzbunu, a posledica je bila da su svi hrišćanski pisci tog perioda osima Justina mučenika i Klementa aleksandrijskog sa užasom zazirali od filozofije. 11 Uskoro nakon smrti apostola, Novi zavet bio je preveden na sirijski jezik. Ova veličanstvena verzija, koja se zove Pešita, što znači jednostavno, vekovima je naširoko delovala na istoku. 12 U mnogim istočnjačkim zajednicama to je i dalje autoritativna Biblija. ~ 19 ~

POČECI KELTSKOG HRIŠĆANSTVA Apostol neznabožaca, nakon osnivanja sirijskog hrišćanstva, bio je pozvan da jevanđelje poseje među Galatima, u srcu velikog keltskog ogranka ljudske porodice. Kelti iz Galatije bili su od iste porodice i govorili su istim jezikom kao i Irci, Škoti, Britanci i Francuzi. 13 Tako je sveti Duh poslao još jedan potok koji je tekao brzo i koji je trebao da navodni zemlje na zapadu. Kao štu su Indija i Kina trebale biti vezane za zapad preko sirijskog hrišćanstva, tako su Irska i zapadni Rim trebali da dotaknu istok preko keltskog hrišćanstva. Pomoću jednog od onih čudnih istorijskih fenomena ne bi li bilo dobro nazvati to proviđenjem? Galati, jedan brojni ogranak Gala iz Francuske, upravili su svoj put u Malu Aziju. Sa svom svojom plahovitom prirodom keltskog roda oni su napali i pokorili Italiju i opustošili Rim u četvrtom veku pre Hrista. 14 Nezadovoljni ovim uspehom, oni su prodrli u Malu Aziju i, utvrđujući se tamo, postali su osnivači galatske provincije. Pavle je nameravao da ih zaobiđe dok je putovao na zapad, ali sveti Duh je uredio drugačije. Žestoka nevolja naterala ga je da ostane među njima. On je zadobio ljubav i privrženost ovih ljudi, i uskoro su tamo bile podignute ono što je on voleo da naziva crkvama u Galatiji (Galatima 1:2). Patrik je ušao u Irsku u drugoj polovini četvrtog veka. Tamo je pronašao dobro organizovano i zdravo keltsko hrišćanstvo. 15 Dokazi će pokazati da je keltska Irska bila poučena jevanđelju od vernika u Galatiji. Jedan pisac, koji je izvršio specijalno istraživanje istočnjačke istorije, kaže: Jevanđelje koje je prvo bilo došlo do Francuske i Engleske (tj. Galije i Britanije) bilo je ono iz škole apostola Jovana, koji je nadgledao crkve u Maloj Aziji, i stoga je bilo grčkog a ne latinskog tipa. 16 Postoji obilje dokaza o međusobnoj vezi između Irske, Francuske i Galatije tokom tri stotine godina između Pavla i Patrika. 17 Da su Kelti u Francuskoj evangelizirani od strane Kelta u Maloj Aziji pokazano je dobro poznatim događajem u istoriji francuske crkve. 18 Sedamdeset godina nakon smrti apostola Jovana, crkve u južnoj Francuskoj pretrpele su užasno progonstvo od paganske ruke. O- žalošćeni vernici su 177. godine poslali tužan izveštaj o svojim nevoljama, ne u Italiju ili Afriku, nego svojoj braći u Malu Aziju. Da bismo razumeli situaciju, političku i crkvenu, u južnoj Francuskoj, moramo imati u vidu da su Gali sa zapada i Galati sa istoka imali isto poreklo, i iako je tu bilo uključeno nekoliko nacija, zadržali su nenarušene rodne karakteristike. 19 Tako je Irska jevanđelje primila iz Male Azije preko mora i preko keltskih vernika u južnoj Francuskoj; a oni su zauzvrat svetlost dobili od Galata kojima je Pavle služio. ~ 20 ~

Činjenice koje je izneo Daglas Hajd pokazuju koliko su snažno i naširoko Kelti bili rašireni preko Evrope vekovima pre Hrista. Aleksandar Veliki ne bi poslao svoju vojsku u Aziju a da se prvo nije uverio u prijateljstvo Kelta. 20 Za vreme one generacije nakon apostola, ako ne čak i pre Jovanove smrti, Novi Zavet bio je preveden na onaj najlepši od svih latinskih tekstova, Italik verziju, često nazivanu Itala. Vekovima su skolari keltske crkve navodili Pisma upravo iz Itale. 21 POČECI GRČKOG HRIŠĆANSTVA Nakon Pavlovog rada u Galatiji Gospod ga je u noćnoj viziji uputio da ide u Grčku. Ostatak svojih dana mogao je korisno provesti u Maloj Aziji, ali sveti Duh je uredio drugačije. Svojim proslavljenim radovima u grčkim centrima Filipe, Soluna, Bereje, Atine, Korinta i kasnije u Efesu, ovaj apostol osnovao je hrišćanstvo u Grčkoj. U Atini je naišao na svetski intelektualni centar paganizma. Grčka je još uvek bila uzbuđena slavnim uspomenama na njene pobede nad milionima Persijanaca, i narod je uživao u obilatim prodavnicama svoje zlatne literature. Pavle je posadio jevanđelje među narodom koji je govorio grčkim jezikom, tim medijumom kroz koji je Bogu bilo ugodno da svetu prenese najuzvišeniju od sve literature, grčki Novi Zavet. Prva otkrivenja data evanđeoskoj crkvi bila su napisana na grčkom jeziku. 22 Kasnije se velika mržnja raširila između grčkih i latinskih crkava, a grčki i latinski sveštenici sporili su se žestokim rečima. Ove teološke kontroverze pojavile su se zato što su obe crkve postale ambiciozne i ujedinile se sa kraljevima i carevima. Na kraju, 1054. godine, došlo je do razdvajanja grčkih i latinskih crkava. Mnogo pre ovoga latinska državna crkva plašila se posledica zbog nagomilanih prodavnica grčke literature. Latinski jezik postao je crkveni jezik zapadne Evrope. 23 Grčki jezik, zajedno sa svojom literaturom, bio je osuđen od strane rimskog sveštenstva, njegovo učenje zabranjeno a spisi anatemisani. Irska keltska crkva u srednjem veku ostala je centar za obuku na grčkom jeziku dugo nakon što je na ostalim mestima u zapadnom hrišćanstvu praktično nestala. 24 Na univerzitetima latinske hijerarhije poznavanje grčkog jezika bilo je proglašeno punim odbojnosti i otrova. 25 U teutonskim carstvima Evrope prestao je da postoji za više od hiljadu godina, osim u samim nedrima grčkog i keltskog hrišćanstva, i među onim evanđeoskim telima koji su na Pismo gledali kao na njihov jedini autoritet. 26 Odbacivanje grčke crkve od strane latinske hijerarhije ostavilo je nekadašnju crkvu kao amortizer između zapanjujućih aktivnosti hrišćanstva na istoku i osvajačkog mača papskih carstava u zapadnoj Evropi. ~ 21 ~

POČECI LATINSKOG HRIŠĆANSTVA Ponekad Gospod poziva, ponekad nagoni ljudi na velike zadatke, ne zato što su neposlušni već zato što ih njihovi interesi u okruženju čine nesvesnim prilika koje imaju u udaljenim mestima. Pavle je preko vizije upućen da ide u Grčku, ali je kao zatvorenik otišao u Rim. Sa namerom učvršćivanja svog dela ka jevrejskom hrišćanstvu među neznabošcima, on se povinovao opasnom zahtevu vođa u Jerusalimu. Ostali apostoli su želeli da uklone predrasude jevrejskih autoriteta protiv Pavla tako što su ga nemudro svetovali da se pojavi u jerusalimskom hramu radi ispunjenja zaveta. Pavle je bio voljan da rizikuje svoj život tako što će izvesti zahtevani obred u centralnoj svetinji Izraela samo ako bi time sprečio raskol između neznabožaca i jevrejskog hrišćanstva. On je znao da su vernici iz neznaboštva primili samo oskudnu obuku u dubokim istinama jevanđelja. Da li su iz ovog razloga praktično sve njegove poslanice pisane mladim, neiskusnim neznabožačkim crkvama? Štaviše, on je u viziji predvideo teškog protivnika koji će izrasti u otpalu crkvu i koji će progoniti istinsku crkvu u periodu od 1260 godina, i stoga je čeznuo da nove neznabožačke crkve poveže sa prekaljenim judaizmom koji se okrenuo ka Hristu. U svojoj službi Jevrejima Isus je bio žrtvovan u Jerusalimu; u svojoj službi neznabošcima Pavle je bio žrtvovan u Jerusalimu. Onima koji su spori u veri jedino žrtva može otvoriti oči za najveće duhovne prednosti. Ništa manje od Isusove žrtve nije moglo slomiti tvrda srca i nadahnuti posvećenje. Iako je Pavle u potpunosti znao za goruću mržnju rabina prema njemu, on je sledio plan ostalih apostola i ušao u hram. Masa iz hrama sručila se na njega sa besom. Da vreva nije doprla do ušiju rimske straže, koja je jedva uspela da ga ugrabi iz ruku njegovih neprijatelja, on bi bio rastrzan ud po ud. Kada se pojavio pred rimskim sudom, Pavle je osetio da u tom mestu ne može dobiti pravdu, pa je stoga rekao: Pozivam se na cezara. Rimski sudija za prekršaje je odgovorio: Na cezara si se pozvao, pred cezara ćeš i ići. Kao zatvorenik, Pavle je bio odveden u Rim, glavni grad naroda koji govore latinski jezik, gospodaricu sveta. Hrišćanstvo u Rim nije prvo stiglo preko Pavla; on ga je tamo već našao kada je stigao. Da li je pre Pavla stiglo preko trgovaca, obraćenih vojnika ili poniznih misionara nije poznato. 27 Kako god, tanki počeci uskoro su uzrasli u snazi službom ovog velikog apostola. On je odmah izazvao velike krugove judaizma i paganizma. Budući da je bio prepoznat kao zatočenik neobične vrste, bila mu je dozvoljena sloboda u njegovoj kući, i da tokom dve godine pre nego što je njegov slučaj iznet pred sud dolazi i ide i radi na ne malim javnim putevima. 28 Poslanica poznata kao druga poslanica Tiimotiju bila je napisana između oslobođenja apostola pri njegovom prvom saslušanju i smrtne kazne ~ 22 ~

prilikom drugog saslušanja. Dok je Grčka bila intelektualno, Rim je predstavljao vojno uporište paganizma. Niko ne može da čita učene autore kao što su Avgust Artur Benjot, koji je napisao istoriju propasti paganizma na zapadu, ako ne shvata kako je gotovo nepobedivo bilo odolevanje italijanskog paganizma. Latinsko hrišćanstvo nije tako rano pokazalo prednosti koje su uskoro ukrasile rad keltskog i sirijskog hrišćanstva. Od tri stotine biskupa koji su potpisali dekrete sa velikog sabora u Nikeji 325. godine prvog opšteg crkvenog sabora samo sedmorica su bili iz latinskog zapada. 29 Da bismo razumeli apostolske korene istinske crkve potrebno je proučavati pobede ostalih apostola. U prvih sedam ili osam godina istorije jevanđelja, apostol Petar bio je dominantna ličnost. Pavle je zauzimao centar pozornice sledećih trideset godina. Petrove završne godine bile su događaji obimnih i značajnih radova. Oni su se širili od Vavilona 30 na istoku do Rima na zapadu. Četiri godine on je brinuo o delu u Jerusalimu. Postoji razlog za verovanje da je on u Rimu sledio Pavla u stradanju. 31 Kakve odlučne posledice su proizašle iz njegovog rada preko rasprostranjenih područja može se videti obazrivim opažanjem prve Petrove poslanice. PETROVA POSLANICA CRKVAMA Ova poslanica počinje apostolovim pozdravom upućenim vernima koji su rasejani po Pontu, Galatiji, Kaladokiji, Aziji i Bitiniji, a završava se pozdravom iz Vavilona. Svaka od ovih prvih pet provincija nalazila se u Maloj Aziji. Značajni rezultati Petrovog rada u Bitiniji dovode proučavaoca da neko vreme pabirči u tom polju. Pavle je trebao da evangelizira Galatiju ali sveti Duh mu je zabranio da ide u Bitiniju. U Galatiji je Pavle posejao a Petar zalio (1. Petrova 1:1; Galatima 1:2,21). U Bitiniji, Petar je i posejao i zalio. Mnogi učeni pisci posvetili su mnogo dragocenog vremena analizirajući delo u Bitiniji. 109. godine, negde oko devet godina nakon smrti apostola Jovana, rimski imperator je od školovanog Plinija, guvernera Bitinije, zahtevao da sprovede istraživanje o tamošnjem hrišćanstvu zbog priča koje čuo. Ovaj guverner Bitinije, predajući svoj izveštaj imperatoru, otkrio je neodoljive prednosti jevanđelja. Plinije se žalio da narod napušta stare bogove i svoje neznabožačko bogosluženje da bi u gomili išao da se poklanja Hristu. On se žalio jer je opala prodaja neznabožačkih žrtava. Odajući divno priznanje hrišćanskim vrlinama, on je opisao kako se oni redovno sastaju jenom sedmično na svečani dan radi bogosluženja, koji je bez sumnje bio sedmi dan Šabat. Dok je Petar bio živ, crkve su se raširile u Haldeji, Asiriji, Siriji i Maloj Aziji. ~ 23 ~

Kao što će pokazati naredna dva poglavlja, na ovoj teritoriji pojavile su se plemenite, herojske, samopožrtvovane vođe hrišćanstva koje su za mnogo vekova izgradile najučeniju i najstabilniju silu na svetu da bi se ojačala i pomagla istinska crkva na dalekom istoku i zapadu. Prema spisima Origena (185-254 n. e.), apostol Andrija je dobio Skitiju kao svoje polje rada, dok je Toma bio zadužen za Persiju. 32 Na osnovu dokaza o kojima se potpunije govori u naknadnom poglavlju, Toma je otišao dalje od Persije. Pouzdana sirijska istorija ukazuje da je jevanđelje bilo posejano u Mosulu, Mesopotamija, 170. godine. 33 Oko 150. godine, ili pedeset godina nakon smrti apostola Jovana, jevanđelje je bilo propovedano i crkve su se podigle u Persiji, Midiji, Partiji i Baktriji. 34 Rolinson govori o hrišćanstvu koje se širilo u partijskom carstvu od 150. godine. 35 Očigledno da pre nego što je bio ubijen u Indiji 72. godine, apostol Toma podigao je mnogo crkava. 36 JEVANĐELJE U INDIJI Panten, jedan od osnivača teološke škole u Aleksandriji, sedamdeset godina nakon smrti apostola Jovana otišao je u zemlju koju je nazvao Indija i saopštio dokaze da je tamo delovao apostol Bartolomej. 37 Jevanđelje mora da je ostvarilo veliki napredak među narodom koji govori sirijski i latinski jezik u periodu od pola veka nakon smrti apostola Jovana, jer od tada se pojavio čuveni sirijski Novi Zavet, po imenu Pešita. 38 Na jevanđelje je ukazano kao na nešto što se širi među svim slojevima kroz čitavu Persiju, Partiju, Midiju i Baktriju za vreme vladavine imperatora Marka Aurelija (161-180 n. e.). 39 Koja sila je navela ove rane vernike da uđu u intelektualna uporišta evropskog paganizma, da se izlažu opasnosti unutar fanatičnih panteona Male Azije, da podnose žegu Arabije, da provode živote lutajući po Tartariji i da se, kao stranci, bore pod žestokim suncem Indije? To je bila sila Božje reči, koja je kao vatra gorela u njihovim srcima. Oni su zajedno sa apostolom Pavom vikali: Teško meni ako ne objavljujem dobru vest! Ovi rani misionari držali su se Biblije kao vodiča koji će ih zaštititi od toga da budu prevareni otpadništvom, falsifikatima i vukovima u jagnjećem odelu. Poslušnost ovoj Knjizi izložilo ih je besu paganskih careva. Oni su branili istinu od smicalica lažnih hristosa sa zapada i lažnih doktrina velikih istočnjačkih religija. Štaviše, kao što je Pavle napisao: Jer Božja reč je živa i delotvorna, oštrija je od svakog dvoseklog mača. (Jevrjima 4:12), i tom rečju oni su pobeđivali. Ovo poglavlje pratilo je korene hrišćanstva u njegovim raznim ograncima (sirijskim, keltskim, grčkim, latinskim) i pokazalo je kako su apostoli i njihovi ~ 24 ~